Pop i kultura

Utorak 5. maj 2020.

Blic broj 8327 www.blic.rs

POP&Kultura Serija “Tajkun”

Ženski ugao i drugi demoni

Dubravka

Kovjanić Gradi i brani Lidiju Božić, mladu devojku čiji život čine posao i porodica, odnosno odanost pre svega

Razne su stvari koje čoveku mogu biti inspirativne o kojima bi možda čak i želeo pisati, ali šta bi to moglo biti što ovih dana ljudima pobuđuje pažnju, a da nisu, ako je ikako moguće, Covid-19 i političke (ne)prilike. Odgovor se dao naslutiti, a kratka anketa ga je potvrdila - “Tajkun”.

Hana

Selimović

U ulozi tužiteljke Jovane Nestorović je, kao oganj ispod sante leda, otelotvorila unutrašnje lomove koje čovek, tj. žena, i od samog sebe krije

Tihana

Lazović

U svojoj Kseniji istinski je prožela raspetosti, od onih koje joj je doneo vrtlog sudbine do onih sa kojima se bori sledeći svoje želje i žudnje

Anita

Mančić

Igrajući Veru, iskrenim, biranim sredstvima otelotvorila je, između ostalog, i lice i naličje odgovornosti za sopstvene izbore kakvi god da su

2 POP&Kultura

Foto: Promo

Naslovna

Snažan i ubedljiv Dragan Bjelogrlić kao Vladan, slojevitom, punokrvnom, a svedenom igrom dočarao nam je naslovni lik, tj.

Vladana

Tatjana Nježić Serija (scenario Đorđe Milosavljević, režija Miroslav Terzić) koja, kako kažu, obara rekorde gledanosti. Dobro, možda je gledanosti malo pomogla korona i malo više aktuelan kriminogeni siže. Ali, publiku ne treba potcenjivati! Naprotiv. Nema tog marketinškog pritiska, ni izolacije, ni aktuelne teme koje će nekom ostvarenju doneti istinski primat ako ono to ne zavređuje kvalitetom; od glumačkog do produkcionog.

Oprečna osećanja

A “Tajkunu” - trileru sa elementima porodične drame u čijem središtu su naslovni junak koji je devedesetih stekao bogatstvo, a kako drugačije do li na sumnjiv način, njegovo uže i šire okruženje, te kroz to i slika i prilika živog blata u kojem hteli - ne hteli tonemo - kvaliteta ne manjka.

Uvek, pa i ukoliko se o televiziji štogod piše, valja se konsultovati sa renomiranim, dokazanim autoritetom. A to je bez sumnje Branka Otašević.

Zdušno je prihvatila poziv i razgovor. Dobro de, uz razgovor o umetničkim i drugim dometima serije, pomenule smo i koronu. Ali samo malkice.

Veli, serija “Tajkun” izazi-

Kao da postoji nagoveštaj da svaka od tih žena krije neku tajnu i da se iza njihovih trenutno odbojnih ponašanja, pa i nemoralnih postupaka, u stvari kao motivacija nalaze neke dublje emocije, pa možda i plemenite pobude, kaže Branka Otašević

va joj dva oprečna osećanja.

- S jedne strane, zadovoljstvo što se pojavila još jedna odlična domaća serija koja ispunjava visoke standarde u ukupnoj produkciji. To svedoči da ovde postoje i da se plodonosno povezuju neophodni tehnološko-zanatski i kreativno-umetnički elementi. S druge strane, nelagodu što se taj njihov zavidno valjan kvalitet rađa na sadržaju najvećma zasnovanom na kriminalu. To što one tako ubedljivo, u žanru fikcije, pokazuju razornu meru korupcije, ucena, nasilja, sprega mafije i politike, zapravo se zasniva na realnosti, samo ističe zabrinjavajuće sumornu stvarnost u kojoj živimo. A vidi se veoma dobro i to kako cveta “prekogranična saradnja” kriminalaca, bolje nego bilo koja druga vrsta međusobne povezanosti u tzv. regionu. Taj niz, započet “Senkama na Balkanu”, nastavili su “Ubice mog oca”, “Dug moru”, “Besa” i sada “Tajkun”.

Dodaje, zatim: - Što se pak “Tajkuna” tiče, njegovu scenarističku vrednost vidim u dobro odmerenom dodavanju kriminalističkih niti bez prebrzo zamršenog zapleta, dakle u doziranju i postupnosti u razvijanju radnje. Taj sklad u ritmu prati i režija. I slika je promišljena, vizuelno na momente deluje baš rečito.

Napominje: - Pri bogatstvu naših raskošnih histrionskih talenata pravi je izazov odlučiti se za podelu uloga, no ovde posebnu pažnju privlače glumice čiji su dramski likovi manje ili više umešani u kriminalna dešavanja. Očekujem da će upravo te junakinje imati naglašeniju razvojnu ulogu, veći doprinos slojevitosti priče, višeznačnost koje kod muških nema. Naime, kao da postoji nagoveštaj da svaka od tih žena krije neku tajnu i da se iza njihovih trenutno odbojnih ponašanja pa i nemoralnih postupaka u stvari kao motivacija nalaze neke dublje emocija, pa možda i plemenite pobude. Videćemo - kaže Branka Otašević.

Poker dama

Glumački profil serije poseban je kvalitet. Snažan i ubedljiv Dragan Bjelogrlić kao Vladan, slojevitom, punokrvnom, a svedenom igrom dočarao nam je naslovni lik, tj. Vladana. U njegovom okruženju ubedljivošću plene Marko Baćević kao bivši policajac Balša koji je tami i u sebi i u životu dao potpuni primat, Branislav Trifunović kao policajac ljudskog lika Nikola Božović, Svetozar Cvetković kao Dušan Mirčev, odnosno oličenje onih zapravo monstruoznih ličnosti koje su zagospodarile na-

šim životima usput izgubivši i sebe, Voja Brajović igrajući čoveka spornih kapaciteta i opredeljenja iznedrio je glumački i nespokojstvo kao dominantu, izvanredni Bogdan Diklić gde god i šta god da igra, Radoje Čupić kao oličenje medija i da ne kažemo kakvih urednika, u nevelikoj ulozi portira Jovo Maksić je pokazao da je glumac koji ima šta da kaže i koji će tek zavredeti pažnju…

Ima ih još.

No, iako ovaj svet, hteli - ne hteli, ipak prvenstveno pripada muškarcima (ne samo kad je kriminal u pitanju), “Tajkun” ne bi bio to što jeste da nema dama. Pre svega njih četiri. Izvanredna Hana Selimović u ulozi tužiteljke Jovane Nestorović ne samo da je s pravom glumačkom merom preplela racio i putenost već je, kao oganj ispod sante leda, otelotvorila i unutrašnje lomove koje čovek, tj. žena, i od samog sebe krije. Odlična Tihana Lazović je u svojoj Kseniji istinski prožela raspetosti, od onih koje joj je doneo vrtlog sudbine do onih s kojima se bori sledeći svoje želje i žudnje. Zbog uglavnom pasivne pozicije u sklopu radnje, glumački možda i najnezahvalnija je uloga Vere, na svoj način moćne žene koja puno toga zna, koja se povukla… Igrajući je Anita Mančić je diskretnim, biranim sredstvima ote-

lotvorila, između ostalog, i lice i naličje odgovornosti za sopstvene izbore kakvi god da su.

Kroz niz finih, glumački rafiniranih nijansi Dubravka Kovjanić gradi i brani Lidiju Božić, mladu devojku čiji život čine posao i porodica, odnosno odanost pre svega.

Neko reče da bi zanimljivo bilo poigrati se kartaroškim simbolima, tj. koja bi svaka od njih mogla biti.

Damu herc bismo možda poželeli dati liku Tihane Lazović. No, biće da je to ipak tužiteljka Nestorović Hane Selimović u svojoj neobičnoj strastvenosti. U tom slučaju Tihaninoj Kseniji, devojci koja htela - ne htela mora tuđi boljitak imati u vidu, pripada dama karo. Dama pik je, ipak, velika Vera, a požrtvovana Lidija Božić - dama tref.

Tu su i markantna Jelena Đokić kao Rada Estrada, sjajna glumica koju nemamo često prilike da gledamo Gordana Gadžić kao Nevena…

I tako dalje i tako redom.

No, ono što je najpotresnije u celoj priči jeste činjenica da je sve skupa - od razorne mere korupcije, sprege mafije i politike, preko ucena, nasilja pa nadalje - ogledalo naših života u kojem vidimo, najblaže rečeno, poražavajuću sliku realnosti u kojoj dominira bespuće i beznađe. I pitanje - kako smo dovde stigli.

POP&Kultura 3

Svetislav Basara Ovo je politička pornografija Foto: V. Živojinović

Da nije izbila epidemija korone, dogodilo bi se nešto mnogo gore. Izgleda da se proviđenje ili logika istorije smilovala na jadno stanje u koje je zapao moderni čovek. Za manje od dva meseca vrli, novi, zahuktali svet, koji je plivao u izobilju, pretvorio se u kinesku robnu kuću, a pretpostavljam da će se uskoro pretvoriti u mokru pijacu i na kraju u mokri čvor - kaže čuveni književnik Svetislav Basara.

Šta se dogodilo sa čitanjem među građanima Srbije tokom ova dva meseca?

Da li su ljudi pohrlili u svet knjiga?

- Čisto sumnjam. Oni koji su čitali i pre, nastavili su da čitaju, oni koji nisu čitali, postali su još hipnotisaniji televizijom i društvenim mrežama. Ne znam kako će se iz toga ispetljati kad sve ovo prođe.

Ne učestvujem u masovnim histerijama, svejedno koje boje bila. Imam i objašnjenje.

Lekari i medicinsko osoblje nisu glumci mada se neki ponašaju kao da jesu - sledstveno im ne treba aplaudirati nego im obezbediti pristojna primanja

Tatjana Nježić Jedan od naših najcenjenijih i najplodnijih stvaralaca objavio je preko četrdeset knjiga, pripovedaka, romana, eseja, drama…

U njegov opus se svakako ubraja zavidna publicistička aktivnost, knjige su mu prevođene na mnoge jezike, drame igrane na raznim scenama…

I na peru i na reči temperamentan, buntovan.

Njegova nepresušna duhovitost neretko je u crnohumornom ruhu.

Mladost je, ponekad napominje, proživeo u maniru Bukovskog, uz avangardu, pank, pa i bavljenje muzikom…

Danas je u vrhu književnog establišmenta.

I kad je cinik, po pravilu neodoljiv, zapravo i slavi i brani i ljude i život. Koliko god da ih grdi i grmi.

Prošla nedelja beše na izdisaju, virus korone i dalje u glavnoj ulozi, vanredno stanje još uvek na snazi počinjalo je da miriše na kakav-takav kraj.

Prihvata intervju uz upitnu opasku kad izlazi, da mu ne promakne, kako voli da kaže, “omiljena žutara” tog dana.

A na početku razgovora veli: - Dva-tri dana pre nego što ćeš mi poslati pitanja, setio sam se intervjua koji smo uradili za “Blic”, nema tome ni godinu dana. Neprestano si pitala kuda sve ovo vodi, a ja izvrdavao da odgovorim, da bih na kraju rekao da sve ovo vodi u tri lepe p... materine. Tu smo se konačno i našli. S tim da još nismo ni blizu materine tačke G. Virus korona je nezaobilazna tema. Šta nam je virus doneo, šta odneo?

- Ta tema bar ima uporište u nečem

da se proviđenje ili logika istorije smilovala na jadno stanje u koje je zapao moderni čovek. Za manje od dva meseca vrli, novi, zahuktali svet, koji je plivao u izobilju, pretvorio se u kinesku robnu kuću, a pretpostavljam da će se uskoro pretvoriti u mokru pijacu i na kraju u mokri čvor.

stvarnom, što pre epidemije nije bio slučaj. Virus nam je doneo nakaznu mešavinu diktature epidemiologa, lumpenpolitičara i lumpenproletarijata. Nema danas udobnije (možda i unosnije) pozicije nego biti epidemiolog. Možeš nekažnjeno lupetati, bulazniti, pretiti, lagati, mastiti, zastrašivati i pri tom još ispasti junak dana u očima atomizovane mase, podmićene bajatim paštetama i površno disciplinovane strahom od pendreka. Šta je odneo? Ništa što tok vremena ionako ne bi odneo. Sve što je odneto, treba da bude odneto. Grof Trubeckoj piše da je “istorija proces uništavanja suvišnog i jačanja stvarnog”. To je tako, iako često izgleda da je suprotno, naročito u Srbiji. Šta će biti posle?

- Osim u gramatikama - i to ne svih jezika - ne postoji nikakvo “posle”. Postoji (a i to jedva) samo “pre”, koje na trenutak

Neće, dakle, biti nikakvog “posle”, nego će se ova mučna sadašnjost, koja se već vuče kao prebijen pas, pretakati iz praznog danas u još praznije sutra. Dok se drugačije ne naredi “odozgo”

iskrsne, pa se opet vrati u “pre”. Neće, dakle, biti nikakvog “posle”, nego će se ova mučna sadašnjost, koja se već vuče kao prebijen pas, pretakati iz praznog danas u još praznije sutra. Dok se drugačije ne naredi “odozgo”.

Kako ste provodili (provodite) vreme u (samo)izolaciji?

- Manje-više kao i obično. Uglavnom sam čitao, pisao, šetao i gledao filmove, što i inače činim. Ali sam sve vreme gledao i šta se (i kako se) radi. Bili su ovo veliki dani srpske gluposti, potuljenosti i pokvarenjaštva. Nikada život nije imao manje smisla, hoću da kažem da je i empirijski drastično delvalvirao nego u trenucima kad bi Brnabićka (i ne samo ona) punim ustima, prskajući pljuvačkom, od ushićenosti govorila “mi se borimo za ljudske živote, a oni, eto, rovare”... Poučna je bila ova epidemija. Pokazala je koliko su oboleli u stvari zdraviji od ovih koji vode rat protiv korone.

U „Famoznom“ ste, između ostalog, rekli, parafraziram, da bi koroni - da ne rezultira tolikom opasnošću po zdravlje i smrtnošću - trebalo podići spomenik.

- Ponajpre jer se isplati. Virusi su nanoveličine. Ne treba puno para za građevinski materijal. Potom, iz zahvalnosti jer bi se, da nije izbila epidemija korone, dogodilo nešto mnogo gore. Izgleda

Gledate li TV, vesti? Vaš utisak, komentar?

- Mnogo više nego što bi trebalo da činim. To je ustupak okolnostima. Punim glavu nepotrebnim i beznačajnim informacijama, čekam emisije u kojima će biti rečeno puno toga što ne treba čuti, gledam likove koje očima ne mogu da vidim.

Eto, to je epidemija.

A slušate li aplauz u 20 časova i lupanje u šerpe u 20.05?

- Ništa od toga. Ne učestvujem u masovnim histerijama, svejedno koje boje bila. Imam i objašnjenje. Lekari i medicinsko osoblje nisu glumci - mada se neki ponašaju kao da jesu - sledstveno im ne treba aplaudirati nego im obezbediti pristojna primanja, a umesto nacionalnog stadiona i jarbola od 300 metara izgraditi bolnice u kojima će moći da rade svoj plemeniti posao. Što se tiče lupanja u šerpe, prvo - ne volim buku. Drugo - političko nezadovoljstvo se izražava na biračkim mestima ili na ulicama, a ne u kuhinji.

U svom romanu „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ pisali ste, između ostalog, o lekaru koji iz perspektive čudne bolesti pokušava da promeni okolinu, društvo... Knjiga slovi za istoriju koja je povremeno roman i obrnuto, te da je odlikuje ironija o svetoj bolesti i njenim apostolima. Šta bi vaš junak danas rekao, uradio?

- Ispovraćao bi se.

U knjizi „Mein kampf”, između ostalog, napisali ste “čitav svet je bolnica, ko to shvati na vreme, ima šanse da ostane zdrav”. Proročki?

- Zaista proročki. Pa pogledajte. Čitava svetska populacija je zaražena koronom.

Ne umiru svi i nemaju svi simptome, ali svi su bolesni. Famozni Covid-19 nije samo opasnost za respiratorni sistem, možda je opasniji za nervni.

Da li se, u ovo doba korone, nešto novo sprema u vašoj spisateljskoj kuhinji?

- Da, uskoro završavam novi roman, “Kontraendorfin”.

Iza nas je Praznik rada, šta to danas znači, ko su danas radnici?

- To ni radnici ne znaju.

Kog je žanra sve ovo što nam se dešava?

- Politička pornografija.

4 POP&Kultura

Feljton

Piše: Dr Nele Karajlić

DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO Film je najveća pandemija dvadesetog veka. Nema čoveka na planeti koga je mimoišla ova zaraza. Rodio se kao umetnost, ali je brzo mutirao u propagandu. Koristili su ga kao oružje i fašisti i komunisti i demokrate. Na kraju je ostao samo biznis.

Odlazak u kino (bioskop), u vreme mog odrastanja, bila je neka vrsta hodoćašća, kao odlazak na liturgiju ili na matursko veče.

Morao si biti lepo obučen, uredan i počešljan, da se ne brukaš pred onima na platnu.

1

Prvi put sam na takvu svetkovinu išao sa školom. Gledali smo film “Bitka na nertvi””. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mjesta, a mi smo, deca, kao na fudbalskom stadionu, aplauzom pozdravljali smrt svakog neprijateljskog vojnika, smehom svaku psovku, a oduševl j e n o m v r i s ko m B a t u Živojinovića. “Slavni režiser”, zvao se Veljko Bulajić. On je bio “Slavni režiser”, a ja sam se zarekao da “Neću da budem Švabo”.

Majka nas je odvela da 2 gledamo film “Valter brani Sarajevo”, ne zbog filma, jer ta umetnost po njoj nikada nije dosegnula visine do kojih je došla književnost, već zbog toga što je u njemu glumio njen brat i moj ujak Boro. Ljudi su gledali film, a mi smo čekali Boru. On se pojavio nakon četrdeset minuta, a u kadru bio manje od minut. Dovoljno da mu Ljubiša Samardžić kaže da jede govna. Radio sam svašta, igrao na televiziji i na filmu, pa i u pozorištu, ali nikada nisam imao tu čast koju je imao moj ujak Boro da budem u kadru sa Ljubišom Samardžićem.

Pa makar da mi kaže: ”Jedi govna!”. To remek-delo, režirao je Hajrudin Krvavac. Iz semena ovoga filma, deset godina kasnije, proklijao je novi primitivizam.

U Sarajevu je postojalo 3 kino “Prvi maj”. U njemu su u pristojne sate puštani filmovi borilačkih veština, a u

nepristojne, oni koje smo mi, djeca, mogli samo da zamišljamo. Najbolji film koji je igrao u kinu “Prvi maj” zvao se “U Zmajevom gnijezdu”.

Bio je to konačni obračun dvojice najjačih ljudi na svetu. Godinama nakon tog obračuna, kada smo prvi put svirali u Rimu, ljubazni domaćini su nas odveli da vidimo Koloseum. Na pitanje šta za nas predstavlja ova jedinstvena građevina naše civilizacije, odgovor je bio “Mesto na kome je Brus Li ubio od batina Čaka Norisa”.

Red za film “Kum” bio je 4 dugačak od Čaršije do Marin dvora. Bila je to prva velika histerija čiji sam ja bio svedok. Naravno, i mene su odveli da gledam to čudo kinematografije. Zaspao sam početkom trećeg sata. Probudila me pucnjava i krv koja se prolila po pokretnim vratima nekog šoping centra. Nakon filma pitao sam drugare ko je ostao živ. Ni oni nisu bili sigurni. Svet je mislio da se tako dobar film teško može ponoviti, ali to nije mislio njegov reditelj Frensis Ford Kopola.

Ponovio ga je još dva puta!

Svaki grad koji drži do se5 be ima svoju kinoteku.

To je ono mesto u kome se čuva najskuplje blago, a u kojem je karta najjeftinija. Da sam sate provedene u Kinoteci potrošio na učenje, završio bih dva fakulteta. U Kinoteci sam gledao i ”Odiseju 2001”, stub istorije svetske kinematografije. Zagovornici teorije zave“U Zmajevom gnezdu” (levo) i “Lovac na jelene” (desno)

re uporno tvrde da se čovek nikada nije spustio na Mesec, već da je sve ono što smo gledali u živom prenosu davne šezdeset devete snimljeno u jednom studiju u Holivudu.

Ako je to tačno, jedini čovek koji je to mogao da režira bio je reditelj “Odiseje” Stenli Kjubrik.

U toj istoj Kinoteci sam 6 gledao ”Vudstok”, film o najznačajnijem muzičkom festivalu u istoriji. Svako od nas, tada ranih gimnazijalaca, bio je spreman da ceo svoj život zameni za jednu noć tog praznika muzike, mira i ljubavi. Da je onomad postojao virus korona, taj skup bi mu bio posebna poslastica, švedski sto, a naš dobri doktor Kon verovatno bi izgubio živce gledajući pola miliona nagih, veselih i drogiranih ljudskih tela kako se grle, ljube i valjaju po blatu. Srećom, korone tog avgustovskog vikenda 1969. godine još uvek nije bilo. Vladala je Ljubav.

Moja majka nije volela 7 ruske filmove. Kao narativan tip, za njih je, ne bez nipodaštavanja, govorila „ruska umetnička fotografija“. Jednom mi se slučajno dogodilo da u neko zlo zimsko doba na prvom i jedinom kanalu naše televizije naletim na film bogat „ruskom umetničkom fotografijom“. Oko mene su leteli ljudi, divljale pahulje, jahali konji, zvonila zvona, tekle reke, gorila sela i crkve.

Sve su se te slike preselile sa filmske trake u moje snove.

”Odiseja 2001” Stenlija Kjubrika

Tek sam kasnije saznao šta sam u to zlo zimsko doba gledao. Film se zvao ”Andrej Rubljov”, a reditelj je bio njegov imenjak, Tarkovski.

Otac moga druga Paje 8 bio je važan čovek u bosanskohercegovačkoj filmskoj industriji. Iznad kina “Partizan” imao je svoju malu projekcionu salu u kojoj smo mi, drugari iz razreda, povremeno odlazili da pogledamo neki film koji još nije ušao u bioskope. Otac moga druga Paje je bio mudar čovek. Znao je zašto nas zove.

Puštao nam je filmove i gledao našu reakciju. Na osnovu nje, pravio je plan distribucije. Mi smo došli kao neki zamorčići. Jedan takav film gledalo je nas petoro. Pajin tata nas je pitao šta mislimo o njemu. Niko nije uspeo da pronađe pravu reč. Svi smo imali jednu želju. Da se u taj film vratimo što pre. Ja sam Iz semena filma “Valter brani Sarajevo”, deset godina kasnije, proklijao je novi primitivizam

se vraćao najmanje deset puta. Jednom i uživo u “Areni”.

Film se zvao ”The Wall”, grupe Pink Floyd.

Za ulazak u društvo “Ve9 like raje” nije bilo protekcije. Nije ti pomagao ni “bogati babo” ni “moćni stričevi”. Ulaznicu si morao zaslužiti sam. A uslov za ulazak u moju “Veliku raju” bio je jedan film. Ako si ga gledao, primaju te u društvo, ako nisi, javi se dogodine. Film se zvao ”Lovac na jelene”, a režirao ga je Majkl Ćimino.

Ovo remek-delo ostavilo je toliko dubok trag na moju generaciju da su i Nadrealisti imali svoju verziju.

Najbolji filmovi obično 10 budu oni od kojih ništa ne očekuješ. Jednom sam zalutao u “Đuru Đakovića” da pogledam neki novi turski film. Terala me radoznalost.

Oko mene su sedele zabrađene žene, studenti orijentali-

POP&Kultura 5

Esej Pobuna protiv pobune Realnost nikad ne raspolaže tolikim potencijalom da bude opšta, za sve važeća, kao u uslovima izolacije. Nikada ljudi toliko ne liče jedni na druge kao kad ostanu sami.

Piše: Vladimir D. Janković

stike i pokoji hašišar. Bio je kraj avgusta, a napolju je padao sneg... ili je taj sneg ipak bio na platnu?! Gde je sneg?

Ovo što vidim ili ovo što osećam? Sve mi se zbrkalo! Film, realnost, realnost, film! Ne sećam se kada mi je nešto tako snažno izmaklo tlo pod nogama, kao što je to učinio film ”Jol” (Put) Jilmaza Gineja.

Godinama kasnije, u jednoj slučajnoj priči, u pitomom selu iznad Nice, saznajem da je njegov beg iz turskog zatvora, iz kojeg je pismima režirao svoje Čudo od filma, organizovala žena koja nam je bila menadžer u prvoj fazi naše svetske avanture. Zaslužuje da joj se pomene ime.

Mari Kristin.

Najteže je raditi komedi11 ju. Onaj koji uspe da nasmeje nekoga nije samo umetnik, već i lekar. Ako je u toj komediji sakrivena i mudrost, ako nas taj smeh nate-

”Vudstok”, film o najznačajnijem muzičkom festivalu u istoriji

ra da razmišljamo, onda je umetnik i mudrac. Takvu komediju gledali smo na kraju gimnazijskog doba, a zvala se ”Ko to tamo peva”. Dušan Kovačević i Slobodan Šijan su nas uz smeh naterali da razmišljamo. I još uvek razmišljamo..., ali nismo došli do zaključka...

Osamdeset prva bila je 12 kraj moga detinjstva i početak nečega novog, nepoznatog. Moje društvo je sazrelo, počele su da se pišu prve pesme, “Zabranjeno pušenje” je izašlo iz podruma, a “Top lista nadrealista” počela je da zasmejava Sarajevo na radio-talasima drugog programa. Nedostajao nam je samo jedan mali podstrek, dokaz da smo na pravome putu, signal koji će da nas ohrabri baš kao što pčela ohrabri cvet da postane plod. I stigao je! Bio je to jedan film. Zvao se ”Sjećaš li se Doli Bel” Emira Kusturice. Nakon toga filma, ništa nas više nije moglo zaustaviti.

Dvadeset prvi vek film je dočekao na respiratorima.

Već dve decenije doktori ga drže u veštačkoj komi. Ali ne brinite, čak i ako umre, ljudska će misao i njena kreacija pronaći načina kako da nas oplemeni jer sve može da umre, ali čovekova potreba za lepim, mudrim i smešnim, nikada!

(U sledećem broju Dr Nele Karajlić piše o knjigama uz koje je odrastao)

IMA NEČEG UMIŠLJENOG i zajedljivog u omiljenoj floskuli preduzimljivih ispirača mozga, onoj da je svako tvorac svoje sopstvene realnosti. Uvredljivo je to. Za mnoge.

Zamislite, na primer, jednog glupog čoveka. Ne nekoga ko vam se lično zamerio, pa ga nazivate glupim da biste ga uvredili. Ne, pokušajte da percipirate (danas se sve percipira, i lepa žena se na ulici ne može videti već isključivo percipirati) jednog, dakle, čoveka koji je glup po naučnim, psihološkim merilima.

Kakvu realnost ta individua može sebi da stvori? Pa - glupu. Jesmo li plemeniti, i kakvi smo mi lajf-koučevi ako objektivno glupom čoveku dozvolimo da sâm kreira svoju stvarnost? To može biti čak i pogibeljno, ne samo za njega samoga nego i po okolinu.

Realnost zaista nije jedna.

Ima ih više od jedne. Ali ih nema sedam i po milijardi Psihologija ume da pronikne u dušu, može ona i da pomogne čoveku, ali ne može od glupog, recimo, da napravi nekog ko nije glup. Zato psihologija, bila prava ili primenjena, i te kako ume da ugrozi ljude, i to tako što će svakoj jedinki sugerisati da je upravo ona, jedinka, graditelj jedne posebne, unikatne stvarnosti. Nauka, možda i bez rđave namere, omasovljuje ideju o postojanju desetina miliona glupih realnosti. Džaba stotine hiljada pametnih, moć brojeva je egzaktna. Život ume da se poigra s onima koji ga treniraju, odnosno druge treniraju za njega - s već pomenutim lajf-koučevima, opisanim ovde i pomalo, priznajem, reskom sintagmom „ispirači mozga”. Misli se, konkretno, na vanredno stanje. Kad u jednoj zemlji uvedu vanredno stanje koje podrazumeva i rigorozan policijski čas, realnost postaje zadivljujuće zajed-

nička. Nije bitno šta je kome u glavi kad svako mora da sedi u sobi. Vanredna stanja, pri tom, ne traju dovoljno dugo da bi čovek, primoran da živi kao i svi ostali (što najviše smeta baš onima koji se u redovnim stanjima iz petnih žila upinju da žive kao svi ostali), razvio i usavršio matrice koje bi u njegovoj svesti proizvele utisak da poseduje neku svoju, autentičnu stvarnost. On, uz obaveznu dozu nervoze, zapravo PRISTAJE na zajedničku, JEDNU realnost, on tad i ne želi da stvara neku svoju, jer je ipak usredsređen na projekciju završetka vanrednog stanja.

A kad vanredno stanje bude ukinuto, i on će - veruje - moći da se vrati svojoj sopstvenoj stvarnosti, ili da stvori novu, ukoliko onu staru ne uspe da nađe.

Realnost nikad ne raspolaže tolikim potencijalom da bude opšta, za sve važeća kao u uslovima izolacije. Ljudi nikada ne liče toliko jedni na druge kao kad ostanu sami.

U šarenoj gomili, gde buja iluzija multirealiteta (koliko ljudi, toliko stvarnosti), svako se prepušta talasu kolektivnog nestvarnog, dobrovoljno se odričući individualnosti.

U nametnutoj samoći, kad je institucionalizovano sâm, svako postaje u celosti svestan kolektivnog stvarnog. Pedesetoro tzv. slobodnih ljudi čine nesvestan, labav entitet; pedesetoro izolovanih, usamljenih ljudi postaju jedan, samosvestan organizam.

Nesmotreno je računati s tim da su velike krize dovoljna opomena onima koji žive od ispiranja ljudskih mozgova, ali moguće je da, po okončanju vanrednog stanja, bar neki od njih prestanu ljudima da govore kako je svaki čovek tvorac svoje sopstvene realnosti. Ono, realnost zaista nije jedna. Ima ih više od jedne. Ali ih nema sedam i po milijardi.

U vanrednom stanju svako za sebe (i svako za sve) dolazi do važne spoznaje: da nema veće pobune od pobune protiv same pobune. I da je svaka pobuna - pobuna protiv života. I da, naravno, neće biti ugušena. Da će ta pobuna nastaviti da traje kroz one već pohabane pojavne oblike, kroz pojmove čiji smisao neprestano bledi, ali u našem duhu čuva nepomućen sjaj: umetnost, pustolovina, stvaralaštvo, prestup.

6 POP&Kultura

Igor Pastor

Bez igranja predstava osećam se praznim

Jelena Koprivica „Velika mi je čast što sam dobitnik prestižnog priznanja i veoma mi znači ova nagrada, jer je do sada dodeljivana velikim imenima iz sveta baleta: Konstantinu Kostjukovu, Ani Pavlović, Bojani Žegarac” - ovo je prva reakcija Igora Pastora za “Blic” na vest da je postao ovogodišnji laureat tradicionalnog priznanja “Terpsihora“. Ovo ugledno priznanje, ustanovljeno pre devet godina od strane Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga, dodeljuje se svake godine uoči Svetskog dana igre. No, Pastoru, prvom solisti Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koga je žiri u sastavu: Vera Obradović, Nela Antonović i Milan Rus, nagradio za dosadašnja ostvarenja, kao i za doprinos kulturi, priznanje će svečano biti uručeno po okončanju vanrednog stanja.

Novi laureat “Terpsihore“ priznaje u razgovoru za naš list da mu je, ipak, najveće priznanje kada publika dođe u teatar i pozdravi ansambl aplauzom. Zato mu i nedostaje izlazak na scenu, s obzirom na to da je njegovo matično Narodno pozorište zatvoreno više od mesec i po dana zbog virusa korona.

- Sve nas je zadesila neprijatna i neočekivana situacija. Baletska profesija je kratka, zato se i trudimo da doprinesemo najviše što možemo našoj karijeri. Svakom umetniku scena je druga kuća, a bez igranja predstava osećamo se praznim.

Nadam se da će se sve ovo brzo završiti, a posle ovakve situacije mislim da ćemo sve više ceniti, kao i da ćemo usporiti i uživati u svim trenucima.

Za baletske igrače neop-

hodno je da stalno budu u treningu, pa zato pitamo našeg sagovornika kako, pošto nema proba i predstava, u kućnoj izolaciji održava kondiciju?

- Baletskim igračima ne ide u prilog da ne budu fizički aktivni. Trenutno bez sale i naših svakodnevnih vežbi prilagođavam baletske vežbe kućnim uslovima koliko je to moguće. Vežbe snage i istezanja su svakodnevno prisutne.

Prošle nedelje Svetski dan igre baletski umetnici su dočekali u karantinu, a nemogućnost izlaska pred publiku bar malo je, prema rečima našeg sagovornika, olakšalo onlajn emitovanje baletskih predstava.

- Mislim da je odlična ideja emitovanje predstava, da publika barem malo lakše provede veče u kućnoj izolaciji. To je dobro i kako bi se kultura, koja nije na zavidnom nivou u Srbiji, promovisala. Za baletsku profesiju se vezuju brojne predrasude, protiv kojih se svakodnevno borimo. Zato bi balet trebalo malo više da bude medijski propraćen.

Baletski igrači mogli bi se prikazati na različite načine u svakodnevnici privatnog i poslovnog zivota...

Pastor se, kao igrač, iskazao u celokupnom repertoaru - od klasičnog, preko neoklasicizma, do savremenog baleta, najpre u rodnom Novom Sadu, na sceni SNP-a, potom u Narodnom pozorištu u Sarajevu, kao i u Beogradu - u Narodnom i Madlenijanumu. Smatra da se dobro snalazi u svim žanrovima, ali trenutno ga najviše interesuju klasični komadi.

- Klasične predstave, po mom mišljenju, igrač treba da izvodi kada je u najvećoj baletskoj snazi. Pre vanrednog stanja počeo sam da pripremam ulogu Solora u predstavi “Bajadera”. I

čim prođe vanredno stanje nastavljam sa pripremom uloge, a publika će imati priliku da me premijerno gleda u predstavi “Bajadera” sledeće sezone - priča Pastor, koji je do sada imao sreću da igra brojne role koje mnoge njegove kolege priželjkuju. Međutim, on ističe da su mu svaka predstava i uloga izazov: - Naročito su mi zanimljive one uloge koje nisu deo mog ličnog karaktera, kada moram da savladam nešto što mi je strano. Zato bih izdvojio predstavu “Oni”, koja je prvi komad napravljen kao horor balet. Bio je veliki izazov ostvariti i prilagoditi baletske pokrete ulozi negativca koji ubija svoje žrtve. Prošle sezone smo imali premijeru “Labudovog jezera”, u koreografiji Konstantina Kostjukova, koja je takođe bila izazov

Baletskim igračima ne ide u prilog da ne budu fizički aktivni.

Trenutno bez sale i naših svakodnevnih vežbi prilagođavam baletske vežbe kućnim uslovima koliko je to moguće na drugačiji način. Beli balet je najteži u našoj profesiji. Treba savladati glumačke, tehničke, partnerske deonice, i uživati u njima uprkos prevelikim zadacima višesatnog trajanja. Zato baletska profesija i jeste zanimljiva - nikada niste dostigli vrhunac svojih mogućnosti, uvek može više i svakodnevno istražujete samog sebe. Neostvarene želje su mi predstave “Korsar” i “Žizela”.

- Balet “Žizelu” imamo na repertoaru Narodnog pozorišta, pa se nadam da će publika imati priliku uskoro da me gleda i u toj ulozi.

Predstava “Korsar” se kod nas još ne izvodi, ali verujem da će i to veliko delo uskoro biti na sceni Narodnog pozorišta.

Foto: Željko Jovanović

Trenutno ne znamo kako će ubuduće izgledati svakodnevica, ali mislim da će se mnogo toga promeniti. Moraćemo da naučimo da živimo i funkcionišemo sa virusom, koji je preplavio ceo svet. Ne bih voleo da to još više utiče na kulturu.

Verujem da će publika biti strpljiva i da će posećivati i dalje pozorišta uz sve mere opreza koje će biti donete, kaže nagrađivani baletski umetnik.

Zato baletska profesija i jeste zanimljiva - nikada niste dostigli vrhunac svojih mogućnosti, uvek može više i svakodnevno istražujete samog sebe, navodi Pastor

POP&Kultura 7

Film Ljubavna priča Keša i Karterove je opštepoznata stvar, a retko ko se osvrće na prvu ljubav američkog kantautora - Vivijan Liberto.

Vivijan Liberto, Rozen Keš, Keti Keš i Džoni Keš

Jelena Koprivica Prva asocijacija na ljubavni život američke kantri legende Džonija Keša jeste njegova veza sa pevačicom i kantautorkom Džun Karter.

Dvoje kolega koji su se upoznali na turneji proveli su čitavih 35 godina u braku, a preminuli su u razmaku od samo četiri meseca 2003. godine.

I dok je ljubavna priča Keša i Karterove opštepoznata stvar, a Oskarom nagrađen film “Hod po žici” samo je zacementirao legendu, retko ko se osvrće na prvu ljubav američkog kantautora. A Vivijan Liberto, ne samo što je bila prva Džonijeva ljubav već je sa njim provela 13 godina u bračnoj zajednici i dobila četiri ćerke - Rozen, Keti, Sindi i Taru.

Zanemaren a značajan deo intimnog života Džonija Keša sada osvetljava novi dokumentarac “My Darling Vivian”, koji potpisuje reditelj Met Ridlhuver. Film se osvrće na obećavajući početak i turbulentan kraj romanse Džonija i Vivijen, uz dosad nikad viđeni audio, video i dokumentarni materijal.

Film donosi i potresna svedočenja četiri ćerke koje je par dobio tokom braka, a jedna od njih - Rozen Keš naglašava da je dokumentarac njihovo ljubavno pismo majci - enigmatičnoj dami koja je bila osuđena na “opskurnost” nakon što se brak sa Džonijem raspao.

Film je trebalo da bude premijerno prikazan na festivalu SXSW, koji je otkazan zbog pandemije. Dokumentarni film, međutim, može da se vidi besplatno na Amazon prajmu.

Počinje leta 1951, kada je, tada 18-godišnji Keš, bio, kao deo vazduhoplovnih snaga američke vojske, stacioniran u San Antoniju, u Teksasu. I na klizalištu je upoznao Vivijen Liberto. Zabavljali su se tri nedelje, a Keš je onda kao deo vojnih snaga otpremljen u Nemačku. Uprkos razdvojenosti, razmenili su više od hiljadu ljubavnih pisama, a Vivijen je čak vodila dnevnik u koji je zapisivala datum svakom primljenog i poslatog pisma. U jednom od pisama koje je Keš poslao Vivijen bio je i verenički prsten!

Samo mesec dana nakon povratka iz Nemačke, 7. avgusta 1954. par se venčao.

Enigma prve ljubavi Džonija Keša

Zanemaren a značajan deo intimnog života Džonija Keša sada osvetljava novi dokumentarac “My Darling Vivian”, koji potpisuje reditelj Met Ridlhuver

Na medeni mesec su otišli u Memfis, gde su i ostali. Posle devet meseci braka dobili su i prvu ćerku Rozen Keš, a samo 30 dana kasnije Džoni je objavio svoj prvi singl. Kako je ubrzo Kešova muzička karijera procvetala, par se preselio u Kaliforniju, a muzičar je ubrzo počeo da dobija i ponude za filmove. U međuvremenu su dobili još dve ćerke - Keti i Sindi.

U retkim trenucima kada je Džoni bio sa svojom porodicom, s obzirom na to da je bio okupiran poslom i turnejama, par bi pravio žurke, a

među redovnim gostima bili su Teks Riter, Petsi Klajn i Džun Karter. Međutim, kako se Rozen priseća, u dokumentarcu nije sve bilo tako bajkovito. Vivijen je patila od depresije, a Džoni je sve dublje tonuo u zavisnost od narkotika. Nasilni ispadi, kako majke, tako i oca, i potpuni haos u kući doveli su do toga da je Rozen svaki dan dočekivala sa zebnjom.

“Ne želim da me iko sažaljeva, ali deca ne treba da rastu u takvim okolnostima”, priča Rozen.

Kada je Keš uhapšen u El Pasu zbog posedovanja narkotika 1965. jedna dnevna novina objavila je zajedničku sliku supružnika koja je rasplamsala teoriju da je Vivijan Afroamerikanka. Podsetimo, međurasni brak tada je bio daleko od uobičajenog, pa su mnogi Kešovi koncerti zbog te glasine otkazani, a porodica se čak suočavala i sa pretnjama.

Vivijan je podnela zahtev za razvod braka, nadajući se da će tako privoleti Džonija da se vrati porodici. Ali bilo je zalud, s obzirom na to da se on iselio iz kuće, otišavši u Nešvil, gde je i ostao do kraja života.

Zbog razvoda Vivijan, čiji je otac Italijan bio veoma religiozan, čak je ekskomunicirana iz katoličke crkve. Tek kada je Džoni Keš uputio pismo crkvenim starešinama, u kome je na sebe preuzeo odgovornost za raspad braka, na-

glasivši kako je bio loš otac i suprug, Vivijen je bilo dozvoljeno da se vrati u crkvu.

Bivša Kešova supruga se sa ćerkama preselila u novi dom, a ubrzo je upoznala policajca Dika Distina, za koga će se nešto kasnije udati.

Rozen se u dokumentarcu seća i jednog incidenta koji se dogodio u bekstejdžu na koncertu u “Holivud boulu”. Džun Karter je tada nastupala sa Džonijem, i pred svima je oplela po Kešovoj supruzi Vivijen. Čak i kada se udala za Džonija, nastavila je da ruži Vivijen, pa je tako u jednom TV-intervjuu izjavila da odgaja “svojih sedmoro dece” (troje svojih iz tri bračne zajednice, i četiri Kešove i Vivijanine ćerke)... Sindi Keš, kako priča u ovom dokumentarcu, pronašla je neposlato pismo svoje majke Džoniju u kome ga moli da kaže Džun da prestane da njihovu decu naziva svojom!

Samo dva meseca nakon smrti Džun, Vivijan je u maju 2003. došla u Tenesi da poseti bivšeg supruga, koji je tada već bio u invalidskim kolicima, kako bi mu rekla da želi da objavi svoje memoare.

“Od svih ljudi na svetu koji bi trebalo da ispričaju svoju priču, ti si prva”, rekao joj je Džoni. Samo dva meseca kasnije, preminuo je u 71. godini.

Vivijan Liberto je umrla od raka pluća 24. maja 2005, na 50. rođendan ćerke Rozan, a njeni memoari “I Walked the Line”, objavljeni su 2007.

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs

Muzika

Lars Ulrih, bubnjar “Metalike”: U karantinu najviše slušam RATM Trudim se da ostanem zdrav i pribran, kao i da, koliko je to moguće, budem produktivan. Pokušavam da budem fizički aktivniji nego što sam bio u poslednje vreme. Treniram i sviram umesto da se izležavam na kauču

Čini mi se da njihova muzika, kako vreme prolazi, postaje sve relevantnija.

Kao da su ta četiri albuma, koje su “Rage Against the Machine” objavili od 1992. do 2000. godine, snimili prošle nedelje, kaže poznati muzičar.

Priredila Jelena Koprivica Umesto da ovoga proleća ide na turneju sa svojim sastavom po Južnoj Americi i sprema se za svirke na letnjim festivalima, bubnjar “Metalike” Lars Ulrih dane

provodi u karantinu u svom njujorškom domu sa suprugom i sinovima. S obzirom na to da su svi koncerti “Metalike” otkazani do 12. septembra, kada bi članovi američkog benda trebalo da nastupe u San Francisku, Ulrih je ovih dana zasvirao sa sinovima Majlsom i Lejnom, a svoje viđenje čuvene pesme “Bitlsa”- “Eleanor Rigby” okačili su i na Jutjub. Bubnjar američkog sastava otkrio je u razgovoru za magazin “Rolingstoun” da, uprkos tome što je zatvoren u kući zbog pandemije, pokušava da bude produktivan.

- Trudim se da ostanem zdrav i pribran, kao i da, koliko je to moguće, budem produktivan. Pokušavam da budem fizički aktivniji nego što sam to bio u poslednje vreme.

Treniram i sviram umesto da se izležavam na kauču. Mentalno se zbog toga osećam bo-

lje - priča Ulrih za “Rolingstoun” i dodaje da u “slobodno vreme” istražuje muziku i pokušava da se sa svojom decom dodatno poveže baš putem muzike i filmova: - Imamo filmske večeri, pet ili šest puta nedeljno, gde svako od nas iz porodice izabere jedan film koji ćemo gledati, a drugi ne

Drago mi je da muzika “Metalike” može da pomogne u ovim teškim trenucima

mogu da ospore taj izbor. Tako izbegavamo polusatno natezanje koji film treba da gledamo… Ja sam dosad birao filmove koji su mi nešto značili tokom života, poput ostvarenja Tomasa Vinterberga ili Parkerovog “Ponoćnog ekspresa”. A moja deca i supruga Džes rade isto. Majls je, na primer, izabrao Godarov film “Do poslednjeg daha”, a Lejn Bergmanov “Sedmi pečat”…

Ulrih priznaje i da slabo gleda televiziju, a tek sada, u vreme pandemije, izbegava je, naročito njuz kanale. Jedino što ne propušta na televiziji jeste šou Džimija Kimela.

Osim što slušaju muziku, gledaju filmove i Kimelov šou, u porodici Ulrih pokušavaju da se povežu i kroz priču.

- Razgovaramo svaki dan o tome kako možemo nešto da promenimo, da nekome pomognemo ili uradimo nešto,

bar putem neke dobrotvorne organizacije. Bitno nam je da na neki način doprinesemo u ovom teškom trenutku - naglašava bubnjar “Metalike”.

Muzičar ističe i da se u njegovom domu ovih dana najviše sluša “Rejdiohed”, a naročito koncerti koje britanski sastav strimuje onlajn, a njega lično, kako dodaje, opčinio je novi album američke kantautorke Fione Epl “Fetch the Bolt Cutters”, koji je, uprkos pandemiji, objavljen 17. aprila.

- Zaprepastilo me je koliko je album neobičan i nekonvencionalan, a opet briljantan. Svakih nekoliko godina izađe neki album koji ima potpuno drugačiji zvuk od svega na muzičkoj sceni. Slično se desilo i sa albumom sastava “Arktik mankis”- “Tranquility Base Hotel & Casino” pre dve godine. Sviđa mi se i novo izdanje Eda O’Brajena.

A u poslednja dva-tri meseca verovatno sam najviše slušao “Rage Against the Machine”. Čini mi se da njihova muzika, kako vreme prolazi, postaje sve relevantnija. Kao da su ta četiri albuma, koje su objavili od 1992. do 2000. godine, snimili prošle nedelje - zaključuje Lars Ulrih, a na kraju razgovora izražava nadu da su ljudi širom sveta zdravi i da vreme provode sa svojim najbližima.

- Čini mi se kao da je svet sada postao manji, a da se mi, kao zajednica, više povezujemo. Drago mi je da muzika “Metalike” može da pomogne u ovim teškim trenucima.

Reakcija na našu akciju “Metallica Mondays”, u okviru koje svake nedelje strimujemo jedan naš koncert na Jutjubu, fantastična je. Publika se tome raduje, tako se povezuju i dele svoje misli. Istovremeno pokušavamo da smislimo kako i u kakvim okolnostima ćemo ubuduće svirati. Ali ako smo već prinuđeni da sedimo u kućama, hajde da se povežemo kroz muziku i rasplamsamo kreativan proces u ovoj novoj realnosti.