Utorak 18. avgust 2020. Blic broj 8432 www.blic.rs
foto: V. lalić
POP&Kultura Ceca Bojković: Šta znači “nova normalnost”
foto: n. mihajlović
Marta Bereš: Uvek postoji mogućnost ispadanja iz ravnoteže
Premijera predstave “Dabogda te majka rodila”
Vapaj i kletva
Naslovna Posle višemesečne pauze zbog pandemije Covida 19, kreće pozorišni život. Atelje 212 podiže zavesu i otvara krov 11. septembra premijerom predstave “Dabogda te majka rodila” po romanu Vedrane Rudan, u režiji i dramatizaciji Tanje Mandić Rigonat.
foto: a. dimitrijević
2 POP&Kultura
Tatjana Nježić
Majka
Govoreći o ulozi koju igra, kroz smešak veli: - Naslovna rola i kao vapaj i kao kletva, pa ti vidi… Dodaje potom: - Ta majka je žena u ozbiljnim godinama, bolesna. Ćerka je smešta u vrlo kvalitetan dom za stare, obilazi. Između ostalog, majka ima bolove, ali u sklopu i kontekstu datih odnosa, njoj se ne veruje. Ni ćerka joj ne veruje, jer joj tako govori osoblje iz doma. Smatra se da je umislila velike bolove, do kraja se zapravo ne zna u čemu je problem. A ta neverica nije tek tako tu, ona je zapravo izrasla iz nataloženih iskustava u kojima, kako to u životu biva, nema crno i belo, ni krivo i pravo, nego međusobnog svega i svačega, od nerazumevanja pa nadalje. Ključna tema je odnos majke i ćerke. Vedrana je fantastično iskrena, što bi u žargonu rekli do bola. Retko ko se usuđuje da govori o tome, i u literaturi. Ona govori o ličnim situa-
Često se pitam čemu se mi zapravo učimo i vežbamo?
cijama i zbivanjima, ali to o čemu piše je vrlo česta pojava bez obzira kakav je splet životnih okolnosti u pitanju. U osnovi, na delu je na izvestan način iracionalni sukob, prožet neosveštenošću, neprihvatanjem, ugroženošću… Nekad svesno, nekad nesvesno, najbolja namera biva štit i parola za manipulaciju. Ne umem da objasnim, nisam psihijatar, samo znam da postoji. Imala sam u nekom smislu iskustava sa svojom majkom, pretpostavljam da je i moja ćerka imala sa mnom do određenog perioda sazrevanja. Tanane, dufoto: n. mihajlović
Prvobitno, premijera je trebalo da bude 13. marta, ali je korona izrežirala da to bude sada. Kroz svojevrsnu mozaičnu strukturu, u središtu priče su žena u zrelim godinama i njena majka smeštena u starački dom na dobrom glasu, njihov odnos, preispitivanja, (ne)razumevanja, osećaji krivice i kajanja, potreba za oslobođenjem od tereta, porodično nasilje, (ne)moguće granice ljubavi i tolerancije, društvene norme kao (ne) premostive prepreke… Na početku razgovora za “Blic”, Svetlana Bojković koja igra majku napominje: - Svojevrstan je hendikep kad se predstava završi a ne izađe pred publiku, ne zaigra i ne razigra, kao što je to - sticajem korona okolnosti - slučaj sa predstavom “Dabogda te majka rodila”. A samim tim pred nama je sada i poseban glumački izazov.
boke, ali istinite stvari. Govoreći dalje, napominje: - Očigledno je tu problem što majke ne shvataju da kada rode dete ono nije njihov projekat, nije njihovo vlasništvo, ono je svoje biće koje treba pratiti i prilagođavati mu se, pomoći u potrazi za njegovim životnim izrazom, a samim tim će se ono prilagođavati tebi. O čemu se nije ni razmišljalo u vreme moje i Vedranine generacije, a i danas je aktuelno. Moji roditelji su imali projekat šta ja treba da budem, kakva treba da budem… Sve što je izlazi-
lo izvan toga nije dolazilo u obzir, moralo je biti samo tako kako su oni zamislili. Nekako sam se izborila i imala to na umu kad sam dobila svoje dete. Bilo je sukoba u vreme adolescencije, ali to je period dok se neko ne oformi. Dobro se završilo. Ponavljam - završilo. U ovim starijim generacijama, pa i kod mnogih, bogami i nije. Oni do kraja imaju projekat šta i kako to dete treba da radi. U celoj priči, naravno, veliku ulogu igra pitanje krivice, griže savesti, njihovo prebacivanje… Vedrana je to fenomenalno obradila.
Pominjemo zatim da posle višemesečne pauze pozorišta kreću s radom, odnosno igranjem predstava. - Iskreno, nije to baš sasvim samo na radost. Jer su okolnosti takve kakve jesu. Više od 50 godina sam glumica i znam da je neodvojivi deo predstave, premijere pogotovo - puna sala, kao i druženje i razmena utisaka kad se spusti zavesa. Ovde neće biti puna sala, ne znam kako ćemo posle sesti u mali bife Ateljea 212, popričati, podeliti utiske, popiti piće, a opet dozlaboga je nenormalno i vrlo depresivno da samo svako ode svojoj kući. To je baš ubistvo radosti. Zapalivši cigaretu, nakon par trenutaka tišine, uz uzdah kaže: - Kako se uopšte živi na distanci? Ja zaista, najiskrenije, ne znam kako se živi na distanci. Najviše me nervira izraz “nova normalnost” Svaki put mi se povraća od rečenice “moramo se naviknuti na novu normalnost”. Šta znači “nova normalnost”? Pandemija je pandemija, okolnosti su te koje su, zdravlje se naravno mora čuvati, ali to nije nova normalnost. To je nenormalno. Dakle, postoji normalnost (koja se i formira vezano za ono što je blisko suštinskim potrebama ljudskog bića) i postoje okolnosti koje dovode do toga da se ponašaš drukčije. A da to što nam se servira bude naš život. Ja na to ne mogu da pristanem. I neću. Često se pitam čemu se mi zapravo učimo i vežbamo? Ističe zatim: - Ubačena je infekcija straha, i taj strah razara. Kovid će neke i da preskoči, a strah neće gotovo nikog. I on je jedan ozbiljan virus. Uplašenim lju-
Marta Bereš, dobitnica Sterijine nagrade (“Hasanaginica”), biće po prvi put na sceni Ateljea 212
POP&Kultura 3
Nišvil
Više od 50 godina sam glumica i znam da je neodvojivi deo predstave, premijere pogotovo - puna sala, kao i druženje i razmena utisaka kad se spusti zavesa. Ovde neće biti puna sala dima možeš da manipulišeš kako hoćeš. Možeš da ih dovedeš do ruba egzistencije i da budu srećni što su preživeli a u stalnom strahu da li će dalje preživeti i da im to bude jedino važno. Kvalitet života je marginalizovan, poražen, obezvređen… Možda su najgore od svega te stalne pretnje a, s druge strane, nepoznavanje prirode opasnosti, tj. konkretnog virusa, a nemanje poverenja u one koji se virusom bave i one koji u državi donose odluke po tom i drugim pitanjima. Pojedinac je zapravo prepušten sam sebi; od dileme kako to da svaki virus do sada kad toliki broj ljudi oboli, odnosno u određenom trenutku, oslabi, a ovaj ne slabi, pa nadalje. Nemam argumente, al’ imam intuiciju koja valjda i nije za bacanje. Ta pretnja da to neće prestati je ko iz filma naučne fantastike. Zastrašujuće. A strah deformiše ljude. To je najgori rezultat Covida 19 i u sređenim zemljama, a nekmoli u zemlji kakva je naša - kaže Svetlana Bojković, dodajući da je umetnost, dakle i pozorište, dobar lek i štit i od straha.
Ćerka
U predstavi “Dabogda te majka rodila” Anđeo je Jovana Stojiljković, Depresija - Dara Džokić, Glaukom - Branka Šelić, Otac - Feđa Stojanović, Gospođa- Ljiljana Stjepanović, Želja - Sofija Juričan, Glavna - Isidora Minić, Rođena - Dragana Đukić. Tu je i hor starica “Feličita”. A u ulozi ćerke - poznata glumica Marta Bereš, dobitnica Sterijine nagrade (“Hasanaginica”), po prvi puta na sceni Ateljea 212. Ne
tako davno (povodom monodrama “Marta Bereš one girl show”) kritika je za ovu dramsku umetnicu koja igra i na srpskom i na mađarskom, i koja je 12 godina bila glumački biser pozorišta “Kostolanji Deže”, između ostalog, pisala “radi se o glumici velikog talenta, veštine i lepote, te poezije i scenske energije, ali i čarobne i samokontrole”. Poziv za ulogu u Ateljeovoj predstavi stigao je, kaže, nenadano. Podsetimo, nepunih dvadesetak dana pred premijeru, jer, uskočila je u ulogu koju je prethodno Radmila Tomović vratila iz zdravstvenih razloga. Da li je bilo kao kod Partibrejkersa - jedan poziv menja sve, il’ tako nekako… - Iznenadilo me. Nisam očekivala, zaista. U tom trenutku… već dve godine i više sam slobodan umetnik, upravo sam bila završila dugometražni igrani film u Budimpešti “Perfekt as you”, bila u predstavi “Ana Karenjina”, igrala stare predstave… I raz-
Gledam ulogu iz druge prizme u čijem središtu je ta ogromna tema - odnos sa roditeljima, njegova ambivalentnost, kaže Marta
Festival je održan bez publike
foto: Zoran Ćirić
mišljala o tome šta bi zapravo u datom trenutku htela, čemu težim, koji je to korak koji me vuče. U nekom trenutku izgovorila sam samo jednu rečenicu - tako bih volela da igram dramu na srpskom jeziku. Nije prošlo ni dva meseca, a stigao je poziv iz Ateljea. I tako sam zakoračila u svet: Dabogda te… Prethodno, veli, nije čitala taj roman Vedrane Rudan. - Zapravo nisam do tada čitala ništa od nje, a od tada više njenih knjiga je prošlo kroz moje ruke, misli i vreme. Na poseban način fascinantno. Tolika iskrenost je izuzetno retka. Nema ulepšavanja, nema šminkanja, nema zatvaranja očiju. Za svako poštovanje. Srećna sam što sam deo te predstave, tog projekta ako hoćete. Govoreći o liku koji igra napominje. - Taj lik ima autobiografskih momenata spisateljice. U pozorišnom otelotvorenju neka druga glumica bi ga verovatno drugačije donela. Moje glavne osobine nisu drskost i beskompromisnost. Gledam ulogu iz druge prizme u čijem središtu je ta ogromna tema - odnos sa roditeljima, njegova ambivalentnost. Lično, mislim da čovek ne može da preuzme svoj život u svoje ruke, ne može ni napred ni nazad ako nije razrešio odnos sa roditeljima. Pred premijeru, napominje, mešaju joj se osećanja… - Radujem se, strepim... Veoma mi je bio drag rad na toj predstavi iako sam samo dve, tri nedelje bila u procesu. Ako zbog nečeg imam pritisak, to je zbog jezika. Ne silazim sa scene sat i pedeset, što je veliki izazov. Ali svi iz Ateljea i kolege iz podele su mi velika podrška. Pominjemo i “Anu Karenjinu” (“Ujvideki sinhaz”) gde je igrala naslovnu rolu u režiji Dejana Projkovskog, i šta je za nju bila ta čuvena Tolstojeva junakinja. - Nju je i njen život obeležilo nešto što zapravo svi imamo u sebi; s jedne strane duboke nagone i porive, a s druge racio. Samo što neko ume da to harmonizuje, a neko je u problemu zbog unutrašnje nepomirljivosti. Ana Karenjina je i poziv na preispitivanje, krik ili vapaj u traženju puta u kompromis koji nije protiv nas samih, koji će nam dozvoliti da živimo sopstveni život. Pomalo šaljivo pominjemo pitanje koje danas gotovo obavezno prati ovo čuveno Tolstojevo delo a glasi - da li bi se danas neko, poput Ane Karenjine, bacio pod voz. - Verujem da bi, gotovo bespogovornim tonom kaže Marta Bereš. I, trenutak zatim dodaje: - Uvek postoji mogućnost ispadanja iz ravnoteže.
Ni hleba ni igara za umetnike Direktor Nišvil džez festivala Ivan Blagojević izjavio je povodom završetka ovogodišnjeg onlajn izdanja - da je od rimskog doba do doba korone važilo pravilo „hleba i igara“. - Igara sada nema pa umetnici ne mogu da dođu ni do hleba kako bi sebi i svima nama očuvali mentalno zdravlje. Drago mi je ako smo organizacijom onlajn Nišvila bar delimično pomogli egzistenciju umetnicima koji od februara nisu nastupili nijednom, a i duhovno prehranili najvernije ljubitelje džeza - naveo je Blagojević. Na upravo Program poslednje večeri Nišvil 2020 završenom onlajn festivala u nedelju 16. avgusta Nišvilu onlajn otvorila je niška grupa „Majdan“, čiji je debi album “Minimum Sličnosti, Minitokom četiri mum Razlike” ocenjen kao jedno od najdana održano boljih izdanja prošle godine. Najveće interesovanje gledalaca koji je 18 koncerata, su onlajn pratili festival privukli su naizvedene su stupi Kralja Čačka i Kvarteta Olega Kirejeva i Vasila Hadžimanova. četiri predstave, Ono što je karakteristično za saksoprikazano je 35 fonistu Olega Kirejeva i pijanistu Vasila Hadžimanova je to što za svoj autorski filmova... džez izraz inspiraciju pronalaze u sopstvenoj muzičkoj tradiciji. Program festivala zatvorio je “Midnight Jazzdance Trio” koji predvodi Masterflow - Jazzysad DJ i producent iz Subotice, jedan od pionira elektro sving, nju džez i elektro tango zvuka u regionu. Na upravo završenom Nišvilu tokom četiri dana održano je 18 koncerata, izvedene su četiri predstave u sklopu programa “Jazz teatar”, u sklopu programa “Movie Summit” prikazano je 35 filmova, organizovana je retrospektivna izložba sa prethodnih izadanja “Nišville Striporame” i likovne kolonije, a tokom koncerata na bini je uporedo izvođen i “Street art” program slikanja džez grafita.
Vasil Hadžimanov nastupio je sa saksofonistom Olegom Kirejevim
4 POP&Kultura
Knjiga
Neizostavno dolazimo na to da je moguće zamisliti trenutak u kome religije više neće biti i kada čovek neće više nalaziti ni jednu jedinu reč kojom bi imenovao svoje ponore. Nepoznato će biti mutno kao i poznato; svemu će nedostajati privlačnosti i ukusa. Na ruševinama spoznaje, u predvečernjoj letargiji, svi ćemo ličiti na sablasti, na lunarne heroje u kojima nema ni trunke znatiželje za bilo šta… - napisao je Emil Sioran Tatjana Nježić Nedavno se pred našim čitaocima našla intrigantna, inspirativna, literarno izvanredna zbirka eseja Emila M. Siorana “Kratak pregled raspadanja” (izdavač “Dereta”) u hvale vrednom prevodu Milovana Danojlića i sa nadahnutim pogovorom Dragana M. Jeremića.
Od logike ka epilepsiji
Sem naslovnog, knjiga obuhvata eseje „Mislilac od prilike do prilike“, „Razni vidovi dekadencije“, „Svetost i grimase apsoluta“ (odakle je gornji citat), „Dekor samospoznavanja“ i „Odustajanja“. Ukratko, svojevrstan zajednički imenitelj im je, sa jedne strane, ništavnost u glavnoj ulozi te praznina koju, nimalo slučajno, piše velikim slovom, a sa druge, činjenica da uz svu upitnost koju otvaraju pobuđujući eventualna (ne)slaganja blistavi su i slojeviti njihovi duboko kritični uvidi u ono što bez sumnje čini savremeni svet, život i ljude. U naslovnom eseju Sioran veli da je svaka ideologija sama po sebi neutralna ili bi to trebalo da bude. Međutim, oslikavajući u njoj svoje strasti i mahnitosti, čovek je pretvara u ubeđenje, ona poprima oblik zbivanja i tako se odvija “prelazak od logike ka epilepsiji”. Veli da i onda kada se udaljavaju od religije ljudi joj ostaju potčinjeni upravo svojom “potrebom za izmišljotinama i za mitologijom” koje su “jače od očiglednosti”. “Onaj ko bezumno voli nekog boga prisiljava i druge da ga vole, spreman da ih satre ako se usprotive”, piše Sioran dodajući da nasilja koja su podstakla ideje nacije, klase ili rase “ravna su nasiljima inkvizicije”. Kaže da pod okriljem političke ideje, programa, pod parolom boga, “pod okriljem vere cvetaju vešala, ćelije i tamnice” a “pravi zlikovci su oni koji na pravovernom ili političkom planu uvode razlikovanje između vernika
i otpadnika”. Po njemu, načelo zla je u “prenapregnutosti volje”, njenom bezuslovnom nametanju. Hamletizam, ističe, nikad nije bio opasan, “fanatizam je mana nad manama”. A kako podvlači, “krajnje zaključke izvlače samo oni koji žive van umetnosti”. Promišljati stvari, u redovima i između njih, piše Sioran, nije ni lako, ni put ka sreći ali nepromišljati je… “Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja”, veli u eseju “Mislilac od prilike do prilike”. Pod naslovom “Razni vidovi dekadencije”, između ostalog, beleži: ”Kad svest uspe da se natkrili nad svakom našom tajnom, kad se u nesreći zatre i poslednji trag tajne, hoće li se u nama naći još malo žara i zanosa što bi nam omogućili da posmatramo propast života i poezije? / osećati teret istorije, breme postojanja i onu iscrpljenost zbog koje posrće svest suočena sa zbirom i taštinom minulih ili mogućih zbivanja… Uzalud bi nostalgija da
foto: you tube printscreen
Pod okriljem vere cvetaju vešala, ćelije i tamnice Iako njegova filozofija odiše pesimizmom, čuvena je Sioranova rečenica: ”Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio“
svojom poezijom služi nekoj “velikoj” ideji.
prizove zanos što ne zna za pouke koje nam svekoliko zbivanje pruža; ima jedan zamor u kome se i budućnost vidi kao groblje, moguće groblje i kraj svega što treba da nastane tek. Vekovi su otežali i svom se snagom navalili na sadašnji trenutak. Truliji smo od svih vremenskih razdoblja zajedno, skloniji padu od bilo kojeg carstva. Istoriju tumačimo kroz sopstvenu iznemoglost, u svom isprekidanom dahu čujemo samrtni ropac nacija. Spremamo se za sporedne uloge u otrcanom komadu trajanja; zavesa sveta nagrižena je moljcima, a kroz rupe se naziru samo maske fantoma…” U eseju “Odustajanje” piše o kategoriji “osećaj-misao” (“refleksija koja prožima reflekse”), odnosno “osećaju jasnovidosti” kao svojevrsnoj meri stvari, protivrečnosti života kao uporištu i ishodištu…
Umoran od budućnosti
Podsetimo, čuveni pisac Emil M. Sioran (Rašnari, 1911 - Pariz, 1995) rođen je u oblasti Transilvanija (današnja Rumunija), koja je u ono vreme pripadala Austrougarskoj. Krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, nakon čega napušta domovinu u koju će se samo jednom nakratko vratiti 1940-41. godine.
U naslovnom eseju Sioran veli da je svaka ideologija sama po sebi neutralna ili bi to trebalo da bude
Odlazak u Francusku za Siorana predstavlja prekretnicu u svakom smislu, a tu će napisati svoja najznačajnija dela - „Kratak pregled raspadanja“ (1949), „Silogizmi gorčine“ (1952), „Istorija i utopija“ (1960), „Pad u vreme“ (1964), „Zli demijurg“ (1969), „O nezgodi biti rođen“ (1973), od kojih je većina prevedena i na srpski jezik. Iako njegova filozofija odiše pesimizmom, čuvena je njegova rečenica: ”Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio.“ Kako je govorio, u najvećoj meri može se identifikovati sa Budom, dok je Dostojevskog pet ili šest puta celog pročitao. Dragan M. Jeremić u pogovoru gorepomenute knjige kaže da je Sioran dijagnostičar kojі Zapad posmatra kao čovek Istoka, i na specifične bolesti Zapada nastoji da primeni terapiju koju je, umnogome, naučio na Istoku. Po Sioranu, ono od čega treba “lečiti” i čoveka i čovečanstvo uopšte jesu patnje i strahote kojima su ispunjeni životi svih ljudi tokom čitave istorije, a uzrok, odnosno krivicu za sve te nevolje Sioran baca na isključivost, ono u šta ljudi slepo veruju. Ne prihvatiti nijednu ideologiju, onemogućiti fanatizam, bitni su uslovi da se spreče najveća zla kojima je istorija ispunjena: nasilja, pogromi, pokolji. Najveća je pak laž ona koju pojedini ljudi: filozofi, političari i reformatori izgovaraju tobože u ime kolektiva. Izuzetak čine pesnici, mada ima i pesnika koji se potčinjavaju nekoj doktrini: otuda je veliki deo poezije Šelija slab, dok Šekspir nikada nije želeo da
Jeremić kaže: ”Sioran je mnogo puta rekao i ponovio da je pobuna iluzorna i da je jedini pravi odnos prema svetu ne pokušavati izmeniti sudbinu. Kao pandan budističkoj nirvani, on ističe da je pravi životni stav indiferentnost, jer, kako kaže u jednom od aforizama objavljenih pod naslovom ‘Susreti sa samoubistvom’ u knjizi ‘Zli demijurg’, ‘uništili se ili ne, sve ostaje nepromenjeno’. Iako Sioran izričito tvrdi da istorija nema smisla, u njoj ipak ima izvesne pravilnosti. Svaka civilizacija počinje agresivnom akcijom varvara, koji svoje nasilje opravdavaju nekim mitom, ideologijom, principima. Kasnije, malo-pomalo verovanje u apsolut opada, a uporedo s tim opadanjem humanizuju se naravi i običaji. Humanizacija, međutim, ne znači ništa drugo nego slabljenje osnovnih impulsa, jer u osnovi ljudskog bića leži instinkt za ubijanjem: kad bismo mogli da ostvarimo svoje potajne želje, sva polja oko nas bila bi posejana grobovima naših prijatelja i neprijatelja. Prirodni instinkti nas, dakle, vode nasilju, a njihovo slabljenje - dekadenciji. Razlika između varvarstva i civilizovanosti, po Sioranu je, dakle, jedna u osnovi biološka razlika, a ne razlika u svesti i savesti. (…) Ali skepticizam nije nikakvo rešenje problema. Za skeptika svet postaje nerazmrsivo klupko problema i on stoga nestrpljivo očekuje varvarina, ne da reši, nego da uništi probleme.” Jeremić piše i da je stvorio filozofiju koja je antifilozofija, ideologiju koja je antiideologija, da se vrhunskim stilom iskupljuje za nihilizam… A na poslednjoj stranici knjige Sioran piše: ”Umoran sam od budućnosti, proživeo sam sve njene dane, a ipak me muče nekakve, ko zna kakve, strašne žeđi. Kao kakav razbesneli mudrac, koji je mrtav za svet, a žestoko na njega ustremljen, ja rušim svoje iluzije samo zato da bih ih jače raspalio.”
POP&Kultura 5
Pozorište
U izjavi za „Blic“, direktor Jugoslovenskog dramskog Tamara Vučković Manojlović, između ostalog, kaže: - U trenutku kada bi po prirodi stvari trebalo da uđemo u novu sezonu, razmišljamo i dogovaramo se na koji način to možemo da učinimo vodeći pre svega računa o publici, pridržavajući se, naravno, svih instrukcija koje dobijamo od Sekretarijata za kulturu i Kriznog štaba. Zato sam na održanom sastanku predložila da repertoar pravimo na nedeljnom nivou. Verujem da će nam to omogućiti da ne dolazimo u situaciju u kojoj će predstave biti otkazivane. Zatim dodaje: - Od marta je publika u dva navrata morala da vraća kupljene karte. Voleli bismo da se to ne dešava ili barem svede na najmanju moguću meru. Zato, razmišljajući prevashodno o publici, mislimo da je taj model u ovom trenutku najbolji. Naravno, u takvom modelu postoje i izvesni problemi. Čekajući odluku Kriznog štaba o ograničenju ukupnog broja posetilaca, tj. maksimalnom broju u zatvorenom prostoru, zajedno sa Sekretarijatom za kulturu i drugim pozorištima dogovaraćemo način rada. Situacija sa koronom nas je sve učinila ranjivim, finansijski i organizaciono. Nisam sigurna da ima mnogo ljudi koji bi kupo-
Egon Savin počinje probe komada Branislava Nušića “Pučina”, najavila je, između ostalog, direktorka JDP-a Tamara Vučković Manojlović
vali karte mesec dana unapred. Isto tako, kao što ćemo prilagoditi repertoar i broj predstava, JDP će imati u vidu da je protekli period imao uticaj na izmenjene finansijske mogućnosti naše publike i svih nas pa će i cene karata biti korigovane. Kako je napomenula, početak igranja predstava podrazumeva ličnu odgovornost i opreznost. - Svi moramo biti svesni situacije i zato molimo publiku za razumevanje i saradnju. I nama i njima je važno da se predstave igraju, ali i da svi budemo bezbedni i ostanemo zdravi. Moramo, pre svega, obezbediti sve što se od nas traži u smislu organizacije kako ljudi iz pozorišta, glumaca tako i publike. Nažalost, neke predstave neće moći da se igraju, a neke će morati da budu prerežirane da bi mogle bezbedno da se igraju. Jedna od njih, vrlo aktuelna u
ovom trenutku je i Molijerov “Uobraženi bolesnik”. Upravo će sa tom predstavom planiramo početak ove sezone u septembru. Kada je reč o repertoaru, odnosno naslovima na sceni JDP-a, kaže: - Velika premijera predstave “Putujuće pozorište Šopalović” izvedena je 8. marta, neposredno pred prestanak rada, a predstava je imala samo jednu reprizu. Ponovićemo premijeru ove predstave u oktobru. Nastavljaju se probe predstave “Beogradska trilogija” Biljane Srbljanović u režiji Ivana Vanje Alača. Premijera je zakazana za 4. oktobar. Egon Savin sledeće nedelje počinje probe komada Branislava Nušića “Pučina”, a očekujemo i dolazak Miloša Lolića koji treba da počne rad na novoj predstavi. Zakazana su a u ovom trenutku delimično i potvrđena učešća na nekoliko festivala
u Srbiji: Niš, Kragujevac, Vršac... Dodaje da su u redovnom kontaktu sa kolegama iz inostranstva. - Gostovanja, festivali, projekti koji su bili planirani za ovu godinu prebačeni su u sledeću. Nedavno smo prihvatili i potvrdili gostovanje na festivalu u Pekingu narednog leta sa predstavom “Ujka Vanja”. Tokom ovog perioda nastavili smo onlajn međunarodni projekat pozorišne edukacije mladih “You perform” u saradnji sa Thalia teatrom iz Hamburga i još šest evropskih pozorišta i on se nastavlja tokom sledeće sezone. Radimo, planiramo onoliko koliko se u ovakvim uslovima može i čekamo neko bolje vreme kada će sale JDP-a opet biti ispunjene do poslednjeg mesta - kaže Tamara Vučković ističući da se svi u pozorištu raduju početku igranja. T. Nježić
Branka Petrić otvara Sterijino pozorje Branka Petrić, doajenka našeg glumišta i dvostruka dobitnica Sterijine nagrade, otvoriće 26. septembra u Novom Sadu 65. Sterijino pozorje. Na našem najprestižnijem festivalu Petrićeva je debitovala 1962. godine ulogom porodilje u predstavi “Otkriće” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Za uloge u predstava-
ma istog pozorišta “Putujuće pozorište Šopalović” 1986. i “Rođeni u JU” 2011. ovenčana je Sterijinim nagradama. Utvrđen je i sastav žirija 65. Sterijinog pozorja. O nagradama će odlučivati Laslo Vegel, književnik (predsednik Žirija), dramaturškinja Jelena Mijović, pozorišni kritičar Igor Burić i dramski pisci Almir Bašović i Željko Hubač. U konkuren-
Branka Petrić je dvostruka dobitnica Sterijine nagrade
Ivan Karl: Sutra kod predsednice Vlade U izjavi za „Blic“ gradski sekretar Ivan Karl kaže da je održani sastanak logičan nastavak dopisa koji je Sekretarijat za kulturu prošle nedelje uputio svim pozorištima čiji je osnivač Grad Beograd, ali i Narodnom pozorištu, Madlenijanumu i drugim privatnim teatrima, a u kome su u 15 tačaka iznete preporuke za održavanje i igranje predstava u zatvorenom prostoru. - Sastanku su prisustvovali i predstavnici Gradskog zavoda za zdravlje koji su potvrdili ispravnost naših preporuka. O svemu tome smo razgovarali detaljnije imajući u vidu da uslovi igranja, broj članova ansambla i površine dvorana nisu univerzalni i da neke preporuke zahtevaju određeno prilagođavanje za svaku pozorišnu kuću pojedinačno. Direktori su izneli konstruktivne predloge čiji je cilj očuvanje resursa i ono što je jako važno, zajednički rad u prevazilaženju svih eventualnih problema u hodu. Tu mislim i na dinamiku igranja na dnevnom i nedeljnom nivou i pravljenje održivog repertoara, gde smo napomenuli da se treba osloniti na tehnički manje zahtevne predstave. Septembar i oktobar će možda biti prelazni period ka punoj normalizaciji, ali mogu da budu i svojevrsni prozor za igranje između dva talasa epidemije. Svi želimo prvi, ali moramo biti spremni i za drugi scenario. U sutra idem na sastanak kod Predsednice Vlade na kome će pored pozorišta, tema biti i bioskopi, koncerti i festivali. Očekujem da se posle, na republičkom kriznom štabu usvoje finalne preporuke. Kada se to desi, organizovaćemo još jedan sastanak sa svim pozorištima, nakon čega ćemo imati konkretne datume.
foto: Tanjug / tanja valić
Juče je održan sastanak svih direktora, predstavnika beogradskih pozorišta sa gradskim sekretarom za kulturu Ivanom Karlom i nadležnima, a na kome se razgovaralo o uslovima početka rada pozorišta u aktuelnoj pandemiji, dilemama, problemima...
foto: n. babić
Tamara Vučković: Repertoar da pravimo na nedeljnom nivou
ciji za sterijanska priznanja ove godine je sedam predstava, po dve Bitef teatra (“Lepa Brena prodžekt” i “Kretanje”) i Srpskog narodnog pozorišta (“Smederevo 1941” i “Ko je ubio Dženis Džoplin?”), te “Semper idem” Narodnog pozorišta Sombor, “Radnička hronika” Narodnog pozorišta Subotica i “Gustav je kriv za sve” subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji“. Predviđeno je da ovogodišnje Pozorje bude održano u periodu od 26. septembra do 4. oktobra.
6 POP&Kultura
FELJTON (VI)
Prenosimo delove knjige „Autobiografija“ Agate Kristi, koja je upravo objavljena u izdanju “Lagune”, u prevodu Nenada Dropulića
Život među likovima o kojima sam pisala Ponovo smo se našli u ratnom dobu. Ovaj rat nije ličio na prethodni. Očekivali smo da će ličiti, jer čovek valjda uvek očekuje da se nešto ponavlja. Prvi rat izazvao je šok i zbunjenost kao da je nešto nečuveno, nemoguće, nešto što se ne pamti, što se nikada neće dogoditi. Ovaj rat bio je drugačiji.
Bombardovanje kuće u Šefild terasu donelo nam je dodatne teškoće i zato što je tada već bilo veoma teško naći skladišni prostor u Londonu. U oštećenu kuću nije se moglo ući kroz vrata, pa smo koristili merdevine. Na kraju sam ubedila jednu firmu da me preseli i smislila sam da nameštaj prebacim u Volingford, na pokriveno igralište za skvoš koje smo napravili godinu-dve ranije. Tako smo sve premestili tamo. Radnici su čekali spremni da skinu okvir i vrata igrališta ako bude neophodno – a bilo je, jer kauč i fotelje nisu mogli da prođu. Maks i ja preselili smo se u jednu stambenu zgradu u Hamsptedu i počela sam da radim u Univerzitetskoj bolnici na izdavanju lekova. Kad mi je Maks rekao ono što sam već neko vreme naslućivala – da će otići na Bliski istok, verovatno u severnu Afriku ili u Egipat – bilo mi je drago zbog njega. Znala sam koliko želi da pođe, a i trebalo je iskoristiti njegovo znanje
arapskog. Bio je to naš prvi rastanak za deset godina. Bila sam zadovoljna u Hampstedu kad je Maks otišao. Stanari su bili ljubazni, a u blizini je bio i mali restoran s opuštenom i vedrom atmosferom. Prozor moje spavaće sobe na drugom spratu gledao je u nasip iza zgrade po kom su posađena stabla i grmovi. Tačno preko puta mog prozora raslo je veliko stablo trešnje s visokom šiljatom krošnjom. Nasip me je podsećao na prizor iz drugog čina Barijeve drame Dragi Brute kada svi pogledaju kroz prozor i vide da je šuma stigla do okana. Naročito sam volela trešnjevo stablo. U proleće bi me razvedrilo svakog jutra kad ustanem. Na jednom kraju zgrade bila je mala bašta i leti je u njoj moglo da se sedi ili obeduje uveče. Hampstedski park bio je na svega deset minuta od zgrade, pa sam tamo vodila Džejmsa u šetnju. Karlo mi je ostavila svog terijera jer je radila u fabrici municije i nije mogla tamo da ga vodi. Prema meni su u bolnici bili vrlo ljubazni i dozvolili su mi da ga dovodim na posao. Džejms se ponašao besprekorno. Ležao je kao neka bela kobasica ispod police s bocama i nije se micao odatle, a čistačica ga je povremeno mazila. ... Imala sam mnogo posla. Radila sam dva cela dana, tri popodneva i svako drugo nedeljno prepodne u bolnici. Ostatak vremena provodila sam pišući. Odlučila sam da pišem dve knjige istovremeno, pošto je muka s pisanjem to što knjiga odjednom dosadi piscu. Pisac mora da se ostavi knjige i da radi nešto drugo – ali ja nisam imala šta drugo da radim. Nisam želela da sedim i
foto: Profimedia
U početku su vladali iznenađenje i neverica jer se ništa ne dešava. Očekivali smo vesti da je London bombardovan prve noći. Nije bombardovan. Mislim da su svi pokušavali da dobiju jedni druge na telefon. Doktor Pegi Meklaud, moja prijateljica iz mosulskih dana, zvala me je s istočne obale, gde su njen muž i ona imali ordinaciju, da me pita da li bih primila njihovu decu. Rekla je: „Mnogo se plašimo – ovde će početi, kažu. Ako možeš da primiš decu, krenuću automobilom da ih dovezem.“ Rekla sam da je to u redu: može da dovede decu, a i dadilju ako želi, pa je to sređeno. ...
Agata Kristi i glumica Margaret Lokvud
razmišljam. Verovala sam da će mi, ako budem pisala naizmenično jednu pa drugu knjigu, um ostati svež. Jedna knjiga bila je Leš u biblioteci, koju sam nameravala da napišem već neko vreme, a druga N ili M, špijunski roman i na neki način nastavak moj druge knjige Tajni protivnik, čiji su glavni junaci bili Tomi i Tapens. U ovoj knjizi oni imaju odraslu decu, nikome nisu potrebni u radu i smrtno se dosađuju. No sjajno su se vratili na pozornicu kao sredovečni par i s nekadašnjim žarom lovili su špijune. Za razliku od nekih, mene rat nije ometao u pisanju knjiga; mislim da sam se isključivala i povlačila u neki drugi deo uma. Živela sam u knjizi, među likovima o kojima sam pisala, mrmljala njihove razgovore i gledala ih kako se kreću po prostorijama koje sam za njih izmislila. Dva-tri puta otišla sam na nekoliko dana kod glumca Fransisa Salivena i njegove žene. Imali su kuću u
Haslmeru, okruženu kestenovom šumom. Tokom rata mi je uvek prijalo da odlazim u goste kod glumaca jer su za njih gluma i pozorište stvarni svet, a sve ostalo je nestvarno. Za njih je rat bio dugotrajni ružan san koji ih sprečava da nastave život kako treba, pa su razgovarali isključivo o ljudima i događajima iz pozorišta, o tome ko ide da zabavlja vojnike na frontu. To me je izuzetno opuštalo. Vraćala sam se zatim u svoj stan, pokrivala lice jastukom da se zaštitim od krhotina stakla, a na stolicu do sebe spuštala dve svoje najveće dragocenosti: bundu i termofor – gumeni termofor, u to vreme izuzetnu retkost. Tako sam bila spremna za sve hitne situacije. ... Maks je tada već otišao u severnu Afriku, najpre u Egipat, zatim u Tripoli. Kasnije je otišao u pustinju Fezan. Pisma su sporo putovala, pa se
dešavalo da mi ne stižu i po mesec i više. Moj sestrić Džek takođe je bio u inostranstvu, u Iranu. Stiven Glenvil još je bio u Londonu i to mi je bilo drago. Ponekad je dolazio po mene u bolnicu i vodio me na večeru svojoj kući u Hajgejtu. Obično smo slavili kada jedno od nas dobije paket s hranom. „Dobio sam nešto maslaca iz Amerike – možeš li da poneseš limenku supe?“ „Ja sam dobila dve limenke jastoga i dvanaest jaja – smeđih.“ Jednog dana javio mi je da je dobio zaista sveže haringe – s istočne obale. Ušli smo u kuhinju i Stiven je otvorio paket. Avaj – avaj! O, kako su divne te haringe bile nekada. Sada su mogle samo na jedno mesto – u ognjište. Bilo je tu tužno veče. U ovoj fazi rata iz života su nam nestajali prijatelji i poznanici. Nismo mogli da ostajemo u dodiru s ljudima koje poznajemo, retko smo pisali čak i bliskim prijateljima.
POP&Kultura 7
foto: P. Dedijer
Bilja Krstić
Moj karantin je krenuo mnogo pre korone Kao i kod mnogih drugih, iz korena se sve promenilo. Moram priznati da nikada nisam razmišljala o tome da bi moglo nešto da se desi i da me zaustavi u životu, kaže Bilja Krstić. Dafina Dostanić Bilja Krstić i “Bistrik orkestar” su posle osam meseci pauze ponovo na okupu, a ovih dana su snimili spotove za pesme sa starih albuma “Bistrika” u Smederevskoj tvrđavi. - U dogovoru sa Nenadom Raičevićem, direktorom “Hi-Fi Musica”, snimljeni su prvi put spotovi za pesme starih albuma “Bistrika”, koje je publika imala prilike jedino da gleda na koncertnim izvođenjima orkestra. Pravo je vreme da se za jubilej dve decenije “Bistrika”, pored novog albuma koji je u pripremi, objave i novi spotovi starih pesama. Mnogo se radujem što će stare pesme dobiti svoj prvi spot, a sigurna sam da bi ovi spotovi mogli da nađu svoje mesto među spotovima TOS-a jer na najlepši način promovišu najznačajniji deo našeg kulturnog nasleđa, kao i tradicionalnu muzičku matricu Srbije - priča Bilja Krstić.
foto: promo
Da li je bilo teško napraviti izbor od samo deset pesama? Koje pesme su u pitanju? - Nije bilo baš lako napraviti izbor prvih deset pesama za snimanje spotova jer ih ima zaista puno u našem repertoaru. To su pesme koje su obeležile ovaj period od 20 godina a nikada nisu imale svoj spot. Mi ćemo svakako nastaviti sa
snimanjem sledećih deset spotova, tako da nisam mnogo brinula da li će sve pesme koje volimo biti odmah ekranizovane. Tako su u prvih deset ušle: “Gde ima voda studena Radule”, “Jana i Turčin”, “Od pole idat babo”, ali smo napravili i spot za pesmu “Puče puška”, jer je dosadašnji spot bio u stvari studijski snimak iz emisije RTS-a ... Ove godine je dve decenije od postojanja “Bistrika”. Kako ćete obeležiti jubilej zbog epidemiološke situacije? - Imali smo velike planove, ali je sada sve pomereno iz dobro poznatih razloga za sledeću godinu. Ne odustajemo od početne ideje da novim albumom, koji smo počeli prošle godine da snimamo pa napravili pauzu, otvorimo proslavu značajnog jubileja. Planiramo da ove godine 15. decembra album izađe tačno na dan kada smo pre 20 godina objavili prvi album “Bistrika”. Prvi koncert u 2021. trebalo bi da bude u Novom Sadu, koji smo isto pomerili u januaru, sledeći u Londonu, koji smo takođe pomerili za 19. februar. U planu su i koncerti u Nišu, Kragujevcu, Somboru, Subotici... i jedan zanimljiv program u Beogradu, a o tome ćemo kada dođe vreme. Učestvovali ste ovih dana na Sirogojno online World
Otkazani koncerti, neki i pomereni za sledeću godinu, neizvesnost koliko će ovo trajati i to mi je sve delovalo zastrašujuće, kaže Bilja Krstić
Music Festivalu, a čini se da ste pre toga imali dugačku pauzu od poslednjeg nastupa? - Prošlo je mnogo vremena, ja se nisam videla sa “Bistrikom” od sredine novembra prošle godine. Znači, ušli smo u deveti mesec, kako nismo imali ni koncertnih aktivnosti. U početku, zbog mog zdravstvenog stanja a od marta i zbog aktuelne korone. Inače, u Sirogojnu smo bili od 14. do 16. avgusta. To je novi festival, a organizator festivala je Muzej Staro selo u Sirogojnu. Naziv festivala je “ +381 svetska muzika Sirogojno 2020”. Prvo izdanje, a mogli bi se reći i nulto, jer zbog ovog dešavanja sa koronom, skratili smo i prilagodili program, tako da smo “Bistrik” i ja prvi put u karijeri pevali na festivalu bez publike. Koliko vam se život promenio poslednjih meseci? - Kao i kod mnogih drugih, iz korena se sve promenilo. Moram priznati da nikada nisam razmišljala o tome da bi moglo nešto da se desi i da me zaustavi u životu. Otkazani koncerti, neki i pomereni za sledeću godinu, neizvesnost koliko će ovo trajati i to mi je sve delovalo zastrašujuće. Moj karantin je krenuo i mnogo pre korone. Imala sam zdravstvenih problema od sredine novembra, kada mi je ustanovljena upala srčane maramice i kada mi je analizama krvi ustanovljeno da imam koksaki virus. Po savetu moje dr Kosević, potpuno sam se izolovala u stanu, jer koksaki traži čeličnu disciplinu, apsolutno mirovanje i dugi vremenski oporavak. Taman kada mi je bilo malo bolje i kada sam planirala da izlazim iz kuće u šetnju, krenulo je ovo sa koronom u martu. Ali evo prihvatili smo svi
Bilja Krstić i “Bistrik” posle osam meseci pauze ponovo na okupu na snimanju spotova u Smederevskoj tvrđavi
novonastalu situaciju, tako da u ovim uslovima i ovom vremenu živim kao i svi. Radim koliko mogu od kuće i ovo je bio sada prvi susret sa “Bistrikom” na snimanju u Smederevu, koji mi je vratio nadu da će se ovo nemirno vreme smiriti i da ćemo krenuti u normalan život. Radite i muziku za seriju “Crna svadba” Nemanje Ćipranića. Koliki je izazov i šta možemo ovog puta očekivati od vas?
- Uvek je rad na filmskoj muzici i muzici za seriju veliki izazov i velika radost. Miki Stanojević iz “Bistrika” i ja srećni smo što ćemo stvarati neku lepu muziku i biti deo odličnog tima koji je pretežno sastavljen od mladih talentovanih ljudi. U ovom trenutku ne bih ništa najavljivala jer će biti vremena. Prvi put sarađujem sa ovim divnim mladim rediteljem i odlično se razumemo, što je veoma važno za dobar start.
Utorak 18. avgust 2020. Blic broj 8432 www.blic.rs
foto: V. lalić
POP&Kultura Ceca Bojković: Šta znači “nova normalnost”
foto: n. mihajloVić
Marta Bereš: Uvek postoji mogućnost ispadanja iz ravnoteže
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Premijera predstave “Dabogda te majka rodila”
Vapaj i kletva
Film
Od Staljinove sahrane do slavne muze Vorhola i Dalija u “Udarnom terminu” Predstojeći 13. Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldoks, u programu “Udarni termin” najavljuje rolerkoster emocija, uzbuđenja i mnoštvo tema od kojih zastaje dah.
Za Samu: korediteljka Vad se tokom pet godina ustanka u Alepu u Siriji zaljubljuje, udaje i rađa Samu, razmišljajući uvek o odlasku.
sti diktatora, i svaku fazu pogrebnog spektakla. Jedna od najznačajnijih britanskih dokumentaristkinja Dženi Finli u “Morskom konjicu”, kroz iskrenu priču transrodnog muškarca Freda koji odlučuje da rodi dete nakon godina razmišljanja, oslikava bolnu temu žudnje za porodicom, ispitujući osnovno društveno razumevanje roda. Od dokumentaraca nominovanih za Oskara ove godine, na Beldoksu će biti prikazana dva: “Za Samu” Vad Al-Kateb i Edvarda Votsa i “Pećina” Ferasa Fajada, oba na temu stradalništva u Siriji. Prvi film, u formi ljubavnog pisma mlade majke svojoj ćerki, govori o životu korediteljke Vad koja se tokom pet godina ustanka u Alepu u Siriji zaljubljuje, udaje i rađa Samu, razmišljajući uvek o odlasku. Drugi je priča o nadi i sigurnosti koja je za mnoge Sirijce ležala pod zemljom, unutar podzemne bolnice na-
foto: Beldocs promo
Festival će biti održan od 3. do 10. septembra na više lokacija u Beogradu i onlajn. U programskoj celini “Prime Time” (udarni termin) biće prikazivana dela koja su nagrađena priznanjima na najprestižnijim svetskim festivalima i Oskar nominacijama, kao i filmovi potvrđenih autora koji ne prezaju da istražuju priče koje menjaju svet. Britanski “Nomad: Tragovima Brusa Četvina” u režiji čuvenog nemačkog reditelja Vernera Hercoga predstavlja odu prijateljstvu i lični test fizičke i mentalne izdržljivosti koje krase ovog autora. Trideset godina nakon smrti prijatelja, pisca i avanturiste Četvina, Hercog je krenuo njegovim stopama kroz Saharu, inspirisan zajedničkom strašću prema nomadskom životu. U holandsko-litvanskoj “Državnoj sahrani” Sergeja Loznice, uz do sada neviđene arhivske snimke iz marta 1953, publika će imati prilike da vidi sahranu Josifa Staljina, kao vrhunac kulta lično-
“Nestanak moje majke”: Životna priča Benedete Barzini, slavne manekenke 60ih, muze Vorhola i Dalija, koja se u 75. godini života zasitila svega i odlučila da nestane
zvane “Pećina”, gde su žene lekari izborile pravo da kao jednake rade uz muške kolege. U filmu “Zemlja je plava kao pomorandža” ukrajinska rediteljka Irina Cilik zakoračila je u dom porodice u ratnom području Krasnogorovka u Ukrajini, sigurno utočište samohrane majke Ane i njeno četvoro dece nasuprot spoljnom svetu sačinjenom od bombaških napada i haosa. Italijanski film “Mafija nije ono što je nekad bila” Franka Mareska je svedočanstvo o prošlosti italijanske mafije u kojem reditelj prati Leticiju Batalju, fotografkinju koja je bila svedok “Ratova mafije”, i postavlja je rame uz rame sa suprotnom stranom. S druge strane, kakva je sprega meksičkog narkokartela i kineskih krijumčara priča austrijski film “More senki” (Sea of Shadows) Ričarda Ladkanija, koji prati tim posvećenih naučnika, konzervatora, novinara i agenata koji su svoje živote stavili u opasnost da bi sprečili ilegalni lov na retku ribu totoaba u Kortesovom moru i izveli opaki međunarodni
“Nomad: Tragovima Brusa Četvina” u režiji čuvenog nemačkog reditelja Vernera Hercoga
kriminalni sindikat pred lice pravde. Italijanski “Nestanak moje majke” Benjamina Barezea, nominovan za evropskog Oskara, lirski je prikaz majke iz očiju sina, životna priča Benedete Barzini, slavne manekenke 60-ih, muze Vorhola i Dalija, radikalne feministkinje 70-ih, koja se u 75. godini života zasitila svih uloga i sveta i odlučuje da nestane. Za filmske sladokusce tu su još dva specijaliteta. Američka “Fatalna Nomi” Džefrija Mekhejla je analiza značaja filma “Showgirls” Pola Verhovena iz 1995. godine, dok “Duh Pitera Selersa”
Pitera Medaka otkriva zašto je jedan od najvećih komičara svih vremena (Selers) odustao od gusarske komedije koju je 1973. snimao za “Columbia Pictures”. Ovogodišnje izdanje Beldoksa, koje je odloženo zbog pandemije virusa korona, umesto u maju biće održano od 3. do 10. septembra u Beogradu i onlajn. U bogatom programu festivala, koji je četvrti put zaredom dobio podršku Evropske unije kroz program Kreativna Evropa MEDIA, biće prikazano više od 135 dokumentarnih filmova i VR/AR sadržaja.