Utorak 1. septembar 2020. Blic broj 8446 www.blic.rs
POP&Kultura Egon Savin
foto: dalibor danilović
Nikada nije bilo manje lepote i humanosti u savremenoj umetnosti
2 POP&Kultura
Naslovna Odavno se ne obazirem na stvarnost na koju ne mogu ni na koji način uticati, kaže Egon Savin
Nikada nije bilo toliko neukusa u kulturi. Caruje proizvodnja kiča, političke mržnje, ekstremizma, proste zabave.... Masovna kultura udružena sa postmodernim eksperimentima proterala je elitizam i plemenitost iz institucija kulture - kaže proslavljeni reditelj Egon Savin. Tatjana Nježić
Premijera je planirana za novembar a u razgovoru za “Blic” proslavljeni reditelj govori o pomenutom Nušićevom komadu, vremenu u kome živimo, pozorištu, licu i naličju… Na početku, upitan kako teku čitaće probe, kaže: - Sa velikom radošću otpočeli smo probe “Pučine” Branislava Nušića u Jugoslovenskom dramskom pozoristu. Za nas koji provodimo život u pozorištu šest meseci je duga pauza. Dok su pozorišta bila zaključana osećao sam se nelagodno, nekako suvišno, činilo mi se da sam nepotreban. Glumci su snimali svoje tv serije pa su imali iluziju da nešto stvaraju. Ali to nije ni približno isto što i onaj kreativni proces proba u pozorištu, koji nam je toliko nedostajao. Otkud ideja, motiv, potreba da radite taj manje poznat Nušićev komad? I kada ste se opredelili za “Tako je moralo biti” u pitanju je bio manje poznat komad koji nije komedija pa se ispostavila višestruko hvaljena, dugovečna predstava… - Za mene je Nušić podjednako genijalan u svojim dramama, komedijama, prozi... Pored toga što je pedeset go-
foto: dalibor danilović
Nedavno je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počeo probe predstave “Pučina” Branislava Nušića. Poznat i po tome da se, kako kaže, u pozorištu, predstavama koje radi, uvek bavi pitanjima i temama koji nas se duboko tiču okupio je vrsnu glumačku ekipu (Nenad Jezdić, Sloboda Mićalović, Ljubomir Bandović, Vesna Stanković, Nebojša Milovanović, Bojan Dimitrijević, Bojan Lazarov, Cvijeta Mesić, Ljiljana Međeši…) i, vele upućeni, krenuo punom snagom.
dina bio vodeci komediograf u srpskoj knjizevnosti i to ostao do danas, Nušić je, kako je sam isticao, bio utemeljivač nase gradjanske drame. Mnoge od njegovih drama: Pucina, Tako je moralo biti, Iza bozjih ledja, Jesenja kisa, Velika nedelja, Tuđince.....ne zaostaju za njegovim najboljim komediografskim radom. Ipak, činjenica je da je Nušić komediograf zasenio Nušića dramatičara. Njegove porodične drame iz gradjanskog Beograda brzo su nestajale sa repertoara naših pozorista. Po mom mišljenju dva su razloga za to: prvo, ukus beogradske publike koja je iznad svega volela zabavu i smeh u pozorištu, više manje duhovitu komiku i preterane narodske šale. Drugo, odsustvo slobodne autorske režije koja kritički sagledava mentalitet likova, društveno političke odnose i duh palanke. A pozorišna i književna kritika pisala je negativno o njegovim dramama i nikada nije temeljito razmatrala njegov dramski opus. Žanrovski gledano “Pučina” ima elemente melodrama, tragi-komedije…
- ”Pučina” je slično “Pokojniku” žanrovski složen komad. Koliko je tragičan toliko je apsurdan i ironičan. Ja volim da pravim “ozbiljne komedije” kao i “duhovite drame”. Između ostalog to je i priča o ljubavnoj aferi jedne lepe udate žene sa ministrom u vladi. Mnogi će nastradati zbog ovog ljubavnog skandala koji je došao na naslovne strane stampe. Utoliko, “Pučina” je i politička drama. U središtu ove pozorišne priče je, između ostalog, žena koja je ljubavnica jednog ministra, i koja nastoji da kroz taj svoj manje ili više emotivni angažman, obezbedi karijeru mužu, ugled porodici… No, stvari kreću po zlu, te dolazi i do ozbiljne tragedije. Koju nit ćete vi rediteljski izvući
u prvi plan? - U ovom komadu svi su ucenjeni i korumpirani. Reč je o likovima koji su u vlasti ili su u neposrednoj blizini vlasti. Iza porodičnih, prijateljskih i ljubavničkih odnosa stoji isključivo goli interes. Svi imaju koristi od ove preljube. Muž koji je službenik u istom ministarstvu dobija unapredjenja i povišice od samog ministra, kao i svi ostali koji znaju za aferu a prave se naivni. Ako budu ćutali biće nagradjeni a ako se usude da otkriju istinu “leteće glave”. Nušić nikada ne bi pisao komad o mladoj ženi koja vara svog supruga sa anonimnim ljubavnikom, ali kad je taj ljubavnik ministar u vladi to je političko i državno pitanje i tu je Nušić na svom terenu. Istina uvek procuri i to tamo gde se najmanje očekuje.
Nema isključivo moralnih ljudi, nije ih bilo ni u Nušićevo vreme. Svaki je čovek više ili manje nemoralan, makar u mislima
U samom ministarstvu. Tako Nušić otpočinje svoju britku satiru o političkom i porodičnom licemerstvu i neograničenoj potkupljivosti čoveka. Kao i neumerenom strahu od istine i odmazde vlasti. Raspon u ovom komadu ide od straha da će preljuba biti otkrivena, što bi mogli nazvati i moralnom dilemom, do bola, kajanja… koje sa sobom donosi tragedija. Kako danas i ovde - u javnoj sferi - stojimo sa kategorijama; iskrena emocija, moral, kajanje…? - O ovom svom komadu Nušić piše:” Delo Pučina napisao sam 1900. Sadržaj ovog dela crpeo sam pretezno iz beogradskog zivota, iz jednog neobicnog fakta. Sa ovim delom imao sam posebnu srecu. Drugi pisci prvo crpe sadržaj, a kod mene je bilo obrnuto, prvo sam napisao delo, a tek posle sam nasao - fakat. Posle prve predstave ovog dela dobio sam malo mirisavo pisamce. Veoma radoznao sam ga otvorio i bio vrlo iznenadjen. Potpisana je bila jedna dama koju sam zbog njene lepote veoma cenio. Gospodje me je
POP&Kultura 3
KROKODIL
Šta je još aktuelno u Vašem profesionalnom životu? - Nema ničeg novog u mom profesionalnom životu. Vec godinama sa strašću pravim predstave i na Fakultetu dramskih umetnosti pomažem mladim rediteljima da se zanatski edukuju. Nadam se da ću postaviti na scenu jos nekoliko značajnih dela, pre nego što se povučem. Kako provodite vreme pandemije? Šta nam je korona donela, šta odnela, šta nas čeka? -Korona nam je odnela iluziju da dobro poznajemo prirodu i da je mozemo lako ukrotiti a donela nam je predah u sistematskom zagađivanju planete. A kako sagledavate aktuelni društveni/politički trenutak? Pratite li zbivanja na dnevnom nivou ? - Odavno se ne obazirem na stvarnost na koju ne mogu ni na koji način uticati. Pozorište ne moze promeniti ljudsku prirodu ali može je bar malo oplemeniti. Verujem da je tako. Iako, nikada nije bilo toliko neukusa u kulturi. Caruje proizvodnja kiča, političke mrznje, ekstremizma, proste zabave.... Masovna kultura udružena sa postmodernim eksperimentima proterala je elitizam i plemenitost iz institucija kulture. NIkada nije bilo manje lepote i humanosti u savremenoj umetnosti. Potrebna je obnova klasičnih vrednosti, kako estetskih tako i etičkih.
Da li smo živi zakopani Jedna zaljubljena žena opasnija je od NATO tenka - stih je mlade pesnikinje Radmile Petrović.
Izuzetna makedonska I regionalna književnica Rumena Bužarovska je čitala odlomak iz priče “Kupine”
Tatjana Nježić Upravo sa ovom zanimljivom, mladom pesnikinjom čija poezija pleni snagom, zanosom, iskrenošću, duhovitošću takođe, počeo je ovogodišnji Krokodil, festival na kome su u dve večeri, 28.i29. avgusta, u amfiteatru ispred Muzeja jugoslavije pod sloganom “Remake Remodel”, “u glavnoj ulozi” bile književnice sa ovih prostora. Njih 19. Izvanredan početak. Radmilini stihovi su od one retke fele zbog koje, kako to kaže E.E.Šmit, “poveruješ u čoveka”. Ne treba se iznenaditi kada ovo naoko krhko čeljade koje za sebe u pesmi kaže da je “šmeker devojka sa perorezom u džepu i žicom u brushalteru” stihom i harizmom i osvoji i pokrene brda i doline
Božuri u gaćicama
Čitala je nekoliko pesama iz knjige “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” (“Enklava”) a među njima I ““Srpkinja sam al mi Kosovo nije u srcu, nego ti” koju čine I stihovi: “Jedna zaljubljena žena opasnija je od NATO tenka”,”U vezi sa kosovskim pitanjem/ generale/božuri cvetaju/ u mojim gaćicama”… Pratili su je jaki aplauzi, komplimenti, smeh… A potom u razgovoru (koji je vodila Zoe Gudović) kazala je i:”Ako na vas nešto ne ostavi posledice, onda taj ko je to pisao ništa nije uradio. Ja sam želela da ostavim po-
foto: marija piroški
biranim rečima molila, uzdajući se u moje kavaljerstvo da joj iskreno priznam da li mi je sadržaj ovog dela dao - njen muž. Gospođa je bila toliko iskrena da je u pisamcetu priznala da sa svojim suprugom već četiri godine stanuje pod istim krovom i ni reči ne govori. Zahvaljujuci predstavi “Pučina” - prvi put je opet progovorila, kad ju je suprug po treci put pozvao da gledaju zajedno. Ona je to primila kao kaznu i do danas veruje da mi je njen muž dao materijal za Pučinu.” Nema isključivo moralnih ljudi, nije ih bilo ni u Nušićevo vreme. Svaki je čovek više ili manje nemoralan, makar u mislima. Nušić voli svoje gresnike i prestupnike. Prikazuje ih karikaturalno, sa podsmehom u jednoj krajnje neurednoj drustvenoj situaciji u kojoj sve postaje moguće. On komikom zavodi i oslobadja nas gledaoce nelagode prepoznavanja. To je veština i magija pozorišta. A ako malo ublazimo stilizaciju i komičko preterivanje lako cemo na pozornici svoju porodicu, svoje prijatelje, svoje okruženje, mentalitet.
sledice. Svaki književnik nastoji da ostavi posledice, svako delo”. Usledila su dalja, kako se to kaže, živa čitanja, razgovori na sofi, obraćanja sa bine, onlajn uključenja iz Sarajeva, Ljubljane … Iz Zagreba se onlajn ukljućila Maša Kolarević I, iz svoje kuhinje, čitala odlomak iz knjige “Kukci su gotovo kao ljudi”, govorila o “osećaju da smo živi zakopani”, osvojila publiku napisanim o IKEI (“biću skandinavski siva i laka”), bolestima (“rakovi se razmileli po nama kao das mo na plaži”)... Lejla Kalamujić, autorka iz Sarajeva, je o svom gradu kao temi kazala:”Sarajevo je, koliko god se o njemu pevalo i pisalo, i dalje dobrim delom neispričana priča”. Pročitala je novu priču “Šta je to u nama”, koja je ostavila snažan utisak na publiku a potom govorila o nasleđu AFŽ-a ističući da “postoji velika odgovornost da se i danas time bavimo”. Zajedno sa Vladimirom Arsenićem, urednikom u
Druge večeri festivala publika je imala prilike da sluša i Senku Marić
“Partizanskoj knjizi”, koji se onlajn uključio, podsetila je na Dašu Drndić i njenu knjigu “April u Berlinu”.
Lepa sila
Lana Bastašić je izrazila zadovoljstvu što joj je nagrada Evropske unije za književnost za 2020. godinu pripala kao autorki iz BiH, za roman “Uhvati zeca”, govorila o recepciji njenog romana. A napomenula i:” Žao mi je što je Elena Ferante zasenila Luisa Kerola jer oboje su mi važni, bili su mi veliki uzori, i zaista sa radila na tome da svako poglavlje doslovno podseća na to isto poglavlje u “Alisi”. Ako sam ikoga kopirala, to je on”. Roman o svom ocu, “Yugoslav”, predstavila je Ana Vučković”, beogradska likovna umetnica i autorka dve knjige Milica Vučković čitala je odlomke svog romana “Boldvin”, Suzana Tratnik iz Ljubljane je pročitala priču prevedenu kao “Zlatni ćup” čija je tema LGBT zajednics danas u Sloveniji, Adelina Teršani, pesnikinja i aktivistinja za prava žena iz Prištine, predstavila se govoreći poeziju na engleskom i albanskom jeziku Druge večeri festivala, u subotu, publika je imala prilike da sluša Magdalenu Blažević, Luizu Buharovu, Jasnu Dimitrijević, Biljanu Đurđević, Moniku Herceg, Senku Marić, Mašu Seničić, Tanju Stupar Trifunović. Izuzetna makedonska I regionalna književnica Rumena Bužarovska, koja je čitala odlomak iz priče “Kupine”, osvojila je velike simpatije I pričom o životu I radu u pandemiji, telesnosti, patrijarhalnosti, međuljudskim odnosima... “Koronu, kao i svi, provela sam u kući. Živeti onlajn
je užas.Ok je da imamo taj način komunikacije, ali je to naporno i neprirodno.(…)Postoji matrica, da se ćerke vaspitavaju da slušaju, da budu plašljive i zavisne, a muškarci su neki prinčevi u porodici, kod muškaraca je novac i moć. Odnos među ženama je tema za sebe. Lažu se međusobno, ne priznaju jedna drugoj kako se osećaju. (…) Ogroman teret I preko društvenih mreža se nameće sa tim diktatom kako treba da izgledamo. Ishrana, vežbanje, ovo, ono…horror. Koliko žena su gladne”, rekla je Bužarovska. Iz Ljubljane, onlajn, Svetlana Slapšak je pročitala odlomak sa početka njenog romana “Škola za delikatne ljubavnike”, čija se radnja odvija u Staroj Grčkoj, u Atini. Prethodno, između ostalog, podsetila je da se u prestonici Slovenije svakog petka održavaju demonstracije protiv “politike ustrašivanja, cenzure, izgladnjivanja i uništavanja kulture i uništavanja javne televizije, što nas posebno pogađa”, da su prethodnog dana “protestovali sa bagerom protiv novih zakona koji ukidaju mogućnost da nevladin sektor bilo šta uradi kad se proglase neki idiotski projekti uništavanja neba, reka, ptica, vode, zemlje…”. Kako je rekla, upravo je u toku sastanak Višegradske grupe na Bledu, “na kom su glavne zvezde Janša, Vučić i Orban”. U okviru festival održan je i zapažen debatsko tribinski program a među devet autorki koje su se prve večeri predstavile brojnoj publici sa maskama i na distance bila je i književnica iz Splita Olja Savičević Ivančević (onlajn) koja je na pitanje o utisku koji su učesnice ostavile, rekla:”Lepa sila”.
4 POP&Kultura
Knjiga Smeh je pola zdravlja, piše Zoran Predin
Unutar korica pomenutog izdanja proslavljeni kantautor, pesnik, pevač, čovek koji je obeležio vreme i generacije, Zoran Predin, iznedrio je tridesetak priča (izdavač “Vulkan”, prevod Jagna Pogačnik). Uzbudljive, snažne, duhovite… Bilo da govori o zgodama i nezgodama nezaboravnog benda “Lačni Franc”, detaljima svakodnevice, licu i naličju nacionalizma, današnjem životu kome je korporativni neoliberalni koncept uzeo dušu i nadu, ili čemu god, čini to bespoštedno sagledavajući stvari i po dubini i po širini. “Ne mogu više da ćutim” prva je rečenica prve priče (“Najveća tajna bledskog
ostrva”) dok u poslednjoj, naslovnoj, između ostalog, veli da je “glavom kroz zid” njegov “čest i omiljen postupak”. A između, prožete neodoljivom duhovitošću, nižu se stranice koje su svojevrsni lirski desant. Opisani događaji na koncertima, sa publikom, raznim pesmama svojevrsni su ogledi i o tome šta smo, ko smo… U ovom prstohvatu Predinovih priča pomenimo, recimo onu čiji je naslov “Supermen i radna dozvola”. Činjenicu da se najvećem broju ljudi život, koji se odvija u mreži birokratije I crne hronike, sveo na robiju po korporativnim pravilima Predin je blistavo oslikao, između ostalog, u sceni dolaska Supermana pred njegovo visočanstvo, činovnika na šalteru zavoda za zapošljavanje. Ili… U priči “Sam svoj bog” piše:”svaki režim oseća duboku potrebu da vaspita što vi-
Proslavljeni kantautor, pesnik, pevač, čovek koji je obeležio vreme i generacije, Zoran Predin, iznedrio je tridesetak priča u ovoj knjizi
še generacija kao svoje buduće glasače. To nije ništa novo. Novost leži u dehumanizaciji koju je neoliberalizam uspeo da ostvari u rekordno kratkom vremenskom period od dvadesetpet godina. U tom vremenu svet je zamenio sadržaj za ambalažu”. U poslednjim redovima te priče ubojito, a kao tek usput, pita I šta kada vam zloupotrebe stih, pesmu… Ironično, i naravno duhovito, piše i o tzv. alternativnoj umetničkoj sceni, ako se to tako uopšte može nazvati, ukazujući i na rak-ranu savremenog doba; odsustvo ikakvih ideja i ideala:” “S modom kao statusnim simbolom nema šale. mlađi vršnjak, negovani profesionalni alternativac kojim započinjem priču, nosi rastafarijanske kovrče, jarkozelenu adidas trenerku i odgovarajuće adidas patike. Rege od glave do pete. Na njegovoj desnoj patici zavezane su pertle, na levoj su naizgled slučajno odvezane kako bi
Nagrada „Aleksandar Lifka“ za Ildiko Enjedi Ovogodišnje, dvadeset sedmo izdanje Festivala evropskog filma Palić, održaće se od 12. do 18. septembra na Paliću i u Subotici, u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica. Festival se ove godine održava u bioskopu „EuroCinema” i „Art bioskopu Lifka” u Subotici, kao i bioskopu „Abazija” na Paliću.
Ovogodišnja dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“, za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, u kategoriji inostranih stvaralaca je legendarna mađarska rediteljka Ildiko Enjedi, koja je za svoj poslednji film „O telu i duši“ dobila jednu od najprestižnijih nagrada u svetu nezavisnog filma – Zlatnog
medveda na Berlinalu. U kategoriji stvaralaca iz Srbije, „Lifku“ za ovu godinu je dobila naša čuvena glumica Mirjana Karanović. Italijanska rediteljka i montažerka Sara Fgaier dobitnica je ovogodišnje nagrade „Underground spirit” koju festival dodeljuje za izuzetan rad na polju nezavisnog filma, kao i za jedin-
stven pristup filmskom jeziku i autentičnu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova industrije. Publici će biti predstavljeno više od 100 filmova iz svih krajeva Evrope, u 15 različitih selekcija i programskih celina. Glavnu takmičarsku selekciju čini 12 evropskih ostvarenja.
mogao da ih vuče po podu dok hoda. Vi koji mislite da je to slučajnost, duboko grešite. Odvezana pertla je naime simbol otpora društvenim normama. Istina je da može da uzrokuje ozbiljnu telesnu povredu u vožnji biciklom, a I dok pešači može razbiti nos, ali deklarativno i neprestano alternativno izražavanje zahteva celog čoveka. Svaka borba zahteva žrtve. A status profesionalnog alternativca masovni pokolj praktičnih promišljanja zdrave pameti.” Možda bi se moglo reći I da, na ovaj ili onaj način, u mnogim pričama vivisekcira pitanje “šta je odseklo krila zdravoj pameti”- ispisano u “Kako sam postao izdajnik” - a nakon čega sledi “pa nam se događaju do juče nezamislive stvari?”. Kraj prve priče je tajna za koju moli čitaoca da je nikome ne kaže, kraj knjige otkriva jednu drugu tajnu; otkriva gde se može sresti puno srodnih duša. Tatjana Nježić Mađarska rediteljka Ildiko Enjedi je za film „O telu i duši“ dobila Zlatnog medveda na Berlinalu
foto: epa GYULA CZIMBAL
Danas nam goli carevi prodaju svoju verziju istorije kao istinu koja će nas konačno odvesti u bolje sutra. To njinovo bolje sutra daleko je, predaleko, od naših predstava svelte budućnosti - napisao je Zoran Predin u zbirci “Glavom kroz zid”.
foto: Vesna Lalić
Šta je odseklo krila zdravoj pameti
foto: Maja Medić
POP&Kultura 5
Srbija zaslužuje referentni nacionalni festival
Jedna neobična godina od kako sam u FCS je za nama, ističe Gordan Matić
cijama snima se četiri igrana celovečernja filma, a u narednih par dana očekujemo još 2, u produkciji je i devet igranih serija. Sudbina filmova koji se trenutno snimaju znaće se verovatno naredne godine, a sva predviđanja su danas nezahvalna.
Sudbina filmova koji se trenutno snimaju znaće se verovatno naredne godine, a sva predviđanja su danas nezahvalna, kaže Gordan Matić. Neven Džodan Gordan Matić, koji je godinu dana na mestu direktora Filmskog centra Srbije ovaj period ocenjuje kao veoma zanimljiv i turbulentan pošto ga je na toj funkciji zadesilo smanjenje budžeta, pandemija i sve što ona nosi... - Sa timom FCS-a dao sam maksimum, svakoga dana. Čak i u periodu vanrednog stanja mi nismo prekidali sa radom, i sproveli smo sve konkurse planirane za ovu godinu. Obraćali smo se nadležnim Ministarstvima, Vladi, tražili podršku za ugrožene umetnike i filmske radnike. Posebno je zadovoljstvo znati da rukovodite timom koji je i u tako izazovnim vremenima odgovoran prema svom poslu i onima koji od njega zavise. Smanjenja budžeta je bilo u više navrata, nažalost. Veoma je kompleksno planirati u filmskoj industriji aktivnosti u takvoj situaciji. Deo novca je zalaganjem Upravnog odbora vraćen, ali smo i pored toga bili primorani na izmene. Kao direktor, nisam dozvolio da se sredstva za sufinansiranje filmova smanjuju, ali je sve drugo svedeno na minimum. Jedna neobična godina od kako sam u FCS je za nama, mislim da je mnogo toga novog i dobrog u radu FCS. Možda se neki neće složiti ali mnoge konkursne procedure su sada jasnije, mnoge analize i evoluacije sačinjene. Takođe mnogim našim projektima smo pomogli da pronađu strane investitore u njihove filmove. Osnovali smo mrežu nezavisnih digitalizo-
vanih bioskopa u mestima širom Srbije. Inicirali i realizovali obuku za deficitarna zanimanja na filmu dajući priliku mnogim mladim ljudima na pronađu posao u kreativnom sektoru. Inicirali usklađivanje koproducentskih zahteva sa svim nacionalnim fondovima u regionu kako bi olakšali producentima apliciranja. Motivisali naše eminentne stvaraoce da postanu deo FCS. Pomogli u dovođenju najveće strane investicije u kreativnu industriju, mislim u istoriji Srbije, otvaranjem studija Lervolino ent. koji proizvodi kontent za Pixar i Dizni. Inicirali smo i započeli rad na novom zakonu o audiovizuelnim delatnostima jer nam ovaj zakon hitno treba kako bi se rešili problemi koji nastaju u našoj industriji. Izašlo je nekoliko kultnih izdanja knjiga FCS za koje sam siguran da će ostaviti dubok trag, ne samo na generaciju koja sada stvara, već i na mnoge koje dolaze. Nakon nekoliko godina stagniranja ponovo je započeta saradnja sa RTS. Pomogli smo uveđenju olakšane i jeftinije procedure za dozvole snimanja na teritoriji Beograda. Takođe po prvi put su se u FCS-u komisije formiraju na osnovu predloga svih strukovnih organizacija. To je mislim velika novost i jedna vrsta otvorenosti pri odlučivanju o projektima. Mislim da je to dobar novi pravac kojim bi trebala da ide posebno osetljiva delatnost FCS. Pokrenuli smo inicijativu za umanjenje doprinosa za autore i interpretatore u audiovizuelnom sektoru kao i konačno prihvatanje filmova kao
Intervju
Šta će biti sa narednim konkursima FCS? Hoće li oni biti redukovani? - U ovom trenutku se ne dovodi u pitanje nijedan konkurs FCS do kraja godine. Verujem da nam se budžet neće dodatno smanjivati, te neće biti ni potrebe da se sredstva redukuju.
Pripremamo novi, „pozivni konkurs“ nagrađivanim rediteljima, onima koji su ostavili značajan trag u kinematografiji višegodišnjih investicionih projekata kako bi se moglo transparentnije i praktičnije trošio budžet. To je deo onoga što je FCS uspeo da uradi u poslednjih godinu dana. Kako sada izgleda infrastruktura domaće kinematografije i postoji li plan za izlazak iz krize? Može li se ova situacija slikovito opisati? - Činjenica je da su u filmskoj infrastrukturi prvi morali da prekinu sa radom prikazivači i distributeri orjentisani na bioskopsku distribuciju, a poslednji nastavljaju već govori o problemima u infrastrukturi. Smatram da su to dva najugroženija sektora infrastrukture. Produkcija filmova je ta-
kođe ugožena, naročito zbog straha od zaraze tokom snimanja. Filmski centar je za njih organizovao testitiranja po posebnom programu. Redovno obilazimo setove kako bismo pružili podršku i stavili do znanja da smo prisutni i fizički kao podrška, ne samo finansijski. Svakodnevno smo u kontaktu sa kolegama iz drugih zemalja i razmenjujemo iskustva i razmišljanja na temu organizacije filmske industrije u vreme pandemije. Niko u svetu nema mustru šta je najbolje uraditi i kada. Koliko se trenutno snima filmova u Srbiji i kakva je njihova sudbina ukoliko bioskopi ne počnu da rade punim kapacitetima? - Prema našim informa-
Kakvi su planovi FCS? Šta će biti prioriteti, postoje li novi projekti...? - Smatram da Srbija zaslužuje referentni nacionalni festival, kao mesto na kojem bi se premijerno prikazali novi srpski filmovi, manjinske korpodukcije, nove TV serije, i na kom bi se birao nacionalni kandidat za Oskara. Važan deo tog festivala bio bi Industry program, koji bi omogućio našim stvaraocima da stranim producentima predstave svoje projekte. Takođe radimo na unapređenju međunarodne saradnje sa Francuskom, Italijom i sa još nekoliko vanevropskih država, posebno na polju koprodukcija i kodistribucija. Planiramo i nastavak decentralizacije otvaranjem kancelarija u Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru i Kragujevcu, kako bismo Centar približili svima. Pripremamo novi, „pozivni konkurs“ nagrađivanim rediteljima, onima koji su ostavili značajan trag u kinematografiji. Želimo da unapredimo naše scenarije i našim scenaristima saradnju sa svetski uglednim ekspertima. U planu su i radionice za posebna zanimanja koja su deficitarna poput ‘pirotehničara’, ‘kaskadera’... i dalje ćemo osluškivati potrebe naše industrije. Najvažnije od svega nam je da osiguramo nesmetanu produkciju novih, kvalitetnih srpskih filmova i manjinskih koprodukcija, kako bismo u narednim godinama imali atraktivne filmove u bioskopima i na festivalima.
6 POP&Kultura Prenosimo delove memoara Eltona Džona, koji su upravo objavljeni u izdanju “Lagune”, u prevodu Dejana Cukića
FELJTON (II)
Film „Blizanci satkani od sna“ Seada Šabotića i Lee Vahrušev prati grupu osuđenih lica koji izdržavaju kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu. Mislima usmerenim na svoje supruge i decu, ovi osuđenici preispituju svoje odluke, dok sanjaju slobodu i ponovni zajednički život sa svojim porodicama.
Ostvarenje sna
Svirali smo u velikom broju crnačkih klubova, što je moglo da bude zastrašujuće (grupica belih klinaca iz predgrađa pokušava da svira crnu muziku crnoj publici), ali se ipak nikada ništa strašno nije dogodilo. Za početak, ova publika je jednostavno volela muziku. S druge strane, ako provedete tinejdžerske godine pokušavajući da odsvirate „Roll Out the Barrel“ dok se klijentela u Nortvud Hils hotelu unaokolo međusobno prebija namrtvo, nije vas tako lako zaplašiti. U stvari, jedini put kada sam se osetio neprijatno, bilo je u Balehu nadomak Glazgova. Stigli smo u salu i videli da je bina visoka skoro tri metra. Ubrzo se ispostavilo da se radi o sigurnosnoj meri: sprečavalo je publiku da se popne na binu i pobije muzičare. Pošto im je ta posebna vrsta zadovoljstva na ovaj način uskraćena, oni su se zadovoljili pokušajima da se međusobno poubijaju. Kada se publika pojavila, poređali su se na suprotnim stranama kluba. Uvodna nota svirke bila je jasno dogovoreni signal za početak večernjeg veselja. Iznenada su poletele staklene krigle i pesnice. To nije bila svirka. Više omanji neredi uz pratnju ritam i bluz benda. U odnosu na to, subota uveče u Nortvud Hilsu delovala je kao svečano otvaranje sednice Parlamenta sa kraljičinim govorom. Svirali smo dva nastupa za veče, skoro svake večeri. I više, ako bismo pokušali da povećamo prihode sopstvenim koncertima. Jedne subote, Roj nam je zakazao svirku u klubu američke vojske u Lankaster gejtu u centru Londona u dva sata posle podne. Onda smo ušli u kombi i odvezli se do Birmingema, gde nam je dogovorio dva nastupa (u Ricu pa u Plazi). Potom smo ponovo uskočili u kombi i odradili tezgu koju nam je namestio u Kaunt sakls kju klubu u Padingtonu. Kju je bio zaista napredan crnački klub gde su mešali soul i ska muziku. Bilo je to jedno od prvih mesta u Londonu koje je, osim američkih, angažovalo i izvođače sa Jamajke. Ipak, da budem iskren, moje glavno sećanje na taj klub nije bio revolucionarni spoj američke i jamajčanske muzike, već činjenica da su imali snek-bar koji je služio fantastična domaća peciva. Čak i najposvećeniji ljubitelj muzike donekle promeni svoje prioritete mrtav gladan u šest sati ujutru. Ponekad je Roj Tempest pravio katastrofalne greške pri angažmanima. Doveo je grupu Ink spots (The Ink Spots) preko Atlantika, očigledno verujući da bi oni, kao crni Amerikanci, morali biti soul bend. Međutim, oni su bili vokalni sastav iz potpuno drugačijeg vremena, pre rokenrola. Počeli bi da pevaju „Whispering Grass“ ili „Back in Your Own Back Yard“, a publika bi se jednostavno razišla. To su bile divne pesme, ali ne ono što su klinci u soul klubovima želeli da čuju. Bilo je potresno, sve dok nismo stigli u klub Tvisted Vil u Mančesteru. Publiku su tamo činili pravi zaljubljenici u muziku, toliko potkovani o istoriji crne muzike da su u potpunosti prihvatili nastup.
Istini za volju, ja se nisam mnogo sekirao zbog para, iscrpljujućeg rasporeda ili povremenih loših nastupa
foto: Zoran ILić
Svirali smo i u nekim najčudnijim klubovima. Jedno mesto u Harlsdenu ličilo je na nečiju dnevnu sobu, a u Spitalfildsu su, iz nikada jasno utvrđenih razloga, imali bokserski ring umesto bine.
Tamara Markić
Dolazili su sa starim pločama svojih roditelja na 78 obrtaja kako bi ih članovi Ink spots potpisali. Na kraju koncerta, oni su ih doslovno nosili na ramenima po klubu. Ljudi govore o „razigranom Londonu“ (Swingin’ London) sredine šezdesetih godina, ali ti klinci u klubu Tvisted Vil bili su toliko upućeni, tako svesni pravih stvari, i mnogo moderniji od bilo koga drugog u čitavoj zemlji. Istini za volju, ja se nisam mnogo sekirao zbog para, iscrpljujućeg rasporeda ili povremenih loših nastupa. Čitava stvar za mene je predstavljala ostvarenje sna. Dobio sam priliku da sviram sa izvođačima čije sam ploče skupljao. Omiljeni mi je bio Bili Stjuart, neverovatno krupan momak iz Vašingtona, vezan ugovorom za firmu Čes rekords. On je bio zadivljujući pevač koji je svoj problem sa težinom pretvorio u scensku atrakciju. U pesmama je stalno podsećao na to („rekla je da sam njena radost i dika, da je zaljubljena u debelog dečka“). Imao je legendarno preku narav (pričalo se da je jednom, kada je sekretarici posle javljanja na interfon trebalo suviše vremena da mu otvori vrata zgrade kompanije Čes, on izrazio svoje nezadovoljstvo izvadivši pištolj i pucajući u bravu) i legendarnu bešiku. Ako bi Bili zatražio da se kombi zaustavi na auto-putu jer on mora da piški, morali biste da otkažete dalje planove za ostatak večeri. Čekanje je trajalo satima. Zvuk iz žbunja bio je neverovatan. Kao da neko puni bazen iz vatrogasnog creva. Svirke sa tim ljudima bile su zastrašujuće, ne samo zbog tračeva da neki od njih pucaju unaokolo kada izgube živce. Sam njihov talenat budio je strah. Bilo je to neverovatno obrazovanje. Nije se radilo samo o kvalitetu njihovog pevanja, već i o tome da su bili fantastični zabavljači. Način kako su se kretali po sceni, kako su govorili između pesama, njihova sposobnost vladanja publikom, način odevanja... Posedovali su toliko stila, toliko poleta. Ponekad su imali čudne prohteve (iz nekog razloga, Pati Label se uporno, na svakom koncertu, dodvoravala publici pevajući svoju verziju irske narodne pesme „Danny Boy“), ali mnogo se moglo naučiti o zanatu gledajući ih jedan sat na sceni. Nisam mogao da verujem da su ti ljudi ovde tek kultne ličnosti. U Americi, oni su imali velie hitove, ali u Britaniji su se beli pop izvođači dokopali njihovih pesama, obradili ih i redovno imali više uspeha od originala.
Ovaj film, kako Šabotić ističe, ima zadatak da pokaže kako izgleda osuđenički život prosečnog osuđenog lica koji služi kaznu u zatvoru u Srbiji. Ovo je istovremeno priča o nadi, isčekivanju, danima koji prolaze i ne donose ništa novo osim čežnje za slobodom. Film „Blizanci satkani od sna“ biće prikazan u Srpskom takmičarskom programu 13. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se održava od 3. do 10. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn. Kako ste došli na ideju da snimite film o životu osuđenih lica u Srbiji? - Ideja za ovaj film originalno nije moja, već moje saradnice Lee Vahrušev. Mi smo ista generacija na master studijama na Fakultetu dramskih umetnosti, te smo saradnju na ovom projektu započeli kao kolege sa studija. Lea je imala ugrubo postavljenu ideju za film koja je bila usko vezana za problematiku održavanja bračnih, odnosno porodičnih odnosa, na liniji osuđenih lica i njihovih partnerki i porodica. Osuđena lica imaju zakonsko pravo na tzv. „bračnu posjetu“. U tom pogledu, tadašnja razvojna ideja projekta je podrazumijevala usko bavljenje posjetama i originalno ovaj film je trebao da bude kratki dokumentarni. Tokom perioda razvoja projekta i scenarija za film te predprodukcije, Lea i ja smo uvidjeli da se film polako sve više i više ši-
ri na različite aspekte života osuđenih lica koja su bila na našoj užoj listi ljudi o kojima smo željeli praviti film. Zanešeni pričom (pričama) na koje smo naišli, odlučili smo se na to da snimimo dugometražni film i obuhvatimo nekoliko aspekata pomenute problematike. Vrlo je bitno naglasiti da smo se mi na krajnje kreativan način pozabavili ovom problematikom. Žanrovskom terminologijom govoreći, naš film je vrlo blizak doku-drami. Film je snimljen u Okružnom zatvoru u Beogradu. Kakvo iskustvo Vam je to donelo i koliko se vaš pogled na zatvor i osuđena lica promenio nakon snimanja u odnosu na onaj koje ste imali pre? - U početnoj fazi rada na ovom filmu imao sam prilike da se upoznam sa određenim svijetom koji, sa slobodom mogu reći, suštinski uopšte nijesam poznavao. Na samom početku, tokom istraživanja i prikupljanja podataka i informacija neophodnih za sam film, upoznao sam čovjeka koji je snimio čak četiri filma u zatvorima u Srbiji. U pitanju je Božidar Kalezić, filmski a prvenstveno TV reditelj i čovjek koji je duboko promišljao televiziju kao medij. Susreti sa Božom i neizmjerna količina korisnih savjeta pomogli su mi kako da se postavim kao reditelj u ovom filmu. Božo je imao prilike da intervjuiše višestruke ubice, mentalno oboljele osuđenike te političke osuđenike, među kojima se izdvaja Vladimir Vlado Dapčević. U mnoštvu korisnih savjeta
Bivši bokseri na BFI
Jednu predstavu na narednom Beogradskom festivalu igre, u novom, jesenjem terminu, ne izvode obični igrači, već bivši argentinski bokseri. Njihov komad, kritičari su opisali kao “najbolju od najbolje fizičke komedije”. O njima su svi pričali, kada su prošle godine sa venecijanskog Bijenala igre, poneli nagradu publike. Zanimljiv spoj sporta i umetničke igre, nesvakidašnjeg humora i akrobatike, čini predstavu “Un Poyo Rojo” po kojoj je mlada argentinska trupa dobila i svoje ime. Komad koristi govor tela za istraživanje granica savremenog izraza, kroz naizgled običan pokret, a zatim i njegove neverovatne naknadne interpretacije u formi provokacije ili poziva da se iskreno nasmejemo. Umesto u martu, Alfonso Baron i trupa Un Poyo Rojo, stižu 19. septembra u Beograd (BDP), a 20. septembra u Novi Sad (SNP). - Da, mi zaista nismo kompanija savremene igre, već savremena pozorišna kompanija koja kombinuje umetničke discipline i rečnike. Svi imamo ozbiljno sportsko, ali i igračko i muzičko obrazovanje. Takođe, bili smo otvoreni da pri-
POP&Kultura 7
Druga strana osuđeničkog načina života koje mi je Božo izrekao među njima se nalazi rečenica koja ne opisuje samo ovaj film, već iz mog ugla gledano svaki dokumentarni film: „Dokumentarista živi život na filmu.“. Polazaći iz gore pomenute stajne tačke sve vrijeme smo kao ekipa nastojali da se saživimo sa osuđenim licima. Naš boravak u zatvoru je trajao dugo i vrlo često sa osuđenim licima nijesmo pričali o filmu, ideji filma i slično već o svim drugim stvarima koje su naizgled nepotrebne za film. Samim tim od početnih faza, praćenih snažnim gard stavom, polako smo se sve više zbližavali sa njima. Oni su nama vjerovali tada, a vjeruju nam i danas. Kao što rekoh na početku, ušao sam u svijet koji nijesam poznavao a iz njega sam izašao sa velikim iskustvom. Osjetio sam da je tim ljudima potrebna mogućnost da se čuje njihova, druga strana priče, a to nikako ne isključuje činjenicu da su oni ipak osuđena lica koja su
Trupa “Un Poyo Rojo”, stiže 19. septembra u Beograd (BDP), a dan kasnije u Novi Sad (SNP).
tu zbog težih krivičnih djela. Kao jedan od autora ovog filma sa slobodom mogu reći da ne postoji opravdanje za krivično djelo, sa jedne strane, dok potreba za drugom stranom priče jeste poželjna za film i djelo koje tretira zatvorsku tematiku uopšte. Uvijek je u takvim filmovima posredi ta skrivena strana priče. Posebno sam ponosan jer film nije patetičan, što nekada bude problem sa filmovima koji tretiraju ovakvu vrstu tematike. Porodični odnosi su tema kojom ste se bavili i u prethodnim Vašim filmovima. Koliko su faktori koji utiču na stabilnost porodičnih odnosa univerzalni bez obzira na to da li se radi o „svakidašnjoj“ porodici ili onoj u kojoj je jedan član fizički odvojen? - Pazite, probaću da parafraziram Mirka Kovača „Jer obitelj bez kurve, luđaka i barem jednog izroda nije potpuna.“ To bi bilo i moje vi-
foto: Ema Bednarž
foto: promo
Film
Sead Šabotić
đenje suštinskog problema bavljenja porodicom i porodičnim odnosima kao temom u umjetnosti. Dolazim uvijek do poraznih i bolnih saznanja. Mislim da su današnje porodice uglavnom ruganje sa dušom. Izopačile su sve ono lijepo i divno apstraktno koje treba biti prevedeno u nešto konkretno. Prema porodici, a prvenstveno svojoj, čovjek teško može da ima kritički stav. Uglavnom u našem malograđanskom društvu to je blasfemija, sagledati otvoreno i objektivno greške bližnjih ravno je činjenju zločina. Zato smo danas tu gdje jesmo. Prosto mi smo opterećeni sljepilom. Od početaka na ovamo uvijek je bila impozantna ta tema porodičnih odnosa. Gradili su se mitovi i legende kroz nešto što se desilo. Pojedine nacije na Balkanu su nastale na genezi zla pojedinih porodica koe se međusobno ubijale zarad
hvatimo savete reditelja, glumaca... Teško je definisati žanr kome pripada Un Poyo Rojo, ali to danas nije ni važno. Sećam se, kada smo počeli, bili smo izgubljeni kada bi nam neko tražio da se objasnimo šta mi to radimo. Verujemo da je naša umetnička forma najbliža fizičkom teatru - navodi čuveni Alfonso Baron, bivši vrhunski sportista koji je postao igrač. Govoreći o radu i nastupima u vreme pandemije on kaže: - Kada imamo neku ideju ili predlog, odmah ulazimo u salu, kreiramo, konstruišemo. Sada to nije bilo moguće. Pandemija nas je naterala da nastavimo da radimo, ali ne deleći isti prostor. Bili smo u različitim gradovima, diskutovali putem različitih aplikacija, istraživali, čitali i gledali video snimke…Telo je bilo mirnije, a um aktivniji. Borili smo se takođe da održimo svoje nastupe, pomerimo datume, budemo u stalnom kontaktu sa festivalima, različitim scenama… U martu ove godine bili smo usred turneje koja je podrazumevala nastupe u Francuskoj, Švedskoj, Norveškoj… Trebalo je da nastavimo ka Španiji, a onda dođemo u Beograd i Novi Sad. Iz Španije smo se međutim vratili u Pariz, i tako se završilo putovanje. Dobra stvar je što smo uspeli da se vratimo, nismo ostali zarobljeni negde daleko od svojih domova. Dugo nismo bili na sceni što nam je mnogo nedostajalo, sa obzirom da je Un Poyo Rojo nevero-
prijestola. Porodica je koliko i osnova društva toliko i često izvor negativnosti. U ovom konkretnom zatvorskom slučaju naišao sam na vrlo jake porodične veze. Ljudi su, poput Nemanje, odsutni po skoro 12 godina iz nečijeg života ili su parcijalno i minimalno prisutni. Teško je to održavati ali oni, to niko ne zna kako niti ima odgovora na pitanje, održavaju svoje porodične odnose. Čuvaju se i čekaju. Čekaju taj dan koji će doći da budu na okupu. Za njih to vrijeme prolazi u strpljenju i solidarnosti. Ovu misao bih završio parafrazirajući Nemanju: “Pored mene je prošao moj otac, a kada ga je majka pozvala da se vrati, vratio se starac”. Film ste snimali sa ko-rediteljkom Leom Vahrušev. Koliko i na koji način Vam je njen višegodišnji rad u zatvoru pomogao u radu na ovom dokumentarcu? - Lea je već neko vrijeme zaposlena u Okružnom zatvoru Beograd. Njeno neposredno iskustvo je svakako velika pomoć u procesu pravljenja ovog filma. Ona je znala spram svih parametara ko može biti podesan za film a ko ne. Osim toga, njen osjećaj za osuđena lica i način rada sa njima je svakako od velikog značaja za naš film. Da nije bilo nje, ne vjerujem da bi bilo i ovog filma. Osim nje nama su veliku logističku podršku pružili pripadnici Službe za tretman, među njima bih prvenstveno izdvojio Goranu Strahinjić, načelnicu Službe za tretman Okružnog zatvora Beograd. Razgovarajući sa osuđenim licima, da li ste promenili perspektivu na pojam slobode i u kojoj meri možemo govoriti o slobodi kao stanju uma u odnosu na fizičku slobodu? - Osnovni princip zatvora jeste utamničenje čovjeka koji je počinio zločin i njegovo sprečavanje bjekstva. Shod-
no tome njegova sloboda mora biti privremeno „oduzeta“. Kako i sam citat s početka filma govori i iz kojeg je i proistekao naslov filma, to je prostor nešto puta nešto metara oivičen i strogo čuvan. I u njemu je sunce uvijek u zenitu. Osjećaj njihove slobode se gubi u mnogo čemu – njihov život postaje programiran posebnim regulativama a suštinski se gubi oduzimanjem privatnosti. Osuđenici nerijetko postaju broj na papiru. I njihov životni prostor se sužava a vrijeme zamrzava. Zbog takvih stvari su kazne strašne. U njihovim dugim šetnjama kroz hodnike i kroz dvorište se ogleda postepeno otapanje vremena. Mišljenja sam da se sloboda ne može oduzeti. Sam sistem i kontrola nije toliko uspješna i moćna. Najveća moć utamničenog sistema je strah koji dovodi do uvećanja percepcije moći sistema i kontrole. I često taj strah je zapravo ključan. Odatle potiče i fenomen straha od slobode. Ljudi bivaju često zarobljeni strahom od slobode više nego li samom slobodom. I u tome leži fabulozna moć sistema utamničenja. Naravno da se čovjek promijeni usljed robije u ograničenom prostoru. Prosto takav „život“ postane navika usljed određenog roka trajanja robije. I vrlo brzo se po izlasku osuđeno lice oslobodi takvog vida stega. Međutim psihološki strah od slobode je tu ključan i vrlo često su se filmovi bavili takvim vidom tematike. Primjera radi „Bjekstvo iz Šošenka“ se upravo bavi ovim vidom problema. Jedan od likova po izlasku iz zatvora ne može da se snađe u novom ili starom, ali opet novom sistemu života i onda nažalost dođe do negacije samog života. Sloboda se ne može uništiti ali se može itakako zloupotrijebiti u razne svrhe. A to jeste i negdje suština vrlo melanholičnog tumačenja slobode.
vatno aktivna kompanija, koja je samo prošle godine izvela blizu 250 predstava - objašnjava on. Govori se da je scenska umetnost pretrpela najviše štete, jer je igri potreban prostor da bi mogla da zadrži svoju suštinu, a kako argentinski umetnik navodi zatvoriti ili ograničiti igru je nemoguće. - Kao posledica ovog vremena, pojavili su se različiti kanali, prašnjavi video snimci ili predlozi kao što je live streaming, čak festivali koji se održavaju u sobama i prenose preko društvenih mreža… To nije scenska umetnost, jer tu scene, a ni doživljaja nema. Nama je potrebna publika, i teško nam je da poverujemo u novu normalnost u kojoj neka pozorišta postavljaju biljke da sede umesto ljudi - ističe Alfonso Baron. Na konstataciju da Beogradska i novosadska publika sa nestrpljenjem očekuju Un Poyo Rojo, još od aprila, da su obe sale su rasprodate, slavni igrač poručuje: - Veoma smo srećni što dolazimo u Srbiju. Sigurni smo da će naš nastup biti dobar razlog da se ljudi vrate u teatre. Predstava koji donosimo je zabavna i vedra! Čestitam damama koje organizuju ovaj Festival. To su hrabre i odlučne žene, koje nikada ne spavaju!
Utorak 1. septembar 2020. Blic broj 8446 www.blic.rs
POP&Kultura Egon Savin
foto: dalibor danilović
Nikada nije bilo manje lepote i humanosti u savremenoj umetnosti
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Eyot Koncert prirodi, bez prisustva publike
Jedino muzika dopire do nesvesnog Inat je možda zaslužan za to da nismo odustajali kada je bilo teško, kaže Dejan Ilijić, iz džezfjužn benda “Eyot”. Jelena Koprivica Krajem oktobra niški vend “Eyot” objaviće novi, peti po redu album. Grupa, osnovana 2008. godine, novo studijsko izdanje nazvala je „557799“. Naslov, kako za “Blic” objašnjava Dejan Ilijić, kompozitor, pijanista i lider benda, predstavlja ritmičku šemu u taktovima pet, sedam i devet osmina, koji su osnova tradicionalne muzike na Balkanu. - Ali predstavlja i oličenje života i istorije, koja je oduvek burna u ovom delu sveta. Kao i svaki naš album, i ovaj ima neku vrstu programskog koncepta, te je posvećen tradicionalnom obredu prizivanja kiše, nakon dužeg sušnog perioda, što može da ima i šire značenje, pogotovo u situaciji u kojoj se nalazimo, kaže Ilijić, dodajući da su album snimali u studiju Pitera Gebrijela, dok je mastering rađen u čuvenom “Abbey Roadu-u”. - “Real World Studios” je savršeno mesto za rad, bili smo i smešteni na imanju koje, pored studija, ima i kancelarije izdavačke kuće i festivala. Pored izuzetnih uslova za rad, saznanje da su na istom mestu snimala velika imena svetske muzičke scene svakako inspiriše. Mastering je radio legendarni inženjer zvuka Endi Volter, koji je jako
pohvalio album i poželeo, kao i mi, da u budućnosti i snimamo u “Abbey Road-u”. Kako je došlo do saradnje sa američkom etiketom „Ropeadope“ i da li vam taj ugledni izdavač, koji stoji iza albuma, može otvoriti još neka vrata? - Mi smo pregovarali i sa domaćim izdavačima, ali sreća je što nismo došli do dogovora, jer smo time oslobodili teren za potpisivanje ugovora sa “Ropeadope”. Oni će nam sigurno otvoriti brojna vrata, samim svojim statusom, te omogućiti prilaz medijima i ljudima iz industrije do kojih je inače nemoguće doći. Očekujemo da to dovede do pažnje većeg broja publike, ali i organizatora festivala. To je veliki iskorak za nas. Koliko Vam znači što se prvi singl sa albuma „Heartbeat“ našao i na plejlisti najpopularnijeg svetskog striming servisa Spotify? - Veoma značajno u smislu promocije. Očekujem da do izlaska albuma naš prvi singl dostigne brojku od 100.000 slušanja, što je za instrumentalnu muziku sjajno. Dobićemo i značajne statističke podatke koje je kasnije moguće upotrebiti za koncertne aktivnosti. Ako gledamo kroz brojke, ovo je najuspešniji početak života jednog našeg albuma. Jedan ste od retkih bendova sa ovih prostora koji je uspeo da se probije u inostranstvu. Da li je za to zaslužan, da parafraziramo naslov jednog od vaših albuma, i inat? - Inat je možda zaslužan za to da nismo odustajali kada
situacija dozvoljava.
je bilo teško, već smo išli napred, i nastavljali sa radom. Ipak, ne bih mu dao preveliki značaj, inat je samo deo jednog velikog spektra emocija, zaslužnih za taj uspeh, koji u osnovi ima veliki rad, prijateljstvo, talenat i ljubav prema muzici, i prema mogim stvarima koje čine karijeru jednog muzičara. Koliko su Vam čuveni producenti, poput Stiva Albinija i Džima Bara, sa kojima ste sarađivali, otvorili nove vidike? - Ovo je drugi album na kojem sarađujemo sa Džimom, prvi put je to bilo 2013. kada smo snimali “Similarity”. Od tada smo puno puta svirali sa njegovim bendom “Get the Blessing” i razvili veliko prijateljstvo. Puno su nam pomogli u karijeri, kako kroz kontakte, tako i savetima i uputstvima. Rad sa Albinijem je jedno od najlepših iskustava u karijeri. Pošto je on poznat po tome da u radu ne koristi kompjuter, već samo analognu tehniku, potvrdili smo naše mišljenje da, kada je neko majstor svog zanata, tehnologija je nebitna. Mislim da je samo iskustvo sa ovim ljudima dovoljno
značajno da nas uvek tera napred. Posle koncerata u tridesetak zemalja sveta koliko vam je teško pala ova „osuđenost“ na granice Srbije? - Živi nastupi i razmena energije sa publikom je najznačajniji deo ovog posla i jedva čekamo da krenemo sa koncertima. Ali, ako gledam iz ugla da nam je bio preko potreban odmor od svih putovanja, onda je lakše prihvatiti situaciju. Pamtimo turneje po Aziji i Rusiji, nastupe u Cirihu, Berlinu, Parizu, Londonu… Počeo sam da pišem avanture sa svih putovanja, kao i priče vezane za snimanje albuma, i nadam se da ću sve to sklopiti u knjigu. Nastup u Aleksandrovu, na klaviru na kome su svirali Rahmanjinov i Glinka, jedna je od tih priča. Osetiti deo istorije muzike makar i na taj način je sjajno iskustvo. I dalje imamo pozive i neke zakazane koncerte u inostranstvu i Srbiji, samo je pitanje koliko će sve ovo da traje. Moje mišljenje je – do kraja sledeće godine. Fokusirani smo na promociju albuma u obliku u kome nam
Da li Vam, možda, danas proročki, s obzirom na situaciju, deluju „Koncerti za prirodu“, koje ste pokrenuli na desetogodišnjicu rada benda? - Nisam o tome razmišljao, ali da, može se i tako shvatiti. To je bio koncert prirodi, bez prisustva publike, koji je ukazivao na to da se treba vratiti prirodi i ritmu života, koji nam ona određuje, na koji svi često zaboravljamo. Nažalost, priroda nas je još jednom surovo podsetila ko upravlja planetom. Samo se nadam da se nećemo opet vratiti na staro, kao da se ništa nije dogodilo. Stavljanje mnogih reka u cevi, eksploatacija šuma i životinjskog sveta zbog kapitala, sve to vodi u propast civilizacije. Kao pojedinci možemo da uradimo što je do nas, ali je potrebno da oni koji o tome odlučuju budu odgovorni u budućnostida bude po meri čoveka u harmoniji s prirodom, a ne u skladu sa vladavinom novca. Govorili ste svojevremeno da džez doživljava renesansu i da je sve više mladih ljudi zainteresovano za taj žanr. Šta to nove generacije vuče džezu? - Neograničena mogućnost izraza, pogotovo u današnjem džezu koji sve manje priznaje bilo kakve granice žanra, daje veliku slobodu stvaralaštva, prvenstveno mladim muzičarima. Publika se za muziku vezuje ako u njoj pronađe nešto što je definiše, a muzika je jedina umetnost koja ima moć da dopre do nesvesnog, i upravo ta širina džeza stalno, kroz svaku generaciju, donosi nove ljubitelje. A ta renesansa i dalje traje.