Utorak 24. septembar 2019. Blic broj 8118 www.blic.rs
POP&Kultura Marina Abramović
snežana krstić
Pobeda nad nasiljem
“Bol predstavlja vrata. Tajna vrata ka nekom drugom stanju. Bez tih vrata onamo ne možemo otići. Posle toga više se ne plašiš bola. Bol nestaje. Da bi stigao do te tačke, prolaziš kroz pakao. Ali kad stigneš do tih vrata i otvoriš ih, nikad nećeš zaboraviti da si tu. Za tim vratima fizičko telo više ne igra nikakvu ulogu. Tu stičeš natčulnu energiju”, navela je Marina Abramović u knjizi “Susret psihoanalitičarke i Marine Abramović. Susret umetnice i Žanet Fišer”.
2 POP&Kultura
Naslovna Miona Kovačević Na marginama retrospektivne izložbe Marine Abramović, “Čistač” (MSU, 29.9–20.1), u rezidenciji švajcarskog ambasadora Filipa Gea promovisana je knjiga “Susret psihoanalitičarke i Marine Abramović. Susret umetnice i Žanet Fišer”, čija je autorka švajcarska psihoanalitičarka Žanet Fišer. Knjiga je objavljena na nemačkom i engleskom prošlog leta, a na srpskom je nedavno izašla iz štampe u izdanju “Geopoetike”. Kako nam je Fišerova otkrila na promociji, Marinu je upoznala još 1998. godine. - Bila sam na njenoj izložbi “Telo umetnika – javno telo” u Muzeju Kunsthaus u Bernu. Uočila sam da ona izvodi upravo ono što ja istražujem kroz psihoanalizu. Marina izvodi sve suptilne strukture odnosa koji se formiraju među ljudima, skrivene mehanizme nasilja koji se, po pravilu, ne imenuju. Ona izvodi ono što ja istražujem psihoanalizom. Bila sam impresionirana i odmah sam je nazvala. To je bio početak našeg prijateljstva. Naše uzajmno interesovanje za rad one druge podstaklo je stvaranje dubokog međusobnog poverenja... Naš rad ostaje u sferi traženja i istraživanja, a Marina neumorno i nemilosrdno istražuje. Ona istražuje shvatanje realnosti. Mislim da nas je upravo to spojilo pre 20 godina. Traganje, radoznalost i istrajnost da stalno ostanemo uključene - rekla je Žanet Fišer. Osnovu knjige čine snimci razgovora između Marine i nje načinjeni tokom četiri avgustovska dana 2015. u Marininoj kući u Hadsonu. Razgovarale su o životnim stvarima: bolu, strahu, krivici, ljubavi, zavisti... - Kada smo počele, Marina je objasnila: “Iz moje perspektive, ti pišeš knjigu meni, da objasniš moju dušu. Neke stvari bih volela bolje da razumem. Objasni mi veze između mog rada i mog života. Šta ja to uzimam iz lične sfere života i transformišem u rad, u umetnost, možda, nesvesno?” Pred kraj naših razgovora tragale smo za naslovom knjige. Marina je pregledala beleške i rekla: “Radi se o pobedi nasilja”. Potom sam ja ponovila, “Da, zaista, radi se o pobedi nad nasiljem”. Marina je odmah shvatila naš nesporazum. “A, da, sad shvatam. Potcenila sam proces koji se odvijao od kad sam počela da radim. Pobeda nad nasiljem je ispravno, jer sam ja pobedila” - ispričala je psihoanalitičarka detalj njihovog razgovora. Međutim, pogrešno bi bilo reći da je ova knjiga psihoanaliza Marine Abramo-
Kada neko govori očima, odmah ulazite u vezu sa njim i to momentalno postaje emocionalno. Tu je snaga njene umetnosti. Ona vas nikada ne ostavlja po strani. vić, kaže autorka za “Pop & kulturu”. - Nije to bila psihoanaliza, već dve prijateljice, psihoanalitičarka i umetnica performansa, koje su se našle da razgovaraju jer imaju istu temu ali drugi jezik. Ona ima jezik umetnosti, a ja jezik psihoanalize, ali obe smo želele da bolje shvatimo ljude i veze - odgovara Fišerova. Marina je u svojoj umetnosti nesvesno učinila vidljivim, smatra autorka. Kod Marine nesvesno postaje performans, akcija, narativ. Ovaj oblik, pak, zauzvrat, pokreće podsvesne procese u
posmatraču. Shodno tome, umetnost je nema komunikacija između umetnikovog nesvesnog i posmatračevog nesvesnog. - Ono što Marinin performans čini dirljivim je to što nas ona, kao posmatrače performansa, neizbežno uvlači u taj odnos, u vezu. Bez obzira da li smatrate da je to dobro ili ne, jednostavno ste emotivno uključeni. Sopstvenim ogoljavanjem (pre svega duhovnim, ne fizičkim) pokazuje nešto što nam je svima poznato. Mi se ogledamo u njenoj umetnosti i postajemo svesni tih osećanja. To ni-
je egzibicionizam. Razlika je velika - napominje Dženet Fišer. U tom smislu, ona smatra da je Marinin najupečatljiviji performans “Umetnik je prisutan”, kada je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku od 14. marta do 31. maja 2010. tokom čitavog radnog vremena muzeja nepokretno i neprekidno sedela preko puta posetilaca, gledala ih u oči i usmeravala čitavu pažnju na njih. - Kada neko govori očima, odmah ulazite u vezu s njim i to momentalno postaje emocionalno. Smatram da je tu snaga njene umetno-
sti. Ona vas nikada ne ostavlja po strani, već vas uporno uvlači u priču - zaključila je naša sagovornica. A kako promocija knjige može uopšte da bude obična, kada je Marina Abramović prisutna? Nije davala izjave, ali je bila kao dobri duh, širila svoju neopterećujuću a okrepljujuću energiju i bespogovorno poslušala kada ju je Žanet zamolila da sedne na stolicu ispred bine. Spremila joj je iznenađenje u vidu ženskog jodl hora kojem se i sama pridružila u izrazu zahvalnosti Marini i domaćinima večeri kroz tradicionalnu švajcarsku pesmu. - Jodlovanje je originalno bio oblik komunikacije u Alpima. Pesmom su ljudi prenosili vesti, pitali za zdravlje drugih i obaveštavali o svojim osećanjima. Danas je jodlovanje isključivo izražavanje emocije - objasnila je Žanet Fišer.
POP&Kultura 3
Pozorište Bitef na Dunavu
Od „Nemoralnih priča...“ do „Pozvanih” Francuskom predstavom „Nemoralne priče - 1. deo: kuća majka“ Fije Menar ovogodišnji 53. Bitef (17 - 26. septembar) 22. je ušao u drugu polovinu i osvojio nov pozorišni prostor gde će se do kraja manifestacije odvijati sve predstave glavnog takmičarskog programa.
snežana krstić
Vladislav Bajac, osnivač “Geopoetike”, napomenuo je da dve naslovne strane knjige (na jednoj je fotografija Fišerove, na drugoj Abramovićeve) govore o tome da je knjiga rezultat divne saradnje te da je Marina, zapravo, koautorka. - Knjiga je vraćanje na znanja koja je Marina Abramović izučavala u različitm periodima. Mnoge stvari su me asocirale na mudrosti Dalekog istoka, ali i našeg podneblja. Na malom broju strana (ne dajte da vas to zavara!) kondenzovana je knjiga koja suštinski govori izuzetno važne, lepe i istinite stvari - poručio je Bajac i naveo primer “kada Marina kaže, ‘Ako čovek nanosi sebi bol, da bi se oslobodio straha, onda je bol u redu’ a Žanet kaže, ‘Strah proteruje sva osećanja a bol ih ponovo uspostavlja’”. Inače, “Geopoetika” je povodom Marine retrospektivne izložbe, čime se simbolično vratila u domovinu posle 44 godine, pre nekoliko dana objavila i knjigu “Od reza do šava” Svetlane Racanović, “ozbiljnu studiju koja na najplemenitiji mogući način uspostavlja rad i mesto Marine Abramović u istoriji umetnosti i biće jedna od boljih ako ne i među najboljima koje su se u svetu pojavile”. Autobiografija Marine Abramović, “Prolazim kroz zidove” (Samizdat), objavljena je 2017.
dannywillems
Dve naslovne strane
Luka “Beograd”. Impresivno je delovao Dunav u sjaju noći tog 22. septembra. I prostor Luke “Beograd” sa svojim ogromnim betonskim, il’ od čega već, halama je otkrio svoja, na neki način, toplija zračenja i značenja... Mala digresija, govorilo se te večeri i da je to sve skupa prodato, da će biti ne znam šta... No, u svakom slučaju, tako dugo je bilo i jeste tako blizu a tako daleko. Ali ostavimo tu priču za neki drugi put. Počevši danom prologa 17. septembra („Beograd na daljinski“), Bitef je svečano otvoren 18. u nacionalnom teatru („Orest u Mosulu“), a na svojoj polovini, dakle, preselio se u pomenuti prostor pretvorivši ga i u pozorišnu scenu zanimljivih mogućnosti. Veče je bilo prijatno, a jedna od hala prepuna zainteresovanih da pogledaju performans instalaciju „Nemoralne priče...“ francuske kompanije “Non nova” (Nant, Francuska). Čitavih sat vremena gledali smo kako s puno truda i neverovatnom istrajnošći i snagom umetnica gradi, podiže veliko, veliko zdanje. Od kartona. Poput antičkog hrama. I dok je čovek gleda kako se napinje, preznojava, izgara... poželi da joj pomogne, da pritrči i pridrži joj glomazan kartonski zid koji pada, doda neki od držača, makar pričvrsti uklopljene delove lepljivom trakom. Ali... No, njena istrajnost je uverljiva. A kad podigne to zdanje i zadihana sedne nedaleko od njega kreće kiša, i kreće dim, i ono se na na-
še oči rastače. Više od sat vremena gradnje i manje od pola sata da se sve izgrađeno obruši. Interesantna i uzbudljiva ideja, metafora čovekovih, ljudskih napora da se izgradi građevina vrednosnog sistema i društva koje se razvilo noseći u sebi moral i dostojanstvo kao vezivno tkivo koje vezuje i povezuje najrazličitije stvari tvoreći civilizaciju. Da bi ga potom, odnosno danas prepustili urušavanju. Mirno gledajući kako se rastače na naše oči, kao da nas se to ne dotiče. Dakle, u pogledu koncepta i ideje predstava koja pobuđuje pažnju. No, kao pozorišno ostvarenje podložna je i kritici i dilemama. Možete, primerice, isto tako otići i gledati nekog ratara kako obrađuje njivu;
U pogledu koncepta i ideje predstava koja pobuđuje pažnju. No, kao pozorišno ostvarenje podložna je i kritici i dilemama
znoji se, trudi... Čin, bez sumnje, dostojan pažnje, ali gde je tu pozorište, a slično bi se moglo reći i za „Nemoralne priče“. U gledaocu? Možda... No, predstave druge polovine Bitefa u pozorišnom smislu i jesu takve da na ovaj ili onaj način računaju na to da publika bude više od gledalaca. Tu, u tom scenskom prostoru na Dunavu će se Bitef i završiti belgijskom predstavom „Pozvani“ Sepe Bajensa koja sublimira glavne linije programa, i umetnička (imerzivni teatar) i tematska (raspad zajednice i pokušaj njene obnove). U potpuno praznom prostoru, koji oblikuje samo veliki i debeli konop koji svi zajedno nose i premeštaju, teško je razlikovati izvođače od gledalaca. Imerzivnost je apsolutna, izvođači nas pozivaju da im se pridružimo na sceni i s njima gradimo različite koreografske figure, izvodimo fizičke radnje, ostvarujemo snažnu telesno-energetsku razmenu... Tako nastaje, bar za trenutak, otelotvoreno, autentično i pravo zajedništvo među ljudima različitih klasa, polova, rasa i uzrasta. U međuvremenu na programu su naslovi: “O mesu i betonu“ (Brazil), „Ali:strah jede dušu“ (Slovenija), „Retke ptice“ (Francuska). A za kraj festivala Beti Đorđević će na svojevrsnom koncertu, tu, uz Dunav, otpevati „Počnimo ljubav iz početka“, čuvenu pesmu A. Đorđevića, iz koje je moto ovogodišnjeg festivala koji je u glavnom programu obuhvatio 12 predstava. T. Nježić
4 POP&Kultura
Festival AJB DOC u Sarajevu
Od scena užasa u Alepu do internet prevaranata iz Gane AJB DOC festival koji se odražava u Sarajevu od 20. do 24. septembra donosi dokumentarne filmove koji u fokus stavljaju univerzalne ljudske vrednosti: hrabrost, istinu, pravednost, toleranciju i kosmopolitizam. Na samom svečanom otvaranju u Multiplexu Cinema City, u samom centru Sarajeva, prikazan je možda i najupečatljiviji film u takmičarskom programu “Za Samu” autora Vad al-Kateb i Edvarda Votsa. Neven Džodan Od rođenja znaš samo za rat
Mlada žena koja živi u Alepu u Siriji priključuje se na fakultetu masovnim protestima protiv režima Bašara Al-Asada koji zatim 2012. prerastaju u zauzimanje ili oslobađanje (zavisi iz kog ugla se posmatra) ovog najnaseljenijeg sirijskog grada. Istočni deo tog grada postao je snažan simbol otpora Asadovom režimu, a Waad ceo taj period snima kamerom, pa film predstavlja i neku vrstu retkog dokumenta zabeleženog iznutra, iz ugla pobunjenika. U tom periodu dok sirijske u uz pomoć ruskih vojnih snaga pokušavaju da povrate grad, usled svakodnevnog bombardovanja, glavna junakinja se udaje za mladog lekara, i dobijaju ćerku Samu. Tada Waad zapravo otkriva da svakodnevno snimanje kamerom predstavlja njeno opravdanje prema ćerki koju je rodila u sred rata. “Otkad si se rodila, ti znaš samo za rat”, obraća se novorođenoj bebi dok se u pozadini čuju eksplozije bombi. Njen suprug postaje glavni lekar u Alepu, u kome su sve bolnice sravnjene sa zemljom, pa on pronalazi jednu napuštenu zgradu u kojoj formira novu bolnicu, a zbog danonoćnih ranjenika kojim treba pomoć, sa suprugom i bebom počinje da živi u bolnici. Tada Waad kamerom beleži neke od najjezivijih scena rata: mrtvu i teško ranjenu decu, krvavu
i ujedno belu od prašine, tek izvučenu iz ruševina... Trenutak kada lekar usred bombardovanja vadi novorođenče iz majčine utrobe i pokušava da ga oživi oduzima dah svima u bioskopu, a većina traži maramice da obriše suze… Dok sav taj užas u bolnici snima, Waad istovremeno pokušava da animira svoju devojčicu Samu, pitajući se hoće li joj ikad oprostiti što ju je rodila u užasu rata. Nakon projekcije fima video-linkom se uključila autorka filma Waad alKateb koja je sa porodicom među poslednjima napustila razoreni Alepo i danas živi u Velikoj Britaniji, a gledaocima u Sarajevu je poručila da bi volela da u Alepu jednog dana bude održan ovakav festival.
Lascivne poruke iz Gane
Takođe jedan od upe-
Nemački film “Zakleta devica i devojka” govori o Albanki Bedrije koja je pre 61 godinu rođena kao devojčica, a koja je od perioda fakulteta odlučila da živi kao muškarac
šće okolina u patrijarhalnoj Albaniji primorava da se uda i po svaku cenu želi da upozna Bedrije i da od nje čuje kako je postala virdžina, kako se upravlja svojim životom. Iako je ovo već poznata tema na ovim prostorima, utisak je da nemački film nije ušao dovoljno u samu srž ovog fenomena, a kroz razgovor sa autorkama Birthe Templin i Kristine Nrecaj, saznajemo da ovakve teme mogu da se nađu na samo dvadesetak kilometara od Tirane.
“Za Samu” je film koji nam daje uvid u život u Siriji i narod koji je pretrpeo bombardovanje
Filmovi iz regiona
čatljivih filmova u takmičarskom programu jeste “Sakawa” koji se bavi fenomenom prevara na internetu. Dakle, ukoliko pretražujete sajtove za onlajn upoznavanje sa devojkama i počnete da se dopisujete sa nekom od njih, ili vam se na mejl javi nepoznata devojka, velika je verovatnoća da se u stvari dopisujete sa mladićem iz Gane koji u tom trenutku pije pivo razmišlja kako da vam izvuče pare. Naime, u Gani je stopa nezaposlenosti mladih veoma visoka. Zbog toga su se mladići (u ređim slučajevima devojke) okrenuli internetskim prevarama. Po njih desetorica svaki sa laptopom, sede u zajedničkoj prostoriji i “rade” tj. pokušavaju da navuku Evropljane i Ameri-
kance da im pošalju pare na osnovu nekoliko lascivnih poruka. Film ima nekoliko komičnih momenata u kojima vidimo da oni već znaju u kojim državama žive “belci stipse”, a u kojima oni naivniji, koji im i pošalju neki novac. “Nekad moraš da se strpiš i sedam dana da ti klijent pošalje pare. U Čikagu nećeš imati sreće, meni recimo odlično ide Severna Karolina, a ubedljivo najlakoverniji su ljudi iz Velike Britanije koji se zovu Piter”, obašnjava iskusniji mladić drugom koji tek ulazi u posao. Ili kada jedna devojka objašnjava onoj stidljivijoj: “Možda će ti tražiti da sediš na WC šolji i prdiš. Ne znam zašto to vole, ali nemoj da se iznenadiš”… Svi oni maštaju o velikim pa-
rama, kako će “klijentima” skinuti s računa na desetine hiljada evra, a kako bi unapredili posao, čak kupuju telefone sa modulatorom koji muški glas pretvara u ženski, pa su još komičnije scene kada se sa “klijentima” čuju putem Skajpa i vode erotske razgovore. U lancu prevare se pojavljuju i vudu vračevi koji bacaju čini i kletve i “pomažu” da “klijenti” što pre pošalju novac. Ta praksa je u Gani nazvana Sakawa. Ove neverovatne priče kroz film se prepliću sa putevima elektronskog otpada. Jer ono što počne kao otpad sa Zapada, koji se odlaže u Gani, završi kao sredstvo zarade za mlade u toj zemlji.
Albanska virdžina
Publika je između ostalih 12 u takmičarskoj kategoriji, mogla da pogleda i nemački film “Zakleta devica i devojka” koji govori o Albanki Bedrije koja je pre 61 godinu rođena kao devojčica, a koja je od perioda fakulteta odlučila da živi kao muškarac. Po njenim crtama lica i glasu teško je primetiti da se radi o ženi, ceo život radi muške poslove i druži se sa muškarcima u jednom planinskom selu. “To je bio jedini način da budem slobodna. Kao žena nikad ne bih imala ovakvu slobodu”, kaže albanska virdžina Bedrije. Paralelno s ovom pričom pratimo i život 26-godišnje devojke u Tirani koja živi u urbanoj sredini ali takođe primećuje da je sve če-
Od regionalnih filmova koji nisu u takmičarskom programu ali su vrlo zapaženo prošli na ovom festivalu su “Srbenka” Nebojše Slijepčevića, film koji je ranije postigao uspeh u Sarajevu, ali opet je bilo veliko interesovanje uz razgovor sa producentkinjom filma, zatim tu je “Pitaj slobodno” Roberta Tomića Zubera koji je premijerno prikazan, a bavi se kontroverznom temom vakcinacije, pa film “Uže” Nermina Hamzagića i Ziyaha Gafića, “Lakonoga”, dokumentarni film Lejle Zvizdić o prvom ubijenom detetu u ratnom Sarajevu… Inače u Sarajevu vlada prilično veliko interesovanje publike za ovaj festival koji organizuje televizijska kuća Al Jazeera Balkans, u saradnji s Al Jazeera Media Networkom i Al Jazeera Media Instituteom. Bioskopske sale su uglavnom popunjene na svim projekcijama, a nakon filmova su upriličeni razgovori sa autorima. AJB DOC film festival se završava večeras kada će biti dodeljene tri nagrade. Internacionalni stručni žiri od pet članova odabraće najbolji film takmičarske selekcije Festivala i dodeliti „AJB DOC Main Award“, a svi takmičarski filmovi ulaze i u konkurenciju za nagradu programskog žirija Al Jazeere Balkans koji dodeljuje nagradu „AJB Program Award“. Svi filmovi prikazani na Festivalu u selekciji su i za Nagradu publike.
POP&Kultura 5
Intervju
Bogdan Diklić
Konzumentima kulture je nametnuta nekultura
marko đoković
Ne traje to šest meseci. I svi pričaju i svi se nešto bune protiv toga, a to i dalje traje. Da ne pričam o nekim filmskim projektima - samo kokain i pištolj u glavu, onda heroin, nož - grkljan, kazao je za „Blic“ glumac Bogdan Diklić, ovogodišnji dobitnik gran prija „Živojim Žika Pavlović“ na Festivalu filmske režije u Leskovcu LIFFE.
Diklić je u Leskovcu govorio na tribini „U krupnom planu“ o najznačajnijim filmovima, pozorišnim predstavama i serijama koji su obeležili njegovu glumačku karijeru
Milica Ivanović
Zamoljen da prokomentariše stanje u srpskoj kulturi, Diklić je rekao da on nema pravo da javno izriče bilo kakve sudove o tome, ali je ocenio da je možda problem u konzumentima kulture. - Ja mislim da je problem u konzumentima iste. Možda je potencijalnim konzumentima kulture nametnuta nekultura i čovek čini sve da zaboravi na svoje postojanje koje podrazumeva i neke probleme, vaspitanje svoje dece, neke egzistencijalne potrebe. I onda daj samo da zaboravim da postojim. I onda ga bombarduju rijalitima. I on kaže - baš mi je lepo. To je osakatilo kolena i kolena mladih ljudi dodao je. On je u tom kontekstu podsetio na uspeh filma „Dobrice“. - I onda Slavko Štimac i Srđan Penezić snime “Dobricu”. I onda svi kažu - jao! I zaborave kako izađu. Ne, to su neke vrednosti. Eto, “Dobrica” je film koji život nudi. Ali mi to nećemo, mi nećemo da budemo Dobrice - zaključio je poznati glumac. Diklić je u Leskovcu govorio na tribini „U krupnom planu“ o najznačajnijim filmovima, pozorišnim predstvama i serijama koji su obeležili njegovu glumačku karijeru, a na pitanje „Blica“ šta misli o tome da TV serije preuzimaju primat nad filmovima, kazao je da je zatečen pitanjem i da nema stav, no, ipak, podvukao da serije ne voli i ne gleda. - U eri interneta, brzina je pomerila ljudske mozgove iz pravog ležišta, ispolirala ih. I filmovi imaju onu spot-montažu u sebi, pa blok reklama u serijama, pa u filmovima. Ne znam, kada me neko prekine kada gledam film, baš neću to da kupim kada mi reklamira nešto, majonez na primer. Neću da ti kupim nikada. Ne znam zašto serije, nemam pojma. Epoha je takva da se odriču nekih vrednosti - ističe on. Diklić je kao student treće godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu stekao slavu svojom prvom ulogom u kultnoj televizijskoj seriji „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića ulogom Čombeta, a nešto kasnije u filmu „Nacionalna klasa“ reditelja Gorana Markovića. I upravo ta dva reditelja, rekao je, opredila su negde njegovu meru u glumi. - Imao sam sreće da radim sa Karanovićem. Nailazio na razumevanje. Taj početak je bio veoma važan. Onda “Nacionalna klasa” Gorana Markovića. Sa njim sam radio najviše filmova, uz dužno poštovanje svih drugih, ali negde je njegovo viđenje onog što glumac treba
da radi možda bilo najuticajnije. Od samog početka imali smo vrlo jednostavnu komunikaciju, sa malo reči i sa puno iskrenosti. Ja sam osetim da nije dobro. Još posle kadra ne stignemo jedan do drugog, a konstatovali smo isti problem, ja svoj problem i on koji je konstatovao jako dobro moj problem. Negde me usmeravao u tom osećanju mere u igri. Jako mi je to značilo na samom početku, gde su svi ljudi imali strpljenja za mene - prisetio se glumac. Sve svoje filmove pamti, kaže, isključivo po atmosferi na snimanjima. - I nije se nikada desilo da film ne uspe gde je bilo raspoloženje i entuzijazma, a dešavalo se da gde je atmosfera bila tenzična da filmovi ne budu takvi kako su hteli da bude - kazao je i u tom kontekstu pomenuo još film „Odbrana i zaštita“ Bobe Jeličića i „Maratonci trče počasni krug“. - Svi smo znali da pravimo nešto dobro, ali nismo znali da će taj projekat trajati do dana današnjeg. Kada smo 1982. godine izašli na binu u Puli da se poklonimo publici, doživeli smo ovacije, erupciju, a ja sam se osećao kao, na primer, Kit Ričards iz “Rolingstonsa” - prisetio se sa smeškom Diklić. Pozorište mu je, kazao je, podarilo analičnost i strpljenje kada se sprema za uloge, a film da jako br-
Gluma je sve samo ne laž. Čim je laž, to se vidi. I zato je nepotrebno i pogrešno pokazivati je
zo misli i brzo odlučuje „To doživljavam kao srećan spoj“, prokomentarisao je, rekavši da gluma nije, kako mnogi misle, sinonim za laž. - Ako glumac ima doživljaj, ako unutar sebe ima tu istinu, igra s dušom, nema potrebe da glumi. Zato sam ja napisao knjigu “O glumi bez glume”, jer gluma je negde kod nas uvržena kao sinonim za laž. Gluma je sve samo ne laž. Čim je laž, to se vidi. I zato je nepotrebno i pogrešno pokazivati je - objasnio je Bogdan Diklić. On smatra da glumac u pozorištu mora da doživi scenu, a ako je doživi, uloga se sama iznedri. - Teatarski čin možete da pravite samo tako ako slažete mozaik predstave, kockicu po kockicu, znači igrate sebe. Te scene moraju da budu dovedene do tačke koja nešto vredi. Ako sebe usmerite na sebe samog, pa pravite ulogu, pa lepite brkove, šepate, izmislite neke tikove, vi budete efektni, možda, ali ste ukrali scenu. Na to nemate pravo kao glumac. Ako odigrate scenu, uloga sama dođe. Ne treba glumac da bude opterećen ulogom: jao, imam tešku ulogu. Ne, nemaš tešku ulogu, imaš tešku scenu. Publika nije došla da gleda kako ja pravim ulogu, nego da gleda predstavu - zaključio je Bogadn Diklić, koji je za više od 45 godina bavljenja glumom odigrao više od 130 uloga na filmu i preko 50 u pozorištu. Na pitanje „Blica“ ima li planove i da li je neka nova uloga na vidiku, kazao je da nema i da nikada unapred ne razmišlja o tome. - Nikada nemam nikakve planove, jer znate, kako ćete boga da ismejete ako mu ispričate svoje planove. Hvala bogu, posao se dešavao u mom trajanju kao glumca, nekako je posao dolazio. Planirao ja ili ne planirao, on nekako dođe ili ne dođe. Nema ništa spektakularno. I ne mogu nijednu svoju ulogu da izdvojim, jer gde bi me to odvelo kada bih sve pamtio. Ja se, jednostavno, resetujem - zaključio je Diklić.
6 POP&Kultura
Holivud
Džejms Kameron o nastavcima “Avatara”, u trenutku kada su “Osvetnici” oborili njegov 22 godine dug rekord autora najgledanijeg filma
Ljudi i dalje sede u mračnoj sali i gledaju nešto sa gomilom neznanaca Kada su krajem jula “Osvetnici: Kraj igre” pretekli “Avatar” kao najgledaniji film u istoriji kinematografije, okončali su jednu od najimpresivnijih vladavina u analima bioskopske zabave vladavinu reditelja Džejmsa Kamerona. On je, prvo sa “Titanikom” (1997) a potom i sa “Avatarom” (2009), bio gospodar boks ofisa tokom zapanjujućih 7.817 dana nešto manje od 21,5 godina. Vest o svrgnuću sa prestola jedva je dočekao. Miona Kovačević
Planirana četiri nastavka “Avatara” baviće se različitim klanovima plemena Na’vi, dvanaest godina nakon radnje iz originala
jem taj bioskopski potencijal više ne postoji usled sve popularnijih usluga striminga i ostalih platformi gde svaki korisnik može da skroji iskustvo gledanja po svojoj meri - objasnio je Kameron. Svestan da mu radni časovnik sve brže otkucava, Kameron je rado zamenio prvo mesto u knjigama rekorda za garanciju da njegovi budući projekti i dalje imaju šansu da se ravnopravno nose sa prethodnim trijumfima. - Ja sam svim srcem za veliko platno. Ne radi se o tome da ne bih radio za striming platforme gde se bavite likovima na
profimedia.rs
U trenutku kada mu je preuzeta titula nalazio se na Novom Zelandu, gde radi na nastavcima “Avatara”. Vest ga nije učinila ni tužnim ni kiselim, izjavio je u nedavnom intervjuu za “Dedlajn Holivud”. Osetio je olakšanje i optimizam. - Ovaj podatak mi uliva mnogo nade. “Osvetnici” su pokazali da ljudi i dalje idu u bioskope. Tokom rada na “Avataru 2” i “Avataru 3” naročito me je brinulo da li se tržište u međuvremenu toliko promenilo da ljudi više nisu voljni da sede u mračnoj sali i gledaju nešto sa gomilom neznanaca - izjavio je Kameron. Tržište je svakako bilo drugačije tog oktobra 2010. kada su najavljeni nastavci “Avatara” sa planiranim premijerama 2014. i 2015. i pričom koja će zaroniti ispod talasa vanzemaljskih okeana udaljene Pandore. Brojni činioci uticali su na odlaganja početka snimanja sve do druge polovine 2017. I produkcija napreduje sporo, usled zahtevnih specijalnih efekata. Naime, za potrebe filmova razvijena je nova, revolucionarna tehnologija, kako bi se snimile scene ispod vode na do sada neviđen način u istoriji kinematografije. Kada je “Dizni” u martu kupio filmski studio “Foks” (20th Century Fox), napravio je novi plan premijera koji se neće podudariti sa franšizom “Ratovi zvezda”: “Avatar 2” stiže u bioskope 17. decembra 2021. a “Avatar 3” 22. decembra 2023. Četvrti i peti nastavak trebalo bi da se nađu pred gledaocima 2024, odnosno 2027, ali samo ako prethodna dva naslova dobro prođu na blagajnama. Sve ovo objašnjava zašto je Kameron odahnuo pri saznanju da “Osvetnici” imaju odličan bioskopski rezultat u vremenu kada je prodaja karata generalno na zabrinjavajućem nivou. - Hoće li “Avatar” 2 i 3 biti sposobni da ponove tu vrstu uspeha kada se pojave u bioskopima? Ko zna. Daćemo sve od sebe. Poenta je da je to i dalje moguće. Srećan sam što je to pošlo za rukom “Osvetnicima”, umesto da je na delu drugi scenario po ko-
drugačiji način, ali lično najviše volim da kreiram ono sveobuzimajuće iskustvo kada isključiš telefon i uroniš u drugi svet na dva ili dva i po sata. I divno je da to još postoji - poručio je reditelj. Zapanjujuće je da je Džejms Kameron (65) u svojoj karijeri režirao samo deset filmova, računajući i dva morska dokumentarca. Kanađanin je debitovao 1981. filmom “Pirana II: Mrešćenje”, a proboj na svetsku scenu napravio je “Terminatorom” 1984. koji ga je uspostavio kao silu vrednu poštovanja u svetu naučne fantastike i spektakla. Nakon toga su usledili “Osmi
Savet za mlade reditelje - Ljudi me stalno pitaju koji mi je savet za mlade reditelje? Nekada bi bio, uzmi kameru i počni da praviš film. Danas je moj savet: prvo malo živi, a onda uzmi kameru i snimi film o onome što znaš i što si proživeo. Nemoj da ideš od srednje škole do fakulteta kao veliki filmofil koji će diplomirati sa jedinim poznavanjem života iz onoga što je video na filmu. Jer tako nećeš imati pojma o životu i ništa novo da kažeš. Ja sam sa 18 napustio kuću, radio sam za mašinama, bio vozač kamiona i školskog autobusa, automehaničar, onda se oženio, napravio kuću sa drvenom ogradicom i tek onda počeo da snimam filmove, kada sam bio u srednjim dvadesetim. Mislim da ništa nisam propustio rekao je Dežjms Kameron u intervjuu za portal LittleWhiteLies.
Nekada “Avatar”, danas “Osvetnici” - serijal o Marvelovim junacima postao je film sa najvećom zaradom dosad
putnik 2” (1986), “Ambis” (1989), “Terminator 2: Sudnji dan” (1991), “Istinite laži” (1994), “Titanik” (1997) i “Avatar” (2009). Planirana četiri nastavka “Avatara” baviće se različitim klanovima plemena Na’vi, dvanaest godina nakon radnje iz originala. Džejk Sali (Sem Vortington) se zaljubio u Nejtiri (Zoi Saldana), ćerku poglavice naroda Na’vi koji živi na Pandori, napustio svoje zemaljsko telo i sasvim prešao da živi u svom avataru, postavši novi vođa klana Omatikaja. U braku sa Nejtiri ima osmogodišnju ćerku. Omatikaje pridobijaju za nove saveznike klan Metkajina koji predvo-
POP&Kultura 7
Lorem ipsum NAJGLEDANIJI FILMOVI U ISTORIJI - ZVANIČNA LISTA 1. Osvetnici: Kraj igre (Avengers: Endgame) - 2,796* (još se prikazuje) 2. Avatar (2009) - 2,789 3. Titanik (Titanic, 1997) - 2,187 4. Ratovi zvezda: Buđenje sile (Star Wars: The Force Awakens, 2015) - 2,068 5. Osvetnici: Rat beskraja (Avengers: Infinity War, 2018) - 2,048 6. Svet iz doba Jure (Jurassic World, 2015) - 1,671 7. Kralj lavova (The Lion King, 2019) - 1,61 (još se prikazuje) 8. Osvetnici (The Avengers, 2012) 1,518 9. Paklene ulice 7 (Furioius 7, 2015) - 1,516 10. Osvetnici: Era Altrona (Avengers: Age of Ultron, 2015) - 1,405
NAJGLEDANIJI FILMOVI U ISTORIJI - LISTA PRILAGOĐENA INFLACIJI 1. Prohujalo sa vihorom (Gone with the Wind, 1939) - 3,728 2. Avatar - 3,273 3. Titanik - 3,099 4. Ratovi zvezda (1977) - 3,061 5. Osvetnici: Kraj igre - 2, 796 6. Moje pesme moji snovi (The Sound of Music, 1965) - 2,564 7. E.T. vazemaljac (E.T. the ExtraTerrestrial, 1982) - 2,503 8. Deset božijih zapovesti (The Ten Commandements, 1956) - 2,370 9. Doktor Živago (Doctor Zhivago, 1965) - 2,246 19. Ratovi zvezda: Buđenje sile - 2,215
Snimak sastanka članova “Bitlsa” baca novo svetlo na kraj slavne četvorke
Trebalo da snime još jedan album Mark Luison, istoričar, pisac i najugledniji poznavalac “Bitlsa”, poseduje audio-snimak sastanka članova grupe održanog 8. septembra 1969. koji baca novo svetlo na okolnosti raspada “fantastične četvorke” iz Liverpula. “Gardijan” je imao eksluzivan uvid u sadržaj snimka. Prevela i priredila: Zoja Panić Tog 8. septembra “Bitlsi” su završili snimanje “Abbey Road” – kako će se ispostaviti, njihovog poslednjeg studijskog albuma – i čekali da bude objavljen za dve nedelje. Ringo Star je bio u bolnici, gde su mu radili testove zbog bolova u stomaku. U njegovom odsustvu ostali članovi Džon Lenon, Pol Makartni i Džordž Harison, okupili su se u središtu njihove kompanije “Epl” u centru Londona. Džon je poneo prenosivi snimač, stavio ga na sto, uključio i rekao: “Ringo, pošto ne možeš da budeš ovde, evo da čuješ o čemu razgovaramo”. Ono o čemu su razgovarali bio je plan da naprave još jedan album i eventualno singl koji bi objavili pred Božić. - Ovo je pravo otkrovenje – rekao je Mark Luison za “Gardijan”. - Zvanična verzija je da su muzičari znali da je “Abbey Roud” njihova poslednja ploča i da su hteli da odu dok su još na umetničkom vrhuncu. Ali ne – oni pričaju o sledećem albumu! I mislilo se da je Džon taj koji je hteo da ih rasturi, ali kada čujete šta je govorio, to nije tačno. Zar ovo ne ispisuje nove stranice
di Tonovari (Klif Kertis). Blagostanje biva ugroženo kada Zemljani ponovo napadnu Pandoru ne bi li završili ono što su započeli u prvom delu - eksploataciju retkog minerala. Si Si Ejč Paunder ponoviće ulogu Nejtirine mame Mo-at, a vraćaju se i Đovani Robizi, Džoel Dejvid Mur i Dilip Rao. Među novim licima gledaćemo Kejt Vinslet, Unu Čaplin, Dejvida Tjulisa, Brendana Kauela, Vina Dizela, Mišel Jeo i Idi Falko. Iako su njihovi likovi u prvom delu umrli, pred kamere će ponovo stati i Stiven Lang, Met Džerald i Sigorni Viver. Boginja naučne fantastike, Sigorni je otkrila da će igrati sasvim novu osobu, zbog čega je morala da uči ronjenje na dah. - Odavno se nisam toliko zabavljala. Volela bih da premijere filmova budu ranije, jer mislim da svetu treba još “Avatara” što je moguće pre – rekla je glumica. Džejms Kameron je otkrio da će nastavci biti “prirodni produžeci svih tema, likova i skrivenih duhovnih poruka” iz prvog dela. - Nastavljamo sa istim likovima, samo što se sada fokusiramo na ono šta se desi kada ratnici, voljni da idu na samoubilačke misije i skaču sa stena na leđa zmajeva, sazru i dobiju svoju decu - rekao je Kameron. Ne treba ni sumnjati da će filmovi obilovati specijalnim efektima, ali Kameron se ipak zalaže za njihovu umerenu upotrebu. - Iluziju treba što više približiti stvarnosti. Ako možete da ubedite gledaoce da je u svakoj sceni bila prisutna i fizička kamera, onda ste uspeli. Ta vera je suština filmske umetnosti - poručio je reditelj.
profimedia.rs
* zarada u milijardama američkih dolara
Zvanična verzija je da su muzičari znali da je “Abbey Roud” njihova poslednja ploča i da su hteli da odu dok su još na umetničkom vrhuncu
onoga za šta smo bili ubeđeni da je zvanična verzija? – pita se Luison. Na kaseti se čuje Džon kako sugeriše da svako od članova donese pesme kao svoje kandidate za singl. Nudi i formulu za pakovanje novog albuma: po četiri pesme od Pola, Džordža i njega i dve od Ringa, “ako želi”. Džon se dotakao i “mita o Lenonu i Makartniju”, jasno nagovestivši da autorstvo nad pesmama, do sada predstavljeno publici kao sveto partnerstvo, treba da bude navedeno imenom pojedinca. Zatim Pol, opuštenog glasa, odgovara na konstataciju da Džordž sada ima jednak status kompozitora kao Džon i on, izjavivši nešto blago provokativno: “Sve do ovog albuma sam mislio da Džordžove pesme nisu toliko dobre”, misleći na “Taxman” i “While My Guitar Gently Weeps”, na šta Džordž uzvraća: “Sve je pitanje ukusa. Ljudima su se dopale”. Džon odgovara Polu da niko drugi u bendu nije “gotivio” njegovu numeru “Maxwell’s Silver Hammer”, koju su upravo snimili za “Abbey Road”, i da bi bila dobra ideja da pesme te vrste – koje se, kako Džon nagoveštava, verovatno ne dopadaju ni samom Polu – daje drugim
umetnicima sa kojima sarađuje. Mapiranje tenzija koje će dovesti do raspada najpoznatije i najuticajnije pop grupe u istoriji deo je pozorišnog komada “Hornsey Road” u kojem Mark Luison koristi pomenutu traku, video-zapise, fotografije, nove audio-mikseve pesama, kao i svoj zavidni fond anegdota i memorabilija da ispriča priču o “Abbey Road”, toj poslednjoj eksploziji kolektivne inventivnosti. Album je stekao takav status mita da je i zebra sa omota po kojoj muzičari hodaju sada zvanično mesto od istorijskog značaja. Već 30 godina Luison je osoba koju zovete kada želite da znate šta je neki od članova “Fantastične četvorke” radio i sa kim bilo kog bogovetnog dana u svom životu. Inspiracija za predstavu došla je kada ga je Univerzitet Nju Džersija pozvao prošle godine da bude jedan od govornika na trodnevnom simpozijumu o “White Album”, u čast zlatnog jubileja. U predavanju nazvanom “Dvostruki životi” bavio se paralelno nastankom albuma i životima koje su muzičari vodili van studija. Sledeća godišnjica koja je nailazila bila je povodom objavljivanja “Abbey Road”. Album je izašao u događajima bogatoj godini kada se Pol oženio Lindom Istman, Džon i Joko su ležali u krevetu za mir, Džordžov brak sa Peti Bojd je bio pred krahom, a sva četvorica su radila sa strane: Džon je objavio “Give Peace a Chance” dok je Džordž provodio vreme u Vudstoku sa Bobom Dilanom. Džon je poveo Joko i njihovo dvoje dece, Kjoko i Džulijana, na sentimentalno putovanje do važnih lokacija svog detinjstva, što se završilo sletanjem njihovog “aston martina” u jarak. Menadžer benda Brajan Epštajn umro je godinu dana ranije a sa njim je otišao i idealizam kojim je pokrenuto osnivanje njihove kompanije “Epl rekords”. Ostale poslovne brige – poput prava na objavljivanje pesama, koja su prodata bez znanja muzičara – dovele su do rata između Alena Klajna, tvrdokornog veterana muzičke industrije iz Njujorka koga je Džon pozvao da razreši probleme i Džona Istmana, Lindinog brata, vrhunskog advokata koga je doveo Pol da štiti njegove interese. Luison ima beleške i sa drugog poslovnog sastanka, u “Olimpik” studiju, na kojem je odluka da se odobri Klajnovo angažovanje izglasana sa tri prema jedan (Pol); prvi put da “Bitlsi” nisu bili jednoglasni. - Bila je to pukotina od koje se nikada više nismo oporavili. Ringo i Džordž su rekli: “Šta god da Džon uradi, uz njega smo”. Ja sam, u svojim mislima, pokušavao da spasem našu budućnost – rekao je Pol. Međutim, Luison demantuje uvreženo uverenje da je 1969. bila godina u kojoj su se gložili, izjurili besni iz studija (kako je to zabeležio Majkl Lindzi-Hog u dokumentarcu “Let It Be”) i jedva da su međusobno govorili. - Tokom snimanja “Abbey Road” bili su maltene u potpunosti u pozitivnom raspoloženju. Imali su tu neobjašnjivu sposobnost da sve probleme ostave ispred vrata studija; ne baš sve, ali skoro sve – kaže Luison.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Muzika Aleksandar Sedlar, kompozitor
Ako ste tu samo zbog para, onda niste umetnik Šesti međunarodni festival saksofona u Srbiji – Belgrade SAXperience biće održan od 2. do 5. oktobra na nekoliko lokacija i koncertnih dvorana u Beogradu. Neven Džodan
Skoro da ne postoji žanr u kome se niste oprobali što kao kompozitor, izvođač ili producent. Koji su kriterijumi da prihvatite neku ponudu? - Postoje one čuvene tri stavke: 1) Da li su fini ljudi? 2) Da li je dobro plaćeno? 3) Da li je dobra referenca? Bar dva uslova moraju da budu ispunjena. Verujem da probirljivost dolazi sa godinama. Trudim se da biram projekte koji su izazovni i u kojima mogu da uživam u procesu. Šta je vama bio najveći izazov, na šta ste najponosniji ili šta je to što je najbliže vašem senzibilitetu? - Prvi trijumf vezano za klasičan deo priče je premijera mog violinskog koncerta “Magbet” sa mojim milim kumom, violinistom Milošem Petrovićem. Napisao sam ga kad sam imao 23 godine i dalje je to jedna od mojih najozbiljnijih kompozicija.
Za koga sve sada pišete muziku? - Trudim se da odvojim vreme za sopstvene projekte pre nego za porudžbine. Sledeća stvar koja uskoro treba da se desi je prvi album mog benda “Sale i Sedlari”. To će biti zabavno.
tanjug/dragan kujundžić
Prve večeri festivala u Atrijumu Narodnog muzeja nastupiće saksofonista Gordan Tudor i Milanski kvartet saksofona. Gordan Tudor izvešće kompoziciju Aleksandra Sedlara, specijalno naručenu i komponovanu za festival, što je bio povod za razgovor s našim poznatim kompozitorom, dirigentom, gitaristom, aranžerom... Aleksandrom Sedlarom. Na predstojećem Belgrade SAXperience Gordan Tudor će izvesti vašu kompoziciju specijalno naručenu i komponovanu za festival. Šta vam se mota po glavi kada komponujete za saksofon? - Obično zamišljam izvođača kome pišem. Inače, Tudor i ja se poznajemo od 2006. godine i od onda mu dugujem koncert za saksofon. Kompozicija koju će izvesti na predstojećem festivalu se zove “Tudoe Etide” i sastoji se iz tri kratka komada različitog tempa i karaktera.
jer radeći jednu stvar odmarate se od druge.
Sedlar je namenski za festival Belgrade SAXperience napisao kompoziciju koju će izvesti Gordan Tudor i Milanski kvartet saksofona
Da li muzičari uvek na isti način kao i vi osete i razumeju vašu muziku? - Verujem da svako ima svoj individualni doživljaj umetničkog dela. Kao kad odete u muzej i gledate sliku. Jasno je šta je na slici, no slikar može imati jednu viziju, vi drugu, a ja treću. U tome je i čar, u muzici pogotovo. Jedna ista kompozicija može imati dva potpuno različita delovanja u odnosu na to ko je izvodi. Izjavili ste jednom da ste u mladosti klasičnu muziku smatrali dosadnom dok niste čuli Šopena. Kako vas je on uveo u klasičnu muziku? - Drug iz osnovne škole mi je dao CD “The best of Chopin”. Ne znam šta mi bi da ga pustim, no kad sam čuo valcer u cis-molu, javila mi se želja da naučim da ga sviram. Počeo sam da vežbam klavir po ceo dan i vrata su se sama počela otvarati i za druge kompozitore. Tad sam bio treći razred srednje muzičke škole. Setite li se često scene kada vam je u oružanoj pljački ukraden poklon od oca, gi-
tara “fender”? Da li biste je prepoznali da je vidite negde na nekoj sceni? - I dalje pamtim serijski broj. Ima dosta gitara koje izdaleka izgledaju isto, no izbliza bih je prepoznao odmah. Još uvek je povremeno sanjam. Iako ste kao muzičar sarađivali sa najvećim zvezdama domaće pop muzike, ipak ste odlučili da odete korak dalje i zaputili ste se u Ameriku? - Osetio sam prezasićenje i poželeo da promenim sredinu i odem negde gde ću moći da napredujem i porastem kao čovek, samim tim i kao umetnik. Los Anđeles je fenomenalan grad i imao sam sreće da u njemu upoznam fenomenalne ljude. Tamo ste upoznali brojne muzičare, šta ste od njih naučili? - Ja sam praktično preko muzike koju sam čuo izabrao i školu i profesore. U pitanju je album “Both Sides Now” od Džonija Mičela. Kada sam čuo muziku, odmah sam oti-
šao na Gugl da saznam ko je pisao aranžmane. Dotični se zove Vins Mendosa i on mi je predavao džez kompoziciju dva semestra, a njegov profesor kompozicije, Donald Kroket, mi je predavao klasičnu kompoziciju tokom cele dve godine koliko je trajao master. Škola se zove USC Thornton School of Music, i toplo je preporučujem. Kako je sarađivati sa Nemanjom Radulovićem, čini se da ste se nekako vas dvojica našli na istoj talasnoj dužini? - Nemanja i ja se znamo i sarađujemo od 2009. godine, i srećan sam što smo savremenici i što smo se kroz muziku pronašli i povezali. Kompozitori stvaraju muziku, a njihovi instrumenti su zapravo izvođači koji je prezentuju publici. Imati Nemanju Radulovića kao izvođača je nešto što bi svaki kompozitor mogao da poželi. Možete li paralelno da radite za Nemanju Radulovića i Harija Varešanovića? - Da. Nekad je čak i korisno
Čini li vam se da je klasična muzika sve više pod uticajem pop kulture. Da li je to način da se privuče nova, mlađa publika? - To je po meni pogrešan i opasan način. Modernjaci mahom imaju svoju poetiku i estetiku koja publiku očigledno i ne zanima previše, a eksperimenti tipa spajanje popa i klasike su uglavnom grozni jer ih pišu ljudi koji ne znaju. Živimo u jako čudnom vremenu, ali kao i do sada, prave stvari će, nadam se, ostati. Mora li kompozitor da se dodvorava širim narodnim masama? - Onda nije pravi. Ako ste tu samo zbog para, onda verovatno i može, ali onda niste umetnik. To je laž. Kao kad biste se pretvarali da ste nešto što niste da biste se nekome dopali. Van pameti. Imate neverovatan spektar delatnosti, a kako biste ih poređali od najdraže pa dalje...? - I dan-danas kad me neko pita čime se bavim, samo kažem kratko - muzičar. Gitara je ono što me je uvelo u muziku, i to je ujedno i najdirektniji način muziciranja. Kada komponujem ili dirigujem, tu muziku svira neko drugi. Tako da bih iz tog ugla posmatranja stavio gitaru na prvo mesto, ali opet, ne bih svirao kako sviram da nisam kompozitor i dirigent. Da bi muzičar bio kompletan, treba svakako da ovlada svojim instrumentom, ali i muzikom (forma, struktura, harmonija itd.).