Utorak 15. septembar 2020. Blic broj 8460 www.blic.rs
biljana vučković
POP&Kultura
Izložba o Svetlani Bojković na Festivalu evropskog filma Palić
Ona je gospodar uloge i vladar scene
Umetnost glume pruža mogućnost da bolje upoznate i sebe i sve oko sebe - rekla je proslavljena glumica Svetlana - Ceca Bojković.
2 POP&Kultura
Naslovna Tatjana Nježić
Radoslav Zelenović napomenuo da, jezikom brojki, ona ima 118 uloga na malim i velikim ekranima te da je šteta što nije više bila angaživana na filmu. „Neka shvati kako ko hoće, ali to što me nije bilo više na filmu je, mislim, veća šteta za film nego za mene“, kazala je Svetlana Bojković
biljana vučković
U izjavi za “Blic” pred otvaranje izložbe “Svetlana Bojković...” 13. septembra na Festivalu evropskog filma Palić, istakla je da posvećenost umetnosti oplemenjuje ne samo stvaraoce nego pre svega publiku. Izložba autora Zorana Maksimovića i koautora Branislave Atanacković obuhvata više od 400 fotografija iz njenih uloga u sva tri medija te i nekolicinu privatnih, zatim pozorišne plakate, dokumenta, video-materijale... Pominjemo da je ovakva izložba i vrsta retrospektive, kao i kako je u jednom ranijem razgovoru rekla da je u osnovi zadovoljna svojim izborima. - I jesam, odnosno i danas to mogu da kažem. Puno je toga bilo: živelo se, radilo se... Češće je bilo teško nego lako. Izazovno svakako. Ali moje osećanje je - da je vredelo. Nikada se nisam pokajala, a kažem, išla sam kroz život slušajući sebe. U prostoru foajea subotičkog bioskopa “Eurocinema” sa raznih panoa vam se smeše, promatraju vas, privlače Žozefina iz predstave “Napoleon”, Žanka Stokić iz TVdrame “Smrt gospođe ministarke”, Mika iz filma “Pas koji je voleo vozove”... Tu je i slika iz “Izbiračice”- predstave “Dadova” iz 1965, kadrovi iz “Neke druge žene”, prizori ispred i iza kamere, ovekovečeni trenuci sa proscenijuma. Izložba je, podsetimo, nastala povodom njene Sterijine nagrade za životno delo i prošle godine je predstavljena u Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad, a na otvaranju u Subotici proslavljena glumica je kazala: - Ovo je drugi put da vidim ovu izložbu. Prvi put sam bila malo zaprepašćena, jer ima malo neprirodnog u tome kada vidite ovoliko fotografija od kojih ste neke i zaboravili i tada sam rekla da me je sve ovo napalo. Sada je na neki način drugačije. Gledajući sve ove fotografije razmišljala sam kako sam rasla i sazrevala u jedno lepše vreme nego što je danas jer su stvari bile jasnije, vrednosni sistem ozbiljniji. Imala sam sreću da budem savremenik velikih glumaca i reditelja, da uz njih stasavam. Mnogi više nisu sa nama, Petar Kralj, Predrag Ejdus, Mira Stupica, Đuza, Gaga Nikolić, Miša Janketić... i ima ih još koje, oprostite, u ovom kratkom nabrajanju nije moguće sve pomenuti. Oni nas jesu fizički napustili, ali su svojim delom i tragom tu. Kada imam neku dilemu, prizovem nekog od njih, pomislim šta bi oni rekli. Pominjali smo samo one kojih više među na-
Puno je toga bilo: živelo se, radilo se... Češće je bilo teško nego lako. Izazovno svakako. Ali moje osećanje je - da je vredelo. Nikada se nisam pokajala, a kažem, išla sam kroz život slušajući sebe, ispričala je proslavljena glumica Na konferenciji za novinare Mira Banjac je istakla, da uz kvalitetom i kvantitetom raskošan glumački opus Svetlana Bojković je neko koga odlikuje društvena hrabrost, izuzetno zalaganje za esnaf i za kulturu
ma nema, ali imamo veliku sreću da je sa nama u punoj životnoj energiji Mira Banjac i tu je i naša zajednička fotografija. Autor izložbe Zoran Maksimović je za “Blic” kazao da mu je tačka oslonca u konceptu izložbe bila stil glume Svetlane Bojković. - Njena glumačka životnost, plastičnost, emocija kojom zrači, ono čime pridobija da joj bezrezervno verujemo. Ona je gospodar uloge i vladar scene. Svetlana Bojković je pro-
komentarisala da se više oseća kao sluga i uloge i scene. Govoreći dalje, Maksimović je dodao da ona osvaja izuzetnim glumačkim moćima. - Snažnim unutarnjim impulsima iz dubine bića, iz duše. Za glumicu takvog formata potrebn je snažan dar, koji je u skladu sa njenim habitusom. Gledajući njene uloge čovek se susreće i sa činjenicom da gluma pruža mogućnost umetniku da upozna sebe: da joj je tačka oslonca istina koju glu-
mac treba da saopšti publici ili kameri, a vrhunski cilj te umetnosti je prirodna punoća glumačkog izraza, kazao je Maksimović. Napominje potom da se ova izložba čiji je koautor Branislava Atanacković, zasniva na bogatoj i raznovrsnoj građi koju čine: dokumenta, nagrade i priznanja, audio i video zapisi predstava, televizijskih i radio-programa i filmova, plakati, programske knjižice, fotografije, skice kostima, kostimi, nagrade i sl. Istraživanje i pri-
ređivanje izložbe s katalogom bazirani su na dokumentaciji koju poseduju Svetlana Bojković, Branislava Atanacković, Pozorišni muzej Vojvodine, Udruženje dramskih umetnika Srbije, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Narodno pozorište, JDP, Atelje 212, SNP, Narodno pozorište Republike Srpske u Banjaluci, Pozorište „Puž”, BDP, Sterijino pozorje i drugi pozorišni festivali i teatri, potom i Programski arhivi i dokumentacije raznih medija, te Arhiv i Muzej Jugoslovenske kinoteke...
POP&Kultura 3
Intervju
Slika mora imati direktnu komunikaciju sa posmatračem Kreacija je uvek izlaz, bili u karantinu ili ne, a za sliku je ipak najvažnije da neposredno, a ne onlajn, zaživi pred posmatračem, priča u intervjuu za “Blic” slikar Veljko Valjarević (29). Predrag Vujanac Jedan od najperspektivnijih mladih srpskih slikara, koga u Modernoj galeriji, zadužbini Ljube Popovića i Domu slikara Mediale, vide kao jednog od predvodnika novog talasa u fantastičnom i nadrealističkom slikarstvu, prethodnih mesec dana predstavio se izložbom u beogradskoj galeriji “Lucida”, 11. samostalnom po redu. Koliko te je aktuelna epidemija omela u nekim planovima, ako su oni postojali, da ove godine izlažeš i gde? - Svakako da je uticala na planove, ali ti planovi su više bili usmereni ka možda nekoj promeni podneblja na kojem bih nastavio stvaranje. Mislim da se niko od nas nije nadao toliko velikoj promeni. Sećam se svakog dana policijskog časa i Beograda koji do tada u takvom obliku nisam video. Nisam mogao da zamislim da ću se šetati ulicama Beograda toliko usamljen, za mene sve je izgledalo kao da je neko ispumpao čitav kiseonik koji je do tada Beograd činio vedrim, a pod tim mislim na ljude. Što se stvaralaštva tiče, kod mene se nije mnogo toga promenilo, mislim da je taj asketski momenat nastavio svoje postojanje, svakodnevno odvajanje od realnosti u ateljeu. Mnogi umetnici ističu da je u ovom periodu, kada su mogućnosti prezentacije stvaranih dela vrlo ograničene, stalna kreacija jedini izlaz. Kakvo je tvoje mišljenje o tome? - Mislim da je stalna kreacija oduvek bila jedini izlaz u poslu kojim se ja bavim. Sigurno da ovo nije jedina i, nažalost, poslednja tragična situacija koja je zahvatila ljudsku
rasu. Sećam se jednog intervjua Marija Vargasa Ljose gde kaže; ,,Ne mogu da kažem da mi se u životu nisu desile lepe stvari, svakako da jesu, ali, nažalost, one ružne ili pak tragične postaju pokretač stvaralaštvu”. Oduvek imamo takvu vrstu stvaralštva gde umetnici polaze od ništavila, ponekada i scene iz Biblije naklonjene stradanju ili Strašnom sudu ostavljaju veći utisak na posmatrača nego scene stvaranja sveta ili nekih vrtova. Mislim da je za to glavni ,krivac baš sam stvaralac, mislim da taj pokretač koji nalazi polaznu tačku u ništavilu budi najdublje emocije kod čoveka, a to nazivamo strah.
mog dela jedan je od najvažnijih podstrekača u stvaralaštvu, a skoro jedino vidiljiv u direktnom kontaku. Ali, zahvljujući tehnologiji današnjeg doba, mislim da je sve postalo dosta transparentnije. Koliko sam mogao da ispratim čitavu situaciju kada je kultura u pitanju, primetio sam da su se mnogi muzeji u svetu ali i kod nas potrudili da pruže jako kvalitetan sadržaj u periodu pandemije, čime su možda privukli i publiku koja do tada nije obraćala pažnju. Takve vrste institucija i jesu u prednosti zato što se radi o vizuelnoj komunikaciji, pa je njihov dijapazon kreativnosti daleko veći.
Može li uopšte, kao neka vrste premošćavanja dok se dela ne pojave pred publikom, da umetnost živi onlajn? - U današnjem vremenu mnogo toga je onlajn, ali za jedno umetničko delo - sliku jako je važno da zaživi u prostoru i da ima direktnu komunikaciju sa posmatračem, jer taj nepremostivi jaz između posmatrača i sa-
Kakva je po tebi u ovom vremenu informatike i digitalnih tehnologija, koje apsolutno diktiraju način života, perspektiva likovne umetnosti, a posebno nadrealizma i fantastike? - Sudbina likovne umetnosti danas je stalno pod znakom pitanja, ali zahvaljujući nekim velikim imenima u svetu kao što su Doig, Richter, Sam Szafran, postoji određen oblik nade koji nam daje podstrek kada je stvaranje u pitanju. Mislim da čovekova potreba da se izrazi, nije važno u kom obliku, ako ima smisla, svakako ostaje primetna i ostavalja neki trag. Mislim da se radi o snazi jedne ličnosti - stvaraoca. Kako je jednom prilikom Leo Kasteli, veliki trgovac modernom umetnošću, rekao: ,,Ja ne verujem u moderu umetnost već u jake ličnosti”. Već dugo živimo u eri informatike i nemam baš jasnu sliku koliko oduzima, a koliko doprinosi u samom razvoju umetnosti. Možda, kada je marketing u pitanju, doprinosi, a sama umetnost da postane digitalna, nisam siguran koliko verujem u to.
Ponekad i scene iz Biblije naklonjene stradanju ili Strašnom sudu ostavljaju veći utisak na posmatrača nego scene stvaranja sveta ili nekih vrtova
Veljko Valjarević, “Dečji san”, ulje na platnu
4 POP&Kultura
Darko Bajić i Ljubomir Bandović
Danas se smatra dobrim biti ambiciozno đubre Darko Bajić: Tranzicija nam je donela pljačku ne samo materijalnih dobara, nego i duhovnih vrednosti Ljubomir Bandović: Sada je jedina ideologija moneta i to je nova vrsta jednoumlja
20 država u jednu, u Italiju, Bizmark duplo više u nemačko carstvo... Ali kada je ovaj prostor u pitanju, to ne može. Velike sile imaju drugačiju, dugovečnu strategiju. Balkan je bio i ostao prostor na kome istok i zapad odmeravaju svoje moći. Katarina Žutić, tumačeći Svetozarevu ćerku Milicu u zrelijim godinama, u jednom trenutku kaže: “Vi govorite da je Balkan bure baruta, a vi ste ratovali žešće i surovije nego iko ikada na Balkanu”. Pominjemo i repliku koju Svetozar Miletić izgovara u prvom delu filma da oholost i bahatost vlasti vodi u sunovrat, ponor a potom i u rat, što je otvorilo i pitanje aktuelnosti. - To mi je omiljena rečenica. A aktuelne su i partijske svađe, profiterstva, lično bogaćenje kroz bavljenje politikom... Kod nas je tranzicija donela pljačku ne samo materijalnih dobara već i duhovnih vrednosti. Živimo u vremenu u kome je bahatost u vladanju ne samo legitimna nego osnovno, ključno sredstvo vlasti. Ne samo kod nas, mada to ovde naročito dolazi do izražaja. Nažalost, globalizam je bahatost i uz nju pripadajuću beskrupuloznost izdigao na pijedestal, a učinio da se sputa bilo kakva slobodoumnost ljudi. I o tome ovaj film govori. Štampa, mediji su ti koji nameću javni diskurs koji je iz dana u dan sve više da ne poveruješ, a kako se ćefne nekom od centara moći dešavaju se krize, ratovi, kataklizme... Paradoksalno ili ne, uz to ide mit o nadmoćnoj današnjici u kojoj zapravo sve manje ima slobodoumnosti, sučeljavanja različitih mišljenja (što nije deljenje nego dijalog), demokratije u suštinskom smislu. Čuveni reditelj napominje i da mu je tokom rada na filmu, kao i celoj ekipi, inspiracija bio Viskonti. - I ne samo on, već i Fazbinder, Felini... Sočan evropski film. Punokrvna, misaona kinematografija.
Dugi aplauz međusobno distancirane publike ispratio je premijerno prikazivanje novog filma Darka Bajića “Ime naroda” na otvaranju 27. Festivala evropskog filma Palić u subotu, 12. septembra, u subotičkom bioskopu “Eurosinema”. Zdušno su pozdravili deo umetničke ekipe koji im se nakon projekcije poklonio, a možda ponajviše Ljubomira Bandovića koji ubedljivo i uzbudljivo tumači glavnog junaka Svetozara Miletića, autentičnu ličnost naše istorije, a preplićući slojeve od njegove borbe u Austrougarskoj monarhiji za pravo na jezik, školu, ime (srpskog) naroda do odnosa sa okruženjem, porodicom, posebno ćerkom Milicom… Upitan s kojim utiskom i osećanjem je on lično dočekao i ispratio premijeru, kao i otvaranje festivala, Darko Bajić kaže: - Kontakt s publikom je, po meni, najdragoceniji za film, odnosno ono što ja smatram filmom. S druge strane, sve ovo što se dešava sa pandemijom korona virusa - zatarabljena vrata pozorišta, izložbi, bioskopa, muzeja koncerata... - odvelo nas je, što bi mladi rekli, u tešku depru.
Sokak i bulevar
Dodaje: - I navelo nas da iznova shvatimo šta znači kultura. Ne govorim to sa podtekstom traženja para od ministra, nego govorim o činjenici da je kultura suštinski deo punoće življenja, ona je stvar vitaliteta i bez nje zjapi praznina, ozbiljna i zloslutna. Na TV-u su se u vreme korone najviše gledali filmovi i serije, ali ne možemo a da ne odemo u bioskop, pozorište, na kulturne događaje gde ćemo sa ljudima oko nas – makar i bez reči, bez poznanstva – podeliti osećaj tog trenutka, utisak koji se stvara. Taj doživljaj zajedništva, način postojanja u tom trenutku razmene i zajedničke komunikacije je ono bez
biljana vučković
Tatjana Nježić
Svetozar Miletić je gotovo zaboravljen. Jedna od najmanjih ulica u Beogradu, ima stotinak metara, nosi njegovo ime, a jedan od najvećih bulevara u Bratislavi se zove Svetozar Miletić, ističe Darko Bajić
čega zapravo ne postojimo. Zato su otvaranje ovog renomiranog festivala i premijera još značajniji nego, da tako kažem, u normalnim okolnostima. Razgovaramo o tome šta je inicijalni motiv, kao i ključ rediteljskog promišljanja filmske priče o Svetozaru Miletiću. - On je gotovo zaboravljen. Jedna od najmanjih ulica u Beogradu, ima stotinak metara, nosi njegovo ime, a jedan od najvećih bulevara u Bratislavi se zove Svetozar Miletić. To je naš odnos. Kad smo Kosta Peševski i ja
krenuli da se koscenaristički bavimo prvobitnom verzijom scenarija koju je napisao Milovan Vitezović, jedna od prvih stvari koja me potpuno ponela jeste svesrdna i snažna posvećenost idealima tog tako umnog i mudrog čoveka. Danas je to velika retkost, ako uopšte i postoji. Samim tim je zanimljivo i inspirativno iznova osvetliti takvog čoveka u nadi da će podstaći nešto kod novih naraštaja. Mislim da mi, starije generacije snosimo odgovornost što današnji mladi nemaju ideale, te je ovaj film
i svojevrstan revanš. Bez sumnje je na svoj način impresivna i njegova ćerka Milica i njena borba za rodnu ravnopravnost, za ljubav i brak sa Jašom Tomićem, za istinu i visoke standarde u novinarstvu, za snagu i slobodu reči i misli... Pominjući momente iz filma, između ostalog suđenje Svetozaru Miletiću, otvaramo dilemu da li mu sude za ono što kažu ili zapravo za njegove nazore, za ideju jugoslovenstva, za način na koji misli i živi. - Garibaldi je ujedinio više od
Pero i mač
Atmosfera u procesu rada, kako kaže, inspirisala je i Ljubomira Bandovića, a upitan kako je gradio lik Svetozara Miletića od prvog susreta sa scenariom do poslednje klape i ko je za njega taj čovek, poznati glumac kaže: - Sve ono na šta su mi roditelji, stričevi oficiri, neki bitni ljudi u mom životu ukazivali. Oličenje svega onoga što sam hteo, o čemu sam kao klinac maštao, čemu sam stremio i stremim. Vitez čovečnosti, vitez sa svojim perom i mačem.
POP&Kultura 5 Prenosimo delove memoara Eltona Džona, koji su upravo objavljeni u izdanju “Lagune”, u prevodu Dejana Cukića
FELJTON (IV)
biljana vučković
Žurke u raskošnom letećem autobusu
Ljubomir Bandović u razgovoru sa Mirom Banjac na Paliću gde je premijerno prikazan novi film Darka Bajića “Ime naroda”
Napomenu da iz kadra u kadar, iz scene u scenu Svetozar Miletić, u njegovom tumačenju, između ostalog, zrači snagom ideje, moralnom vertikalom, visokom vrednosnom lestvicom... Ljubomir Bandović je ispratio uz diskretan smešak. - Dao sam sebi za pravo da nisam slučajan izbor za ulogu Svetozara Miletića. Moji nazori u životu, visoko vrednovana nepotkupljivosti, odluke da nekim ljudim u brk kažem šta mislim, da ne budem član institucije nego slobodan umetnik... učinili su da pomislim – pa možda mi ovaj čovek i pripada da ga odigram. Sa dovoljno samopouzdanja sam ušao u ulogu, u film, u proces rada. Preispitivanja se podrazumevaju. U svakom slučaju, nisam hteo ilustraciju. I Darko i ja smo se složili da je najbolje da svemu pristupimo na osnovu svojih impresija, i naravno poštujući činjenice. Rekao mi je u jednom momentu – obrati pažnju na tu Meštrovićevu ruku. Na te prste koji su i kandža i mekota. I miluju i opominju. A mene ima i da lupim šakom o sto i da pomazim toplo. Razgovaramo potom o aktuelnosti filma, omčama oko vrata današnjeg čoveka i života... - Danas nema ideja ni ideologija. Danas je jedina ideologija moneta i to je nova vrsta jednoumlja s kojom će tek neke nove generacije da se bore i da budu revolucionari na svoj način. Veliki filozofi su govorili da svaka civilizacija na vrhuncu kreće u dekadenciju i propada. Kad pomislimo da smo bogovi, da smo više od onoga što jesmo, samo smo na korak do kraja. Svetozar Miletić je bio prepoznat kao opasan i zato što je bio uman čovek koji je sanjao velike snove, borio se za njih a, sa druge strane, bio vrlo skroman, živeo svoj običan život sa porodicom koja je bivala sve manja i manja. Upitan šta je još aktuelno u njegovom profesionalnom životu, poznati glumac kaže: - Snimamo „Nečistu krv“ i u Jugoslovenskom dramskom radimo predstavu „Pučina“ Branislava Nušića, koju režira Egon
Savin. Pre 120 godina Nušić je to napisao, a kao da je juče, toliko je aktuelno. Korupcija, manipulacija, načini da se gazi preko leševa da bi se došlo do svog cilja i profita... Nekad se to kolikotoliko prikrivalo, danas ne. Naprotiv. Danas se smatra dobrim biti ambiciozno đubre. Na pitanje kuda to vodi, odgovara: - Videćemo. Sva je prilika da ne vodi ničem dobrom. Organizam se rodi, dostigne svoj vrhunac, umre i onda truli. Ova civilizacija je u fazi truljenja. Tako da će taj smrad biti opomena za buduće generacije. Postali smo stariji i važniji od svega, od prirode, od boga, od majke... Ništa
Ova civilizacija je u fazi truljenja. Tako da će taj smrad biti opomena za buduće generacije, kaže glumac Ljubomir Bandović nije sveto. I onda za vreme korone čuješ ponovo ptice, priroda živne... Čovek je zaboravio da nije tu da bi umislio da je ne znam ko i šta, nego da bude u službi života. Rusi za naš, glumački posao kažu – služba. Mi služimo nekoj umetnosti. Privilegija je biti joj blizu, da je možemo doživeti, dotaći, prepoznati, možda u nekom momentu i stvoriti. U službi sa idejom da produhovljujemo ljude, gledaoce. Da opominjemo. Rekao sam jednom kolegi - ajde da napravimo stranku, da se zovemo SOS, Srpska opoziciona stranka. Da uđemo u Skupštinu i da nikad ne uđemo u vladu. Da budemo ono što smo kao umetnici i pozvani da budemo, a to je korektiv društva.
Dok smo čekali na avion koji će nas izbaviti odatle, bend je provodio vreme oko bazena, zanimajući se naizgled odlučnim pokušajima postizanja svetskog rekorda u potrošnji marihuane. Kada smo stigli u Šato imali smo toliko pesama da je „Goodbye Yellow Brick Road“ postao dvostruki album. Pošto je objavljen, taj album je uzleteo kako niko od nas nije očekivao. Bila je to, na mnogo načina, veoma mračna ploča. Pesme o razočaranjima, pesme o alkoholičarima, prostitutkama i ubistvima... pesma o šesnaestogodišnjoj lezbijki koja okonča mrtva u podzemnoj železnici. Međutim, album se prodavao i prodavao i prodavao dok više nisam mogao da shvatim ko ga još uvek kupuje. Ne kažem to tek tako, zaista nisam znao ko više kupuje album, američka diskografska kuća navaljivala je na mene da objave pesmu „Bennie and the Jets“ kao singl, a ja sam im se suprotstavljao na krv i nož. To je zaista neobična pesma, ne zvuči ni nalik bilo čemu što sam do tada uradio, traje pet minuta, zašto jednostavno ne objave „Candle in the Wind“ kao što smo uradili u Britaniji? Rekli su mi da su „Bennie and the Jets“ počele da puštaju sve crne radio-stanice iz Detroita. Kada su objavili singl, on je protutnjao soul listom časopisa “Bilbord”. Nestvarno je bilo videti svoje ime među singlovima Edija Kendriksa, Gledis Najt i Berija Vajta. Možda nisam bio prvi beli izvođač kome je to uspelo, ali sa izvesnom sigurnošću mogu da tvrdim kako sam bio prvi izvođač na soul listi poreklom iz Pinera. U tom trenutku bio sam toliko uspešan da smo po Americi putovali koristeći „staršip“, stari putnički avion “boing 720”, prepravljen u raskošan leteći autobus isključivo za turneje elite rokenrola sedamdesetih godina. Kružile su zastrašujuće priče o žurkama koje su “Led cepelin” pravili u avionu. Meni je manje smetalo to što su radili unutra od onoga što su napravili spolja. Čitava stvar bila je prefarbana ljubičastom i zlatnom bojom. Izgledalo je kao džinovska bombonjera s krilima. Nema problema, možemo da prefarbamo avion prema sopstvenim željama. Prepravili smo ga u crveno i plavo sa belim zvezdicama. To je imalo mnogo više ukusa. Unutrašnjost „staršipa“ imala je šank ukrašen narandžastom i zlatnom folijom, i sa velikim ogledalom iza njega. Bile su tu i orgulje, stolovi za ručavanje, sofe i televizor sa video-rekorderom na kome je moja majka zahtevala da gleda film „Duboko grlo“ („Svi pričaju o tome, zar ne? O čemu se u stvari radi?“) dok je ručala. Kakve god da su nepristojne radnje članovi grupe “Led cepelin” priuštili sebi u avionu, prilično sam siguran da se nikada nisu zabavljali
posmatrajući sat vremena kako sredovečna žena podvriskuje u užasu dok Linda Lavlejs obavlja svoju stvar: „Oh, gospode bože, šta se to dešava? Oh! Ne mogu da gledam! Kako joj to uspeva?“ Pozadi je bila spavaća soba sa tušem, lažnim kaminom i stočićima od pleksiglasa. Tu bi čovek mogao da se skloni i posveti seksu. Ili da se duri na sve oko sebe, što sam ja upravo radio jedne noći kada je moja američka predstavnica za štampu počela da kuca na vrata i preklinje me da izađem: „Dođi do šanka, imamo iznenađenje za tebe“. Rekao sam joj da odj... Stalno se vraćala. Ja sam joj iznova to govorio. Na kraju je briznula u plač: „Moraš doći do šanka! Moraš! Moraš!“ Ljutito sam otvorio vrata i učinio šta je tražila uz mnogo gunđanja, kolutanja očima i predstave u stilu „zašto ne možete da me ostavite na miru“. Kada sam došao do prostora sa šankom, Stivi Vonder je sedeo za orguljama, spreman da svira samo za mene. Zasvirao je pesmu „Happy Birthday“. Da se nisam nalazio na visini od dvanaest hiljada metara, pomolio bih se da se zemlja otvori i proguta me. [...] Ipak, ispod površine, stvari su počele da kreću pogrešnim pravcem. Prve nedelje 1974. godine proveli smo snimajući u Karibu ranču, studiju u američkim Stenovitim planinama, po kome je naredni album dobio ime „Caribou“. Pevanje ume da bude problematično na znatnoj nadmorskoj visini, što je izazvalo moj izliv besa tokom rada na pesmi „Don’t Let the Sun Go Down on Me“. Pošto sam svima objavio da toliko mrzim tu stvar da bi trebalo odmah da prekinemo i pošaljemo je Inglbertu Hamperdinku („A ako je on neće, neka je prosledi Lulu! Može da je stavi na B-stranu nekog singla!“), ipak su me privoleli da se vratim u kabinu za pevanje i dovršim snimak. Onda sam vikao na Gasa Dadžena kako mi je pesma još mrskija sada kada je gotova i da ću ga zadaviti golim rukama ako je stavi na album. Osim toga, bilo je sjajno u Karibu ranču. Studio je bio daleko luksuzniji od Šatoa. Odseli smo u predivnim brvnarama ispunjenim antikvitetima: krevet u kome sam spavao navodno je pripadao Groveru Klivlendu, predsedniku SAD iz 19. veka. Na raspolaganju nam je bila projekcijska sala za gledanje filmova, a dolazili su nam u posetu muzičari koji su na turnejma prolazili kroz Denver ili Bolder. Očigledno mi oprostivši ponašanje u avionu, Stivi Vonder se pojavio jednog dana i uzeo motorne sanke zahtevajući da ih lično vozi. Preduhitriću vaše pitanje: ne, apsolutno nemam nikakvu ideju kako je Stiviju Vonderu uspelo da provoza motorne sanke Stenovitim planinama Kolorada, a da ne ubije sebe ili bilo koga drugog prilikom izvođenja ove akcije. Ipak, uspelo mu je.
6 POP&Kultura
Strip
Piše Slobodan Ivkov
Bitke na ulicama gradova Srbije “Mirko, pazi metak!” i “Hvala, Slavko!” - dijalog je koji je postao opšte mesto srpske i jugoslovenske popkulture. Svi znaju za njega; jedino što niko nije u stanju da podastre navodni autentični prizor ili tablu gde je Mirko tobože izgovorio tu repliku. “Mirko, pazi metak!” - jedna od iskonstruisanih verzija urbane legende o metku (montaža sa interneta)
NA INTERNETU IMA sijaset neubedljivih montaža. Raspreda se još uvek o tome između izučavalaca pop-kulture, ali izvorne, datirane potkrepe nema! Stoga, to: “jeste bilo metka - nije bilo metka” - nas ovde ne interesuje, dok se naučno ne dokaže. Navodno, deca u školi u Gornjem Milanovcu htela su i strip u školskim novinama, pa su 1957/58. smislila da u njemu treba da bude nekih kurira i partizana, te se možda nekom školarcu i omaklo... Prve crteže je napravio Desimir Žižović “Buin” (1920-1996), i bio je do kraja “mirođija” u stripskoj manufakturi, seriji “Mirko i Slavko”, koja je tokom decenije i po ili dve, koliko je postojala, dostigla zvezdane tiraže, sredinom sedamdesetih ukupno odmerene na nekoliko stotina miliona primeraka od 1958. Argumentacija zahteva zaseban osvrt, ali računica je već više puta izvođena. Autori crteža, često i teksta, u tom studiju “Dečjih novina” bili su još i Živorad Atanacković, Nikola - Kokan Mitrović, Branko Plavšić, Jelko Peternelj, Ratomir - Raca Petrović, Mile Rančić, Milan Vranešević, Brana Nikolić, Leo Korelc, Slaviša Ćirović, Stevica Živanov... Tako je to bilo, bar po rečima glavnog urednika “Dečjih novina” od osnivanja do penzije Srećka Jovanovića (1930-2008), sjajne osobe, dobričine u svakom pogledu. Jovanović je, pod raznim pseudonimima, od prve epizode, kada je Mirko napustio pekarsko šegrtovanje i otišao u šumu 1958, pa do kraja neverovatne narodnooslobodilačke epopeje oko 1978, bio i sam scenarista mnogih svesaka serije “Nikad robom”, kao i osobeni producent tog dueta, koji je od 1969. postao visokoprofitabilan multimedijski megaprojekat za sebe (albumi sa sličicama, školske sveske, torbe, peronice, nalepnice, kalendari, dugometražni igrani film...). Aksiologiju vezanu za seriju “Mirko i Slavko” ćemo, kao i toliko puta kada pišemo o lošim stripovima, ostaviti po strani. U pogledu vrednovanja i ocenjivanja umetničkih dometa konstatovaćemo samo da je sve to oko “Mirka i Slavka”, gotovo bez izuzetka, uglavnom bilo očajno crtano i još gore pisano, ali ovom temom bavićemo se ipak fenomenološki i faktografski jer je njeno dvodecenijsko trajanje neizbrisivo obeležilo srpsku i eks-Ju (pop)kulturu, (sub)kulturu, društvo i kulturu uopšte. Kada su selektor programa “Dani slobode 2019”, književnik i urednik Aleksandar Gatalica, i nekoliko drugih osoba ne-
konvencijalnog i vedrog urbanog duha, što iz beogradskog pozorišta “Dadov” - što iz Sekretarijata za kulturu grada Beograda, saznali da šest decenija ovako značajnog događaja nigde nije obeleženo, pored delova slobodarskog programa, priredbi koje se inače opravdano smatraju “ozbiljnim” (izložbe o partizanima-nadrealistima i ratnicima-modernistima, koncerta za simfonijski orkestar i topove, te na različite načine jednomesečnog oduživanja rodoljubima i saveznicima, prvenstveno Rusima), na Cvetnom trgu je na bilbordima napravljena i svečano otvorena ulična izložba o Mirku i Slavku. Stranica sveske (tabla) gotovo uvek je imala po dva prizor polja (ponekad i samo jedno), kao na primer, i u “Alanu Fordu”. Svaka tabla je uvećana na pano visine 2 metra i širine 1,2 m. Na kraju je ispalo 30 takvih panoa. Malo li je?! Mogu da se ređaju u liniji “pod konac”, cikcak, u polukrug, po želji... Izložba je lako sklopiva i mobilna, a pozorište “Dadov” je uzelo na sebe da organizuje njene postavke širom Srbije, po trgovima u različitim gradovima. Kao i kod pravih partizana, putanja Mirka i Slavka je nepoznata, a trenutno mesto boravka je konspirativno.
li će i ove godine u oktobru ili novembru biti slične pano-izložbe u okviru “Dana slobode 2020”, ali postavka na nekom trgu, šetalištu ili parku, počevši od beogradskog Cvetnog trga, pa do nekog mesta, grada ili sela izvan Beograda, u vreme ove pandemije virusom korona ima mnogostruke prednosti. Prvo, odvija se na friškom vazduhu. Mo-
Lek za Covid 20
Mirko i Slavko verovatno i danas sa tih panoa bitke biju na trgu nekog srpskog grada, a možda uvećani prizori sa junacima NOB-a, koje su neki posvećeni i žiznjeradosni čitaoci lista “Narodna armija” svojevremeno u pismima najozbiljnije predlagali za odlikovanja - čekaju u potaji. Videćemo da
Naslovna stranica sveske “Mirko i Slavko” sa ulične izložbe
gućnost zaraze posetilaca je minimalna. Čak i ne moraju da nose maske jer ne verujemo da će gužva, naloga i navala biti baš preterani. A može da se gleda i po kiši! Drugo, na suncu je kada nema kiše, a kao što upućeni vele, ultraviolentno zračenje ubija virus. Dobro, dobro, nije zdravo ni za našu kožu, ali tih 15 minuta, koliko treba da se pročita cela gigantirana sveska i nije toliko opasno. A i UV-indeks se kalendarski smanjuje! Treće, besplatna je, što nije zanemarljivo u ovo vreme besparice. Sad, da li naš kulturni habitus posetom izložbi uzdižemo ili ne - mišljenja su opravdano podeljena. Zanimljivo i pop-kulturno fakat jeste, pa sami odlučite! Četvrto, izložba je otvorena 24 časa sedam dana u nedelji. Posete i obilasci mogu da se obave i u ponoć! Recimo, skočimo u neko doba, “upali nam se sijalica” oko neke vešte dosetke likova, pa se obučemo i otrčimo do trga da se (možda i posle košmara vezanog za mrskog okupatora i zavojevača) uverimo da nismo možda samo sanjali neku budalaštinu ili je ona odista kreirana i postoji već oko pola veka. A, i ako nam nesanica ne da mira - eto nas na izložbi. Peto, nije teško da oni oprezniji, sa maskom ili bez nje, zauzmu propisano međusobno rastojanje od 1,5 metara. Panoima mogu da priđu i bliže. Mirko i Slavko, ne samo da su po difoltu otporni na epidemije (ne sećam se da sam ih nekada video u poljskom toaletu zbog kolere ili iznemogle od tifusa), već su i testirani na koronu. Čak su i plastifikacijom odvojeni od posetioca! Šesto, narod, to jest gledaoce avantura na panoima, ne može a da ne osokoli to
POP&Kultura 7
Ipak Student nije zapalio žito
što Mirko i Slavko svaki put pobeđuju. Za njih bi neznatni protivnik, taj smešni virus korona SARS 2 - Covid 19, doduše brojan, nepredvidljivog kretanja i bezočan, zlotvor o kojem se i ne zna mnogo, kao i o njegovim mentorima i planovima, ali u pogledu morala očigledno slab neprijatelj, još i na tuđoj teritoriji, neinteligentan i mentalno labilan - bio mačji kašalj! Ma šta, pobedili bi oni i Covid 20, samo ako treba i ako se naredi! Kako “Blic” kao uvek pouzdani izvor piše, a i Tanjug javlja, nedavno se izgleda ponovo pojavila “Bubonska kuga”, koja je u 14. veku usmrtila više od trećine svetske populacije. Mongolija u kojoj je vaskrsla, a ni kineska provincija Unutrašnja Mongolija u kojoj je živnula i u kojoj je izdato upozorenje trećeg stepena do kraja 2020. godine (začudo, Svetska zdravstvena organizacija, iz koje su SAD zbog činovničkog nerada i javašluka nedavno istupile, nešto i ne saopštava mnogo o tome), više nam nisu tako daleko, pa valja ozbiljnije razmotriti i češće organizovati ovakve ulične izložbe o našim borcima-pobednicima. One bi tokom vaskolikih pošasti širile optimizam i okuraživale naš živalj. Što se propagande nošenja maski tiče, mogao bi po ulicama da se gigantira strip “V kao Vendeta” Alana Mura i Dejvida Lojda, mada je više puta obimniji. No, manje zamašne su crtane priče o Betmenovom neprijatelju Džokeru, pa se sve da savladati, samo ako se želi....
Nije bilo metka
A što se onog metka tiče, samo još da zabeležimo da postoji i jedna pakosna (narav-
no, zna se, hrvatska) verzija sjajnog stripara Ninoslava Kunca u jednom kaišu od tri prizora, u kojem Slavko vikne - šta već, je li, “po difoltu” i treba da vikne - Mirko se sagne, izbegne tane i taj lutajući metak pogodi Slavka u čelo, da bi Mirko odvratio: “Hvala, Slavko!” Nije nacrtano i objašnjeno da li je Slavko doživeo zahvaljivanje... Temom se oko 2000. u svom fotokopiranom fanzinu “Titov zabavnik” urnebesno
Andergraund fanzin “Titov zabavnik” Lazara Bodrože sa dve imaginarne epizode “Mirka i Slavka”
duhovito bavio i tada “mlađahni” (kako se potpisivao) Lazar Bodroža, u to vreme samo fanzinar, crtač i pisac stripova (sam svoj majstor), a kasnije vanserijski ilustrator i animator, te režiser prvog srpskog dugometražnog igranog naučnofantastičnog filma “Ederlezi Rajzing”, odmah po prikazivanju proglašenog za najbolji na Festu. Bodroža je fotokopirao originalne prizore iz bezbrojnih svesaka serije “Mirko i Slavko”, ali ih je “kontekstualizovao”, izmenivši sadržaj, i pisaćom mašinom dodavši svoj tekst - što u obliku dijaloga, što tekstova u balonima - pa “dosolio” ekstremno razularenim rečenicama u didaskalijama i sl. Naslove epizoda i svesaka je ostavio izvorne (“Domišljatost”, “Ratno lukavstvo”...), samo što to nije mnogo relaksiralo radnju koja bi usledila, sa ili bez vazelina ili kajmaka, u njegovoj lokalno obojenoj varijaciji na temu... Reč “lascivno” je preblaga za ove vratolomije! Nekako, bar meni, nije neočekivano što je za glavnu glumicu u svom igranom filmu uzeo američku porno zvezdu Stoju! Pozdravljam! Sadržaj “Titovog zabavnika” nije za najmlađe, a nekako nezgodno je i za prepričavanje - još manje, daleko bilo, za preštampavanje u nekoj porodičnoj novini kao što je “Blic”... Problem... Kako onda, a đavo mi ne da mira, da kroz suze od smeha ipak ponešto kažem ili da bar malčice cenjenom publikumu dočaram snaf-atmosferu ove dragocene uvrnute travestije, sumanute somnabulije nekog ko je rođen posle epohe Mirka i Slavka, pa i nije imao autentičan doživljaj iz prve ruke...?! Evo, da počnemo izokola, reč je o sub-
verzivnom, pa i u pogledu seksa, perverzija i svakojakih devijacija i nečisti razobručenom glasilu, umnoženom fotokopirkom u ograničenom broju primeraka, o moralno subverzivnom i provokativnom andergraund fanzinu iz kutije ostavljene upućenima u dnu nekog ćoška male privatne knjižare, recimo u “Domu omladine”. Isto onako kako su američki andergraundari (Robert Kram, Gilbert Šelton, Viktor Moskozo...) pristupali Diznijevim likovima od pedesetih (čuvene “Tihuana biblije” - porno stripovi o holivudskim zvezdama kreirani preko granice i donošeni sa marihuanom i hašišom iz Meksika) i šezdesetih, pa nadalje, i ono što su maliciozno pripisivali, na primer, Šilji i Mikiju, ili Horaciju i Paji Patku da rade intimno u potaji, to je “mlađahni” Bodroža domaštavao Mirku i Slavku, usamljenicima na hladnim planinama, kadrovski osnaženima u svojim pregnućima sa uvek neimenovanim “Komandirom” ili “Komandantom”, ali i sa veselim vojnicima nemačkog Vermahta, “zelenim Njemcima” kako ih je opisao Branko Ćopić, te brđanima, što muškijem - što ženskijem svetom. Apage Satanas! NLO i sivoliki vanzemaljci na naslovnoj stranici su samo lukavi marketinški trik fanzinara iz 2000. godine, ne bi li povećao tiraž sa 30, recimo na 50 primeraka. Oni su tu tek da privuku “čenelere”, “drimlendere”, vaskolike čudake koji se mašaju za džep čim negde u štampi vide siluetu NLOa, te čitaoce decenijama najtiražnijeg srpskog časopisa “Treće oko”, možda i konkurentskog “Zona sumraka”. Istine radi, “sivi” nisu učestvovali u orgijanju! Jedino oni!
Utorak 15. septembar 2020. Blic broj 8460 www.blic.rs
biljana vučković
POP&Kultura
Izložba o Svetlani Bojković na Festivalu evropskog filma Palić
Ona je gospodar uloge i vladar scene
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Umetnost glume pruža mogućnost da bolje upoznate i sebe i sve oko sebe - rekla je proslavljena glumica Svetlana - Ceca Bojković.
Zoran Predin
S nostalgijom se ne družim previše Najviše, najtvrđe i najdeblje zidove imaju glupost, predrasude i mržnja, kaže poznati muzičar
Nedavno je objavljena knjiga „Glavom kroz zid“ Zorana Predina, koji iza sebe ima četiridecenijsku muzičku karijeru. Dafina Dostanić
Uz vaše pesme ljudi se uvek bolje osećaju, a uz knjigu? - To je zapravo pitanje za čitaoce. Meni je najvažnije da priče nisu dosadne. A garant nisu. Svaki probuđeni osmeh mi je najveća nagrada.
Frontmen kultnog slovenačkog benda „Lačni Franz” je na knjizi radio otprilike oko godinu dana, a potom je priče, kako kaže, pustio da odleže, da bi ih posle par meseci obradio i objavio. Umetnik tvrdi da i ova, kao i prethodna knjiga, ima 32 priče koje su se slučajno desile.
Da li vaše priče imaju kraja? - Većina priča su kratki, mini-romančići, sa uvodom, zapletom, vrhuncem, raspletom i krajem.
“Glavom kroz zid” nije osvrt na jedan period koji je iza nas... - To je zbirka kratkih priča u kojima stvaram fiktivne situacije između realnih i izmišljenih likova. Knjiga je veliki hit, verovatno zbog prave mere crnog humora i provokativnih stavova glavnih junaka u pričama.
Šta su za vas zidovi u koje se glavom udara ? - Najviše, najtvrđe i najdeblje zidove imaju glupost, predrasude i mržnja. Zbog kog životnog kompromisa se kajete? - Ne kajem se uopšte. Do sada, srećom, nisam bio prisiljen u ponižavajuće kompromise. A svakidašnje zapravo i ne brojim.
Planirate li nastavak i kakvi su prvi komentari na vašu knjigu? - Nastavak je zapravo moj prvi roman „Mongolske mrlje“, koji će u Sloveniji izaći 16. septembra. U Hrvatskoj, knjiga “Glavom kroz zid“ je postala bestseler. Ušla je u izbor pet najprodavanijih. Verujem da će na isti način osvojiti i publiku u Srbiji.
Minijature Moratorijum na penale
Piše Vladimir D. Janković
Da li ste uspeli da savladate našu stvarnost iz različitih uglova? - Ne. To je nemoguća misija. Jeste li ijednog trenutka
PUCAM NEKE PENALE, ja sam Argentina. U beloj sam opremi (beli bih bio i da nastupam za bilo koju drugu zemlju). Golman je u crvenom. Kursor ide desno-levo, ti ga fiksiraš, onda doziraš jačinu šuta i - rokaj. Penale izvodim u serijama od po pet, ali to je nebitno: igra traje dok mi golman ne odbrani, ili dok ja ne promašim ukupno tri penala. Kad treći put kiksneš - kraj. Moj rekord iznosi trideset četiri gola, što, cenim, uopšte nije loš rezultat. To znači da sam u jednoj partiji pucao trideset sedam puta. Treba dotle dogurati. Pre ili kasnije, onaj crveni skočko neminovno će te zajebati. Fora je u tome da ga ti u međuvremenu što više natrpaš. S bele tačke. Ni meni samom nije jasno zbog čega sam se u šarolikoj ponudi fudbalskih nacija - Nemačka, Brazil, Španija, Portugal, Argentina, Francuska, Engleska, Indija, Italija, Rusija, Obala Slonovače - opredelio za Argentinu.
U tradicionalnom južnoameričkom rivalstvu realno sam odvajkada bio za Brazil. Uprkos generacijskim jazićima i mostićima, oduvek sam govorio da je najbolji igrač u istoriji Pele, a ne Maradona, iako sam na ovog potonjeg i fizički i igrački veoma podsećao (dok se Dijego nije nagojio), a i skupljao sam lopte na severu, baš iza gola, kad je, dana 20. oktobra 1982, tadašnji superstar Barselone lobovao Diku Stojanovića; “Marakana” je prvo utihnula, a onda se prolomio aplauz, kao u pozorištu koje može da primi skoro sto hiljada duša. Istina, voleo sam onu argentinsku reprezentaciju koja je 1978, kao domaćin, pobedila na Svetskom prvenstvu. Bilo je to leto velikog vanevropskog bleska, kad su navijačke oči čovečanstva bile uprte u Bagio na Filipinima, gde su se Anatolij Karpov i Viktor Korčnoj borili za titulu najboljeg šahiste planete, i u Buenos Ajres, gde su Kempes, Luke, Tarantini i ekipa jurišali na zvanje najjače fudbalske sile sveta.
izgubili veru u ljubav, ljude, muziku, pravdu? - Pa i ne baš. Možda samo za vreme nekog ubitačnog, razornog mamurluka. Koliko za sebe i dalje možete da kaže da ste nostalgični i za čim i dalje žalite? - Glava mi je uvek okrenuta ka budućnosti, tako da se s nostalgijom ne družim previše. Pola sata dnevno, možda, i to kroz muziku, košarku, kulinarstvo. U ovim teškim vremenima, da li more uvek puni vaše baterije? - Da. A najbolju energiju za moje baterije šalju mi srodne duše. U njihovom društvu uvek vraćam sunce u svoj dan. Radite li na novom, 42. albumu? - Apsolutno. Pola novog autorskog albuma je već sazrelo za snimanje. Šest potpuno novih pesama. Planirate li muzičke nastupe ukoliko epidemiološka situacija dozvoli? - Početkom oktobra, ako mi se virus smiluje.
Sad se, svakako, ni minut nisam premišljao: biću Argentina. Ta zemlja – u prevodu Zemlja srebra i, u nešto vulgarnijem tumačenju, Zemlja novca - ima, nekako, petlju. Računaš: ako su Hitlera smeli da prime i sklone od uvek pozornog globusa, mogu ti gaučosi da udome i jednog balkanskog penaldžiju. Igram i dalje, ali već i sâm uviđam da sam prešao kulminativnu tačku: nema šanse da opet doguram do trideset četiri gola. Igra je, pritom, nezgodna za vid; posle dve-tri partije muti ti se pred očima, pola sata ništa ne vidiš. Kad smo kod tog neviđenog, ili nevidljivog - iz bankarskog vokabulara u poslednje vreme izraz „penali“ kao da je proteran. Pominju se moratorijumi, i to u tobož sedativnom kontekstu. Penali će se u institucionalni govor novca verovatno vratiti na jesen, možda kad se topla, svetla balkanska jesen prelije u mlaku argentinsku zimu bez snega. U međuvremenu, ja pucam.