Utorak 7. jul 2020. Blic broj 8390 www.blic.rs
POP&Kultura Preminuo slavni kompozitor Enio Morikone (1928-2020)
foto: epa/paul bergen
Zbogom, Maestro, hvala za sve emocije koje si dao u filmovima
2 POP&Kultura
Naslovna Uspevao sam da uverim reditelje da su moje ideje bolje od njihovih. Bilo je dobro što im se takav rezultat najčešće sviđao više nego njihove početne zamisli - govorio je slavni Enio Morikone, koji je preminuo juče u jutarnjim časovima. Neven Džodan
Tek je 2007. godine dobio počasnog Oskara za životno delo koji mu je uručio Klint Istvud, a 2016. ova nagrada najzad je otišla u njegove ruke za muziku koju je napisao za film “Podlih osam” Kventina Tarantina
foto: epa/paul buck
Jedan od najvećih kompozitora današnjice Enio Morikone preminuo je u bolnici u Rimu od posledica pada i frakture butne kosti. Komponujući više od 50 godina, italijanski maestro je za života napisao više od 500 muzičkih tema i numera za filmove, među kojima su “Za šaku dolara”, “Dobar, loš, zao”, “Bilo jednom na Divljem zapadu”, “Misija”, “Sinema Paradizo”, “Nesalomivi”, “Podlih osam“... “Morikone je preminuo juče u zoru. U svojim poslednjim trenucima se oprostio od svoje supruge Marije, koja ga je posvećeno podržavala i pratila tokom čitavog života. Zahvalio se svojoj deci i unucima na ljubavi i pažnji. Posvetio je i poseban oproštaj publici i obožavaocima iz čije svesrdne podrške je uvek izvlačio stvaralačku snagu”, naveo je porodični prijatelj i advokat Đorđo Asuma, koji je istakao da će sahrana Morikonea biti održana u okviru privatne ceremonije u krugu porodice. Enio se školovao na konzervatorijumu Santa Sesilija, gde je studirao kod slavnog kompoziora Gofreda Petrasija, a kada je stekao neophodno znanje počeo je da komponuje muziku za radio-drame i pozorište, a takođe svirao je u orkestru koji se specijalizovao za muziku pisanu za filmove. Nije tada bio zadovoljan svojim učinkom. Znao je da može bolje. Pošto je posle rata filmska industrija cvetala u Italiji, Morikone je primetio da im nedostaje dobra, upečatljiva muzika i budući da je bio u besparici, počeo je da sarađuje da drugim kompozitorima i piše partiture za filmove. Iako nije imao značajnog uspeha, polovinom šezdesetih godina dobio je poziv od tada malo poznatog reditelja Serđa Leonea da komponuje muziku za njegov vestern u kome glavnu ulogu tumači tada anonimniji glumac Klint Istvud. Pri prvom susretu sa Leoneom, Morikone ga je podsetio da su njih dvojica išli u istu osnovnu školu i prihvatio je zadatak da napravi muziku koje će biti nešto sasvim drugačije od uobičajene zvučne sli-
Tri puta na bis u Beogradu Napustio nas je još jedan velikan muzičke umetnosti, autor koji je plemenitim zvukom obogatio mnoge kultne filmove, a svojom muzikom obeležio period druge polovine XX veka. U elitnom društvu, u kome su bili Džon Vilijams, Nino Rota, Moris Žar, Mišel Legran, Majkl Kejmen, Žozef Kosma, učinio je da primenjena muzika postane izuzetno važan faktor uspeha velikog broja filmova koje su gledali milioni ljudi širom sveta. Enio Morikone je stekao klasično muzičko obrazovanje, ali je svoj ugled izgradio pišući muziku za film, pozorište i televiziju, što čini partiture za preko 500 različitih dela. Sarađujući sa velikim svetskim rediteljima, kao što su Serđo Leone, Brajan de Palma, Džon Karpenter i Oliver Stoun, napisao je neke nezaboravne muzičke teme, koje su svoj život nastavile i posle prikazivanja filmova u kojima su nastale (Misija, Bilo jednom na Divljem zapadu, Cinema Paradiso...) Rad na primenjenoj muzici postavlja pred kompozitora mnoge izazove – muzika ne sme biti nametljiva, mora uvek biti u drugom planu i svojim zvukom oplemeniti sliku i pojačati emocije koje glumci treba da prenesu gledaocima. Enio Morikone je u tome uvek potpuno uspevao, ali je u isto vremena njegova melodijska invencija postigla da ta mu-
zika nastavlja da živi i kasnije, kao samostalno delo i da se izvodi na koncertima u velikim svetskim salama. Zapamćen je njegov poslednji koncert u Beogradu, kada je pred 15.000 slušalaca dirigovao okestrom „Roma simfonijeta“ i našim horom „Obilić“. Publika ga je tada tri puta vraćala na bis, a koncert je trajao skoro tri sata. Enio Morikone je pravi primer činjenice da ne postoji apriorna podela među muzičkim žanrovima i da tzv. popularna muzika može dati dela koja svojim kvalitetom stoje rame uz rame sa kompozicijama najznačajnijih autora umetničke muzike. Vojkan Borisavljević, kompozitor i dirigent
ke za vesterne. I zaista, napravio je neobičnu, setnu temu, punu zvižduka, crkvenih zvona, pucketanja bičeva... Muzika za film “Za šaku dolara” je početak njihove saradnje, koju su nastavili i na “Za dolar više”, “Dobar, loš zao”, a krunisali u ostvarenju “Bilo jednom u Americi”. Od tada je Enio Morikone ostao sinonim za muziku u vestern filmovima, iako je ovaj žanr samo deo njegovog stvaralaštva. - Uznemiren sam kada ljudi misle o meni kao o stručnjaku za vesterne. Oni su samo relativno mali procenat muzike koju sam napisao - izjavio je Morikone u jednom od intervjua. A napisao je muziku za više od 500 filmova. Sarađivao je sa Bernardom Bertolučijem (Dvadeseti vek), Džonom Bormanom (Exorcist II), Džonom Karpenterom (Stvor), Brajanom de Palmom (Nesalomivi), pisao je muziku za “Misiju” Rolanda Žofea, “Bioskop Paradiso” Đuzepea Tornatorea..., a često je isticao da mu je žao što nije radio muziku za “Paklenu pomorandžu”. - Najčešće, kad filmski reditelj pokušava da vam da savet ili neku ideju u vezi muzike, treba imati na umu da oni nisu kompozitori, njihove ideje utemeljene su na nekoj muzici koju su ranije čuli pa tako pokušavaju da utiču na mene, kao i na druge kompozitore. Ponekad sam i uspevao da prihvatim neke od tih boljih saveta, ali najčešće je bilo obrnuto. Uspevao sam da uverim reditelje da su moje ideje bolje. Bilo je dobro što im se takav rezultat najčešće sviđao više nego njihove početne zamisli - izjavio je Morikone. Uprkos velikom uspehu i brojnim priznanjima, pet puta je bio nominovan za Oskara, ali mu je stalno izmicao. Tek je 2007. godine dobio počasnog Oskara za životno delo koji mu je uručio Klint Istvud, a onda je 2016. ova nagrada najzad otišla u njegove ruke za muziku koju je napisao za film “Podlih osam” Kventina Tarantina. Morikone je jedan od retkih kompozitora filmske muzike koji svoja dela izvode pred publikom. Čuveni maestro je, iako u poznoj starosti, punio najprestižnije svetske dvorane, a njegovi koncerti su redovno bili rasprodati. Publiku u Srbiji je obradovao 2009. godine veličanstvenim koncertom u Areni. Njegova muzika bila je nezaobilazni deo koncerata najpopularnijih muzičara kao što je Brus Springstin ili bend “Metallica”, čiji koncerti su počinjali Morikoneovom “The Ecstasy of Gold” iz filma “Dobar, loš, zao”.
POP&Kultura 3
Vladan Matijević
Kratka istorija našeg propadanja Većina se slobode govora odrekla iz raznih razloga; iz interesa, iz straha, smatra je luksuzom, zato što nije u stanju za nju da se izbori... kaže poznati pisac Vladan Matijević.
ne stvari drži pod kontrolom, ali je i poguban. Ignorišući razum i oslanjajući se na razne vrste hipnoze, redovno se zapadne u velike probleme. U šestom poglavlju kažete i: ”biti ovde mesec dana a ne izludeti veliki je podvig”. Šta je sa onima (nama) koji ovde decenijama zanoćavaju i osvanjavaju? - Ne znam jer sam i ja ovde. Treba pitati nekog neutralnog. Možda one koji ovde ponekad navrate. Pretpostavljam da se oni svemu ovome čude i da kažu da ovakvog cirkusa nema nigde. Možda grešim. Čovek je sklon nabrajanju nevolja i gledanju loših i mračnih stvari u svemu. Ali na sreću postoje i oni koji umeju da se raduju životu uprkos svemu što im on donosi. U romanu je takav Vladimirov otac kojem je za sreću bilo dovoljno da svake godine letuje u Dubrovniku.
Dobitnik Ninove, Andrićeve nagrade, kao i nagrada Meša Selimović, Bora Stanković, Isidora Sekulić, i drugih priznanja osvojio je čitaoce novim romanom indikativnog naziva “Sloboda govora” (Laguna). Kao i u knjigama kojima je do sada plenio čitalačku pažnju (romani “Pisac iz daleka”, časovi radost”, “Vrlo malo svetlosti”... zbirke priča “Pristanište”, “Prilično mrtvi”... i pesme “Ne remeteći rasulo”, “Samosvođenje”...) i u novom delu njegov književni svet odiše čudesnom punoćom i slojevitošću jednostavnosti. Na stranicama “Slobode govora” niže se uzbudljiva priča o misteriznom nestanku novinara Saše Čomskog i njegovom prijateljstvu od studentskih dana sa kolegom Vladimirom F. A kroz trilerski zaplet prelama se opora slika naše sadašnjosti, odnosno erozije svih vrednosti, izdaje, pogubnih podela i sudbine novinara i srpskog društva uopšte u tri poslednje neslavne decenije... Urednik Dejan Mihajlović ističe da je u antologijskom poglavlju “Prijatelji”, u gotovo filmskom ritmu, jezgrovito i nepoštedno iznesena kratka istorija našeg propadanja a da istovremeno nije narušen romaneskni naboj niti zanemaren razvoj odnosa dva glavna lika, jednog promašenog i jednog uspravnog čoveka. Ukratko; pisac na kraju navodi čitaoca da se sa nevericom zapita: da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili zapravo mediji kreiraju stvarnost... Na početku razgovora, upitan za motiv i inspiraciju da napiše roman “Sloboda govora”, Vladan Matijević ozbiljnim tonom, a uz diskretni osmeh kaže: - Ne znam da li ja tražim priče ili one mene. Dakle? - Moć medija je danas nesagledivo velika i svi žele da pokore medije da bi služili njima. A gde je moć tu je uvek i priča o dominaciji, o raspodeli uloga na gospodare i sluge. Tu je, kao i uvek, i priča o onima koji neće ni da gospodare ni da služe, o slobodnim ljudima. Ona je najinteresantnija za pisca. Naravno, ne može se roman držati striktno samo jedne teme, moraju se paralelno prikazati i one koje su povezane sa glavnom temom i koje se s njom prepliću. А te sporedne teme često postanu jednako važne ili čak bitnije i bolje osvetljene od glavne. Slobodu govora sam započeo kao dramski tekst da bih napisao roman koji se sastoji samo iz dijaloga, onda sam napisao roman u trećem licu, pa u prvom... Praktično sam uradio nekoliko verzija ro-
foto: petar marković
Tatjana Nježić
Na osnovu moje predstave o stvarnosti, rekao bih ni danas nije lepo i da će sutra biti isto ili još ružnije
mana pre nego što sam shvatio kakav želim da bude. Na poslednjoj verziji sam radio dve godine. S obzirom na taj indikativan naslov, a danas i ovde, gotovo da je nemoguće izbeći pitanje - ima li slobode govora? - Ima. Mali broj ljudi je koristi. Većina je se odrekla iz raznih razloga. Iz interesa, iz straha, smatra je luksuzom, ili zato što nije u stanju za nju da se izbori. Ne mislim da su u pravu oni koji kažu da danas nema slobode. Nje nikada nije ni bilo u izobilju, uvek je čovek za nju morao da se bori, da je osvaja. Pa čak i u okviru porodice je tako. Dete mora da se bori za slobodu u ponašanju, kasnije i za druge svoje izbore. Oni koji upravljaju društvom uvek žele, skriveno ili pritvorno, malog, sputanog čoveka, na kratkom povocu. Na to mnogi ne pristaju. Brojni su primeri u istoriji osvajanja slobode, i lične i za druge ljude. A sloboda govora je najvažnja od svih čovekovih sloboda, ona je uslov da neko bude biće. U romanu se prepliću novinarstvo, re-
dakcija, hotel, trilerski zaplet… A nije li u glavnoj ulozi zapravo izražavanje i govor kao sredstvo i ostvarivanja i sputavanja slobode, i svoje i tuđe? - Jeste. Vladimir F. govorom pokušava da se oslobodi, recepcioner, čistačica, konobar i stariji narednik govorom zadržavaju F.-a i uskraćuju mu slobodu. Uopšte, u hotelu Panorama, u kojem vlada teror, govor ne služi za sporazumevanje, već da sile mraka odabranu žrtvu zadrže u svojevrsnoj vrtešci iz koje nema izlaza. Jednom od glavnih likova, novinaru, dali ste ime Čomski? Drugi junak Vladimir F. je čovek koga je, kako ste napisali “Najviše izluđivala izdvojenost od sveta koju je neprestano osećao”... - Čovek je društveno biće i ima potrebu da komunicira sa drugim ljudima, da nečemu pripada. Potreban mu je neograničen prostor. Skučenost i nametnuta autističnost, izluđuju svakog pojedinca. Samoća, ako nije izabrana, teška je. Izolovanost i marginalizovanje određenih grupacija u društvu najlakši je način da vlast određe-
U romanu sam razmatrao slobodu i neslobodu izražavanja, pritom sam govor predstavio kao način da se ostvari sloboda, ali i kao sredstvo za sputavanje slobode drugog, kaže autor
Roman “Sloboda govora” je i literarna dijagnoza ovdašnjeg života i sadašnjosti. Ako iskoračimo iz romana; kog nam je žanra realnost, ko su i kakvi su glavni likovi na javnoj ceni? - Kako kome. Nekima je realnost komedija, nekom sapunica, nekom triler, nekom horor... A likovi koje javnost doživljava kao glavne tek su priča za sebe. Ne mogu na njih da trošim reči. Šta je ključno obeležje ovog postizbornog, novokoronarnog trenutka? - Čini mi se umor i predaja. Barem u krugu u kojem se ja krećem. A od društva koje se nalazi u stanju očaja može se očekivati sve i svašta. Vaš roman otvara i pitanja da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili zapravo mediji kreiraju stvarnost, da li je moguće da događaji o kojima se govori u medijima tek po njihovom objavljivanju prelaze u realnost? - U romanu “Sloboda govora” je prikazana ta interakcija. Pretpostavljam da je ima i u stvarnosti. Ako je nema sada biće je uskoro, jer se ide ka njoj. U dvadeset prvom veku su sve medijske manipulacije moguće, pa i kreiranje same stvarnosti, ne samo njene slike. Onima koji imaju želju da manipulišu drugim ljudima otvorene su bezbrojne mogućnosti. I sam se pitam da li su mediji stekli tu novu potrebu. Možda su prevazišli ulogu da informišu, pa dodelili sebi zahtevnije, komplikovanije i nečasnije uloge. U svemu tome se otvara i pitanje ko su i kakvi su danas novinari, urednici…? - Kao i pisci, naučnici, sveštenici, zanatlije... Ima ih i ovakvih i onakvih. I, kakvo sutra se nazire iz svega toga? - Na osnovu moje predstave o stvarnosti rekao bih da ni danas nije lepo i da će sutra biti isto ili još ružnije. Takav stav zauzimam i pri pisanju, u želji da razobličim stvarnost i presiju nad čovekom. Pokušavam da budem na tragu Ernesta Sabata koji je rekao da je jedan od zadataka književnosti da probudi čoveka koji ide prema vešalima.
4 POP&Kultura
Pozorište
Jedini pravi ri je ne rizikova
Počele probe predstave „Orlando” u Narodnom pozorištu Prva čitaća proba predstave „Orlando” Virdžinije Vulf, u dramatizaciji Tanje Šljivar i režiji Bojana Đorđeva, održana je juče u foajeu Treće galerije. Premijera je planirana za oktobar na Sceni „Raša Plaović“, a u ansamblu su Marija Vicković, Dušanka Stojanović Glid, Sena Đorović, Vanja Ejdus, Suzana Lukić, Nikola Vujović, Pavle Jerinić, Miloš Đorđević, Zoran
Ćosić i Dragan Sekulić. U autorskoj ekipi su i Siniša Ilić (scenograf), Maja Mirković (kostimografkinja), Luka Papić (kompozitor), Čarni Đerić (scenski pokret) i Dijana Marojević (scenski govor). Ovo će biti prva postavka u Narodnom pozorištu tog poznatog bezvremenog dela o identitetu i društvu, ljudskim sličnostima i različitostima, koje je slavna engleska knji-
ževnica Virdžinija Vulf napisala 1928. godine. Planirano je da deo čitajućih proba (u skladu sa svim epidemiološkim merama zaštite od korona virusa) traje naredne dve nedelje, a potom sledi pauza i nastavak rada u septembru. Prvoj probi prisustvovale su upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić i v.d. direktora Drame Molina Udovički Fotez.
Minijature Umetnost ubija Piše Vladimir D. Janković NAIĐOH JUTROS NA školski sastav o Andrićevoj priči „Aska i vuk“ koji sam napisao pre pet-šest godina za starijeg sina. Začudilo me je koliko mi roditelji možemo da utičemo na način razmišljanja svoje dece, a i ne toliko dece koliko nastavnika i nastavnica srpskog (ako uopšte pročitaju šta im deca predaju): „(...) Aska, koja je sama i bila kriva što se našla oči u oči s nemilosrdnim protivnikom, pribegla je sada lukavstvu, pošto je ni snaga ni brzina ni spretnost nisu mogle izbaviti iz neprilike. Možda to i jeste suština umet-
nosti: lukavština, kao šarena protivteža sivoj smrti. Zbunjen i očaran Askinim plesom (...), vuk je pratio ovčicu preko opustelih šumskih proplanaka i kroz senovite gajeve. Nije, tako, ni primetio dvojicu pastira koji su pošli da nađu izgubljeno šilježe. Puška je opalila, i vuk je, smrtno ranjen, uspeo samo malo da odmakne, da bi ga čobani ubrzo sustigli i lako dotukli. Prevejani kurjak pao je kao žrtva opsene. A to je još jedno lice umetnosti – privid, varka. Aska se dugo oporavljala od šoka koji je preživela zbog svog nepromišljenog i sebičnog ponašanja. Nepromišljenog jer se, tako nezrela, upustila u opasnu pustolovinu, a sebičnog zato što joj je mladalački hir bio draži od brižne majke. Ali, posle lukavstva i opsene, to i jeste jedna od osobina umetnosti: sebičnost.“
Imao je prvo Branda na umu, siguran sam. Bili smo na nekoj žurci zajedno i Frensis mi je rekao: ’Šta misliš, ko bi trebalo da bude kum?’. Rekao sam - Brando. Frensis je u tom smislu stvarno poseban. On te jednostavno ispipa. Čudan je on čovek. U tim situacijama je voajer. Nikada nisam video nikog sličnog. Ne znam nikoga ko može da se toliko distancira. Da čovek takve emocionalne snage bude u stanju da se tako distancira kao što on to radi, kao Majkl Korleone. Zato je Frensis i mogao da razume tog junaka - reči su proslavljenog Al Paćina. Tatjana Nježić Serija “Lovci”, koja se u februaru pojavila na Amazonovom striming servisu, odmah je pobudila veliku pažnju i svetske i ovdašnje publike. Pobudila je i kontoverze, budući da otvara i pitanja Holokausta, a promovisana je i kao prva uloga koju je Al Paćino ostvario u televizijskoj seriji što, poznavaoci tvrde, nije baš sasvim tačno, no prva ili ne - izvanredna je. Prošle godine, uz ostale, zablistao je u ulozi sindikalnog vođe Džimija Hofe prethodno dugoočekivanom gangsterskom film u Martina Skorsezea “The Irishman” u kome i legendarni Robert de Niro igra irsko-američkog plaćenog ubicu Frank Širana. (Njima se pridružio i Džo Peši kao mafijaški šef Rasel Bafalino). Po IMDB-u sledi Šekspirov “Kralj Lir” sa njim u naslovnoj roli. Istini za volju, i ranijih godina se pisalo o tome (i ostalo na pisanju), ali već i sama pomisao - Paćino kao Lir, čini da čoveku krene voda na usta i da se sav u oko i uho pretvori… Uostalom, ako je verovati internetu, 25. aprila je napunio 80 godina. Dakle; Lir… Sve skupa automatski podseti i šta je svojevremeno rekao o Šekspiru i Liru, i ne samo o tome. A rekao je: - Morao bih da probam Lira. Morao bih da ga probam kao što probaš sve drugo, da vidim koliko se udobno osećam u ulozi. Pitanja koja moram da postavim su; zašto ga one dve ćerke ne vole? I zašto ga ona jedna voli? Šta je uradio njoj, a njima nije? Takve stvari čovek radi kada radi Lira. Pri prvom čitanju vidiš šta shvataš metaforički, koje su ideje… a onda je sledeći korak pretvaranje tog komada u nešto što razumeš i što možeš da interpretiraš. Ja bih se bavio međuljudskim odnosima, naročito odnosima među decom, i prošlim životom Lira, njegovom ženom koju je imao, time kako su došli do tog trenutka. Čime se bavio kralj lir, kako izgleda? Gde bi to bilo? Kako bi se moglo uraditi tako da nešto znači? Takve nijanse bile bi veoma važ-
ne. To bi bio početak. Kada bih radio Lira, morao bih da osmislim nekog junaka kroz koga bi Lir mogao proći. Ko bi to mogao biti? Kako bih sebi dao distancu koja mi je potrebna da bih ga igrao? Svojevremeno, kod nas u izdanju “Stylosa” (prevod Tanja Slavnić) objavljena je knjiga “Al Paćino - njegova priča” Lorensa Grobela, zbirka intervjua koju je autor, inače novinar, radio sa proslavljenim glumcem od 1979. do 2005. Poslastica, a i svojevrstan udžbenik… Ozbiljno sam se zbunio Paćino je tokom karijere, posebno u prvom delu bio vezan za pozorište, Li Strazberg je veoma uticao na njega a na pitanje o svojoj prvoj filmskoj ulozi, u filmu “Panika u Nidl parku”, šta je prvo pomislio kada se video na filmskom platnu, rekao je: - Bio sam pijan kad sam gledao premijerno prikazivanje, ali i iznenađen koliko sam odskočio, bilo me je svuda. Doduše, rekao sam; e, to je talentovan glumac, ali mu treba rada. Pomoći. I treba mu da radi. I uči. Ali talenat postoji.’ U jednoj sceni trebalo je da dilujemo drogu na nekom uglu. I baš se tamo nalazio tip koji je stvarno dilovao heroin. Pogledao sam ga i on je pogledao mene, i ja sam se ozbiljno zbunio. Ne volim puno da pričam o sebi - ponekad imam utisak da nisam ja taj koji ima nešto da ponudi nego, nadam se, moj talenat. Jedan od bisera njegovog opusa svakako je uloga u “Kumu”, za koju Grobel upitno napominje da je znao da će je dobiti. - Ponekad osetiš stvari. Jednostavno znaš. Na neki način nije teško proceniti nešto ako mu dozvoliš da se desi. Kad se na putu ispreče ego i pohlepa, teže je proceniti situaciju. Ali ako se malo odmakneš, sagledaš, možeš osetiti šta će se desiti. Da nisam dobio ulogu u “Kumu”, iskreno, bio bih iznenađen. Na pitanje da li ga je Kopola imao na umu pre ili nakon što je doneo odluku o Brandu, odgovara: - Imao je prvo Branda na umu, si-
POP&Kultura 5
Al Paćino
izik ati guran sam. Bili smo na nekoj žurci zajedno i Frensis mi je rekao: ’Šta misliš, ko bi trebalo da bude kum?’. Rekao sam - Brando. Frensis je u tom smislu stvarno poseban. On te jednostavno ispipa. Čudan je on čovek. U tim situacijama je voajer. Nikada nisam video nikog sličnog. Ne znam nikoga ko može da se toliko distancira. Da čovek takve emocionalne snage bude u stanju da se tako distancira kao što on to radi, kao Majkl Korleone. Zato je Frensis i mogao da razume tog junaka. Razgovarali su i o intrigantnoj priči o prvom velikom Paćinovom honoraru, o čemu su inače svi pričali… - Hteli su da mi daju 100.000 za drugi deo, i čak sam i ja znao da je to… Rekli su: ’Šta kažeš na 150.000?’ Rekao sam: ’Pa, ne verujem.’ Rekli su: ’Šta ako Puzo napiše scenario’. Rekao sam: ’Naravno’. Mario je napisao scenario, ja sam ga pročitao i bio je ok, ali nije bio… pa sam rekao - ne. Podigli su na 200.000. Rekao sam - ne. Onda su podigli na 250, pa na 300, pa na 350. Onda su napravili veliki skok i otišli na 450.000. Ja sam rekao - ne. Onda su me pozvali u kancelariju u Njujorku. Na stolu je stajala boca viskija. Počeli smo da pijemo, pričali smo, smejali se i producent je otvorio fioku i izvadio jednu metalnu kutiju. Sedeo sam preko puta i on ju je gurnuo preko stola prema meni. Rekao je: ’Šta ako ti kažem da je unutra million u kešu?’ Rekao sam: to ništa ne znači - to je apstrakcija. Bila je to najneverovatnija stvar. Na kraju sam se, maltene izvinjavao čoveku što nisam
Morao bih da probam Lira. Morao bih da ga probam kao što probaš sve drugo, da vidim koliko se udobno osećam u ulozi. Pitanja koja moram da postavim su: Zašto ga one dve ćerke ne vole? I zašto ga ona jedna voli?
Postoji tu jedna čudna stvar koja mi smeta. Ne razumem je. Rade se istraživanja. Stvarno to rade na univerzitetima, i pitaju ljude šta bi voleli da gledaju. Neće da me gledaju u komedijama. Hoće da me gledaju u ozbiljnim ulogama
uzeo milion. Grobel primećuje kako je ovaj, očigledno, iznosio ponudu kao da je Paćino stvarno mafijaš, i pita šta ga je ipak navelo da se predomisli. - Frensis mi je rekao za scenario. Bio je tako ludo uzbuđen što ima izgleda da se film radi, da je inspirisao svakoga. Kosa na glavi mi se podigla. To nekada možeš da osetiš sa režiserom. Ja obično kažem, ako to osetiš od režisera - radi sa njim. Jeste li sigurni da ste Al Paćino U nekom momentu, kao već proslavljeni glumac, Paćino nije imao agenta… - Menjao sam agente. Na svoju ruku. U jednom periodu nisam imao agenta pa sam pozvao Vilijama Morisa. Telefon je zazvonio, neko se javio i ja sam rekao: ’Mogu li da razgovaram sa saradnicima Vilijama Morisa? Tražim agenta.’ Ona je kazala: ’O, kako se zovete?’ Odgovorio sam: Al Paćino. Rekla je: ’Jeste li sigurni?’. Upitan kako je radio ulogu Majkla, između ostalog je kazao: - U prvom “Kumu” trudio sam se da stvorim neku vrstu enigme, enigmatični tip osobe. Da se ta zatajnost oseća dok gledamo tu osobu, i uviđa kako ga ne poznajemo u potpunosti. Kada vidite Majkla u nekim od onih scena u kojima izgleda kao u nekom transu, kao da mu je um do kraja ispunjen mislima, to sam radio. Slušao sam Stravinskog na snimanju, da bih mogao to da postignem. Osećao sam da je to duboka drama u tom liku. Inače, mogao je biti dosadan, ravan. Nikada nisam baš toliko radio na ulozi. Bila je to najteža uloga koju sam ikada odigrao. Veli Marlona Branda nije gledao dok radi… - Ne mislim da bilo šta mogu da naučim gledajući. Ne volim da gledam. Čak i u “Kumu” ljudi pitaju, zar nisi gledao Branda? Govorio sam: Ne, gledam ga kad je završeno i na platnu. Učim bolje i učim
više kada prođem kroz nešto i sam napravim greške. U suprotnom postoji tendencija da izbegavaš greške koje bi te mogle nekuda odvesti. Neko vreme bio sam pod uticajem i impresioniran glumom Džejsona Robertsa u filmu “Kometa Ajsmen”. Trebalo mi je dosta vremena da se oslobodim njegovog kalupa, njegovog načina izvođenja. Takođe, ne volim da mene gledaju dok snimam. Na pitanje ima li omiljenu scenu u nekom od prva dva dela “Kuma”, neki moment na koji je naročito ponosan, odgovara: - Imam jedan moment u “Kumu II”. Taj niko ne vidi. Majkl i njegov tužni brat Fredo su na Kubi, gledaju Supermenov šou u noćnom klubu, i Fredo kaže Majklu: ’Džoni me je uvek dovodio ovamo.’ I ti vidiš u tom trenutku da Majkl shvata da ga je brat izdao. To je moj omiljeni trenutak, ali je vrlo neupadljiv. Posle te scene narednog dana odneli su me u bolnicu. Interesantno je, između ostalog, govorio o komediji. - Manje je poznato, ali to sam radio pre 1968. Pisao sam komedije. Režirao sam ih i glumio u kabareima. Postoji tu jedna čudna stvar koja mi smeta. Ne razumem je. Rade se istraživanja. Stvarno to rade na univerzitetima, i pitaju ljude šta bi voleli da gledaju. Neće da me gledaju u komedijama. Hoće da me gledaju u ozbiljnim ulogama. Tako da će to i da mi šalju. Postoje šefovi studija koji kažu: ’ne, ne, ne, nećeš da ga staviš u ovo, stavi ga tamo’. To seže do davnih dana, studio kaže: njega moramo da stavljamo samo, na primer, u romantične uloge. I gde je tu šansa? Možda sam tvrdoglav, ali odbijam da sebe tako posmatram, kao robu. Kao već proslavljeni i Oskarom ovenčani glumac, igrao je Šekspira na Brodveju, a kritika ih je doslovce isekla. Na pitanje zašto je kao zvezda tog kalibra preuzeo rizik koji nosi izvođenje Šekspira na Brodveju, zašto je prihvatio tu ulogu, rekao je: - Da bih prestao da pušim. Šta bi drugo moglo biti razlog? Ne možeš da pušiš i da radiš “Ričarda III”. Postoje li razlozi zašto ljudi rade stvari? Šta je rizik? Rizik je - ne rizikovati. U suprotnom, možeš da se ubuđaš, da se ponavljaš.
6 POP&Kultura
Neostvareni stripski projekti
Program Eska(pe)jot u stripu za početnike Slobodan Ivkov Postoji političar, pre nekoliko decenija jedan od nekoliko najistaknutijih lidera opozicije Slobodanu Miloševiću, koji je bivšu zajedničku državu SFRJ (Socijalistička federativna republika Jugoslavija) u svojim nastupima, intervjuima, polemikama i sličnim povodima spelovao sa Eseferejot, Komunističku partiju Jugoslavije sa Kapejot, a Savez komunista Jugoslavije (SKJ) je izgovarao Eskapejot. Par dekada kasnije, kada je odlučio da deluje iz senke, mrtav hladan bi, gledajući u kameru, uprkos tome što postoji mnogo njegovih snimaka, a još više ljudi ga je pre toga i čulo i videlo - izjavljivao da tako nešto nije nikada izgovorio. Nimalo čudan postupak za srpske političare, koji ionako računaju na pamet ovdašnjih birača, čija memorija uveče njima samima nije korisna ni da se sete šta su doručkovali, a koji će za njega i njemu slične iz opozicije glasati tek kada oni uspeju nekako da se dočepaju vlasti. No, ono što je važno jeste da je u (pod)svesti njega i njemu sličnih članova ondašnje, do 1990. jedine Partije, aparatčika iz te i prethodnih generacija, ostala potreba da nekako u novom nazivu Partije, makar u skraćenici, ostane ono "P". "Jot" i "Jer" su slova koja je valjda još Vuk Karadžić izbacio, detalji su nebitni, ali poenta nije u "jotovanju", već u tome da je KPJ osnovana još 1919. i od tada do 1955. u razgovorima bila znana samo kao Partija, ničim izazvano na 6. Kongresu u Zagrebu preimenovana u SKJ. Gde nam se to izgubi P? Drugovi, nećemo valjda sada da je zovemo Eskajot?! Da stvar po odane i pravoverne članove bude još gora, na sledećem 7. Kongresu u Ljubljani je 1958. donet novi Program SKJ! Sveto pismo Eskapejota se promenilo! Na novi Program su nekako i pristali, ali na novi izgovor Eskajota okoštale partijce nikakva partijska disciplina nije mogla naterati, te i danas možemo da čujemo hvalospeve o Eska(pe)jotu. Možda je zbog ovakvog kopernikanskog preokreta pažnja vazda budnih pravovernika popustila, pa se na stripovanje Programa SKJ, koje je 1980. bilo na dobrom putu da se zaokruži kao još jedna od sve mogobrojnihih uknjiženih "početnica", nije dovoljno brzo reagovalo. Nije sasečen u korenu, već tek posle četvrtog nastavka! A možda se i spontano ugasio, kao što se jednog dana samo urušila i njiho-
va Partija. Kada smo pisali o razlozima zbog kojih su u Srbiji neki stripski projekti osujećeni, naveli smo dve kočnice: producentske uzroke i (samo)cenzorske intervencije. Valjalo je dodati da za neke obustavljene inicijative često nikada nije razjašnjeno da li su u pitanju prve ili druge bremze. Pred nama je jedno od takvih, nikad dovršenih pregnuća. Program Saveza komunista u stripu za početnike ostao na svega nekoliko nastavaka, ne postavši "početnica".
UVODNICE Za one koji se ne sećaju šta su to "početnice", samo mali uvod. To su tematske stripovane knjige posvećene zasebnim pojmovima, idejama, čitavim oblastima i, ipak najčešće, biografijama po nečemu čuvenih ličnosti, većinom nosilaca fokusiranih ideja. Kroz njih se čitaoci, na relativno pristupačan način, uvode u osnove tema kojima se ove mnogobrojne i raznovrsne knjige bave. Forma gotovo da im je standardizovana: skoro uvek su širine 14, visine 20 ili 21 cm, a u proseku imaju oko 150 stranica. U svetu ih ima mnogo malih, ali do 2000. godine su u Evropi postojale samo dve dominantne izdavačke kuće specijalizovane za stripovanje ove vrste: "Writers and Readers Publishing Cooperative" iz Londona i "Edizioni Ottaviano" iz Milana. Sudeći po temama i prvim naslovima koji su se sedamdesetih i početkom osamdesetih u inostranstvu pojavljivali, i redakcije i autori (scenaristi, stripari, urednici) iz različitih zemalja bili su u međusobnim kontaktima. Sarađivali su jedni sa drugima, kreatori su im se preplitali, a sudeći po naslovima, jedan od početnih zajedničkih strateških ciljeva im je bio popularisanje i protežiranje "izvornih" levih ideja i njihovih glorifikovanih klasika, milih "po-
se, u skladu sa promenom "duha epohe" izmenio i raznovrsniji je. Kao i u odnosu prema društvenim promenama devedesetih, pogotovo u Istočnoj Evropi, mišljenja su podeljena. Iako su u većini oni koji misle da su zbirovi novih obrađenih oblasti bolji, ima tu i tamo i nostalgičnih koji smatraju da su one, sedamdesetih i osamdesetih neprikosnovene teme, na Koncept i sadržaj ovaj način neopravove “početnice” dano zapostavljene. je ovde realizovan 1920-1990. godine U katalozima su sada i "uvodi" u "... mafiju", "...postmodernizam", "...Makijavelija", "...ekologiju", "...svest", "... feminizam", "...genetiku" i slični, dok se broj eksplicitno levičarskih monografija zbog nečega ne uvećava, premda "levi splin" kroz gotovo sve neprestano provejava. No, kod nas su i dalje, čak i novi naslovi koji su ovde prevođeni (a i novi, u Srbiji kreirani), zbog tradicije i već navikle publike, ostali "... Koncept i sadržaj za početnike". Ako, i ove “početnice” je priliči nam. ovde realizovan 1990Na tom talasu po2020. godine Radovi su još u toku... stoji "Seks za početnike", ali se neki i stšezdesetosmaškom" duhu koji je otimaju pa, malo koketiraju sa napar decenija uveliko provejavao viklom stripskom publikom - masavremenim evropskim intelek- lo i žele tržišno da se izdiferencitualnim krugovima. Veoma blisko raju: "Marketing u stripu" (iako je im je bilo i prelamanje kroz levi- originalni naslov: "The Marketing čarsku vizuru događaja i ličnosti Plan"), "Crtani vodič kroz seks"... koji su obeležili civilizaciju. Da se ukratko podsetimo i otNešto se u međuvremenu do- kuda ta "tradicija"! godilo. Nisu se promenili samo izdavači (umesto "Writers and Readers..." novi izdavač "početnica" je POČECI POČETNICA postao takođe engleski "Icon Books Ltd." iz Kembridža) i dizajn, Baš u zlo doba, na Praznik raveć i, što je najvažnije - podna- da, za jedan od po okultistima karslov. dinalna četiri dana u godini, za 1. Danas se te stripovane knjige maj 1979. godine, u bivšoj SFRJ u inostranstvu zvanično više ne pojavila se prva uknjižena stripzovu "početnicama" po svom, ši- ska "početnica", ni manje ni više rom sveta čuvenom podnaslovu nego Marksov i Engelsov "Mani"...za početnike" (na primer "Mar- fest komunističke partije" u striks za početnike", "Lenjin za počet- pu. nike"...), već odnedavno, od druge Prvi izdavači knjige bili su ljupolovine devedesetih, novi naslo- bljanska nedeljna studentska novi i obnovljena izdanja imaju i no- vina "Tribuna" i, kao saizdavač, ve, ne više "pod-", već "nad-" na- zagrebački "Studentski list". Auslove: "Uvod u Marksa", "Uvod u tor je bio Italijan Ro Marcenaro, Manifest komunističke partije"... a delo je izvorno nastalo samo tri I asortiman ovih "uvodnica" godine ranije, 1976.
Pošto su se nalazili uz granicu sa Zapadom, Slovenci su ionako uvek u SFRJ pokretali nove trendove, najizrazitije u umetnosti. Drugi bi se, kao, zgražavali, a onda ih prihvatali kao svakidašnje. Tako se uz ljubljansku "Tribunu" te 1979. prikačio i zagrebački "Studentski list", ali je neko u hrvatskoj redakciji, uredno za svaki slučaj i za ne daj bože, napisao nepotpisani tekst, u kojem je po principu "mi jesmo to uradili, ali oni su prvi počeli", na početku stajalo "Beogradski je STUDENT objavio još krajem 1977. godine 24 stranice iz tog strip-izdanja". Posle je "Manifest..." kao knjigu objavio i beogradski Dom omladine, da bi 1982. zbog potražnje štampao još jedno izdanje, tada u saradnji sa "Studentskim izdavačkim centrom", čuvenom "Radionicom SIC" iz Balkanske br. 4, čiji je slogan bio: "SIC transit gloria mundi!" Univerzitetski i gradski Komiteti (ne sećam se da li i Centralni komitet) su reagovali, ali nesinhronizovano i neefikasno. Otprilike na nivou primedbi: "Drugovi, da li je to trivijalizacija našeg temeljnog internacionalističkog, ideološkog dela?", "Lepo je sve to, dragi drugovi, doduše nije baš lepo nacrtano, ali, drugovi, zašto nam Marks i Engels namiguju sa naslovne stranice?" i sve u tom smislu. Uglavnom, stara garda je bila amortizovana, a nezaustavljiv "početnički" proces se nastavio, sve do današnjeg "Srbina za početnike" i "Četnika za početnike". U SIC-u su potom od 1980. usledili "Marks za početnike", "Lenjin...", "Frojd..." i "Ajnštajn...". Četiri "početnice" u tiražu, svaka po 10.000 primeraka, pri čemu su "Marks..." i "Frojd..." 1984. još jednom doštampani! Čak je 1987. kreiran odličan "Vuk (Karadžić, naravno) za početnike" scenariste Bore Đokovića i crtača Dragana Bosnića. Dalje od toga se nije išlo. Planiran je, pa i u sajamskom katalogu SIC-a najavljen "Tesla za početnike", a kao crtač Mirko Ilić, ali... ništa od toga. Posle, 13 godina - ništa!
DOK TRAJE OBNOVA Mali beogradski izdavač, po uredničkom (i bračnom) tandemu savršeno kompetentan, stvar je 2000. obnovio, ali u novom dizajnu kakav je diktiran iz Engleske: "Mafija za početnike", "Jung...", "Novi prevod "Frojda..." (verovali ili ne, urednici su našli - i ispravili - mnoštvo faktografskih grešaka koje su napravili autori i engleski urednici iz Kembridža), "Ekologi-
POP&Kultura 7
ju...", "Genetiku..." i još par desetina naslova. Zadržali su stari deo naslova: "...za početnike". Naravno, prva knjiga je, sasvim s dobrim razlozima, u Srbiji bila "Mafija za početnike". Iako je izdavač, možda upravo zbog knjižarsko-partijske mafije koja je odbijala da im plati za prodate primerke, ugasio svoju delatnost pre više od decenije, i danas se na ulicama sreću piratski preštampavana izdanja te njihove "Mafije...", kao i "Kafke...", ali i drugih naslova. Vidi se, i izdavačka i uličnoprodajna mafija su nešto naukovale iz te neočekivano raznoliko korisne "početnice"! Negde između već pomenute premijere malog dela "Manifesta..." u "Studentu" 1977. i prve slovenačko-hrvatske knjiške početnice ("Manifesta") iz 1979., te SIC-ovih pregnuća 1981-1987, Božidaru - Boži Travici, glavnom uredniku tog nedeljnika beogradskih studenata, pala je decembra 1979. na pamet ideja da od reči do reči vizuelizuje "Program SKJ u stripu". Posla se prihvatio već nekoliko godina stalni saradnik, stripar, ilustrator i karikaturista Rade Marković (1955-2017). Dobio je zadatak, ne samo ravan "resavskoj školi", već i kompleksniji: osim rabote da rukom, od reči do reči, prepiše "Program SKJ" (a verujte mi na reč, to nije bio baš flajer ili brošurica), već i da ga ilustruje-stripuje, u velikoj meri po instrukcijama koje je dobijao od Travice. Poznavajući Radeta, koji nije bio baš umetnik sklon da se njime manipuliše, kao što znam i kakav duh je vladao u našoj redakciji, sklon sam jeretičkoj primisli da mu je možda ponešto "promaklo" u tekstu, da se ponešto "ispustilo", a možda, greh mi na dušu u zanosu i dopisalo. Rade je 1978. bio i tehnički urednik "Studenta", ali je smenjen zbog nekih nesporazuma sa ondašnjim glavnim urednikom, no nastavio je saradnju. Samo, ni Travica, već decenijama ugledni univerzitetski profesor u SAD, nije ni tada bio od juče, što veli naš narod, pa je strip sravnjivao red po red sa Programom. Rečju, među svima nama u "Studentu" je vladalo bezrezervno poverenje. Tako ćemo u ovoj tabli pred nama videti da je, ono što je stripar propustio da upiše, naknadno ulepljeno isečenim rečima direktno iz Programa. Prva tabla je objavljena 12. decembra 1979. Da bi se eliminisala mogućnost slovnih grešaka ili "grešaka", u naredna dva nastavka je naredne dve nedelje kompletan tekst isecan i lepljen iz štampanog Programa SKJ, dok
je Rade samo crtao i grafički komentarisao ne baš najinspirativniji tekst koji su sročili partijski činovnici. Da, ali to sa ulepljenim Programom u fragmentima - nije delovalo dovoljno stripski. Lično, zamišljam nekog partijskog kadrovika koji bi upao u redakciju "Studenta" i ugledao glodura-partijca ili, još gore, Radeta, kao dela vanpartijske mase, kako makazama kasape svetinju, Program SKJ! Možda i nije zatekao nikoga; samo snatrim kako je na nekom stolu video primerak isečenog partijskog "očenaša" u štampanom obliku! Eto, zamislimo sveštenika koji u keliji ugleda iseckan primerak Biblije! Možda sve i nije bilo tako, jer je odlučeno da se za četvrti nastavak tekst prekuca na papir pisaćom mašinom, pa se iseče i tako ulepi u stripsku tablu. Rečeno - učinjeno! U međuvremenu je postavljen novi glavni urednik "Studenta". Peti nastavak se nikada nije pojavio. Iako sam bio tehnički urednik "Studenta", ali kao i Rade deo vanpartijske mase na kojoj je, kako je stajalo u tom Programu SKJ, tek trebalo da se marljivo radi (a neprijatelj uvek vreba i vazda je budan), nikada nisam saznao zašto je stvar obustavljena. Na Balkanu, pa i u Srbiji, u sličnim situacijama se uvek razmišlja o procesima koji se odvijaju "iza zavese", ali možda je, da se ne prekombinujemo, sve i mnogo jednostavnije: zamor, preokupiranost drugim obavezama i sl. Od Travice sam još 2000. godine u imejlu iz SAD dobio odgovor da je stvar stala "Iz iskljucivo licnih/timskih razloga; nije bilo pritiska sa strane; plus, osećao sam da nije bilo direktnog redakcijskog ohrabrenja da nastavimo". Od glavnog urednika koji ga je nasledio nisam dobio odgovor. Ni Rade nije bio voljan da mi u nekom razgovoru zadovolji radoznalost. A, za koga ja radim kada to pitam? Nema spora, ovo je važan deo istorije srpskog stripa i srpske primenjene grafike uopšte. Istoričari stripa i, šire, umetnosti verovatno će zauvek ostati uskraćeni za odgovor, pogotovo za neki koji ne bi zvučao "rašomonski"... Par brojeva kasnije, u martovskom "Studentu" br. 5, preko cele stranice novine, koja je imala veći format od današnje "Politike", Rade Marković je samo nacrtao jednotabloidni strip bez ijedne reči smislenog teksta. Naslovio ga je sa "KOŽICOŠETANIJE". I to je nešto!
Posle četvrte stranice (table) nesuđene ambiciozne “početnice” crtača Radeta Markovića i scenariste Božidara Travice, objavljene 16. januara 1980. godine, a započete ovom prvom tablom u listu “Student” br. 22. od 12. decembra 1979. godine - usledio je nenajavljeni i neobjašnjeni, naglo okončani, nigde napisani KRAJ (bar: EPIZODE). NEĆE SE NASTAVITI... (u jednom od narednih brojeva “Studenta” stripar Rade Marković je, sto odsto ne ovim povodom, a još manje demonstrativno, preko cele stranice samoinicijativno nacrtao i objavio strip u jednoj tabli, nazvavši ga “Kožicošetanije”)
Utorak 7. jul 2020. Blic broj 8390 www.blic.rs
POP&Kultura Preminuo slavni kompozitor Enio Morikone (1928-2020)
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
foto: epa/paul bergen
Zbogom, maestro, hvala za sve emocije koje si dao u filmovima
Ringo Star
Doživeti stotu - to mi je cilj Bubnjar „Bitlsa“, koji danas puni 80 godina, rođendan slavi onlajn koncertom Jelena Koprivica
Ringo Star je otkrio za britanske medije da je postojala šansa za kambek “Bitlsa” 1975, kada im je producent Bil Sardžent ponudio 50 miliona funti ap
Borovnice ujutru, brokoli uveče, a u međuvremenu vežbanje - ovo je ukratko recept za dug život slavnog bubnjara „Bitlsa“ Ringa Stara, koji danas slavi 80. rođendan. Sa svim porocima, kojima se, kao i mnogi muzičari, jedno vreme odavao, od droge do alkohola, odavno je raskrstio. A danas čuva sebe, pazi šta jede i samouvereno poručuje: „Imam energije na pretek“. Iako je drugačije zamišljao proslavu rođendana, prevashodno želeći da provede vreme sa svojim unucima u Engleskoj, već gotovo 12 nedelja zabravljen je zbog korone u karantinu u Los Anđelesu sa suprugom Barbarom. Ali, od tradicije ne odustaje, a to je da zasvira za svoj rođendan. Ovoga puta, zbog pandemije, održaće veliki onlajn koncert sa specijalnim gostima na svom Jutjub kanalu. To će, zapravo, biti kombinacija svirke u kući i dosad neviđenog koncertnog materijala u kome će onlajn publika videti Starovog kolegu iz „Bitlsa“ Pola Makartnija, potom Šeril Krou, Šilu I, Gerija Klarka Džuniora i Bena Harpera. U Jutjub rođendanski šou uvrstiće i izvedbu “Bitls” klasika “With a Little Help From My Friends”, snimljenu prošlog septembra sa njegovim “All Star bendom”. - Zbog pandemije morao sam da osmislim drugačiji rođendan. Zamolio sam prijatelje i kolege da mi daju neki svoj lajv materijal i tako ćemo slaviti. To je sve što možemo u ovom trenutku. Publike na koncertima više nema - objašnjava muzičar, dodajući da će sav prihod od strimovanja rođendanskog slavlja ići dobrotvornim organizacijama “Black Lives Matter Global Network”, “MusiCares”, “David Lynch Foundation” i “WaterAid”. Na svoj Jutjub kanal postaviće i rođendansku plej listu, kao i snimke na kojima su mu kolege, poput Pitera Fremptona, Stiva Lukatira, Kolina Heja, Grega Rolija, ili Elvisa Kostela, muzički odavale počast. Osim što je planirao rođendan u vanrednim okol-
nostima, nekadašnji bubnjar “Bitlsa”, koji je zbog korone otkazao planiranu turneju sa svojim “All Star bendom”, vreme provedeno u kućnoj izolaciji trudio se da provede na kreativan način. Stvarao je muziku, snimao za druge, slikao… - Socijalna distanca mi je
imperativ, čak je primenjujem i sa svojom porodicom. Kada smo zajedno na ručku ili večeri, sedimo samo napolju, deca su za jednim stolom, ja za drugim, prijatelji za trećim - opisuje svoj život u Los Anđelesu Star, koji ima troje dece. Pažljiv je čak i kada šeta kučiće:
- Izvodim ih obično nedeljom rano ujutru kako ne bih nabasao na mnogo ljudi na ulici. Ne smeta mi što sam stalno kod kuće. Trudim se da budem produktivan. Mada, moram da priznam u maju mi je baš bilo teško, jer je sve odjednom stalo i činilo mi se da kraja nema. Tako poželim da idem u šoping, naročito sada zbog rođendana, ili da idem u park - priznaje muzičar, izražavajući nadu da će sledećeg proleća konačno moći da održi planiranu turneju sa svojim bendom. Ističe da mu, koliko god se trudio da sebe uposli u kućnim uslovima, nedostaje neposredan kontakt sa kolegama muzičarima: - Neke kolege mi šalju snimke koje su uradili u studiju. Šalju mi to u fajlovima. Onda ja odem u svoj kućni studio i sviram uz taj fajl i onda im vratim. Pa oni to ili iskoriste ili ne. Ali, tako mi nedostaje publika. Nedostaju mi turneje. Tako volim da sviram sa drugim muzičarima… Pandemija je odložila još jedan bitan projekat, koji je željno iščekivao, za 2021. godinu. Naime, slavni reditelj Piter Džekson je pomerio premijeru svog dokumentarnog filma o slavnoj liverpulskoj četvorci “The Beatles: Get Back”. Džekson je film, kako je najavljivao, osmislio kao alternativan pogled na čuveni album benda iz 1970. “Let It Be”, s obzirom na to da mu je dat pristup bogatom, a nikad iskorišćenom materijalu od čak 56 sati, uključujući i svirku “Bitlsa” iz 30. januara iste godine na krovu zgrade “Epl rekordsa” u Londonu. Ta svirka ušla je u anale rokenrol istorije kao poslednji zajednički nastup Lenona, Makartnija, Harison i Stara. Film je trebalo da bude prikazan na jesen, ali to se će desiti tek 27. avgusta naredne godine, što je razočaralo Stara, koji uprkos svemu očekuje briljantan dokumentarac. - Prvo se pozabavio muzikom, snimljenom na nastupu na krovu, i pustio nam je taj deo, odlično je izgledalo. Uz naš blagoslov vratio se da nastavi rad na dokumentarcu. Uvek mi se činilo da je “Let It Be” pomalo dosadan… A kada
Piter Džekson dođe u Los Anđeles svaki put mi pusti novi deo dokumentarca, smejemo se, zbijamo šale, dobro se zabavljamo, sviramo, i ispada da ta muzika i nije tako dosadna. Ringo Star je otkrio za britanske medije i da je postojala šansa za kambek “Bitlsa” 1975. godine. Tada im je producent Bil Sardžent ponudio 50 miliona funti, što bi u današnje vreme bilo četiri puta više, za samo jedan zajednički koncert. - Razgovarali smo samo jednom o tome. Bila je to suludo velika ponuda. Zvali smo jedan drugoga, ali odustali smo s obzirom na to da je producent u čitavu priču hteo da uključi spektakl sa rvačem i ajkulom - seća se Ringo, koji je i danas ubeđen da bi se “Bitlsi” kad-tad ponovo okupili da nije bilo tragičnih događaja. A “Liverpulske bube” su se, podsetimo, razišle 1970. Samo deset godina kasnije Džona Lenona usmrtio je Mark Čepmen u Njujorku, dok je Džordž Harison preminuo od raka 2001. godine. - Da Džon i Džordž nisu preminuli, ta mogućnost bi postojala. Pa, Pol i ja još uvek radimo i sviramo. I oni bi da su još uvek sa nama. Kada smo završili album “Abbey Road”, nisam izašao iz studija misleći da je to naša poslednja ploča. Mislio sam vratićemo se za koji mesec i uraditi još jedan album. Mislim da niko nije izašao sa mišlju: “To je to” - priča bubnjar, koji je i danas blizak sa Polom Makartnijem i često se sa njim viđa u Los Anđelesu, ali još uvek oseća patnju zbog gubitka “svoje braće”, kako naziva Džona i Džordža. Ringo je nedavno objavio album “Grow Old With Me”, na koji je uvrstio i jedan dosad neobjavljen Lenonov snimak: - Džon je još uvek u mom životu. On mi je darovao ovaj album. Svi ga, kako kaže, stalno pitaju kako se oseća u poznim godinama, ali on im svaki put odbrusi da se oseća kao da ima 24 godine. Takođe, podseti ih da broj od 80 nije ništa, s obzirom na to da danas ima toliko stogodišnjaka: - Tome stremim. Da doživim stotu! I da sviram!