Utorak 18. februar 2020. Blic broj 8260 www.blic.rs
POP&Kultura
Mislim da smo nadrljali
Foto: S. Krstić
Milan Lane Gutović
2 POP&Kultura Olga Odanović i Milan - Lane Gutović kao Jelisaveta i Vasilije na probi predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ u JDP-u
Naslovna Bio sam mlad i brzoplet, pa sam mislio da bi vlast izbore ukinula kada bi izbori bilo šta mogli da promene, a sada sam ostario, pa sam siguran da bi ih ukinula... Uostalom, zbog toga ih je i ukinula - kaže čuveni glumac Milan Lane Gutović U Jugoslovenskomdramskom pozorištu u punom jeku su probe predstave “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića. Kultni komad u kojem se - kroz priču o putujućoj glumačkoj trupi koja usred Drugog svetskog rata stiže u Užice u želji i nasušnoj potrebi da igra predstave - teatar i realnost suštinski prepliću i pretapaju, imao je praizvedbu upravo na sceni JDP-a pre 35 godina. Tada je Lane Gutović igrao mladog, zanesenog glumca Filipa Trnavca… Predstava je u međuvremenu ovenčana nagradama ušla u antologiju, komad je stekao i ozbiljnu svetsku slavu, bile su i prošle razne države u kojima smo živeli, ratovi koje nismo vodili, Lane je bio otišao iz tog svog matičnog pozorišta da bi se sada vratio… Danas je Filip mladi Marko Janketić, a Gutović igra ulogu vođe putujuće trupe Vasilija Šopalovića, onog koji govoreći o umetnosti, pozorištu u svim pa i strahotnim vremenima, između ostalog, izgovara: “Želim da pomognem ljudima da razumeju život”. A kad ga Filip upita: “I šta još?”, odgovoriće: “I želim da im pomognem da ga zaborave”. Nepodeljeno je mišljenje o izuzetnom talentu, glumačkom volumenu i umeću Milana - Laneta Gutovića, a upućeni kažu da je, u ovom slučaju, znao i komad i svoju ulogu još dok nije ni znao da će zaigrati. A u razgovoru za “Blic” govori o ovoj najnovijoj ulozi, svom viđenju datog nam trenutka i glavnih likova na javnoj sceni… Povratak na scenu JDP-a, nekada vašu matičnu, za vas znači...? - Ne znači ništa posebno. Nemam ništa u čemu bi javnost mogla da uživa ili da bude iznenađena, a vaše pitanje je bilo baš tamo usmereno. Prepoznao sam staro izgorelo pozorište jer je raspored prostorija novog pozorišta skoro isti, čak i zaposleni koji su nekada radili, rade i sada. To je sve. Čuveno Simovićevo delo „Putujuće pozorište Šopalović“ jeste kultno, pa, ipak, nije isto kada ga čovek, uprkos tome što ga zna, čita kao komad u kojem treba da
igra. Koja je bila vaša prva misao, prvo osećanje kada ste tekst uzeli u ruke? - Taj komad sam uzeo u ruke pre 30 godina, pa sam zaboravio osećanje koje je obeležilo to prvo uzimanje. Tada sam igrao mladog Filipa Trnavca. Sada je sudbina učinila da igram vođu trupe Vasilija. Kako sam krenuo, ako gospodin Simović ne dopiše nastavak, na raspolaganju će mi za nekoliko godina biti još samo ženske uloge. Ko je i kakav je vaš Vasilije, iz vaše ljudske glumačke vizure? - I kada smo ovaj tekst radili prvi put a i sada su mi ta dva lika Vasilije i Filip bila samo dva oblika jednog bića. Ostareli i mladi glumac. Glumac veteran i njegova inkarnacija koja tek treba da prođe sve muke poziva koje je veteran već proživeo. Komad, znamo, jeste preplitanje i pretapanje (ratne) stvarnosti i pozorišne umetnosti. U čemu se, po vašem uverenju, najviše ogleda njegova današnja aktuelnost? - Univerzalnost. Tema koja opisuje brutalnu stranu silu onoga vremena koja se presvukla u brutalnu domaću silu ovoga vremena. Promenile su se samo uniforme, a uloge i glumci su ostali isti. Nemačka okupaciona sila, sputana tehnologijom toga vremena, u nedostatku televizija koje bi ukidala, ukida putujuće pozorište, a ova savremena domaća sila u tehnološkoj raskoši zlatnog doba ukida televizije. Žrtve ovih brutalnosti su uvek obični i nevini. To je ukratko večita aktuelnost ovoga teksta. A kako sagledavate realnost u kojoj živimo? Šta je odliku-
Pažnja gledalaca nije iznenađenje jer je već skup okolnosti koji je doveo do postavljanja ove predstave slutio nešto izuzetno
Foto: Privatna arhiva
Tatjana Nježić
je, ko su i kakvi su glavni likovi sadašnjice...? - Glavni likovi su van razumevanja i kriterijuma kojima se procenjuju i kojima procenjuju obični ljudi. Meni lično su u domenu lepeze osećanja tipa: sažaljenje, odvratnost, gađenje i slično. Ako se nekome učini da je ocena suviše stroga, neka pogleda zbirku tipova koji iznalaze razloge zbog čega će ipak izaći na izbore, pa će se uveriti da je procena ipak realna.
njost suviše spora za ovu dinamiku, pa smo zbog toga prinuđeni da trošimo budućnost. Spomenik “Pobednik” je pokušao da nas prati, ali je izgubio trku i morao na renoviranje. Ja lično mislim da ćemo da nadrljamo, a kao prorok sam nenadmašan. Nijedno moje proročanstvo se nije obistinilo. Zbog toga kada mi se javi da smo nadrljali, znam da će se desiti suprotno od toga - radujte se! Najmanje što nas čeka je zlatno doba.
Uskoro će izbori. Svojevremeno ste rekli da bi vlast ukinula izbore kada bi oni mogli da donesu promene. A sada kažete...? - Bio sam mlad i brzoplet pa sam mislio da bi vlast izbore ukinula kada bi izbori bilo šta mogli da promene, a sada sam ostario pa sam siguran da bi ih ukinula. Uostalom, zbog toga ih je i ukinula.
Mislite li da za našu skoriju prošlost veću krivicu i odgovornost snose pojedinci ili društvo? - Možemo da biramo kako nam se navrne! Samo treba da se dogovorimo.. Ovako je jedan pametni govorio: “Da je društvo važno sam znao, ali da je toliko važno me je ubedio jedan pijanac! Pričao je ovako: ’Volim da pijem, pa o svojoj prošlosti mogu da govorim samo na osnovu izjava očevidaca’. To znači da skladnim izborom naklonjenih očevidaca možemo imati prošlost kakvu želimo”.
Rekli ste i da su Šojići naselili Skupštinu, neko je prokomentarisao da bi se Šojić zbog te izjave mogao uvrediti... - Direktni prenosi su omogućili da se vidi koliko je duboka uvreda koja se tim upoređenjem nanosi Šojiću. I gde smo sada, kakva nam je budućnost? - Ispostavilo se da je sadaš-
Šta je sem „Šopalovića“ trenutno aktuelno u vašem pozorišnom profesionalnom životu? - U Beogradskom dramskom pozorištu i u aprilu počinju probe predstave “Zelena čoja Montenegra” u režiji Ni-
Ispostavilo se da je sadašnjost suviše spora za ovu dinamiku, pa smo zbog toga prinuđeni da trošimo budućnost kite Milivojevića. U tom teatru igrate “Sumrak bogova”, predstavu koju ste takođe radili sa rediteljem Jagošem Markovićem, a koja se gleda na kartu više i prošle godine je po izboru mnogih medija/kritičara visoko ocenjena, svrstana među najbolje, u sam vrh. Šta za vas znači ta predstava, ono o čemu govori? - Pažnja gledalaca i ljubitelja pozorišta nije iznenađenje jer je već skup okolnosti koji je doveo do postavljanja ove predstave slutio nešto izuzetno. Nekada je pojam pozorišne avangarde bilo baš ovo pozorište sa Radetom Markovićem, Oliverom Marković, Đuzom Stoiljkovićem i drugim glumcima koji su Beogradu otkrili estetiku pozorišta Amerike. Sada je BDP dobio novi estetski pristup dolaskom g. Juga Radivojevića na čelo kuće, a preko njega i pozorišnu estetiku gospodina Jagoša Markovića, pa to sluti da možda sledi obnova starog sjaja i stare slave…
POP&Kultura 3
Prvoj probi prisustvovao je i pisac ovog čuvenog komada, književnik i akademik Ljubomir Simović koji je tada kazao: “Komad ’Putujuće pozorište Šopalović’ za ove 34 godine, koliko ima od praizvedbe koju je Dejan Mijač radio upravo u Jugoslovenskom dramskom, izvođen je u brojnim zemljama, na svim kontinantima sem Australije, samo u Francuskoj u više od sto pozorišta… i meni se čini da se sa ovom predstavom zatvara jedan, a počinje drugi krug života te putujuće trupe i ovog komada. Želim im, da se poslužim rečima svojih junaka, da ’deci koja cvile, majkama što plaču, donesu slobodu, na drvenom maču!’”. Probe, vele upućeni, odišu rediteljskom harizmom i zamisli, zanesenošću genijalnim tekstom, izvrsnim glumcima koji se daju na nove načine...
Beda skuplja od zlata Sredinom minulog decembra počele su probe predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ u režiji Jagoša Markovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Marko Janketić, kažu, donosi i svojevrsnu eteričnost kao Filip... “Ja u tu stvarnost ne mogu da uđem i da u njoj učestvujem sam! Ja u nju mogu da uđem jedino sa celom svojom umetnošću kojoj pripadam! (...) Ja ću da ustanem./Zgrožen, zgromljen, tlačen/ Na čelične vojske/Sa drvenim mačem! (...) Nošen jaucima, kuknjavom i plačem, u požare letim sa drvenim mačem!“. *** Nenad Jezdić gradi čitav niz slojeva kao Drobac: „To malo ti je, kad ga ne znaš na vreme, mlogo i veliko! Sad je kasno govoriti. (...) Da imam ‘iljadu usta, ne vredi govoriti! To će da ostane u meni dok me ne udavi!“. *** Milan - Lane Gutović istražuje i sam sebe kao Vasilije: “Ova zavesa skriva/ Bedu skuplju od zlata, /Vek sažet u dva sata, Beskraj na četiri kvadrata!“ *** Olga Odanović otkriva nove glumačke valere kao Jelisaveta: “Da mi je da mogu da sedim na ovoj mesečini i da ni o čemu pod milim bogom ne mislim! Da ne postoje ni juče, ni sutra, ni ljudi, ni reči, ništa!...”. Kad ovako gledam zvezde, čini mi se da je ovaj svet samo prag!... Vasilije: Nije prag nego je obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep! Jelisaveta: Bili u boci ili ne bili, sutra nam treba putovati! Treba putovati, a ne znamo kuda! Samo što smo se raspakovali, ponovo pakuj!
Probe, vele upućeni, odišu rediteljskom harizmom i zamisli, zanesenošću genijalnim tekstom, izvrsnim glumcima koji se daju na nove načine...
Počinjući sa probama Jagoš Marković je o komadu i predstavi, između ostalog, rekao: “To je apoteoza umetnosti, pozorištu, glumcu… u odbranu pozorišta u zlom vremenu, to radim... vremenu u kojem ništa nije sveto, a kamoli umetnost, kad je čak i dovedena u pitanje u ovom poremećenom sistemu vrednosti…“. Premijera je planirana za početak marta, a uloge tumače i Anita Mančić, Ljubomir Bandović, Irfan Mensur, Miloš Samolov, Jovana Belović, Milica Sužnjević i Sanja Marković. Kostimograf je Lana Cvijanović, a za scenski govor je zadužena Ljiljana Mrkić Popović. T. Nježić
Izložba
Nedorečenost ljudske komunikacije
Izložba “(Ne)završeno” primenjene umetnice Gordane Olujić Đošić koja živi i stvara u Kanadi biće otvorena večeras (20) u beogradskoj galeriji “Haos”. Njen rad je baziran na tekstilnim i papirnim materijalima, a realizovan je u kombinovanim tehnikama. “U suštini je multimedijalan, uz minimalistički, narativan i ambijentalni pristup. Tematski je inspirisan ličnom i porodičnom istorijom. Reč je o ličnoj korespondenciji sakupljanoj tokom više decenija. Naslov je aluzija na nedorečenost ljudske komunikacije. Nit konca je crtačko sredstvo, a nit, linija, definiše, povezuje, ukazuje na tok i veze, predstavlja, zapravo, fokalnu tačku”, navodi se u najavi izložbe. Sama umetnica na jednom mestu kaže: “Transformacijom izvorni materijal je istovremeno uništen i sačuvan, iskorišćen bez sentimentalnosti i ovekovečen. Ujedno, fragmentisani delovi teksta, njegovo razbijanje i rekonstrukcija aluzija su na fragmentisanje uspomena naspram koga stoji uvek prisutna ljudska borba protiv osipanja i prolaznosti.” Kako se navodi, želja umetnice je da ambijent izložbe pruži trenutak za predah i kontemplaciju, da podseti na opštu ljudsku sudbinu. Svi delimo, nezavisno od svih naših razlika, činjenicu da je život privremen i da je trag koji ostavljamo u drugima jedina naša prava zaostavština. Izložbu će večeras otvoriti prof. tekstila Jadranka Simonović.
4 POP&Kultura
Muzika
Karavane i konje zamenili smo kolima i avionima Mi smo Francuzi, jer smo rođeni u Francuskoj, ali naš dom je ovde, u Španiji, odakle nam potiču babe i dede – ispričao nam je Andre Rejes, jedan od osnivača benda “Gipsy Kings”, u razgovoru koji smo vodili u Toremolinosu, primorskom seocetu petnaestak kilometara udaljenog od Malage, rodnog grada Pikasa i Banderasa. Miona Kovačević Šarm andaluzijskog sredozemlja sa mirisom narandži koji se širi iz uličnih drvoreda, raznobojnim keramičkim pločicama kao neizbežnim ukrasima na svakoj kući, mešavinom španskih i mavarskih uticaja na svakom koraku, sve to upotpunjuje sliku o strastvenoj i duboko emotivnoj muzici španskih Roma (hitanosa), koja je bend “Gipsy Kings” vinula među planetarne zvezde. Grupu su, pre više od 40 godina, osnovali članovi porodica Rejes i Bailardo. Njihovi očevi i učitelji bili su pevač Hose Rejes i gitarista Manitas del Plata (Rikardo Bailardo). Za vreme Španskog građanskog rata 1936, porodica Rejes je emigrirala iz Đirone na jug Francuske, u okolinu Arla, pridruživši se ostalim romskim kampovima. Radili su svakakve poslove, od skupljanja starog gvožđa, preko pomaganja u žetvi i berbi, do trgovine konjima. No, svaki rad pratila je pesma, a po povratku kući, završavali su radni dan uz vatru, gitare i igru. - Moje prve uspomene vezane za muziku nastale su kada sam imao osam godina. Učio sam gledajući i slušajući stariju braću, jer niko od nas nije imao formalno muzičko obrazovanje. Prve zvuke na gitari načinio sam sa rođacima, oko vatre, u karavanima. Često se šalimo da se kod nas sva deca rađaju sa gitarom pod miškom - priča nam Andre. Andreov otac Hose Rejes (1928-1979) postao je poznati pevač koji je nastupao zajedno sa gitaristom Manitasom de Pla-
tom (1921-2014). Stigli su i do Karnegi hola u Njujorku 1965. a divili su im se Dali, Kokto, Pikaso, Čaplin, Bardo... - Veoma sam ponosan na sve što su njih dvojica učinila. O tome sam najviše saznao kasnije, iz knjiga i sa snimaka, ali sećam se i kako sam ih gledao na televi-
ziji sa nastupa u Njujorku. Zahvaljujući znanju koje mi je otac preneo ja sam danas ovde - priznaje Andre. Hose je imao jedanaestoro dece i sedamdesetih godina prošlog veka odlučio je da više ne nastupa sa Manitasom već sa petoricom sinova: Kanutom, Nikolom,
Pačaijem, Pablom i Andreom. Prvo su se zvali “Jose Reyes y Los Reyes” (Hose Rejes i Rejesovi), a zatim “Los Reyes”. Kada je Hose preminuo 1979. braća Rejes su se udružila sa rođacima iz familije Baliardo, tačnije sinovima ujka Manitasa - Toninom, Žakom i Morisom
Andre Rejes će 19. februara u Sava centru održati koncert sa najvećim hitovima “Gipsy Kings” u pratnji osmorice muzičara
POP&Kultura 5
sećanje Prave pobede se odnose nad sobom Lični je moral osnova svake opšte politike. (…) Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina - završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati - reči su malo je reći velikog pisca Borislava Pekića, rođenog pre devet decenija.
- i ime benda preveli na englesko, zvučnije “Gipsy Kings” ili “Kraljevi Cigana” (los reyes na španskom znači i kraljevi). Putovali su širom Francuske, svirali na svadbama, festivalima, na ulicama i, naročito, na privatnim žurkama u Sen Tropeu, naročito onih kod Brižit Bardo. Bila je to muzika za koju šira javnost do tada nije čula. Njihova prva dva albuma, rađena u klasičnom flamenko stilu, prošla su nezapaženo ali im je treći, nazvan po imenu benda i objavljen 1987, doneo svetsku slavu zahvaljujući hitovima “Djobi djoba”, “Bamboleo” i “Un amor”. Postali su međunarodna senzacija. Život na putu inače im nije bio stran, samo su sada, kako su govorili, “karavane i konje zamenili kolima i avionima”. Stvarali su hitove u pop-etno fazonu svojih korena, mešavini sirovih vokala i ritmova diktiranih udaranjem u dlanove. Iako su od prvih dana insistirali da je to što pevaju u njihovoj krvi, duši i srcu i da ne mogu da ga definišu ovako ili onako, kritičari opsednuti određivanjem žanrova i “smeštanjem u fioke” njihov stil nazivali su “rumba flamenka”, mesto gde se “španski flamenko i romska rapsodija spajaju u salsa fank”. - Za mene je flamenko rumba “džipsi rok”, stil koji je osvežio tradicionalni gitarski stil romske folk muzike. Na početku smo svirali samo na gitarama, jer smo na njima svi počeli, ali smo vremenom krenuli da uvodimo i druge instrumente, poput udaraljki. To je donelo jedan drugačiji, nov, bogatiji ritam objašnjava nam Andre Rejes. On smatra da je njihova muzika i dalje popularna jer čini ljude srećnim. - Naša muzika unosi toplinu i radost u srca. Oni koji dođu tužni na naš koncert po završetku odu kući veseli. Svojom muzikom mi isceljujemo ljude - tvrdi naš simpatični sagovornik. Od 2014. braća Andre i Nikola Rejes nastupaju odvojeno. Andre će 19. februara u Sava centru od 20 h održati koncert sa najvećim hitovima “Gipsy Kings” u pratnji osmorice muzičara, među kojima su njegovi sinovi Toma i Mario, nećak Kaku i specijalni gost Čiko Kastiljo. - Kada smo bili mali u čudu smo gledali očeve i stričeve kako sviraju, igraju i zabavljaju se po celu noć. I mi smo hteli isto. Sada to prenosimo na svoju decu - kaže Andre na kraju razgovora koji nije mogao da prođe bez par spontano izvedenih pesama, onako, za njegovu dušu, jer se tek sa gitarom u rukama oseća kao svoj na svome...
Deo su dela “Stope u pesku”, a početkom meseca, tačnije 4. februara, navršilo se devedeset godina od njegovog rođenja. Jedan od najznačajnijih srpskih književnika, romansijer, dramski pisac, scenarista, akademik Borislav Pekić (Podgorica 4. 2. 1930 - London 2. 7. 1992) bio je proganjan od ovdašnjih vlasti, hapšen, emigrirao je u London 1971 , jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke… Dobitnik je najvećih nagrada (NIN-ova, Sterijina, Njegoševa, Crnjanski, BIGZ-ova, Filmskog frestivala Herceg Novi….), ostavio je iza sebe grandiozan opus koji, između ostalog, čine “Zlatno runo”, “Vreme čuda”, “Besnilo”, “Novi Jerusalim”, “Atlantida”, “Sentimentalna povest britanskog carstva”… Pisca se zapravo najlepše sećati kroz ono što je napisao… “Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena”, zapisao je u kapitalnom de-
lu “Zlatno runo”. U izuzetnom romanu “Atlantida” veli: “Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da kao priroda od njega žive”. A kaže i: “Prave pobede se odnose nad sobom”. Na stranicama knjige “Pisma iz tuđine”, brevijaru situacija i karaktera, između ostalog, o danas tako aktuelnoj temi – terorizmu - kaže: ”Nema teme u kojoj smo tako jednodušni kao u osudi terorizma. I vlade, i građani, i političke doktrine i pokreti. Žrtve pogotovo. Pa i sami teroristi. I oni su protiv terorizma. Oni možda i najviše. Jer teror vrše ne što ga vole nego što moraju. A što se mora, za cenu ne pita. Teroristi koji osuđuje terorizam zato je teže nego nama koji od njega patimo, a nismo primorani da ga vršimo. U najmanju ruku nam je isto. U susretu metka i mete propadaju oba”. Godine 1989. zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke, da bi sledeće, 1990. godine, postao njen potpredsednik i član Glavnog odbora, a godinu potom, 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za poslanika u Skupštini Republike Srbije, kada ga je u opštini Rakovica pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj. O sreći i nesreći je rekao: ”Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.” O čoveku: ”Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje“. A o (svojoj) književnosti: ”Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad slučajnošću otvara put njegovim sopstvenim idejama. Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušti dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.
T. Nježić
6 POP&Kultura
Poezija u pokretu Pesnik leti u nebo Piše: Vladimir D. Janković
Benoa Žilijen: „Poèmes serbes” (Srpske pesme). Samizdat, Smederevo, 2019. Urednik: Katarina Ješić. S francuskog prepevao: Vladimir D. Janković
FOTO: V. ŽIVOJINOVIĆ
BENOA IV FRANSIS Žilijen (Benoit Yves Francis Jullien, 1971), francuski pesnik bretonskog porekla koji živi u Švajcarskoj, krenuo je stazom neobičnom, ali ne i nelogičnom; prvu zbirku poezije, pod naslovom „Poèmes serbes” (Srpske pesme), odlučio je da objavi ne u Ženevi, ne u Parizu, nego u - Smederevu. Jednostavno, a veoma lepo opremljeno dvojezično izdanje Žilijenovih pesama do naših (i svih frankofonih) čitalaca stiže pod uredničkim nadzorom Katarine Ješić, a za bilingvalni ukus ove male pesničke gozbe zaslužan je – kako i koliko, proceniće poklonici poezije – potpisnik ovih redova. Žilijen je pesnik starinskog manira, strog prema sebi i zahtevan prema čitaocu. Koje god teme da se dotakne, a najviše upravo onda kad nam se, na prvi pogled, učini da je naumio da kroči nekim od prepoznatljivih, dobro utabanih puteljaka - on će nas iznenaditi svojom saturnovskom ozbiljnošću, neočekivanom slikom, nenaslućenom sinkopom, pa i nepredvidivim političkim „stavom”, pri čemu reč „stav” namerno stavljam pod navodnike jer ako postoje ljudska bića kojima sâm pojam i diktat „stava” mora biti stran i nužno biva stran, onda su to svakako one duše koje se za vazduh bore brekćući stihove, koje se napajaju na izvorima rime i metra, koje u muzici i matematici poezije traže red i olakšanje kojeg, za njih barem, pod olovnim ovozemaljskim svodom možda nikad i neće biti. „Školjkama je čelo ukrašeno tvoje, / Sjakti sad na suncu koje sve osvaja; / Rado, tvome carstvu neće biti kraja, / Na vetrova juriš ono otporno je”, peva Benoa u pesmi „Rada”, evocirajući klasik dvadesetog veka „Cigani lete u nebo”, da bi u pesmi „Ljubav”, opirući se jurišu beznađa kojim preti rastanak od voljenog bića, tonom u u isti mah bolnim i zapovednim zavapio: „Da od sveg tek ne ostane nada, / Nemoj rukom krhkom pravit znak O, / U progon tužan gura slovo to, / Drskost da od sveg pretekne tada.” I u antički zvezdoznanoj pesmi „Ne boj se”, i dok sastavlja vickast akrostih u razigranoj „Nemir i strast u nama (Nimbostratus u pantalonama)”, pa i kad, poput zaglušenog biblijskog propovednika, poručuje: „Ne praštati ništa od strahota ljudskih” – Benoa Žilijen stihom barata kao da u sebi nosi neoskvrnutu sintezu povređenog dečaka, algoritmičnog pragmatika i doživotnog nomada koji „zbunjen pije sa izvora večnosti”. Benoa uveliko radi na drugoj knjizi pesama. Da li će i ona, u dvojezičnom ruhu, svetlost dana prvo ugledati na srpskom tlu - videćemo. Kao što se dan po jutru poznaje, tako će se, može biti, i jedno pesničko nebo poznati po prvom oblačku ili prvom sunčevom zračku; a tama i sjaj ove poezije već su se naselili u visine koje se vide s ovog, balkanskog parčeta zemaljskog šara.
POP&Kultura 7
Tri različita aspekta Jana Fabra Gostovanje Jana Fabra u Beogradu objedinjeno je otvaranjem izložbe “Praznik malih prijatelja” 21. februara u Narodnom muzeju u Beogradu, zatim 22. februara monodramom “Noćni pisac” u izvođenju Slobodana Beštića u Narodnom pozorištu i objavljivanjem Fabrove treće knjige “Noćni dnevnik 1992-1998”, u prevodu Jelice Novaković Lopušine, najavljuje Aleksandar Ilić v.d. direktora Kulturnog centra Beograda (KCB). Neven Džodan SARADNJA JANA FABRA sa Kulturnim centrom Beograda počela je 2011. godine, umetnikovim učešćem na 52. Oktobarskom salonu radom “I let myself drain (dwarf)”, instalacijom u sklopu koje je bila izložena slika Jovana Popovića “Portret čoveka sa fesom” iz kolekcije Narodnog muzeja. Tom prilikom Fabr je činom poklanjanja svog rada “I am a oneman movement” inicirao osnivanje kolekcije Oktobarski salon, posredno utičući i na odluke drugih umetnika da slede njegov primer.
Aleksandar Ilić v.d. direktora Kulturnog centra Beograda
Praznik malih prijatelja Izložba “Praznik malih prijatelja” u Narodnom muzeju, čiji je kustos Joana de Vos, bavi se temama koje su fascinirale Fabra kao mladog vizuelnog umetnika. Proučavajući svet insekata, počeo je da stvara sopstveni mitski univerzum usredsređen na život i smrt, lepotu i užas, krhkost i nasilje, smrtnost i večnost, krajnosti koje važno mesto imaju i u Fabrovoj pozorišnoj umetnosti. Izložba Praznik malih prijatelja je ključna za razumevanje ne sa-
Gostovanje - Ovo je projekat koji će na inicijativu Kulturnog centra Beograda i samog umetnika, objediniti i publici predstaviti tri različita aspekta ovog autora: vizuelni, pozorišni i literarni - ističe Ilić. On otkriva kako je zamišljen program predstavljanja ovog poznatog multimedijalnog umetnika. - Celokupni program je osmišljen i realizovan u saradnji između Kulturnog centra Beograda, Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, studija Angelos i pozorišne trupe Trublejn iz Antverpena. Pored pomenute izložbe “Praznik malih prijatelja” koja će moći da se vidi do 5. aprila, biće organizovana javna vođenja kroz izložbu, radionice i razgovori, dok će se monodrama “Noćni pisac” izvoditi na redovnom repertoaru Narodnog pozorišta - dodaje Ilić. Iako je široj publici postao poznat zahvaljujući predstavi “Olimp” na Bitefu, Fabr već dugi niz godina sarađuje sa KCB. - Nakon saradnje tokom 52. Oktobarskog salona i odluke da jedan rad pokloni, Kulturni centar Beograda je formirao kolekciju Oktobarski salon. U međuvremenu je pokrenuo i ediciju “Sam(a) svoj“ pokret u kojoj su do sada objavljene dve knjige ovog autora, koji je ustupio prava, i to “Noćni dnevnik 1978-1984” i “Noćni dnevnik 19851991” - navodi on. Kao novi v.d. direktora KCB-a Aleksandar Ilić, naglašava šta će biti njegov najveći izazov u narednom periodu. - Na poziciji direktora Kulturnog centra Beograda uvek je pitanje kako ostaviti i učvrstiti Beograd kao kulturnu silu na evropskoj i svetskoj mapi. U jednom i u drugom slučaju nije jednostavno, jer je ove godine u našem regionu status Evropske prestonice kulture dobila je Rijeka, a sledeće Novi Sad i Temišvar. U tom
mo savremenog vizuelnog stvaralaštva Jana Fabra, već i njegovog pozorišnog i literarnog opusa. Slično entomologu, Fabr zapravo beleži, analizira i kometariše ljudske aktivnosti i emocije kroz seriju crteža, instalacija i skulptura „fantastičnih insekata“. Svojim velikim Pozorištem Paukovih glava sa pravim paukovima, simulira pozorište života, ali ne beleži ono što vidi kod svojih „malih prijatelja“, već u sebi traži slike koje nastaju, ostavljajući istu mogućnost i posmatraču. Glavni medij ostaje mašta. Praznik malih prijatelja postaje „praznik čula“, a metamorfoza insekata postaje simbol ljudskog postojanja. Prvo vođenje kroz postavku, održaće 22. februara u 17 časova, kustoskinja Joana de Vos. Tokom trajanja izložbe svakog utorka u 12 časova u svake subote u 17, izložba će moći da se pogleda uz stručno vođenje, najavljuju iz Narodnog muzeja.
Jan Fabr uživa međunarodni ugled jednog od najinovativnijih i najsvestranijih ličnosti savremene umetničke scene. Tražeći i uspostavljajući veze između različitih disciplina, otvara nove puteve i mogućnosti interpretacija u oblastima vizuelnih umetnosti, pozorišta i književnosti. Radovi Jana Fabra izlagani su na najznačajnijim međunarodnim izložbama i u muzejima, kao što su Venecijanski bijenale, Dokumenta u Kaselu, Bijenale u Sao Paulu, Luvr, Ermitaž. smislu više je nego jasno, kako je rekao jedan Izak: sila je masa puta ubrzanje. Pošto sam ja jednostavan čovek kod koga je sve linearno, ja neću raditi na masi nego na ubrzanju. Upravo ćemo moj tim i ja da nastavimo da ubrzavamo sve aspekte činodejstvovanja Kulturnog centra Beograda (od filmskog, preko muzičkog, književnotribinskog, obrazovnog, likovnog i drugih sadržaja), jer upravo je to naša misija: da budemo epicentar kulturnih dešavanja našeg grada i regiona. Mi nećemo raditi na masi, nego na kvalitetu ubrzanja. Upravo je to najveći izazov svakog rukovodioca; a ja sam uveren u kvalitet i energiju svojih saradnika koji će(mo) učiniti sve što od
nas traži kulturna zajednica našeg grada - objašnjava on. Ilić je prvenstveno poznat kao baletski igrač, koreograf i pedagog, a na pitanje šta je na njega ostavilo najjači utisak tokom dvadesetogodišnje karijere kaže: - Proteklih dvadeset godina (22) sam proveo kao Prvi solista Baleta nacionalne kuće, glavni i odgovorni urednik časopisa, predsednik udruženja, koreograf i univerzitetski profesor. Teško da mene više može nešto da ostavi najjači utisak, ali želim da u ovom trenutku moj tim i ja ostavimo upravo jedan utisak na vas, celo okruženje kojem mi služimo, a to je da služimo na čast našem gradu i sugrađanima, kulturi i svim onima kojima je to bitno.
Detalj iz postavke u Muzeju savremene umetnosti u Gentu (ljubazmošću Angelos studija)
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Igra
Telo igrača je mozaik iskustva, lepote i bola
Bio je direktor trupe “Ballet du Nord”, proglašen je za jednog od 25 najboljih svetskih igrača, nastupao za Anželina Preljokaža, “Cirque du Soleil”, Jana Fabra, Dominik Bovan, Sašu Valc i mnoge druge. Danas je na čelu sopstvene trupe COD u Parizu, a svoj intimni solo “Moje telo...” prikazaće publici na 17. Beogradskom festivalu igre 11. aprila u Ateljeu 212. Dvanaest godina nakon vaše prve koreografije, izvodite jedan solo koji istražuje domete telesne memorije i sposobnosti tela da ispriča priču o svojoj umetnosti. Da li možemo da kažemo da je „Moje telo...“ rezultat istraživanja pokreta tokom bogate karijere? - Kraj kreiranja jednog sola nikad ne predstavlja rezultat, već samo početak nekog sledećeg istraživanja. Takođe, svaki nastup treba da donese novo iznenađenje. Nikad u potpunosti ne planiram izvođenje, jer uvek nastojim da prilagodim ono što je osnov komada onome što će biti potpuno drugačije od očekivanog. Moj
solo performans je mala laboratorija za sve buduće radove koje ću kreirati kako bih opravdao ono što jesam – čovek scene. A kako su radovi koje ste stvorili tokom prethodnih 12 godina uticali na „Moje telo...“? - Ne znam da li običan posmatrač može uočiti međusobnu vezu između mojih radova. Ali ja verujem da nastavljam da istražujem, razvijajući iste principe, otvarajući iste ožiljke, ista pitanja. Moji radovi su za mene kao dugačka litija, kao neka preduga patnja. Na koji način vas je drevna egipatska „Knjiga mrtvih“ inspirisala da kreirate „Moje telo...“? - Pročitao sam ovu knjigu pre nekoliko godina kada sam počeo da živim u Kairu. Moj život je danas negde na pola puta između Pariza i Egipta. U ovoj knjizi je istina, a jedna naznaka o reinkarnaciji može biti i nastojanje igrača da na sceni uvek iznova oživljavaju umetnost. Pitanje je šta se događa kada igrač umre. Iza
Foto: BFI/Pierre Gondard
Pitanje je šta se događa kada igrač umre. Iza slikara, vajara ili pesnika ostanu dela, a gde lutaju odigrani koraci vrsnih igrača? - razmišlja Olivije Diboa koji više od decenije potresa francusku scenu savremene igre najradikalnijim koreografskim postavkama. slikara, vajara ili pesnika ostanu dela, a gde lutaju odigrani koraci vrsnih igrača? Koje su prednosti toga što nastupate sami na sceni? Da li se osećate bolje kada ste sami na sceni ili kada je delite sa drugim igračima? - Ne mogu da pričam o prednostima, već samo o zadovoljstvu. Veliko mi je zadovoljstvo da nastupam, s obzirom na to da je to moja prva i prava strast. Solo je na neki način rizičniji, ali nudi slobodu u pogledu vremena, prostora... Scena postaje vaš posed. Vreme je jako važno. Svaki sekund je priča. Tokom svoje igračke karijere uglavnom sam bio solista, ali sam bio srećan i onda kada podelim pozornicu sa drugim umetnicima. Igrati sa drugima znači graditi zajedništvo. Danas, kada imam svoju trupu, ja pravim komade za moje igrače, ali ne mogu istovremeno da budem sa njima na sceni. To je nemoguće. Obično radim za veliki ansambl, pa je važno da ih dobro usmerim, da vodim njihove pokrete i misao, a to mogu samo kad poništim sebe kao izvo-
đača. Distanca je esencijalno važna za jasnu viziju. Da li je telo igrača njegovo remek-delo ili sredstvo za stvaranje remek-dela? - Telo igrača je remek-delo sastavljeno od milion pokreta, namera, pozicija, milion ožiljaka... pravi mozaik iskustva, lepote i bola. Kako vidite i shvatate sebe, vaše telo? - Kao i uvek, stvaram da bih postavljao pitanja, jer ne znam odgovore na njih. Osećam da sam smrtan, a da u sebi nosim deo besmrtnosti. Kažu da uvek iznenadite i protresete francusku scenu sa svojim radikalnim komadima. Šta je danas radikalno u igri, šta može da iznenadi ili šokira publiku? - Nikad nisam želeo da šokiram. Možda samo pokušavam da održim svoj integritet u potpunosti, pa neke ideje i stavovi deluju radikalno na sceni. Ipak, pomalo uživam u tome što uvek uspem da izazovem reakciju. Ponekad i bes. To je zabavno.
Kritičari su rekli da je „Moje telo...” istovremeno „uzvišen i drzak, duhovit i strašan komad“. Kakve su bile reakcije publike? - Do sada su reakcije bile neverovatne. Žene su mi izjavljivale ljubav, a muškarci divljenje. Proglašeni ste jednim od dvadeset pet najboljih igrača na planeti 2011. godine. Da li je to bio teret ili podstrek? - Ni jedno ni drugo. Samo sam bio izuzetno ponosan na svoj rad, jer sam počeo da se bavim igrom veoma kasno. I verovao sam da moj primer može biti podrška i podstrek nekim novim, mladim igračima. U životu samo se treba usuditi. Koji je vaš sledeći korak? - Naziv moje sledeće predstave je “Itmahrag”. To je delo za osam egipatskih igrača koje je zasnovano na mahraganat muzici. Ovo je muzika koja se pojavila u siromašnim krajevaima Kaira i Aleksandrije, kao prodoran glas mladih ljudi. Premijera će biti održana na Bijenalu igre u Lionu u septembru 2020. godine.