Pop kultura

Utorak 28. jul 2020.

Blic broj 8411 www.blic.rs

foto: Zoran Međo

POP&Kultura

INSTANT KARMA

Da bi svirao rokenrol, moraš i da ga živiš, inače je prevara Verovatno smo najsiromašniji bend kod nas, koji opstaje već trideset godina. Katastrofa je kad muzikom, rokenrolom, umetnošću počnu da se bave deca bogatih roditelja. To nije to kaže Aleksandar - Saša Janković, frontmen benda “Instant karma”.

2 POP&Kultura

foto: Zoran Medjo

Naslovna Neven Džodan “Instant karma”, jedan od najpoznatijih i najžilavijih zrenjaninskih bendova, čini se i dalje ima šta da kaže, pa se nedavno oglasio novim albumom “Buda sa krova” (SKCNS). Album je dobio odlične prve kritike, bendu su počeli su da stižu pozivi za najveće domaće festivale, a onda je zbog pandemije sve stalo.

- Album se pojavio bukvalno tog dana kad je počelo vanredno stanje. Uspeo sam nekako da odem i uzmem nekoliko primeraka albuma za novinare i to je to. Mi smo na stendbaju, izašle su fenomenalne recenzije albuma u Srbiji i Hrvatskoj, album se između prvog i drugog pika pandemije pojavio u prodavnicama, jedino što svirki više nema. Jednostavno je sve zakočeno, a kako izgleda, neće svirki skoro biti - kaže Aleksandar - Saša Janković, frontmen benda “Instant karma” Na albumu se kao budući koncertni favorit čini mi se izdvaja “Sloboda je sve”?

- Da, ta pesma se pojavila u vreme kada nam svima treba sloboda. Iako je taj tekst napisan pre dve godine, sloboda je univerzalna stvar i mislim da trenutno u svetu svuda treba slobode. Ljudi bez ljubavi i slobode ne mogu da postoje, ne mogu da dišu.

Naravno, prvo treba da pođe svako od sebe i oslobodi samog sebe u glavi. Znači, moraš da imaš malo širu sliku.

A što se tiče slobode u političkom smislu, ja mislim da će ona doći. Ovaj neoliberalni sistem u svetu mora da se menja i mora da pukne jer tu nema više života. Ja sam od onih likova, možda sam utopista, ali ja verujem u revoluciju, i verujem da će jednog dana doći, nadam se nenasilna, ali će doći. Naravno, kao i svi rokeri, okrenut sam ka crvenom.

Ali rokenrol nekad i sad nije isti pojam. U poslednje vreme je i on postao deo mašinerije tog neoliberalnog sistema?

- Da, poslednjih godina rokenrol ne postoji. On je trenutno mrtav. Poslednje nešto zaista veliko je bio hit “The White Stripes” iz 2007. “Seven nation army ”. A pre toga nije se od Kurta Kobejna pojavila nijedna ličnost koja bi mogla nešto veliko na globalnom planu da uradi. Suština je u tome da je danas najveća stvar kad neki matorac izda album, kao Bob Dilan, ili evo sad Pol Veler koji je objavio fenomenalan album. Ja se

“Instant Karma” su: Saša Koso – gitara, Aleksandar Janković – vokal, Nebojša Durmanović – bubanj, Uroš Stanković – bas gitara i Branislav Kokora – gitara

ipak nadam da će se nešto pojaviti, jer rokenrol je način života i bunt. I on mora da učestvuje u svemu ovome.

Vi ste jedan od tih bendova koji živi rokenrol.

- Tako je, mi živimo rokenrol u pravom smislu te reči.

Mislim da zato i postoji jedan deo ljudi koji nas zaista ceni i poštuje. Postoje ljudi koji prate “Karmu” već dvadeset godina i znaju naše pesme. Ja sam ponosan na svaku našu pesmu, a imamo ih ko 150, jer je svaka prošla test vremena.

Na novom albumu ste u vašem fazonu obradili i Štulićev hit “Jablan”. Jeste li dobili povratnu reakciju, kako mu se dopala vaša verzija?

- Zbog te pesme je album i kasnio dva meseca, jer smo čekali dozvolu, ali na kraju je sve ispalo ok. Znam da je Džoni pesmu čuo, nisam dobio nikakvu povratnu informaciju, a dovoljno je što nije blokirao. Postoje neke pesme koje su meni u detinjstvu jako značile, a “Jablan” je jedna od njih. To je da daš respekt nekim ljudima sa ovih prostora koji su ti značili u životu. Tu pesmu smo obradili na naš način i više je u “Sex pistols” verziji, jer nije poenta da skineš pesmu, što danas klinci rade i trude se da kopiraju.

Gomili mladih bendova sam rekao: “Napišite svoju pesmu, pa nek je i najgora, bolje nego da skidate bilo šta drugo”.

U rokenrolu je poenta da si slobodan i da misliš svojom glavom, a već kad radiš ne-

Sve se vrti oko političara. Nažalost, tako je i nadam se da će se to promeniti. Pošto ljude više zanima kad je neki političar s*ao ili kad je bio sa nekom ženskom nego da li je neko objavio novi album.

To je strašno, ali je tako

ku obradu, onda je uradi na svoj način, daj neki svoj stil.

A “Instant karma” posle svih ovih godina ima svoj zvuk.

Zrenjaninski bendovi su tokom devedesetih bili prilično uspešni, ali čini se da su nestali zajedno sa celom domaćom scenom...

Kakva je situacija danas?

- Da, to su bili sve različiti bendovi od hard-kora preko pauer-popa do ritma i bluza...

I danas postoji mnogo bendova u Zrenjaninu, koji u većini slučajeva, sedamdeset odsto njih, skidaju druge bendove.

Njima je sad teže nego nama. Nama je bilo teško doći do ploče, a sve drugo ti je bilo otvoreno. Mi smo reputaciju stekli devedesetih, kada je bilo jezivo, ali je postojala ta neka nada koja nas je vodila, da srušimo taj režim, da promenimo Srbiju, da se nešto desi. Ta nada je tinjala i živela i mislim da su ti bendovi, odnosno čitava rokenrol scena u Srbiji, za koju mislim da je devedesetih bila najbolja, odigrala tu značajnu ulogu. I pored svega toga bilo je puno medija, emisija, bilo je mnogo svirki, to je bilo neverovatno. Bila je neka ludačka

energija... Posle svih tih promena rokenrol više nikom nije trebao i otišao je na marginu, da bi se negde 2008. sve totalno raspalo. Mislim da je to najviše zbog medija koji su počeli da guraju nešto drugo u centar pažnje. Ni u Srbiji, ni u regionu, pa ni u Evropi danas ne postoji neka rokenrol zvezda, čak su fudbalske i košarkaške zvezde danas male.

Jedine zvezde su ovde političari. Sve se vrti oko političara. Nažalost, tako je i nadam se da će se to promeniti. Pošto ljude više zanima kad je neki političar s*ao ili kad je bio sa nekom ženskom nego da li je neko objavio novi album. To je strašno, ali je tako. I, nažalost, mnogi muzičari i umetnici su poklekli pred tim i počeli su da se priključuju raznim... što je za mene nezamislivo. Ne treba se petljati s političarima nikada. Zato ja gledam da do kraja ostanem heroj radničke klase.

Da, “Karma” je jedan od retkih domaćih bendova koji potiče iz radničke klase...

- Verovatno smo najsiromašniji bend kod nas koji opstaje već trideset godina.

Katastrofa je kad muzikom,

POP&Kultura 3

EKSKLUZIVNO

Interesantna je numera “Faraon”, koja traje čak 14 minuta.

- To je Koletova (gitarista benda) pesma i jako dobro urađen eksperiment. Boris Mihaljčić nam je mnogo pomogao sa gudačima i mnogo kritičara mi je reklo da ne mogu da veruju da je ovako nešto snimljeno. Ko čuje, ukapiraće o čemu je pesma. “Instant karma” nikad nije slala direktne poruke. To je priča koju smo naučili od Džona Lenona - kada kažeš nešto, reci da te razume jedan deo ljudi, a ovi drugi da se trude da razumeju poruku.

Album zatvara “Blues za Magi”. To je još jedna od posveta uzorima?

- Magi sam upoznao kad sam bio klinac, ali ostala mi je u pamćenju kao upečatljiv lik. Imao sam sreće da provedem jedan dan sa njima, u stvari više sa Milanom i da ga slušam jer on je bio izuzetno inteligentan i pametan čovek, tako da sam ceo dan samo sedeo i slušao ga i upijao sve od njega. Žao mi je što danas više nema takvih ljudi.

Ona mi je bila isto zanimljiva i u pesmi je uzeta jedna njena rečenica iz nekog intervjua koja se ponavlja. Domaći rokenrol iz ‘60, ‘70, ‘80 je veoma značajan, ali kod nas se nažalost sve brzo zaboravlja.

Mi smo na primer na jednom albumu objavili “Sentimental baby” koji je izvodio Perica Stojančić, jedan od prvih naših rokenrolera s početka šezdesetih. To jednostavno niko ne zna, a to su po meni jako značajni ljudi koji su uradili nešto za muziku i umetnost, tako da je to bio njemu omaž. Mi volimo da se odužimo nekim ljudima i klincima, da pokažemo od koga je sve počelo. Svako je imao neke heroje i moraš im odati počast, a Magi je bila jedan od naših heroja.

Dugo očekivani nastavak jednog od najvećih holivudskih hitova “Ne diši” snima se u Srbiji, a čuvena holivudska ekipa producenata i slavni glumac Stiven Lang stigli su iz Njujorka kako bi se upoznali sa lokacijama snimanja i proveli neko vreme u našoj zemlji snimajući delove ovog filma.

Slavni glumac u upečatljivoj ulozi u filmu “Ne diši”

foto: profimedia

Na ovom albumu imate i bluz pesmu “Na poternici”, koja govori o problemima sa zakonom...

- To je potpuno istinita priča koja se meni desila. Išao sam u Beograd i skinuli su me s autobusa jer sam bio na poternici. Priveli su me i rekli da nisam platio neku kaznu od 2.000 dinara. Rekao sam im da mogu odmah da platim, ali mi nisu dali jer je subota pa sam morao u zavor i dva dana sam spavao tamo. A sve zato što sam u stvari pre toga nešto s*ao po novinama... ali tako to ide kod nas.

Stiven Lang doputovao u Beograd, snima nastavak poznatog horor filma

Ivana Mastilović Jasnić Čuvena holivudska zvezda, Stiven Lang, stigao je u Srbiju! Zvezda “Avatara” i prvog dela čuvenog horora “Ne diši” (2016), došao je u našu zemlju u sklopu produkcijskih aktivnosti sa ekipom filma, koja je odabrala upravo Srbiju za snimanje nastavka od kojeg se očekuje još veći uspeh.

U vreme gotovo potpunog zastoja u svetskoj filmskoj produkciji koju je pandemija korona virusa naglo zaustavila, čuveni holivudski producenti odabrali su našu zemlju kao bezbednu i atraktivnu lokaciju za snimanje drugog dela horor remek-dela koji svetska publika željno očekuje već nekoliko godina.

Snimanje u Srbiji trajaće 12 nedelja, a uz preliminarni

foto: privatna arhiva

rokenrolom, umetnošću počnu da se bave deca bogatih roditelja. To nije to. Ti da bi svirao i pevao rokenrol, moraš to i da živiš. Ako to ne radiš, onda je to laž i prevara, a ljudi to provale posle nekog vremena.

Stiven Lang u Beogradu

budžet od osam miliona dolara koji će biti potrošen kod nas, ekipa od preko 300 ljudi u glavnoj produkciji radiće na raznim lokacijama uz saradnju velikog broja naših filmskih stručnjaka i radnika.

Glavna uloga ponovo je poverena maestralnom Stivenu Langu, čija je uloga slepog veterana u prvom delu ovog ostvarenja fascinirala i najtvrđe kritičare.

Tim koji dobija nije bilo potrebe menjati, pa je tako scenario napisao Rodo Sajages u saradnji sa Fedeom Alvarezom, autorom čuvenog hita “Evil Dead”, a snimanje bi trebalo da počne u aprilu. Prvi deo “Ne diši” dobio je 2016. godine nagradu Saturn, koja je u oblasti horora i naučne fantastike pandan čuvenom Oskaru.

Produkcija je poverena proverenoj ekipi koju čine Alvarez, Sam Raimi i Rob Tejpert, dok iza projekta stoje najčuvenije producentske

Preminula Olivija de Hevilend, zvezda zlatnog doba Holivuda Olivija de Hevilend, jedna od poslednjih zvezda zlatnog doba Holivuda, preminula je u 104. godini.

Glumila je u brojnim ostvarenjima, među kojima je i „The Adventures of Robin Hood”, a za uloge u filmovima „To Each His Own” i „The Heiress” dobila je Oskara.

Njen uspon u Holivudu počeo je kada je njena sestra Džoun Fontejn odbila ponudu Džordža Kjukora da tumači lik Melani Vilks u „Prohujalo sa vihorom”. Fontejnova se na-

dala da će dobiti ulogu Skarlet, ali kada joj je Kjukor objasnio da je za nju već izabrana Vivijen Li, ova je hladno odgovorila: „Pitajte moju sestru.”

Hevilendova je prihvatila ulogu i za nju bila nominovana za Oskar za najbolju sporednu glumicu. Karijera Olivije de Hevilend trajala je pedeset godina, glumila je u više od pedeset filmova.

Prvog jula ove godine u Parizu je napunila 104. godine.

kuće “Sony Pictures Worldwide”, “Good Universe” i “Ghost House Pictures”.

Film “Ne diši” proglašen je od kritičara najboljim američkim horor filmom u poslednjih 20 godina, a samo u bioskopima je zaradio 15 puta više od uloženog budžeta. Od nastavka se očekuje još veći uspeh, a radnja filma se i dalje pažljivo krije uz najavu neverovatnih iznenađenja za filmofile širom sveta.

Pored čuvenih svetskih producentskih kuća - “Sony Pictures Worldwide”, “Good Universe” i “Ghost House Pictures”, u Srbiji će biti angažovana kompanija “Work in progress”, koja je u našu zemlju dovela već mnoge filmske zvezde.

4 POP&Kultura

Treba biti iskren!

Ko se od iskrenosti udalji, teško mu je da se vrati na pravi put, a iskrenost je početak i kraj svega reči su velikog Bojana Stupice, reditelja, arhitekte, graditelja…

Stvarati svesno, ponosno i strasno...

Tatjana Nježić Za koji dan, tačnije 1. avgusta navršava se 110 godina od njegovog rođenja, a ne tako davno, 22. maja, navršilo se pola veka od njegove smrti.

Jezik brojeva kaže da je za 60 godina života režirao 116 predstava u pozorištima negdašnje Jugoslavije, i 14 u inostranim, dva igrana filma, napravio je 140 scenografija, sagradio i postavio na noge tri pozorišta, odigrao pet filmskih i 37 pozorišnih uloga.

U knjizi „Bojan Stupica - velikan teatra“, odakle je i gornji citat, Milenko Misailović beleži da je godinu dana pred smrt izjavio „režirao sam samo 30 odsto od onoga što sam želeo, a da ostale želje ne pominjem...“ Velimir Lukić je istakao da je bio hrabar, neumoran, neumereno darovit, nepobediv: “Mi smo mu se divili, on je radio. Mi smo ga ogovarali, on je radio. On je više nego svi mi znao da je pozorište kao i trajanje, da treba živeti, da treba istrajati i nikad se ne odreći svoga daha. A njegovo disanje imalo je i bilo ritam i zvuk pozornice.”

Ukratko, obrazovan, talentovan i radan, sagradio je tri pozorišta, odgajio mnogo talentovanih glumaca, napravio mnogo antologijskih predstava, a smatra se da je najveći deo snage i lepote svoga talenta ugradio je u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Rodjen je 1.avgusta 1910. godine u Ljubljani. Već sa 19 godina kao uspešan student arhitekture u Ljubljani putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Uz studije sreće mladu glumicu Savu Severovu, koja mu postaje životna saputnica i bliska umetnička saradnica. Vođen svojom vizijom pozorišta stvara Teatarsku komornu družinu „Obraznikov“, u kojoj su, pored Bojana i Severove, i jedan od najznačajnijih slovenačkih glumaca i reditelja Milan Skrbinšek (1886–1963). Uz pozorišna ostvarenja nastaju prvi nesporazumi sa sredinom, jer Stupica smatra da „pozorište ne sme živeti samo sa sadašnjošću, nego mora istovremeno gledati i u budućnost“. Radi u Mariboru, Skoplju, Splitu, Ljubljani, Beogradu… Za šest godina (1934–1940) režirao je 28 drama, među kojima je Bulgakovljev “Molijer” u Narodnom pozorištu u Beogradu, predstava koja je iz nepozorišnih razloga posle premijere skinuta s repertoara. Slede, između ostalog, studijska putovanja po svetu: Nemačka, Mađarska, Francuska, Švajcarska, Italija...

Godine 1940. rađa mu se sin jedinac Matija. Dve godine kasnije hapsi ga policija. Hroničari beleže da je za vreme Drugog svetskog rata bio zatočen godinu dana u logoru Gonars, kod Udina, gde je pretrpeo teške povrede, i otpušten je kao nepokretan. Dugo je hodao uz pomoć štaka, a po oslobođenju se vratio pozo-

Bojan Stupica, ukratko obrazovan, talentovan i radan, sagradio je tri pozorišta, odgajio mnogo talentovanih glumaca, napravio antologijske predstave....

foto: Arhiva JDP

Pogled u budućnost

POP&Kultura 5

Bojan Stupica (1910–1970) rištu i bio pomoćnik upravnika Drame u Narodnom gledališču u Ljubljani, a za dve godine uradio čak deset predstava, sa sopstvenom scenografijom.

Godine 1946. boravio je u Moskvi i Lenjingradu, upoznao tamošnje pozorište. Po povratku je napravio elaborat koji su podržali tadašnja vlast i J. B. Tito, i osnovao centralno jugoslovensko pozorište - JDP, u Beogradu, po uzoru na ruski MHAT. Zgrada je podignuta u parku Manjež, po njegovim i instrukcijama velikog arhitekte Belobrka, na mestu jahačke škole, a Bojan je bio umetnički direktor pozorišta od 1947. do 1955. godine. Okupio je reprezentativnu ekipu glumaca iz Zagreba, Splita, Ljubljane, Novog Sada i Sarajeva...

Jugoslovensko dramsko je otvoreno premijerom „Kralja Betajnove“ Ivana Cankara, u Bojanovoj režiji, a istovremeno sa tom režirao je još dve predstave - „Ujka Vanju“ Čehova i „Ribarske svađe“ Goldonija. U tom periodu, kako je zabeleženo, režirao je sedamnaest predstava u JDP-u, od kojih su se mnoge svrstale u nezaboravne.

Bavio se i pedagoškim radom. Bio je prvi profesor režije na ovdašnjoj Akademiji (koja je počela sa radom februara 1949, današnji FDU). U pomenutoj Misailovićevoj dragocenoj knjizi, kao beleška sa časa režije 18. aprila 1949. zapisane su, između ostalih, i sledeće njegove reči: “Odnos koji jedan lik koji mislimo da pokažemo ima prema životu, odnos prema svemu što se zbiva u životu, sa drugima, a i sa njim samim - konstantan je. Neko, na primer, podnosi život kao teret. Posmatrajmo kako on reaguje na zbunjenost, utučenost i jadnost nekog sličnog života. (Ovde je reč o akciji i reakciji.) Hamlet podnosi život kao teret, ali ne gubi iz vida da su i mnogi drugi ljudi propali na sličan način - na primer, dok na groblju gleda Jorikovu lobanju... ili kad Lir grdi i psuje druge diktatore, ali ne primećuje da je i sam takav...”, kazao je.

je bio “Jara gospoda” 1953, Ljubljana). Ubrzo po pozivu gostuje u Beogradu sa predstavom “Kavkaski krug kredom” zagrebačkog HNK, teatra sa kojim će i kada iz njega ode nastaviti saradnju, a gde je ukupno režirao dvanaest predstava za sedam sezona Ponovo se na poziv vlasti vraća u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, ali zbog neslaganja s upravnikom Milanom Dedincem prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac.

Uprkos narušenom zdravlju, neumorno je režirao u Narodnom pozorištu, „Bošku Buhi“ i novoosnovanom Ateljeu 212. Taj kultni teatar, podsetimo, počeo je u zgradi “Borbe”, a Bojanovom radom i zalaganjem nastavio je svoj pozorišni život na današnjoj adresi. Ponovo je stvorio ansambl i stvarao pozorište. Sa Radošem Novakovićem bio je i prvi rukovodilac, a potom je to bila čuvena Mira Trailović.

Od 1964.godine, pišu hroničari, prešao je u slobodne umetnike, a 1968.godine ponovo postaje upravnik JDP-a i dovodi u to pozorište grupu glumaca koje i danas zovu Bojanove bebe. Ni tada nije nedostajalo problema i peripetija, koji su ga zapravo pratili čitavog života. No, on ne posustaje; režira uzbudljive predstave i osniva još jedan teatar: Malu scenu JDP, koja će posle njegove smrti dobiti naziv Teatar “Bojan Stupica”. Njegova poslednja predstava “Nagrada” premijerno je izvedena u martu 1970, dva meseca uoči rediteljeve smrti 22. maja. Ostalo je zabeleženo da je životna mu ljubav i muza Mira Stupica već u junu ponovo izašla na scenu, a čim je kročila na nju dočekana je ovacijama namenjenim i legendarnom Bojanu...

Misailović u knjizi beleži i njegove reči: “U Ljubljani mi kažu da sam odmetnik, da mi je stalno boravište opština Vračar u Beogradu, u Zagrebu imam tranzitnu vizu, u Beogradu gde sam ostavio najlepše godine svog života, kažu mi da sam doseljenik i neka idem u svoju zavičajnu opštinu...“

Ribarske i druge svađe

Želeo bih

Istovremeno je, dakle, bio i reditelj, umetnički rukovodilac i arhitekta. Režirao predstave koje su se na najlepši način upisale u istoriju i antologije. Primerice, “Dundo Maroje” sa Mirom Stupicom, koja mu je postala životna saputnica, kao Petrunjelom (premijera 1949) predstava je koja je početkom pedesetih doslovce oduševila Pariz, Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju... A budući da smo bili i ostali sredina koja ne prašta uspeh, kreću zavist, intrige, lični animoziteti se pakuju u ideološke oblande te se traži „preispitivanje“ njegovih „ideoloških skretanja“… Napušta Beograd i sa suprugom Mirom Stupicom prelazi u Zagreb, gde ga angažuje Hrvatsko narodno kazalište (HNK). Za dve i po godine, odnosno tri sezone, rekonstruiše HNK i u umetničkom i reperoarskom smislu. Pamte se, između ostalog, njegove predstave, „Gloria“, „Ribarske svađe“, “Optimistička tragedija,“ „Kolomba“, „Kavkaski krug kredom“… Dve sezone bio je profesor na Zagrebačkoj akademiji, a 1956. snimio je svoj drugi igrani film „U mreži“ (prvi

Režirao je predstave koje su se upisale u istoriju. Primerice, “Dundo Maroje” sa Mirom Stupicom, koja mu je postala životna saputnica

Posebna je i čudesna priča o njemu i Miri. Slikovito o tome govore i njihove pisane poruke.

Datirano sa maj 1948, piše joj: “Poštujem te, jer je lepo sve što misliš i želiš. Želeo bih da ostaneš takva kakva si danas, jednostavna. I potresna i talentovana. Toliko je ponosa u meni što te imam. Našao sam te da te nikad ne izgubim. I primio kao nagradu za svoj rad...”

Misailović u pomenutoj knjizi daje i faksimil poslednje cedulje koju je Mira Stupica uputila Bojanu: “Čekam da ovo sve prođe i da se vratimo opet našem životu i miru - našoj bašti, knjigama, razgovorima, prijateljima i putovanjima. Naradili smo se mnogo oboje, Buča - treba malo i živeti. Nije nam baš tako mnogo ni ostalo. Život je kratak.

Mnogo te volim, mužu moj. Laku noć, odmori se, a ujutru da zajedno pijemo kaficu.

Jedva čekam - Muri.”

Uz poslednji pozdrav Bojanu Stupici, Velimir Lukić je rekao i: “Kao što dah saznamo rođenjem, tako je on pozorište znao i obujmio svojim trajanjem. Ne zaboravimo: on je pre svega bio pesnik. On je imao misli i srce pesnika. Njegovi stihovi bili su njegovi mizansceni, a njegove predstave katreni i poeme, što ih je nadahnuto pisao ljudskim glasovima i pokretima. Bio je sjajan erudita, erudita života i življenja. Sve što je pripadalo ljudskom umu i ruci, ljudskom bolu i radosti, bilo je njegova umetnost. Otuda su njegove predstave živele godinama i sačekivale nas svake jeseni pevajući nam o tom čudu trajanja i mladosti… Gori njegova uspomena i obasjava nas. Živimo, glumimo.“ A Misailović naglašava da je životni stav Bojana Stupice bio: „Stvarati svesno, ponosno i strasno...“

Ljubomir Muci Draškić o Bojanu Stupici

Maja 2000. Ljubomir - Muci Draškić u NIN-u, između ostalog, piše: “Bojan Stupica je, uz Branka Gavelu, bio najizrazitija ličnost u oblasti režije na bivšim jugoslovenskim prostorima. Međutim, Gavela nije posedovao onaj neimarsko-animatorski kvalitet koji je Stupicu uzdizao nad drugim velikim rediteljima.

Velika Bojanova ostavština je stvaranje novih pozorišnih prostora. Arhitekta po obrazovanju, u zgradi Manježa je napravio JDP, a za Atelje 212 je uzeo jedan antipozorišni prostor i ispostavilo se da je bilo uspešno. Na kraju je napravio i teatar ’Bojan Stupica’.

Bojan Stupica je kao pozorišni metod, kao pozorišnu estetiku, uveo igru i glumca u prvi plan. I u tom smislu je ostavio desetak velikih predstava.

On je pravio velike ansambl-predstave, što je bio timski posao koji je davao veliki rezultat u definitivnom obliku. Danas se prave male predstave sa malim brojem ljudi, što je u suštini antipozorišna ideja. Uveren sam da je Bojan bio potpuno u pravu kada se zalagao za to da pozorište okuplja veliki broj ljudi, ne samo glumaca i reditelja, već i pisaca, dramaturga i svih onih koji će u svakom trenutku deliti pozorišnu sudbinu.

Bojan je često bio u sukobu sa sopstvenom partijom, Savezom komunista kojem je pripadao. Bila su to neslaganja s estetskim merilima koja je ta partija promovisala. Najpre je bio u sukobu sa socrealizmom, koji je bio zvanična estetska ideologija. Posle svoje prve tri predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu doživeo je da ga napadne sam Eli Finci, upravnik JDP-a. Vladajućoj beogradskoj čaršiji, u kojoj su dominirali tadašnji nadrealisti Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo.., Bojan Stupica je prosto smetao. On je bio suviše velika lokomotiva za njihov mali radni potencijal, pa je dolazio u sukob i sa njima. I morao je da ode u Zagreb posle skandala sa Lorkinim “Krvavim svadbama”. Kada se vratio u Beograd na molbu tadašnje vlasti, ta ista vlast je za upravnika JDP-a postavila Mimu Dedinca koji je bio njegov pozorišni, intelektualni i ljudski antipod. Davno sam pisao jedan tekst o Bojanu Stupici i danas vidim da sam tada, prosto proročki, napisao kako će on biti poznatiji po kafani koja nosi njegovo ime nego po svom radu. Imam utisak da se to, nažalost, i desilo.”

6 POP&Kultura

FELJTON (III)

Prenosimo delove knjige „Autobiografija“ Agate Kristi, koja je upravo objavljena u izdanju “Lagune”, u prevodu Nenada Dropulića

Nikada nismo igrali na sigurno Arči i ja smo, između ostalog, vikendom ponekad odlazili vozom u istočni Krojdon da igramo golf. Nikad nisam bila dobra u golfu, a Arči nije mnogo igrao, ali je zavoleo tu igru. Posle nekog vremena činilo mi se da svakog vikenda idemo u istočni Krojdon. Nisam imala ništa protiv, ali nedostajali su mi raznovrsnost i duge šetnje. Na kraju će taj izvor razonode odigrati veliku ulogu u našem životu.

Arči i Patrik Spens, naš prijatelj koji je takođe radio kod Goldstina, bili su vrlo pesimistični prema svom poslu: ono što im se obećavalo ili nagoveštavalo nikako se nije ostvarivalo. Dobili su neka direktorska mesta, ali uvek u nesigurnim kompanijama, ponekad na ivici bankrotstva. Spens je jednom rekao: „Ja mislim da su ti ljudi jedna lopovska banda. Sve je potpuno zakonito, znaš, ali mi se ipak ne dopada, a tebi?“ Arči je rekao da mu se čini da nije sve kako treba. „Voleo bih promenu“, kazao je zamišljeno.

Dopadao mu se život u Sitiju i bio je sposoban, ali kako je vreme prolazilo, poslodavac mu se dopadao sve manje.

Onda se dogodilo nešto potpuno nepredviđeno.

Arči je imao prijatelja, profesora na koledžu Klifton, majora Belčera. Bio je to neobičan čovek, neustrašiv blefer. Prema sopstvenoj priči, čistom drskošću izradio je sebi položaj komesara za krompir tokom rata. Nikada nećemo saznati koliko je Belčerova priča bila istinita, a koliko izmišljena, ali bila je odlična. Imao je više od četrdeset godina kad je rat izbio i, mada mu je ponuđen posao u Ministarstvu rata, nije ga prihvatio. U svakom slučaju, dok je jednom večerao s nekim veoma važnim, razgovor je skrenuo na krompir, a to je bilo veliki problem za vreme rata. Koliko se

sećam, krompira je vrlo brzo nestalo. Znam da ga u bolnici nikad nismo dobijali. Da li je za nestašicu bilo krivo Belčerova upravljanje, ja ne znam, ali to me ne bi začudilo. „Ta nadmena stara budala koja je razgovarala sa mnom“, pričao je Belčer, „kazala je da će situacija s krompirom postati ozbiljna, veoma ozbiljna. Rekao sam mu da nešto mora da se preduzme - suviše ljudi tu petlja.

Neko mora da preuzme kontrolu - jedan čovek. Saglasio se sa mnom. ‘Samo, pazite ‘, rekao sam mu, ‘morate dobro da platite tog čoveka. Besmisleno je da ponudite bednu platu i očekujete da ćete naći nekoga dobrog - morate uzeti vrhunskog čoveka. Morate mu dati najmanje...‘“ Tu je spomenuo sumu od nekoliko hiljada funti. „To je veoma mnogo novca“, rekao je zvaničnik. „Morate naći sposobnog čoveka“, ponovio je Belčer. „Kad biste meni ponudili to mesto, kažem vam, ne bih ga prihvatio za taj novac.“ Ova rečenica bila je ključna.

Nekoliko dana kasnije Belčera su preklinjali, kako se sam izrazio, da prihvati toliku platu i preuzme kontrolu nad krompirom. „A šta si ti znao o krompiru?“, upitala sam ga. „Nisam znao ništa“, odgovorio je Belčer, „ali nisam to nikome rekao. Hoću da kažem, možeš da uradiš bilo šta - treba samo da nađeš zamenika koji nešto zna

o tome, da nešto pročitaš i to je to!“ Belčer je umeo da ostavi snažan utisak na ljude. Duboko je verovao u svoju organizacionu sposobnost - i ponekad je trebalo dugo da se otkrije metež koji je izazivao. Zapravo nije bilo čoveka manje sposobnog da organizuje bilo šta. Njegova ideja, kao i većine političara, bila je da najpre rasturi čitavu industriju ili posao, a da ih zatim sklopi, kako kaže Omar Hajam, „bliže želji svoga srca“. Nevolja je bila u tome što je Belčer rđavo reorganizovao, ali to niko ne bi otkrio dok ne bude prekasno.

U nekom periodu svoje karijere otišao je na Novi Zeland i toliko zadivio upravu jedne škole svojim planovima za reorganizaciju, da su ga brže-bolje postavili za direktora. Oko godinu dana kasnije ponuđena mu je velika suma da napusti taj posao - ne zbog nekog skandala, nego samo zbog meteža koji je izazvao, mržnje koju je pobudio u drugima i sopstvenog uživanja u, kako je to zvao, „dalekovidoj, naprednoj i modernoj upravi“. Kao što sam rekla, bio je neobičan. Svi su ga naizmenično mrzeli i voleli.

Belčer je jednog dana, pošto je napustio položaj komesara za krompir, došao kod nas na večeru i objasnio nam šta sledeće namerava da radi. „Znate da je Imperijalna izložba za osamnaest meseci, zar ne? Dakle, to mora da se organizuje kako treba. Domi-

nione treba podići da se potrude i sarađuju. Idem na zadatak - u Misiju Britanske imperije - i obići ću ceo svet, a krećem u januaru.“ Onda nam je podrobno izneo svoje planove. „Treba mi“, rekao je, „neko da pođe sa mnom kao finansijski savetnik. Šta ti kažeš, Arči? Uvek si imao dobru glavu.

Bio si starešina u Kliftonu, imaš iskustvo iz Sitija. Ti si čovek kakakv mi treba.“ „Ne mogu da napustim posao“, rekao je Arči. „Zašto? Objasni sve svom šefu - naglasi mu da ćeš tako steći iskustvo i sve to. Siguran sam da će ti zadržati mesto.“ Arči je rekao da sumnja da bi gospodin Goldstin to uradio. „Razmisli, stari druže. Voleo bih da pođeš sa mnom. Agata bi takođe išla, naravno. Ona voli da putuje, zar ne?“ „Da“, rekla sam kratko i krajnje uzdržano. „Da vam kažem kakva je putanja. Prvo idemo u Južnu Afriku. Vi, ja i moj sekretar, narav-

no. S nama će poći Hajamovi. Ne znam da li znaš Hajama - on je kralj krompira Istočne Anglije.

Sjajan tip. Moj veliki prijatelj. Vodi ženu i kćer. Oni idu samo do Južne Afrike. Hajam ne može dalje jer ima previše poslova ovde.

Posle toga idemo u Australiju, a iz Australije na Novi Zeland. Tamo ću uzeti malo slobodnih dana - imam dosta prijatelja i volim tu zemlju. Provešćemo tamo jedno mesec dana odmora. Vi možete da odete na Havaje ako želite, u Honolulu.“ „Honolulu“, prošaputala sam.

To mi je zvučalo kao maštarija iz snova. „Ovo nam je prilika“, rekla sam. „Ako je ne iskoristimo, bićemo zauvek besni na sebe. Ne, kao što si rekao, ako ne smeš da rizikuješ da uradiš nešto što želiš, onda je život bezvredan.“ Nikada nismo igrali na sigurno. Venčali smo se uprkos svim preprekama, a sada smo bili rešeni da obiđemo svet i rizikujemo nepovoljan ishod po povratku.

POP&Kultura 7

Tomi Janežič

Želim da mislim da neće biti kraja pozorištu

Nova predstava “Nije to to” u režiji Tomija Janežića u koprodukcij BDP-a, Sartra, Zetskog doma na Cetinju i festivala MESS

U raznim državama se odvijaju procesi ekstremne političke polarizacije, šire se nacionalizmi i razni oblici populizma, a i globalno se odvijaju mnoge društvene promene… Jedino što čovek može da se nada jeste da promene neće završiti u novim ratovima - kaže Tomi Janežič, čuveni slovenački reditelj evropske reputacije.

Tatjana Nježić Ne tako davno, tačnije 7. jula, u Sarajevskom ratnom teatru (Sartr) izvedena je premijera predstave “Nije to to” (studije Fausta) Simone Semenič u režiji Tomija Janežiča (koprodukcija Beogradskog dramskog, Sartra, Zetskog doma na Cetinju i festival MESS).

Mediji beleže da je praćena ovacijama publiku ostavila bez daha predstava koja budi katarzu, odiše posebnim rediteljskim rukopisom, svrstava se u kulturni događaj prvog reda… Glumačku ekipu čine glumice iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore: Selma Alispahić, Emina Muftić, Maja Salkić, Amila Terzimehić, Jelena Laban, Karmen Bardak, Maja Ranđić, Dunja Stojanović.

Beogradska premijera je planirana za oktobar na sceni “Olivera i Rade Marković”, a u razgovoru za “Blic” čuveni reditelj govori o ovoj i o drugim svojim predstavama, mitovima, negdašnjem radu u Beogradu i Novom Sadu, Covidu 19…

Premijera predstave „Nije to to“ je, ako je verovati internetu, oduševila one koji su je videli, a sa kakvim osećanjem, razmišljanjem si je ti doživeo?

- Doživeo sam je mirno, sa zadovoljstvom. Kažem mirno jer premijere novih predstava ne doživljavam stresno kao nekada. A zadovoljstvo mi pruža kada imam osećaj da smo uspeli da ostvarimo nešto za šta se čini da ima smisla.

Naziv „Nije to to“ je više nego intrigantan... Šta vas je motivisalo da se (danas i ovde) bavite Faustom? Šta sve nije to - to?

- Treba reći da se mi zapravo nismo bavili Faustom. Faust je bio neka polazišna tačka. Slično kao što je bio mit Don Juana polazišna tačka za proces i predstavu “Još nema naslova” u Slovenskom mladinskom gledališču.

Moje pitanje - kada smo pre dve

godine ili možda više ili manje, ne sećam se, odlučili da to bude polazišna tema predstave - bilo je - slično kao kod Don Juana - šta postavlja ovaj mit u središte zapadne misli i kako se odnosimo do njega danas. U startu bilo je jasno nekoliko stvari: da ću predložiti - kao u Mladinskom - da tekst kakav god hoće napiše Simona Semenič i to shvatam kao deo kreativnog procesa i predstavu ne nužno kao postavku njezinog teksta. Druga stvar: predložio sam radni naslov “Studije Fausta” odnosno “Faust - studije” jer me nije zanimala inscenacija Fausta već pre određene misli, problemi, detalji… slično kao što u likovnoj ili muzičkoj umetnosti postoje studije određenih elemenata nekog budućeg dela velikog formata. I to nije sve.

Rekli ste: ”Čitavu predstavu doživljavam kao neku sliku, koja je istovremeno čin ili stav”. O kakvom stavu je reč?

- Naši preci su - kada su postali homo sapijens - otkrili priču da bi mogli da idu dalje. Inače bi ostali blokirani u pitanju: zašto. Nemo, otvorenih ustiju bi buljili u nepojmivo. I pojela bi ih neka zver. Trebalo je nešto izmisliti. Treba izmišljati priču sve vreme. Pronalazimo razloge - to jest stvaramo priče - zašto nas partner vara, zašto nas dete ne voli, zašto i dalje živimo u zemlji u kojoj živimo, zašto smo nekog ubili ili zašto je nas neko ubio, zašto nas neko nije pozdravio tokom ulaska u pozorišnu salu ili zašto nas je pozdravio na onaj uobičajen način. Potrebno nam je da nepojmivo postane pojmivo, neprihvatljivo prihvatljivo…

Da ne bismo na ulasku u salu stali i nemo, otvorenih usta buljili u “zašto”.

Možda bi neke stvari trebalo da ostanu nepojmive. Recimo: ubijanje dece. Recimo: snajperista koji ubije dete. Da bi mogao da ubije dete, mora dete dobro da vidi. Da bi se ubilo 150 dece u jednom gradu potrebno je više snajperista. Koji dobro vide decu koju ubijaju. Nijedna priča ne može da obuhvati nepojmivost tih činjenica. I možda ne bi trebalo ni da pokuša… Možda je podjednako nepojmivo zašto sediš u pozorištu u nekom trenutku. Ali o nama je dozvoljeno izmišljati priče.

O toj deci nije. Trebalo bi da stanemo zauvek i nemo, otvorenih ustiju buljimo u “zašto”.

Poslednjih godina radili ste, između ostalog, “Doplera” Erlenda Lua i “Ibija” Alfreda Žarija u Norveškoj, predstavu “Čovek” po delu Viktora Frankla koji je ukazivao na snagu “volje za smislom”, važnost smisla življenja… Šta je sem predstave “Nije to to” još aktuelno u vašem profesionalnom životu?

- Pa jedna predstava koju bi trebalo da radimo početkom sledeće godine u Narodnom teatru u Oslu baviće se skoro pa direktno tim pitanjem. Radi se o dva zaboravljena teksta Bjornstjerna Bjornsona “Iznad naših moći”, napisana krajem 19. veka, koja je neočekivano uzbudljivo čitati danas. A predstava koju bi trebalo da radimo još pre toga u Malom državnom pozorištu u Viljnusu u Litvaniji je “Ujka Vanja”.

U jednom period ste, uslovno rečeno, dosta radili u Srbiji, već više godina vas nema, sa kakvim osećanjem se kroz saradnju sa Beogradskim dramskim vraćate u beogradski pozorišni prostor?

Veliko je pitanje kako vlasti pokušavaju da iskoriste stanje pandemije

- Ovaj prostor mi je ogromno dao. U Beogradu i Novom Sadu su moji jako dragi prijatelji, saradnici. Tu sam napravio za mene veoma značajne predstave, ovde sam preživeo ko zna koliko godina kada se zbroje svi periodi boravka u Srbiji. Osećao sam se kao kod kuće. Doživljavam kao privilegiju da sam mogao da radim sa divnim ljudima, odličnim saradnicima, da sam u pozorišnom svetu upoznao zaista dragocene ljude bez kojih sebe teško mogu da zamislim. Što se nove predstave tiče - mislim da je drugačija od predstava koje sam radio u Srbiji. Dosta toga mi se desilo poslednjih godina.

Mislim da su sve predstave koje smo spominjali drugačije od predstava koje sam radio ovde. Žao mi je što publika još nije videla npr. “Još nema naslova”, a i druge predstave. Za mene je to neki novi pozorišni period, slično kao što je npr. “Galeb” u SNPu predstavljao neki period.

Više nego aktuelna tema je pandemija Covida 19, šta nam je virus doneo, šta odneo, šta nas čeka…?

- Teško je unapred proceniti sve posledice i stvari su i dalje neizvesne. Nešto što možemo je da pogledamo u istoriju.

Za pozorišta je to s jedne strane sasvim nova situacija ako pričamo o poslednjih sto godina, u nekom smislu možda čak više stoleća. Naime, za vreme tzv. španskog gripa pozorišta se nisu masovno zatvarala. Tako da je možda čak bolja referenca vreme kuge. Ne znam da li to može da bude uteha: Šekspirov život bio je označen kugom. Pozorišta su se u 16. i 17. veku redovno zatvarala. Ako se ne varam, postoji podatak da su između 1603. i 1613. godine pozorišta bila zatvorena trećinu vremena, znači više od tri godine. Nije loše znati da je pozorišna trupa tada dobila kompenzaciju za finansijski gubitak. A pozorišta su kroz povest zatvarali i iz drugih razloga. Gore od kuge bilo je puritanstvo. Londonska pozorišta su

npr. jer su glumci važili za lopove bila zatvorena skoro 20 godina od 1642. do 1660, tada su rušili pozorišta, između ostalog su tada srušili Globe. Zanimljivo, i tada, za vreme zabrane, parlament je odobrio kompenzaciju glumcima zbog finansijskih gubitaka. U svakom slučaju, kada su se pozorišta ponovo otvorila, došlo je do velikih promena.

Tada su npr. prvi put počele da igraju glumice, promenila se arhitektura pozorišta, pojavile su se nove forme teatra itd. Slično je bilo u vremenu posle španskog gripa, dvadesete godine su bile veoma značajne i uticale na čitavo 20. stoleće.

Dakle?

Možda je zanimljivo i to da se pozorišni pisci, koje je odredio Prvi svetski rat i koji su doživeli i španski grip - on je u dve godine ubio više ljudi nego pet godina rata pre toga - i koji su tematizovali rat u svojim komadima, uglavnom nisu bavili pandemijom kao temom.

I generalno gledajući čini se da se pozorište nije osvrtalo nego je posle takvih situacija umelo da ponovo zaživi, a ljudi su navodno iznenađujuće brzo zaboravili na grozote. Ne znam kako će da bude ovog puta, ali svakako želim da mislim da neće biti kraja pozorištu, naprotiv, možda ga čeka renesansa.

Drugo je pitanje kako vlasti pokušavaju da iskoriste ili zloupotrebe vanredno stanje pandemije. Ne bi bilo loše misliti da nas čeka i neka politička renesansa, ali što se toga tiče teže je biti optimista.

A kako gledate na društvenu, političku sliku u regionu?

- U raznim državama se odvijaju procesi ekstremne političke polarizacije, šire se nacionalizmi i razni oblici populizma, a i globalno se odvijaju mnoge društvene promene… Jedino što čovek može da se nada jeste da promene neće završiti u novim ratovima.

Utorak 28. jul 2020.

Blic broj 8411 www.blic.rs

foto: Zoran Medjo

POP&Kultura

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs

INSTANT KARMA

Da bi svirao rokenrol moraš i da ga živiš, inače je prevara Verovatno smo najsiromašniji bend kod nas, koji opstaje već trideset godina. Katastrofa je kad se muzikom, rokenrolom, umetnošću počnu da se bave deca bogatih roditelja. To nije to - kaže Aleksandar Saša Janković, frontmen benda “Instant karma”.

Krisi Hajnd

Pank je i danas relevantan Drugi ljudi imaju posao, pa odu u penziju i smisle sebi neki hobi. A ja sam hobi stavila na prvo mesto, kaže slavna Krisi Hajnd iz sastava “Pritenders”

Krisi je prošle nedelje sa svojim sastavom “Pritenders” objavila 11. studijski album “Hate for Sale”, prvi posle četiri godine

Usred pandemije jedna od najvoljenijih dama u rokenrolu Krisi Hajnd poručuje: “Uživam u životu”. Ali i oprezno dodaje da je čudan osećaj objaviti album tokom svetske zdravstvene krize, a da pri tom nemaš mogućnost da ga predstaviš na koncertima.

Krisi je prošle nedelje sa svojim sastavom “Pritenders” objavila 11. studijski album grupe “Hate for Sale”, prvi posle četiri godine. Diskografsku pauzu u razgovoru za “Spin” objašnjava time da su rok bendovi poznati po tome da se ne drže čvrsto planova: - Prva stvar koja se desi kada odeš na turneju jeste da više ne znaš koji je dan u nedelji. Ne znaš ni da li je vikend ili ne. Živiš izvan vremena - priča Hajndova, koja pored svog matičnog sastava u poslednja dva meseca izvodi i obrade Boba Dilana.

- Svaka od Dilanovih pesama je puna relevantnih stvari. I on je gotovo kao prorok, jer stihovi koji su napisani pre 40 godina kao da su napisani juče - smatra pevačica i gitaristkinja “Pritendersa”.

Naslovna numera “Hate for Sale” na novom albumu “Pritendersa” svedočanstvo je ljubavi koju članovi benda gaje prema panku. Kada su je završili, učinilo im se da ta pesma zvuči kao da ju je potpisao sastav “Damned”: - Svi u grupi volimo pank. Retko je danas naići na nekoga ko je virtuoz, a svira sa senzibilnošću panka. Jer, kada postaneš dobar na svom instrumentu, onda zalaziš u teritoriju prog-roka. Sve postane malo sofisticiranije, intelektualnije. A ja sam, što se tiče sviranja, još uvek na nivou panka. Mislim da je pank i danas relevatnan jer se svodi na dekonstrukciju stvari i vraćanju osnovi. Za mene je i danas povratak osnovi esencija rokenrola. Ali toliko se toga sada dešava u muzici da je teško sve ispratiti. Bar je meni teško, jer se sve radi u drugom formatu.

Sve je danas onlajn. Zato mi je bilo divno da radim sa Denom Oerbahom iz sastava “Black Keys”, jer iako je mnogo mlađi od mene, razmišlja kao i ja. Većina ljudi koja ulazi u studio i voli muziku kakvu i mi volimo, još uvek razmišlja o albumima kao celini. Naravno, imate i tu različite formate, prvo je bio vinil, pa kasete, pa kompakt diskovi, ali znate ono strana A i strana B albuma...

Hajndova ističe da se vremena menjaju, ali kako ima utisak da se publika i slušaoci uvek vraćaju onome što vole, bez obzira na ono što industrija pokušava da im nametne:

foto: ap/alberto pezzali

Jelena Koprivica

Mislim da svetu trenutno ne treba moja muzika, ali to volim i radim dok god od toga mogu da živim - Stvari se, kada je u pitanju muzička industrija, menjaju. Vinil je dobar primer. Prestala je proizvodnja vinila, ali ispostavilo se da ga traži publika, da voli da ode u muzičku prodavnicu po ploču i da vinil zvuči bolje. I svedoci smo vraćanja vinila, ali ne zbog muzičke industrije, već slušalaca. Voleli su ga i nastavljali da ga kupuju. Mnogi bendovi su presrećni zbog toga jer su želeli da se njihova muzika nađe na vinilu - priča Krisi Hajnd, a sa novog albuma svog sastava izdvaja numeru “You Can’t Hurt a Fool”: - Taj naslov - ne možeš povrediti budalu - neko iz benda je video negde, da li u nekoj knjizi... Moja prva reakcija bila je da je to briljantan naslov i da bi trebalo da napišemo pesmu sa tim nazivom. I

uspeli smo u tome, napravivši pride tradicionalnu R&B pesmu. U stvari, ni ne znam šta se danas smatra R&B muzikom, jer je više ne prepoznajem, znam ono što je taj žanr predstavljao do osamdesetih.

Posle toga je valjda pokušao da se prikloni elektronskoj muzici. Znate, ja još uvek muziku posmatram kroz instrumente priznaje za “Spin” Hajndova.

Ove godine navršile su se četiri decenije od debi albuma benda, naslovljenom po imenu sastava “Pretenders”. Krisi ne može da zamisli da bi sada, posle toliko vremena, radila nešto drugo, do bila u sastavu “Pritenders”, koji je 1978. i osnovala.

- Drugi ljudi imaju posao, pa odu u penziju i smisle sebi neki hobi. A ja sam

hobi stavila na prvo mesto, kao posao.

Onda nikada ne moraš da ideš u penziju.

I to i ne moraš, zato što voliš ono što radiš. Ja nisam radoholičarka, imam i druge važne stvari u životu, pre svega porodicu i ništa ne radim na silu. Mislim da svetu trenutno ne treba moja muzika, ali to volim i radim, dok god od toga mogu da živim. S tim što je sad i to postao problem, jer ljudi više ne kupuju albume. Sve se svodi samo na turneje.

A kada, posle pandemije, ponovo dođe vreme za koncerte i turneje, Krisi Hajnd kaže da će, po običaju, ponovo zajahati konja.

- Jedva čekamo koncerte. Ali niko ne zna kada i kako će se to desiti. Ono čemu se radujem jeste što verovatno više nećemo svirati na velikim mestima, i to da više nećemo morati da izvodimo najveće hitove. A to si prinuđen da radiš kada sviraš nekom velikom bendu kao predgrupa. Jer ne sviraš svojoj već tuđoj publici i pokušavaš da im pružiš nešto što znaju.