Utorak 17. septembar 2019. Blic broj 8111 www.blic.rs
POP&Kultura Dušan Kovačević
Kako se Srbi množe deljenjem Bio je jedan od poslednjih dana avgusta. Vrelina. Jara... Na usputnu opasku da na osnovu poziva za medije treba otići do Zvezdara teatra, što bi mogla biti i prilika za razgovor sa Duškom Kovačevićem, usledili su zdušni komentari: „Genije“, „Duško Kovačević, odavno nije samo ime, nego kategorija“, „Živimo kao da je sve što nam se dešava napisao Duško Kovačević“, „Smrt je jedini siguran posao“, „Car od pera“, „Ma, Duško je Duško, i šta tu ima...“
DAKLE, OVAJ RAZGOVOR rađen je nedavno, oko podneva, u Zvezdara teatru. Povod susreta bio je prisustvo humanitarnom gestu. Naime, već dve decenije Matija Bećković na raskršću stare i nove godine održava sad već čuvene večeri poezije, a prihod od ulaznica odlazi za pomoć onome kome je neophodna. Ove godine, novac zarađen u noći na izdisaju 2018, kojom prilikom je prepunom salom, primerice, odzvanjalo „Nisi ti više mali“ ili „Vera Pavladoljska“, ili „Put kojeg nema“…, tog vrelog avgustovskog dana predat je episkopu raškoprizrenskom Teodosiju na ime pomoći eparhiji. - Eto, iz godine u godinu poezija dokazuje i moć i pomoć... Konkretnu, humanitarnu. To je već tradicionalno. Ove godine je ta pomoć upućena Eparhiji raško-prizrenskoj. Zahvaljujući inicijativi te eparhije obnovljen je manastirski kompleks Banjska, zajedno sa banjama u kojima su lekovite, termalne vode. Naravno, prihod od karata najčešće nije dovoljan da se reši neki problem, ali je vrlo dragoceno to što ukazuje, što inicira rešavanje.
❯
FOTO: VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ
Tatjana Nježić
2 POP&Kultura
Naslovna
❯
Leto ste proveli, koliko se može saznati, ne ni u kakvoj banji, nego radeći film? - Već drugo leto. Snimanje počinje u oktobru. Ono sto sam gledao u mašti stotinu puta treba da se pretoči u filmsku traku. O kakvom filmu, scenariju je reč? - Napisao sam desetak verzija scenarija po motivima moje drame „Kumovi“. Od pozorišne verzije tog komada nije ostalo skoro ništa. Na primer; ta se priča izvorno događa u jednom stanu, u jednoj kući, a sada je više od pedeset odsto eksterijer, ima dvadesetak novih likova... Kao i u mojim ranijim adaptacijama pozorišnih komada za film, ostala je samo osnovna ideja: smrt ne mora biti i konačni kraj. Ima nekih malih mogućnosti da se ponovo poseti ovaj svet. Tematski je? - Život ljudi koji se bave muzikom. Glavni lik je profesor muzike, koji je, gle čuda, ostao bez posla a ne želi da svira na svadbama i sahranama, nego uporno pokušava da se vrati u svoju profesiju. Dostojanstveno. Ima i uličnih svirača, ljudi koji u jednoj umetničkoj profesiji preživljavaju sve muke savremenog sveta, svirajući i prolaznicima koji su možda i sami bez posla. Film o besparici sa pevanjem i pucanjem. Kakav je to kontekst u kome oni žive, tj. u kome mi živimo? - Kontekst je ovaj naš svakidašnji. Obeležen činjenicom da se svako na svoj način grčevito bori za opstanak. Neko to radi sa puno prilagođavanja, što podrazumeva sve vrste kompromisa, neko kao moj glavni lik ne želi u kompromise ni ispod ozbiljne linije morala, već želi da radi samo to što najbolje zna - predaje i bavi se sviranjem klasične muzike. Ne odustaje od toga, odnosno ne odustaje od sebe. I zato on ponavlja: Nije loše biti čovek. I to je naziv filma. Profesora igra Vojin Ćetković, sa još desetak sjajnih glumaca. Da li je moguće opstati na taj način? Da ne pristajete na kompomise? - U realnosti je sve teže i teže. Kad danas čujem da je neko poželeo da se bavi, na primer, ovom profesijom kojom se ja bavim
Ubrzanje u kome živimo je pojelo kvalitet. Danas za 24 treba da proživiš 48 sati. 35 godina Zvezdara teatra Ove godine Zvezdara teatar obeležava 35 godina, o čemu Dušan Kovačević kaže: - To je tačno polovina mog života, a u drugim pozorištima sam proveo još 15 godina. Zvezdara se sređuje, gradi. Trideset pet godina se ovo pozorište samoizgrađuje, mogu tako da kažem. Radimo i rekonstruišemo koliko možemo od prihoda koji ostvarujemo na blagajni. Gledaoci grade sebi svoje pozorište. Zahvaljujući gledaocima i poseti koja je procentualno možda i najveća u gradu, mi postojimo. Mi nemamo ansambl na platnom spisku. Na platnom spisku imamo 17 ljudi, a uz to još 120, 130 ljudi su svakodnevno honorarno angažovani. Trideset pet godina ćemo obeležiti premijerom 8. oktobra, ali cela ova sezona će biti u znaku podsećanja na minule decenije, ljude, predstave... Bilo je uprkos svemu, lepih dana, lepih predstava i lepih i dragih ljudi. I biće ih još, sigurno, u narednih 35 godina.
već 50 godina ili da bude glumac, reditelj... prvo što pomislim je da će imati velikih problema. Jer, ubrzanje u kome živimo je pojelo kvalitet. I to je nešto što je po mom uverenju ozbiljan problem za generacije koje će se obreti u ovim našim, da ih tako nazovem, umetničkim poslovima. Mi smo nekada radili mirnije, imali smo više vremena. Danas kada za 24 sata treba da proživiš 48, ne znam kako će to moći. Pokušavajući da napravim najbolju podelu za film, ustanovio sam da dvadesetak glumaca koji su, verovatno, najznačajnija imena snimaju po tri serije i po dva filma pararelno. Čini mi se da je za pojedine glumce malo 24 časa dnevno. To znači da je produkcija za naše prilike ozbiljna,
bar u kvantitetu… - U kvantitetu jeste, za naše prilike. A o kvalitetu možemo da pričamo. Ono što je loše, kad gledate te serije ustanovljavate da su one zapravo veliki niz reklama koji se povremeno prekidaju, sa nešto igranog programa, a igrani delovi u stvari samo remete uzbudljivost reklama. To je nepodnošljivo za gledanje. U te marketinške svrhe igrane strukture mogu biti takve kakve su. I epizoda može da se snima za dan ili dva. Inače, ja moje filmove ne gledam na televiziji jer su im polomljene i noge i ruke reklamama. A dokle se može ići u tim kompromisima i kuda to vodi? - Može se ići unedogled. Pozorište se nekad zvalo pozorišna kuća. Ljudi su žive-
li u pozorištu. Glumcima je pozorište često bilo bitnije od rođene kuće. Igrali su veliki repertoar, velike uloge, posvećeno se bavili glumom. Danas mladi glumci, pošto svaka televizija snima po dve serije, idu iz serije u seriju i igraju manje-više jednu te istu ulogu, jer nemaju vremena za ozbiljniji rad. I pozorište više nije kuća, sad je prolazna zgrada. Može li to čovek da im zameri budući da zapravo od toga žive? A i ako, na primer, odbiju dva ili tri puta seriju, hoće li ih ponovo zvati? - To je univerzalno pitanje, kao i da li veliki holivudski glumac treba da igra u nekoj krš ulozi za ove ili one pare. Kod nas je, naravno, sve sto puta siromašnije, ali je suština ista. Pitanje je koliko vam novca treba u životu, i u zavisnosti od odgovora na to pitanje odmah sledi - pošto je vaš život, koliko vi poštujete sebe. I ako krene devalvacija, u smislu kvaliteta, onda nije nikakvo čudo da si na tržištu i pijaci jeftin. A pre ili kasnije bićeš i na akciji, popust 80 odsto... To je veliki problem. Mislim da će neke buduće generacije glumaca postati izuzetno popularne na osnovu ničega. I, koliko će ih vreme zapamtiti - nisam siguran. Ili sam ja pretekao iz nekog bivšeg kamenog doba kad su se stvari radile čekićem i dletom. Može biti.
Pitanje je koliko vam novca treba u životu, i u zavisnosti od odgovora na to pitanje odmah sledi - pošto je vaš život, koliko vi poštujete sebe. I ako krene devalvacija, u smislu kvaliteta, onda nije nikakvo čudo da si na tržištu i pijaci jeftin. A pre ili kasnije bićeš i na akciji, popust 80 odsto...
Nije moguće voditi razgovor s vama a ne otvoriti i temu politike, odnosno ovdašnjih političkih (ne) prilika? - Кada bismo krenuli da pričamo ozbiljno o politici, mogli bismo pričati bar tri dana i došli bismo do istog zaključka kao i posle tri minuta. A to je da je sve što se danas događa kod nas i u svetu jedna vrsta haosa. Na sreću ili nažalost, sa ljudima iz opozicije proveo sam dvadeset godina. Znam ih dobro. Poznajem ih od vremena kada su išli u japankama na doček Nove godine. Dolazili su u Zvezdaru manje-više bez igde ičega, željni običnih stvari... Tokom devedesetih su prešli u velike revolucionare da bi sve, pre svega naše nade i naše živce, potrošili u tih neuspešnih deset, dvanaest godina. Meni se politika izvrgla u nešto što je opasno po život. Po život? - Jeste. Jer sam u poslednjih nekoliko godina imao dve ozbiljne i rizične operacije i u oba slučaja su mi rekli da su posledice stresa. Nije reč ni o kakvom čuvanju sebe, nego je reč o tome da vam je dozlaboga mučno i teško da uđete u tu priču ponovo znajući s kim imate posla. Gledao sam kako nekim ljudima nije bilo dosta da pune već prepune džepove, pa su jeli pare. I onda sam se setio one narodne izreke: Koga je gladan otac pravio, taj se leba nije najeo. Današnji opozicionari su prokockali entuzijazam velikog dela populacije, ali šta radi aktuelna vlast? - Pokušava da svim sredstvima iskoristi slabost opozicije koja najviše liči na ono nekadašnje “kolektivno rukovodstvo”. A dobro je poznato da naš narod voli jakog i autoritativnog vođu. I što reče onaj građanin sela Vuku Draškoviću: “Čim dođeš na vlast glasaću za tebe.” Govoreći žargonom fudbala, kada je bila finalna utakmica između DS I SNS 2012. godine, i kada je ta utakmica završena porazom DS, odnosno tesnom pobedom SNS od 3:2, to nije bio težak poraz, ali je bilo katastrofalno što su svih pet golova dali igrači tima u žutim dresovima. Dva gola i tri autogola. A zašto su prošli tako i zašto se sad nalaze tu gde se nalaze, razlog je u tome što su poverovali da su igrači Brazila jer nose žute dresove. I da je dovoljno da istrče na teren bez priprema i ozbiljne strategije, ko ih vidi, pašće u nesvest i biće poražen... A uz sve to, pojedini igrači DS već su simpatizeri protivničkog tima i igraju za drugu stranu. To što je
POP&Kultura 3
Tendencije Moje filmove ne gledam na televiziji jer su im polomljene i noge i ruke reklamama napravila nekada moćna, uticajna i poštovana stranka demokrata samoeksplozijom u desetinu šrapnela polovinom devedestih godina i do dana današnjeg zauvek se odrazilo na politički život Srbije. I to me podseća na podnaslov moje knjige “Dvadeset srpskih podela”, koji glasi: Kako se Srbi množe deljenjem. Evidentna je podeljenost i u vezi s kosovskim pitanjem, pregovorima s Prištinom koji su, kako se ocenjuje, sve teži i neizvesniji? - Rešenja nema i neće ga biti ako ostane zahtev za “uzajamnim priznanjem”. Šta to znači? I to me podseća - da se pomerim s mesta, na zahtev Beča 1914. godine. To nije predlog, to je ultimatum. I ja bih to ovako narodski preveo. Razbojnici vam opljačkaju najvredniju imovinu, pa traže da im se prizna da je to što su opljačkali njihovo, a oni će zauzvrat da vam priznaju da je vaše ono što vam još nisu oteli. I hajde, nađi ti nekog normalnog u Srbiji koji će to da prihvati i potpiše. Približavaju se izbori i ponovo su u glavnoj ulozi podele, sve veće i nepomirljivije?... - Da sam na mestu Aleksandra Vučića, ja bih prihvatio sve zahteve opozicije po zakonima koji su oni doneli i po kojima se glasalo tokom njihove vladavine. Prihvatio bih i prisustvo OEBS-a sa kamerama BBCja koji tvrdi da je Vučić trenutno najslabiji u svojoj dosadašnjoj vladavini. Sve bih prihvatio što je u okviru civilizovanog dogovora, razgovora i uzajamnog poštovanja. Sve što je u okviru reči i papira. A one koji pominju “duge cevi” u zemlji gde je građanski rat tokom Drugog svetskog rata odneo više srpskih žrtava nego što ih je neprijatelj učinio, te “dugocevaše” valja vakcinisati protiv besnila jer su očigledno šetali po mrazu sa mokrom glavom. I ako neko misli da će ovde neko drugi za nekoga da pogine, grdno se vara. Može da pogine samo onaj koji traži i priželjkuje pogibiju. Samo on i niko više. Ovoj zemlji je već dosta pogibija ljudi na putevima, u porodičnim zločinima, samoubistvima, odumiranju stanovništva, po
mržnji koja nas zlokobno okružuje i koja se sve češće pominje kao “zaleđeni rat”. Znači, rat je spreman u zamrzivaču ili frizu i mogao bi da se podgreje jednog dana za ručak ili doručak deci pred odlazak u školu. Ko pominje i priželjkuje rat i bilo koje rešenje balkanske krize oružjem, ja mu želim sve najgore u životu. I našim i njihovim i onima tamo u belom svetu koji se mešaju u život ljudi s otvorenim ranama i patnjama iz nekoliko ratova u dvadesetom veku. U Poljskoj je obeležen početak Drugog svetskog rata bez Srbije i Rusije…? - Bez dva naroda koji su procentualno u odnosu na broj stanovnika podneli najveće žrtve u tom ratu. Donald Tramp nije došao zbog oluje, a gospodin Makron zbog posete Srbiji i očiglednog sagledavanja žrtava koje je ova zemlja podnela u dva svetska rata... Tom skupu su prisustvovali skoro svi oni koji su bili na strani nacističkih zločinaca čineći monstruozne zločine... A zapravo reč je o pokušaju poljskih političara da dobiju tih traženih nekoliko stotina milijardi evra ili dolara kao ratnu odštetu, na šta im je lepo i bez pardona rečeno da će dobiti sva moguća izvinjenja, klanjanja i pokajanja, ali da od para nema ništa. I sad je Poljska ponovo u zoni visoke opasnosti zbog nagomilanog oružja koje im je dato da se brane u slučaju novog rata... Učiteljica istorije drži časove malobrojnim učenicima, jer većina izbegava školu i u dvorištu igra fudbal dok lopta ne razbije prozor ili pukne. Svojevremeno ste mi u jednom intervjuu rekli da u Srbiji postoji pet godišnjih doba; proleće, leto, jesen, zima, rat… U kom smo sad godišnjem dobu? - Kao što sam već pomenuo, ovo vreme bi se moglo nazvati - parafrazirajući čuveni Kunderin roman: Nepodnošljiva lakoća mržnje. Kad upalite televiziju, vidite ili čujete reči od kojih vam je muka: uvrede, psovke, pretnje, napade, ranjene, kukaste krstove i svastike, čujete zveckanje oružjem i pozivanje na osvetu od pre trideset ili stotinu godina. Normalan čovek - a sve je manje takvih jer se zaraza mržnje širi, ćuti, trpi i moli Boga da se sutrašnji dan ne pretvori u Dugo putovanje u noć. A malo treba - ili nimalo, da se mržnja pretvori u zločin sa strašnim posledicama. I zato sam novom filmu - između ostalih razloga, dao naziv: Nije loše biti čovek... Stvarno nije loše. A ponekad je čak i dobro. Jako dobro.
GDE SU I KO SU KNJIŽEVNI PREVODIOCI U MEDIJIMA
Magistri gaze autorska prava Desi se da ugledni književni kritičar, nosilac respektabilnih akademskih zvanja i, uz to, novinar i urednik u važnoj TV kući, napravi prilog od osam i po minuta posvećen sveže objavljenom prevodu nove knjige poznatog stranog pisca. Renomirani kritičar-magistardoktor književnih nauka naširoko prepričava delo, kamermanu kaže da slika korice pa se bar vidi ko je izdavač, ali se za sve to vreme ne seti da pomene ko je knjigu preveo.
Piše Vladimir D. Janković SAD OVIH DANA sam, potpuno nenadano, ušao u verbalni, to jest korespondentski okršaj izazvan još jednim slučajem da se u medijima piše ili govori o prevedenom književnom delu, da se uredno pomene izdavačka kuća koja je to delo objavila, a da prevodilac ne bude pomenut, kao da se knjiga prevela sama, kao da ju je kompjuter preveo. Bio je to, avaj, treći manje-više sličan dijalog vođen u svega desetak dana. Takvih primera, dakle, opet ima mnogo. Prethodnih godina situacija se na tom planu bila donekle popravila; jeste, poboljšao se bio odnos medija prema književnim prevodiocima. I upravo stoga ne bismo smeli da dozvolimo da se naša pozicija i dostojanstvo ponovo urušavaju i ugrožavaju. Čuvena kletva „dabogda imao pa nemao” dobra je za citiranje i kafansku razradu, ali nije dobra za onoga ko se borio za ono što je njegovo, za ono što mu pripada, a što mu je oduzeto na silu. Silu koja ne moli nikoga, a naročito ne ono božanstvo koje bismo mogli nazvati opštom kulturom, kućnim vaspitanjem i sličnim nazivima koji ukazuju na to da je reč, ipak, o entitetu koji bi svako, bez obzira na to da li je svestan da je religiozan ili se još izjašnjava kao ateista, trebalo da poštuje. Velika je književnoprevodilačka sreća – a tu i ne bi trebalo uopšte govoriti o sreći, naročito o sreći kao nekakvoj taliji, nekom trefu, kao, eto, super, imali smo sreće – no ipak, velika je naša sreća što u ovdašnjoj medijskoj sferi ima mnogo uviđavnih, informisanih i visokoprofesionalnih novinara koji apsolutno shvataju mesto i značaj književnih prevodilaca kako u samoj izdavačkoj produkciji, tako i u kulturi ovog, pa i svakog drugog naroda. Takvi novinari su, hvala Bogu, u velikoj većini, ali njihova osvešćenost i profesionalnost prva biva na udaru neznanja (ili nemara, zle volje?) onih njihovih kolega koji čine, s jedne strane, zanemarljivu, a opet, s druge, nezanemarljivu manjinu. Desi se, eto, tako da ugledni književni kritičar, nosilac respektabilnih akademskih zvanja (magistar, doktor, šta li) i, usto, novinar i urednik u važnoj TV kući, napravi prilog od osam i po minuta posvećen sveže objavljenom
prevodu nove knjige poznatog, recimo, francuskog ili engleskog pisca. Prilog traje osam i po minuta, renomirani kritičar-magistar-doktor naširoko prepričava delo, kamermanu kaže da slika korice pa se bar vidi ko je izdavač, ali se za sve to vreme ne seti da pomene ko je knjigu preveo. Ili se, recimo, dogodi da ništa manje ugledan novinar koji o knjigama piše za novine, magistar, takođe, ako ne i doktor književnih nauka, publikuje inače odličan esej-prikaz o takođe friško obnarodovanom prevodu nekog stranog autora – ali na četiri-pet kucanih strana, slučajno valjda, zaboravi da naznači ko je tu knjigu preveo. Izdavač pomenut, prevodilac ne postoji. Poštovanje autorskih prava i svest o značaju autorskih prava počivaju u samom temelju kulture, civilizacije, pa i umetnosti kao takve: da nema autorskih prava, da se ne zna ko je šta uradio, ne bismo ni poznavali, a ni bili u mogućnosti da negujemo i čuvamo umetničke vrednosti. Mrzim sintagmu „sistem vrednosti”, ne bih je nikad upotrebio, ali izraz „umetnička vrednost” nije toliko raubovan, jer umetnost, ipak, nije sistem. Rečju, da nema autorskih prava, ne bi se znalo šta je šta i ko je ko. Radi istinite slike i čistog računa, reći ću da ovaj tekst ne pišem samo kao književnik i književni prevodilac, već i kao potpredsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Mi, kao udruženje, imamo, ili smo imali, ili smo se dogovorili da imamo jasnu strategiju oko pitanja nipodaštavanja književnog prevodilaštva u medijima. A sve utemeljeno na dokumentima koje je usvojio CEATL, institucija koja predstavlja asocijaciju nacionalnih udruženja književnih prevodilaca Evrope. Imamo, dakle, realnu, zakonom i statutom zagarantovanu mogućnost da, konkretno govorim, prikupimo dokaze iz svih medija, štampanih i elektronskih, gde u prikazima prevedenih knjiga nije pomenuto ime prevodioca, da taksativno navedemo i dokumentujemo te primere, i da onda to izguramo na sud i dobijemo odštetu, i to ne odštetu po skromnim srpskim aršinima, nego po kudikamo nezgodnijim evrounijskim. Nije to zaštita nikoga lično, nije to način da zaštitimo bilo kog našeg kolegu ili koleginicu pojedinačno, već je tu reč o zaštiti umetnosti kojom se bavimo, o zaštiti naše profesije, i to zaštiti koja je pravno utemeljena, koja raspolaže odgovarajućim ubedljivim sredstvima koja, u finalnoj instanci, dovode do – naplate. Onaj ko je kiksnuo, znači, mora ili da ispravi kiks, da se uljudno izvini, ili da – plati. Književni prevodioci nisu slama koja se može raznositi po štali i avliji. Srpski književni prevodioci, preko svog Udruženja, raspolažu instrumentima da svoja elementarna profesionalna i umetnička prava odbrane ne samo na osnovu ovde važećih zakona već i pod okriljem nadležnih institucija koje, sticajem okolnosti, pripadaju onome čemu i mi, hteli to ili ne hteli, moramo pripadati: uređenom svetu, bilo to Osmansko carstvo, Evropska unija ili nešto novo što nas već danas uzima pod svoje, ili će nas uzeti uskoro.
4 POP&Kultura
TOP-LISTA Najbolje od 50. Pre sumraka (Before Sunset), 2004.
Režija: Ričard Linklejter Zemlja: SAD U prethodnom delu, “Pre svitanja”, dvoje dvadesetogodišnjaka provode dan zajedno u Beču. Ovde se sreću u Parizu, deceniju kasnije, takođe na kratkom susretu, sada sa setom pitanja za zrelije: da li sam sa pravom osobom, kuda je otišao moj život?
49. Zabava bez kraja (24 Hour Party People), 2002.
Režija: Majkl Vinterbotom Zemlja: VB Veseli, donekle biografski film o Toniju Vilsonu, šefu muzičke izdavačke kuće i radio-voditelju. Trijumf vizije nad istinom, to je razigrano, ingeniozno i silno informativno ostvarenje.
48. Kuća veselja (The House of Mirth), 2000. Režija: Terens Dejvis Zemlja: VB U ekranizaciji romana Idit Vorton, Džilijan Anderson igra Lili Bart, ženu s kraja 19. veka u Americi koja odbija da od budućeg braka napravi poslovnu nagodbu, rešena da odabere supruga vođena osećanjima, što će je skupo koštati.
47. Margaret, 2011.
Režija: Kenet Lonergan Zemlja: SAD Još jedna mračna američka priča autora filma “Mančester na moru”. Prateći tinejdžerku iz Njujorka posle 11. 9. delimično odgovornu za jednu tragediju, kao da gledate prave živote koji se raspadaju pred vašim očima.
46. Vrati se (Volver), 2006.
Režija: Pedro Almodovar Zemlja: Španija Najbolja uloga Penelope Kruz u vrtoglavom paprikašu sačinjenom od ubistva, porodičnog razdora i natprirodnih marifetluka. Ona igra ženu primoranu da ubije i zakopa bivšeg, dok njena mrtva majka progoni njenu sestru.
45. Trinaesti (13th), 2016.
Režija: Ejva Duverne Zemlja: SAD Gnevni dokumentarac o rasnoj pristrasnosti američkog pravosudnog sistema iznosi stanovište da je ogroman procenat crnih zatvorenika ropstvo samo pod drugim imenom, a da su privatizovani zatvori, jeftina radna snaga i kapitalizam u sprezi. Žestoko.
Režija: Martin Skorseze Zemlja: SAD Možda i junak koji se najviše zabavljao na filmu u ovom veku do sada, Džordan Belfort (Leo Dikaprio) bio je broker prevarant na kraju osuđen za pranje love. Ali zašto se fokusirati na kajanje kada su tu kurve, droge i brza kola?
42. 4 meseca, 3 dana i 2 nedelje (4 luni, 3 saptamâni si 2 zile / 4 Months, 3 Weeks and 2 Days), 2007. Režija: Kristijan Munđiju Zemlja: Rumunija Laureat Zlatne palme najavio je novi talas rumunske kinematografije. Mlada žena, uz pomoć prijateljice, ugovara nelegalni abortus krajem osamdesetih. Užasavajući događaji koji slede oslikavaju haos i propast zemlje dok komunistička diktatura počinje da se urušava.
Prevela i priredila: Miona Kovačević BRITANSKI DNEVNI LIST “Gardijan” prošle nedelje je objavio niz top-lista u okviru ambicioznog serijala “Najbolje od kulture u 21. veku”. Mi vam donosimo spisak filmskih ostvarenja po izboru njihovih novinara i kritičara (uvrstili su i 2000. godinu koja, matematički gledano, pripada 20. veku). Na prvom mestu našla se saga “Biće krvi” Pola Tomasa Andersona o porodici, religiji, mržnji, nafti i ludilu na prelasku iz 19. u 20. vek, nominovana za osam Oskara sa pobedom u dve kategorije: za glavnog glumca (Danijel Dej-Luis) i fotografiju (Robert Elsvit). - Nisam dugo gledao film, ali poslednji put
svemirskih filmova, ovde je sve počelo: od spektakularnog trilera snimljenog sa nepodnošljivom tenzijom i realizmom “Diskaveri kanala” nagrađenog sa sedam Oskara.
31. Anomalisa, 2015.
41. Sluškinja (Ah-ga-ssi / The Handmaiden), 2016. Režija: Čan Vuk Park Zemlja: J. Koreja U ovoj najuvrnutijoj od svih ljubavnih priča džeparoš se pretvara da je sobarica kod bogate japanske naslednice. Ali, ko je ovde prevarant? U zavisnosti od vašeg ukusa i sklonosti, kandidat za najseksepilniji film veka.
40. Nepovezano (Unrelated), 2007. Režija: Džoana Hog Zemlja: VB U svom filmskom debiju, 47-godišnja rediteljka sapunica snimila je priču o sredovečnoj ženi koja, nezadovoljna svojom vezom, traži spas kod porodice prijatelja u Toskani i nabacuje se mlađem muškarcu.
39. Mikova prečica (Meek’s Cutoff), 2000. Režija: Kejli Rajhart Zemlja: SAD Vestern smešten u četrdesete godine 19. veka u Oregonu koji prati tri porodice u vozu ka zapadu. Iako je vođa nadmeni Stiven Mik (Brus Grinvud), rediteljka se fokusira na žene: Mišel Vilijams, Zoi Kazan i Širli Henderson.
38. Bilo jednom u Anadoliji (Bir Zamanlar Anadolu’da
Tim Amerika (Team America: World Police) 2004.
/ Once Upon a Time in Anatolia), 2011.
Režija: Nuri Bilge Džejlan Zemlja: Turska Policajci koji provode čitavu noć u ruralnoj Turskoj vozeći osumnjičenog za ubistvo u potrazi za lešom. Pronalaze samo egzistencijalni očaj. Nije lak za gledanje, ali je remek-delo spore kinematografije.
37. Dogvil (Dogville), 2011.
Režija: Lars fon Trir Zemlja: Danska Brehtovska parabola o prisilnom kapitalizmu prati ženu u bekstvu od gangstera kojoj nude utočište u gradiću, u zamenu za kućne poslove. Upotreba stilizovane scenografije, iscrtane na podu, nadahnuto je vizuelno rešenje.
36. Razvod (Jodaeiye Nader az Simin / A Separation), 2011. Režija: Asgar Farhadi Zemlja: Iran Ona želi razvod jer hoće da
napusti Iran sa ćerkom. On ne može da ide, otac mu je bolestan. U ovoj očajnički bolnoj porodičnoj drami čija je supermoć empatija autor nam daje uvid u sve tačke gledišta.
35. 45 godina (45 Years), 2015.
Režija: Endru Hejg Zemlja: VB Tiha razarajuća drama je dirljiv portret braka sa duhom iz prošlosti. Nedelju pre proslave 45. godišnjice, na kućni prag stiže pismo sa vestima o njegovoj bivšoj, izgubljenoj ljubavi, koje će odjeknuti poput ručne granate.
34. Dete (L’Enfant / The Child), 2002.
Režija: Lik i Žan-Pjer Darden Zemlja: Belgija Druga Zlatna palma za braću Darden za priču o očaju niže klase: momku koji prodaje novorođenče na crnom tržištu usvojitelja. Reakcija njegove devojke ipak nudi neku vrstu iskupljenja.
33. Porodica čudaka (The Royal Tenenbaums), 2001.
Režija: Ves Anderson Zemlja: SAD Možda najvesandersonovski film od svih, prati decu porodice Tenenbaum (Gvinet Paltrou, Luk Vilson i Ben Stiler), nekadašnje genijalce sa izbledelom briljantnošću, za šta je ponajviše kriv pater familijas (Džin Hekman).
44. Toni Erdman, 2016.
Režija: Maren Ade Zemlja: Nemačka Ozbiljan udarac starom stereotipu da Nemci nemaju smisao za humor, priča o ćerki radoholičarki i njenom ocu sklonom neslanim šalama koji je stalno blamira, bio je jedan od najsmešnijih filmova godine.
43. Vuk sa Volstrita (The Wolf of Wall Street), 2013.
kada smo to učinio bio sam ponosan i zadovoljan. Čak sam zaboravio šta će se tačno sledeće dogoditi, što je bilo božanstveno iskustvo. Sve se nekako dobro uklopilo: glumci, muzika, pejzaž i priča, naročito tema odnosa oca i sina. Mislim da svi znamo da ono što ga zaista čini sjajnim jeste gluma Danijela Dej-Luisa - rekao je Pol Tomas Anderson za “Gardijan”. Upitan da li mu film danas deluje kao jezivije proročanstvo zbog uništavanja Zemlje i trijumfa pohlepe nad ljudskim odnosima, reditelj kaže: - Nažalost, ne izgleda mi da će da priča izaći iz mode u skorije vreme. Bilo bi lepo da jednoga dana bude neka naučna fantastika i svedočanstvo o tome kako smo nekada bili istinski poremećeni.
32. Gravitacija (Gravity), 2013. Biće krvi (There Will Be Blood), 2007.
Režija: Alfonso Kuaron Zemlja: SAD Ako sada živimo u zlatnom dobu
Režija: Čarli Kaufman, Djuk Džonson Zemlja: SAD Priča o egzistencijalnom nervnom slomu ispričana pomoću lutaka snimljenih u kadar-po-kadar tehnici animacije, minijaturno je remekdelo koncepta i izrade. “Kako znam da sam čovek?” pita junak. “Zato što me boli?” Malo filmova nudi odgovor: ovaj je jedan od njih.
30. Levijatan ( / Leviathan), 2014. Režija: Andrej Zvjagincev Zemlja: Rusija Antiputinovska polemika o ribaru koji je izbačen iz kuće da bi korpumpirani gradonačelnik mogao da izgradi sebi palatu na tom mestu. Najpijaniji film na listi - a konkurencija je bila žestoka.
29. Nebraska, 2013.
Režija: Alegzander Pejn Zemlja: SAD Crno-bela oda malom čoveku i varošicama Amerike. Brus Dern prosipa mudrost na putovanju sa voljenim, ali frustriranim sinom (Vil Forte) dok njegova supruga Džun Skvib pljuje kao kočijaš.
28. Drvo života (The Tree of Life), 2011.
Režija: Terens Malik Zemlja: SAD Malikov povratak filmu posle duže pauze uglavnom je umrljan nizom fotokopiranih zbunjujućih i nepovezanih priča koje su usledile, ali ova, prva po redu – u kojoj Bred Pit i Džesika Častejn glume autorove roditelje u Teksasu pedesetih godina 20. veka – pravi je nokaut od kojeg će vam zastati knedla u grlu.
27. Grand Budapest Hotel, 2014.
Režija: Ves Anderson Zemlja: SAD Živopisna konfekcija smeštena u tridesete godine 2. veka je uživancija sa tvrdim političkim orahom u srži. Rejf Fajns kao kemp konsijerž Gistav u čuvenom hotelu Republike
POP&Kultura 5
filmova u 21. veku Izvrstan dokumentarac o talasu varvarskih ubistava koji je preplavio Indoneziju sredinom šezdesetih. Reditelj je posetio učesnike nekih od užasnih događaja i zamolio da ih ponovo odigraju. Rezultat je skoro negledljiv: sjaj u oku ubica tokom izvođenja i kajanje koje možda osećaju, a možda i ne.
15. Kradljivci (Manbiki kazoku/Shoplifters), 2018. Bela traka (Das weiße Band / The White Ribbon), 2009.
Zubrovke na prelazu između dva rata ostvario je ulogu karijere.
26. Jedan i dva (Yi Yi), 2000.
Režija: Edvard Jang Zemlja: Tajvan Poslednji film Edvarda Janga je delikatno domaće čudo: priča o jednoj porodici viđena iz perspektiva oca, sina i ćerke. Venčanjem započinje, sahranom se završava. Sve između je obična svakodnevica, disecirana sa lepotom i težinom.
25. Beži! (Get Out), 2017.
Režija: Džordan Pil Zemlja: SAD Savršen, ispoliran filmski dragulj, rasna satira, jeziva komedija, pravi horor i 104 minuta kompletne zabave. Priča o Afroamerikancu u poseti roditeljima njegove bele devojke.
24. Ida, 2013.
Režija: Pavel Pavlikovski Zemlja: Poljska Kratka poput sna i jednako razarujuća, crno-bela priča o iskušenici na proputovanju kroz Poljsku 1962. u potrazi za otkrivanjem sudbine svojih roditelja Jevreja šokantna je i nezaboravna.
23. Borat, 2006.
Režija: Leri Čarls Zemlja: SAD Kazahstanski TV voditelj Borat (Saša Baron Koen) na putu je za SAD da izveštava o najboljoj zemlji na svetu i usput se oženi Pamelom Anderson. Film čija je svrha da navede sagovornike da pokažu pravo lice okrutno je razotkrivajuća i histerično smešna.
22. Začarani grad (Sen to Chihiro no kamikakushi / Spirited Away), 2001.
Režija: Hajao Mijazaki Zemlja: Japan Čudesna, nežna, misteriozna animirana bajka o desetogodišnjakinji čija porodica naleće na ukletu kuću. Pošto su joj roditelji pretvoreni u svinje, ona mora da podigne kletvu.
proganjaju misteriozni, nasilni događaji nagoveštavajući moralnu klimu koja je izrodila nacizam.
20. Roma, 2018.
Režija: Alfonso Kuaron Zemlja: Meksiko Autor se vratio rodnom Sjudad de Mehiku svog detinjstva i ispričao priču o porodici srednje klase i njihovoj dadilji-služavki u lirskoj crno-beloj tehnici; delom memoari, delom elegična fikcija.
19. Linkoln (Lincoln), 2012. Režija: Stiven Spilberg Zemlja: SAD Portret najvećeg predsednika SAD tada je delovao kao oživela lekcija iz istorije dok danas više liči na fantaziju: predsednik sa principima. Ko bi rekao?
18. Ozbiljan čovek (A Serious Man), 2009.
Režija: Itan i Džoel Koen Zemlja: SAD Smeštena u Mineapolis, priča prati akademika kome je život prepun neizvesnosti i sumnje u sebe – što dovodi do stalnih poseta rabinima, propasti braka i sve dužih susreta sa čudnjikavim bratom.
17. Velika lepota (La gradne belezza / the Great Beauty), 2013. Režija: Paolo Sorentino Zemlja: Italija Opijajuće lepo ljubavno pismo Rimu u svoj njegovoj dekadentnoj slavi. Toni Servilo je novinar bonvivan koji počinje da razmišlja o svom kraju i pokušava da ulovi značenje i suštinu sveta koji ga okružuje.
16. Čin ubijanja (The Act of Killing), 2012. Režija: Džošua Openhajmer Zemlja: VB
Režija: Hirokazu Koreeda Zemlja: Japan Zlatna palma dodeljena je ovoj drami koja istražuje šta to znači biti porodica u krajnje neuobičajenim okolnostima. Banda kradljivaca posvaja devojčicu koja deluje napušteno; kako se zajedno nose s tim zapravo je ključna tema filma.
14. Beli materijal (White material), 2009.
Režija: Kler Deni Zemlja: Francuska Rediteljka je inspiraciju pronašla u sopstvenom odrastanju u kolonijalnoj zapadnoj Africi da bi snimila ovu priču o tvrdokornoj vlasnici plantaže koja pokušava da ubere prinos kafe dok se građanski rat približava, opterećena nepouzdanim mužem i mentalno nestalnim sinom.
13. Daleko od raja (Far From Heaven), 2002.
Režija: Tod Hejns Zemlja: SAD Domaćica u Konektikatu pedesetih godina suočava se sa bračnom krizom i rastućim rasnim tenzijama spoljašnjeg sveta. Reditelj je prepakovao žanr melodrame koji je negovao Daglas Serk da bi razotkrio duboke podele u društvu.
12. Šaulov sin (Saul fia / Son of Saul), 2015.
Režija: Laslo Nemeš Zemlja: Mađarska Brutalna priča koja uvlači gledaoca u sveprožimajući horor nacističkih logora prikazuje Jevrejina kome je posao da čisti gasne komore od leševa. Kinematografija u svom najsirovijem vidu.
11. Bulevar zvezda (Mulholland Drive), 2001.
Režija: Dejvid Linč Zemlja: SAD Kombinacija Linčove opsesije petparačkim romanima i njegovog dobro poznatog jezivog
nadrealizma. Naomi Vots je bila veliko otkriće u liku mlade glumice koja je na pola filma, izgleda, zamenila ličnost sa drugom junakinjom.
10. Tim Amerika (Team America: World Police) 2004.
Režija: Trej Parker Zemlja: SAD Najodvažniji pokolj svetkih krava viđen na celuloidu, ovaj akcioni mjuzikl sa marionetama potpuno je neustrašiv: meta su Holivud, Brodvej, zli diktatori, obaveštajne službe, liberali, glumci, američki intervencionizam... Politički ubojito, sarkastički besprekorno.
9. Zama, 2017.
Režija: Lukresija Martel Zemlja: Argentina Grozničava istorijska drama smeštena u Paragvaj 17. veka zasnovana na romanu Antonija di Benedeta o don Dijegu de Zami, španskom oficiru koji čeka premeštaj iz Asunsiona u Buenos Ajres.
8. Mesečina (Moonlight), 2016.
Režija: Beri Dženkins Zemlja: SAD Priča ispričana kroz tri razdoblja, sa tri glumca u tumačenju glavnoj junaka. Svaki pokazuje drugo stanje represije i gnušanja u duši jednog gej crnca iz Majamija.
7. Sinegdoha, Njujork (Synecdoche, new York), 2008.
Režija: Čarli Kaufman Zemlja: SAD Filip Simor Hofman je pozorišni reditelj ophrvan ličnim krizama dok radi na svom projektu iz snova: izgradnji replike gradskih ulica i zgrada u ogromnom magacinu.
6. Skriveno (Caché/Hidden), 2005. Režija: Mihael Haneke Zemlja: Francuska Uspešni TV voditelj biva uznemiren dolaskom misterioznih traka sa kamere za nadzor. Sve je, izgleda, povezano sa mladim Alžircem čiji su roditelji poginuli u pariskom masakru 1961.
21. Bela traka (Das weiße Band / The White Ribbon), 2009. Režija: Mihael Haneke Zemlja: Nemačka Haneke je osvojio prvu Zlatnu palmu ovom jezivom, čelično tvrdom parabolom smeštenom u Nemačku pred Prvi svetski rat. Stanovnike malog sela
Toni Erdman, 2016
Porodica čudaka (The Royal Tenenbaums), 2001.
5. Raspoložen za ljubav (Faa yeung nin wa/ In the Mood for Love), 2000. Režija: Vong Karvaj
Zemlja: Hongkong Ima li lepšeg para u istoriji kinematografije od Tonija Lenga i Megi Čeng? Premda, tehnički, nisu par. Njih dvoje su komšije u Hongkongu 1962. Njegova supruga ima aferu sa njenim mužem. Prevareni postaju prijatelji, ali se zavetuju da se neće ponašati neprimereno. Uprkos tome, film je natopljen senzualnošču i seksualnim nabojem.
4. Pod kožom (Under the Skin), 2013.
Režija: Džonatan Glejzer Zemlja: Švajcarska Skarlet Johanson je vanzemaljac u ljudskom obličju i luta ulicama Glazgova u potrazi za muškarcima koje će odvesti kući – tačnije iskoristiti kao hranu. Atmosfera i tekstura koji nisu viđeni ni pre, a ni posle toga.
3. Odrastanje (Boyhood), 2014.
Režija: Ričard Linklejter Zemlja: SAD Priča o životu dečaka od šeste do 18. godine snimana u realnom vremenu i osveta umetničke ambicije u eri filmskih grickalica. Praćenjem istinskog odrastanja pred kamerom ovaj film nudi publici intimnost i emotivno ulaganje kao nijedan do sada. Nežna filmska revolucija.
2. 12 godina ropstva (12 Years a Slave), 2013.
Režija: Stiv Mekvin Zemlja nastanka: SAD Istinita priča o slobodnom čoveku otetom i prodatom u ropstvo u 19. veku u Luizijani savršeno je odglumljen, beskrajno iznenađujuć, beskopromisan i saosećajan. Nikada ne zapada u kliše ili samožaljenje, ne zanima ga ništa sem istine.
1. Biće krvi (There Will Be Blood), 2007.
Režija: Pol Tomas Anderson Zemlja: SAD Čudno remek-delo slobodna je adaptacija romana “Petrolej” Aptona Sinklera iz 1927. Danijel Dej-Luis je naftaš s početka 20. veka nagrađen kolosalnim bogatstvom koje mu ne pruža ni najmanje zadovoljstvo. Film deluje relevantnije danas nego 2007, sa promenom u Beloj kući. Portret muške ratobornosti i straha, Tutankamon mizerije zazidan u sopstveni sarkofag imetka i prestiža.
6 POP&Kultura
Knjiga
Magično veče sa Zoranom Ćirićem
Pisac Zoran Ćirić, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih srpskih autora, zaputio se iz Niša u Beograd, gde je u četvrtak uveče u bašti kluba Polet održao uzbudljivu književnu promociju, kakvu odavno nismo imali prilike da vidimo. Njegovo dvočasovno izlaganje povodom novog romana “Lanac slobode” (Dereta) bilo je na neki način i podsećanje na kreativni duh Beograda devedesetih kada je u onom sveopštem haosu ipak bilo mnogo više uzbuđenja i iznenađenja na kulturnoj, urbanoj i alternativnoj sceni nego danas. Neven Džodan MAGIČNI ĆIRA JE sa zalaskom sunca izašao pred mnogobrojnu publiku, uzeo mikrofon i na samom početku upozorio da ovo neće biti obično književno veče: “Sve što ću vam reći je vezano za ovaj roman. Nemojte da budete zbunjeni.” I šou je mogao da počne. - Dobro veče, moje ime je Marina Abramović. Ja sam se posle višedecenijskog izgnanstva vratila u svoj Beograd da bih vam izvela svoj finalni performans, a to je, kao što vidite, promena pola. Promena pola u mom inače ogromnom umetničkom opusu ima značenje bunta i otpora spram trauma koje sam doživela u detinjstvu, živeći u komunističkom porodičnom režimu, s obzirom na to da su mi roditelji bili visoki činovnici tog istog režima - počeo je Ćirić izlaganje dok je u početku zbunjena publika pogledima tražila neku nevidljivu nit za koju bi se uhvatila u potrazi za logikom. A pisac je nastavljajući još glasnije monolog o „životu Marine Abramović“, zborio kako je došlo do toga ona počne da prezire figuraciju i svaki realizam i tu vrstu umetnosti te je shvatila da je jedini izlaz i spas u apstrakciji. Nastavio je zatim priču o njenoj potrazi za egipatskim piramidama, odnosno grobljima u Beogradu, sve do jedne šetnje po Dorćolu kada je ugledala nemilu scenu ispred Kluba književnika zbog koje je morala da ode na čuveni „komunistički američki koledž Harvard“, a zatim je po kazni prebačena na “manje ugledni Jejl” što je, prema Ćirićevim rečima, bilo sudbinski, jer je tamo upoznala Hilari. - Hilari je bila moj guru, ona je definisala ono što će biti moja umetnost, moj život. Ona mi je rekla da je ži-
vot zapravo koncept. To znači da se moja umetnost bazira na konceptu, da ko ne voli moju umetnost, nije dostojan da živi. Zahvaljujući tom konceptu, gospodo, ja sam uspela, kao što znate, da postanem slavna, svetski poznata svuda osim u široj okolini Beograda, što je zaista potpuno efemerno. Na neki način sam konceptualno zatvorila svoj krug povratkom u moj Beograd koji je sada, kako vidim, pun čudnih piramida i još čudnijih grobova, ali moja interesovanja su se promenila - priveo je Ćirić kraju svoju besedu u kojoj se predstavio kao Marina Abramović, a sve uz gromoglasan aplauz još uvek pomalo zbunjenih posetilaca. Onda je usledilo razrešenje ove misterije. - Gospodo, ovo što sam vam ovako izdeklamovao, ovu priču, to je zapravo sekvenca ili scena iz prve verzije romana „Lanac slobode“, koji je u prvoj i drugoj verziji bio za nekih 150 stranica duži. Ali ja sam priču znatno promenio, iz zanatskih razloga, jer je bila vrlo kompleksna stvar... U ovoj finalnoj verziji knjige Sotirova smrt je onaj zamajac koji pokreće dramu i dolazi mračni, crni anđeo Jordan koji kreće u nešto što nije ni potera, ni potraga ni osveta, koji zapravo gazi po Starom zavetu, da bi ga potpuno razbucao u vrlo apokaliptičnom finalu - objasnio je Zoran Ćirić. On je istakao da je prva ver-
zija “Lanca slobode” bila sa mnogo više apokalipse i akcije, te da je pored Marine Abramović bilo još mnogo likova poput Vorena Bafeta i britanske kraljice, odnosno princa Filipa jer, kako je naveo, ključ te prve verzije je u stvari potraga za Svetim gralom. - Dakle, Voren Bafet i kraljica Elizabeta su pored ostalih bogatuna najmoćniji igrači u potrazi za svetim gralom. A samo je jedan najmoćniji sveti gral u unetnosti 20. veka, a to je 30. snimak Roberta Džonsona, nastao u San Antoniju 1936. godine, za kojim tragaju svi bogati rokenroleri, umetnici, tajkuni, verovatno i neko od ovih naših... To je jedini sveti gral koji funkcioniše kao sveti gral. Mik Džeger je recimo vlasnik 2.000 snimaka, kažu da je na to potrošio sve što je zaradio uz pomoć najboljeg menadžera rokenrola Alana Klajna. On sve što je zaradio nije potrošio na drogu i žene, naprotiv, žene su mu kupovale drogu i sve te pare je skurcao na te trake pokušavajući da dođe do tog famoznog 30. snimka Roberta Džonsona. A zapravo se vremenom više ne može ni utvrditi kriterijum autentičnosti tog snimka. Ali kako vi jednog Vorena Bafeta i princa Čarlsa, odnosno njegovog sina Filipa, da ubedite u tako nešto kada je Kisindžerov čovek pustio glasinu da srpska gerila zapravo drži 30. snimak koji želi da trampi za mozak Mališe Miloša, koji je bio predsednik Srbije do okupacije i koji nije želeo da se preda te je izvršio ritualno samoubistvo. Jordan onako krvoločan i inteligentan kakav jeste, iako je rođeni ubica, a oni koji su pročitali roman znaju o čemu govorim, on će smisliti opaki plan da se ta trampa ne desi i da mu američki gubernator za Donji Balkan bude dužnik i da mu spase glavu. Nakon toga sledi veliko finale - otkrio je jednu od verzija priče. Kako je naveo, ovaj roman je pisao od 2009. godi-
U prvoj verziji knjige je pored Marine Abramović bilo još likova poput Vorena Bafeta i britanske kraljice...
ne i on je sinteza mnogih njegovih opsesija, pa se zato i odlučio za predstavljanje knjige toj dužoj verziji. Zatim je pozvao urednika izdanja Aleksandra Šurbatovića iz “Derete” da kaže zbog čega se odlučio na „takvu i glupost i takav rizik“ da objavi roman Zorana Ćirića u takvo nevreme “jer ne zaboravite da u književnosti ne postoji pisac osim Ćirića koji je zvanično sudskom presudom pravosnažno obeležen i označen kao potencijalni ubica”. - Kad se sad zakačim s ljudima, ja ih prvo upozorim na to da ne mogu odgovarati iz tih i tih razloga, a imam čak i četiri jake psihijatrijske dijagnoze, tako da sam u potpunosti zaštićen. Tako da biste bili najveći srpski pisac posle Crnjanskog, morate da se kurčite kao Crnjanski, odnosno kao Srbin. Shvatite samo jednu stvar - magični nikada nije lagao, Magični samo izmišlja. Pravi pisac nikada ne laže, pravi pisac izmišlja. Kada to bude ušlo u lektire, onda će i Ćirićeve knjige ući u lektire - naveo je Magični Ćira. Na pitanje zašto se u romanu “Lanac slobode” Beograd odvojio od Srbije i kakav je njegov odnos prema Beogradu, pisac se vratio u prošlost i pokušao hronološki da objasni razvoj njegovog odnosa sa Beogradom. - Moj otac je Piroćanac, rođen u Pirotu, koji je sa 14 godina došao u Beograd da uči za trubača i tu je završio nižu i srednju muzičku školu. Svirao je, gledao Dizija Gilespija 1955. čak tri puta u toku jedne večeri. Onda 1958. se zajebe i ode u Niš jer su tada komunisti odlučili da je Nišu potrebna Opera i tu dobije stalno zaposlenje da bude trubač u Operi u Narodnom pozorištu i u Simfonijskom orkestru. To u Simfonijskom orkestru ga je vrlo jebeno koštalo jer je tako i upoznao moju majku. Ne što je moja majka volela simfoniju, daleko od toga - ona je bila od ukusa. Nego je Simfonijski orkestar u centru grada pa je na korzou videla zgodnog visokog muškarca koji još nosi koferče (trubu). Moja majka je prvo pomislila da je doktor. I ona se tu zalepi i okom obrlati Milivoja Ćirića, ali se zajebe jer je mislila da je doktor. I on je pozove na matine, kaže da ima svirku, te da je trubač. Sto godina kasnije, majka mi
foto: MilAn ilić
Ovaj moderni Beograd ne mogu da pratim
kukala kako joj to najveći zajeb u životu. Ja sam je sto puta pitao: „Dobro, Mirjana, otkud ti ideja da će doktor da nosi to svoje koferče na korzo. Koji moj će da nosi koferče na korzou, treba i on da muva žene.” Ona mi je objasnila da njena logika nije bila zajeb nego da je bila na mestu, te da nije bilo na mestu to da on njoj nije odmah rekao da je zapravo trubač, nego je ćutao kao pravi Piroćanac. Otac zapravo nije voleo Niš, ali je zato voleo Beograd i kada je umirao, 15 dana pred smrt, pričao je o Beogradu i o svirkama u Beogradu, kako su odlazili kod jednog Piroćanca na burek - ispričao je Ćirić, i zaključio da zbog toga nikada nije imao taj animozitet prema Beogradu, a onda je dodao: - Drugo, 90 odsto mojih čitalaca živi u Beogradu. Ne mogu da kažem nešto ružno jer tu žive ljudi koji čitaju Zorana Ćirića od prve knjige i tu su ljudi koji su mene načinili zvezdom i kultnim piscem. Slava Magičnog Ćire devedesetih godina kao vodećeg andergraund pisca i kultnog pisca, ono što je radila ekipa na radiju B92 te 1991. godine, to je apsolutno nešto što srpska književnost ne pamti u neko novije doba. Tirnanić je lepo napisao da sam ja prvi pisac koji nije pisao o zavičaju, koji je osvojio Beograd pišući o svetskim temama i zapravo u startu prevazišao i sam Beograd - pričao je nezaustavljivi Magični Ćira. Zatim je pokušao da objasni zašto je zapravo ovo na neki način njegov oproštaj od Beograda. - To je oproštaj od ovog Beograda. Ovo nije Beograd devedesetih godina, ovo je nešto zaista različito. Ratovi radikalno menjaju ljude, a i sve ostalo. A
POP&Kultura 7
Devedesetih su ljudi imali „Rio Bravo“ i „Remix“. Bez toga nisi mogao da uđeš na određena mesta u Beogradu drugo, Srbija je, ono što se kaže, na carskom drumu nekakva udžerica, pa se i Beograd tretira kao glavna gostinska soba u toj udžerici i sve je to nesreća na nesreću. Nije ni taj Beograd za sve kriv, ali ja sam naprosto mator čovek. Sa 57 godina nemam više snage da se nosim s ovim Beogradom. Muvao sam se devedesetih godina po ovom gradu, onako inkognito, ali je situacija bila drugačija - evocirao je Ćirić uspomene, dok je publika s osmehom i dozom sete upijala njegove reči. Prisetio se i dogodovština iz nekada popularnih klubova „Dolar“ i „Sačulatac“, gde su ga tada kao autora dve kultne knjige poezije „Rio Bravo“ i „Remix“ ljudi u Beogradu već prepoznavali. - Devedesetih ljudi imaju „Rio Bravo“ i „Remix“. Bez toga nisi mogao da uđeš na određena mesta u Beogradu jer nisi smatran gradskim likom. Nisi bio in. To se danas ni za jed-
nu knjigu ne može reći. Bio je i „Hobo“, ali on je bio čitan i onako, ta moja publika se umorila. Došao je 5. oktobar, sve je to puklo i ta neka mitska dimenzija se naprosto rasprsla u neku paradigmu preživljavanja i snalaženja, imitiranja demokratije i došlo je neko užasno nedoba, ali to je neka druga priča. Ovaj moderni Beograd ne mogu da pratim - zaključio je priču o Beogradu uz opasku da su ga Nišlije, i to one koji ga baš i ne podnose, posle ovog romana “za koji kažu da je kao ‘Hobo’ samo još bolji”, poslale da ide u Beograd i ponovo donese u Niš NIN-ovu nagradu, uz pretnju da će se Niš otcepiti ukoliko to ne uradi. Noć je već prekrila baštu kafića, iz okolnih klubova je počela da se čuje muzika, a Magičnom Ćiri je tonac pojačao mikrofon, pa je na red došla tema na kojim filmovima i muzici je iznikla ova knjiga. - Što se tiče ovog romana,
ja sam ga započeo 2009. godine, da bih malo smršao, prestao sam da pijem... Iza njega ne postoji nikakva filmografija. Svaki čitalac će učitati svoja značenja. Jeste Filip K. Dik bio negde meni u mozgu ali zbog romana „Tecite suze moje, reče policajac“ koji je triler. A Filip K. Dik je čendlerovski pisac i sve najbolje što je napisao zapravo je skidao Rejmonda Čendlera. I zato nikada nije bio priznat u SF književnosti, jer on to nikad nije ni bio. Takođe, ovo je moj najfilmičniji roman iako se ne naslanja ni na šta konkretno... Iako nisam imao konkretnu muziku u glavi dok sam pisao, kasnije kada sam čitao roman zapitao sam se koja muzika zapravo ovde odjekuje. Imao sam jedno poglavlje iz prve verzije koju sam odvojio kao zasebnu priču. Ono se događa u kafani gde sviraju kantri pesme na moravski način... kreće „Ring of fire“ u nekom čudnom prepevu,
sve pesme Džonija Keša prepevane su u duhu „Južnog vetra“. Tog poglavlja nema u ovoj verziji romana, ali pukne me šta to odjekuje, šta to čuje Jordan dok hoda kao mračni anđeo? On čuje Seju Kalača koji peva pesmu Kanje Vesta, Rikija Lugonjića kako peva Džastina Bibera u srpskim verzijama, a sa druge strane čuje Lejdi Gagu kako na nekom iskrivljenom srpskom jeziku peva „Drugarice prokletnice“, Maraja Keri peva „Kuda idu izgubljene devojke“... - zabavljao je prisutne izborom muzičke podloge za knjigu. Iako je promocija trajala neuobičajeno dugo, niko nije napustio mesto dešavanja, a činilo se da sve više ljudi dolazi pa je pred kraj i sam autor pozvao prisutne da mu postave bilo koje provokativno pitanje. I pre nego što bi se neko osmelio da pita, Magični je već imao u glavi pitanje i odgovor. - Čak vas ni to ne interesuje, a mogu napisati pose-
ban roman o tome, vezano za moje navodne pretnje smrću gradonačelniku Niša. Meni je uz sudsku presudu rečeno da na javnim skupovima i medijskim istupima pazim šta govorim jer su mi sad kao oprostili, ali sledeći put neće. Ako baš hoćete da znate, oni iz vrha vlasti su platili za mene tu kaznu, pa su mi platili obeštećenje, pa su mi objavili roman, pa su mi dali brdo para za to i tako dalje. Ja sam tada bio spreman da odem u zatvor... - u tom momentu prekida se promocija zbog svih probijenih termina. - Ovo nije bio akt cinizma niti akt promocije mog romana i Magičnog Ćire, to je davno završen proces. Ovo je akt, čin ljubavi prema vama što me čitate - uspeo je da kaže na kraju Zoran Ćirić pre nego što mu je isključen mikrofon, a poštovaoci njegovog dela već su stali u red za potpisivanje nove knjige.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
In memoriam Đerđ Konrad (1933–2019)
Razumem pisce kada se okreću istoriji, publika je željna leševa u pričama. Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezone ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, napisao je Đerđ Konrad. Tatjana Nježić VELIKI MAĐARSKI KNJIŽEVNIK i sociolog preminuo je 13. septembra u svom domu u Budimpešti, saopštila je njegova porodica, a prenele svetske i ovdašnje agencije. Rođen 1933, bio je istaknuti stvaralac, zagovornik individualne slobode, disident u vreme komunizma u Mađarskoj, suosnivač Mađarske digitalne književne akademije (1988), predsednik međunarodnog PEN-a 1990-1993. predsednik je Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg, od 2006. inostrani član SANU, dobitnik prestižnih nagrada među kojima “Herderova”, “Manes Sperber”, “Franc Verfel”, “Evropska nagrada za esej”, “Teslina nagrada”… Ovdašnju publiku privukao je između ostalog knjigama “Gubitnik”, “Klatno”, “Identitet i histerija”, “Antipolitika”, “Jugoslovenski rat”, “Odlazak od kuće i povratak kući”…
U nekoliko navrata bio je gost Beograda i ovih prostora, što su bivale prilike i za razgovore za medije. Kada je o “Blicu” reč, pomenimo dva. Početkom marta 2000. između ostalog govorio je o svom viđenju rata u Jugoslaviji ističući da je odgovor na ubijanje nedužnih bilo ubijanje nedužnih te da se lanac mora prekinuti. Na pitanje kako to učiniti, odgovorio je: “Ono što Zapad očekuje jeste odricanje od upotrebe sile protiv vlastitih civila i građana. Suverenitet nacionalnih država je ograničen. Od trenutka kada su nacije, države i vlade prihvatile Deklaraciju o osnovnim ljudskim pravima, nedopustivi su i logori i masovne grobnice.” Upitan za specifičnost jugoslovenskog rata, kazao je: “To je prvi napadački rat u istoriji NATO, promocija najnovije generacije ratne tehnologije i demonstracija situacije da je moguće i bez velikih ljudskih žrtava pobediti. Samo, što se u političkim pitanjima ne može pobediti, moguće je jedino ubediti. Znači, fatalna obaveza okruglog stola je neizbežna. Na kraju će svi morati da sednu za isti sto i da se dogovore kao što se i mafijaški klanovi uvek dogovore.” Kritički je govorio o NATO bombardovanju. U knjizi “Antipolitika” (tekst “S kojim pravom”) napisao je da je “Milošević bio potreban Zapadu, da se ‘uklopio u sliku đavola’, da je “oduzeo Zapadu nevinost”, “u izvesnom smislu pobedio”, da su “sve do sada zapadne demokratije značile nešto dobro, sada pak znače da veliki napadaju male”, a u razgovoru o napisanom je istakao: “Rat i sankcije ne razgrađuju komunistički diktatorski režim, nego ga ho-
foTo: EPA/MARKuS ScHolZ
Ako je sve politika, to otupi čoveka Đerđ Konrad je bio istaknuti stvaralac, zagovornik individualne slobode, disident u vreme komunizma u Mađarskoj, dobitnik prestižnih nagrada
mogenizuju. Rat je usporio demokratizaciju društva.” U intervjuu iz polovine februara 2003. bilo je reči o njegovom romanu “Melinda i Dragoman” (“Stubovi kulture”) u kome je napisao: “Razumem pisce kada se okreću istoriji, publika je željna leševa u pričama. Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezona ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, a biografije zlotvora se bolje prodaju od žitija svetaca. Ko je više ubijao, veći je vođa bio.” A o političnosti je rekao: “Apolitični su oni koji su zapravo predmet manipulacije, jer se kao ne mešaju u politiku, politični su suprotno od toga, a antipolitični oni koji imaju aktivnu trajnu sumnju u odnosu na svagdašnju vlast. Jer, u prirodi svake vlasti je da nas potčini. Kada se to desi, možemo da razmišljamo samo u njihovim utrobama, kao biblijski Jon koga je progutao kit. Kao što Hobs državu
IZLOŽBA
upoređuje sa Levijatanom. Vidite, ako se nađemo u jednom tako komplikovanom i zatvorenom sistemu koji nas sve potpuno obuhvata, onda se stvarno osećamo kao da smo pojedeni, kao da smo u utrobi nekog monstruma. To se, naravno, odnosi pre svega na totalitarna društva kao što je, recimo, Severna Koreja, a mogao bih da navedem još neka takva. U njima ne verujem da razuman čovek može imati ikakve misli koje nemaju veze sa državom. (…) Mislim da u čoveku postoji jedan odbrambeni mehanizam koji teži tome da uspostavi prirodne relacije, i on čak vrši nasilje prema lažnim odnosima. Ako je previše politike, ako je sve politika, to može da strahovito da otupi čoveka i čak prouzrokuje neke stomačne smetnje. Dakle, prirodna odbrana organizma ogleda se u tome što jedinka ne razmišlja samo o vlasti. Zato je veliko dostignuće istorije pojam građanina, osobe koja ima svoju privatnu sferu u koju vlast ili politika nemaju pristup.”
foTo: PRoMo
Radovi Dejana Mrđe u Galeriji “Haos” Izložba profesora arhitekture Dejana Mrđe iz Londona, umetnika našeg porekla koji živi i stvara u Engleskoj, biće otvorena večeras (20) u Galeriji “Haos” u Beogradu. Autor će se predstaviti crtežima velikog formata, slikama, skulpturama/instalacijama i video radovima. Njegovi radovi pokrivaju nekoliko tema koje se uvezuju i pretapaju jedna u drugu – repeticija u crtežu, crtanje sa drugima, crteži kratkog trajanja, crteži kao apstraktne mape, ritmovi u crtežu, crteži kao mapiranje migracije, pokret i repeticija u putovanju, vozovi, ritam
i repeticija zvuka crtanja i vozova itd. Dejan Mrđa koristi performativni i apstraktni crtež, grupni crtež, repetitivni ritmički pokret, instalacije, video i zvuk da stvori prostor slobodan od komodifikacije u kojem bi veze na unutrašnjem, telesnom, neverbalnom i instinktivnom nivou bile ostvarive. Ovaj stvaralac ispituje odnos spoznaje i osećanja, sinhroniciteta i simbioze, privremene veze ljudi i tela što je reakcija na glorifikovanje individualnosti koje promoviše trenutna kapitalistička paradigma. Izložba će trajati do 17. oktobra.