Utorak 25. avgust 2020. Blic broj 8439 www.blic.rs
foto: Siniša pašalić
POP&Kultura Nikola Pejaković
Ljudi su bili i ostali kvarljiva roba, a laž je demonski zavodljiva
2 POP&Kultura
Naslovna Bosa noga na travi, miris svežeg grumena prevrnute zemlje, šuma, zvuci treperenja listova i grana na vetru, mirno popodne pod krošnjom drveta to je naš lek i naš spas. Sela su pusta, a ljudi kao pacovi žive u centru grada, odbijajući da idu na selo po cenu života - kaže poznati scenarista, muzičar, glumac i reditelj Nikola Pejaković Kolja.
Ljubav je reč koja je toliko daleko od nas, da je ne bih ni pominjao...
Neven Džodan Svestrani umetnik Nikola Pejaković i u doba korone i te kako je prisutan u ovdašnjem kulturnom prostoru. Objavio je eskapističku pesmu “Meksikanac” koju prati spot snimljen telefonom u sobi, uskoro počinje emitovanje serije “Kosti”, drugi deo trilogije po njegovom scenariju, a u toku je snimanje filma o Tomi Zdravkoviću, za koji je (sa Draganom Bjelogrlićem) takođe pisao scenario... Pored ovih tema, u razgovoru za “Blic” govori o svojim razmišljanjima o životu, vremenu u kome živimo i svetu koji treba da ostavimo narednim generacijama. Pa da krenemo redom... Kako biste opisali vreme u kome živimo? - Vreme otvorenih kontejnera. Dok prolazim gradom, gledam u kontejnere kojima je gornja strana podbočena nekim štapom, komadom drveta ili sličnom spravom da bi se lakše preturalo po njemu. Nekada je smeće bilo zatvoreno, danas se smrad širi na sve strane. S druge strane, ljudi kopaju po smeću da bi preživeli, a mi zatvaramo oči i prolazimo, ne želeći da vidimo muku. Ljudi se odriču Hrista i bauljaju kroz vreme oblačeći skupe krpice ili rovareći po kontejnerima, svejedno je. Agresivna hula na Boga presudiće ovom svetu. Imate li osećaj da je ovako nešto globalno kao što je aktuelna pandemija moralo da nam se desi? - Sigurno. Nije svako zlo za zlo, što kaže poslovica. Ova civilizacija srlja u propast, ali davno je rečeno da će tako biti. Sve što se ljudima danas dešava, u obliku nesreće ili bolesti, jesu, u stvari, konopci za izvlačenje iz duhov-
ne bede, prostori za sklanjanje duše u zaklon, međutim, mi to shvatamo kao udar na naš način života, na našu slobodu. To su upravo upozorenja da je naš način života nakaradan, neprirodan, ukratko - glup, a da je naša sloboda, u stvari, naša nesloboda, naše robovanje strastima. Sloboda je nešto sasvim, sasvim drugo. Ukratko, stvari su otišle predaleko... Vaš poslednji spot “Meksikanac” koji ste snimili u dečjoj sobi ima oko 170.000 pregleda na Jutjubu. Da li to može da se protumači da ljudi sanjaju da su “Meksikanci sa malom kućom navrh Kosmaja”? Odnosno da li je odlazak sa porodicom na selo osećaj koji se javlja kod sve većeg broja ljudi? - Kod normalnih ljudi, to je stalan, neprekidan osećaj, zov da se urazume. Bosa noga na travi, miris svežeg grumena prevrnute zemlje, šuma, zvuci treperenja listova
i grana na vetru, mirno popodne pod krošnjom drveta - to je naš lek i naš spas. Sela su pusta, a ljudi kao pacovi žive u centru grada, odbijajući da idu na selo po cenu života. Kad nam se zatvore tržni centri, kada ne bude hleba, vode, struje, grejanja, biće katastrofa, ali nećemo moći da kažemo da nije bilo upozorenja, evo, korona je jasno, da ne može biti jasnije, upozorenje koliko sve stoji na staklenim nogama. Da ne bude zabune, i ja sam jedan od tih koji to vide ali ne reaguju. I ako ne budem napravio rezervni položaj na đedovini, niko mi neće biti kriv. Kada ste vi oživeli svoj san kada je muzka u pitanju? - Kad sam sreo Voju Aralicu. Od tog trenutka, počelo je da se dešava čudo i, Bogu hvala, traje i do danas. Mi živimo naš san, sviramo ritam i bluz. Zaista sam privilegovan i zahvalan što sviram sa nekim
Što se mene tiče, uveo bih večni policijski čas. Sve se može završiti do ponoći, svako delo i nedelo, nakon toga samo možeš upasti u veliki problem
od najboljih muzičara koje je Srbija ikada imala. Kako vidite sudbinu rokenrola u doba pandemije? - Treba da se nađe način da se, uz određene mere, dozvole svirke, jer nije moguće da rade tržni centri, da ljudi jedu po restoranima, da vežbaju u zatvorenim prostorima, kockaju se, kupaju na adama i morima, a da koncert nije moguće napraviti. To nije logično. Na koji način na vas deluje trenutna situacija? Inspirativno ili poražavajuće? - Žao mi je ljudi koje je korona pokosila, žao mi je onih koji su ostali bez posla ili strepe od gubitka. To je moj osnovni osećaj, ali moj dan je isti. Ja ionako nisam voleo niti posećivao zabave, rođendane, svadbe, roštiljanja... Izbegavao sam to u širokom luku, jer nikome ne treba moja natmurena njuška dok se zabava zahuktava. Što se mene tiče, uveo bih večni policijski čas. Sve se može završiti do ponoći, svako delo i nedelo, nakon toga samo možeš upasti u veliki problem. Pozorišnu režiju ističete kao nešto iz čega crpite veštinu za pisanje scenarija, glumu... iako vas šira javnost najmanje pozna-
je po pozorišnoj režiji. U čemu je tajna pozorišne režije? - Nekada se pozorišna režija mogla upisati samo ako ste prehodno završili jedan fakultet. To govori koliko se od studenta pozorišne režije, već i startu, zahtevalo ozbiljnosti, zrelosti i iskustva. Reditelj je vođa, on mora biti spreman da preuzme odgovornost i da ponudi rešenja, u svakom smislu. Predstava je bitka, tu nema nazad. Znanje se podrazumeva, iskustvo života je neophodno da bi se napravio neki novi, dramski, život, nova logika, a scena zahteva upravo to. Pozorišni reditelj stvara svet iznova: odnose, karaktere, situacije; to je zastrašujuća odgovornost i veliki izazov. S druge strane, u pozorište se ulivaju sve umetnosti i ono zahteva renesansni pristup; čovek pozorišta mora da ima više zanata u rukama. Pozorište jeste veće od života, ali nije vrednije od života. Kao scenarista stvarate jedan novi svet, karaktere, odnose među njima... Koliko često ste iskustva iz života koristili za pisanje. Koji lik ili prepoznatljivu situaciju biste izdvojili kao preslikanu iz svog života? - Jedino što imam je moje iskustvo, nataložene slike i naslage emocija. Nema ni-
POP&Kultura 3
foto: Siniša pašalić
Prenosimo delove memoara Eltona Džona, koji su upravo objavljeni u izdanju “Lagune”, u prevodu Dejana Cukića
vremena. Nama je cilj bio da napravimo svedočanstvo o ljudima i vremenu, ali onako kako mi to vidimo, našim bojama naslikano, bez ikakve želje da šaljemo neke jalove dnevnopolitičke ili slične poruke. Nas interesuju ljudi i njihove sudbine u ovom smutnom, posleratnom vremenu; seciramo život posle rata, likove koji su duboko uzdrmani događajima i scenama koje su preživeli. Njihov unutrašnji svet nas interesuje; njihova muka, bol, stradanje - i poneka kap sreće. Potpisujete i scenario za biografski film o Tomi Zdravkoviću. Koliki je to bio izazov za vas? Kako vi doživljavate Tomu Zdravkovića? - Toma je postao simbol jedne zemlje koja se raspala. U tom njegovom životu bilo je i lepih i tužnih stvari, kao i u toj lepoj ali nesrećnoj zemlji. Mene je interesovao on, a ne priče o njemu, anegdote i slično. On je bio čovek sa svojim manama i vrlinama, boem, kockar, ljubavnik, otac i tanana duša; vlasnik tuge. Svojom iskrenošću i otvorenim srljanjem u propast, privlačio je ljude i oni su ga doživljavali kao nekog bliskog, kao rod. U stvari, on je bio bluz majstor, tako sam ga prepoznao.
šta izvan toga. Ne radi se tu o gruboj i bukvalnoj kopiji neke ličnosti ili situacije, o karikaturi, već o mogućnosti stvaranja novih linija života od onoga što imamo u sebi. Dramske radnje, karakteri, zapleti, nastaju u komplikovanom lavirintu sopstvenih iskustava. Zanat je ono što sklapa taj haos u organizovanu i jasnu strukturu. A dar je ono na šta se ne može uticati i što presudno utiče na duh dela, na ono što je vredno u toj piščevoj papazjaniji. Jeste li vi zadovoljni prvim delom banjalučke trilogije, serijom „Meso“ i kakva su očekivanja od nove serije “Kosti” koja će uskoro moći da se gleda na RTS-u? - Veoma sam srećan što smo uspeli da stignemo do drugog dela trilogije i što se “Bosonoga produkcija” učvrstila i postala jedna od najsolidnijih produkcijskih kuća u regionu. “Kosti” će, čvrsto verujem, pokazati da smo zaista sazreli i da smo spremni za mnogo veće i kompleksnije poduhvate. Kakvi su likovi koje ste stvorili u ovoj seriji i u kakvom okruženju oni žive? - “Kosti” su u potpunosti izmišljena priča, ali ušarafljena u ovo vreme i nosi duh ovog
Može li se reći da ste i vi dali omaž tom zvuku i vremenu pesmom “Haljinica boje lila”? - Haljinica i jeste nastala iz emotivnog taloga koji se nakupio slušanjem narodne muzike iz tog vremena u kom su radili Toma, Silvana, Tozovac, Šaban Bajramović itd. Meni je, iskreno, sve to bluz. Šta vidite kao najveći problem savremenog društva? - Laž. Sveopštu, sveprisutnu, popularnu i užasavajuće nadmoćnu - laž. A zna se ko je car laži. Došlo je do zamene teza; na čoveka se udara tako što se on favorizuje i pretvara u boga, dok se sloboda tumači kao prostor gde je sve dozvoljeno, a na greh se gleda kao na pojavni oblik apsolutne slobode. Ljudi su bili i ostali kvarljiva roba, a laž je demonski zavodljiva. Običan, normalan čovek, ne može da se snađe u tom smrdljivom moru laži. Države lažu, kompanije lažu, verske vođe lažu, mediji lažu... I, na kraju će i istina početi da laže. I, tu je kraj. Vi kao roditelj kakav svet biste voleli da ostavite deci, novim generacijama? - Svet pokajanih i smirenih ljudi. Svet u kojem vlada pažnja i briga za drugoga. Ljubav je reč koja je toliko daleko od nas, da je ne bih ni pominjao...
FELJTON (I)
Uspešan, sređen i zaljubljen Neposredno pred polazak u Francusku zvanično sam promenio ime u Elton Džon. Elton Herkules Džon. Oduvek sam srednja imena smatrao blesavim, pa sam uradio najblesaviju stvar koje sam mogao da se setim i sebi nadenuo srednje ime po konju sakupljača odbačenih stvari iz televizijske serije „Steptou i sin“. U stvari, smučilo mi se od zabuna po radnjama gde bi mi prodavci prepoznali lice, ali ne i ime na čekovima. Međutim, činilo se da ovaj postupak ima više simboličnu nego praktičnu vrednost. Kao da sam najzad, konačno, zakonski ostavio Redža Dvajta za sobom i u potpunosti postao osoba kakva je trebalo da budem. Ispostavilo se da stvari nisu baš sasvim jednostavne, ali u tom trenutku sam se osećao dobro. Dopala mi se zamisao snimanja u zamku, mada su to mesto pratile izvesne glasine. Navodno je zamak bio nastanjen duhovima, a lokalno stanovništvo postalo nepoverljivo prema klijenteli studija otkako su tamo boravili Grejtful ded (The Greatful Dead). Oni su ponudili da odsviraju besplatan koncert za seljane, ali su zatim preuzeli na sebe dužnost proširivanja vidika ruralne Francuske tako što su piće svoje publike začinili LSD-om. Međutim, dvorac je bio predivna građevina, vila iz osamnaestog veka, pa smo na kraju album i nazvali po njemu: „Honky Chateau“. Pored svega, vrlo me je uzbuđivala zamisao o pisanju pesama na licu mesta. Ja nisam od one vrste muzičara koji idu unaokolo sve vreme s melodijama u glavi. Ja ne jurim ka klaviru usred noći kada me pogodi nadahnuće. Čak i ne razmišljam o pisanju pesama dok ne počnem da radim. Berni napiše reči, da mi ih, ja ih pročitam, odsviram akord i onda nešto drugo preuzima stvari i prolazi mi kroz prste. Muza, Bog, sreća... nazovite to kako god želite, ja nemam pojma o čemu se radi. Jednostavno odmah znam u kom ću pravcu krenuti sa melodijom. Ponekad mi treba isto toliko vremena da napišem pesmu koliko i vama da je preslušate. „Sad Songs (Say So Much)“ bila je takva. Seo sam za klavir, pročitao stihove i odsvirao pesmu, manje-više isto onako kako se čuje na ploči. Ponekad mi je potrebno više vremena. Ako mi se posle četrdesetak minuta ne dopada to što sam uradio, predajem se i prelazim na nešto drugo. Postoji tekst koji je Berni napisao, za koji nikada nisam uspeo da komponujem muziku. Napisao je divnu pesmu „The Day That Bobby Went Electric“ („Dan kada je Bobi prešao na elektriku“) o tome kako je prvi put čuo Dilanovu „Subterranean Homesick Blues“, ali ja jednostavno nisam uspevao da pronađem odgovarajuću melodiju. Pokušavao sam četiri ili pet puta. Međutim, nikada nisam imao autorsku blokadu. Nikada mi se nije dogodilo da sednem za klavir sa nekim od Bernijevih tekstova i da mi ništa ne izađe. Ne znam zašto. Ne umem to da objasnim i ne želim da objašnjavam. U stvari, drago mi je što ne mogu da objasnim. Upravo je spontanost procesa ono što je predivno u njemu. Tako je Berni doneo svoju pisaću mašinu u dvorac, postavili smo instrumente u trpezariju, kao i studijsku opremu. Berni bi otkucao tekstove i ostavio mi ih na klaviru. Ja sam
se budio rano, odlazio u trpezariju i pokušavao da smislim nešto za vreme doručka. Prvog jutra koje smo proveli tamo završio sam tri pesme pre nego što su članovi benda sišli da nešto pojedu: „Mona Lisas and Mad Hatters“, „Amy“ i „Rocket Man“. Kada smo Dejvija najzad ubedili da se ne radi o smišljenoj podvali na njegov račun kao „novog momka“ i da sam ja zaista napisao tri pesme dok se on izležavao, uzeo je svoju gitaru i zamolio me da mu ponovo sviram „Rocket Man“. On nije dodao solo deonicu ili radio nešto što bi možda napravio uobičajeni gitarista. Uzeo je slajd i svirao povremene, usamljene note koje su lebdele oko melodije i udaljavale se od nje. Bilo je fenomenalno. Kao što rekoh, ponekad je unutrašnji osećaj najvažnija stvar. Ponekad moraš da veruješ prstu sudbine. Ostatak benda je toliko navikao na zajedničku svirku da se između nas uspostavila nekakva gotovo telepatska veza. Oni su jednostavno znali šta bi trebalo da rade u okviru pesme, čak i ako im se ne kaže. Osećaj je bio fantastičan. Sedeli smo zajedno u trpezariji dvorca i slušali kako se pesme polako oblikuju među nama. Isprobavali smo razne ideje i odmah prepoznavali prave. Imao sam u životu periode u kojima mi je muzika predstavljala bekstvo od stvarnosti, jedino što je uspevalo kada se sve oko mene rušilo, ali u tom trenutku nisam ni od čega morao da bežim. Imao sam dvadeset četiri godine, bio sam uspešan, sređen i zaljubljen. Štaviše, sutradan smo imali dan pauze i otišao sam u Pariz sa nepokolebljivom namerom da opustošim butik Iv Sen Lorana.
4 POP&Kultura
Izdanje s pločnika Nema malih uloga, ima malih glumaca. Jedna je za napredovanje u glumačkoj veštini vrlo stara i oveštala fraza. Borba za honorare dovela je dotle da su se pojedini glumci gubili sa liste - napisao je glumac Vitomir A. Bogić.
Tatjana Nježić Neki dan, nadomak pijace, na čaršafu razastrtom na pločniku među raznovrsnim stvarčicama koje je prodavala krupna žena srednjih godina bilo je i knjiga, časopisa, knjižica… Pogled mi privuče naslovna strana na kojoj je krupnim slovima pisalo “Narodno pozorište” a ispod, nešto sitnije “u sadašnjosti”. Pazarih za sitne pare tanušnu knjižicu i radoznalo zavirih u nju, isprva tu na ulici, na brzaka, a potom kako dolikuje. Sadašnjost iz podnaslova se odnosi na 1910, a uprkos svoj ozbiljnosti mami i osmehe, ne samo zbog sličnosti sa našim vremenom i svojevrsne neodoljivosti… Autor, glumac, član ondašnjeg Srpskog kraljevskog narodnog pozorišta Vitomir A. Bogić iritiran tada aktuelnom situacijom presavio tabak, napisao i objavio, danas bi rekli - samizdat. Nema nikakvog impresuma, samo podatak da je knjižicu objavio u štampariji “Merkur” Milorada Stefanovića u Beogradu 1910. Na 27 požutelih stranica uz tada aktuelnu situaciju u nacionalnom teatru iščitava se i njegovo viđenje pozorišta, repertoara, poznavanje prilika… Zanimljivo je, makar na preskokce, pribeležiti šta je i o čemu pisao g. Bogić pre 110 godina.
Zakulisni lavirint
Na početku veli: “Ko iole ozbiljnije misli uopšte, a Narodnom Pozorištu napose; kome je iole stalo do pravog njegovog napretka, taj će se svakako zabrinuti kad vidi kako se kod nas sve olako uzima.“ Naročito, kaže, situacija sa poslednjom upravom, “mora baciti u brigu sve prave prijatelje pozorišne umetnosti i njenog napretka”. A “sama Uprava, koja inače ni najmanje nije lenja u pisanju, nije sad našla za nužno da rasvetli šta dešava u dubinama njenog kulisnog lavirinta”. Napominje da će mu se zameriti što baš on, kao član kuće, govori o problemima, ali pošto niko drugi neće i nije, on će “ne imajući za cilj da krivim ili branim ličnosti” niti je na delu “pristrasnost ili lično neraspoloženje prema radu ove Uprave” već “Pozorište nam je, kao mezimče naše umetnosti, i suviše drago da bi greh bilo i dalje ravnodušno gledati kako ono očito u mnogome opada”. Veli: “Istina, u poslednje vreme je zbog političkih događaja, pažnja publike bila odvraćena od rada u našem Narodnom Pozorištu”, ali će publika “zajedno sa pozvanima biti gotova da ne dozvoli da se u pozorištu dešavaju i takve stvari, koje su na očitu štetu po napredak pozorišne umetnosti i budućnosti Narodnog Pozorišta.” A “naša žurnalistika i sa njome naša u mnogome neobaveštena publika primala je za gotovo sve upravine poluslužbene reklame “ dok su “stvari u pozorištu i pored svega toga, išle sve gore i gore”. Upućuje da štetne posledice rada upra-
Obračun s upravnikom ve “osećali smo najbolje mi, koji smo i mogli videti čemu sve to vodi, jer javnost i ako je u mogućnosti donekle samo da dozna, nije i u mogućnosti da nađe prave uzroke tim štetnim posledicama koje vode naše Narodno Pozorište jednoj velikoj provaliji”. Otvara pitanje odgovornosti za takvo stanje što mu je, kaže, i cilj datog pisanja pri čemu: “Ujedno odbijam od sebe svako podmetanje koje bi mi se činilo povodom ovog pisanja. (…) Sve svoje navode koje bilo vrste trudiću se da što objektivnije dokažem; sudiću po srcu i po savesti, kao i po pravilima koja vladaju u nauci o pozorišnoj veštini, ako se i nje budem dodirivao.” Dodaje: “Preći ćutke preko mnogih ostalih nepravilnosti, jer bi iznošenje istih moglo škoditi i samom ugledu Narodnog Pozorišta, kao prosvetnoj ustanovi”. Te piše: “Podizati pozorišnu umetnost, čiji je zadatak kako Šekspir veli : ‘izneti prirodi ogledalo, pokazati vrlini njeno rođeno lice, zlobi njenu rođenu sliku, a dobu i vremenu njegov oblik i otisak’ jeste i ostaje jedan od najtežih ali ujedno i jedan od najuzvišenijih zadataka; podizati glumce-umetnike, čiji rad treba da je onakav, kakav se traži u jednom pozorištu koje treba sve dramske proizvode, kako naših tako i stranih pesnika da iznese u dostojnoj formi - jeste prvi uslov za jedno moderno pozorište, jeste životna snaga pozorišta. (…) Njegov je zadatak da tumači život, i time da što marljivije, slobodnije i što savesnije upućuje na rad svoje slušaoce. Naše Narodno Pozorište i pored ovog Opšteg cilja, ima još jedan vrlo važniji svoj zadatak, a taj je: nacionalni razvitak našeg naroda.”
Umesto lekara dovodi se smrt
Veli: “Ja hoću samo kao mlad glumac, čija je ljubav prema pozorištu iskrena da konstatujem: ko je kriv da se u poslednje vreme u Narodnom Pozorištu ne radi ni na kakvom utvrđenom programu.” Po njegovim rečima, “kao životno pitanje našeg Pozorišta isticalo se uvek pitanje o Upravama, koje su se uzgred budi rečeno i suviše često štetno menjale, dok se najzad sa tim štetnim promenama nije dotle doteralo (posle mnogih tzv. pozorišnih kriza) da se niko više nije hteo primiti. Kandidati za dobre upravnike kao da su bili iscrpeni. Sad umesto da se nađe ozbiljan lekar, čini se obratno, dovodi se smrt. To poslednje rešenje pozorišnog pitanja nije nikakvo rešenje. U ostalom, i ono je izgleda imalo neki svoj cilj.” Sa velikim negodovanjem piše da je na čelo pozorišta doveden glumac. “Možda se time htelo da pokuša, da mi glumci sami sobom upravljamo, kako bi jednom prestala vika pojedinih prvaka protiv svake dosadanje uprave. Ali znalo se da nema toga čoveka u trupi našeg Narodnog Pozorišta koji bi imao podobnosti za to ozbiljno mesto, pa ipak, mesto svega toga ovaj akt kao da je imao za cilj ne bi li se jednom za svagda učinio kraj glumačkim protestima. Ovaj bi se razlog donekle i mogao razumeti ali se nikako ne sme dozvoliti da se na taj način sa Pozorištem čine eksperimenti, koji mogu biti fatalni.(…) U javnosti se, doduše, malo kao protestovalo, ali to nije nikome bola zadavalo. Svi su ipak bili zato da se ostavi da ova Uprava radi, a ona je opet dala novinarima najlepša obećanja i oni su je ostavili na miru. Tako je nastupilo jedno zatišje, a naša je umetnost pokazivala svakim danom sve više svoje neuspehe, približujući se lagano svome Vaterlou.” Ističući “ja poštujem Gospodina Gavrilovića kao umetnika, i jako žalim što ga kao
“Pozorište nam je, kao mezimče naše umetnosti, isuviše drago da bi greh bilo i dalje ravnodušno gledati kako ono očito u mnogome opada”
starešinu moram osuditi ako ne i anatemisati”, bavi se pitanjem da li i kako aktivni glumac može biti upravnik, osvrće se na prilike i zbivanja u minhenskom Noftheateru, bečkom Burgtheatru… Zatim pominje zbivanja “u našem Srpskom narodnom Pozorištu u Novom Sadu, koje je upravljanjem g. Pere Dobrinovića, prvaka glumca istog pozorišta, dovedeno do rasula i izazvalo negodovanje sviju članova. To najbolje dokazuje glumački memorandum upućen glavnoj skupštini Društva za Srpsko Narodno Pozorište, a potpisan od sviju članova, u kome traže poboljšanje stanja za koje se njihov Upravnik i drug za svih 5 godina upravništva nije ni najmanje postarao”. Nešto kasnije piše: “Neću da izlažem do sitnica sve mane i pogreške zbog kojih bi imao razloga da osudim rad G. Upravnika Gavrilovića. Njegovo držanje i rad za vreme poslednjih Uprava jasno dokazuje da on ne može i ne sme biti šef kuće u kojoj se mora samo iskreno i otvoreno raditi. Jako kompromitovan kao drug, bez ikakva autoriteta da bi svojim mlađima mogao imponovati, uz to vezan i raznim odnosima za njih - počeo je svoj rad pogreškom za pogreškom. Ne mogavši biti jedan inteligentan tiranin, G. Gavrilović je postao tiranin nad onima nad kojima je to mogao biti, a slab gde mu se pokaže otpor. (…) Svoju politiku skrenuo je da istisne iz svoje okoline sve, koji bi svojom iskrenošću, modernim pogledima i ozbiljnim radom hteli: da pozorište dovedu u red kulturnih ustanova! Kakvim sredstvima nije mi poznato, tek G. Gavrilović je učinio da Odbor nije pokazao nikakve aktivnosti ni u jednom pravcu. Štaviše, odmah u početku, jedan od mlađih radnika iz Odbora koji je pokazao volje i interesovanja za pozorište, podneo je ostavku na svoj položaj.”
Sve ide kako ne treba
Bogić piše da je g. Upravnik Narodno pozorište i njegov opstanak doveo u pitanje: “On je u sebi skoncentrisao sve vlasti, sve moći! Ne da se ni zamisliti da takav čovek, kao što je g. Gavrilović može otpravljati sve te dužnosti, tim pre što je ranije i samu svoju artističku dužnost
foto: Đorđe kojadinović
POP&Kultura 5
Narodnog pozorišta smatrao kao opterećujuću. Iz svega navedenog izlazi da je on tražio vlast i titulu za zadovoljenje svoje ambicije, a ne vodeći nikakva računa o zadatku Narodnog Pozorišta, i o svom zadatku kao glumca i reditelja.” Bavi se g. Bogić i pitanjem repertoara te ukazujući na negativnosti, između ostalog, kaže: “Uzrok leži u neradu i nebrižljivosti Uprave. Nacionalni pepertoar nikako se i ne gaji, a time se ne daje ni impuls za razvijanje naše dramske književnosti. Naprotiv, počelo se isključivo ugađati neprečišćenim ukusima nekritične publike, i sudeći po svemu, Uprava je zadovoljna tim obrtom, iz novčanih razloga, držeći da joj ne treba u drugom pravcu ma što uraditi. (…) Današnja Uprava, kao i svi mi vrlo dobro zna, šta je zadatak Narodnom Pozrištu; ne da puni kasu komadima sumnjive vrednosti; već da gaji dobar ukus u publike odabranim repertoarom. (…) Klasični komadi i savremena pozorišna dela promišljenom igrom i dobrom režijom mogli bi biti razumljviji svakom u publici bez razlike stupnja obrazovanosti”, čime bi “u vaspitnom duhu postupno ispadali komadi sa sokačkim lakrdijama”. Dodaje: “jer i savremena drama nije više onako jednostrana, te da iznosi na pozornicu samo veselost, ili samo tugu: naprotiv u svakom pravom dramskom delu naći će te raznovrsne prirode ljudske, dakle više ili manje ono što je za raznovrsnu publiku primamljivo. (…) Koji će se komad davati, kako će se spremiti i kakva će podela biti, danas su sporedna pitanja. Uprava se samo stara da dođe do što boljeg prihoda, jer za to i vezuje svoj opstanak.” Piše i o načinu na koji teku probe… “Upravnik, nalazeći se u zategnutom položaju sa rediteljima, a nemajući nikakva autoriteta prema njima, nije u mogućnosti i da bi hteo nijednu stvar do kraja da izvede. Probe teku bez volje, bez reda. (…) G. Gavrilović nekada vođ sviju demonstracija u društva reditelja prema upravnicima, doživljuje sad nešto slično: oni ga ostavljaju, i počinju revnosno isto ono protivu njega raditi što je on s njima protivu sviju činio. Predstavljačko osoblje ovoga puta, strašno razočarano, pro-
testuje protiv iza kulisa počine da se muti... Sve ide kako ne treba, niko se ni za šta ne brine! Predstave dolaze i prolaze sa puno pogrešaka i puno praznina, a što je najgore krivica za sve to baca na predstavljačko osoblje. Zašto da glumci snose odgovornost kad se mnogi od njih, i pored suvišnog rada, trude da što savesnije odgovore svojoj dužnosti?” Kada je o radu na predstavama reč, napominje: “Nije dovoljno da pojedini glumci svojom dobrom igrom ožive, tj. stilizuju pojedine momente u komadu, da obrade karaktere, već je isto tako potrebno da svi budu u harmoniji, koja će tako složena dati ono što čini jedinstvo celinu predstave. Jer i pored najbolje trupe, glumci imaju i svoje zasebne poglede, koji u pojedinostima imaju značaja, ali u celini kvare harmoniju. U glumač-
Nema nikakvog impresuma samo podatak da je knjižicu objavio u štampariji “Merkur” Milorada Stefanovića u Beogradu 1910.
koj umetnosti učinjen je sličan preokret kao u vojnoj veštini: junaštvo pojedinaca pada pred taktikom, a glumačkoj individualnosti nalazi se nasuprot kao gospodar situacije - režija.”
Otkud, zašto…
Podrobno obrazlaže stav “nesrećna borba za honorare doprinela je da haos bude još veći”. Pišući o podelama, tj. (ne) dobijanju uloga, kaže i: “A čime su branili taj svoj postupak? Nema malih uloga, ima malih glumaca. Jedna za napredovanje u glumačkoj veštini, vrlo stara i oveštala fraza. Borba za honorare dovela je dotle: da su se pojedini glumci gubili sa liste, a podmladak nije nikako ni uziman u obzir i oglašen kao nesposoban. Međutim, on savesno na platnom spisku i dalje postoji! (…) U poslednje vreme od kako se naše starije glumačke generacije stale proređivati uvek je povodom toga dodirivano i pitanje o glumačkom podmlatku, tako važno za podizanje naše umetnosti. Koliko mi je poznato, današnja Uprava govori a i svojim radom pokazuje da uopšte nema mladih glumaca. Nije moje da govorim da li ovo u stvari i postoji, jer bih time pogazio objektivnost moga pisanja. Hoću da upozorim zainteresovane samo na to: da u Narodnom Pozorištu postoji jedan mlađi kadar, s kojim se danas ništa ne pokušava, no se naprotiv odstranjuje od svakog učešća u radu. Taj podmladak ostavljen je samom sebi, i time upućen na očekivanje nekog novog duha vremena i nespreman da primi nasleđe od starijіh ‘Was du ererbt von deinen Vatern hast Erwirbt es um zu besitzen’ (Goethe: Ako hoćeš što da naslediš od svojih predaka, treba da ga stečeš pa da bude tvoje.). Veli da je “glumačka uprava prekinula svaki rad na stvaranju svojih naslednika. Ona je junački zatvorila vrata svakom napretku! Umetnost i gluma postali su joj Hekuba”. Dodaje: “Kad se uzme u obzir i to da je današnji Upravnik, bivši predsednik Glumačkog Kluba (koji je imao zadatak da štiti interese glumaca) i koji je na račun kluba izvukao za sebe koristi i time razorio jednu organizaciju (koja je u pr-
Autor, glumac, član ondašnjeg Srpskog Kraljevskog Narodnog pozorišta Vitomir A. Bogić iritiran tada aktuelnom situacijom presavio tabak, napisao i objavio, danas bi rekli - samizdat
vo vreme uzela ozbiljan i dostojanstven ton). Isti taj nekadašnji predsednik i današnji Upravnik naš dočekao je naposletku da bude uklonjen iz Narodnog pozorišta osuđen i napušten od drugova, a od nekih i nagrđen. Svojim povratkom u Pozorište nije mogao naići na njihov iskren prijem, mada je kao artističko lice simpatično dočekan. Mesto sada da se kao Upravnik postara za ostvarenje svega onoga što je i sam, u ime svojih drugova u memorandumima tražio, G. Gavrilović je sve to napustio i time još jednom sebe strahovito kompromitovao. Nemajući dovoljno autoriteta da ikoga uputi na rad (a Upravi mora biti zadatak kako će u glumcima da održava red pa čak i da probuđuje volju za rad), ostavio ih je samima sebi !? Oni ga nisu hteli potpomoći (pa čak ni oni koji su bili to dužni da učine) jer u njemu gledaju druga koji ih je izneverio.” Na poslednjim stranicama, između ostalog, niže pitanja: “Otkuda G. Gavrilović može davati ton Pozorištu kad je do juče, ne birajući sredstva, napadao sve a sam se ne trudi da uradi što bolje? Otkuda njega mogu potpomagati reditelji koji nisu prijateljski raspoloženi prema njemu i koji su ga tako reći do juče hteli da kamenuju!? Zašto onda da glumci koji hoće da rade trpe i dalje to upravljanje koje je u osnovi trulo ?! Zašto da oni, kao i svi prijatelji napretka Narodnog Pozorišta, ravnodušno i dalje gledaju kako ono promašuje svoj uzvišeni cilj i kako se sve više približuje svojoj propasti - sve zbog ubitačnog rada jednog nesposobnog Upravnika?! Zašto da se zbog takvih ljudi svaka Pozorišna Uprava i publika nesimpatično drže prema glumcima koji nisu to zaslužili.” Ističe: “Treba početi kritikovati sve bez obzira pa ma čiji ugled od toga stradao, samo da se ugled Narodnom Pozorištu povrati, koje nam mora biti preče od sviju Uprava - naročito od rđavih !” Zatim kaže: “Moja velika ljubav i iskrena odanost Narodnom Pozorištu bila mi je jedini podstrek u ovome radu”. I završava citatom: “Težnja istini jeste težnja svetlosti; sve lažno, ružno, nevaljalo traži mrak - i samo u mraku može da živi. Javnost, otvorenost, jeste jedna od mnogih strana progresa.” (B. Knežević)
6 POP&Kultura
Milan Mladenović bio je humanista, sjajan pevač, gitarista. I uvek je imao stav - ovako se danas, 26 godina nakon njegove smrti, priseća kolege i prijatelja, frontmena sastava “Ekatarina Velika” Zoran Kostić Cane iz “Partibrejkersa”. Mladenović je, kako je istakao Cane na tribini “Poštenije nisam mogao da potrošim godine”, održanoj u Narodnoj biblioteci Srbije prošlog petka, uvek gledao kako najbolje da prođe sa svojom muzikom, a da se ne proda. - A strašna su vremena bila. Neko je uspeo da izgura, a neko sagoreo - kazao je frontmen „Partibrejkersa“, koji učestvuje u radu „Zadužbine Milana Mladenovića“, organizacije osnovane sa ciljem da se očuva umetnička, autorska i lična zaostavština lidera sastava EKV. Aleksandar Žikić, kritičar i publicista, koji je o Mladenoviću napisao i knjigu „Mesto u mećavi“, podsetio je da je muzičar živeo u skladu sa svojim talentom: - Nije nikada dozvolio da se njegov talenat traći, uvek su mu bili važni principi. Uspeo je da ne promeni ništa u svom umetničkom konceptu, a da dođe do publike - naglasio je Žikić, na šta Cane nadovezao rečima: - Kad radiš, ti ne razmišljaš o ceni koju plaćaš. Ali, tek kada se sve sabira, vidiš da svako za svoju slobodu plaća. Sloboda u plamenu gori! Stoicizam je nešto što, prema rečima Saše ilića, obeležava život i stvaralaštvo Mladenovića. - Nikada nije bio sklon da izda svoja uverenja. Stoički je ostao na svojim pozicijama, radio je ono u šta veruje i nije odstupao. Kada je bilo faza „eliminacije“ kvalitetnih umetnika u ovom društvu, izdržao je do kraja. Etika je nešto što ga izdvaja od većine ljudi na sceni, naročito početkom devedesetih, kada je
foto: goranka matić
Sećam se jedne žurke, nakon poslednjeg koncerta „Šarla akrobate“ u Ljubljani, na kome je „Radnička kontrola“ bila predgrupa. U sobi su bili Koja, Đile Marković, Vd, Žika Todorović... U sobi potpuni rusvaj, a Milan sedi za stočićem i čita - ispričao je Zoran Kostić Cane na tribini održanoj u Narodnoj biblioteci Srbije. hrabro iskazivao stav o politici i svemu što se dešavalo. Hrabrost je pomenuo i Cane, podsetivši da su svi oni koji su muzički stasali početkom osamdesetih napravili novi pokret u muzici, mišljenju. - Milan je stalno čitao knjige, poeziju naročito. Sećam se jedne žurke nakon poslednjeg koncerta „Šarla akrobate“ u Ljubljani, na kome je „Radnička kontrola“ bila predgrupa. U sobi su bili Koja, Đile Marković, Vd, Žika Todorović... U sobi potpuni rusvaj, a Milan sedi za stočićem i čita. U neredu je našao svoj red... Izjavu Mladenovića, koja je poslužila kao lajtmotiv tribine, „poštenije i iskrenije nisam mogao da protraćim svoj život na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol“ pominje Maja Maričić ispred „Zadužbine“, koja je bila i životna saputnica frontmena EKV. - Time je definisao najbitniju osobinu svoje ličnosti. To je upravo ono što su njegovi poštovaoci prepoznali. Iskren i pošten način na koji je živeo život. Prošlo je 26 godina od smrti, a njegovo delo se održalo upravo zahvalju-
Cane i Maja Maričić, nekadašnja životna saputnica Milana Mladenovića
Zoran Kostić Cane i Aleksandar Žikić u razgovoru o frontmenu benda EKV
jući i tome. Mladenović je, prema rečima Žikića, shvatio svrhu života, a to je usavršavanje. - Znao je da treba neprestano da se trudite da budete bolji u onome u čemu ste dobri. Samo onda ste na pravom putu. Jer, stagnacija je pakao, povratak unazad je pakao. Put u nebo može da bude samo neprestani progres jer nebo je harmonija raznolikosti. To potvrđuje i Cane, uz opasku da se menjamo da ne bismo ostali isti, da ne moramo da trgujemo idealima i htenjem za slobodom: - Ako se čovek formira već na početku života, on nestaje. A Milan je uvek hrlio napred. EKV je bio prvi bend koji je punio hale. Prepuni „Pioniri“ ili hale u Zagrebu, Sarajevu Milana nisu zaneli niti omeli. Puno popularnosti smeta u realnosti. Ali, on je imao svoj put - Canetove su reči koje potcrtavaju i sećanje Maje Maričić: - Milana nije zanimalo šta misli javnost, neki bitni ljudi, već njegova publika. Uvek je bio dosledan svojim sta-
foto: goran srdanov
Jelena Koprivica
Milan je u neredu našao svoj red
foto: goran srdanov
Tribina
vovima. Da su svi ljudi za Mladenovića bili isti, svedoči i Cane, dodajući da ljude nije gledao kroz prizmu nacionalnosti. - Ljudi ne vole kad je neko drugačiji, a on je bio drugačiji čovek. Davao se bez ostatka, a sve što se dešavalo 1991. teško mu je palo. Odjednom smo svi završili u kavezu za vrapce. Kao „Rimtututuki“, borili smo se protiv nečeg što nam je dotad bilo nezamislivo. Mislili smo da će ljudi da se urazume. Naša publika je morala da ide na ratište, a neki se nisu ni vratili. Milan je i tad hranio ljude istinom. Sećam se kad je stao kamion „Rimtutitukija“ ispred Narodnog pozorišta koliko je mase bilo srećno što je on tu. Samo je Milan mogao da nas okupi, bio je čovek ideje i akcije. Puno je dao, a dobio samo ćoškić... Poslednja dva albuma sastava EKV, kako je istakla Maričićeva, ne mogu se svesti na bavljenje politikom. - To je borba dobra i zla. Borba za istinu. Nažalost, u to vreme su se dešavale tužne
stvari na političkom nivou, koje su se našle u njegovim pesmama, ali to nije bilo bavljenje politikom. A Žikić je podsetio da samo stvaranje vodi nečemu dobrom. - Zlo ne stvara, već uništava. Milana sam doživljavao kao nekog ko traga za jedinstvom dobra i istine, nekoga ko voli da ishod bude pozitivan za sve. Svrha je da stvarate za dobro. Čovek je jedino biće koje to može svesno da radi, a Milan to nikada nije zloupotrebio, i zato se i izdvojio. „Zadužbina Milana Mladenovića“ predala je Narodnoj biblioteci vredne artefakte iz života i karijere muzičara. Između ostalog, tu su lična dokumenta, poput diplome 11. Beogradske gimnazije. Ali i Milanov radni sto, rokovnici sa različitim verzijama pesama, čak jedna na kojoj je rukopis klavijaturistkinje i Milanove koautorke u „Ekatarini Velikoj“ Margite Stefanović. - U kancelariji na stolu me je čekao taj materijal, sa isprintanim pesmama, nekima pisanim rukom. A najzanimljivije su mi bile njegove beležnice, od onih iz 1978-79, do one u kojoj je zapisivao stihove za „Dum dum“, gde se nalazi i mapa Jugoslavije... Otkrio sam pesmu „Amerika“ u nekoliko verzija, kao i prvobitni zapis pesme „Anestezija“ sa poslednjeg albuma „Neko nas posmatra“ pod naslovom „Anastasija“- otkrio je Saša Ilić samo delić zaostavšine Milana Mladenovića koja se čuva u Narodnoj biblioteci. Tu je i rukopis pesme „Mali mrav“, koju je napisao još u osnovnoj školi u kojoj su i stihovi: „Sada znam da sam kao i pre... da sam bio samo mrav“. - Mrav je prerastao u svesno biće - zaključio je Zoran Kostić Cane.
POP&Kultura 7
INTERVJU
Sve vreme živimo utopiju
njegov dalji razvoj.
Mi smo potpuno isceđeni od siline poleta obnove i to se oseća na svakom koraku, kaže Đurić
foto: Mitar MItrović
Jedina je šteta što nisam vladao ovom zemljom, bilo bi to zlatno doba, narod bi živeo kao u bajci, dukati bi sipali iz fontane na Slaviji, a biserje iz oblaka, kaže Uroš Đurić. Jelena Koprivica U dve stotine najreprezentativnijih umetničkih dela naših likovnih stvaralaca na izložbi „Refleksije našeg vremena: Akvizije muzeja savremene umetnosti 1993-2019“, koja je još uvek u toku, uvršćen je i rad Uroša Đurića iz 1994. „Leteći autoportret sa Miličinim planinama prelećem Bernikove fabrike, jednu, drugu, treću, četvrtu… Postkubistička ravnica, Krambovi oblaci“. Na još jednoj grupnoj izložbi, koja je otvorena do 28. avgusta u Galeriji Doma omladine, beogradski likovni umetnik takođe je prisutan. Osvrćući se na naslov izložbe u Domu omladine „... ako utopija uspe...“ Uroš Đu-
rić ističe za „Blic“ da je sklon izvornom značenju reči utopija kao mesta koje ne postoji, odnosno mesta kojeg nema: - Svi se mi danas osećamo kao da živimo nešto što ne postoji, čega nema u uobičajenom ustrojstvu. Teško nam je da zamislimo život van društvenih okvira, ali zapravo mi živimo utopiju sve vreme, jer ništa od ovoga ne postoji u prirodnom poretku i meni je uvek bilo fascinantno kako se priroda obračunava sa napuštenim ljudskim naseobina-
Jedan od sedam radova Uroša Đurića iz ciklusa „Bespredmetni autonomizam“ koji su uvršteni su u stalnu postavku bečke Albertine
ma, kako bilje džiklja i životinjski svet preuzima prostor neposredno po odlasku ljudi, kao kod ostataka starih kultura, ili u novije vreme Le Korbizijeovog Čandigara u Indiji i predgrađa Detroita. Priroda je neumoljiva, ne možete trgovati s njom. Izložba nosi poruku o važnosti kritičkog suda pojedinca. Iako ste jednom rekli da cilj umetnosti i jeste da nam ukaže na nešto, koliko se čuje glas umetnika? - Onoliko koliko je javnost spremna da čuje. Vaših sedam dela iz ciklusa „Bespredmetni autonomizam“ uvršćena su u stalnu postavku bečke Albertine. Kako je biti u društvu Mikelanđela, Rubensa, Klimta i Šilea? - Neobično. Neočekivano. Čudno je dospeti do društva besmrtnika, a da ste još u punoj snazi i to još dolazeći sa teritorije koja je izvan sfere interesa i uticaja, s obzirom na to da su svi navedeni autori stvarali u samom središtu civilizacijskih tokova svoje epohe. U životu ste, kako ste jednom priznali, želeli da doprete što dalje, no da li ste slutili da ćete sa svojim radovima jednoga dana stići do Beča, Pariza, Praga, Ber-
lina, Rena? - Ne, nisam razmišljao o tome. Ni sad ne razmišljam o tome. Kada sam pričao o što daljem dopiranju, mislio sam prevashodno na dostignuća i domete u stvaralaštvu. Kako tumačite to da u inostranstvu više cene vaše radove nego ovde, u Srbiji? - Mislim da to, prosto, nije tačno. Oduvek, od samog početka, bukvalno, imao sam podršku najznačajnijih ličnosti u struci i to je zaista bila srećna okolnost. Otvorila su mi se mnoga vrata. Nisam morao da se probijam ili jurim za priznanjima, bio sam fokusiran na rad i preživljavanje u vreme potpunog urušavanja države i društva. Kritičku misao zamenio je senzacionalizam, radili smo u nemogućim uslovima i opstali. Cenjen sam u svojoj zemlji, imao sam značajnih izložbi i nagrada, javnost mi je veoma naklonjena, sarađivao sam sa vodećim imenima u kulturi i medijima, nema razloga da se postavljam drugačije u odnosu na činjenice. To što su status samostalnog umetnika, umetnosti kao delatnosti i kulture, kao oblasti od posebnog društvenog značaja, zakonski diskriminisani u odnosu na druge delatnosti je sistemsko, statutarno, socijalno i klasno pitanje koje je najveći ispit za ovo društvo i
Često ste isticali potpunu nebrigu države spram kulture, upozoravajući da su umetnici, u odnosu na socijalističku Jugoslaviju, prinuđeni na prosjačenje. Ako je tako u proteklih godinu, pet, deset godina, kako onda okarakterisati sadašnji trenutak? - Kao poražavajući, zar ne? Ali da li se to ikoga tiče? Da li se neko osim nas koje to direktno pogađa uzrujao? Čisto sumnjam. Na kraju, nije ni bitno. Posle nekog vremena primorani ste da naviknete da radite u takvim okolnostima. Ovo je očigledno mera stvarnosti koju zajednica u kojoj živimo može da iznese. I tu nema za čim da se žali. Ovaj narod je toliko bio ugnjetavan kroz istoriju, da je sad konačno ozaren. Oči im sijaju od zadovoljstva zbog slobode izbora. Gde god da odete, sve blista. Toliko smo naviknuti na te prizore da ih više ni ne zapažamo. Tako su nekada izgledale zemlje Istočnog bloka pre 1989. godine. Mi smo potpuno isceđeni od siline poleta obnove i to se oseća na svakom koraku. Na pomen vašeg imena neko će najpre reći slikar, drugi konceptualni umetnik, treći fotograf ili bubnjar... Nekome ste urezani u sećanje sa filma, televizije ili Radija B92... Da li su vam ta svestranost i radoznalost ponekad i štetile u karijeri? - Ne, naprotiv. Da jesu, propao bih, zar ne? Ne bismo radili ovaj intervju. Imao sam preko 250 izložbi u karijeri, petnaestak filmova, imam stranicu na američkom portalu imdb.com, nastupao sam kao di-džej nebrojeno puta, čak i na festivalima poput EXIT-a, radio sam 18 godina na Radiju B92, imao kolumnu u „Pressu“, članke su mi objavljivali „Politika“, „Vreme“, NIN, radio sam reklame, špice, TV franšizu kviza „Potera“, nemačku franšizu „Genijalni šou“... Ne mogu ni da nabrojim sve i posle 30 godina rada i dalje sam aktivan i aktuelan autor. Jedina je šteta što nisam vladao ovom zemljom, bilo bi to zlatno doba, narod bi živeo kao u bajci, dukati bi sipali iz fontane na Slaviji, a biserje iz oblaka. U Srbiji, kako ste više puta ponovili, praktično ne postoji umetničko tržište. Kakva onda sudbina čeka nekog ko tek umetnički stasava? - Čeka ga sjajna budućnost puna izvesnosti i patrimonijalne uprave, sve što treba to je da stvara i ne misli, ili što reče Aleksis de Tokvil: “Bez mogućnosti da uporedi, um ne zna kako dalje da postupi.” Negde u tom rascepu leži odgovor.
Utorak 25. avgust 2020. Blic broj 8439 www.blic.rs
foto: Siniša pašalić
POP&Kultura Nikola Pejaković
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Ljudi su bili i ostali kvarljiva roba, a laž je demonski zavodljiva
Film
Veliko platno se vraća u male živote
Filmski život, u smislu bioskopa i festivala, nakon odluka nadležnih, a naravno uz mere opreza, ponovo je deo realnosti.
pomenimo tek nekolicinu koje će publika gledati u Areni. Među njima je i dokumentarac “Stepinac - kardinal i njegova savest” koji potpisuje Višnja Starešina. A u najavi se, između ostalog, navodi: ”Kako se čovek Alojzije Stepinac nosio s posledicama svojih izbora u najsloženijim istorijskim izazovima? Zašto njegova kanonizacija danas izaziva kontroverze?”. Pred gledaocima će biti i komedija „Ideš? Idem!“ reditelja Ljube Zdjelarevića u kojoj igra i Baka Prase. U najavi se kaže: “Kako bi izlečila slomljeno srce nakon prekida sa Franom, Veronika prihvati poziv prijateljice Kaje da se njoj i njenom prijatelju Vidu pridruži u pustolovini - putovanju od Zagreba do Istanbula. Vid ukrade stari dedin
kombi i road trip preko Srbije i Bugarske do Turske započinje. Putem im se priključuje gejmer Baka Prase, koji u tom vidi svoju priliku da napokon izazove na revanš svog virtuelnog neprijatelja, turskog gejmera Merta Efea”. Uloge tumače Veronika Rosandić, Kaja Kočevar, Bogdan Ilić - Baka Prase, Vid Juračić, Nika Ilčić, Zijad Gračić, Fran Lauš, Nenad Krstić… Svetsku premijeru 3. septembra ima film “Ribanje i ribarsko prigovaranje“ sa Radetom Šerbedžijom (režija i scenario Milan Trenc, prema putopisnom delu Petra Hektorovića). Radnja se odvija u 16. veku, pesnik, odnosno plemić nakratko napušta izgradnju svog letnjikovca te odluči provesti tri dana na moru u društvu dvoji-
foto: epa
Bioskopske dvorane, posle višemesečne pauze, od 1. septembra otvaraju vrata za posetioce i pale svoje mašinerije za pokretne slike sedme umetnosti. Kako je najavio, primerice “Cineplexx”, na repertoaru će se tog dana naći filmovi iz tekuće i prethodne godine, koji su se izdvojili svojom gledanošću i kvalitetom. Među njima je poslednji film reditelja Kventina Tarantina „Bilo jednom u Holivudu“, a biće prikazan i „Džoker“, nastavak „Zaleđenog kraljevstva“ i drugi. Što reče jedan ljubitelj sedme umetnosti: “Veliko platno se vraća u male živote”. A kreću i festivali. Somborski filmski festival biće održan u novom terminu od 28. do 31. avgusta, u organizaciji Kulturnog centra “Laza Kostić”. Na repertoaru će se naći 12 filmova u četiri selekcije: Glavni program, VIP kinoteka, Panorama švedskih filmova i Nostalgija, a gostujući selektor programa je Ivan Karl. Publika će, između ostalog, biti u prilici da gleda “Hotel Beograd” sa Milošem Bikovićem, ruski film koji je, podsetimo, srpsku premijeru imao neposredno pred uvođenje vanrednog stanja zbog pandemije Covid-19, zatim “Realnu priču” Gordana Kičića, najnovije ostvarenje Gorana Paskaljevića, italijanski film “Uprkos magli” i drugo. Nagrade “Ernest” za najbolji film, glumicu i glumca biće dodeljene u okviru ceremonije svečanog zatvaranja, u ponedeljak, 31. avgusta, u Atrijumu Gradske kuće, kada će biti uručena i nagrada “Počasni Ernest” glumcu Slavku Štimcu. O nagradama odlučuje žiri koji čine glumica Marija Bergam, glumac Feđa Stojanović i filmski producent Feti Dautović. Festival obuhvata i prateće programe a ulaz je slobodan. Regionalno jedna od najznačajnijih filmskih manifestacija (treba li reći uz mere opreza i zaštite) svečano će u legendarnoj Areni biti otvorena 29. avgusta hrvatsko-švajcarskim filmom “Mare” rediteljke Andree Štake. Kratak sinopsis filma kaže: ”Mare nikada nije letela avionom. Živi pored aerodroma s mužem i troje tinejdžera i voli svoju porodicu, no ponekad se oseća gotovo kao strankinja u vlastitom domu. Žudeći za promenom i nepoznatim, ona posmatra avione kako lete iznad nje. Kad se u susednu kuću useli stranac, Mare će staviti svoj život u iskušenje”. Film je prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, u glavnim ulogama su Marija Škaričić i Goran Navojec, a igraju i Gabrijel Vidak, Marin Vidak, Zdenko Jelčić, Nikša Butijer… Nije naravno moguće u jednom tekstu, a nema ni potrebe, pobrojati sve filmove u svim programima koji će se prikazivati na nekoliko mesta u Puli. No,
foto: AP
Tatjana Nježić
Bioskopske dvorane, posle višemesečne pauze, od 1. septembra otvaraju vrata za posetioce
Uskoro počinju i filmski festivali: Somborski, Palićki, Beldoks...
ce ribara - Paskoja i Nikole. Tamo sanjari i priseća se mladalačke ljubavi. Ribarenje se odvija u uvalama Hvara, Brača i Šolte, a dijalozi katkad parafraziraju antičke teme i narodne mudrosti. Sukob narodnog i knjiškog, s još uvek bolnim sećanjima na sukob plemića i pučana u Hvarskoj buni, postaje priča o odnosu dva staleža. U pulskoj Areni biće prikazan i “Otac” Srdana Golubovića, ostvarenje koje se našlo među 16 filmova koji su u trci za Zlatnu arenu. I Festival evropskog filma Palić, odložen kao i sve zbog korone, kako je najavljeno, održaće se od 12. do 18. septembra ove godine, na otvaranju će nagradu „Aleksandar Lifka” za doprinos filmskoj umetnosti primiti čuvena glumica Mirjana Karanović, a pred gledaocima će se naći i novi film Darka Bajića “Ime naroda”, o Svetozaru Miletiću, uglednom advokatu, nekadašnjem gradonačelniku Novog Sada i jednom od najznačajnijih i najuticajnijih srpskih političara u Austrougarskoj druge polovine 19. veka sa Ljubomirom Bandovićem u glavnoj ulozi, dok su u ostalim ulogama Žarko Laušević, Katarina Žutić, Anja Pavićević, Andrija Kuzmanović, Nikola Ristanovski, Milutin - Mima Karadžić i drugi. Još se ne zna kada bi trebalo da uslede Filmski susreti u Nišu gde će, između ostalog, nagrada “Pavle Vuisić” biti uručena Voji Brajoviću, a ovdašnja filmska ostvarenja i glumci naći se pred tradicionalno izvanrednom niškom publikom. Ako dr Kon i Kisić Tepavčević ne zviznu u pištaljku dižući crvene kartone, septembar će biti obeležen raznim, ne samo filmskim manifestacijama.