Utorak 30. jul 2019. Blic broj 8062 www.blic.rs
POP&Kultura 1
2
Fantastika u srpskom slikarstvu 3
1 Goran Mitrović: Vrzino kolo 2, 2019. ulje/platno 100x80 cm 2 Kristina Pirković: Le Fidele 2 - u čast Safetu Zecu, 2018. kombinovana tehnikana papiru 150x100 3 Slavko Krunić: Usedelica, 2016. ulje/platno 70x50 cm 4 Goran Mitrović: Panonski svetionici, 2016. ulje/platno 100x200 cm
4
2 POP&Kultura
Foto: A. slavković
Fantastika
Detalj sa izložbe (sleva nadesno): Kristina Pirković “Svadba u Adu III”, 2019. ulje/platno 90x130; Ljubodrag Janković Jale “Porodica” 1995. ulje/platno 162/130 cm; Dejan Ulardžić; Petar Omčikus “Polet”, 1961. ulje/platno 115x140 cm; Ljuba Popović “Lavirint apokalipse”, 1988. ulje/platno 220x200 cm
Izložba “FANTASTIKA... u srpskom slikarstvu (izbor)” otvorena je u umetničkom prostoru “Pariski krug” u Beogradu, a pored radova Ljube Popovića, postavku čine i dela Petra Omčikusa, Vladimira Veličkovića, Miloša Šobajića, Ljubodraga Jankovića, Branislava Markovića, Milana Miletića, Željka Đurovića, Dejana Ulardžića, Vasilija Dolovačkog, Gorana Mitrovića, Slavka Krunića i Kristine Pirković. 2
Priredio Neven Džodan Fantastika kao oblast i tema koja pokreće na kreativan čin, ima dosta dugu tradiciju u srpskom slikarstvu. Počevši od Leona Koena, preko Milene Pavlović-Barili i Radojice Noje Živanovića, Miloša Babića, Milana Popovića ili Ivana Tabakovića u prvoj polovini 20. veka, ona je kao fenomen do punog izražaja
došla u godinama posle Drugog svetskog rata. Čitava plejada mladih slikara, najčešće školovanih na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu, polovinom pedesetih godina skreće na sebe pažnju javnosti i stručnih krugova. A prva izložba grupe „Medijala“ 1958. godine označiće formalnu pojavu i budući značaj te komponente u bogatoj panorami domaćih likovnih zbi-
vanja. Fantastika je nadmoćno pobedila na relacijama: klasično - moderno, lokalna tradicija - internacionalizacija, figurativno slikarstvo apstrakcija, enformel - nova figuracija, transavangarda postmoderna, da bi kraj veka dočekala u punoj afirmaciji kako na domaćoj tako i na evropskoj sceni. U domaćoj sredini dobro su poznata imena Leonida Šejke, Olje Ivanjic-
ki, Branka Miljuša, Miodraga Nagornog i Bogdana Kršića da pomenemo samo neke, dok su u Evropi poznatiji Milić od Mačve, Tikalo i posebno naša pariska trojka - Miodrag - Dado Đurić, Ljuba Popović i Vladimir Veličković. Svrstavajući se pod različite termine Mediala, relacionizam, novi nadrealizam, novi simbolizam ili fantastika beogradskog kruga - nekoliko generacija tih umetnika dosledno se borilo za klasičnu sliku, za ublažavanje nasleđa prošlosti, za ravnopravnost istorije i mita, za prevlast duga i narodne mašte nad materijalnom i ogolelom stvarnošću. Izjednačavajući po formalnim elementima, ali i simboličnim vrednostima iskustveno i imaginativno, svesno podsvesno i božansko, od najstarijeg Dada Đurića do najmlađeg Milana Tucovića, izgradili su u srpskom slikarstvu 20. veka izuzetan poetski prostor u
3
4
POP&Kultura 3
1 1 Vladimir Veličković: Kuka, 1997. ulje/platno 210x150 cm; 2 Vasilije Dolovački: Plavi prostor, 2019. ulje/platno 80x60 3 Vasilije Dolovački: Slutnja, 2018. ulje/ platno 146x114 cm
4 Dejan Ulardžić: Zagonetni grad, 2015. ulje/platno 60x50 cm; 5 Dejan Ulardžić: Skrivene igre, 2017. ulje/platno 30x40 ismodolutat luptatum quis
Živojin Ivanišević je autor i voditelj preko 400 TV emisija o slikarstvu, do sada objavio 13 naslova, 21 izdanje i oko 60 kataloga i publikacija, a organizovao je više od 60 izložbi u zemlji i u inostranstvu
kome blista tamni svet potisnutih ljudskih strahova, naveo je između ostalog istoričar umetnosti Stanislav Živković u tekstu objavljenom u luksuznoj publikaciji „Fantastika u srpskom slikarstvu (izbor)“ (Pariski krug). Luksuzno opremljenu publikaciju koja se bavi temom
fantastike u srpskom slikarstvu priredio je i objavio Živojin Ivanišević, vlasnik Agencije za izdavanje knjiga “Pariski krug” i istoimenog umetničkog prostora u kome je upravo u toku izložba “FANTASTIKA...u srpskom slikarstvu (izbor)” - O fantastici u srpskom slikarstvu nije postojalo skoro
ništa u našoj literaturi i 2012. godine u svom ateljeu u Parizu Ljuba Popović mi je rekao da je došlo vreme da se pozabavimo ovom temom koja bi trebalo da iz jedne publikacije preraste u knjigu - kaže Živojin Ivanišević. On navodi da bi ideja o stvaranju nove knjige „Fan-
tastika u srpskom slikarstvu“, uprkos brojnim problemima, mogla da se realizuje sredinom sledeće godine. - Svest o tome koliki bi značaj ova knjiga imala u našoj sredini motivisala me je da uz pomoć Ljube Popovića i afirmisanih stručnjeka (svih profila) knjigu „Fantastika u srp-
5
skom slikarstvu“ pripremim i objavim u dogovorenom terminu i prema evropskim standardima. Već posle nekoliko meseci imao sam tekstove naših eminentnih istoričara umetnosti i likovnih kritičara: dr Stanislava Živkovića, Srete Bošnjaka, Dejana Đorića i Dragana Jovanova Danilova. U martu 2013. godine sa kompletiranom dokumentacijom, umetnička agencija „Pariski krug“ je učestvovala na konkursu za sufinansiranje kapitalnih knjiga u Ministarstvu za kulturu i informisanje sa izdavačkim projektom „Fantastika u srpskom slikarstvu u 20. i 21. veku“. Rešenje je bilo pozitivno, ali zbog situacije u zemlji dobili smo simbolična sredstva, nedovoljna da se projekat uspešno realizuje i bili smo primorani da odustanemo od te divne ideje. Ni vreme pred nama nije nam bilo naklonjeno: 2015. godine umire Milan Komnenić, 2016. Ljuba Popović, 2018. Sreto Bošnjak i 2019. godine Petar Omčikus - napominje Živojin Ivanišević. Godinu dana nakon odlaska Ljube Popovića, 2017. godine, Pariski krug je objavio novu monografiju “Ljuba” (2. prošireno i preuređeno izdanje), i tim povodom, u svom prostoru u Beogradu, organizovao izložbu na kojoj su učestvovali odabrani slikari fantastike. - Sledeće 2018. godine u prostoru Pariski krug, priređena je izložba slika „Fantastika - sećanje na Ljubu Popovića“ na kojoj su učestvovali: Vladimir Veličković, Petar Omčikus, Miloš Šobajić, Ratko Lalić, Ljubodrag Janković Jale, Branislav Marković, Milan Miletić, Vasilije - Vasa Dolovački, Goran Mitrović, Slavko Krunić, Željko Đurović i Marko Tubić. Ove 2019. godine, povodom objavljivanja luksuzne publikacije „Fantastika u srpskom slikarstvu (izbor)“ organizovana je izložba sa istim nazivom, sa sećanjem na velike ljude i majstore višeg reda koji nisu fiše sa nama: Ljuba Popović, Milan Komnenić, Sreto Bošnjak, kao i Petar Omčikus. Slike izlažu svi slikari majstori koji su izlagali 2018. godine, a prvi put: Dejan Ulardžić i Kristina Pirković. Veliku i nesebičnu pomoć pružili su nam likovni kritičari Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov, svojim promišljanjima i savetima. Nadam, se iskreno i verujem da će u bliskoj budućnosti u Valjevu, a na radost svih nas, biti otvoren Muzej „Fantastika u srpskom slikarstvu“, a tim povodom promovisana dugo očekivana i potrebna knjiga „Fantastika u srpskom slikarstvu“ - zaključuje Živojin Ivanišević u predgovoru publikacije u kojoj su predstavljeni izabrani radovi na temu fantastike u srpskom slikarstvu.
4 POP&Kultura
Subverzivna umetnost
Milan
Zašto banane uznemiravaju puritance
Kad čov bira sre ostvari postaje
Miona Kovačević
“Potrošačka umetnost” Natalije LL je izbačena iz Narodnog muzeja u Varšavi zbog sugestivnog načina na koji žena jede bananu
neki poljski mediji pretpostavili. Ubrzo nakon uklanjanja radova oko hiljadu ljudi okupilo se ispred muzeja i protestovalo protiv cenzure. Mnogi su na društvenim mrežama delili selfije sa bananama (#bananagate), a podrška je stigla od brojnih umetnika i kustosa. Dela su vraćena, doduše nakratko, jer je u toku reorganizacija galerija umetnosti 20. i 21. veka. Povodom ovog događaja likovni kritičar “Gardijana” Džonatan Džouns pronašao je još nekoliko primera u istoriji umetnosti na kojima su prikazane banane, na manje ili više “uznemiravajući” način, zapitavši se zašto je samo umetnica cenzurisana što voli banane, kad su umetnici već više od veka fascinirani ovim voćem. Bananu je među prvima naslikao francuski umetnik Pol Gogen na delu “Obrok / Banane” iz 1891. Na prvi pogled nema ničeg seksualnog u načinu na koji je Gogen naslikao masivni grozd banana. U vreme nastanka slike on je upravo bio stigao na Tahiti, na putu samootkrivanja i izgleda da je bio opčinjen voćem na koje evropsko oko tada još nije bilo naviknuto. Banane u boji rđe i limete dominiraju stolom za kojim tri dečaka sede i čekaju obrok. “Uzevši u obzir Gogenov arogantni karakter i aktove žena koje će kasnije slikati na Tahitiju, nećemo pogrešiti ako u ovim voćkama vidimo simbol njegovog kreativnog nabreknuća dok razmišlja o umetničkoj i erotskoj gozbi koje je sebi obećao”, ocenio je Džouns. U vreme kada je 1913. Đorđo de Kiriko naslikao svežanj banana na svom platnu “Neizvesnost pesnika”, one su već bile prisutne i široko dostupne na Starom konti-
nentu. No, za razliku od Gogenovog krepkog i potentnog voća, De Kirikove banane su smeštene na pod, pored osakaćene statue ženskog akta i deluju “neutešno, nemoćno, sa dozom nelagode koje izazivaju kod posmatrača, prikazane u sukobljavajućim crno-žutim tonovima”. Sličnu vrstu neprijatnosti Džonatan Džouns vidi i u Vorholovoj banani na omotu debi albuma “Velvet Underground & Nico” iz 1967. Žuto-crna banana je, zapravo, bila nalepnica na kojoj je uputstvo “polako oljušti i vidi”. Ispod se nalazi slika ružičastog mesa oljuštene banane. Vorholova banana je postala simbol subverzije u komunističkoj Evropi gde su, recimo, čehoslovački disidenti poput Vaclava Havela bili oduševljeni bendom “Velvet Undergorund”, napomenuo je Džouns. Feministički umetnički pokret “Guerrilla Girls”, koji čine anonimne američke umetnice, iskoristio je banane za jedan od svojih postera iz 1989. u znak protesta protiv muške dominacije u umetničkom svetu. Njihov plakat se danas nalazi u Galeriji “Tejt Modern” u Londonu, baš kao i fotografija “Autoportret” Sare Lukas iz 1990. na kojoj umetnica pretećim pogledom gleda ka posmatraču dok jede bananu. Sarin prijatelj, pokojni umetnik Angus Ferherst, poznat po morbidnom i apsurdnom humoru, postavio je ogromnu crnu skulpturu 2,7 metara dugačke banane u instalaciji “Nedovršeno” iz 2004. “Banane jesu senzualne, ali brzo trule. Zato ne čudi što ovo voće seksa, smrti i slobode i dalje ima moć da nas uznemiri”, zaključuje kritičar “Gardijana”.
Oko hiljadu ljudi okupilo se ispred muzeja i protestovalo protiv cenzure
Vorholova banana na omotu debi albuma “Velvet Underground & Nico” iz 1967. Žutocrna banana je, zapravo, bila nalepnica na kojoj je uputstvo “polako oljušti i vidi”
Danas se odnosi kreiraju iz često g a ne iz čovekovih intimnih potreba žudnji, kaže popu mladi glumac M protagonista pred boji Virdžinije Vu
Tatjana Nježić
FOTO: PROFIMEDIA
OTVARANJE 22. FILMSKOG festivala u Motovunu (23 - 27. jula) obeležile su banane. Direktor festivala Igor Mirković izjavio je da se i ove godine na festivalu brani neotuđivo pravo umetnika da se izrazi, a potom je prikazan video o nedavnom izbacivanju rada “Potrošačka umetnost” poljske umetnice Natalije LL iz Narodnog muzeja u Varšavi, zbog sugestivnog načina na koji žena jede bananu. U to ime gledaocima u Motovunu su podeljene banane i njihovim podizanjem u vazduh svečano je otvoren festival. Zanimljivo je da od 1973 do 1975, kada su nastali video i foto radovi “Potrošačka umetnost” Natalije LL, oni nisu bili cenzurisani. Video predstavlja žene u toplesu koje na erotski sugestivan način uživaju u bananama, sladoledu i viršlama. Šezdesetih i sedamdesetih godina Natalija LL je bila jedna od prvih umetnica feministkinja koja je javno kritikovala iskorišćavanje žena kao seksualnih objekata i mušku dominaciju. Kritičari su ocenili da je njen rad ne samo feministički komentar već i simbol slobode, s obzirom na to da je sedamdesetih u komunističkoj Poljskoj vladala oskudica u bananama. Međutim, njen rad nije smetao vlastima u to hladnoratovsko vreme. Četiri i po decenije kasnije našli su se dežurni puritanci koji su se žalili Narodnom muzeju i on je uklonio iz postavke ovaj i još dva dela iz 2005: “Pojava Lu Salome” Katažine Kozire na kojoj žena šeta na povocu dvojicu muškaraca u kostimima pasa i video “Deo XLIII. Tele igra” umetnicâ performansa Karoline Viktor i Aleksandre Kubiak. Direktor muzeja Ježi Mižiolek, koga je desničarska vlada imenovala na tu funkciju pre godinu dana, napomenuo je da neke teme, poput pola, ne bi trebalo prikazivati eksplicitno i dodao da su video-radovi uklonjeni jer je njihov sadržaj bio uznemiravajući za mlađu publiku. Demantovao je da je postupao po naredbi vlade, kako su
BRIONI - KIŠNO predvečerje 28. jula. Čudesni prizori, miris mora i borovine. Nisu kišne kapi pokvarile čar večeri, naprotiv. Ali jesu prethodno veče prekinule otvorenu, generalnu probu predstave “Ko se boji Virdžinije Vulf”, a te učinile da se proba u zatvorenom prostoru hotela. Premijera čuvenog komada Edvarda Olbija u režiji Lenke Udovički i koprodukciji Tetra Ulyses i Beogradskog dramskog pozorišta 29. jula na čudesnoj sceni pod otvorenim nebom na Malim Brionima, kulturni je događaj prvog reda. Regionalno. Bilo je to sasvim jasno i te večeri, između ostalog po interesovanju i prisustvu predstavnika medija. Prostor terase svojevrsnog restorana “Franina” - kakav se, po suštini i načinu funkcionisanja, retko još negde može sresti, sem, recimo, “Proklete avlije” na Kustendorfu ili “Male gostione” na Palićkom festivalu - bio je mesto gde su se te večeri mogli videti Duško Ljuština, veliko ime pozorišnog života ovih prostora, zatim nekada slavni bokser Tadija Kačar, koji je sa nekolicinom kolega tu proveo veče, da bi sutradan otišao u Pulu na grob Mate Parlova, reditelj Filip Gajić... U datom trenutku, pre nego će otići na probu, našao se tu i Milan Marić, glumac čiji talenat i zanosna glumačka boja iz uloge u ulogu sve više razvijaju, dolaze do izražaja. Najširu publiku osvojio je, primerice, ulogama u TV serijama “Žmurke” ili “Državni službe-
POP&Kultura 5
Razgovor
n Marić
Lenka Udovički: Ovo je vreme neokonzervativizma
ovek više ne edstva da i cilj, ambicija e negativna
- Inicijalna ideja da se radi ovaj komad bila je Radetova, kaže rediteljka Lenka Udovički i kroz osmeh, šaleći se, dodaje da ga kao supruga, verovatno, ne bi poslušala, ali... - Kad veliki glumci, umetnici imaju unutarnje porive za nečim, onda to treba slediti - kaže Lenka. U susret premijeri, 29. jula na Malim Brionima, napominje i: - Ovo je pre svega glumački komad, a Olbi je, treba li reći, maestralan pisac. On na jedan zapravo surov, bespoštedan način raskrinkava stereotipe i forme;
Foto: V. Lalić
najčešće golog interesa, h iskrenih a, razloga, ularni Milan Marić, edstave “Ko se ulf”.
nik”, prethodno u filmu o Sergeju Dovlatovu, teatarske sladokusce raznim rolama na pozorišnoj sceni. Ovoga puta, u alternaciji sa Ljubomirom Bulajićem, igra u pomenutoj predstavi “Ko se boji Virdžinije Vulf”, koja će posle više izvođenja na Brionima, od 8. oktobra biti i na redovnom repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta. A sa Radetom Šerbedzijom u ulozi Džordža, što je, podsetimo, rola koju je na istoj sceni u istom komadu igrao i 1991. Na početku razgovora za “Blic”, tu na dva-tri koraka od mora, ispod tende koja štiti od kiše, govorio je Milan Marić i o tome da koliko god je glumcu komad poznat, potpuno ga drugačije (iznova) čita kada u njemu igra. - Prvi utisak, iz te perspektive, dodatno je razvio slutnju i
saznanje da se tu svašta krije i da je potreban jedan duboko istraživački rad. Jer sve piše, ali baš zato što sve piše, iz trenutka u trenutak sve je jasnije koliko je snažno i ključno ono između redova, ono neizgovoreno, a što oblikuje i ljude i odnose. Na korak od sutrašnje premijere, ukratko, ko je i kakav je vaš lik? - On je deo celine, svega onoga što predstava nosi, o čemu govori. U tom kontekstu jedna od njegovih karakteristika je ambicija, i pre svega način na koji on misli da će uspeti u smislu karijere, i ne samo karijere. Komad se, između ostalog, bavi pitanjem intime i iskrenosti, koja danas (ni)je na ceni? - To i jeste jedna od razli-
Premijera je (samo) jedan javni dan Katarina Bistrović Dervaš, izvrsna glumica Zagrebačkog kazališta mladih koja je beogradsku publiku oduševila ulogom u predstavi “Antigona 2.000 godina kasnije”, igranoj na početku ovogodišnjeg Belefa, o ulozi Marte i predstavi “Ko se boji Virdžinije Vulf” između ostalog kaže: - Kad sam ponovo pročitala tekst, kad smo trebali početi sa radom, moj prvi osećaj je bio užas. I borba sama sa sobom da uopšte pokušam ući u njega. Jer stvara mi otpor takav mučan ljudski odnos. No, nalazim i humor pa mi je lakše. Ko je ona, veliko je pitanje. U komadu, znamo, piše da je dekanova ćerka koja je diplomirala, ali kao i najveći deo žena tog doba živi kao domaćica i uspeh svog života vidi kroz, tj. prebacuje na muža. A šta tinja ispod, videćemo, još to nije sasvim gotovo. U životu predstave premijera je sam, o jedan javni dan, i ništa drugo. Uz Milana Marića, Radeta Šerbedžiju i Katarinu Bistrović Dervaš, uloge tumače i Martin Građan, Nika Ivančić u alternaciji sa Rominom Tonković.
ka između starijeg i mlađeg bračnog para; način na koji vide svet, odnos prema starima, šta je za njih ljubav, poverenje, odnos. Teško je praviti paralelu sa današnjicom jer živimo u vremenu u kome je transparentno, a postalo je i sasvim legitimno, da se odnosi kreiraju iz često golog interesa a ne iz čovekovih iskrenih intimnih potreba, razloga, žudnji. Odlika vašeg junaka je, kako ste napomenuli, ambicija, a neretko se može čuti da je ona danas, iako vrlo popularna, zapravo regresirala? - Tanka je granica koja, kada se pređe, svaka ambicija postane negativna. Kad čovek više ne bira sredstva da ostvari cilj. Dakle, neki moralni, vrednosni kod razlikuje zdravu ambiciju, zdrav takmičarski duh zahvaljujući kome čovek napreduje. U surovom kontekstu u kome živimo ta je granica sve tanja. Jer sve je užasno brzo, nema vrednosnog sistema ni pravila nego je na delu princip ko se snašao, snašao se, važan je cilj bez obzira na sredstva. Slovite za mladog, uspešnog glumca. Kako kao predstavnik svoje generacije sagledavate aktuelni trenutak? - Nimalo sjajan. Svako vreme ima svoje nuspojave, ovo možda jače i naglašenije. Videćemo gde ćemo da doguramo. Voleo bi da nisam u pravu, a imam utisak da smo stalno na ivici i da nam još samo ma-
lo fali pa da doguramo u neki veliki belaj. Pomenimo, u poslednje vreme osvojili ste publiku i ulogama u TV serijama “Žmurke”, “Državni službenik”, čini se da je do sada filmska uloga Dovlatova prelomna tačka u vašoj karijeri. - I jeste. Veoma je bitna, pre svega za mene kao čoveka. A onda i kao glumca. Između ostalog, promenila se moja vidljivost u javnosti, reditelji su počeli više pažnje da obraćaju na mene, dobio sam još neke prilike da radim, a to znači i rasti, razvijati se, preispitivati... Vaša uloga u seriji “Žmurke” Miše Radivojevića bila je predmet ozbiljnih
sve ono na šta ljudi i pristaju i ulaze u tim bračnim, pa i ne samo bračnim odnosima. Uloge u koje čovek upadne, sklizne i nehotice. Nije slučajno da je izazvao senzaciju i tolike kontroverze kad se pojavio 1962. To je bilo vreme početka osvajanja sloboda, razmrdavanja stereotipa. A mi smo ponovo u periodu neokonzervativizma. Gledajući na neku našu mladost, čovek bude pomalo u šoku. Jer ne samo da su slobode za koje smo se mi borili na debelim marginama već i one koje smo podrazumevali i koje su postojale. Mislili smo da idemo dalje. Ali ovaj povratak desnice, povratak fašizma, uz to, naravno, ide ukidanje ženskih sloboda i prava, omalovažavanje i obespravljivanje tzv. malog čoveka. Razne religije i vladajuće politike, sve više ide ka kontroli i moći.
Sve je užasno brzo, nema vrednosnog sistema ni pravila, nego je na delu princip ko se snašao, snašao se pohvala. - Kad sam pročitao scenario, rekao sam: ja ovo moram da radim po cenu ne znam čega. Inspirativan, dubok, pametan... Osećaju se snažni a suptilni tragovi ličnog, Miša Radivojević je to majstorski sklopio. Uzeto je malo mesto kao metafora šireg sistema koji funkcioniše i jedan od snopova svetla fokusiran na čoveka koji tu vedri i oblači. Zapravo je, između ostalog, priča
o čoveku koji dolazi iz rata kao pobednik, a u stvari se oseća kao gubitnik. Jer šta je on očekivao od pobede nad fašizmom, tj. kakav je svet očekivao. Šta je trenutno profesionalno najaktuelnije, imate li glumačkih želja? -Čekam drugu sezonu “Državnog službenika”, a videćemo za dalje.
6 POP&Kultura
Dokumentarac sam na veoma ličnom nivou da želim da otkrijem nešto više i da želim da istražim sopstvena osećanja prema njima - kazao je Brumfild. Rođena 1935. u konzervativnoj porodici srednje klase u Norveškoj, Marijane Ilen je došla na Hidru dve godine pre Koena, šokiravši familiju tako što je pobegla sa briljantnim ali nestalnim romanopiscem Akselom Jensenom. Venčali su se 1958. i Jensen je kupio kuću na ostrvu. No, brak je bio kratkog veka. Januara 1960. Marijane se vratila u Oslo da rodi sina i nazvala ga Aksel. Kada se vratila na Hidru nekoliko meseci kasnije, suprug joj je rekao da se zaljubio u američku slikarku Patrišu Amlin. Ipak, nastavili su da žive zajedno sve dok, ubrzo potom, Amlinova nije doživela saobraćajnu nesreću. Jensen je bio toliko potresen da je Marijane morala da ode u Atinu i brine o Patriši u bolnici, sve dok se slikarka nije vratila u Ameriku. Takva situacija dočekala je Koena kada je stigao na Hidru. U to vreme ostrvo je bilo raj za zajedincu emigranata boema, umetnika i dokoličara. Tu su nekada živeli i Henri Miler, Aristotel Onazis, Džeki Kenedi i Marija Kalas. Koen je jedno vreme živeo u porodici australijskih pisaca Džordža Džonstona i Šarmijan Klift i njihovo troje dece, a kasnije je kupio kuću od bakinih para. Jednog dana sedeo je sa grupom prijatelja u kafeu kada je primetio Marijane na ulazu u bakalnicu. “Da li bi nam se pridružila?”, pitao ju je. “Sećam se da su nam se pogledi susreli i osetila sam nešto duž celog tela. Bilo je neverovatno”, ispričala je Marijane u filmu. Koen joj je uporno ponavljao da je ona najlepša žena koju je video, ali mu nikada nije verovala. “Odvek sam smatrala da mi je lice previše okruglo, zato sam stalno gledala u zemlju dok sam hodala”, kazala je. Ona je mislila da je on prelep: “Ali, Lenard nikada nije tako mislio. Oboje smo imali taj problem. Uvek bismo se pogledali u ogledalo pre izlaska napolje i pitali se ko smo to mi danas. Kako smo umeli da budemo čudni.” Njihova veza učvrstila se tokom leta i jeseni 1960. Koen je pisao, pevao uspavanke njenom sinu, plivali su, uživali u suncu, pričali i pili do duboko u noć.
Marijane Ilen i Lenard Koen
Elegični portret jedne romanse Ona je bila inspiracija za mnoge njegove pesme, njegova muza i doživotna ljubav, iako im je odnos često bio haotičan i prožet emotivnim lomovima. Novi dokumentarac “Marijane & Lenard: Reči ljubavi” oživeo je na velikom ekranu dirljivu, duboku i dugovečnu priču o Marijane Ilen i Lenardu Koenu.
Foto: profimedia
Grčka muza
Prevela i priredila: Miona Kovačević Jednog martovskog dana 1960, dok je šetao Istočnim Londonom na svom proputovanju po Evropi, 25-godišnjeg kanadskog pesnika Lenarda Koena uhvatila je olujna kiša. Ušao je u banku da se skloni i primetio blagajnika preplanulog tena. Rekao je Koenu da je nedavno došao iz Grčke, gde je vreme u ovo doba godine savršeno. Sledećeg dana Koen je kupio kartu. Sunčanog aprilskog dana iste godine prvi put je kročio na maleno grčko ostrvo Hidru. Za nekoliko dana upoznaće mladu Norvežanku Marijane Ilen koja će postati ljubav njegovog života, inspiracija za pesme “So Long, Marianne”, “Hey, That’s No Way to Say Goodbye”, “Bird on the Wire”... i devojka na zadnjoj strani omota ploče “Songs From a Room” (1969). Kada je 2016. tada već teško bolesna 81-godišnja Marijane ležala na samrtnoj
postelji, Koen joj je napisao oproštajno pismo: “Mislim da ću ubrzo krenuti za tobom...” Tri meseca posle nje i on je preminuo. Prošlog meseca zbirka od preko 50 njegovih pisama upućenih Ilenovoj prodata je na aukciji za 770.000 evra (novac koji će obezbediti mirnu budućnost njenom sinu Akselu). Dokumentarac o ovoj ljubavnoj priči, “Marijane & Lenard: Reči ljubavi” (Marianne & Leonard: Words of Love), u režiji Engleza Nika Brumfilda, premijerno je prikazan u januaru na Sandens festivalu, a sada počinje svoj bioskopski život. Tokom karijere duge 40 godina Brumfild je snimio dokumentarce o holivudskoj madam Hajdi Flajs, rok ikonama Kurtu Kobejnu i Kortni Lav, političarki Sari Pejlin i, najskorije, o Vitni Hjuston. Srce i duša ovog dokumentarca je Marijane, žena
koja je, izgleda, opčinila svakog ko ju je poznavao – uključujući i samog Brumfilda koji je kao student bio sa njom u jednogodišnjoj vezi i ostao u kontaku sve do njene smrti. Zato je ovaj film “najličniji film koji sam snimio”. Kroz intervjue sa prijateljima, saradnicima i bivšim članovima Koenovog benda, arhivske intervjue Lenarda i Marijane kao i do sada neviđene arhivske snimke njih dvoje, film predstavlja elegični portret jedne romanse i jednog posebnog prijateljstva.
Boemi, umetnici i dokoličari
- Poput većine pripadnika svoje generacije, ja sam odrastao opčinjen Koenovim pesmama i, poput Marijane, živeo sam skoro u senci ovog briljantnog čoveka. I kada je to dvoje ljudi, toliko važnih u mom životu, umrlo u roku od tri meseca, osetio
Marijane je sebe opisivala kao njegovu “grčku muzu”, ali nije imala za sebe slične ambicije. “Hidra je bila puna ljudi koji su mislili da su briljantni. Mogli ste potpuno da stvorite sebe ispočetka, mogli ste da kažete bilo šta i budete bilo ko: pesnik, umetnik, pisac... Marijane nije bila ništa od toga. Bila je proizvod Norveške četrdesetih i pedesetih, opšte kulture samopovučenosti. ‘Ne ističi se, ne budi drugačiji, budi kao i svi drugi, budi fin’. Ona je bila neko ko traga za svojim identitetom”, izjavila je Hele Goldman koja je živela na Hidri do osme godine, a onda se tokom mladosti vraćala tamo na letovanja. Poznavala je Marijane i malog Aksela. Kasnije je prevela Marijaninu biografiju “So Long, Marianne” sa norveškog na engleski. Tokom narednih šest godina Marijane i Aksel su živeli u Lenardovoj kući. Bio je, de fakto, dečakov otac. U početku je Koen bio taj koji je jurio Marijane, kaže Brumfild. - Bila je fazi razvoda od prvog supruga u koga je, mislim, bila veoma zaljubljena. Lenard joj je ponudio utehu, podršku, pomoć oko sina. Ali mislim da se balans moći brzo promenio i da je ona bila ta koja je bila oduševljena njime - ističe reditelj.
POP&Kultura 7
Hidra je bila mesto intenzivnih seksualnih manevara i nijedna veza nije dugo bivala monogamna. “Bilo je previše lepih ljudi na jednom mestu. On je imao afere, ona je imala afere. Oboje su bili vrlo aktivni u tom pogledu. Imao je neutoljiv apetit za ženama, ali je i Marijane ostavila svoj trag slomljenih srca”, kaže Hele Goldman. U razgovoru sa Marijaninim biografom Kari Hesthamar Koen je 2005. priznao: “Želeo sam mnoge žene, mnoga iskustva, mnoge zemlje, klime, ljubavne afere. Nisam to tada znao, ali mi je bilo prirodno da na život gledam kao na neki švedski sto sa mnogo različitih ukusa. Kada bi mi jedno jelo dosadilo prelazio ih na sledeće, nikada preterano srećan zbog toga, ostavljajući jednu stvar zbog druge, jer ta nije funkcionisala, bilo da je bila žena ili pesma ili grad ili nešto drugo - jednostavno, nije bilo sve kako treba. Bio mi je potreban čitav život da shvatim da ništa nije u potpunosti kako treba i da moramo s tim da živimo.” Knjigu pesama “Cveće za Hitlera” objavljenu 1964, posvetio je Marijani. Iste godine na Hidri je završio svoj drugi roman, “Divni gubitnici”, koji je pisao u groznici, na terasi, po užarenom suncu, tripujući na LSD-u. Droge su bile sveprisutne – Lenard je gajio marihuanu na krovu kuće, koju je Marijane koristila kao začin u ćuftama. Jedan prijatelj je rekao da je LSD Koenu dopuštao da “siđe u ludilo”. Nakon završetka knjige doživeo je nervni slom. Kritike su odreda bile loše.
Prvi album
Umoran od pokušavanja da uspe kao pisac, odlučio je da se oproba u muzičkoj industriji. Otputovao je u Njujork 1966. Tamo je upoznao folk pevačicu Džudi Kolins koja je snimila njegovu pesmu “Suzanne”. Sledeće godine objavio je prvi album, “Songs of Leonard Cohen” uz sjajne kritike. Na njemu je bila i pesma “So Long, Marianne” koja će Ilenovu učiniti besmrtnom. Marijane je 1967. došla za Lenardom u Njujork, sa sve sinom. Živela je kod prijatelja, dok je Koen odsedao u hotelu “Čelsi”, opčinjen Vorholovom superzvezdom, ledenom lepoticom Niko, Dženis Džoplin, Džoni Mičel... Marijane je držao podalje od sebe, rekavši joj da hotel “nije tvoja scena”. Kasnije je priznao da je privlačenje pažnje žena “postalo najvažnija stvar u mom životu”, životu koji je počeo da liči na tužan film – “a znamo da tužni filmovi nisu romantični”.
Norvežanka Marijane Ilen bila je inspiracija za pesme “So Long, Marianne”, “Hey, That’s No Way to Say Goodbye”, “Bird on the Wire”...
“Htela sam da ga strpam u kavez, zaključam i progutam ključ”, kaže Marijane u dokumentarcu. “Sve žene su uzdisale za njim. To me je bolelo, uništavalo.” U jednom trenutku razmišljala je i o samoubistvu. Godine 1968. Nik Brumfild je bio sa ocem na krstarenju po Grčkoj. Jedna saputnica mu je predložila da se iskrca na Hidri – “jednom od najlepših mesta na svetu”. Već prve večeri po dolasku upoznao je Marijane u noćnom klubu i pridružio se njoj i njenim prijateljima u noćnom kupanju bez odeće. Njemu je bilo 20, njoj 33. Započeli su vezu. “Bilo je kao san.” Brumfild do tada nije čuo za Lenarda Koena. Marijane mu je puštala njegovu muziku, čitala njegovu poeziju i upoznala Nika sa boemskim društvom na Hidri. “Za jednog dečaka iz kvekerskog internata otvorio se čitav novi svet.” Brumfild kaže da je Marijane, ipak, bila depresivna što su svi iz njenog kruga stvarali nekakvu umetnost, sem nje. - Osećala je da nije pronašla svoje mesto u tom društvu gde je bilo talenata na sve strane. Bila je vrlo kritična prema sebi. Nije mogla da prihvati da je njen jedini talenat taj što je podsticala i hrabrila ljude. A to je pravi talenat! Videla je u ljudima ono što oni sami u sebi nisu videli. Imala je ključnu ulogu u Lenardovoj tranziciji od pesnika, potom pisca do tekstopisca i muzičara - ističe Brumfild. I samog reditelja je podstakla da počne da snima filmove. Nekoliko meseci kasnije Marijane mu se pridružila u Kardifu. Njen haotični život otežavao je brigu o tada osmogodišnjem Akselu koga je upisala u eksperimentalni internat u Safolku. Aksel je bio očajan, nije želeo da ide tamo, kaže Brumfil, “ali Marijane je imala toliko nerešenih stvari u životu i bila je rešena da opet vidi Lenarda. Bilo je to traumatično vreme za nju”. Tom prilikom rekla je Niku da je trudna sa Koenom i zamolila da je odvede na abortus.
Rastanak
Koen je bivao sve dalji i dalji, usisan u oribitu slave. Povremeno bi Marijani i Akselu slao novac. Odsustva sa Hidre bivala su sve duža. U Americi je započeo vezu sa umetnicom Suzan Elrod. Rodila mu je sina Adama i ćerku Lorku. Jednoga dana 1972. Suzan je došla na Hidru, u kuću gde je Marijane živela sa Koenom i pitala Norvežanku kad namerava da se iseli. Lenard je pobesneo kad je to saznao i ponudio je Marijani drugu kuću i čak predložio da se ne seli iz te, ali ona je sve odbila. Imala je 37 godina i odlučila je da se vrati u Norvešku, životu od kojeg je sve vreme pokušavala da pobegne. Zaposlila se kao sekretarica u kompaniji koja je gradila naftne platforme, a 1979. udala za inženjera Jana Stanga koji je imao tri ćerke iz prvog braka. Upisala se na kurs slikarstva, proučavala je tibetandski budizam, a kasnije sarađivala sa Kari Hesthamar na svojoj biografiji. “Poslednjih 40 godina sanjam o Lenardu. Čak i ako je sa nekom drugom, nevezano od okruženja, snovi su za mene pozitivni. Prošle noći mi je došao i rekao: ‘Marijane, moraš manje da pričaš’”, rekla je Ilenova jednom prilikom Hesthamarovoj. Koen je bio večiti tragač – šalio se da mu je religija omiljeni hobi – i 1994. otišao je u manastir zen budista u Kaliorniji gde je, sa pauzama, ostao sledećih pet godina. Izašao je kada je otkrio da ga je menadžer potkrao i da više nema ušteđevinu, te da mora da se vrati koncertima i albumima, sada kao sedamdesetogodišnja živa legenda. Kada je 2010. držao koncert u Oslu ostavio je Marijani sedišta u prvom redu. Nije otišla u bekstejdž da ga vidi. Ako je za nju Koen bio ljubav njenog života, za njega je ona predstavlala savršen trenutak koji se više nikada neće ponoviti a koji će pamtiti do kraja. Ispričao je Kari Hesthamar 2005. o danu kada su Marijane i on uzeli trajekt od Atine do Hidre. “Sišli smo i uzeli taksi. Nikada to ne-
ću zaboraviti. Ništa se naročito nije desilo, samo sam sedeo na zadnjem sedištu taksija, sa Marijane, zapalio cigaretu i pomislio, ‘Sad sam odrasla osoba sa ovom divnom ženom pored sebe i nešto love u džepu’. Taj osećaj... mislim da sam pokušao da ga opet proživim stotinu puta, bezuspešno. Taj osećaj da si odrastao, sa nekim predivnim ko te čini srećnim, dok je čitav svet pred tobom. Telo ti je preplanulo i upravo ideš na brod...”
Prokletstvo idiličnog ostrva
Život na ostrvu je bio idila, ali i prokletstvo. Mnogi umetnici su završili razvedeni, skrenuli s uma ili su se ubili. Kada odrasli ganjaju svoje drugo detinjstvo, njihova rođena deca pate. Toga je bilo mnogo na Hidri, seća se Hele Goldman. “Ljudi su mnogo pili, mnogo se drogirali i, jednostavno, pregoreli su”. Marijanin sin Aksel je vodio haotičan život, odvučen je sa Hidre u školu, kod bake u Oslo, pa nazad na Hidru. Sa 15 je uzeo LSD i nikada se od toga nije potpuno oporavio. Kasnije je bio u mentalnim institucijama. Brumfild je nastavio da komunicira sa Marijane preko pisama i razglednica. “Pisala bi mi kako je grize savest zbog Aksela. Bio je to krst koji je nosila do kraja života”, kaže reditelj. “Bilo je trenutaka kada je bila vrlo depresivna, ali je bila i vrlo otporna i puna života”, dodaje Goldmanova. Leta 2016. ona i njena ćerka posetili su Marijane u Oslu. Živela je sa drugim mužem u istoj zgradi ali u odvojenim stanovima. Ostali su prijatelji. “Spremila nam je večeru. Nije delovala bolesno. Mislim da nije ni znala da je bolesna. Dve nedelje kasnije dobila sam poruku da je u bolnici i da umire od leukemije”. Iz bolničke postelje zamolila je bliskog prijatelja da brine o njenom sinu i obavesti Koena da umire. Koen je odgovorio mejlom dva sata kasnije. Pored svih pesama i poezije, ništa mu u životu nije bilo važnije od te poruke. I sam je bolovao od raka.
Zazvoni u zvona
Skriveni snimci Reditelj D. A. Penebejker, koji je šezdesetih boravio na Hidri između snimanja dokumentaraca o Bobu Dilanu ili Džimiju Hendriksu, snimao je i Marijane. Upravo ti snimci, prvi put objavljeni u dokumentarcu “Marijane & Lenard: Reči ljubavi” doprinose da gledaoci vide u njoj takvu dušu kakvu do tada nisu mogli ni da zamisle, a Koenove pesme čuju u sasvim drugačijem tonu. - Kada sam počeo da radim na filmu setio sam se da mi je Marijane rekla još 1968. da je Penebejker boravio na Hidri i snimio dosta materijala s njom. Lenard nije tada bio na ostrvu, njega je snimio na Filmskom festivalu u Veneciji. Marijane nikada nije videla te snimke a ja nikada posle toga nisam čuo za njih. Onda sam pozvao Penebejkera i pitao gde su. Rekao mi je da ima 90 godina i da mu ne pada na pamet da se mota po tavanu tražeći zapis star 50 godina. Bio sam uporan i na kraju sam nagovorio njegovog sina da ode na tavan. Našao je 80 minuta filma koji niko do tada nije video. Bilo je to čisto
zlato! Onda smo pronašli i snimke Aksela na Hidri koje je snimio jedan norveški umetnik, takođe nikada prikazanih u javnosti. Lenard je bio vrlo povučen čovek i u svega nekoliko intervjua, sa novinarima kojima je verovao, umeo je da se otvori, da zaroni u sebe i kaže nešto zapanjujuće. I te sve skrivene intervjue, recimo, za neku malo ponatu radio-stanicu u Izraelu, smo iskopali. Tako smo došli do snimaka koji su mogli da prođu kao intimni”. Na kraju filma Lenard čita svoju pesmu “Days of Kindness” (1985) gde, na kraju kaže, da je odbacio dragocene osobe Marijane i njenog sina da bi spoznao svet. - To je izuzetna pesma, koja sumira sva njegova kajanja i njihovu ljubav. Osećate priznanje. Osećate krivicu. Osećate izvinjenje u njegovom glasu. Svi smo mi ostavljali jedne da bismo bili sa drugima i on priznaje te svoje životne odluke. Veoma je dirljivo. I tek posle ovog filma sam shvatio koliko sam malo razumeo njegovu muziku - zaključuje reditelj.
“Najdrža Merijen, Ja sam tik uz tebe, toliko blizu da mogu da te uhvatim za ruku. Ovo staro telo me je izdalo, kao i tebe tvoje, i obaveštenje o iseljenju stići će svakog dana. Nisam nikada zaboravio tvoju ljubav i lepotu. Ali, ti to znaš. Ne moram više da ti pričam. Bezbedno putuj, draga prijateljice. Vidimo se dole, niz put. Volim te i hvala, Lenard”. Marijane je umrla dva dana kasnije. Lenard je preminuo u snu nešto više od tri meseca potom, 7. novembra 2016. Snimanje dokumentarnog filma vratilo je Brumfilda na Hidru. Boemski duh šezdesetih odavno je nestao. Ostrvo je sada igralište za super bogate. Ubrzo po Marijaninoj smrti obišao je i njen stan u Oslu. “Na terasi je bio divan budistički oltar i čitav red polica posvećen Lenardu - sva njegova dela.” Na stolu u njenom stanu ostalo je i napuklo antičko bronzano zvono koje je stajalo na stolu na kojem je Koen pisao u kući na Hidri. To je zvono koje, inspirisalo stihove Koenove pesme “Anthem”.
U Beogradu sa poklonom Andželine Žoli
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Naveli ste da ste za 50. rođendan od Andželine Žoli dobili gitaru. Hoćete li na njoj svirati na Beer festu u Beogradu?
Intervju
- Da. Nije to samo uspomena nego jedan jako dobar i upotrebljiv instrument. Ne mislite valjda da bih je držao na zidu čitav život.
Branko Đurić Đura
Rokenrol je uvek bio na prvom mestu, ali od nečega mora da se živi BRANKO ĐURIĆ ĐURA sa svojim bendom “Bombaj štampa” prvi put će svirati na Beer festu, i to u nedelju, 18. avgusta. Tim povodom poznati glumac, muzičar i reditelj u intervjuu za “Pop & kulturu” kaže da je za njega muzika osnov svega i kada bi mogao da bira, danas bi to bila njegova profesija. Jeste li se uželeli beogradske publike? - Svirali smo pre godinu dana u Domu omladine, a naravno da uvek volimo zasvirati u Beogradu. Kako biste opisali novi album “Udari me nečim”, na šta aludira naziv? - Na stanje duha pojedinca i cele populacije. Album najavljuje “Samo lagano”, romantična rok balada, da li to znači da ste usporili ritam? - Nismo usporili ritam i nećemo ga usporiti nikada. Istina je da je novi singl jedna od sporijih pesama “Bombaj štampe”, ali to nikako ne znači da je bez energije.
“Bomaj štampa” je fenomen u odnosu objavljenih albuma i popularnosti kod publike. Kako to objašnjavate? - Pa dobar smo band (smeh). Publika nas voli jer smo tipični koncertni bend. Tri albuma su sasvim dovoljna da znaju za nas, a onaj ko je jednom bio na našem koncertu, uvek dođe ponovo kad sviramo u blizini. Vaša muzička karijera kao da je bila u drugom planu u vreme filmova “Dom za vešanje”, “Kuduz”, “Kako je propao R’n’R”... Da li je ljubav prema filmu oduvek bila jača? - Nije. Rokenrol je kod mene uvek bio na prvom mestu, ali od nečega se mora živeti (smeh). Mnogi vas i danas gledaju prvenstveno kroz ulogu u Nadrealistima. Koliko su vam je to pomoglo ili odmoglo u karijeri, pa i privatnom životu? Mnogi očekuju da ste uvek spremni na šalu... - Mislim da nije tako. Ne govorim o publici čiji je jedini izvor dešavanja Jutjub, nego o
Minijature
Osujećenost Piše: Vladimir D. Janković
FOTO: M. MITROVIĆ
Neven Džodan
ljudima koji prate film, pozorište, knjige... U inostranstvu, recimo, skoro niko ne zna da sa bavim i komedijom. Svi me poznaju kroz uloge iz “No mans land”, “Triaža”, “Doma za vešanje”, “Cera un-a volta la citta dei matti”.... Na početku karijere ste izjavljivali da više živite od sećanja nego što razmišljate o budućnosti.
NEKI KINEZ JE rekao kako između poraza i pobede nema razlike. Ta misao mi je privukla pažnju jer je estetski efektna - zvuči pametno, estetike nema bez pameti, a pamet je uvek lepa, čak i ukoliko joj nedostaje saosećajnosti. Primetili ste, inače, da je prilikom citiranja nekog kineskog izvora najčešće dovoljno napomenuti da je to rekao - Kinez. Na prvu loptu, mnogima će se učiniti da to ukazuje na nipodaštavanje ličnosti, na prenebregavanje individualnosti, ali uopšte nije tako: ako jednu misao spontano pripisujemo neimenovanom pripadniku jedne nacije, a samim tim i naciji kao celini,
Šta biste danas rekli? - Danas dajem prednost sadašnjem vremenu. Trenutku u kom živimo. Vaša autobiografija “Mojih pedeset” je bila svojevrsna autopsihoanaliza. Ponovno proživljavanje kog perioda vam je bilo najemotivnije? Hoćete li nastaviti da pišete? - Bilo je stvarno hiperemo-
to upravo govori o važnosti i moći svakog pojedinca koji toj naciji pripada. Bilo kako bilo, kad podvučeš crtu, Kinez pravo zbori. Ušuškanost u kojoj čovek može da uživa kad se nađe u
Kao što pobedniku nedostaje mir, poraženom nedostaje rat
tivno za mene pisati knjigu. Saznao sam i sam nešto novo o sebi. Mislim da ću nastaviti s tim, ali na neki drugi način... roman, možda. Kada biste danas morali da birate, da li biste pre izabrali muziku ili film i zašto? - Muziku. Ipak je to osnova svega. Barem kod mene je tako.
stanju poraza nezamisliva je u pobedničkim stanjima. Pobednik je unezveren, prenadražen je, ustreptao, ne može da se smiri, hoće da slavi. Poraženi teži smirenosti, makar i cvileći; proces mirenja s porazom ume da potraje, ali zato proces mirenja s pobedom i ne postoji - pobeda će vam doneti sve i svašta, ali mir nikako. Ne bi, opet, trebalo veličati ni poraz, jer poraženi nije kadar da ratuje, da se bori. Kao što pobedniku nedostaje mir, poraženom nedostaje rat. Upravo zbog onoga što nisu i što ne mogu da pruže čoveku, pobeda i poraz izjednačavaju se kao blizanačka lica osujećenosti.