Pop i kultura

Utorak 22. oktobar 2019.

Blic broj 8146 www.blic.rs

POP&Kultura Nobelova nagrada

Intervju:

Odmah posle svečanog otvaranja 64. Sajma knjiga u Sali „Ivo Andrić“ održana je tribina posvećena nobelovcima Peteru Handkeu i Olgi Tokarčuk, na kojoj su govorili pisac i publicista Muharem Bazdulj, urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije Miroljub Stojanović, novinar Nebojša Grujičić i prevodilac knjiga Petera Handkea na srpski Žarko Radaković.

Dragan Velikić

vratila se književnosti, a Srbija je bez Handkeovih knjiga

Vedrana Rudan

Jovica Aćin

Polemika:

ILUSTRACIJA: JUGOSLAV VLAHOVIĆ

Ivan Ivačković

FOTO: M. ĐOKOVIĆ, TANJUG/A. GOMBAC, P. DEDIJER, K. PAJIĆ, D. GAĆEŠA

Branimir Štulić

2 POP&Kultura

Naslovna Više puta je istaknuto da je Peter Handke nesporna literarna veličina i da se Nobelova nagrada s njim i Olgom Tokarčuk vratila književnosti. Žarko Radaković je, između ostalog, izneo par manje poznatih detalja. Po njegovim rečima, Handkea, koji ima obiman opus od 89 naslova, sedamdesetih godina su prvo prevodili u Hrvatskoj, u Zagrebu (u izdavačkoj kući u kojoj je urednik bio Slobodan Šnajder), potom početkom osamdesetih u “Radu” je objavljen prevod Drinke Gojković, a kasnije u “Dečijim novinama” Gornji Milanovac je štampano više naslova u njegovom prevodu. Osvrnuo se na aktuelne polemike napominjući da bez obzira na njih su sve prevedene na engleski, vrlo prisutne recimo u Americi, a da ih u Srbiji gotovo nema.

Nebojša Grujičić je istakao: - Većinu Handkeovih knjiga nećete naći na ovom sajmu knjiga. Samo dve. Nedavno je “Laguna” objavila “Veliki pad”, a vidim “Prometej” takođe “Popodne pisca”. Handke nikada nije igran u beogradskim pozorištima na budžetu... Neobjavljivanje Handkeovih knjiga u Srbiji je velika sramota naše kulturne elite ne zato što je Handke u jednom momentu zauzeo prosrpski stav već zato što je veliki pisac - kazao je Grujičić.

Svaka kultura koja drži do sebe mora da ima ključne knjige vrednog pisca kao što je Handke.

“Sve ovo što se desilo u proteklih sedam dana od kada je dobio Nobelovu nagradu bilo je mučno za gledati i slušati za svakog ako

je bilo šta pročitao od Handkea.

Nas koji volimo Handkea ta vest je obradovala u nadi da će neka njegova knjiga biti prevedena na srpski. Više je Handke potreban Nobelovoj nagradi, nego Nobelova nagrada Handkeu”, naveo je on.

U izjavi za “Blic” Miroljub Stojanović je naglasio: - Handke je genijalan pisac.

Dobio je Nobelovu nagradumMimo svakog spora. Ova tribina je preko potrebna da bismo razgovarali i o ideji Nobelove nagrade. Moj odnos prema politizaciji i svemu ovome što se oko Handkea dešava je vrlo loš. Zadnjih dvadesetak godina Nobelov komitet je urušio Nobelovu nagradu jer je zaveo diktat političke korektnosti. Moje lično mišljenje je da je politička korektnost pogubna za umetnost - kazao je Stojanović i podsetio na izvanredan Handkeov opus u scenarističkom i dramskom stvaralaštvu.

Po rečima Muharema Bazdulja, politizacija nije nešto što je samo po sebi apriori pogrešno.

- Ali kod Handkea je politizacija koja je bazirana ne samo na pogrešnoj interpretaciji nego zapravo na lažima, dezinformacija-

foto: petar dimitrijević

Sajamska tribina: “Pravda za Nobela“

ma. Ljudi koji njegove knjige nisu čitali koriste vrstu simplifikacije i onda stavljaju pod znake navoda nešto što taj čovek nikad nije napisao. Mislim da su daleko važnije književne teme iako ove vanknjiževne nije moguće potpuno izbeći.

Na upitnu opasku “Blica” da se Handkeu, primerice, zamera odlazak na grob Slobodana Miloševića, kao i da se zanemaruje njegov angažman usmeren protiv, kako je govorio, žurnalističkog jezika, odnosno tabloidizacije, Bazdulj kaže: - Ko kome ide na rođendan, venčanje, sahranu… To može biti zanimljivo ili iritirati, ali u suštini ne govori ništa o nečijem delu.

Dopalo mi se jedno duhovito reagovanje u Hrvatskoj - gde su dominantne politizovane, negativne reakcije - u kojem se kaže “pa i Ante Gotovina se potpisao na či-

Većinu Handkeovih knjiga nećete naći na ovom sajmu knjiga. Samo dve. Nedavno je “Laguna” objavila “Veliki pad”, a vidim “Prometej” takođe “Popodne pisca”

tulju Slobodanu Miloševiću”. Je l’ to znači da je Ante Gotovina promiloševićevski agitator. Čitava ta priča oko Handkea me podseća na Kamijevog “Stranca”, gde junak zapravo nije osuđen zato što je ubio Arapina nego zato što je na dan kad mu je majka sahranjena otišao u bioskop. A to oko jezika je potpuno tačno. Handkeova osnovna teza je da su zapadni žurnalisti pojednostavili prikaz raspada Jugoslavije. Između ostalog, i personalno se zamerio mnogim ljudima koji su kreirali nemačko javno mnjenje. Žarko Radaković na početku izjave za “Blic” napominje da su ovakve reakcije i napadi donekle očekivani.

- Slično se dogodilo i pre 20 godina posle njegove knjige “Zimsko putovanje”, ali ta diskusija nikad nije završena. Prosto je prekinuta u jednom trenutku.

Zato što svi znamo da je prekinuta znali smo i da će kad tad biti nastavljena. Kao situacija posle Drugog svetskog rata. Denacifikacija, rasprava o onome što se događalo u nacističkoj Nemačkoj, progonu Jevreja i svemu ostalom je odjedanput bila prekinuta. U Nemačkoj i Austriji u raznim delovima vlasti su se na funkcijama našli bivši nacisti. Jedan od naci-

sta je čak postao generalni sekretar UN - Kurt Valdhajm. Handke je tada bio jedan od najbučnijih glasova protiv. Tako da čitava ova ujdurma koju možemo nazvati “buka i bes” jeste nešto što iritira one koji su ljubitelji književnosti, kojima je literatura važna - ističe Radaković.

Vule Žurić je podvukao da “nama nedostaje glas čitalaca, a ne političkih manipulatora” a tribina je počela emitovanjem video-snimka na kojem se Olga Tokarčuk 29. maja prošle godine obratila Skajpom publici u Domu kulture “Studentski grad”.

Po rečima Miroljuba Stojanovića, Olga Tokarčuk je genijalan izbor za takav preokret Nobelovog komiteta, ne samo zbog “Knjige Jakovljeve” već izmeđju ostalog zbog šest ili sedam izdanja koja su joj prevedena u regionu.

- Ideja Nobelovog komiteta da se liši političnosti je rezultirala izborom poljske spisateljice za Nobelovog laureata jer je u prvom planu bila sama književnost, ali i predstavljanje kulture iz koje autorka potiče - kazao je Stojanović i dodao da su “Knjige Jakovljeve” genijalno delo, svojevrstan roman-enciklopedija, freska, totalni roman.

Tatjana Nježić

Egipat - zemlja počasni gost 64. Sajma knjiga

Na interesantnom štandu Egipta, zemlje gosta, predstavljen je širok dijapazon sadržaja; od onoga koji se odnosi na davnu, slavnu istoriju do onoga što obeležava današnjicu kada je reč o spisateljstvu, ali i o kulturi te zemlje u sveobuhvatnijem smislu.

Upravo na tom tragu, među izloženim materijalima, gde su i oni u kojima pulsira prošlost, odvijaće se raznovrsni, živi program.

Primerice, danas u 12 sati je radionica „Arapska kaligrafija“ koju vodi umetnik Muhamed Bagdadi, o čijoj poeziji će se govoriti u 17 sati.

Brojni su sadržaji koji će se odvijati tokom trajanja Sajma (2027. oktobar), no pomenimo nekoliko.

U razgovoru o knjizi “Egipatska književnost u prevodu na srpski” učestvovaće više egipatskih pisaca i novinara.

Promociji srpske verzije knjige “Srbija u očima Egipta” prisustvovaće između ostalih ministar Ivi-

ca Dačić, bivši ambasadori Egipta u SFRJ i Srbiji Amr Alguvejli, spisateljica Mai Kaled.

Na svojevrsnom seminaru “Iskustvo u prevođenju srpske književnosti na arapski” govori dr Anvar Meget (sala “Vasko Popa”), a o razvoju egipatske filmske industrije režiser Ahmed Avada (sala “Dobrica Erić”).

Kako je najavljeno, u subotu je projekcija filma “Dnevnik državnog tužioca” reditelja Teufika Saleha, snimljenog po knjizi Teufika al Hakima, a toga dana je i razgovor o knjizi “Kairo u 1.000 godina” autora Gamala Gitanija.

Poslednjeg dana Sajma je projekcija filma “Ogrlica i narukvica” reditelja Kairija Bešara, rađenog po priči Jahje Tahera Abdulaha i razgovor o, kako znalci ističu, vrlo zanimljivoj knjizi “Egipatske kraljice” u kojem će učestvovati Mamduh Eldamat - profesor egiptologije i bivši ministar antikviteta u Egiptu (sala “Ivo Andrić”).

Pomenimo, zemlja gost je

foto: tanjug/zoran žestić

„Nagib Mahfuz sa obale Nila doziva Ivu Andrića na ćupriji Drine ili obali Save“

upriličila i sadržaje za decu, a 24. (školski dan) na štandu Egipta nastupa trupa “Al Aragoz”, koja pokretima ruku “priča priče”.

Balet Kairske opere nastupiće u nedelju u beogradskom Narodnom pozorištu, a u ponedeljak u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu izvodeći osim de-

lova iz poznatih baletskih predstava i tradicionalne egipatske plesove.

Inače, u večeri otvaranja Sajma štand Egipta svečano je otvorila ministarka kulture te zemlje Ines Abdel Dajem.

A ovdašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević je tom pri-

likom istakao: ”Svedočimo o više od pet hiljada godina jednog kulturnog, religijskog i društvenog razvoja koji je egipatsku civilizaciju učinio najamblematičnijim znakom svetske kulturne baštine“, kazao je Vukosavljević ističući slojevitost egipatske kulture i civilizacije.

Podsetimo, na otvaranju Međunarodnog beogradskog sajma knjiga govorio je egipatski pisac i predsednik Međunarodnog sajma knjiga Kaira Haitim Alhaj Ali, koji je tom prilikom rekao: “Neka knjiga ostane ono što nas spaja, od trenutka kada upoznajemo egipatskog pisara i kulturu Vinče, sve do trenutka kada Nagib Mahfuz sa obale Nila doziva Ivu Andrića na ćupriji Drine ili obali Save.

Neka knjiga bude putokaz za početak saradnje, a književna razmena neka bude oslonac za izgradnju trajnih mostova komunikacije između dva naroda i njihovih kultura“, naveo je, između ostalog, Haitim Alhaj Ali.

POP&Kultura 3

Intervju Vedrana Rudan

Gledamo direktan prenos pakla u kome živimo Mladi koji su pročitali “Ples oko sunca” pišu mi i čude se zemlji u kojoj sam živela. I ja joj se čudim kad je uporedim s ovom u kojoj danas živim - kaže Vedrana Rudan, popularna književnica.

Tatjana Nježić Najčitanija spisateljica u regionu na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu dolazi sa najnovijom knjigom, autobiografijom “Ples oko sunca” (“Laguna”).

Otvoreno, bez zadrške, piše o svom nimalo bezbrižnom detinjstvu, o deci i unucima, o putu koji je prešla od prodavačice sladoleda na rivi do najčitanije spisateljice u regionu, o svakodnevici u kojoj se ogledaju društvena i politička zbivanja.

Na koricama knjige je zabeležila: ”Imam sedamdeset godina. Na naslovnici izgledam kao da imam sedamdeset. Kapci su mi otečeni jer me muči alergija. Oči su mi stalno crvene. Lice mi je mrtvački blijedo, kad ga dotakne sunce, ono ga pozdravi pjegama. (…)U knjizi sam se skinula do kraja. Povremeno se, oslobođena svake taštine, osjećam odlično u svojoj staroj, naboranoj, pjegavoj koži. Žena koja u vas gleda, to sam ja. Ja stara.

Ja umorna. Ja sita života i sretna što sam živa. Na mom se licu sreća ne vidi? Pročitajte knjigu, sreća u njoj čuči. “ Bespoštedna kao i uvek, ovoga puta najviše prema sebi, u razgovoru pre svega napominje da je uvek raduje beogradska svetkovina knjige.

baš i nema. Zašto to ne bi bila priča o životu jedne žene?

Svaka žena na ovome svetu može o svom životu ispričati veliku priču. Teško je biti žena i teško je dočekati sedamdeseti rođendan. Kad u tome uspeš, zaslužio si knjigu. Ja sam “Ples oko Sunca” poklonila sebi za rođendan.

Jako sam iznenađena što se tako dobro čita. Što ljudi nalaze u priči koja je zaista samo moja, pojma nemam. U svakom slučaju, sretna sam što “Ples oko Sunca” uspešno pleše.

Kad se sad osvrnete na „pređeni put“, tj. „od prodavačice sladoleda na rivi do najčitanije spisateljice u regionu“ koji je osnovni utisak?

- Ne osvrćem se, uživam u svakom danu kao da mi je zadnji. Toliko mojih vršnjaka umire da sam presretna što sam živa, navodno, zdrava, što putujem, srećem ljude, potpisujem knjige. Mutno se sećam one sirote cure koja je prodavala sladoled da bi mogla kupiti školske knjige i cipele. A kako nisam baš sigurna da sam „najčitanija u regionu“, time se ne opterećujem i ne klanjam se svome liku u ogledalu svaki dan. Ne klanjam se čak ni na državne i crkvene praznike.

U knjizi pišete i o Jugoslaviji, socijalizmu….

-Ne mogu se u svojoj biografiji ne osvrnuti na Jugoslaviju i socijalizam. Ne znam koliko sam „starima“ otkrila tople vode u bojleru, ali mladi koji su pročitali knjigu pišu mi i čude se zemlji u kojoj sam živela. I ja joj se čudim kad je uporedim s ovom u kojoj danas živim.

foto: milan ilić

Šta za vas znači Sajam knjiga u Beogradu, s kojim osećanjem, očekivanjem nastupate na njemu ovog puta?

- Luda sam za Sajmom knjiga u Beogradu. Na njemu se uvek osećam kao pijanac u bačvi rakije. Toliko rakije, a ja ne mogu sve popiti. Dobro, ne mogu popiti, ali mogu plivati, plivati. Volim knjige i volim ljude koji vole knjige. Uživaću. Posebno me raduje što će ove godine sa mnom biti moja kći i moja unuka. I ona se navukla na knjige. I na Beograd, u kome je već bila tri puta.

Vaša najnovija knjiga je ispovedna proza. Koji je bio vaš motiv da potpuno otvoreno pišete o svom životu, svemu što vam se dešavalo od ne baš ružičastog detinjstva do danas?

-To je bila ideja moga sina. Tako nešto meni nikad ne bi palo na pamet. Verovala sam da na autobiografije imaju pravo samo zaista veliki ljudi. A onda mi je sinulo kako moja autobiografija ne mora biti popis mojih velikih, životnih uspeha, kojih

Pišete i o vremenu (krvavog) raspada, o tome kako su Srbi dobijali otkaze, bili proganjani... No, budući da razgovaramo za srpski medij, neću vas to pitati, ali u tom delu kažete i „Jesu li svi oni ljudi koji su nas htjeli ubiti samo zavedeni ili su glupi, ili zli, ili i jedno i drugo i treće?“ To pitanje je vrlo aktuelno i u drugim delovima bivše Jugoslavije, kako bi mogao glasiti odgovor?

- Odgovor bi mogao svakako glasiti, ali ja za krvavi rasplet našeg „bratstva i jedinstva“ imam samo jedan odgovor. Ljudi su ovce, ljudi su povodljivi, ljudi su u suštini zli. Daj im priliku da kolju, oni će klati. Prisili ih da žive u miru, oni će biti mirni. Tito je uz pomoć onih izvan Jugoslavije koji su želeli da Jugoslavija opstane mogao držati dvadeset miliona divljaka pod kontrolom. Kad je otišao Tito, kolo su krenuli voditi titići, politička se situacija promenila, Americi i Evropi Jugoslavija nakon raspada Sovjetskog saveza nije više trebala. Jugoslaveni su prestali biti Jugoslaveni i posta-

li su, ne svi, ali ogroman broj, divlje zveri puštene s lanca.

I danas reže, i danas grizu, i danas ubijaju. Oni kojima se ubijanje gadi odlaze iz zemalja u kojima više ne vlada bratstvo i jedinstvo nego mržnja i ubistvo.

Pišući o deci, navodite i: “Gledam svoju fakultetski obrazovanu decu kako ne mogu živeti od svojih plata“. Šta smo uradili sopstvenoj deci?

- Ubili smo boga u njima.

U kakvom mi to vremenu živimo? Od srpsko-hrvatskih odnosa pa nadalje...

- Za razliku od mnogih, ne mislim da je naše vreme posebno okrutno. Internet je učinio da nam ljudska nesreća bude vidljivija. Kad Turci ubiju stotinu Kurda u deset ujutro, do nas stigne vest u deset ujutro. Svi mi danas ma gde bili možemo gledati direktan prenos pakla u kome živimo.

Nekad su do nas informacije stizale sporije, često cenzurirane, na ekranima i u novinama bilo je manje krvi. Zato nam se danas čini da je svet u kome živimo posebno strašan. Nije, samo smo bolje informisani.

Na poslednjim stranicama kažete „ život je jedan, moj je bio preljep“...

- Moj je život zaista bio lep.

I još uvijek je. Imam sreću da su mi deca zdrava i dobra, živim s junakom svojih snova, smrt mi je za vratom i zato su sve boje oko mene intenzivnije, sunce je toplije, more posebno plavo, ljudi s kojima se družim dobri. Spoznala sam da imam samo jedan život, ostatak brojim u danima, zato dišem punim plućima i uživam.

Jedno od pitanja ispisanih u redovima knjige i između njih je i da li je u životu najvažnije i najteže pogledati sebi u oči?

- Ne znam. Ja sebi bez problema mogu pogledati u oči jer sam uvek živela u skladu sa sobom. Nikad nisam brinula što će drugi o meni misliti. Borila sam se rukama i nogama da uvek bude sve po mom. I izborila se za to. Zato, kad se ujutro pogledam u ogledalo, uvek sebi kažem: “A da ipak uvališ malo botoksa oko kapaka?”

4 POP&Kultura

Polemika Branimir Štulić

IZMIŠЉAJUĆ I STVARAJUĆ MIT DA NAĐU POSLA SEBI, A SVE TOBOŽE RUŠEĆI NASLAGE MITOVA O MENI Branimir Štulić napisao je komentar povodom objavljivanja knjige Ivana Ivačkovića “Između krajnosti” (Laguna) koji je objavljen koji prenosimo u celosti i u formi kako je napisan sa pojedinim ćiriličnim slovima. (kojima, uguzujući se, napravi karijeru) da neko dovede Stonse u zemљu, pri čemu nikad i ne pomisli na me, a kamoli da mu to još teško padne. Nadaљe, ime i slava su mi nesporni, ali novce nikad nisam stekao, ne samo zato što sam se za lovorov venac nadmetao, nego i zato što sam svoj rad sâm plaćao, inače ga ne bi bilo. I premda

foto: kamenko pajić

A tako izađe i prva kњiga trokњižja (ja li grmi, ja l’ se zemљa trese, jok, tutњe secikese) Ivačkovića, koja služi u tri svrhe: da me se ogadi; da se ilegalna prodaja ukradenog pospeši; i da se on sâm osladi. Pošto mi je sve jasno, navešću samo početak iz uvoda, kojeg izdavač na mreži postavi – netu, kojim se nerast obilno služio, štaviše, i ideju za pomiju odskora dobio (jer od Stonsa se ne može živeti), čitajući po zadatku pomene za moj rođendan dve hiљade šesnaeste – a onda na њ odgovoriti. ... Kredit i pravo na pokušaj da se o Džoniju Štuliću i onome što je uradio napravi realna, verna slika nisam tražio u svojoj profesionalnoj biografiji. To pravo pronašao sam, brzo i lako, u činjenici da pripadam generaciji bez koje on nikada ne bi stekao ime, slavu i novac. Reč je o generaciji koja mu se na prelasku sedamdesetih u osamdesete predala bez ostatka i kasnije veoma teško podnela njegovo napuštanje zajedničke zemlje. Ali u tim uspomenama odavno nema ljutnje, gorčine ili razočaranosti. Otud toga nema ni u mom pisanju o Džoniju...

Najveći dosadašњi Ivačkovićev uspeh je naslov: Kako smo propevali, mada on nikada ne zine, niti ijedan svoj glazbeni rad predočiti ume. Takvo mu je i svojataњe generacije, koju zacelo nije oplodio, a kamoli me još i napravio, upravo obratno (kako se samo u oba slučaja u tuđe ugradio), bez mene bi na Stonsima ostao, pa bi sad ove reči đavo odneo. Viseći oko boљih poput visibabe zove profesionalnom biografijom.

A što se tiče napuštaњa zajedničke zemљe, on sad ima srpsku putovnicu i državљanstvo za razliku od mene, kome, ostavši bez zemљe i državљanstva, na ličnoj karti piše nacionalnost Jugoslaviše (što se toga tiče, Juga beše većini poligon za pљačku, dok meni za stvaraњe, ako je i trebasmo, nastranu љubav, beše to iz protivrečnih pobuda). Ko je koga, dakle, barem na ovom deliću dokaza izdao, kad sam posledњi Jugosloven, i shodno stranac, otkako svi drugi promeniše strane, a ja bejah primoran na odlazak (između ostalog) i da bih ostao to što jesam.

I sad on meni pridikuje o zajedništvu dvadesetogodišњim vapajima

okrenuh sa jednim centom nekoliko desetina miliona evra, ništa od toga ne viđeh, jerbo to ode (čistom otimačinom) u ruke onih koji њega tim mrvicama sa moje trpeze plaćaju da me ocrni i ogadi u slučaju da se pitaњe odštete (o kojoj će i buduća pokoleњa imati šta da kažu) jednom postavi. ...Štulić je dakle, plašeći se „mračnih sila“ i brinući za svoju sudbinu, jako preuveličavao stvari. Ispostavilo se da mu je baš odatle pretila jedina prava opasnost – paranoja. Doduše, osim što je u ozbiljnoj meri uticala na njegovu odluku da ode iz Jugoslavije, ona mu je bila izvor inspiracije i podsticala ga na rad. Ali je razumljivo što je pokušao da je se otrese ili da je bar ublaži. U svakom slučaju, napustio je tlo koje ga je nadahnjivalo. „Sin sam ove Jugoslavije od glave do pete“, objavljivao je u osvit osamdesetih. Verovatno je tada zaista i bio takav. Utoliko je veća šteta što nije našao snage da ostane. Time je razočarao mnoge koji su ga podržavali. Beogradski rok kritičar Dragan Kremer, jedan od najboljih i najpopu-

larnijih u Jugoslaviji, bio je veliki Azrin zaštitnik sve do albuma Kad fazani lete. Posle Džonijevog odlaska pisao je ovako: „Udaljio se u udobnu zavetrinu, gde njegova ubeđenja ništa ne mogu da promene i ne nose ni ozbiljnu odgovornost ili posledice. Na tu rupu iscurio je značaj ključnih Azrinih pesama“.

no bulazni, odavno bez pokrića i bez čvrste, dovoљno široke podloge u sopstvenoj profesiji, kao i svi balkanski politikanti. Kad ta demagogična štetočina najzad izda novi LP...

Da bi to sledećeg leta i jače ponovio, mislim, da se povučem (što mi sad њegov štićenik, praveći se mutav, prebacuje), otkako im remetih planove (koji behu od sredine osamdesetih poznati), objasnivši: da se petopozivci vuku sa komorom, a ne sa udarnim jedinicama (koje su bile predviđene za predstojeću raspodelu karata, ne bi li se time došlo do postojećeg ishoda).

Generacija koja je u Džoniju videla svog glasnogovornika osećala se nasamarenom. Tim pre što je otišao upravo onda kada su počinjala ozbiljno da se lome koplja između onih koji su želeli kulturnu, društvenu i političku emancipaciju Jugoslavije i onih koji su se spremali da je odvedu u ambis. Smatran „prorokom“ i „vizionarom“, uvek spreman da predvidi nesreću, Štulić je zaključio kako je jugoslovenski avion uperio nos ka zemlji i kako će se srušiti. Međutim, to ga više nije nagonilo ni na kakvu akciju. Smatrao je da u svojim pesmama već predugo zvoni na uzbunu. Pritisnuo je dugme za izbacivanje sedišta i iskočio. Postupio je kao što će kasnije učiniti i mnogi drugi, ali njemu je zamerano zbog nedoslednosti. Jer, ispod stihova „Ako želiš da mijenjaš ljude ne odmeći se“ stoji njegov potpis. Kako su godi-

Radi se o mojoj opљačkanoj i otetoj imovini, koja se bezočno krčmi i iskorištava, pa bezmalo 40 godina bez ikakvih ugovora, a radi se o ogromnim iznosima Stoji da sam preuveličavao stvari, jer lûk ili lastiku natezah da bi se videlo gde će prvo prsnuti, da bi se dotično moglo preduprediti. Ipak „mračne sile“ me dobrano opovrgnu, nije li?

Kremer opet brzo shvati da smo ko nebo i zemљa, videć me ovlaš u Zagrebu baš uoči Fazana. U svakom slučaju, na meni je ime napravio, a ne suprotno, otuda њegovu zaštitu nisam potrebovao, međutim, Ivačković sudi po sebi, naravno. Kremer pak brzo promeni ploču i stade nesmiљeno udarati, kao Maksim po diviziji.

Devedesete je - kad se dadoh na zadњe pokušaje neumitne događaje odagnati (inače se tih par nastupa na televiziji ni u ludilu ne bi zbili), po mom pojavљivaњu na beogradskom Trećem TV kanalu – pisao u novosadskom Stavu: ...da li je moguće da je on toliko lud–ozbiљan, ili je, pak, svoje sagovornike ložio ko koњe. Elem, odbijajući da se povuče, suštinski nepromeњen (samo pogoršan) od novog talasa naovamo (a trebao bi biti pametniji, čak mudriji) BJŠ nastavљa da hiperaktiv-

ne prolazile, sve više – i sve patetičnije – govorilo se da je Džoni bio „izdat“. S druge strane, njegov manjak odgovornosti prilikom napuštanja poprišta u čijem stvaranju je svojski učestvovao odavno se ne pominje. I inače će mu mnogi svaku grešku i glupost oprostiti. On se međutim nikada neće tako poneti ni prema kome. Naprotiv, obrušavaće se i na ljude koji to ničim nisu zaslužili.

Ja otiđoh u osvit osamdeset četvrte, a Juga spavaše do osamdeset osme. Odlazak mi niko nije primetio, a kamoli da se nasamarenim osetio, pošto se i dan–danas misli i piše da sam zemљu sa početkom ratnih zbivaњa napustio. Time me lakše uzmognu proglasiti dezerterom i izdajnikom, iako vidimo da sam ostao ono što sam i bio u strogoj suprotnosti sa svim drugim izdajnicima (maltene svi do jednoga) koji uzeše bog te pita čije pasoše, ako već svi i ne dezertiraše. Dakle, od osamdeset sedme, kad sam se posle tri i po godine vratio, pa sve do početka rata, devedeset prve (osamdeset devete sam izbivao), dadoh se iz petnih

žila da ga sprečim, na svoj trošak, dakako. I osim sebe ne znam za nikog drugog. To je što se tiče akcije.

Zapravo, jedina razlika između Tita i mene bejaše u tome da je Tito sve imao, premda nikad ništa nije zaradio, dok sam ja ko Onazis zarađivao, a ništa nisam imao.

Kad stadoše pucati, više se ništa nije moglo učiniti; komunistički pioniri maleni se nagledaše partizanskih filmova, ne posumњavši da su to samo filmovi, kao što ni komunizam tako lako iz њih ne iščili. A devedeset pete dođoh ne bi li bombardovaњe osiromašenim uranijumom u Bosni prestalo (koje je za divno čudo za mog boravka i stalo, pa sam otišao), za koje nisam znao koliko će potrajati, te uložih svoj rad (da ne bih zureći u zid vreme provodio), koji Komuna, protivno usmenom dogovoru, prisvoji; kao što i Siti rekords sva izdaњa do Srastaњa u dilu sa Krorekom objavi (koji je imao jedino šestomesečno pravo iskorištavaњa); Hi–Fi sa Blaseom (prekliњuć da me vide), pa zatim na tragu tê uspešne prevare i kompilacijama I nikom nije lepše neg je nam, I i II; onda Muzički magazin sa Azra hitovima; a bude tu i Šareni dućan na diskovima i kasetama; Plato sa četrnaestokњižjem (bez ugovora, sve do današњih dana); da ne pomiњemo SOKOJ, kojeg napustih osamdeset prve, da bi me devedeset četvrte službeno odjavili ZAMPU (dotle ubiruć sve prihode na moje ime). O tome se ne piše, budući Ivačković i Horvat služe u tê svrhe, bacajući kerovima na slepi kolosek koske i gurajući mi pod nos maњak odgovornosti, jer њihovim gazdama ne duvam nabrekle nežnike (obrušavajući se na љude koji to ničim nisu zaslužili, ma srce mi puca, sve blagovesnici).

Da li sam jasan? Radi se o mojoj opљačkanoj i otetoj imovini, koja se bezočno krmči i iskorištava, pa bezmalo četrdeset godina, bez ikakvih ugovora, a radi se o ogromnim iznosima. To je razlog Ivačkovićevog trokњižja, koji to ukradeno ovim kњigama ladno pere i ozvaničava, skrećući pažњu na ono sporedno, na primer, da sam nezahvalan, jer me drugi napraviše (zacelo ne u Srbiji gde nikad nisam živeo), kad je upravo suprotno – ja sam sve њih napravio – o čemu on pojma nema, jer nije živeo gde i ja. Međutim, on ne velecepidlači zato što ne zna, već zbog gorenavedenih razloga – drž te lopova! A kad se taj povik začuje, svako hvata prvog do sebe, znajući da neće pogrešiti, budući su svi šahtovi pokradeni koje veliki lopovi milosrdno ostave sitnoj boraniji, nije li?

I to je takođe jedan od razloga trokњižja, jer i mi koњa za trku imamo – lopčugo lopuška!

Ali svejedno, ništa vam zbog toga neće biti ni lakše ni boљe, i mnogi će još propištati bivstvo svoje.

Zaboravih pomenuti da se i gromada poput Dejana Cukića u Mokre ulice još bezočnije ugradila, ako je uopšte moguće bezočniji od svih ovih navedenih primera biti. Pa kakvi ste vi to љudi i zašto se čudite da vam je tako kako je, to jest bit će još gore, sve dok ne uvidite da se proždirete u lopovštini svojoj, dabome.

Međutim, puj pike, ne važi, vam ide od ruke, tu ste bez bruke, što je najverovatnije posledica Lazarove kletve. No vraćam se nastavku priče svoje.

I tako on svoj uradak nazove

POP&Kultura 5

Između krajnosti, sa podnaslovom Vodič kroz albume Azre i Џonija Štulića – obračun sa mnom pun izvrtaњa i mračnog podmetaњa, sudeći po intervjuima kojim ga najavљuje, ako sam, uostalom, od osamdeset šeste doprineo povećanom prostačeњu društva. Lepo. Ali ni to ga ne napravi Pauzanijom, dapače, boљe bi prošao da je farmu sviњa u Pančevu otvorio, kad je ionako od takvog loja sazdan, ako ne i zadrigao. No vrnut mi se na ono bitno. Titova Juga mi beše poљana, odnosno igralište, na kojem sam, kao amater, igrao najboљe što sam mogao, ne za raju ili ikog drugog, već zato što sam to voleo, niti me iko plaćao, dapače, sam sâm troškove snosio i nikad sa nikim ugovor nisam imao (izuzev pripravničkog šestomesečnog prava Jugotona na iskorištavaњe mojih dela), koji, kao i svi sporazumi, traju neko vreme, ali zasigurno ne doživotno, sem ako to nije tako utanačeno. Stoga, prvo, ne spadam u kanone, pošto je moja igra moja osobna svojina (koju niko nije kupio niti sam je ikom prodao) o kojoj se može razgovarati, kao verovali ili ne (mit je neverovatna priča), ali nije prćija (ne preudah se). Otud je Vodič promašena tema – i ne samo zato što on jasno deli moje tekstove od Azrine muzike, premda sam skladateљ (on, naravno, ne deli Kanta od kante, pa u kompozitoru vidi kompu, odnosno društvo), tekstopisac, aranžer, pevač, svirač, producent, finansijer, k tome tata, mama i sveti duh (kad me već Gospod neće za svog blagajnika). Bez њih dvojice on nikada ne bi nastao, niti bi ikada tako velik i važan bio, reče misleći na Lajnera i Hrњaka. Recimo da Hendriks nikad ne bi nastao, niti tako velik i važan bio, da nije Ekspiriens ritam sekcije (Reding/Mičel) bilo, niti bi Stonsi bez Brajana Џonsa uspeli, bez obzira što potoњi nikad pesmu ne napravi, sve da im je ime i dao (Џegeru i Ričardsu uspe pet pesama, kao i Bregi). A tek Bitlsi, bez menaџera, producenta i Џona Kenedija, te busa punog ženskiњa iz Bronksa, da ne pomiњemo tetku Mimi, i Pita Besta koji imade mamu sa prostorom za svirku, a tome bi mogli nadodati i Arsenove klempave uši, jer ko bi ga bez њih ikad primetio? Nek mi oproste seni junaka ako sam u samoobrani što reći propustio. Drugo, Juge više nema, upravo zato što je naše tumačeno kao moje, dok je tvoje i moje i tvoje, niti iko na њu pravo polaže (niti ja spadam u razdeobe), jerbo inače ne bih bio, kao Jugosloven (državљanstvom, a ne politički), stranac. Treće, ja nikad ne autorizovah nijedan novinski napis u kojem bi me obično Kominterna unakazila do neprepoznavaњa, zato navodit glupa pitaњa i još glupљe odgovore šoubiza izvan vremenskih okvira kao obavezujuće je MSP (maloumno, sramotno, ponižavajuće), koliko god se to uklapalo i u ondašњu, a pogo-

tovo sadašњu medijsku tabloidnu stvarnost, gde sve pršti od šokantnosti da bi se zatupila oštrica stvarnosti. Velim Kominterna, pošto ona beše najgorči neprijateљ prve Jugoslavije (Tito joj se nije dao, kao ni ja, no svejedno). Pa i tako bude uspešnih i poučnih delova istine pomešanih sa smejurijom, ali takvim načinom da se nije znalo šta je šta, zavisno od toga gde bi se stavila zapeta, što je neodeљiv deo proroštva i vizionarstva, jer batina ima dva kraja, pa se moraš potruditi, želiš li debљi izbeći, jer ako se na tacni sve gotovo posluži (što Zevs ne voli), ishodi budu potpuno suprotni. Četvrto, udobna zavetrina nije stvaralački znamen (stvaralačko breme je osnov mira, otkako pozemљari ne mogu ne koristiti oči i uši, se razbira, a na što da ih bace ako toga nema), nego kritičarski (rešetareњe ih ništa ne košta, dapače, žive od tuđeg pregalaštva kao bubreg od loja), a tako se i značaj kљučnih pesama ne meri ubeđeњima, već popevkama i tekstovima, inače put do pakla ne bi bio popločen najboљim namerama. Stoga im je značaj toliko iscureo (mojim pesmama) da nesumњivo potrebuju, posle trideset i o-ho-ho godina nakon tog Kremerovog (i ne samo њegovog) iznesenog mišљeњa, stručno praseće trokњižje ravno zapleni imovine i oduzimaњu sredstava – na tragu svojih gazda – ili Imperija uzvraća udarac (premda nesmiљeno ratujemo već trideset šest godina, i moguće sam zbog toga tako velik i postao, jer očito niko drugi sa bandom niti ratuje niti se prepire, kako onda, tako ni sada, ma puše nežnik svima odreda, i њima i helotima), jer ako je kičma Sjediњenih Država vojno-industrijski kompleks, tad je kičma srpskohrvatskih banana banditsko-lopovski (kompleks nije samo zbir ili skup, već i splet duševnih poremećaja koji nisu od juče, pa bili oni posledica međudejstva proizvodnih odnosa i proizvodnih snaga, ili nasleđe iz gorњe zemљe iza Himalaja, što je pošten i stvaran prikaz, vala). Dakle, ništa od ovog gorenavedenog nema ni kod њega ni kod drugih (a bilo ih je i bit će) ča pišu o onom o čemu pojma nemaju, budući se nikad iz ameba u višestanične sklopove ili naku-

Čemu, dakle, sve to podgrijavaњe hladne supe, kanda se ništa desilo nije?

Službeno je ko ti jebe mater, a neslužbeno deri dokle možeš, sine

pnine protegnuli nisu. Ali to neumorno nadomeštaju balavim izlučevinama iz prsta isisanim, secirajuć mene, a misleć na sebe, izmišљajuć i stvarajuć mit da nađu posla sebi, a sve tobože rušeći naslage mitova o meni: kao dečak, kad na morskoj obali peščane kule u svojoj detiњariji gradi, a potom ih opet ruši, nogama i rukama, zabave radi, da time sebe nagradi, Homer će, eto tako mi draga, znaj, izgledaš ti, dok sa smiješkom promatraš svijet, Drago Mlinarec će. Zapravo, osta neprimećeno što se Škarici iz usta omaklo – da mu je uz mene hobi posao postao – utoliko da pokupi za životno delo premnoge nagrade i to kao najvažniji roker (zbiљa, pušio je, ali otkad se to nagrađuje?), i ne samo on, već i Ivačković za nepevaњe, mislim, za Kako smo propevali (kao doušnici, moguće, jer samo se podoban kadar nagrađuje), dapače, pobednici dele imovinu poraženih, što znači da sam ne samo u samom startu izgubio (a to sam davno negde i rekao, međutim, kao i mnogo toga što se dušmanima ne uklapa u kombinaciju ili sastavnicu, to ne navode pišući mi životopisne čituљe), nego da su i Škarice i Ivačkovići, i svi u prethodnim pasusima navedeni šrafovi, takvi kakvi su, Jugi i došli glâve (postavљajući lokatore za tačnije bombardovaњe, od čega posedeše), pa mi sada od kože sapun prave i na prodaji dodatno zarađuje; kapoi u konc–logoru (toga Jugi ne nedostaje, ako samo zato što se po novom regija zove, odnosno privikne se svaka raga na svog gospodara, a onda krene krkavela...). No ima još nešto. Moje greške i gluposti nemaju nikakve veze sa bilo čime ili kime, osim sa mnom, stoga, nikog se ne tiču, pošto su moje, i ja ih plaćam, ali Ivačković se i tu ugrađuje da bi došlo do razmene, budući u zemљi lopova svak svakog drži na uzici, pa se tako ne samo meni na mojem jednakim gradi, kao antena ili ticalo lopovskog kompleksa, kojeg svojim roktaњem zastupa, nego me želi i sa њime izjednačiti. A potom se već, dakako, lakše kroči. Otuda i pisaњe o meni, iako mi je karijera iz bivše Juge, koje više nema niti će je biti, a ktome sam, kao apatrid, i stranac, pošto tako presude sve tri sudske instance u Srbiji, kao i Krorek još devedeset osme. Čemu, dakle, sve to podgrijavaњe hladne supe, kanda se ništa desilo nije? Službeno je ko ti jebe mater, a neslužbeno deri dokle možeš, sine. I da li se kod vas tako postupa sa strancima ili samo sa domaćima? Jasno, što se nešto više meњa, više ostaje isto, na primer (a ništa se promenilo nije – kad se već poremetilo što je prethodno bilo, pa se drugim sredstvima nastavљa započeto, jer svetski prevrat, to jest revolucija mora da traje – sem posložavaњa ili ponovnog vraćaњa na staro, što se prevodi resetovaњe), u moje vreme stare Juge, isti prostori za svirku, iste cene ulaznica, ista poseta, ali kao domaći imam pravo samo na dnevnicu, dok strance plaćaju po tržišnoj ceni i u čvrstoj valuti – i to se komunizmom zvalo, muda pod bubrege, nije li? „Konobar! Otkad su dva i dva pet?” „Ma dva i dva su četiri, gospodine, ali od nečeg mora da se živi.” Što je čemu podobno i biva, Њegoš će.

I tako me sviњski papak hvata u nedoslednosti, jer osamdesete rekoh da je psovaњe vulgarno, a sad psujem do iznemoglosti.

Ivan Ivačković foto: dejan gaćeša

Komentar Branimira Štulića na “Politikin” intervju sa Ivanom Ivačkovićem povodom objavljivanja knjige “Između krajnosti” (Laguna) objavljen je na scribd.com i preuzet u celosti, kako je napisan

STOJ, DŽONI, STOJ!

ODGOVOR BRANIMIRU ŠTULIĆUKOŠTUNICI I tako, kao što se moglo očekivati, Branimir Džoni Štulić oglasio se povodom izlaska knjige „Između krajnosti“.

I kao što se takođe moglo očekivati, učinio je to u smušenom i zamornom tekstu, punom falsifikata i napora da se skrene pažnja sa onog što je važno: da od 1983. nije snimio ništa što bi bilo makar do kolena njegovim najboljim pesmama; da je početkom osamdesetih stihovima i intervjuima potkuvavao situaciju, a potom, kad je u Jugoslaviji počinjalo da biva zaista gusto, zbrisao u Holandiju; da je izjavljivao kako će „srušiti Ameriku“, a onda propao i u Holandiji, pa se pokunjeno vratio u Jugoslaviju, pokušavajući da obnovi karijeru na domaćem terenu; da nas je pred kraj te karijere počastio novinskim trabunjanjima kako se jugoslovenski problemi mogu rešiti „gradnjom spejsšatla“; i najzad, da je karijeru završio sramotnim stihovima među kojima „Kaja, volim te / Dolje gaće, molim te“ nije najgori. Ako je knjiga „Između krajnosti“ važna, zanimljiva i uzbudljiva – a ja krvlju potpisujem da jeste – onda je takva zato što govori ne samo o zlatnim danima Azre, moje generacije i Jugoslavije, nego i kasnijem Štulićevom srozavanju koje se pretvorilo u veliku ljudsku i umetničku dramu. Evo sada i mog odgovora na suštinu onoga što Štulić govori.

O ROLINGSTONSIMA I NOVCU: Štulić kaže da ja na njemu zarađujem, jer više ne mogu da se izdržavam od Roling stounsa. Pošto vidim da je obavešten kao Vojislav Koštunica, moram da mu poručim da su Stonsi živo, zdravo i dobro, da ne provode dane i noći u čamotinji, kao što čini on, nego obaraju rekorde u poseti na turneji koju su započeli još pre nekoliko godina i kojoj se ne vidi kraj. Takođe, da im je poslednji (bluz) album jedan od boljih u čitavoj karijeri. Drugim rečima, ako sam – kako Štulić misli – dosad živeo od njih, mogu to slobodno i ubuduće. On mi za egzistenciju uopšte nije po-

treban. Dalje, knjiga o njemu neće mi doneti kuću na Havajima (ili stančić u Holandiji).

Naprotiv, izgubiću mnogo para, jer sam njeno nastajanje čitave tri godine plaćao iz svog džepa. Koja to knjiga, bar među ovakvima kakve ja pišem, može da vrati toliki novac, pa još i da donese zaradu? To što Džoni priča je smejurija (bez mere). Ali ja nemam nameru da, poput njega, kukam nad sopstvenim izborom i time trideset godina dosađujem svetu. Ako nešto radimo iz ideala – a ovu knjigu sam tri godine finansirao u čast nekadašnjih ideala moje generacije – onda to treba da radimo muški i ćutke, bez kalimerovskih žalopojki kojima se Štulić popeo na glavu i Bogu i ljudima.

A čak i kad bih zaradio, šta bi tu bilo sporno? Dovoljno sam ja finansirao Štulića, zašto sad ne bi on mene? Ili Štulić stvarno misli da su milioni koje je zaradio (i spiskao bezveze) pali s neba? Ne, nisu. Nego odakle su? Opet iz naših džepova, eto odakle. Štulić je prvo bio momak kojeg drugi hrane i pozajmljuju mu novac, a onda bogataš koji prijavljuje najveći porez u Zagrebu. Ispod tog preokreta je potpis moje generacije. Bez nas koji smo prepoznali njegov dar, on bi samo sa tim darom i ostao. Ovako je stekao i slavu i pare. Kupovali smo sve što je napravio (dok je vredelo!), napunili mu kasu, i šta sad hoće? Obogatio se, sve glupavo potrošio, pa nam već decenijama dodijava pričama da su ga pokrali ili prevarili svi (uključujući i Kurta Kobejna). Što je najgore – i ujedno najsmešnije – postoje ljudi koji mu veruju.

Njima on i namenjuje te koještarije. Naposletku – ili na početku – Štuliću bi moralo biti jasno da je pisanje knjiga znojav i težak posao i da svako ko sebe osudi na takvo nešto zarađuje novac sa mnogo napora i sasvim pošteno. Štulić odlično zna koliko se namučio sa svojim knjigama. Pa ako

❯

6 POP&Kultura

❯

ga je toliko muke koštalo pisanje tako loših knjiga kao što su njegove, neka razmisli koliko tek truda zahteva pisanje pristojnih. Uzgred, sreća njegova što Homer nije živ, pa da ga tuži i priča kako ga Štulić pljačka i živi parazitski, na njegov račun!

O STONSIMA I ŠTULIĆU: Kaže nesrećni Štulić da bih ja bez njega „na Stounsima ostao“. Drugim rečima, ovako sam, je li, napredovao. Jer Štulić, naravno, misli da je veći od Stonsa. Zapravo, godinama priča kako je najveći posle Bitlsa. I opet: nije to najgore. Nego je najgore što postoje ljudi koji, kad on to kaže – ili kad lupi bilo šta drugo – klimaju glavom, aplaudiraju mu kao Marko Đurić i viču: „Tako je!“ To je ovdašnji mentalitet, to je naše slepilo, to je naše idolopoklonstvo, to je agonija, pijanstvo, ludilo i civilizacijski udes našeg i nekada Štulićevog Balkana.

O „SPAVANJU“ JUGOSLAVIJE: Štulić poriče da se sklonio na sigurno kad je u Jugoslaviji počinjalo ozbiljno da se kuva i tvrdi da je Jugoslavija „spavala“ do 1988. Za nekoga koga zanima istorija, on bi morao znati bolje. Ako mu je obraz baš toliko tvrd, neka to da je Jugoslavija „spavala“ do 1988. objasni onima koji su, na primer, za to vreme u kosovskom paklu izgubili domove i ljudsko dostojanstvo. Biće da su neki baš tada izgubili i glave. Ali šta o tome može suvislo da kaže Džoni Štulić, koji je početkom strašnih devedesetih pričao da se problem Kosova može „rešiti“ tako što ćemo tamo praviti spejs-šatl – i još je verovao da je to što priča duhovito! Nije bilo duhovito. Bio je to loš, trećesmenaški humor. Bilo je neukusno i zgražavali smo se dok smo te stvari čitali. Štulić može da maže i laže svoje današnje fanove, ali nas iz tog vremena ne može. Mi se svega odlično sećamo, mada smo se dugo trudili da zaboravimo. Jugoslavija nije „spavala“ do 1988, kako misli neobavešteni Štulić-Koštunica, nego se, naprotiv, u njoj sve kuvalo. Rat i raspad zemlje nisu se dogodili preko noći. Nije li, uostalom, Štulić smatran „prorokom“ koji je to video pre drugih? Sad se ispostavlja da on ne vidi ni ono što je bilo i za šta znaju svi osim njega (i Koštunice).

O DŽONIJEVOM POVRATKU U SFRJ: Džoni tvrdi da se, kad je 1987. došao u Jugoslaviju, „dao iz petnih žila“ da spreči rat. Otkud mu sad to ako kaže – a dakle kaže – da je Jugoslavija „spavala“ do 1988? I zašto je uopšte odlazio ako je hteo bilo šta da spreči i ako je, kao „prorok“, nesreću naše zemlje video još početkom osamdesetih? Nije se Džoni 1987. vratio zato što je, kako sad falsifikatorski i ispod žita sugeriše, hteo da spreči jugoslovensku propast, nego se vratio zbog propasti svoje „svetske karijere“. Mislio je – i pričao – da će svi pasti na kolena kad u svetu čuju njegovu muziku. Naravno, niko se nije ni osvrnuo. Njegova muzika imala je značaj u Jugoslaviji jer je tim podnebljem bila i inspirisana. Napolju nikome nije značila ništa. I to smo svi znali pre „proroka“ Džonija. Kad se i sam uverio, vratio se podvijenog repa. Ali onda se pokazalo da ga više ni ovde ne smatraju značajnim. Tako bi i ostalo da nije opet odjedrio ka holandskim kanalima. Jer, devedesetih je Balkan doživeo strahovitu provincijalizaciju i do monstruozne mere uvećao svoj stari kompleks niže vrednosti. Izopšteni od sveta, ograđeni bodljikavom žicom, ostavljeni da trunu na repu civilizacije i budu crna rupa planete, ljudi su, glupavo i beslovesno, počeli da se dive svakome ko živi „u svetu“, makar taj –

kao Štulić – „u svetu“ nije postigao ama baš ništa. I dokle god je Štulić „u svetu“, ovde će biti onih koji će mu se diviti i okretati glavu od neoborive činjenice da taj čovek još od sredine osamdesetih nije dostojan sopstvenog imena. Dokle god je Štulić „u svetu“, ispod groznih snimaka koje postavlja na internet gomilaće se komentari koji ga dižu u nebesa. I dokle god je tako, ovde će biti ljudi koji će smatrati svetom svaku njegovu reč, ma kako ta reč bila glupava, bedna, uvredljiva i, uostalom, netačna. Mitomanija koje se isplela oko Štulića za vreme njegovog boravka u Holandiji i strašna je i smešna i štetna.

Knjiga „Između krajnosti“ sastrugala je naslage te mitomanije i pokazala Štulićevo ljudsko lice. Zato me napada on, zato me napada njegova sekta, zato me u komentarima na internetu napada onaj poseban soj dokonih neznalica i mrzitelja celog sveta (sve junak do junaka, a svi anonimni, pod pseudonimima i nadimcima). Ali, sve sam to uračunao unapred. Juriše njegove sekte pogotovo. Šta drugo može da se desi kad zađete u zajednicu najzadrtijih hrišćana i objavite da Bog ne postoji.

O BOMBARDOVANJU BOSNE I OSIROMAŠENOM URANIJUMU: Štulić – mrtav ozbiljan! – kaže kako se 1995. pojavio u Beogradu kako bi zaustavio bombardovanje Bosne osiromašenim uranijumom. Nemam komentar, imam samo savet Džoniju da se obrati svom lekaru ili farmaceutu. Izgleda da je radijacija teže zakačila njega u Holandiji nego nas ovde.

O PARANOJI I „GAZDAMA“: U knjizi „Između krajnosti“ pisao sam o Štulićevoj paranoji kao jednom od dva najvažnija razloga zbog kojih je napustio Jugoslaviju. Birao sam reči i pazio da to bude s merom. Kao tema je moralo da postoji, jer paranoja ga je terala na rad i direktno uticala na njegovo stvaralaštvo. Nadao sam se da mu je Holandija pomogla u ozdravljenju, ali kad god se tome ponadam, on se javi i tu nadu smrvi. Evo ga sad opet. Kao pravi paranoik, Štulić misli – i piše – da ja imam nekakve „gazde“, da sam plaćen da ga kudim, a i inače je sve to, je li, deo jedne velike otimačine.

Svi smo mi – i Siniša Škarica i Boris Lajner i Mišo Hrnjak i Kurt Kobejn i ja – bili ili jesmo u istoj službi i na istom zadatku: da mu oderemo kožu s leđa i opljačkamo ga. Ceo svet je protiv njega, Tramp i Putin se udružuju da mu naude, to su mu uostalom osamdesetih radili Regan i Gorbačov, planeta se okreće samo da bi njemu nešto otela, a niko da se zapita: ako su Štulića baš svi prevarili i opljačkali, da li je on toliko pametan koliko se misli da jeste? I niko da mu kaže ovo što mu ja sad kažem: stani pre nego što počistiš i poslednje tragove nekadašnjeg ugleda izvan sekte koja voli i lepotu „Gracije“ i tvoje stihove o Kaji i njenim gaćama i tvoj amaterski i odvratni stih: „Drkam tamo misleći na tebe“. Doduše, da si dr-

U knjizi „Između krajnosti“ pisao sam o Štulićevoj paranoji kao jednom od dva najvažnija razloga zbog kojih je napustio Jugoslaviju

kadžija – jesi.

O KNJIZI „KAKO SMO PROPEVALI“ I SVIRANJU: Smatrajući da o muzici mogu pisati samo oni koji i sviraju – što je već samo po sebi besmislica – Štulić mi prebacuje što sam jednu od svojih knjiga nazvao „Kako smo propevali“, a nikad nisam – citiram ga – umeo da „predočim nijedan svoj glazbeni rad“. Jer ga, misli Štulić, ni nemam. Neobavešteni Štulić-Koštunica ne zna da su još pre skoro deset godina svi ovdašnji listovi pisali o mom bendu, da postoji disk, da postoje snimci na You Tubeu i da su taj bend hvalili Vlatko Stefanovski, YU grupa i mnogi drugi koji nešto znače na domaćoj sceni, a da je kritika pisala kako ta grupa ima „muda od čelika“. Pa, koja je to grupa? To će Branimir Koštunica morati sam da otkrije, ako ne želi da i dalje ispada smešan u društvu. Jer kao što me ne plaćaju nekakve „gazde“ da ga napadam, tako me ni on ne plaća da mu pomažem. I da me Štulić i razni štulićoidi, njegovi klimoglavci i takojevići ne bi pogrešno razumeli, odmah ću reći: nije poenta u bendu, nego je poenta u tome što Štulić (devojačko Koštunica) govori o stvarima o kojima nema pojma. Ja mu želim da se sledeći put bolje pripremi, pa da se istinski mačujemo, a ne da ga probodem ovako lako i bez napora kao ovog puta.

O MIŠI HRNJAKU, BORISU LAJNERU I KNJIZI „IZMEĐU KRAJNOSTI“: Štulić – kao što sam u knjizi napisao – ništa ne bi postigao da nije bilo divnih ljudi i sjajnih muzičara kao što su bubnjar Boris Lajner i basista Mišo Hrnjak. Štulić u svojoj jekteniji i to poriče, pozivajući se na Hendriksa, Bitlse i – opet – Stonse. Ali džabe mu pominjanje Hendriksa, Lenona, Makartnija, Džegera, Ričardsa i Brajana Džonsa. Ostaje činjenica koju znaju svi koji život nisu proveli u samostanu: da Štulić ništa nije uspeo da uradi dok Boris Lajner nije podmetnuo kičmu i pridružio mu se – što će samo malo kasnije učiniti i Mišo Hrnjak. I ostaje činjenica da je odlaskom Borisa Lajnera (Mišo je otišao nešto ranije), iz Štulićeve muzike nestao poslednji plamen istinskog uzbuđenja. O svemu tome govori knjiga „Između krajnosti“ – o Borisu, Miši, Džoniju, njihovom strelovitom usponu, zlatnim danima „Sunčane strane ulice“ i albuma „Ravno do dna“, ali i Džonijevom kasnijem survavanju i sramoćenju. On sam kaže da knjigu nije čitao (pročitao je samo male odlomke). Čovek koji se nekad zalagao za kritičku i ozbiljnu misao govori, dakle, o knjizi koju nije pročitao. Da ju je pročitao, znao bi da ona vrvi od pohvala na njegov račun – tamo gde je pohvale zaslužio. Znao bi da sam ga u knjizi branio od nepravdi koje mu je nanela rok kritika, koja ga je proglašavala lošim gitaristom i nikakvim pevačem. Znao bi da sam „Krivo srastanje“ hvalio još 1984, dok su ga drugi prećutkivali i ignorisali. Znao bi da sam ga u knjizi, baš povodom „Krivog srastanja“, poredio sa Danilom Kišom.

Znao bi neobavešteni Štulić-Koštunica mnogo toga što sad ne zna, pa mahnito lupeta. Ali, ova knjiga nije, uostalom, ni pisana za njega, niti namenjena njemu. Namenjena je „pametnim i knjiškim ljudima“, kako je pevao dok ga je vredelo slušati.

Oni će biti – i mnogi već jesu – bolji od Štulića. Pre nego što su dali svoj sud i mišljenje (a mišljenje im je takvo da mi je puno srce), oni su, naime, knjigu pročitali.

Od narednog broja, „Pop kultura“ će objaviti nekoliko odlomaka iz knjige Ivana Ivačkovića „Između krajnosti“.

Intervju Dragan Velikić

Ljudi su Srbija svakoga dana biva umanjena za broj onih građana koji žele da imaju sutra. A to sutra nemaju ovde, nego tamo, u belom svetu. Za one koji ostaju, naprednjačka vlast se pobrinula da ukine stid - kaže renomirani književnik Dragan Velikić Tatjana Nježić AUTOR NIZA KNJIGA kojima je osvajao i čitaoce i književne autoritete („Severni zid“, „Dosije Domaševski“, „Pogrešan pokret“...), dobitnik niza nagrada među kojima i dve NIN-ove („Ruski prozor i „Islednik“) kao i Nagrade grada Budimpešte, pisac čije su knjige prevedene na šesnaest evropskih jezika te na arapski i farsi, i koji je proletos sa romanom „Adresa“ iznova pobudio i pažnju i pohvale, nedavno je nagrađen i na renomiranom festivalu Vilenica u Sloveniji.

Tokom sedmodnevnog boravka, Dragan Velikić je održao književne večeri u Ljubljani, Kopru i Sežani, i dao niz intervjua za slovenačke i italijanske medije. Kako se može videti iz tamošnjih izveštaja, vrlo je bio zapažen njegov nastup u Slovenačkom narodnom pozorištu, koji je moderirala Svetlana Slapšak, kao i gostovanje u večernjem Dnevniku Slovenačke državne televizije.

Prilikom svečanosti dodele nagrade, kvartet saksofonista izveo kompoziciju Gašpara Muženića posvećenu ovom srpskom autoru, na proslavi nakon dodele pevao je slavni slovenački šansonjer Lado Leskovar a “Cankarjeva založba” objaviće na proleće Velikićev novi roman “Adresa”, što je njegova osma knjiga prevedena na slovenački.

Britko, i kad-kad uz osmeh, govori o tom događaju, književnoj sceni, našoj zbilji...

NE SAMO KAMASUTRA I PATIN KUVAR Piše: Vladislava Gordić Petković KAO ŠTO SE knjiga sistematski pogrešno predstavlja kao nekakva superiorna zamena za “život” ili “iskustvo”, i samom se ritualu čitanja pripisuju neopravdano stroga pravila. Čitalac, međutim, ima puno pravo da preskače stranice, da ne završi knjigu, čak sme i da čita bilo gde i bilo šta – ne sme se od čitanja praviti moralna obaveza ni disciplinska kazna, jer se tako blokiraju njegovi najvažniji pokretači: radoznalost i užitak.

Na isti način, kroz Sajam knjiga krstarimo birajući destinacije i prelećući naslo-

POP&Kultura 7

ucenjeni golom egzistencijom S kakvim utiscima ste se vratili iz Vilenice, šta vam znači ta nagrada?

- Evropska nagrada Vilenica postoji već trideset i četiri godine, i lista laureata je impresivna, od Handkea do Kundere, od Petera Esterhazija do Zbignjeva Herberta, od Klaudija Magrisa do Adama Zagajevskog. Od srpskih pisaca do sada su je dobili Miodrag Pavlović i David Albahari.

žu ići će i u Muzej Nemanjića, diviće se svemu tom ničemu što će tamo moći da vidi. Štaviše - poverovaće u taj muzej, u tu istoriju, u Nemanjiće u Beogradu, kao što je poverovao u oslobodilačku silu čika Draže i humanost Nedićevu.

Nameće se pitanje koja je i kakva uloga, (ne)moć književnosti u takvom rasporedu stvar?

- Tolstoja su seljaci nosili na rukama, diveći se njegovom delu. Nepismeni seljaci. Ne znam jesu li ga čitali baš svi ti koji su ga nosili na rukama, ali očigledno im je bilo nepobitno da je on veliki pisac, veliki čovek, i da je zaslužio da se nosi na rukama. Ko je danas veliki pisac? Ko danas nosi luču nepobitne istine? Asanž možda? A možda ja o tome ništa ne znam. Valjalo bi videti šta o tome kažu mediji. Oni su valjda jedini merodavni. Na dnevnom nivou.

Kako se može videti, bilo je veliko interesovanje tamošnjih medija, o čemu ste govorili, odnosno šta su vas najviše pitali?

- Bilo je veoma intenzivno tokom tih sedam dana. Svašta su me pitali, recimo, da li je istina da je Srbija lider u regionu, i da li je u Srbiji prosečna plata 500 eura? Kako objašnjavam što je slovenačka avio-kompanija “Adria” bankrotirala, a naša “Er Srbija” iz godine u godinu beleži sve veći profit?

I? - Rekao sam da već sedam godina imamo sposobnu i nekorumpiranu vlast, da institucije rade svoj posao, da je kod nas tržište diploma slobodno, i da svako može da kupi čak i doktorat, pa tako preko noći šofer ili keramičar postane ministar.

Kako vidite savremenu književnu scenu u regionu?

Tolstoja su seljaci nosili na rukama, diveći se njegovom delu.

Nepismeni seljaci. Ne znam jesu li ga čitali baš svi ti koji su ga nosili na rukama

Na primer?

- Interesovalo ih je da li je otac ministra policije povlašćeni trgovac oružjem, i da li je brat našeg predsednika glavni koordinator stranih investicija. Rekao sam da su to laži, da se u Srbiji nikada nije bolje živelo nego danas. Čak ni u vreme Miloševića. A da je tajna prosperiteta Srbije u tome što su naši mediji nezavisni od istine. Šta i kako u svemu tome može da učini tzv. običan čovek, kako da se ponaša?

- Običan čovek se očigledno sasvim dobro snašao. Ne buni se, glasa kao što glasa, hoda poslušno kockastim trgom, ako mu kave pogledom. Strastan čitalac ponaša se kao mladi zaručnici u zbirci dve stotine priča Ljubice Arsić “Maco, da l’ me voliš”: njih dvoje kreću na krstarenje velikim belim brodom pa, dok muškarac spava, njegova Šeherezada navlači ronilačko odelo i pedantno raportira šta se sve događa pod morem tokom muško-ženske plovidbe. Kao što je ova kolažna zbirka proze šaljivi amalgam Kamasutre i Patinog kuvara u kom se guraju Hajduk Veljko, Napoleon, Don Kihot, Paja Patak, Fidel Kastro, Gete i Betmen, tako je i čitanje mnogostruko zanimanje.

Nisu sva čitanja ista, kao što knjiga nije masivni, crni, nedodirljivi monolit. Knjiga ima bezmalo koliko naših čitanja. Na imperativ selekcije u čitanju upozoravao je engleski filozof Frensis Bejkon kad je u jednom eseju razvio tezu o različitim pristupima knjizi: idejom da neke knjige treba

foto: tanjug/andraz gombac

Kako su reagovali?

- Pljuštala su pitanja...

samo okusiti, neke progutati a tek retke sažvakati i provariti, ovaj autor uvodi nužni kriterijum pragmatičnosti u pristupu čitanju.

Koje bi knjige valjalo pomno čitati? Roman Slobodana Tišme “Grozota ili” postavlja pitanja poetike i politike negde između kišovskog ambisa i bernhardovske bankine. Roman prvenac istoričara umetnosti i pesnika Nebojše Milenkovića “Nešto što strašno podseća na život” uvodi nas u svet Subotice i jednog od njenih palih anđela, nezaboravljenog ukletog umetnika performansa Slavka Matkovića. Drugi roman Mladena Jakovljevića “Izbledele duše”, smešten u zapadnu Srbiju s početka 19. veka, bavi se temom privremenog zatočeništva u zagrobnom svetu. Dobitnicu regionalne nagrade “Meša Selimović” Senku Marić (za blistavi i strašni, ali već strasno čitan “Kintsugi ti-

jela”) i vlasnicu Evropske nagrade za književnost i nagrade “Risto Ratković” za poeziju Tanju Stupar Trifunović veže poetička bitka za žensko iskustvo: one odbijaju da ispovedanje pretvore u narcisoidni paravan olakšanja i oduška, i umesto toga ga koriste kao oružje ljutog okršaja sa neželjenim nasleđem i neupotrebljivim tradicijama. Novi roman Tanje Stupar Trifunović “Otkako sam kupila labuda” i njena knjiga izabranih pesama “Mjesta gdje počinje sve ispočetka” pokazuju da žučne debate o smrti i strasti ne mogu bez književnog teksta, a i sam književni tekst teško može bez njih.

Druga knjiga poezije Mirjane Narandžić, “Da se ne javim uvek” kormilari brzim strujama borbene ženske književne tradicije, baveći se emocijama i etikom podjednako. Rumena Bužarovska u zbirci priča “Nikud ne idem” opisuje svet ko-

- Danas znam da ne postoji jedna vizura, već da svako vidi drugačije, i ima pravo na to.

Dakle, mogu da odgovaram isključivo u prvom licu jednine, šta ja vidim. A vidim dobre pisce: Srđana Valjarevića, Radoslava Petkovića, Marinu Vujčić, Juricu Pavičića, Miljenka Jergovića, Svetislava Basaru, Filipa Davida, Boru Ćosića, Olju Savičević Ivančević, Ota Tolnaja, Lasla Krasnokorhaja, Šnajdera... Šta za vas znači Sajam knjiga u Beogradu? Šta očekujete od ovogodišnjeg izdanja?

- Očekujem da se Sajam knjiga iz godine u godinu sve više širi, kao što se širi Beograd na vodi. Očekujem više knjiga, i veći parking prostor, kako bi hiljade stanara novog centra Beograda imalo gde da ostavi svoje automobile. Parking je važan i zbog budućih posetilaca Muzeja Nemanjića koji će biti na prostoru bivše Glavne železničke stanice, na onom istom mestu gde se pre osam vekova nalazio dvor Nemanjića odakle su oni vladali Beogradom na vodi i Srbijom skoro dva veka.

Znamo da su vaše knjige odavno osvojile i publiku i kritiku, ali naročitu pažnju privlače i vaši stavovi, promišljanje vremena i trenutka. Šta karakteriše naše živote danas i ovde?

- Glavna karakteristika naših života danas i ovde je da nam je sve gore. Zato Srbija svakoga dana biva umanjena za broj onih građana koji žele da imaju sutra. A to sutra nemaju ovde, nego tamo, u belom svetu. Za one koji ostaju, naprednjačka vlast se pobrinula da ukine stid. Zar ima većeg poraza ljudskog dostojanstva od onih dve stotine mučenika “Namenske”, koji ispod granice svakog samopoštovanja i ljudskosti, brane onaj ološ odgovoran za smrt dva radnika. A tokom doživotnog mandata tog ološa, u fabrici “Namenske” život je izgubio 21 radnik? Ti ljudi koji napadaju žrtve, a brane dželata ucenjeni su, kao što je stotine hiljada porodica u Srbiji ucenjeno golom egzistencijom, i jedina uteha im je što ih je sve više, pa mogu između sebe da se pogledaju u oči.

ji grca u nesnošljivoj parodiji intekulturnog dijaloga: posttranzicijska Makedonija u liku njenih junakinja i junaka nikako ne uspeva da pokrene iskren razgovor sa svetom Zapada, koji umesto razumevanja donosi samo serijski birane, standardizovane darove. “Četiri kiše” Ljubice Arsić na tragu su ranijih dela ove autorke gde se ulazi u svet novih tema i starih problema odrastanja i detinjstva, sanjanja i zlostavljanja. U ovaj roman ušunjala se jedna drugačija Lenka Dunđerski, opijena Venecijom i mističnim gondolijerom, pobunjenica protiv besmislenih pravila.

Kad nađete prvu knjigu Dajane Milovanov “Persefona i Arijel” koja je posvećena poeziji Silvije Plat, potražite i prošlogodišnji izbor iz poezije En Sekston, “Novembar tela i kalendara”, koji obuhvata osamdeset najvažnijih pesama ove konfesionalne pesni-

kinje. Onaj ko uzme virtuozni pseudobiografski roman “Sestra Sigmunda Frojda” Goceta Smilevskog može da ga upari sa nespokojnim svetom detinjstva odgurnute dece koji opisuje Julijana Adamović u romanu “Divlje guske”. Nesravnjivost žanra eseja odlučno brane knjige Draginje Ramadanski (“Ili ne”) i Dragana Đorđevića (“Marsel i Prust”), koje možete hrabro upariti sa “Shizoanalitičkim kartografijama” Feliksa Gatarija i “vežbankom” o Danilu Kišu iz pera i sećanja Boža Koprivice, autora “Sna ulice”. Čitanje možda nije instinkt, niti ugrađena funkcija, već pre veština koju savladavamo: i pre uznemirujućeg tehnološkog progresa ono je bilo krovno ime za raznorodne, bezmalo sukobljene aktivnosti i mogućnosti. Lepotu mnoštva valja iskoristiti: čari nasumične plovidbe su nebrojene.

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

foto: predrag dedijer

Intervju: Jovica Aćin

Kad smo lišeni sredstva za odbranu, ostaje nam smeh

Realnost nam je tragikomedija, puna „buke i besa“, s lažima na sve strane i onemogućavanjem otkrivanja istine, s krađama, pljačkama, zločinima, bez poštovanja prošlosti, bez poštovanja budućnosti, korupcijom bez premca, neobjašnjivim bogaćenjima, rasturanjem mladosti, sejanjem straha, zagađenjem okoline možda najvećim na svetu, iseljavanjima, tragikomedija nakrcana mahnitim i praznoglavim figurama, uz malobrojne izuzetke, kako u vlasti tako u opoziciji - kaže Jovica Aćin, poznati pisac.

Tatjana Nježić

Njegova najnovija knjiga “Pilot tramvaja” (“Laguna”) osvojila je gotovo naprečac i kritiku i publiku, za prethodnu “Srodnici” dobio je Njegoševu nagradu…

No, sve je to došlo izrastajući iz decentnog a impresivnog traga koji Aćin ostavlja na ovdašnjoj, i ne samo ovdašnjoj, kulturnoj sceni svojim esejima, ranijim knjigama (Duge senke kratkih senki, Uništiti posle moje smrti, Ko hoće da voli, mora da umre, Mali erotski rečnik srpskog jezika, Dnevnik izgnane duše, Pročitano u tvojim očima), uredničkim poduhvatima…

I, da ne nabrajamo.

Ovaj razgovor je, sticajem okolnosti, krenuo od pomenutog priznanja i u okviru tog dela priče pomalo bizarnog pitanja - šta mu ono znači.

- Pošto je vest o nagradi poglavito prećutana u Srbiji, jedan od novinara mi se sam javio, objašnjavajući mi, a da ga to nisam ni pitao, zašto je njegovom listu bilo važnije da znatnu pažnju posveti nekoj mesnoj književnoj nagradi, a bez slovca da pređe preko Njegoševe.

Dakle?

- Koliko sam razumeo, zatečeni, u neverici, pomislili su da je najnovija Njegoševa nagrada, figurativno rečeno, neprijateljska mina namenjena da nam eksplodira u lice, pa su odlučili da je naprosto preskoče kao nerazumljiv i preteći događaj koji valja što pre zaboraviti. Zapravo ne marim za to prećutkivanje. Ne padam u nesvest zbog njega. A sama nagrada? Barem u mom slučaju biste mogli znati da mi je beskrajno stalo do duha prijateljstva, što nipošto ne umanjuje moju duboku pripadnost srpskoj književnosti. Otuda nagradu doživljavam kao prijateljsko domahivanje. A to na mene deluje kao dašak svežeg vazduha u balkanskoj gasnoj komori.

Obraćate li pažnju na činjenicu da ste posle dosta vremena pisac iz Beograda koji je dobio to priznanje što ga uručuje predsednik?

- Njegoševu nagradu ne dodeljuje koji god predsednik nego međunarodni žiri u kojem su pisci, književni istoričari, prevodioci. To nije politička nego je književna nagrada, iako bi mnoge, ponekad i mračne sile volele da se prilikom dodele te nagrade vodi prvenstveno računa o prolaznim političkim interesima. Htele bi da nagradu ukradu od umetnosti i njenog univerzalnog vrela i dometa. Nepristrasnost žirija je bila nepokolebljiva, a bez nje nagradu ne bih dobio, i verujem da će takva biti i nadalje. Uostalom, nije na meni da brinem o tome, a ni o politiziranju s nagradama, zato i nisam brojao godine otkad je poslednji pisac odavde pre mene bio ovenčan. Nisam ni trenutak pomišljao da bi to moglo biti značajno za nas koji smo u Srbiji predani pisanju. Nisu nagrade, nego je delo pisanja naše zaveštanje. Pri tome se u njemu, dabome, tu i tamo sadrži i bol položena u Njegoševom pesničkom delu. To bi smernosti svake istinske književnosti moralo biti dovoljno. S druge strane, ko će mi nagradu uručiti, to i nije od preteranog značaja za istinsku prirodu Njegoševog imena, koje neuprljano svetli, pa svetli u svačijim rukama. „Srodnike“ sam

Praznik Sa kojim osećanjem gledate na Sajam knjiga?

Gledam na njega kao na praznik. Istina je da dok je knjiga nije sve izgubljeno.

U nevoljama, čitanje nas teši poput molitve. Knjige pothranjuju našu maštu, a ona je neophodna za nove ideje, što znači za čovekov kreativan opstanak.

Mada Sajam nije više kao nekad, jer se nekako izopačava, gubeći vrednosne orijentire, ja ga i dalje praznujem.

napisao iz samog srca i svaku reč u romanu, u potrazi za fantomima i srodnicima u dalekim gorskim vencima, plaćao više ili manje vidljivom melanholijom. Upravo tu melanholiju kao da dugujem Njegošu i ona je luča našeg srodstva.

Svojevrsni „glavni junaci“ vašeg dela “Srodnici” su mape, preci, traganje... Šta su nama danas putokazi? Umemo li da ih prepoznamo? Sledimo li ih?

- Valjda ne bi bilo suviše pogrešno ako bi na tim putokazima pisalo: dobrota, ljubav, moral, odgovornost. Može biti i da je te putokaze neko ispremeštao i izokrenuo. Da ih prepoznamo još smo u stanju, ali pometeni grešimo u pogledu smera koji bi trebalo da sledimo da bismo dospeli do njih. Valja da zastanemo i zagledamo se u sebe i otkrijemo ima li u nama uopšte materijala za pravednike ili barem oštrog vida da u svetskoj masi izdvojimo pravednike i služimo se njihovim delima kao putokazima.

Vaša najnovija knjiga nosi začudan naziv „Pilot tramvaja“; otkud, kako, zašto...?

- Baš me raduje da ste začuđeni tim naslovom. Jedan od mojih prijateljskih čitalaca iz Sarajeva napisao mi je „da pilotirati tramvajem iznad naših zamagljenih brda i mračnih planina nije lako“. U pravu je, iako se pilotiranje u mome romanu odigrava unakrst, od Homoljskih planina preko albanskih vrleti i Krfa do Pirineja i od francuskog juga do nemačkog severa i bečkog istoka, ocrtavajući evropske puteve u trenucima u kojima oni nikuda ne vode osim u bezdan. Ali objašnjenje zašto je marseljski tramvajdžija, izbeglica iz jedne od zabiti u Srbiji, pilot tramvaja naći ćete u romanu, i to neće biti jedina odgonetka kojom će čitalac biti počašćen. Siguran sam, međutim, da će ga u romanu opsedati čudesnije tajne većma nego njihove odgonetke.

Na stranicama „Pilota tramvaja“, čitaoce, između ostalog, čekaju zločini, granice između ljudi, predela, ljubavi i mržnje... ali i prijateljeva poslednja volja. Skica za portret vremena u kom živimo ili žudnje za životom?

- Da, sve je to što sam sabrao u romanu šum provale neba koja traje od početka prošlog veka. To je naše vreme. I naš portret u njemu, a iz kojeg vetre poslednje prijateljske crte, duh prihvatanja drugih, povremeno različitih od nas, prihvatanja da je i u drugima ista žudnja za životom kao i u nama.

Negde blizu sredine jedan od junaka kaže „iz veka u vek stvari postaju sve neobičnije“, a nešto kasnije: „ne zaboravi da se smeješ“. Šta danas zapravo znači reč - neobično?

- Roman sa smehom počinje već od samog naslova. I dok sam pisao, povremeno sam se smejao. Poželeo sam smeh i čitaocu. Apsurdi situacije u kojima se često zatičemo naprosto su neodoljivi. Svejedno što situacije mogu biti smrtonosne. Kad smo lišeni sredstva za odbranu, ostaje nam smeh.

On može da u velikom stepenu obeznaži zlo. Da su stvari sve neobičnije, kaže jedan od mojih romanesknih likova, čija sudbina je nesumnjivo reprezentativna za celo

dvadeseto stoleće, jer sam ga skrojio prema istorijskom Valteru Benjaminu, nesrećnom večitom izgnaniku, apatridu, koga na svakom koraku osuđuju na smrt. Stvari sve više, prema njemu, odstupaju od svakidašnjeg očekivanja. Njihov smisao se izobličava. Da, mogli bismo reći da iz decenije u deceniju prisustvujemo sve istaknutijoj pojavi groteske. A to je onda stil koji doživljavamo kao uvredu na svoj račun. Mrzimo to oneobičavanje, umesto da se smejemo pred njime, jer uvećava radost života. Štaviše, proganjamo ili barem ućutkujemo one koji nam ga dočaravaju. U tom dočaravanju je krunski razlog prisustva pesnika u svetu.

Pri kraju piše „Slučaj jeste božanska stvar“. Da li jeste? U kom smislu?

- U romanu je na tom mestu reč o mladiću koji otkriva istinsku ljubav. Slučajnost koja mu omogućava začetak te ljubavi jeste božanska. Moramo mu oprostiti to uverenje, jer kao zaljubljenom oseća kao da mu je Bog namignuo. Komplikacije sveta su ponekad beskonačne. Kome da ih pripišemo ako ne Vrhovnoj Komplikaciji, a koja sve zaplete rešava? Slučajnost je zacelo sjajan izgovor da se ne upuštamo u odgonetanje tajni života. Ali pisci ne priznaju igru slučajnosti, iako je koriste da bi sakrili svoje prisustvo u onome što pišu.

A kako vidite društvenu, političku realnost u kojoj živimo?

- Eto obaveznog pitanja bez kojeg u Srbiji ne može da prođe nijedan ozbiljniji intervju! Priznajem da mi to ponekad ide na živce. Ne volim ni obavezna pitanja, a ni obavezne odgovore. Obuzet sam poetikom života, stvaranjem koje je čovekov vrhunski zadatak na ovoj zemlji, a treba da govorim o politici koja je sto kopalja iza onog čime se istinski bavim. Ukratko, ta realnost za koju pitate prilično nam je sumanuta. Tragikomedija, puna „buke i besa“, s lažima na sve strane i onemogućavanjem otkrivanja istine, s krađama, pljačkama, zločinima, bez poštovanja prošlosti, bez poštovanja budućnosti, korupcijom bez premca, neobjašnjivim bogaćenjima, rasturanjem mladosti, sejanjem straha, zagađenjem okoline možda najvećim na svetu, iseljavanjima, tragikomedija nakrcana mahnitim i praznoglavim figurama, uz malobrojne izuzetke, kako u vlasti tako u opoziciji. Uz to, u tome je i komedije sve manje. Ne tražite od mene da taj komad rasplićem. Ne bi u tome uspeo ni Aristotel. Ukratko, zatrovani haos, bez ljudskog dijaloga. Jesam pesimista, iako uvek čeznem da ne budem u pravu, što mahom ostaje samo moja pusta želja.

U našem razgovoru 2011. godine govorili ste o tome da svet gubi smisao, a da kad nema smisla, odjednom sve postaje dozvoljeno i pretvara se u neku vrstu beznađa. A danas?

- Danas? Kao i juče, kao i 2011, takoreći kao i u vreme kad smo bombardovani, Tanja, a mi na ovom istom mestu vodili razgovor u kojem smo prvi put spomenuli taj smrtonosni fenomen gubitka smisla, izazvan sve izrazitijom čovekovom nesposobnošću da stvara i preporađa smisao, i bivajući sve zaslepljeniji i zaglupljeniji, pa i očajniji.