Utorak 30. jun 2020. Blic broj 8383 www.blic.rs
POP&Kultura Nikad ostvareni stripski projekti Nema nikakve sumnje da u proteklih pola veka postoji mnoštvo neostvarenih filmskih projekata, ali verujte na reč potpisniku ovih redova, mnogo više ih je stripskih.
Piše Slobodan Ivkov Ovakva pregnuća nisu, ne samo ugledala svetlo dana zbog različitih gromoglasnih razloga, od cenzure, preko samocenzure urednika, do gašenja izdavačkih kuća, nego i mnogo češće zbog lenjosti, pasivnosti, kratkovidosti, nezainteresovanosti ili produkcijskih razloga koji su se svodili na mnogo prozaičniji povod - novac. Često i odista neznatan za ovakve poduhvate. Dakle, ne veći od nekoliko hiljada evra, računato u današnjem novcu. Sada ćemo o jednoj “početnici”, a pošto je potpisnik ovih redova više nego običan insajder, dakle koautor je, tekst će imati ispovedni prizvuk. Usput, što će se pokazati presudnim za osujećenje “Prostitucije za početnike”, deo finansiranja je snosio jedan veletrgovac cvećem, sjajan tip, pravio je dobre žurke na pančevač-
❯
2 POP&Kultura
POP&Kultura 3
❯
Naslovna kom putu, ali... Ilustrator Brana Jovanović je otišao u penziju iz “Bazara” i pošto nije bio od onih koji ostavljaju lovu po strani za crne dane, dok je čekao prvu, nisu mu baš cvetale ruže, a bogme ni meni. Pošto sam se oduševio srpskom obnovom ideje “početnica”, o čemu sam napisao veliki tekst u NIN-u na čak tri stranice, predložio sam mu da i mi uđemo u posao...
STROGO NAUČNO Pregledao sam sajt “Ajkon buksa” i video šta sve imaju, a šta nemaju, pa sam 2000. prvo Brani, a potom i srpskim izdavačima predložio sumanutu ideju da tekstom i stori-bordom valjano obradim materiju. Izdavači su tražili da vide nekoliko stranica i naslovnu, koja je sada u “Blicu”. Brana je pristao, ja sam prikupio prigodnu građu, inostranu i domaću (ima toga oho-ho, takođe verovali ili ne, više nego što mislite, na hiljade i hiljade stranica), te sam počeo od praistorije, kao što i dolikuje istoriji jedne ovako važne discipline. Nevolja je u tome što ni na zidovima pećina u Lasku i Altamiri nema nedvosmislenih likovnih fakata o temi (teško je očekivati pismene zapise, da se ne lažemo), pa nisam mogao da kolažiram fotkama i fotokopijama, kao što inače rade u “početnicama”. To bi sledilo tek u obradi Starog Rima, srednjeg veka, renesanse... Stoga sam, jer Englezi vole sve u shemama, tabelama i grafikonima, izmislio tri subjekta (A, B i C). Ovaj poslednji je bio nekakav mekgafin, mučenik koga je trebalo da ulove i pojedu. No, prvi “subjekt” je bio prirodno obdaren, kako bi rekli seksolozi, a drugi nije. Drugi je bio pametniji pa je dočepao butku od subjekta C, dok je “obdarenom” pripala samo surla. Poenta je da su dame u pećinama sa fenjerima preferirale onog koji nije imao “alatku” ali je imao butku. I sve tako u tom smislu. No, cvećar je odbio da finansijski učestvuje u pregnuću, premda sam izveo ubedljivu računicu da bi im se sve isplatilo, samo da ponude “Ajkon buksu” gotov projekat i jednom ga prodaju. Ionako su toliko plaćali za izdavačka prava... Uzaman! Naredne godine sam im pokazao već četvrto izdanje kreirano od strane dvoje naših sjajnih umetnika koji su došli na sličnu ideju, Dobrosava - Boba Živkovića (crtež) i Jasminke Petrović (tekst), četvrto izdanje koje je e-hej, kao četvrto imalo tiraž 5.000 primeraka... Džaba, bato... Propade nam pos’o!
Zaustavljen pozorišni program na Tašmajdanu Usled novonastale situacije i promene epidemiološke slike Covid-19, Sekretarijat za kulturu doneo je juče odluku da zaustavi pozorišni program Beogradske letnje scene na Tašmajdanu. Kako je navedeno u saopštenju, ova manifestacija je osmišljena upravo da bi se prevazišao problem prekida rada pozorišta usled pandemije i uvođenja vanrednog stanja sa dobrom željom da se nastavi pozorišni život u našem gradu. “Ovaj jedinstveni poduhvat, koji je na jednom mestu okupio sva beogradska, mnoga srpska pozorišta, privatne i nezavisne produkcije, sa idejom da publici i svim gostima Beograda krajem juna i tokom jula omogući gledanje preko 40 pozorišnih predstava, pokazao je da su umetnici i publika sa velikom radošću iščekivali po-
Za predstavu odigranu pre pet dana prodato je 1.300 ulaznica, istakli su organizatori Pozorišni program na Tašmajdanu počeo je 25. juna mjuziklom “Mamma mia”
novni susret uživo i nove pozorišne doživljaje”, poručuju u saopštenju gradskog Sekretarijata za kulturu. Grad Beograd je zahvalio svim pozorištima, umetnicima, učesnicima i publici Beogradske letnje scene, o čijem eventualnom nastavku će se odlučivati kada se za to steknu uslovi. U međuvremenu
za sve kupljene ulaznice može da se izvrši povrat novca na blagajnama matičnih pozorišta. Podsetimo, pozorišni program Beogradske letnje scene na Tašmajdanu počeo je 25. juna mjuziklom “Mamma mia” Pozorišta na Terazijama, za koji je prodato 1.300 ulaznica.
4 POP&Kultura
Šest, pet, četiri, tri... … decenije ovdašnje kinematografije Zaviriti unazad u svet filma, makar samo pomenuti neka od ostvarenja koja beleže jubileje, između ostalog, može voditi u zanimljiv susret sa vremenom. Tatjana Nježić Dobro de, reč je o jugoslovenskoj kinematografiji. No, ime negdašnje nam države - uprkos činjenici da je bila visokopozicionirana u borbi protiv fašizma, a potom za, kakvu-takvu, socijalnu pravdu - danas je prilično okuženo, te je bolje i bez naslova nego sa njom u njemu. Sada se govori region, ovi prostori… No, mnogi od tih filmova nastalih pre tri, četiri, pet, šest… decenija i danas se pamte. Postali su neretko i svojevrsni simboli, u onom smislu tog pojma koji podrazumeva da samo jedna ili nekoliko reči prepoznatljivo reprezentuje čitav jedan svet, odnosno deo duha trenutka i perioda. Znalci su sasvim složni u jednom: kad je o umetnosti reč, a to će reći i o filmu, uvek je na prvom mestu umetnički volumen koji čini da delo, kakva god da je tema, (ne) pretraje u vremenu.
Srce puno sna
Te 1960. pred publiku je stigla “Diližansa snova”, film u kome je rediteljka Soja Jovanović angažovala tada veoma mladu Milenu Dravić. I to tako što ju je srela na ulici, i pod utiskom uloge koju je ostvarila u filmu “Vrata ostaju otvorena” - pozvala, danas bi rekli u angažman, rekavši: ”Mala, gledala sam te”. Film “Zajednički stan” Marijana Vajde (scenario Dragutin Dobričanin) ubrzo je i u ono vreme stekao status hit komedije, a kako i ne bi kad su u toj priči - u kojoj su se u stan u još nezavršenoj zgradi uselili student, samac neotkrivenog talenta, porodica koju čine deda, majka, otac, zgodna ćerka, te tetka sa ljupkom nećakom i kozom igrali legendarni Čkalja, Bata Paskaljević, Branka Veselinović… Đuza, Beba Lončar, vespe… ko ne bi pogodio da je to “Ljubav i moda”. Pa čak i ako u sećanju možda ne iskrsava odmah siže - da bi zara-
Petrijin venac
Te 1960. pred publiku je stigla “Diližansa snova”, film u kome je rediteljka Soja Jovanović angažovala tada veoma mladu Milenu Dravić. I to tako što ju je srela na ulici... dili novac za održavanje aerosmotre, grupa studenata organizuje program modne revije za preduzeće „Jugošik“, služeći se i sitnim prevarama, a budući da je cilj bio plemenit, štete nije bilo ni za koga i nesuglasice su razrešene - svakako u pamćenju zvoni “Devojko mala, pesmo moga grada, što si mi dala srce puno sna…”, koju je u tom filmu sjajno otpevao Vlastimir - Đuza Stojiljković. Imaju li se u vidu političke (ne)prilike tog vremena, spoljnopolitički kontekst, odnos socijalističkih i kapitali-
stičkih zemalja, nije nezanimljivo primetiti da je film, značenjski vrlo jasnog naslova “Partizanske priče” Stoleta Jankovića rađen u koprodukciji YU i SAD. “Deveti krug” Franca Štiglica - u kome je mladi par pokušao da pobegne u slobodu penjanjem preko žičane ograde - ostao je upamćen i po izvanrednoj roli Dušice Žegarac, njenom ubedljivom, punokrvnom tumačenju Rut Alkalaj. Inače, te godine snimljeno je 15 filmova, a među njima i “Bolje je umeti” Voje Na-
novića sa Pajom Vujisićem, a za koji je Milena Dravić rekla da je prvi naš mjuzikl, “Kapetan Leši”, “Signali nad gradom”, “Drug predsednik centarfor” sa nezaboravnim Mijom Aleksićem i Oliveroma Marković…
Idu dani
Te 1970, film “Burduš” Miće Popovića, čuvenog slikara ali i filmskog stvaraoca, rađen po scenariju Živorada - Žike Lazića, bio je nastavak veoma gledane TV serije “Muzikanti”, a popularni glumac Jovan Janićijević je zauvek proslavljen kao Burduš. Naš veliki reditelj Miša Radivojević debitovao je filmom “Bube u glavi” - o duhovnoj teskobi, pravom čoveku u pogrešnom svetu i obrnuto, emocionalnom zanosu i sumnji… - sa Miljom Vujanović i Draganom - Gagom Nikolićem u glavnim ulogama, i legendarnom Rahelom Ferari kao profesorkom. Zlatnim se slovima Ži-
ka Pavlović upisao u istoriju ovdašnje kulture i kinematografije, a 1970. pred publiku je stiglo njegovo “Crveno klasje”, za koje potpisuje i scenario rađen po romanu “Na selu”, slovenačkog pisca Jože Potrča. Poput drugih ostvarenja u Pavlovićevom opusu, film pripada crnom talasu, negdašnjoj muci a današnjem ponosu kinematografije, koji je i višestruko svedočanstvo. Od toga šta znači snaga ideja potpomognuta umetničkom predanošću čak i kada su uslovi, kako se to danas kaže, za projekat nepovoljni, preko slikovite činjenice da je ondašnja država ipak omogućavala filmsko stvaralaštvo i kad joj ne ide u prilog, pa nadalje. A svojevrsno muzičko obeležje filma je muzika Vokija Kostića i pesma “Idu dani”: ”Od života na svi strani, prijatelji razbacani/Idu dani/Dok po noći mrak se rađa, a po vodi tone lađa/Idu dani/ Ode moto da se mota, ode oto da se ota/Idu
POP&Kultura 5
Vruć vetar
dani/ Mačka plače za mačetom, majka plače za detetom/ Idu dani…” Čuveni Mladomir - Puriša Đorđević snimio je “Bicikliste” sa Milenom, Čkaljom, Mijom Aleksićem, Sekom Sablić, Radetom Markovićem… a sveukupno kinematografija je te godine dobila 24 naslova.
Majstori
Ah i eh i uh… te osamdesete. Dakle, 1980. pred publiku je stiglo 26 filmova, a među njima antologijski “Petrijin venac” Srđana Karanovića, “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, “Majstori, majstori” Gorana Markovića, “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana… Gledaoce je zauvek očarala komedija “Rad na određeno vreme” sa Smokijem Samardžićem, Milenom Dravić, Batom Živojinovićem, Nikolom Kojom kao dečakom, zatim “Avanture Borivoja Šurdilovića” (scenario Siniša Pavić, režija Aleksandar Đorđević) koji je, kako to i danas neretko biva, sniman uporedo sa serijom “Vruć vetar”. Karpo Godina je, malo je reći, privukao veliku pažnju filmom “Splav
meduze”, sa Vladicom Milosavljević i Olgom Kacjan. Bilo je i izuzetnih biografskih ostvarenja. U središtu filma “Snovi, život, smrt Filipa Filipovića” Miloša Radivojevića je naslovni lik (u vrsnom tumačenju Aleksandra Berčeka) matematičar, političar, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije, koji je stradao u staljinističkoj Velikoj čistki (1938). Eduard Galić je režirao biografski film o znamenitom socijalističkom publicisti i aktivisti čije su ideje, od književnosti do nacionalnog pitanja, i danas više nego vredne pažnje - “Svetozar Marković”, sa ubedljivim Lazarom Ristovskim, a koji je proširen u istoimenu televizijsku mini-seriju koja je početkom sledeće
godine emitovana na programu JRT (Jugoslovenska radiotelevizija). Petar Božović je vanredno zaigrao slavnog naučnika u filmu “Tajna Nikole Tesle” Krste Papića. Iz inače upitne perspektive naknadne pameti, nije nezanimljivo primetiti po principu nomen est omen (ime je znak) da je u etar (među publiku) pristigao naslov “Doviđenja u sledećem ratu” Živojina Pavlovića, koji je sa Vitomilom Zupanom pisao i scenario, a u čijem središtu je, kroz priču o susretu bivšeg partizana i okupacionog nemačkog vojnika na letovanju u Španiji, preispitivanje uloge intelektualca u ratnom haosu.
Poslednji valcer
Dakle, 1980. pred publiku je stiglo 26 filmova, a među njima “Petrijin venac” Srđana Karanovića, “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, “Majstori, majstori” Gorana Markovića, “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana…
Gluvi barut
Te 1990. Dušan Sabo, po scenariju Emira Gengića, uradio je film duhovitog naziva “Seks - partijski neprijatelj br. 1”, između ostalog, o ljubavničkom entuzijazmu zahvaljujući kome se, eto, može živa glava izvući i u mračnim, opakim periodima kakav je bio onaj u doba rezolucije Informbiroa. Kao svojevrstan nastavak kultne TV serije “Zaboravljeni” (1988), poznati reditelj Darko Bajić je po scenariju Gordana Mihića uradio film “Početni udarac”, za koji je muziku napisao Goran Bregović a Anja Popović je na Pulskom festivalu nagrađena za epizodnu ulogu. Po romanu Branka Ćopića, veoma značajan reditelj Bahrudin Čengić snimio je film “Gluvi barut”, u čijem središtu je, između ostalog, sudar ideologije četnika i partizana, sa vrsnom glumačkom podelom koju čine Mustafa Nadarević, Branislav Lečić, Fabijan Šovagović, Mira Furlan, Boro Stjepanović… Snimljena su dva TV filma po delima Dobrice Ćosića: “Kolubarska bitka (po romanu “Vreme smrti”) u režiji Jovana Ristića, u kome su uloge tumačili Miša Jan-
Bube u glavi
Gledaoce je zauvek očarala komedija “Rad na određeno vreme”, zatim film “Avanture Borivoja Šurdilovića”, koji je, kako to i danas neretko biva, sniman uporedo sa serijom “Vruć vetar” ketić (Živojin Mišić), Marko Todorović (Radomir Putnik), Stojan - Cole Dečermić (Stepa Stepanović), Miodrag Radovanović (Nikola Pašić), Aleksandar Berček (poručnik Luka Bog)… I “Valjevska bolnica” u režiji Dejana Mijača. Ukupno su te 1990, ako je verovati internetu, snimljena 22 filma među kojima i ostvarenje, iz današnje perspektive više nego indikativnog naziva, “Poslednji valcer u Sarajevu (ili Lepa epoha)” Nikole Stojanovića, koji uz Nebojšu Pajkića potpisuje i scenario. Iako je snimljen 1990, premijeru je čekao sve do 2007. na Festivalu u Novom Sadu. Ukratko, pre tih šest, pet, četiri, tri… decenije - Informbiro i Drugi svetski rat, posle njih raspad YU u kome je biti pripadnik druge nacije (što je, naravno, variralo od područja do područja) bilo otprilike isto kao ‘48. IB-ovac, i opet rat. A onda region. U nekom momentu kultura će krenuti da iznova gradi krvavo porušene mostove, zaživeće i filmske koprodukcije. O onome što bude pretrajalo u vremenu možda će se pisati za tri, četiri, pet, šest decenija.
Ljubav i moda
6 POP&Kultura
Istraživanje
“Ja ni(sam) bot”: Fenomen zagađivača digitalnog prostora Anonimnost jednom delu komentatora daje slobodu da bez bojazni iznesu svoje mišljenje, ali nekim drugim omogućava da bez odgovornosti pišu strašne stvari, vređaju, omalovažavaju, prete - navodi dr Jelena Kleut. Neven Džodan Jelena Kleut, docentkinja na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, napisala je interesantnu knjigu “Ja ni(sam) bot: Komentari čitalaca kao žanr participacije u digitalnom prostoru” koja je objavljena u elektronskoj formi. - Knjiga je nastala kao rezultat nekoliko zasebnih istraživačkih poduhvata. Većina njih se bavila medijskim izveštavanjem o određenim temama, a jedno interakcijom novinara sa publikom. U ovim istraživanjima komentari čitalaca na medijskim sajtovima bili su tek jedan deo. Činilo mi se da bi moglo biti zanimljivo da ponudim presek koji se bavi samo komentarima. Posebno zato što su istraživanja rađena u različitim vremenskim periodima, od 2010. do 2017. godine, i to je omogućilo zanimljiva poređenja. Kada su komentari čitalaca na veb-sajtovima informativnih medija postali popularni i šta ih je učinilo popularnim? - Komentari počinju da se pojavljuju 2006. godine i brzo se šire postajući neizostavni deo bezmalo svakog onlajn medija. Nekoliko je faktora doprinelo njihovoj popularnosti. Prvo, oni su tehnološki izrazito jednostavni i za medije i za čitaoce. Drugo, vidljivi su uz sam medijski sadržaj i ta vidljivost u “pravom” mediju motivisala je čitaoce. Bili su i deo rasprostiruće ideologije koja je slavila svako učestvovanje korisnika digitalnih medija. Za same medijske organizacije važni su bili i ekonomski činioci: čitaoci-komentatori su privrženiji medijskom brendu, a komentari koje ostavljaju čine dopunski sadržaj koji ljudi vole da pročitaju. Na kraju su komentari postali trend i mediji
slim da odgovornost za ove zadatke leži samo na medijima već i na akademskim institucijama, obrazovnom sistemu, političkim elitama.
su ovu funkcionalnost uvodili bez mnogo razmišljanja o značaju interakcije sa čitaocima ili organizacionim aspektima upravljanja komentarima. Nekada su komentare pisali novinari ili eksperti iz neke oblasti koji su iznosili svoje stavove, a u digitalnom svetu komentatorima se nazivaju svi koji napišu lično mišljenje kao reakciju na neku temu, iako je to bliže nekadašnjoj formi “pisma čitalaca”? - Tako je, digitalni svet je dozvolio da svi budu komentatori i promenio način na koji se dobija status eksperta. Nema dileme da su onlajn komentari po mnogo čemu bliži pismima čitalaca. Ali treba dodati da, kada razmišljamo o pismima čitalaca, uglavnom imamo na umu ona koja su objavljena. Istraživanja pokazuju da u biranju pisama koja će biti objavljena urednici projektuju norme profesionalne komunikacije i odbacuju pisma koja se u te norme ne uklapaju. Objavljuju pisma koja su napisana lepim stilom, koja su argumentovana, koja nude podatke ili donose drugačija gledišta. Od stotina pisama poslatih redakciji, mi smo u štampi viđali tek nekoliko. Ključna promena je stoga u filtriranju. Zatim, komentari pišu na brzinu, ponekad i bez čitanja teksta koji se komentariše, emocionalniji su od pisama čitalaca. Da li je povećano komentarisanje čitalaca automatski blagorodno po demokratiju? - Smatralo se, sa osnovnom tezom da se komuniciranje demokratizuje pošto se proširuje krug građana koji učestvuju u komuniciranju. Ta pozicija je jedno vreme bila preovlađujuća, a i danas je deo teoretičara brani. S druge
Jelena Kleut
strane, sve je više glasova koji upućuju na mračne strane povećanog učešća građana - i onih koji se lažno predstavljaju kao građani - u javnoj komunikaciji. I tu se sada odlazi u jednu krajnost pa se tvrdi da su komentari, posebno oni na društvenim mrežama, pretnja po demokratiju. Čini mi se da se u oba slučaja previše pažnje pridaje samoj tehnologiji, a mnogo manje kulturi i društvu koji podstiču određena ponašanja. I onda je odgovor na mračnu stranu komentara sasvim tehnološki - oni se ukidaju. To je lakše nego promeniti čitaoce koji pišu komentare i širi društveni kontekst u kojem nastaju nepismeni, neargumentovani ili mrziteljski komentari. Ne mi-
Knjiga Jelene Kleut u izdanju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Da li je mogućnost da komentator bude anoniman uvela uvredljiv jezik i govor mržnje u javni digitalni prostor? - Anonimnost je mač sa dve oštrice, zato se govori o benignoj i toksičnoj disinhibiciji koje anonimnost omogućava. Jednom delu komentatora daje slobodu da bez bojazni iznesu svoje mišljenje, ali nekim drugim omogućava da bez odgovornosti pišu strašne stvari, vređaju, omalovažavaju, prete. Istraživanja pokazuju da se na sajtovima na kojima postoji mogućnost anonimnog komentarisanja pojavljuje više poruka koje sadrže uvredljiv jezik i govor mržnje. Ali ako postoji registracija, onda je komentara manje pa se mediji retko odlučuju na ovaj korak. Postoji i nekoliko međurešenja, ali samo tehnološki napredniji mediji ih uvode. Recimo, da redakcija ima podatke o komenatorima, ali da potpis komentara ostane samo nadimak. Ili uvođenje registracije preko naloga na društvenim mrežama. U knjizi se bavite i botovima i njihovim komentarima. U čemu je razlika između botovanja i trolovanja? - Nemoguće je baviti se komentarima bez sagledavanja botova koji su odatle i krenuli. Kod nas se ustalio naziv bot za ljude koje bi pravilnije bilo nazvati trolovi. Bot podrazumeva automatsko, programirano generisanje poruka koje nalikuju ljudskoj komunikaciji. I u teoriji botovi nemaju nužno negativni predznak. Trolovi su kvaritelji komunikacije koji to rade nekada iz zabave, a nekada sa željom da naude. To sve što teorija govori nema veze sa načinom na koji se u našim okvirima govori o botovima i botovanju - organizovanom i poluautomatizovanom komentarisanju u cilju podrške ili napada na pojedince ili stranke. Čak i šire od toga, bot je danas etiketa za svakog ko neiskreno, ali agresivno navija za nekog ili protiv nekog. Koliko se u ovoj oblasti razlikujemo na globalnom nivou?
- Rekla bih da prednjačimo. Ozloglašena je “Amija 50 centi” u Kini, nazvana tako po nadoknadi koja se dobija za komentar. Dosta se piše i o “trolovima iz Kremlja” koji su aktivni na međunarodnom planu. Zajedničko nam je to što postoje ozbiljne indicije da kao i u slučaju kineskih i ruskih trolova i naši deluju uz podršku države. Veliki broj naloga u Srbiji koje je na Tviter u aprilu suspendovao upućuju na razmere problema. U Srbiji je ugašeno 8.500 naloga, u Hondurasu nešto više od 3.000, u Indoneziji preko 700. Prepoznavanje neautentične podrške na Tviteru je lakše nego utvrđivanje ove prakse u komentarisanju na medijskim sajtovima, ali logično je pretpostaviti da trolovanje nije ograničeno samo na jednu društvenu mrežu. Na kraju i nekoliko istraživačkih tekstova pa i “ispovesti” botova potvrđuju zabrinjavajuće razmere zagađenja digitalnog javnog prostora. U knjizi obrađujete i pojam astroturfing. Šta je astroturfing i ko su njegove mete? - Astroturf je veštačka trava i ovaj naziv u marketingu označava diseminaciju poruka koje veštački stvaraju utisak odobravanja ili neodobravanja. Dakle, imamo anonimne poruke koje deluje kao samonikle, a zapravo nikakva trava nije sama nikla već je postavljen veštački zeleni tepih trave. Stvara se utisak da je neko cenjen, voljen, poštovan. Mete su različite, najčešće je to sama javnost koja se obmanjuje, ali može biti reč i pritisku na pojedince, političare. Da li je ova vrsta propagande u usponu? - Deluje mi da je zlatno doba ove vrste propagande pri kraju. Ona je razotkrivena, o njoj mediji sve češće pišu i sve većem broju građana je jasno da postoje različiti oblici manipulacije. Samim tim su obazriviji i ne veruju svim porukama. Kako je to postalo tema od javnog interesa, nastaju i sve bolji načini da se astroturfing prepozna, da se identifikuju lažni nalozi i svako sumljivo ponašanje. Uspeh astroturfinga i trolovanja počiva na tome da se poruka percepira kao autentična. Čim postoji sumnja opada delotvornost ovih pokušaja manipulacije.
POP&Kultura 7
Nušić
Moj humor ublažava surovost života Nedavno je promovisano dvotomno izdanje „Nušić u pričama“ Milivoja Predića u kome je sabran čitav niz autentičnih situacija iz života Branislava Nušića (1864-1938), našeg velikog književnika, komediografa, esejiste, novinara, začetnika retorike u Srbiji, upravnika, urednika, diplomate, fotografa-amatera… Tatjana Nježić Autor Milivoj Predić (1885–1967, Beograd), dramski pisac, pripovedač i publicista, bio je suprug Gite Nušić-Predić, a na stranicama ovih knjiga literarno je obradio istinite priče i anegdote o svom tastu Branislavu Nušiću i izdao ih u knjigama “Nušić u pričama” (1931, 1938). Na nedavnoj promociji pomenutih knjiga u izdanju “Nušić fondacije” Raško V. Jovanović je rekao, između ostalog, da je mnogo zgoda i nezgoda iz Nušićevog života zabeležio Milivoj Predić “verno i neposredno poput srednjovekovnih letopisaca, tako da se ova njegova proza i danas čita skoro bez daha kao verodostojno svedočanstvo o piscu koji je u Velikom ratu izgubio jedinoga sina, ali nije duhom pokleknuo“. U pričama se prepliću poslovi koje je Nušić radio, druženja, kontakti, načini na koje je provodio vreme, impresivan opus... No, iz svake njegove geste, iz raznih događaja, kao i iz njegovih dela - isijava Nušić. U onom smislu u kome je sam za sebe rekao „moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života”. Kao i to da je on, po sopstvenim rečima, „život ne samo zapazio, već i živeo njime, kao feniks, sa svakom novom generacijom, sa svakim dobom, sa svakom epohom društvenog razvitka, umirao i opet se rađao da bi živeo novim životom, životom novih ljudi i novog društva“. Nižu se na stranicama ovih izdanja brojni naslovi, zbivanja... No, pomenimo tek nekolicinu.
ligentan čovek i umećete vršiti svoju dužnost bolje nego iko drugi.“ A Nušić mu odgovori: “Možda imate pravo, Veličanstvo... Ali, dozvolite da Vam nešto iskreno kažem: može slučajno za vreme moga načelnikovanja pasti kakva pozorišna trupa... I... recimo napadnu Arnauti... Pojure svi da traže načelnika, a ja se zavukao i sedim na kakvoj pozorišnoj probi...“ Kralj manu rukom, slatko se nasmeja i odustade od svoga plana, ali zadrža Nušića na večeri.
Na otvaranju spomenika Karađorđu
Milivoj Predić bio je suprug Gite Nušić-Predić, a na stranicama ovih knjiga literarno je obradio istinite priče i anegdote o svom tastu Branislavu Nušiću
“Vaše veličanstvo, ja mislim...”
Milivoj Predić beleži da “koliko god je nevolja Nušić imao u životu sve su mu dolazile otuda što je preko mere voleo pozorište”. Jednom prilikom pozvao ga je kralj Aleksandar Obrenović i ponudio mu mesto načelnika Topličkog okruga. Nušić je odgovorio: “Vaše veličanstvo, ja mislim da nisam sposoban za taj položaj.” Kralj ga počne uveravati: „Varate se... ja mislim da ste podesniji nego ma ko drugi, i to baš za to mesto. Bili ste četiri godine konzul u Prištini... Dobro poznajete pogranične odnose, a to je tamo najglavnije... Osim toga, tamo je vrlo dobro lovište i kazali su mi da bi tamo trebalo da idem u lov, a ja volim da imam čoveka na koga se mogu pouzdati... Inače, u tome su okrugu ljudi vrlo pitomi, a vi ste inte-
U pričama se prepliću poslovi koje je Nušić radio, druženja, kontakti, načini na koje je provodio vreme, impresivan opus...
Godine 1910. bilo je na Kalemegdanu otkrivanje spomenika Karađorđu. Taj spomenik su, podseća Predić, Austrijanci za vreme rata pretopili za ratne potrebe. Napominje, potom, da je bio raspisan konkurs - danas bi rekli za idejno rešenje - na kome je pobedio Pavle Vučetić Splićanin, koga je 1903. u Beograd doveo Uroš Predić, slikar i akademik, da mu pomogne pri izradi jednog ikonostasa. (Kasnije je služio vojni rok, učestvovao u svim ratovima, umro u Beogradu 1925.) Iako je bio slikar, na konkurs se prijavio kao vajar, zatim uradio pomenuti spomenik, postavio ga na za to određeno mesto i prekrio platnom čekajući otvaranje. Postojao je Odbor pod pokroviteljstvom kralja Petra u kome je bio Nušić, za svečano otvaranje upriličena je tribina, program... U datom trenutku kralj je povukao vrpcu, platno je spalo - i ukazao se spomenik. Kako beleži Predić, odmah je izazvao razočarenje lošom kompozicijom, neprirodnom i nesrazmernom figurom Karađorđa... Bilo je posle pokušaja vađenja na rđavu svetlost, one koji su ga izlivali, neadekvatno mesto... Bilo kako bilo, na tom događaju, sa tribine kraljević Đorđe, u ono vreme prestolonaslednik, pozva rukom Nušića, a kada mu je ovaj prišao upita ga: “Kako vam se sviđa?” Nušić mu se približi i šapnu: “Baš sam hteo da Vas nešto zamolim. Hoćete li biti dobri da se zauzmete kod kralja da se opet primi za pokrovitelja Odbora, ali sada za pokrivanje ovog spomenika?” Prestolonaslednik se nasmeja, a nedugo zatim kralj je prvi sišao sa tribina, opazio Nušića koji mu se poklonio i gotovo mu doviknuo: “Nušiću, primam se, primam se...”
Sa Šantićem na korzou
S proleća one godine kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, piše Predić, u goste svojim prijateljima u Beogradu došao je mostarski pesnik Aleksa Šantić. Jednoga dana prošetali su korzoom stasiti Šantić odenut u hercegovačko odelo koje je još više isticalo njegovu mušku lepotu i Nušić. Hodaju Terazijama, Knez Mihailovom, a prate ih pogledi sa svih strana, posebno devojaka. - Gle, gle, Aleksa, što se okreću za tobom i što te gledaju, naročito ovi devojčići - reče Nušić. - Zar misliš da mene gledaju? - odgovori Šantić. - Tebe, nego! - Ma ne gledaju oni mene, već ovo šareno odijelo na meni... - Ama kakvo ‘odijelo’. Daj ti meni da ga ja navučem, pa da vidiš hoće li se ko za mnom okrenuti - reče Nušić. - Hoće, kako ne - odgovori Šantić. Na to će Nušić: - Hoće, dabome, ali da se nasmeje a ne da mi se divi, jer možeš misliti kakav bi ja izgledao kao Hercegovac... Šantić se nasmeja, a oni nastaviše šetnju praćeni pogledima.
Boja za kosu
Posle pada Beograda 1914. vlada i Narodna Skupština preselile su se u Niš. U to vreme Nušić je bio upravnik Narodnog pozorišta i urednik „Srpskog juga“, a često poslom dolazio u Niš. Po prirodi stvari, najčešće je odlazio u Ministarstvo prosvete, pod čijim je ingerencijama u ono vreme bila i kultura. Prilikom jedne od tih poseta, ondašnji ministar prosvete Ljuba Davidoviću - koji je toga dana, beleži Predić, bio dobrog raspoloženja jer su vesti s bojišta ulivale nadu - s vrata mu reče: - Dokle ćeš, more, ti Nušiću, da budeš mlad? Svega sam godinu dana stariji od tebe, a već sam deset godina beo, a ti još ni jedne sede! Tako ti Boga, reci mi kakvu farbu za kosu upotrebljavaš? - Reći ću ti, zašto ne, samo nikome nemoj da kažeš - odgovori Nušić. I dodade: - Ta farba se zove moratorijum. - Kakav moratorijum - nasmeja se Davidović. - Pa, ne plaćam menice, ne plaćam kiriju, ne plaćam dugove, nisam u vladi, od čega ću onda da osedim - završi Nušić.
Utorak 30. jun 2020. Blic broj 8383 www.blic.rs
POP&Kultura Nikad ostvareni stripski projekti Nema nikakve sumnje da u proteklih pola veka postoji mnoštvo neostvarenih filmskih projekata, ali verujte na reč potpisniku ovih redova, mnogo više ih je stripskih.
Piše Slobodan Ivkov Ovakva pregnuća nisu, ne samo ugledala svetlo dana zbog različitih gromoglasnih razloga, od cenzure, preko samocenzure urednika do gašenja izdavačkih kuća, nego i mnogo češće zbog lenjosti, pasivnosti, kratkovidosti, nezainteresovanosti ili produkcijskih razloga koji su se svodili na mnogo prozaičniji povod - novac. Često i odista neznatan za ovakve poduhvate. Dakle, ne veći od nekoliko hiljada evra, računato u današnjem novcu. Sada ćemo o jednoj “početnici, a pošto je potpisnik ovih redova više nego običan insajder, dakle koautor je, tekst će imati ispovedni prizvuk. Usput, što će se pokazati presudnim za osujećenje “Prostitucije za početnike”, deo finansiranja je snosio jedan veletrgovac cvećem, sjajan tip, pravio je dobre žurke na pančevač-
❯
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Muzika
Večna bitka između dobra i zla Trudim da živim u trenutku i da budem zahvalan za svaki moment, što je, valjda, znak da starim, kaže Pol Veler. “Dosta mi je svega, dosta mi je te politike. Posle decembarskih izbora odlučio sam da više nikad neću da se petljam u politiku” ovim rečima započinje razgovor za NME legendarni britanski kantautor Pol Veler. Nekadašnji frontmen čuvenih britanskih sastava „Jam“ i „Style Council“, koji je 1991. godine zaplovio u solo karijeru, podržavao je laburistu Džeremija Korbina, ali razočarao se u sve, a aktuelnog britanskog premijera Borisa Džonsona i njegove poteze tokom pandemije naziva klovnovskim. Ratosiljao se političke bitke i posvetio muzici. Izolaciju zbog korone je iskoristio na najbolji način - komponovao je šest pesama koje će se naći na novom albumu. - Još uvek nemam jasan pravac čitavog albuma, ali to su zaista dobre pesme, sasvim raznovrsne... Ali ne pesme o pandemiji - kaže Veler, dodajući da razmišlja i o albumu „konkretne muzike“, s obzirom na to da je na telefonu beležio razne zvukove i razgovore. U poslednje vreme veoma se, kako priznaje, zainteresovao za avangardnu muziku, upijajući kompozicije Štokhauzena i Pjera Šafera. - Dok sam bio mlađi takvoj muzici nikada ne bih prišao, već bih sebi sigurno rekao: “Šta je, dođavola, ovo?” Ali u poslednjih dvadesetak godina muzički sam se veoma otvorio - priča Veler, dodajući da u 62. godini smatra da je njegova uloga da izaziva i iznova se muzički menja. - To je uloga svakog umetnika. I to je najlepša strana umetnosti. Zato danas sledim svoje instinkte i nadam se da će se ljudima to što radim svideti. A sada je za tako nešto dobar trenutak. Ne postajem mlađi i želim da probam što više različitih stvari. To mi daje osećaj slobode, kao i da sam umetnički na mestu na kojem u ovim godinama treba da budem. Što različitije stvari - u tome je suština! U poslednje vreme nad njegovim umom nadvila se i neizbežna tema - smrt. Nedavno mu se desilo da je na letu ka Los Anđelesu jedan putnik u avionu preminuo, što je bilo, kako ističe, stravično iskustvo: - Smrt? U tim sam čudnim godinama... U poslednje vreme oko mene je preminulo dosta ljudi, moji ispisnici, osobe sa kojima sam išao u školu. Moraš da budeš svestan smrti, kao i svih svojih životnih heroja, onih koji su još uvek tu kraj tebe, ili onih koji su zašli u osamdesete godine života. I moraš da budeš svestan da si ti sledeći u toj liniji. Ali ja ne razmišljam o tome na morbidan način, već sam sve to prihvatio. To je prosto prirodan krug. Zato se trudim da živim
Ne mučim sebe svojom prošlošću - šta je trebalo da uradim a nisam. Uvek sam se trudio da učim na greškama i budem bolji
Preterujemo u svemu. Ljudi su sve veći i veći, uneređujući sebe fizički i zdravstveno. Trećina hrane na svetu ide u otpad, a to nije normalno. A nama se stalno nameće da nam je potrebno još i još, iako je jasno da nije
u trenutku i da budem zahvalan za svaki moment. To je, valjda, znak da starim, ali ne smeta mi. Ne mučim sebe svojom prošlošću - šta je trebalo da uradim a nisam. Uvek sam se trudio da učim na greškama i budem bolji. Britanski muzičar smatra da je na Zapadu u drugoj polovini 20. veka sve izokrenuto naopačke. Masovni konzumerizam doveo je do užasnih posledica. - Preterujemo u svemu. Ljudi su sve veći i veći, uneređujući sebe fizički i zdravstveno. Samo idite u Ameriku da vidite kako ljudi ubijaju sebe ogromnim obrocima i gigantskim picama. Trećina hrane na svetu ide u otpad, a to nije normalno. A nama se stalno nameće da nam je potrebno još i još, iako je jasno da nije - misli Veler, priznajući da i on nekad bio žrtva konzumerizma: - To su uvek bili odeća i ploče. Nisam veliki ljubitelj automobila i svih tih gluposti. Ja sam iz generacije koja je rođena u tom konzumerizmu. A kada je tokom šezdesetih ovde vladala kontrakultura, nisam bio deo toga. Voleo sam ploče i odeću, a i danas je tako. Sebe je, kako ističe, oduvek video kao borca. Zbog toga i danas naglašava da je borba večna stvar: - Bilo koji problem da je u pitanju, mislim da je bitka između dobra i zla večna. I sve se u životu svodi na to. Veler je od početka karijere britanskog sastava “Oasis” podržavao braću Galager, a ambivalentan je spram njihovih neprestanih svađa, koje su se rasplamsale nakon raspada benda, pa tako i najnovije: - Zaista imam pametnije stvari o kojima treba da razmišljam. Volim ih obojicu. Mislim da su sjajne ličnosti - kaže Veler, a na opasku da se Lijam Galager naljutio na njega zato što je Noelu Galageru navodno davao savete o solo karijeri uoči raspada “Oasis”, oštro reaguje: - Slušajte, da razjasnimo stvari jednom za svagda. Nikada ne bih davao nikakav savet Noelu Galageru. Šta da kažem nekome ko je u tom trenutku prodao 50 miliona albuma? Dakle, to nije tačno! Kao čovek koji je naučio na svojim greškama, nada se na kraju da će čitavo čovečanstvo naučiti nešto iz ove bitke sa virusom korona. Ističe da je vreme provedeno sa porodicom nešto što je najdragocenije i da se nada da je bolji svet ipak moguć. Za početak, naglašava koliko je nivo zagađenja opao od početka krize sa koronom. - U Londonu bukvalno može da se namiriše razlika. Umesto crnog dima na kraju svakoga dana, primetio sam divne promene u vazduhu i prirodi. Samo zvuk ptica koje su se vratile i pevaju je dovoljan. Vidite kako se brzo priroda oporavlja od ogromne štete koju smo napravili proteklih decenija. Iz toga treba nešto da naučimo. A da li ćemo nešto naučiti iz svega ovoga, ostaje da se vidi - zaključuje Pol Veler. Jelena Koprivica