Utorak 27. oktobar 2020. Blic broj 8502 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Miodrag - Mića Tabački
Nove tehnologije sve mogu bolje i lepše, ali lažno Vizuelna komponenta je ugrožena, temeljno i u svakom smislu. Čekam da se pojavi aplikacija il’ šta već preko koje ćemo kilometar-dva hodati obučeni u “armani”, pa onda dva-tri kilometra u “versače”, pa ko voli može i redom - kaže čuveni scenograf Miodrag Tabački.
Nekad mi je bitno da čujem reditelja, kako on zamišlja predstavu, a nekad sam sve zamislim, smislim, a gotovo uvek se ispostavi da će to odgovarati
foto: provatna arhiva
foto: mitar mitrović
Tatjana Nježić
2 POP&Kultura
Naslovna
Večeras u galeriji “Haos” otvara se izložba njegovih crteža koji su nastajali u brojnim scenografijama i kostimografijama koje je uradio, a koji su, kako ističu likovni znalci, zapravo autohtoni umetnički radovi. Šturi biografski podaci kažu da je diplomirao i na Arhitektonskom fakultetu i na Fakultetu primenjenih umetnosti, potpisao preko 300 scenografija i stotinak kostimografija, za koje je dobitnik brojnih priznanja, da je izlagao u zemlji i inostranstvu, decenijama bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i na Cetinju, kao gostujući profesor predavao na engleskom Trent univerzitetu u Notingemu, na više univerziteta u SAD. Dogovor za razgovor tekao je lako i, kako to obično biva kad je Tabački u pitanju, prožeto neodoljivom duhovitošću, a glasio je “u skladu sa karakterom” - nedelja, tačno u podne, Gospodska ulica, kafe “Korak ispred”… Vreme beše dovoljno druželjubivo da se može sedeti napolju, sreli smo se i pre određenog mesta i vremena, te odosmo na obližnju zemunsku pijacu da ni na jednoj tezgi, gle čuda, ne nađemo zelje koje je želeo da pazari. Usput pokoja reč o scenografiji i njenoj ugroženosti danas, a i šire gledano da je estetika u problemu, a nije reč o estetici ružnog, već o njenoj poniženosti i odsustvu, što hteli ili ne znači da je to i etika. Naravno, nezaobilazno je bilo i pominjanje korone; odakle god i kako god da je došla valja čuvati i druge i sebe, nositi maske, držati distancu, dezinfikovati… A da nevolja bude veća, kako duhovito dodade u svom maniru, “i stidne vaši su se pojavile”. Odabrasmo sto, naručismo kafu i smokovaču (ili kako se već zove rakija od smokve), zamolismo ljubaznu konobaricu da nas fotka njegovim telefonom… Otvara se izložba vaših radova, rađenih za scenografije i kostimografije, a koja je i svojevrsna retrospektiva… - Scenografija i kostimografija su mnogo složenije i kompleksnije od crteža. U zavisnosti od određenog zadatka izražavam se nekada kroz crtež, nekada kroz sliku, kroz montažu, retko kroz maketu... Dakle, crteži su samo jedan segment od mogućnosti
Posle obilaska pijace, Mića Tabački u razgovoru sa novinarkom “Blica”
koje koristim da bih prikazao svoje rešenje koje s jedne strane zavisi od same predstave, a s druge od potreba da se probliži cela slika onom ko treba da realizuje, a to su radionice. Te svoje da l’ slike, da l’ crteže, da l’ modele... uvek naknadno prikazujem kroz elaborat koji podrazumeva tehničke crteže i konstruk-
tivna rešenja, izbor materijala… Uvek se trudim da izbori tehnika odgovaraju žanru, i naravno samom rešenju. Budući da je reč o svojevrsnoj retrospektivi nameće se pitanje sa kojim utiskom i osećanjem se osvrćete na sopstveni pređeni put, na urađeno, postignuto?
foto: provatna arhiva
Linija mašte i mrlja materije Izložbu u galeriji “Haos” večeras otvara Milena Dragićević Šešić, a u katalogu Gordana Popović Vasić, između ostalog, piše da prirodu talenta Miodraga Tabačkog odlikuju maštovitost, kultura i smelost. - Raznovrsni po temi i karakteru, ovi crteži raznorodni su i po tehničkim sredstvima kojima su izvedeni. Ponekad je to olovka, tuš ili akvarel, pastel ili čak ulje… (…)Povremeno duhovitom razigranom linijom sa mnoštvom detalja prikazuje scenu kao u slučaju „Bajke o kralju Jelenu“, Šoovog komada „Nikad se ne zna“ ili „Silom muž“ Fejdoa, gde je crtež začinjen i šaljivim gotovo karikaturalnim predstavama. Ovi linearni crteži i pored guste nervature odišu lakoćom, ravnotežom elemenata i Difijevskom suptilnošću. Ponekad, linijama crteža suprotstavlja akcente u boji koji ne samo što nagoveštavaju definitivni izgled scene već znatno oživljavaju samu skicu. To je slučaj kod „Balade o gospodaru Halevinu“, kao i „Na letovanju“ M. Gorkog. U drugim prilikama će to biti slikarski postupak poput „Cementa“ F. Glatkova i H. Milera ili „Carmina Burana“ K. Orfa. Za „Rodoljupce“ J. St. Popovića kombinacijom slikanih partija i linearnog crteža postiže uzbudljiv rezultat paradigmatičnog značaja. Kod navedenog primera zanimljiv je diskretan „citat“ slike E. Delakroa koji se kao kroki javlja u vrhu skice. Daleko konstruktivnije, čvršćom linijom sugeriše prostor i perspektivu i širokim dijapazonom crtačkih sredstava radi skice za Eshilovu „Orestiju“, „Antigonu“ D. Smolea, Molijerovog „Don Žuana“ ili „Vojvotkinju od Malfija“ Dž. Vebstera... - piše Gordana Popović Vasić. Navodi i da suverena crtačka veština Miodraga Tabačkog dolazi do izražaja i u nacrtima za pozorišne kostime: ”Tabački svojim kostimima uvek omogućava slobodu kretanja aktera na sceni. U crtačkom smislu ove skice, kao i scenografski radovi, sadrže bogat repertoar tehničkih i likovnih inovacija. (…)Poetika crteža Miodraga Tabačkog, nastala u sukobu linije mašte i mrlje materije, sublimacija je iskonskog susreta imaginacije i funkcije u pozorišnom činu”.
- Ništa tu meni nije neobično. Svestan sam da je toga bilo dosta, ali nemam utisak da je to puno, ne osećam zamor. Uvažavam sve što je sledilo i donelo, ali to me ne opterećuje i ne zamara. Šta je za vas ključno kad, da tako kažemo, scenografski i kostimografski
Kada likovni umetnik naslika figuru određenog čoveka u odelu, ili osobu koju zamišlja u odelu, neki prostor iz svoje mašte ili konkretan - to je likovno delo. Po mom uverenju nema razloga da se umetničkim delom ne smatra i kada scenograf naslika određeni lik ili prostor iz komada, naravno ukoliko sadrži sve segmente koji određuju da neko delo bude umetničko.
udomljujete predstavu? - Sve se događa krajnje spontano. Rešenje koje nudim, a koje proizlazi iz onoga što radimo, ne može biti dijametralno drugačije od razmišljanja ostalih učesnika u predstavi, a ni od publike. Imao sam sreću da moja rešenja budu prihvatana od reditelja, drugih učesnika u predstavi, i od same kuće koja se isto tako pita ako ni zbog čega drugog a ono zbog finansija. Ima li nekih predstava koje su vam, po bilo kojem kriterijumu, posebno ostale u sećanju? - Radio sam i radim sve meni poznate žanrove i vrlo mi je teško da izdvojim samo neku ili neke. Jako se razlikuje rad na dramskim, baletskim, muzičkim predstavama, a da ne govorim
POP&Kultura 3
Bojan Slačala
Radili ste u negdašnjoj Jugoslaviji, danas regionu, u inostranstvu. Postoje li razlike? - Ne više nego na ostalim planovima. U velikim pozorištima je meni vrlo teško da izdvojim u kojoj radionice sam se bolje osećao. Jasno je da velike kuće imaju bolje produkcijske mogućnosti. U tom smislu je mrtva trka između ljubljanske drame, zagrebačkog HNK, beogradskog narodnog pozorišta… Možda da spomenemo Šaušpilhaus Dizeldorf. Kao što je za nas fascinantno dosta toga u Nemačkoj tako su i pozorišne radionice i produkcione mogućnosti. S tim što, moram da kažem da se i tamo vodi računa o budžetu jednako kao i ovde, možda čak i više. Kad počinjete rad na nekoj predstavi, razgovarate s rediteljem, šta je to što vas prvo povuče? - Prvo i generalno kad se nađem pred nekim zadatkom je neizvesnost, uzbuđenje i činjenica da je meni, koliko god da je nešto zahtevno ili teško, zapravo radost da se time bavim. Nekad mi je bitno da čujem reditelja, kako on zamišlja predstavu, a nekad sam sve zamislim, smislim, a gotovo uvek se ispostavi da će to odgovarati. Jedini ste scenograf koji je imao izložbu u Galeriji SANU, jedini naš stvaralac zastupljen u Svetskoj
enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine 20. veka, laureat brojnih nagrada, da li vam je neko priznanje posebno značilo i znači? - Svaki put sam bio i zatečen i uzbuđen. Dobio sam nekoliko nagrada za životno delo, pa se i štrecnem. Negde me najviše, što bi se reklo, voznelo vo nebo - počasni doktorat univerziteta umetnosti. A pre toga Nagrada “Ivan Tabaković” Srpske akademije nauka i umetnosti za samostalnu izložbu u Umetničkom paviljonu “Cvjeta Zuzorić”. Inače… kada likovni umetnik naslika figuru određenog čoveka u odelu, ili osobu koju zamišlja u odelu, neki prostor iz svoje mašte ili konkretan - to je likovno delo. Po mom uverenju nema razloga da se umetničkim delom ne smatra i kada scenograf naslika određeni lik ili prostor iz komada, naravno ukoliko sadrži sve segmente koji određuju da neko delo bude umetničko. Slovite za duhovitog čoveka… - Odmah da vas prekinem, slab sam analitičar kad se radi o mom liku. Takav sam kakav sam. Povremeno se pominju vaše studiozne i lucidne analize, kada ste bivali u žirijima, a prožete duhovitošću… - Ako nešto izazove čoveka da bude duhovit, to je veliki kompliment za onoga ko je to izazvao. Iz perspektive vaše analitičnosti; kako izgleda društveni, politički realitet u kojem smo? - Ne znam da li sam indoktriniran nazivom galerije u kojoj se izložba otvara, ali na to pitanje moj odgovor je kratak - haos. U svakom smislu. Ovo nije duhovito, ovo je tačno. Pominjali smo da je scenografija danas ugrožena, da je estetika ugrožena? - Vizuelna komponenta je ugrožena, temeljno. Nove tehnologije sve mogu bolje i lepše, ali lažno. Samo čekam da se pojavi aplikacija il’ šta već preko koje ćemo kilometer dva hodati obučeni u “Armani”, pa onda dva tri kilometra u “Versače”, pa ko voli može i redom.
foto: Romana Slačala
u lutkarstvu. Pritom dilema je i koji ključ odabrati; da li one koje su me više ispunjavale, one koje su bolje prošle… U svakom slučaju, imao sam zadovoljstvo da uglavnom radim ono što sam voleo. U sve što sam radio sam se podjednako tj. sasvim davao. Možda, ako baš treba, mogu da izdvojim one koje su se same izdvojile i zbog drugih faktora; gledane, dugovečne, koje su bivale po festivalima, putovale… U tom smislu jedna od dražih predstava mi je “Karmina burana” Narodnog pozorišta Sarajevo, koju je preko Dubrovačkih letnjih igara, gostovanja u Zagrebu, Novom Sadu, Beogradu, Izraelu, Nemačkoj…. video impozantan broj gledalaca, zatim, predstave Jugoslovenskog dramskog “Otelo”, “Pučina”, “Putujuće pozorište Šopalović”, “Bure baruta”, “Pozorišne iluzije”…I da ne nabrajam.
Umetnici su večni trn u oku negativaca Sveta dužnost svakog umetnika je kritika. Pozitivna ili negativna, ali kritika. I da bude jasno svima - nikad nije bilo lako, niti će se ikad išta promeniti, kaže muzičar i likovni umetnik Bojan Slačala. Neven Džodan Popularni nojz-pop bend “Artan Lili” prvi put će u karijeri 6. novembra (20) održati koncert u Kombank dvorani u Beogradu, gde će promovisati reizdanja na CD-u: debija “Artanl Lili” i drugog albuma “New Deal”, a u okviru koncertnog serijala “Pod maskama” promoterske kuće “Long Play”. To je bio povod za razgovor sa Bojanom Slačalom, frontmenom benda “Artan Lili“, koji uprkos otežanim okolnostima života u vreme pandemije gura dalje i jedva čeka da sa bine razigra publiku u ritmu pesama “Ako stanemo tu”, “Nije svejedno”, “Srce”, “Ispod kože” ili “D.E.P.R.A.”, “Maca”... Kakav je osećaj pred nastup u nekadašnjem Domu sindikata gde su nekada svirale sve YU muzičke zvezde? - Lep i potpuno nerealan za ovo vreme. Pre par dana sam pročitao članak o legendarnom barmenu Doma sindikata, gospođi Safeti. To je bila prvoligaško estradna opsada šanka. Posle tog članka mora ti biti drago što tu nastupaš. Vi ste u skoro nemogućim uslovima u prethodnih nekoliko meseci uspeli da održite nekoliko koncerata. Kako se aktuelne mere protiv pandemije odražavaju na atmosferu na koncertima. Šta je vama najupečatljivije? - Najluđe je bilo u junu, tik nakon onog prvog straha. Svirali smo u Somboru i Novom Sadu. Sve funkcioniše, bend štima, raspoložen. Publika ok, pun trg, sunčan dan. Ali fali neka daska i nama i publici. Kao neka postapokaliptična jeza. A pogledajte situaciju sad - imamo mnogo više zaraženih nego tada, a pet puta smo iskuliraniji. Znači da smo se adaptirali na situaciju. Što je bolje od onih presija s početka godine. Mnogo bolje. Jesu li pesme sa trećeg albuma zaživele među publikom, odnosno da li su se izdvojili koncertni favoriti? - Evo, to je jedan od kikseva ovog vremena. Nismo uspeli koncertno promovisati no-
ve pesme koje smo objavili u decembru 2019. Taman kad smo to planirali u martu, morali smo sve da odložimo. Tek sad, nakon desetak koncerata mogu da osetim koliko su te pesme zaživele u publici. Reakcije su sjajne. Na “Macu” pogotovo. Kako ti kao likovni umetnik vidiš nedavni vandalizam na jednoj retrospektivnoj izložbi strip umetnika? - Konačno malo svetla u večnoj hladovini. Ali svetla reflektora… Meni je ovaj incident u likovnoj galeriji na nivou SF filma. Ima taj kemp momenat. A o cepanju radova mislim isto kao da, na primer, pitate policajca šta misli o nekom ubistvu. Nema razlike. Vandale treba kazniti. Za kaznu da se bave umetnošću. Objasniti im da je Hitler imao slične kulturno-umetničke metode i da su one bila uvertira za Holokaust i Drugi svetski rat. I ti si učestvovao nedavno na kolektivnoj izložbi „Ako utopija uspe…“ u Domu omladine sa “Kompozicijom za direktorsku kancelariju PGP”. Da li je i tamo mogao da se dogodi sličan scenario? - A, pa tamo ipak ima obezbeđenje. Mora čovek misliti o svemu, ako je već hrabar i kuražan, što je umetnička dužnost. Da li je danas teže (ili lakše) preživeti kao slikar ili kao muzičar? - Mrtva trka. Ima onaj vic kad trče Crnogorac i Bosanac na 100 metara pa Crnogorac odustane, a Bosanac zaluta. Tako je to. Bar smo se kvalifikovali za vic. Šta bi u današnjem vremenu bila moralna obaveza umetnika? - Kao što rekoh, sveta dužnost svakog umetnika je kritika. Pozitivna ili negativna, ali kritika. I da bude jasno svima - nikad nije bilo lako, niti će se ikad išta promeniti. Umetnici su večni trn u oku negativaca. I na tom putu ne mogu da se oslone ni na kog drugog sem na same sebe. Koliko su jaki, toliko će uraditi i dobaciti. To važi za sva vremena i sve prostore. Od Altamire do Mome. Nedavno je i tvoj drugi bend “Stuttgart online” objavio novu pesmu “Dok hodamo bosi”. Hoće li uskoro biti koncerta? Ako je moguće tako nešto planirati... - “Štutgarti” su neumorni, spremamo nove pesme i biće lepih iznenađenja u bliskoj budućnosti. Objavićemo i treći album na vinilu, a čim se ukaže prva prilika - penjemo se na binu.
4 POP&Kultura
Pozorište Umetnost, presan život, incident...
Na nama je da razlučimo žito od kukolja, te da poput nevinog djeteta u onoj priči “Carevo novo ruho”, ponekad i uzviknemo: “Car je gol“ kaže Miro Gavran, poznati hrvatski književnik koji je bio gost Beograda. Tatjana Nježić
Beogradski pozorišni život proteklog vikenda obeležile su dve premijere; „Čitač“ Bernarda Šlinka (dramatizacija Fedor Šili) u režiji Borisa Liješevića na Sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog 24. oktobra i dan zatim „Jedan Pikaso“ Džefrija Hačera u režiji Erola Kadića na Sceni „Mira Trailović“ u „Ateljeu 212“. I, između ostalog, obe se na ovaj ili onaj način bave odnosom umetnosti i presnog života.
Bingo
Kada bi u jednoj reči trebalo štogod reći o „Čitaču“ Beogradskog dramskog, onda bi to bilo - bingo ili bravo. E sad, premijera jeste počela omanjim incidentom, ali, istini za volju, recimo i to da je bio ispraćen aplauzom publike. Naime, u ovoj (zahvaljujući proslavljenom istoimenom romanu i filmu) poznatoj priči koja se odvija u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, o ljubavi šesnaestogodišnjaka i dvadesetak godina starije žene, koju obeležava činjenica da krije nepismenost i da je služeči Trećem rajhu sudelovala u zločinima, na početku Lješevićeve pozorišne postavke, predočava se njihovo poznastvo koje rezultira i emotivnim i seksualnim spojem. Prvih desetak minuta predstave obeležilo je, doslovce, štektanje foto-aparata. A onda je u jednom trenutku Mira Karanović zaustavila magiju pozorišnog čina, rekla fotoreporterima da napuste salu inače nema predstave, dobila gromoglasan aplauz, a kad su oni izašli, kazala „sad nastavljamo“. Usledila je scena njihovog telesnog, i ne samo telesnog, zbližavanja kroz koju se upečatljivo prelamaju njihovi likovi, karakteri, odnos... Mihaelovu zaljubljenost obeležiće njen iznenadni odlazak, odnosno nestanak da bi je kasnije, kao student prava, video na optuženičkoj klupi kao nacističkog zločinca i suočio se s pitanjem - šta sad; kako oprostiti, kako osuditi, da li je voleo zločinca... Hteo to čovek ili ne, suočavanje je nužno. I kad ga izbegavaš i kad zatvaraš oči, posledice su tu. I ono što smo uradili i što nismo uradili, deo je nas, naših života, deo odgovornosti. Za razliku od filma u Liješevićevoj postavci „Čitač“ je, pre svega, scenska priča o od-
nosu među generacijama i o odgovornosti. “Zakazali ste, čitava tvoja generacija je zakazala. Dobro, ti i majka niste počinili nacističke zločine. Ali ste ih posmatrali, ili od njih skretali pogled, a nakon ’45. tolerisali među sobom zločinca, čak ih i prihvatali. To je vaša generacija, oče. Generacija počinilaca, posmatrača i skrivača pogleda, onih koji su tolerisali i prihvatali”, kaže Mihael ocu u jednoj od izuzetnih scena ove predstave. Od početka do kraja blistava je Mirjana Karanović kao Hana Šmit, i kada se od prikrivene, ali prisutne žudnje za životom upušta u po svim osnovama nedopustivu vezu, i kada pod raznim izgovorima traži da joj se čita jer joj je to (književnost, umetnost) možda i jedino pribežište, jedini izlaz, pa i smisao, i kada na suđenju preuzima krivicu veću nego što bi trebalo samo da se ne otkrije njena nepismenost, i kada se nakon dugogodišnjih zatvorskih dana ponovo sretne s njim... Marko Grabež kao Mihael, takođe. Može se reći da je skočio za stepenicu više u odnosu na inače hvale vredno proletošnje izvođenje na generalnoj probi. S jedne strane
mladalački uznesen, sa druge generacijski beskompromisan, sa treće pošten u odnosu prema sebi i drugima, iznad svega zapitan, Grabež je Mihaela otelotvorio punokrvno, svedeno i snažno u isti mah. Više nego interesantnom glumačkom bojom obeležio je Boda Ninković i Mihaelovog oca koji, sagledavajući istorijsku odgovornost, sinu veli da kolektivna krivica može biti i zadatak obnavljanja ljudskosti, i kao sudija koji mereći fakta zna da pravo i pravda najčešće ne idu zajedno. Igrajući po više uloga Milica Zarić, Jadranka Selec i Ivan Tomić su glumački hvale vredno organsko tkivo ovog ostvarenja za koje se mirne duše može očekivati na kartu više a za koje scenografiju potpisuje Janja Valjarević, kostimografiju Dragana Lađevac, a muziku Stefan Ćirić.
Gernika
Pitanje šta umetnost može ili ne može bilo je u jednoj od glavnih uloga i u predstavi “Jedan Pikaso” Džefrija Hačera u režiji Erola Kadića. Da li je “Gernika” slavnog slikara - nastala 1937. inspirisana realnim masa-
Premijera “Čitača” jeste počela omanjim incidentom, ali, istini za volju, recimo i to da je bio ispraćen aplauzom publike
krom postal simbolom antiratnog krika - išta promenila, spasla i jedan život… Oslanjajući se na poznate biografske podatke iz života ovog svestranog španskog umetnika, kao i na istorijsku faktografiju iz perioda Drugog svetskog rata, Hačer je, između ostalog, fokusirao uzbudljivu spekulaciju: Kako bi izgledao mogući susret poznatog umetnika, za koga znamo da je period okupacije proveo u Parizu, i predstavnika nacističkog režima, u ovoj drami vrlo privlačne i obrazovane Gospođice Fišer koju ubedljivo tumači Sofija Juričin s merom otkrivajući njene slojeve; od (ne)svesnih razloga za pripadnost nacistima do sagledavanja umetnosti i kao izvora ličnog smisla i punoće življenja. Zagonetnog genija harizmatični Tihomir Stanić je dočarao kao pomalo razbarušenog, između ostalog ne skrivajući ranjivost i osetljivost iza naoko sigurnog nastupa, svojevrsne (kratkotrajne) isključivosti, povremene zavodljivosti… Ukratko, u svakakvim vetrometinama, a i kad se one malko utišaju, iako stvari nikad nisu ni jednostavne ni crno-bele, valja svakom naći u šta će makar za nijansu više upreti svoj pogled; u Fišerkino “svi smo mi za nešto krivi, samo treba naći odgovarajući zakon” ili Pikasovo “najgora umetnost na svetu je politička umetnost”. Muziku za predstavu uradio je Branislav Pipović, scenograf je Marija Jevtić, a kostimograf Ivana Ristić. T. Nježić
Pod motom “Smeh je lek“ u Madlenijanumu je od 22. do 25. oktobra održan “Gavran fest”, manifestacija na kojoj su prikazane četiri predstave nastale po delima Mira Gavrana, koji slovi za najplodnijeg savremenog hrvatskog pisca. Jezik brojki kaže da je autor 50 dramskih tekstova po kojima je nastalo više od 350 premijera širom sveta, inscenaciju njegovih dela videlo je više od četiri miliona gledalaca, objavio je 10 romana, dve zbirke priča, jednu poezije, deset knjiga za decu i mlade, ekranizovana su tri njegova filmska scenarija, šest TV dela, 32 radiodrame, po njegovim libretima nastala su tri mjuzikla i jedna opera, a dela su mu prevođena na više od 40 jezika. Dobitnik je tridesetak književnih i pozorišnih nagrada među kojima su nagrada “Central european time” 1999. koja se u Budimpešti dodeljuje najboljim srednjeevropskim piscima za celokupan opus, kao i nagrada Evropski krug 2003. za afirmaciju evropskih vrednosti u svojim tekstovima. Dopisni je član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Ruske akademije književnosti u Moskvi i Slovenske akademije književnosti i umetnosti u bugarskom gradu Varna. Miro Gavran je, ističu upućeni, jedini živi dramski autor na svetu kojem je nekoliko zemalja organizovalo pozorišni festival gde se izvode predstave nastale po njegovim dramskim delima. Prvi “Gavran fest” održan je u Trnavi u Slovačkoj 2003. godine, a potom su se festivali održavali i u Krakovu u Poljskoj, u Pragu u Češkoj i Augsburgu u Nemačkoj. Upravo održani beogradski “Gavran fest” je jedanaesti po redu, a Srbija peta zemlja u kojoj se odvija. Susretljiv i ljubazan, na početku razgovora, i u šali i bez šale kaže da, zapravo, bez smeha nema života. Sa kojim osećanjem i očekivanjem ste ovoga puta došli u Beograd, odnosno na jedanaesti „Gavran fest“? - Pošto sam od prije znao predstave u izvedbi srpskih teatara, te visok stupanj profesionalnosti i organiziranosti Teatra Madlenianum kao organizatora, u Beograd sam došao sa očekivanjem da će biti kvalitetno organiziran festival s dobrim predstavama u kojima će istinski ljubitelji teatra uživati. I to se zaista i dogodilo u ugodnom prijateljskom okružju. Čim se pomene sadašnji trenutak, hteli ili ne, nameće se tema - pandemija Covid-19. Na konferenciji ste duhovito napomenuli da ga ne puštate u svoje drame i romane (dela), kao i da nam, citiram, samo solidarnost može pomoći. Kakva su vaša gledišta o aktuelnoj koroni, šta nam je donela, šta odnela, šta nas čeka? - Iako je u posljednjih tisuću godina u Evropi, a i u svijetu bilo opasnijih epidemija i pandemija, ova je valjda prva prava globalna koja se istodobno događa na svim kontinentima. Mislim da nas ova pandemija podsjeća da smo svi obični smrtni ljudi, da nam je sada svima važnija solidarnost
POP&Kultura 5
Miro Gavran
Moderni stil života radi protiv čoveka nego ikada prije, te da nas ova pandemija uči strpljenju. Izvedbene umjetnosti među kojima je teatar, posebno su snažno pogođene ovom pandemijom. I mi i publika osvjestili smo koliko su nam umjetnost i teatar važni. A i naši glumci i naša publika su pozvani na hrabrost i odgovorno ponašanje žele li da se predstave uopće dogode. Tvrdim da su u teatru ljudi sigurniji nego u autobusima, avionima, trgovinama i nadam se da neće više biti zabrana izvođenja predstava. A čim ova pandemija prođe, pokušat ću je čim prije zaboraviti i zato sam rekao da u novom romanu koji pripremam i komediji koju sam ovo ljeto napisao radnja završava u 2019. jer ne želim da mi junak teksta bude taj virus, ni sve ovo što sada svi zajedno prolazimo.
Na ovogodišnjem „Gavran festu“ je i predstava „Noć bogova“, komad u kome se bavite odnosom umetnosti i vlasti. Šta je veća omča o vratu umetnosti a i čoveka, manipulacija (i tortura) zarad ideologije ili zarad profita? - Točno i moja “Noć bogova” u izvedbi vrhunskih srpskih glumaca Vojina Ćetkovića, Dejana Lutkića i Nebojše Ilića govori o političkoj manipulaciji i nemogućnosti istinskog prijateljstva između umjetnika i političara. Tu je, srećom, ubačena i jedna ljubavna priča, tako da sve ne bude svedeno na politiku. Ne znam što da vam odgovorim što je gore: da li kada se čovjek prodaje zbog ideologije ili zbog profita... I jedno i drugo znači želju za izvanjskom moći i predstavlja naš pad u ljudskom smislu. Usuđujem se ustvrditi da uvijek posrćemo i padamo kada svoje postupke mjerimo ljudskim sudovima, a dižemo se kada se držimo božanskih mjerila vrijednosti. Dela su vam izvođena u mnogim inostranim zemljama, bili ste na više od sto premijera svojih komada. Kakvi su utisci? Šta je to što je, na ovaj ili onaj način isto, a šta ono što je (uvek) različito od sredine do sredine, od jedne do druge kulture? - Od dosadašnjih 380 teatarskih premijera, mislim da sam ih vidio oko 150, i to od Buenos Ajresa i Vašingtona do Pariza,
umetnosti (konkretno pozorišta) danas, odnosno u savremenom svetu? - Umjetnost, a i teatar već stotinak godina imaju dva izbora: govoriti o istinskom, konkretnom životu, usmjeravajući se prema ljepoti i ljudskosti... Ili se zadovoljavati jeftinim pomodarstvom, ispraznošću, te eksperimentima koji su sami sebi svrha. Toliko je prevaranata među slikarima i književnicima, redateljima... Toliko lažne umjetnosti koja nas ostavlja posve hladnima. A opet, toliko je predivnih knjiga, predstava, filmova, kipara, slikara oko nas. Na nama je da kao publika razlučimo žito od kukolja, te da poput nevinog djeteta u onoj priči “Carevo novo ruho”, ponekad i uzviknemo: “Car je gol!”. A vaše viđenje političkih i društvenih prilika u regionu? - Iako ne volim govoriti o politici u svojim intervjuima, usuđujem se reći da je u Evropi i u svijetu politika na jako niskim granama. Imam osjećaj da najvažnijim procesima u zemljama više ne upravljaju političari izabrani od naroda, nego neki skriveni svjetski centri moći. A za sve nas je loše ako političari ne pokažu račun svome narodu, nego nekim nevidljivim moćnicima koje nitko nije izabrao da rukovode sudbinama brojnih naroda i ovog svijeta.
foto: snežana krstić
Godine, ako se ne varam, 1983, sa komadom „Kreontova Antigona“, zakoračili ste u svet teatra, dramskih komada... Reč je o delu u kome se, između ostalog, bavite temom manipulacije. Manipulacija nekad i sad? - Ta moja prva drama “Kreontova Antigona” iz daleke 1983. godine govorila je o političkoj manipulaciji. U protekla tri i pol desetljeća imala je dvadesetak premijernih izvedbi po svijetu, a francuska izvedba “Roseau Theatera” čak šest ljeta je igrala po dvadeset dana zaredom na velikom međunarodnom festivalu u gradu Avignon - dakle, nije zastarila ta manipulacija koju sam tada kao dvadesetogodišnji mladić opisao. Političari se trude što suptilnije manimulirati, a na nama piscima je da to što uvjerljivije razotkrijemo i opišemo. Možda su teatar, književnost i film najpozvaniji od svih umjetnosti da pomognu ljudima prepoznati političku manipulaciju kojoj smo često izloženi.
Ponekad mi se čini da živimo neku iščašenu grotesku, ponekad ozbiljnu dramu, a ponekad mi se čini da su oko nas komični likovi za koje bi Aristotel ustvrdio da su lošiji od nas, kaže čuveni književnik
Sofije, Moskve, Atine, Rima, Praga, Krakova, Beograda, Ljubljane, Sarajeve... Rekao bih da me znaju režirati i glumiti na slične načine, ali da se predstave možda najviše razlikuju po glumačkom ritmu igre, što je u ovisnosti od temperamenta nekog naroda, pokrajine ili grada. Meni su najdraže one predstave u kojima su glumci u prvom planu, a mi pisci i redatelji u drugom planu. I ja kao gledatelj najduže pamtim one predstave u kojima su glumci ostvarili sugestivne uloge bez obzira na dramsku priču i redateljski rukopis. Kazali ste da vam je blizak teatar koji poštuje emociju, publiku i glumce. Ne živimo li u vremenu u kome su emocije skrajnute, sem kad je potrebno zloupotrebiti ih, a čovek (gledalac, publika) sveden na glasača i potrošača?
- U pravu ste: liberalni kapitalizam i moderni stil života rade protiv emocija, čovjeku ostavljaju sve manje vremena za porodicu i prijatelje. Ja pokušavam te emocije i ljudskost sačuvati u svojim dramama i komedijama, u svojim romanima i libretima za mjuzikle. U tom pogledu sam staromodan i tradiocionalan: želim da je moj čitatelj na zadnjoj stranici moje knjige bolja osoba nego na prvoj stranici, želim da je moj gledatelj nakon sat ili dva koliko traje moja predstava emotivno doditnut i zamišljen nad sobom kao čovjekom. Volim da moji gledatelji i čitatelji s mojim junacima prožive zgusnuto putovanje kroz njihovu egzistenciju i želim da ih na kraju tog putovanja dodirne katarza i svojevrsno očovječenje. Kako vidite poziciju, moć i/ili nemoć,
U Evropi i u svijetu politika je na jako niskim granama. Imam osjećaj da najvažnijim procesima u zemljama više ne upravljaju političari izabrani od naroda, nego neki skriveni svjetski centri moći. A za sve nas je loše ako političari ne pokažu račun svome narodu, nego nekim nevidljivim moćnicima koje nitko nije izabrao da rukovode sudbinama brojnih naroda i ovog svijeta
Jezikom (vašeg) pera: u kom žanru živimo i ko su i kakvi su glavni junaci na javnoj sceni? - Ponekad mi se čini da živimo neku iščašenu grotesku, ponekad ozbiljnu dramu, a ponekad mi se čini da su oko nas komični likovi za koje bi Aristotel ustvrdio da su lošiji od nas. Upravo zbog toga što kao čovjek imam različite poglede i različita osjećanja na ovaj svijet koji nas okružuje, ja volim kao kazališni pisac izražavati se u različitim žanrovima. Sve to je naš bogati neponovljivi život, sve to je ovaj složeni svijet koji nas okružuje. Autor ste preko 50 drama do sada, a šta je sada predmet vaše spisateljske pažnje? - Ove godine sam napisao dva teksta. Jedan je komedija “Na kavici u podne” u kome opisujem kroz dvadeset godina, kroz sedam scena odnos majke i sina. Počnem priču kada sin maturira, a majku je upravo ostavio otac u četrdeset četvrtoj godini života, a završim kada je sinu četrdeset godina, a majka napuni šezdeset i petu i odlazi u mirovinu. To je nježna, emotivna priča o dvoje gubitnika i upravo je sam režiram, a u njoj glume moja supruga Mladena i naš sin Jakov. A drugi tekst je drama “Glasnogovornik” u kojoj su jedini i glavni junaci stari političar koji još uvijek vuče konce i postavlja ministre, te mladić koji tek ulazi u politički život, a ovaj stariji mi je mentor. Tu ima i humora i drame i neočekivanih preokreta. Oba teksta su duboko povezana s našom stvarnošću i nadam se da će imati lijep život, jer mi je nekoliko mojih prevoditelja već javilo da ih žele prevesti na druge jezike. A radim već mjesecima i bilješke za novi roman, pa vidjet ćemo hoću li ga napisati...
6 POP&Kultura
Feljton (IV)
Šta hoćete
Ugledni britanski novinar, istoričar i pisac Pol Džonson napisao je knjigu o poznatim intelektualcima, od Marksa i Tolstoja do Sartra, Hemingveja i Orvela, u kojoj istražuje koliko se njihov privatni život razlikovao od njihovih velikih ideja. Knjigu “Intelektualci” u izdanju “Lagune” prevela je Marija Toth Ignjatović.
O delu i liku austrijskog nobelovca, velikog pisca nemačkog jezika, s ličnijeg, prisnijeg aspekta govorili Jan Krasni, Dragana Kovačević, Slavica Stojanović Krasni i Goran Gocić.
Mastiljava krznena pufna
Vladimir D. Janković
foto: profimedia.rs
Sartr je radio po ceo dan, vredno je pisao: u to vreme ispisivao je milione reči: predavanja, pozorišne komade, novinske članke, komentare za radijske emisije, filmske scenarije, reportaže, filozofske pamflete. Žak Odiberti ga je jednom opisao kao “kamion koji se svuda lagodno parkira: u biblioteci, pozorištu, u bioskopima”. Međutim, u večernjim satima se zabavljao, a do kraja noći uglavnom bi bio mrtav pijan, vrlo često i agresivan. Kami je jednom prilikom dobio od njega modricu oko oka. Mnogi su, čak i izdaleka, dolazili samo da bi ga videli. On je bio kralj kvarta (quartier) i pobesnelih (enrageés), onih koji su bili branchés (znalci) i kralj podrumskih pacova (rats des caves); po rečima Sartrovog glavnog izdavača Žana Polana, bio je “duhovni vođa hiljadama mladih ljudi”. Ali ako je Sartr bio kralj, ko je bila kraljica? Iako je bio duhovni vođa mladih, kud ih je to vodio? To su dva posebna, mada međusobno povezana pitanja koja moraju odvojeno i da se ispitaju. U zimu 1945–1946, kad je Sartr postao slavan širom Evrope, već blizu dve decenije je živeo sa Simon de Bovoar. De Bovoar je bila devojka s Monparnasa, zapravo rođena u stanu tačno iznad čuvenog Kafea De la Rotond. Imala je teško detinjstvo u porodici razrušenoj sramotnim bankrotom zbog kojeg joj deda završio u zatvoru; majka joj nikad nije dobila miraz, a otac sklon glumatanju nikako nije dolazio do čestitog posla. S gorčinom je zabeležila o svojim roditeljima: “Otac mi je bio ubeđen u Drajfusovu krivicu koliko i moja majka u postojanje Boga.” Pribežište je potražila u učenju i postala mudra žena, pametnjakovićka, uz to što je bila upadljivo elegantna. Na Pariskom univerzitetu bila je izuzetan student filozofije i Sartr i njegov krug su je prihvatili: “Odsad”, rekao joj je Sartr, “uzimam te pod svoje okrilje.” U izvesnom smislu tako je i bilo, mada njihova veza, što se tiče same De Bovoar, nije bila samo blagoslov. Bila je dva i po centimetra viša od njega i tri godine mlađa, a u strogo akademskom pogledu i talentovanija od Sartra. Jedan od njenih savremenika Moris de Gandijak opisao je njen rad kao “savestan, zahtevan, tačan, vrlo stručan”; uprkos svojoj mladosti, gotovo je izgurala Sartra s prvog mesta na završnom ispitu iz filozofije, a ispitivači Žorž Devi i Žan Val smatrali su je boljim filozofom od njega. Kao Sartr i ona je opsesivno pisala, a u mnogom pogledu i bolja dela. Nisu joj ležali pozorišni komadi, ali autobiografski radovi – mada su u pogledu činjenica bili takođe nepouzdani – mnogo su zanimljiviji od Sartrovih. Njen glavni roman “Mandarini”, u kojem prikazuje francuski književni svet nakon rata i za koji je dobila Gonkurovu nagradu, mnogo je bolji od bilo kojeg Sartrovog romana. Osim toga, nije posedovala nijednu od njegovih karakternih slabosti, izuzev jedne: laganja. Ova darovita žena jake volje gotovo od njihovog prvog susreta ipak postaje Sartrova robinja i to ostaje tokom čitavog života, sve do Sartrove smrti. Služila mu je kao ljubavnica, kao surogat-supruga, kuvarica i menadžer, ženski telohranitelj i medicinska sestra, a da nikad nije stekla neki pravni ili finansijski status u njegovom životu. U stvari, Sartr se nije ništa bolje ophodio prema njoj nego Ruso prema svojoj Terez, štaviše – i gore jer je Sartr bio ozloglašeno neveran. U književnim analima jedva može da se nađe primer da je jedan muškarac ružnije
od njega iskorišćavao neku ženu. Slučaj je tim neobičniji što je De Bovoar celog života bila feministkinja. Pod naslovom “Drugi pol” objavila je prvi moderni feministički proglas (1949). To njeno delo širom sveta je prodato u ogromnom tiražu. Njegove uvodne reči “On ne nait pas femme, on la devient” (“Žena se ne rađa, nego to postaje”) svesni su odjek početka Rusoovog “Društvenog ugovora”. De Bovoar je, u stvari, bila rodonačelnica feminističkog pokreta i s pravom bi mogla da bude njegova svetica zaštitnica. Međutim, u sopstvenom životu je izdala sve za šta se zalagala. Nije sasvim jasno kako je Sartru uspelo da uspostavi, a zatim i zadrži svoju vladavinu nad ženom kakva je De Bovoar. Ona nije imala dovoljno snage da iskreno piše o vezi između njih dvoje. Dok Sartru nikad nije ni palo na pamet da o tome piše. U vreme kad su se upoznali, Sartr je bio najčitaniji i bio je u stanju da to što je pročitao tokom razgovora destiluje u monologe, što je nju obaralo s nogu. Kontrola koju je uspostavio nad njom bila je jasno intelektualnog tipa. Nije mogla da ima seksualni karakter. Tridesetih godina De Bovoar je postala Sartrova ljubavnica, ali nešto kasnije prestala je to da bude; počev od 1940-ih godina svi znaci ukazuju da među njima uglavnom nije bilo seksualnih odnosa: De Bovoar je bila potrebna Sartru samo kad mu na raspolaganju nije bilo ništa bolje. Sartr je oličavao arhetip onog tipa muškarca koji je u 1960-im godinama umarširao u javno mnjenje kao muški šovinista. Cilj mu je bio da sebi u svom odraslom dobu ponovo stvori “raj” svog detinjstva, u kojem stoji usred mirišljavog budoara ženskih obožavateljki. O ženama je mogao da misli samo u znaku pobede i zaposedanja. “Svaka moja teorija”, kaže u “Mučnini”, “bila je akt zavođenja i posedovanja. Mislio sam da ću pomoću njih jednog dana uspeti da osvojim ceo svet.” Za sebe je želeo potpunu slobodu i, kako piše, “Sanjao sam o tome da ću tu slobodu ostvariti prvenstveno spram žena.” Nasuprot mnogim slavnim i rutiniranim zavodnicima, Sartr nije mrzeo žene. Štaviše, radije je birao njihovo društvo nego muško, možda zato što su ređe bile sklone da se s njim upuštaju u rasprave. “Radije razgovaram s nekom ženom o kojekakvim sitnicama”, kaže on, “nego s Aronom o filozofiji.” Obožavao je da piše pisma ženama, čak i desetak dnevno. Međutim, žene nije smatrao toliko ličnostima, nego pre skalpovima koje bi kačio o svoj kentaurski pojas.
U BEOGRADSKOJ KNJIŽARI „Zlatno runo“, u Svetogorskoj ulici, održana je druga tribina iz ciklusa „Handke u Srbiji“, koju Udruženje književnih prevodilaca Srbije održava u sklopu projekta „Podrška objavljivanju izabranih dela Petera Handkea“, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja u republičkoj Vladi. Posle prve, veoma zapažene sesije, kad su u atrijumu Narodne biblioteke Srbije o delu i liku Petera Handkea govorili Muharem Bazdulj, Milena Đorđijević i Nebojša Grujičić, ovoga puta veliki savremeni austrijski, južnoslovenski, evropski i svetski pisac osvetljen je s jednog više ličnog, intimnog stanovišta. O Handkeu su govorili germanista i književni prevodilac Jan Krasni, novinar Dragana Kovačević, udovica jednog od ovdašnjih Handkeovih prevodilaca Zlatka Krasnog, Slavica Stojanović Krasni, i pisac Goran Gocić.
Kaktusi i mačke
Jednom zgodom Jan Krasni je izjavio da se u detinjstvu i kao momčić više družio s nemačkim književnicima nego sa srpskim. Danas, kad i sam Jan ima nezanemarljivo književno-prevodilačko iskustvo, ovako se seća vremena kad su u dom njegovih roditelja navraćali pisci kojima je nemački maternji jezik, a među njima i Peter Handke. – Bio sam tada klinac, dete, ime Petera Handkea nije mi ništa posebno značilo. Dete koje je pred sobom videlo čudnog čoveka u kaputu, s naočarima, čove-
ka koji je govorio na nekom neobičnom, meni tad nepoznatom jeziku, i s najvećom pažnjom posmatrao našu baštu, tačnije – naše kaktuse. Sećam se dobro prvog susreta, kad se otac pojavio s gostom koji je samo stajao tako, osmehivao se, zagledao nâs, naš stan, i sad, kad mi se ti trenuci vraćaju, ne znam ko se našao u većem čudu: da li ja, pred tim gostom što govori nerazumljivim jezikom, da li sâm Handke, ili možda naše mačke, koje su se, kad su ga videle, razbežale. U stvari, koliko su se one poplašile videvši njega, toliko se on trznuo videvši njih – čuli smo od Jana Krasnog, na čije se reči nadovezala Slavica Stojanović Krasni: – Kad je prvi put kod nas došao, ja sam u Handkeu videla osobenjaka. Jedan uistinu poseban čovek. Nije mnogo pričao baš, ali sve je posmatrao, sve je zapažao, to sam odmah uočila. Dragana Kovačević se prisetila novosadskog „Prozafesta“ 2017. godine, kad je provela više vremena u Handkeovom društvu: – Čovek stidljiv, povučen, zagledan u stvari koje ga okružuju, stalno s beležnicom u ruci. Vidite ga kako zapisuje nešto, malomalo pa nešto i nacrta. U jednom momentu, jutro je bilo, primetimo mi da nema Petera. On otišao na Frušku goru. Handke je u više navrata nenajavljen dolazio u Srbiju i obilazio fruškogorske manastire. Voli da se sreće sa, kako se to kaže, običnim svetom, da priča s ljudima, običnim ljudima, a ne sa zvaničnicima. Pa ipak, na vreme se pojavio u gimnaziji, gde je imao zakazan susret s učenicima, i onda su mu oni postavljali pitanja. Drago mu je bilo što može da razgovara sa srednjoškolcima, a ne s nastavnicima ili predstavnicima medija ili književnim kritičarima. Savetovao je decu da, ako se posvete pisanju, izbegavaju novinarski stil.
Drugari iz Velike Hoče
Dobitnik Nobelove nagrade za 2019. godinu uvek je, po rečima Dragane Kovačević, „išao protiv svih struja“, iako „na prvi pogled ne izgleda tako“:
Proglašeni pobednici 17. “Balkanime”
Gran pri 17. “Balkanime” u Beogradu dodeljen je filmu “Moj galaktički blizanac Galaktjon” Saše Svirskog iz Rusije, a nagrada za najbolji srpski animirani film pripala je filmu “Trkija” u režiji Marije Vulić i Isidore Vulić. Žiri glavnog takmičarskog programa 17. “Balkanime”, koji su činili Jelena Milunović,
Igor Ćorić i Ana Nedeljković, dodelio je specijalna priznanja filmovima: “Svetlosti i senke” Rastka Ćirića, “Dnevnik od blata” Vuka Palibrka, “Kosmonaut” Kaspara Jancisa iz Estonije, “Zašto puževi golaći
POP&Kultura 7
Peter Handke osvetljen je s jednog više ličnog, intimnog stanovišta
foto: Milan Konstantinović
foto: ap
Odjeci
Druga tribina iz ciklusa „Handke u Srbiji“ u beogradskoj knjižari “Zlatno runo”
„On je skroman, zatvoren, miran, ali očigledno u njemu nešto bukti. A nešto posebno zanimljivo desilo se u biblioteci Matice srpske, koju je takođe posetio. Iznenada, pojavila se tu grupa dece, male dece, osnovci su bili. Ispostavilo se da je reč o ekskurziji učenika iz Velike Hoče. I, vidim ja, deca poznaju Handkea, on prepoznaje njih, ponaosob. Upoznali su se bili pre toga u njihovom rodnom selu. Iz vizure rasnog pisca, Goran Gocić je ovako govorio o Handkeu: – S tim opisima me je, u prvo vreme, baš nervirao. Otkako je pronađena fotografija, meni se čini da je takvo i toliko opisivanje, naprosto, zastarelo. Nema Handke, istina, one duge opise na kakve nailazimo u delima pisaca iz devetnaestog veka, ali uvek ćete kod njega naći fizički opis stvari – makar kroki napravi. Ima Handke ceo jedan roman gde nije opisano nijedno osećanje, to je „Golmanov strah od penala“. Tu dobijamo samo sliku spoljnog sveta, dok iz unutrašnjeg sveta junaka nema ni jedne jedine rečenice. Impresivna stilska vežba. Naknadno sam uvideo da on, u svojim opisima, na malo prostora sažme suštinu stvari. Vule Žurić je nedavno pomenuo Handkeov opis Bajine Bašte. I, zaista, to što je Handke napisao – to jeste Bajina Bašta. Što je mene, opet, navelo na razmišljanje protiv mog sopstvenog
inicijalnog stava. I tu sam našao odgovor na pitanje koje sam sebi postavio: čemu ti opisi? Pa čemu – oni su istiniti. Ako ovako formulišemo pitanje: zašto posle pronalaska fotografije i dalje imamo opise u književnosti, odgovor bi glasio: zato što nas fotografija laže. Jan Krasni je podvukao reči samog Handkea, po kome je „radnja, prikaz radnje, nešto dosadno, nešto na čemu ne treba insistirati, već dozvoliti jeziku da se sâm razvija“. Po rečima Krasnog, „književnost je za Handkea put koji ne vodi tome da nam svet postane jasan, već da nam postane jasniji“. – A taj, jasniji svet jeste jedan usporeni svet, svet u kojem niko ne može da vas zbrza – dodao je on. – Handkeu se, zbog tog usporavanja sveta, događalo da se kritičari obruše na njega, primera radi, zato što na dvadesetak strana opisuje kako otvara vrata. A mi, dok otvaramo neka vrata, uviđamo štošta. Na stid koji osećamo pred Peterom Handkeom pažnju je ukazao Goran Gocić. – Upitamo se: zašto mi taj stid osećamo? Handke, znate, nije ono što je Hemingvej bio u Španiji ili ono što je Bajron bio u Grčkoj. Bajron i Hemingvej su iz određenih ubeđenja odlučili da pruže podršku jednoj strani, premda lično nisu imali nikakve veze s tim zemljama. Handkeu je majka Slovenka, on je poreklom polu-Jugosloven. Iz če-
nemaju noge” Aline Hoćli iz Švajcarske i “Dina” Gabora Ulriha iz Mađarske. Najbolji studentski film je “Ronilac za biserima” Margrete Danijelsen iz Norveške. Studentski žiri u sastavu
Margareta Jelić, Uroš Krčadinac i Marina Kecman dodelio je specijalna priznanja filmovima “Poslednja runda” grupe studenata animacije iz Francuske i “Sos od jabuke” Aleksandera Gracera iz Austrije. Najbolji srpski studentski film je “Mreža” autorke Nataše Glišović. Evropski festival animiranog filma “Balkanima” održan u Domu kulture “Studentski grad”, delom i onlajn, prikazao je od 20. do 25. oktobra 120 ostvarenja u takmičarskim i revijalnom programu.
ga, dakle, izvire taj stid? Pa, iz toga što je Handke čovek ogromnog integriteta, čovek koji je svima nedvosmisleno stavio do znanja da drži do sebe. Nama je to, ruku na srce, pomalo teško da shvatimo, jer mi sami nismo toliko držali do sebe. Handke je stvari ovako doživeo: jedan do njegovog identiteta oklevetan je devedesetih u zapadnoj štampi, i on je, iz samopoštovanja, digao glas protiv takve tendencije. Upravo iz toga potiče naš stid. Jer, mi smo se, nekako, isuviše lako odrekli te zemlje u kojoj smo živeli, u kojoj smo i neke privilegije imali… On u Jugoslaviji pak nije imao nikakve privilegije, od Jugoslavije nije imao nikakve koristi. Reč je o jednoj pojavi koja je za naše vreme prilično nesvakidašnja, budući da danas imamo sindrom plaćenih intelektualaca koje možete da iznajmite da bi se zalagali za određene političke stavove, kao što imamo i sveprisutni sindrom konformizma – rekao je Gocić.
Trpka duhovitost
Peter Handke je, pored ostalog, kod nas poznat i kao pisac koji je uvek gajio neizmerno poštovanje prema svojim prevodiocima, a osobito prema Zlatku Krasnom i Žarku Radakoviću. Na Handkeovu inicijativu su, svojevremeno, domaćini Smederevske pesničke jeseni odlučili da ustanove književnu nagradu
„Zlatko Krasni“, koja se dodeljuje najboljim prevodiocima savremene poezije. Slavica Stojanović Krasni nam je u „Zlatnom runu“ rekla da to nije jedino što je Handke učinio za njenog supruga: – Moj muž je bio pacijent na dijalizi, a to je najskuplji medicinski tretman, koji vas iscrpljuje i fizički i finansijski. Handke je tada Zlatku spasao život: platio mu je dijalizu za godinu i po dana – rekla je gospođa Stojanović Krasni. Na pitanje – koliko je Handke uistinu popularan i komercijalan, Jan Krasni je odgovorio: – On je izrazito čitan. Mogla bi se tu upotrebiti reč „bestseler“, ali to ipak nije podesan izraz, nisu to bestseleri u uobičajenom smislu reči. Njegove knjige se, svakako, odlično prodaju. Iz nekog razloga, to kod nas nije slučaj. Ali u zapadnoj i severnoj Evropi, ne samo u zemljama nemačkog govornog područja već i u Francuskoj, Španiji, u skandinavskim zemljama, on je izuzetno čitan. Ljudi tamo lakše prepoznaju tu trpku duhovitost, tu skoro nevidljivu ironiju. Goran Gocić ističe da je „Handke zahtevan pisac, zahtevan za čitaoce“: – Savremena književnost sve je više žanrovska, sve više ugađa čitaocima, oslanja se na saspens, na neke ključeve, na floskule, recepte. Pisci stare škole, kao što je Handke, zanemaruju to. Nedavno sam pročitao njegov roman
„Don Huan“, u kojem se ništa ne dešava. Ne postoji ta lopta koja vas tera da trčite napred. U „Velikom padu“ čovek hoda s jednog kraja grada na drugi i piše o svakodnevnim stvarima koje vidi, nema tu ničeg fantastičnog, senzacionalnog, pa ni dramatičnog čak. Handke je pisac koji se radikalno uneo u misiju stvaranja svog stila. I to nije lako pratiti – veli Gocić. Priču o književniku koga, kako je to zapazila Dragana Kovačević, „kritikuju oni koji ga nisu čitali, što neki među njima i otvoreno priznaju“, zaokružio je Jan Krasni jednom živom kosovskom pripovešću: – Išli smo autobusom na Kosovo i Metohiju, pesnik Ranko Đinović bio je vođa puta. U autobusu se našlo mnoštvo zanimljivih ličnosti. U jednom trenutku, a nalazili smo se blizu Podujeva, okupila se na putu grupa ljudi, lokalci, novolokalci. Nisu nam dali da prođemo. Ogromna grupa njih. Šta smo mogli: izađemo i mi iz autobusa i, jednostavno, stojimo tu. Prisutni su bili i policajci Kfora, koji su sprečavali te ljude da nam priđu. U jednom momentu, s druge strane tog kordona pojave se neki koji počnu svašta da nam dovikuju. I Handke na to potrči, doslovce potrči prema njima. Ne bi to niko očekivao, pre svega, od čoveka koji je već u izvesnim godinama, da istupi prvi, da se isprsi i pita: “Šta hoćete?”
Premijera novog spota grupe “Van Gogh” Nakon serije „karantinskih“ svirki sa ulica i studija, koje su članovi benda “Van Gogh” poklonili svojoj publici tokom pandemije, dostižući vrhunac martovskim onlajn koncertom u trajanju od čak 12 sati, Đule, Srba i Dragan se u jedinstvenoj trojci vraćaju na već započetu trasu rokenrola “iza kulisa“ jednim novim, zanimljivim poduhvatom. Naime, u okviru nove video edicije „Proba za novo doba” danas u podne na
Jutjub kanalu “Van Gogha”, kao i na Fejsbuk i Instagram stranici, premijerno će biti prikazan spot za pesmu „Više te ne volim ko pre“. Pesma je odsvirana uživo na probi, a video su snimili sami članovi benda svojim mobilnim telefonima. Sirovi zvuk u spotu je autentični zvučni zapis trenutaka iz “dnevne sobe”. Podsetimo, numera “Više te ne volim ko pre” je sa desetog studijskog albuma „More bez obala“.
Utorak 27. oktobar 2020. Blic broj 8502 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Miodrag - Mića Tabački
Nove tehnologije sve mogu bolje i lepše, ali lažno Vizuelna komponenta je ugrožena, temeljno i u svakom smislu. Čekam da se pojavi aplikacija il’ šta već preko koje ćemo kilometar-dva hodati obučeni u “armani”, pa onda dva-tri kilometra u “versače”, pa ko voli može i redom - kaže čuveni scenograf Miodrag Tabački.
Nekad mi je bitno da čujem reditelja, kako on zamišlja predstavu, a nekad sam sve zamislim, smislim, a gotovo uvek se ispostavi da će to odgovarati
foto: provatna arhiva
foto: mitar mitrović
Tatjana Nježić
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Brus Springstin
Dug je put preda mnom
Ikona rokenrola, pevač, gitarista i kantautor priseća se prošlog, snežnog novembra, kada je, iznebuha, rešio da okupi svoj “I strit bend”, pozvavši ih da dođu u studio. I postigli su nemoguće - za pet dana snimili su ceo album. Već su tada svi članovi benda, kao i sam Springstin razmišljali o svetskoj turneji na kojoj bi predstavili album. Od toga, zbog korone, naravno, nema ništa. No, korona nije sprečila izlazak albuma. Novo izdanje, naslovljeno “Letter to You”, objavljeno je 23. oktobra, i prvo je još od čuvenog albuma “Born in the U.S.A.” koji je bend zajedno snimio, uživo u studiju. Možda je, prema rečima Springstina, i najsiroviji, bez naknadnog nasnimavanja: - Ovo je jedini album gde čitav bend svira i peva u istom trenutku, i to potpuno uživo - priča muzičar, koji je 23. septembra napunio 71 godinu. Sa setom ističe da bi se sada uveliko pripremao za svetsku turneju sa “I strit bendom”: - Trebalo je da počne na proleće 2021... U najboljem slučaju to će se desiti 2022. I koncertna industrija će biti “srećne ruke” ako se to tada i ostvari. I ja ću smatrati da sam srećne ruke ako izgubim samo jednu koncertnu godinu. Kada pređeš sedamdesetu godinu života, osećaš već granicu - i kada su u pitanju turneje, ali i život. A ako izgubiš jednu ili dve godine, to baš i nije sjajno. Naročito sada, jer smatram da je bend u ovom trenutku u takvoj snazi da je na vrhuncu kada može toliko da na sceni da. I sam se osećam tako vitalno… Užasno me pogađa što ne mogu da se posvetim toj fundamentanoj životnoj snazi,
foto: ap
Držim se, kao i svi ostali, šta ću… Ali, zabrinut sam da li ću i kada ponovo stati na scenu. I to mi je stalno visi nad glavom. Čitava neizvesnost kao posledica virusa je nešto sa čime smo svi morali da naučimo da živimo. Ali, generalno sam okej. Izuzimajući depresiju, od koje bolujem godinama, no tu su lekovi, pa sam dobro raspoložen - ovim rečima započinje svoju ispovest za “Rolingstoun” Brus Springstin, koji i krasi naslovnicu oktobarskog broja američkog magazina.
Novi album “Letter to You”, objavljen je 23. oktobra, prvo je izdanje još od “Born in the U.S.A.” koji je bend zajedno snimio uživo u studiju
nečemu za šta živim još od svoje 16. godine. Springstin pre 2019. čitavih sedam godina nije napisao nijednu pesmu, za koju je smatrao da bi bila dobra za “I strit bend”. Priznaje da je na to uticao i odlazak jednog od njegovih najbližih prijatelja i saradnika - saksofoniste “I strit benda” Klarensa Klemonsa 2011, kao i smrt, tri godine ranije, orgu-
ljaša i harmonikaša Denija Federičija. - Gubitak Klarensa i Denija je nešto što me proganja svaki dan. Još uvek ne mogu da poverujem u to. Kažem sebi: “Neću videti Klarensa ponovo? To je nemoguće!” Sa mrtvima u ovom stadijumu svoga života živim svaki dan. Bilo da je u pitanju moj otac, ili Klarens ili Deni, oni su uz mene. Njihov duh, energija, njihov eho odjekuje u fizičkom svetu…I divan deo života jeste i onaj koji svojom zaostavštinom ispunjavaju oni koji su otišli. I svi moji prijatelji dolaze mi u snove… Valjda ih vidimo u snovima, dok i sami ne postanemo san! Album izlazi desetak dana uoči predsedničkih izbora u SAD, ali Springstin, poznat po političkom aktivizmu i antirepublikanskoj retorici, kaže da novo studijsko izdanje nije ispunjeno pesmama koje iskazuju negativan stav spram Donalda Trampa. - To bi bio najdosadniji album na svetu - odsečan je kantautor, a jedina pesma koja se na suptilan način dotiče Trampovog mandata na čelu SAD jeste “Rainmaker”, s obzirom na to da u njoj opisuje prevaranta koji daje lažnu nadu farmerima, pogođenim sušom: - Ta pesma je o jednom demagogu, ali napisao sam je nekoliko godina pre nego što je Tramp ušao u Belu kuću - kaže Springstin, napominjući da je jedina referenca na albumu koja se tiče aktuelnog trenutka ona o “kriminalnom klovnu koji je ukrao tron”. No, pesma, sama po sebi, prevazilazi dnevnopolitičke teme. Zapravo, “House of a Thousand Guitars” crta sliku rokenrol raja na Zemlji, mesta gde “muzika nikada ne prestaje”. - To je pesma o čitavom duhovnom svetu koji sam oduvek želeo da izgradim za sebe. I da svojoj publici, uz bend, dam priliku da to iskusi. Slična je onoj gospel pesmi iz tridesetih godina prošlog veka “I’m Working on a Building”. Ta pesma, “House of a Thousand Guitars” je zgrada koju sam gradio sve ove godine. Na neki način ona govori i o duhov-
nom stanju nacije. Možda mi je to najomiljenija pesma koju sam napisao u karijeri. U njoj je sve ono što sam radio proteklih 50 godina. Iako trenutno nije fokusiran na pisanje stihova o politici, u svakodnevnom životu to mu je neizbežna tema. Podržavao je Bernija Sandersa za kandidata Demokratske stranke na predsedničkim izborima, ali svoj glas daće čoveku koji je pobedio unutar partije i koji izlazi na crtu Trampu - Džou Bajdenu. - Snaga ideje na kojoj Amerika počiva je potpuno napuštena. To je sramota i potreban nam je neko ko će je vratiti u život. Ako izaberemo Bajdena, povratićemo svoj status u svetu, no za to će biti potrebno mnogo vremena. Ova zemlja kao svetli primer demokratije uništena je zbog politike Trampove administracije. Napustili smo prijatelje, a prigrlili diktatore. Samo da izbacimo Trampa iz Bele kuće i počnemo iznova…. I dalje ima mnogo projekata na umu, uz konstantan rad na bogatoj muzičkoj arhivi, koja uključuje mnoge “izgubljene albume”, kao i brojne pesme koje nisu našle svoje mesto na studijskim izdanjima. Kako kaže, ostalo mu je još mnogo sjajne muzike: - Na prvim albumima ti samo stvaraš muziku. Ali, kada jednom imaš hit pesmu ili album, e onda si nazadnog i samozaštitničkog stava. Dolaziš u situaciju da ne smeš da se ponavljaš. Ali, sada, u ovom stadijumu moje karijere, brige više nema. Manje sam obuzet sobom. I manje rigidan. Umesto toga, stalno mi je na umu - šta bi bilo kreativno, šta bi za publiku bilo zabavno, da li ću uživati ako to radim… Sam rušiš sva pravila koja si do tad sebi nametao! Sutrašnjica nikome, pa ni njemu, kako kaže, nije zagarantovana. Iako u refrenu pesme “Ghosts” praktično urliče - “Ja sam živ”, Brus Springstin, ipak, poručuje: - Dug je još put preda mnom. Iako su moji skorašnji projekti bili, na neki način, podvlačenje crte, ipak mi je ostalo još mnogo toga da uradim! J. K.