Utorak 21. april 2020. Blic broj 8317 www.blic.rs
POP&Kultura Mile Kekin
Imam osećaj ko da je neko stisnuo stop na plejeru
FOTO: V. ŽIVOJINOVIĆ
FRONTMEN BENDA “HLADNO PIVO”
2 POP&Kultura
Naslovna
Svi se pitamo kako će svet izgledati nakon korone. Planeta se fino oporavlja, kao što vidimo, ali ne znam što će biti s nama, Homo sapiensima, kaže za “Blic” poznati muzičar. Dafina Dostanić Mile Kekin, vođa grupe “Hladno pivo”, napisao je tekst i muziku za pesmu “I ovo će proći”. Muzičar otkriva da su u ovom muzičkom projektu na daljinu učestvovali svi koji su u tom trenutku bili dovoljno neoprezni da se jave na mobilni telefon. - Zvao sam starog drugara Goluba iz “Goblina”, komšiju Šemsu 69 iz “Brkova”, Edu Maajku, Sašu iz TBF-a, “Dubiozu”, Šarana iz “Štuka”, Amiru Medunjanin koju ne poznajem, ali mi se čini skroz okej, Gibonnija, naučnika Igora Rudana čiji sam veliki fan, Šprajca, Sokija iz “Elvisa Džeksona”, Ramba Amadeusa, Ivanku Mazurkijević i Mrleta iz “Leta 3”, Remi, Vojka V i naravno moje momke iz “Piva” - priča za “Blic” Mile Kekin.
Da li se neko od kolega nije odazvao vašem pozivu? - Ne. Svi su se odazvali, što mi je znatno zakomplikovalo situaciju, jer sam imao 20 ljudi, a manje od tri minuta da ih sve smestim. Nisu mi mogli pobeći jer sam znao da su kod kuće, u karantinu, što sam bezdušno iskoristio.
Kako provodite vreme u vanrednoj situaciji? - Najteže mi pada ovo konstantno pranje ruku, ali i proleće koje me mami da izađem. Naravno da mi fale i svirke, i putovanja, i druženja. Ma, imam osećaj ko da je neko stisnuo stop na plejeru i ja sad stojim tako u raskoraku i čekam.
Po prvi put ste snimali projekat na daljinu. Da li je to bio jedan od najvećih izazova u vašoj dosadašnjoj karijeri? - Nije bilo lako, ali sam srećom imao Denikena, mog producenta koji je sve te puzle spojio u lepu sliku i zvuk. Naučio sam sam sebe snimati na laptopu, što samo dokazuje da sam i ja vrlo prilagodljiv virus.
Mnogi se plaše ove svetske pošasti koja nas je zatekla. A vi? - Naravno da se plašim. Svi se pitamo kako će svet izgledati nakon korone. Planeta se fino oporavlja, kao što vidimo, ali ne znam što će biti s nama, Ho-
Planirate li da u narednom periodu uradite još neki muzički projekat? - Možda snimim nastavak ove pesme. “Ovo je prošlo, bolje vreme je došlo, opa-cupa hajmo svi sad veselo, ko da ništa nije bilooo!”
Možda snimim nastavak ove pesme. “Ovo je prošlo, bolje vreme je došlo, opacupa hajmo svi sad veselo, ko da ništa nije bilooo!”
Šta je bilo najteže ostvariti prilikom stvaranja i pesme i spota? - Najteže je bilo izvući maksimum od video i audio fajlova snimljenih mobilnim telefonom. Sve ostalo je teklo prilično kao po loju.
mo sapiensima. Vi ste živeli u Zagrebu, ali posle nedavnog jakog zemljotresa gde ste se preselili? - Bio sam desetak dana van stana dok statičari nisu procenili da se možemo vratiti. Sad smo opet tu. Centar grada je naročito stradao jer su zgrade i pre potresa bile opasne za prolaznike. Osim pandemije i zemljotresa, muči nas i nesposobni gradonačelnik, pa se trenutno tako borimo protiv tri nemani. Vaša supruga Ivana je lekar. U današnjoj situaciji je to trenutno najteže i najodgovornije zanimanje. Šta vi mislite? - Reći ću samo da ne znam ko normalan hoće da završi fakultet koji toliko dugo traje, da bi posle imao toliku odgovornost a zarađivao milioniti deo plate prosečnog fudbalera. Smatrate li da će nakon ove pandemije sve biti drugačije i da će svako od nas život gledati drugim očima? -Ne. Mislim da ćemo biti iste budale ko pre, što me vraća opet na onu ideju o nastavku moje pesme. “Ovo je prošlo, bolje vreme je došlo, opa-cupa, hajmo svi sad veselo, ko da ništa nije bilooo!”
POP&Kultura 3
Seka Sablić Leon, moj unuk, moj je serotonin Virus korona? Zaprepašćenje, nešto nepoznato, odvratno… Saznanje da je čovek bio i ostao mali i nemoćan - kaže proslavljena glumica Jelisaveta - Seka Sablić.
Uvek sam znala da ne smem da gledam loše glumce i loše predstave. Gledajući sada TV, režimske političare, jer drugih i nema, gluma mi se smučila
Nezaboravna i maestralna Leonora Bah u “Diplomcima”, Kristina u “Maratoncima”, gospođica Dobrila Skara u “Davitelju”, Milijana u “Otvorenim vratima”… I da ne nabrajamo, po IMDb-u 159 rola na velikim i malim ekranima. Doslovce su čudesna i mnoga njena ostvarenja u teatru. A bilo ih je… da pomenemo tek nekolicinu, recimo ona u predstavama “Ožalošćena porodica”, “Master klas”, “Iza kulisa”, “Uho, grlo, nož”, “Doktor Šuster”, “Unosno mesto”… Dobitnik je najprestižnijih nagrada (“Žanka Stokić”, Dobričin prsten, “Pavle Vuisić”, Oktobarska nagrada, Zlatna arena, “Miloš Žutić”, Nušićeva nagrada…) a prošle godine tom je skupu pridodala Statuetu “Milivoje Živanović” koja joj je pripala za ulogu Bogdanke u predstavi “Vrat od stakla” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ukratko, svojim raskošnim talentom, i evidentno ogromnim pregnućem Jelisaveta - Seka Sablić iznedrila je čitav niz uloga koje jesu dragocen gradivni element onog najboljeg u savremenom glumačkom stvaralaštvu, a time i kulturi, što će reći na najlepši ostavlja trag u našim životima upisujući se zlatnim slovima i u ostavštinu za budućnost. Interesantno, koliko god da je sve skupa mnoge njene junakinje satrlo i spolja i iznutra, toliko je, još i više, Seka, snagom svoje vanredne glume a uvek na nov način, gotovo do opipljivosti tkala onu neu-
hvatljivu, tako tananu, a granitno snažnu nit kojom umetnost i gradi, i brani i stvara samu srž života, i dostojanstvo kao njen zaštitni znak. Hrabrost se podrazumeva. Na intervju u doba korone pristaje uz diskretni osmeh u kome se pretapaju ironija i toplina, i jedno “da probamo”…. I, probali smo. Jezgrovita, srdačna, bespoštedna, otvorena… U kom i kakvom trenutku vas je zatekao poziv za intervju? Kako provodite vreme u doba korone? - Puna kontrola i disciplina u situaciji u kojoj se svi nalazimo. Nekontrolisani besovi i ljutnja na uredbe koje se odnose na nas stare. Nepogrešiva asocijacija na lapot. (Treba li da podsećamo da je lapot stari, mitski običaj ubijanja roditelja ili starih članova porodice onda kada njihovo izdržavanje postane prevelik teret za porodicu, društvo). Ljutnja na sebe što koristim perverznu milostinju izlaska u zoru jednom nedeljno od 4 do 7. Kako se osećate u (samo)izolaciji? - Ima na telefonu ono kada piše - na čekanju. E, pa tako. Šta vam kaže unuk? - Leon, moj unuk. On je moj serotonin. Šta nam je, po vašem osećanju i uverenju, aktuelni virus korona doneo, šta odneo, šta nas čeka posle....?
Foto: R. Ristić
Foto: V. Živojinović
Tatjana Nježić
- Virus korona? Zaprepašćenje, nešto nepoznato, odvratno… Saznanje da je čovek bio i ostao mali i nemoćan. Posle? Izgleda to isto; neizvesnost i strah za one koji ostaju. Gledate li TV, vesti....? - Uvek sam znala da ne smem da gledam loše glumce i loše predstave. Gledajući sada TV, režimske političare, jer drugih i nema, gluma mi se smučila. Iako je granica do komedije tanka i zaista ponekad, istina retko, crkavam od smeha dok ih gledam, ipak oni ostaju u domenu loše drame i loše tragedije. Zasada je vaša poslednja premijera u predstavi „Lažljivica“ Ateljea 212, razmišljate li o svojim ulogama, o karijeri, pre oko dva meseca rekli ste da više nećete prihvatati nove uloge… - Ma gluposti, naravno da ću glumiti. Što bi rekao Simović, odnosno njegov junak (prosjak) u “Čudu u Šarganu”- “Šta sa vremenom koje mi ostaje?” Svojim priznanjima pridružili ste i glavnu nagradu prošle godine na 24. Glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ koju ste dobili za ulogu Bogdanke u predstavi „Vrat od stakla“ JDP-a, a u obrazloženju se, između ostalog, ističe: “Vrlo sofisticirano, slojevito, temeljno i vulkanski kreirala je Seka Bogdanku, duhovitu, resku i naoko neustrašivu. Svakim gestom ove vanredne glumačke kreacije Seke Sablić, između ostalog, snažno pulsira raspetost čoveka na istorijskoj vetrometini i nekad i sad. U zanosnoj pozorišnoj igri uz izvanredne kolege, Seka Sablić je svojom Bogdankom, još jednim biserom u svojoj, kvantitetom i kvalitetom raskošnoj karijeri, iznedrila DNK naših života, naših sudbina, našeg vremena, i iznova otvorila pitanje kakvi su to sistemi zaključno sa ovim današnjim, i kojima se kao veliki greh ispostavlja malo žudnje za životom.” Dakle….? - Kroz lik Bogdanke je prvučena hronika naših života kroz razne sisteme. I manje-više uvek isto - policijski režimi, strah, ukidanje pismenosti, kultura nula. Narod gubitnik. Imate li poruku za publiku, čitaoce, širok krug ljudi? - Želim da čestitam svim ljudima koji pomažu i radeći svoj posao rizikuju živote. Želim im da se čuvaju, jer ih niko neće čuvati. Ostaje ?!?!?!
4 POP&Kultura
Intervju Sada živimo naučnu fantastiku
Tatjana Nježić
Oduvek smo pokazivali zadivljujuću maštovitost kada je trebalo da savladamo prepreke i uveren sam da ćemo u ovom pogledu nadmudriti i Covid 19, kaže nagrađivani pisac Zoran Živković. Jelena Koprivica
Kakva je razlika između samonametnute i prisilne izolacije, i kakav uticaj ona ima na ljudsku psihu? - Sve što je prisilno izaziva otpor. To je prirodna reakcija ne samo ljudi nego i životinja. Za razliku od životinja, međutim, ljudi su - veruje se - racionalna bića koja će prihvatiti i nešto što im ne prija, ako je to za njihovo dobro. No, nevolja je u tome što smo mi ništa manje iracionalna bića, pa neretko radimo u korist svoje štete. Sarađujemo, recimo, s kovidom 19, idemo mu naruku. Sve je to odavno opisano u književnosti. U Euripidovom „Hipolitu“ mudro se zaključuje: „Mi znamo šta je dobro, razumemo to, al’ ne marimo...“ To je motivacijski ključ svekolike antičke tragedije, koji danas nije ništa manje aktuelan nego pre dva i po milenijuma. S obzirom na to da nam sa svih strana stižu upozoravajuće, pa i preteće poruke da je bliska interakcija među ljudima pošast, da li su onda u vreme pandemije knjige najbezbednije društvo? - Ne mogu knjige da zamene „blisku interakciju među ljudima“. Ništa ne može da
S čitanjem je kao i s ljubavlju. Ništa se ne postiže na silu. Ne vredi primoravati ljude da se late knjige. Čitanje ima smisla jedino ako je izraz duboke unutarnje potrebe. Ovaj virus, bojim se, neće tu ništa promeniti
je zameni. Ljudi su u najsuštinskijem smislu društvena bića. Potrebni smo jedni drugima, ma koliko ponekad želeli da se osamimo. Okolnosti nam sada ne dopuštaju da se primaknemo na odstojanje manje od dva metra. Za mnoge vrste „bliskih interakcija“ to nije predaleko. Za neke jeste. Srećom, oduvek smo pokazivali zadivljujuću maštovitost kada je trebalo da savladamo prepreke koje nas razdvajaju za najbliskije od svih interakcija. Uveren sam da ćemo u ovom pogledu nadmudriti i kovid 19... Može li ova kriza da iznedri i nešto pozitivno - primera radi, da u zemlji u kojoj tek nekoliko procenata stanovništva aktivno čita „primora“ ljude da se late knjiga? - S čitanjem je kao i s ljubavlju. Ništa se ne postiže na silu. Ne vredi primoravati ljude da se late knjige. Čitanje ima smisla jedino ako je izraz duboke unutarnje potrebe. Oko tri odsto populacije oseća ovu potrebu, ostali ne - i s time se moramo pomiriti. Ovaj virus, bojim se, neće tu ništa promeniti. Jedino će možda oni koji i
Foto: A. Dimitrijević
Vanredno stanje nije mnogo toga promenilo u životu pisca i profesora Zorana Živkovića, jer izolacija je za svakog pisca „uobičajena pojava“. Jedino je bio prinuđen da svoje časove kreativnog pisanja prebaci na Skajp, ali svejedno je, kako kaže u razgovoru za „Blic“, gde se nalazi, sve dok ono što govori koristi onima koje podučava umetnosti proze: - Njima je, verujem, ovako i prijatnije, zato što su, dok radimo, na mestu gde inače pišu. U njihovom smo stvaralačkom epicentru. Pisac se može postati i na daljinu.
inače čitaju sada to raditi više zato što su, kao uzgredan dar od ove pošasti, dobili više slobodnog vremena. Mnogi vas i danas doživljavaju kao našeg najvećeg SF pisca, iako ste digli ruke od ovog žanra još devedesetih... Da li vam se u ovim tmurnim danima čini da živimo život kao iz nekog naučnofantastičnog romana? - Od naučne fantastike sam se rastao zato što u njoj više nisam video izazove. Bilo je to u vreme dok još nisam postao pisac. Naučnu fantastiku ne pišem zato što sada živimo u njoj, a ja nipošto nisam realista. Moji izazovi su u fantastici koja je daleko odmakla od ove sadašnje SF stvarnosti. Od trenutka kada je u kineskom Vuhanu rođena korona, svedoci smo silnih teorija zavere, pa i one da je Din Kunc u svojoj knjizi „Oči tame“ predvideo sve, nazivajući smrotonosno biološko oružje Vuhan 400. Iako je čak i pisac to demantovao, kako tumačite neodustajanje od konspiracija? - Ljudski um tako je ustro-
jen da uočava veze, odnose i pravilnosti i tamo gde ih nema. Naročito tamo gde ih nema. Takve veze se, inače, stručno nazivaju „besmislene korelacije“. Ovo svojstvo ljudskog uma nije, međutim, sasvim beskorisno. Iz tog izvora nisu potekle samo teorije zavere, nego i svekolika umetnost, a ponajpre umetnost proze. Naš ste najprevođeniji pisac, ali vaši uspesi u inostranstvu ovde ostaju maltene nezabeleženi... - Zabeleženi su. Sasvim dovoljno. Drugo je pitanje da li svima prijaju. A i da li se uopšte može očekivati da svima prijaju... Poslednje dve godine zaokupljeni ste Dostojevskim i iz ogromnog piščevog opusa izdvojili ste „Zle duhe“. Zašto je baš taj roman poslužio kao inspiracija za vašu kritičku studiju? - Zato što ni o jednom drugom delu Fjodora Mihajloviča nije prosuđivano tako istrajno, obimno i pogrešno na osnovu onoga što ono nije, kao što je to slučaj s romanom „Zli dusi“.
Pozorišne predstave onlajn, očigledno, pobuđuju znatnu pažnju. Gledaju se i komentarišu kako kao pojedinačna ostvarenja, tako i kao fenomen, odnosno (ne) moguć spoj teatarske scene i ekrana... Umetnički direktor i selektor Bitefa, pozorišni kritičar i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Ivan Medenica o tome, i ne samo o tome, u razgovoru za “Blic” govori, sagledavajući stvari iz više uglova. I prožeto duhovitošću. Kakav je bio i početak razgovora. Naime, na pitanje u kom i kakvom trenutku i raspoloženju ga je zatekao poziv za ovaj intervju, kroz smeh je odgovorio. - U pranju sudova! A potom dodao: - Živim sam, tako da nepotrebno nakupljena gomila sudova samo svedoči o tome da se u doba samoizolacije niko od nas neće suštinski promenti i zavoleti poslove koje u mirnodopskom stanju nije voleo. Ko nije čitao, neće se raščitati, ko nije sadio cveće, neće procvetati, ko nije voleo kućne poslove, neće ih zavoleti... Možda nove veštine i nećemo steći, ali ne bi bilo loše da steknemo više tolerancije (na primer, da budemo tolerantni prema svačijem načinu borbe protiv ovog stanja, makar on bio i potpuno suprotan našem), solidarnosti, ekološke svesti, odgovornosti, sposobnosti da, i u najtežim okolnostima, u meri u kojoj je to realno, racionalno razmišljamo i planiramo budućnost. Inače, vreme provodim, pre svega, u redovnim profesionalnim poslovima jer se ispostavilo da se većina njih može raditi od kuće.
Sreća u nesreći
Duhovito je ispratio i pitanje gleda li predstave onlajn, rekavši: - Ne pada mi na pamet, dosta mi ih je bilo i uživo! (smeh)... Šalim se, naravno. Ne gledam snimke predstava koje znam, ili su stare, jer i inače moram da gledam snimke predstava koje ulaze u selekciju za 54. Bitef. Ako neko svetsko pozorište emituje onlajn predstavu koja nam koncepcijski odgovara za Bitef, onda je pogledam. Što se tiče Bitefa, sreća u nesreći je što je pandemija i zabrana putovanja došla u trenutku kada smo Filip Vujošević i ja već privodili kraju gledanje predstava za naredno izdanje festivala. Pominjemo da su ovim uslovima (samo)izolacije predstave vrlo gledane onlajn... kao i da je teatar na ekranu je bio i dvadesetčetvoročasovni „Olimp“ na Bi-
Foto: Tanjug
POP&Kultura 5
Ivan Medenica: Dobro je što ih ima, ali snimci predstava nisu pozorište Svako gušenje javnog okupljanja otvara mogućnost za političke manipulacije i totalitarne oblike vladanja: kada nešto komentarišemo na internetu i mislimo da smo revolucionarni, mi se, zapravo, samo krećemo u malom balonu istomišljenika koji ima minorni potencijal za društvenu reakciju - kaže Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, pozorišni kritičar, profesor. tefu, što je izazvalo veliku pažnju... - Odlično je što su mnoga domaća i svetska pozorišta počela da redovno emituju snimke svojih predstava, to je vrlo korisna informacija o tim predstavama, može da doprinese popularizaciji pozorišta, animira čak i novu publiku. Ali, ni iz perspektive teorije, ni iz perspektive zdravog razuma ne može se tvrditi da su snimci predstava - pozorište. Postoji sve više savremenih izvođačkih praksi u kojima digitalna tehnologija postaje estetski relevantan element, ali mi ne pričamo o tome, već o najobičnijim
snimcima predstava, obično osrednjeg kvaliteta. Čak i kada nisu najobičniji, nego su čudo neviđeno kao što je to bio prenos 24 sata duge predstave “Planina Olimp” na RTS-u, koji se smatra drugim najznačajnijim prenosom u istoriji ove kuće posle Titove sahrane, i to je bio, doduše superioran, prelazak u jedan sasvim drugi medij. Neki detalji ove vizuelno izuzetno raskošne, atraktivne predstave, bolje su mogli da se percipiraju i dožive u TV-prenosu, pokret tela, izraz lica, igra svetlosti, ali se ono što je možda i najveći kvalitet Olimpa, njegova zamamna orgijastička ener-
gija, to se izvesno nije moglo da oseti pred televizorom kao što je moglo u sali, dok ste izmešani s morem iscrpljenih, znojavih, neispavanih, ali presrećnih, ozarenih ljudi. Budući da neki stručnjaci smatraju da će problem sa virusom korona, na ovaj ili onaj način, potrajati, otvorila se dilema mogu li se festivali, da tako kažemo, preseliti na onlajn? Prvi čovek prestižnog filmskog Kanskog festivala je rekao da se tome protivi, i to obrazložio, šta Ivan Medenica veli? - Ne mogu se preseliti u onlajn prostor! Potpuno se slažem s direktorom Kanskog
festivala koji je rekao, parafraziram, da su filmski stvaraoci snimali filmove da bismo ih svi zajedno gledali na platnu, između ostalog i na festivalima, a ne svako na svom ajfonu. Suština festivala je, od antičkih vremena i Velikih Dionizija, oblikovanje i potvrđivanje, ali i preispitivanje i problematizovanje zajednice kroz događaj koji zajedno proživljavamo. Okupljanje, zajedništvo nije samo kulturalno svojstvo festivala, već prevashodno - političko. Zajednica se artikuliše kroz kolektivno deljenje, prenošenje, pa i razgradnju narativa. Nema politike bez javnog okupljanja, nema političkog mišljenja i delanja bez direktne razmene na agori, u pozorištu, parlamentu, fakultetskoj auli, na pijaci i kafani. Ako medicinski izazovi prouzrokovani virusom korona potraju, moraćemo da iznalazimo ne samo za pozorište nego i za parlamente i kafane, kreativne a bezbedne načine kako da se ljudi i dalje u njima okupljaju. Pazite, svako gušenje javnog okupljanja otvara mogućnost za političke manipulacije i totalitarne oblike vldanja: kada nešto komentarišemo na internetu i mislimo da smo revolucionarni, mi se, zapravo, samo krećemo u malom balonu istomišljenika koji ima minorni potencijal za društvenu reakciju.
Vučije vreme
Govoreći o predavanjima koje drži onlajn i studentima, napominje: - Redovno držim onlajn
Nema politike bez javnog okupljanja, nema političkog mišljenja i delanja bez direktne razmene na agori, u pozorištu, parlamentu, fakultetskoj auli, na pijaci i kafani
Suština festivala je, od antičkih vremena i Velikih Dionizija, oblikovanje i potvrđivanje, ali i preispitivanje i problematizovanje zajednice kroz događaj koji zajedno proživljavamo
predavanja na svim nivoima studija, jer ta vrsta nastave nama koji predajemo teorijske predmete nije veliki izazov. Što reče moj dragi kolega Nebojša Romčević, da vidim ko će nas posle pandemije naterati da se vratimo na fakultet, mesto da nastavimo da predajemo od kuće. Naravno, vrlo je ozbiljan problem sa stručno-umetničkim predmetima kao što je, na primer, gluma ili režija, oni sada ne mogu da se održavaju tako da će se tu organizovati naknadno. Mislim da je studentima vrlo bitno ne samo to što ne gube korak s učenjem, već i što im onlajn nastava organizuje dan, vreme, rade nešto korisno... Zato s njima malo pričam o opštoj situaciji i držim se naših tema. Upitan za predstojeći Bitef, koji bi trebalo da bude u drugoj polovini septembra, kaže: - Bitef se sprema u otežanim uslovima zato što ni mi ni pozorišta i trupe s kojima pregovaramo ne radimo u normalnim okolnostima. Tehničke vizite zarad izbora prostora ne mogu da se organizuju, nepoznanica je kakva će situacija biti s pandemijom u septembru, kakve će procedure imati različite zemlje u pogledu putovanja njihovih građana. Ipak, mi festival pripremamo punom parom, jer je sva verovatnoća da će septembar biti prvi mesec i kod nas i u svetu kada će se kulturni život koliko-toliko normalizovati. Kao ozbiljan tim, radimo i na alternativnim rešenjima, razmišljamo o mogućnostima “telesnog distanciranja” u pozorišnim prostorima, posebno alternativnim. Odlaganje festivala je opcija koju apsolutno želimo da izbegnemo, ali smo svesni da i ona može da se desi, tako da smo i za nju spremni. Razgovaramo o neizbežnom virusu korona, šta nam je doneo, šta odneo, šta će biti posle. - Odneo nam je, pogotovu ljudima iz sektora usluga, slobodnim umetnicima i srodnim profesijama, i najmanju egzistencijalnu sigurnost: već sad je jasno da će ekonomski problemi i muke koji slede biti mnogo veći od trenutnih, zdravstevnih... Doneo nam je, ili treba da nam donese, veći nivo solidarnosti, osećaj da smo pred ovakvim pošastima svi jednaki, mnogo razvijeniju ekološku svest, poštovanje prema nekim važnim profesijama koje su finansijski i statusno gurnute u stranu, u rasponu od lekara do raznosača, a zbog raznih profesija koje ni ne znam šta su, kao, recimo, prodžekt menadžeri... Iako su me vaše kolege, a zbog slogana i koncepta 52. Bitefa “Svet bez ljudi” proglasili Baba Vangom, verujete da ne mogu da predvidim budućnost. Voleo bih da svet bude manje sebičan, čovek manje bahat, države ekološki osvešćenije, raspodela dobara ravnopravnija, nauka i znanje cenjeniji, ali se bojim da dolazi vučije vreme u kom će moćni dobro da se pripreme za sledeći ovakav udar, a slabi da postanu još ranjiviji.
6 POP&Kultura
Igor Štiks
Teorije zavere su isuviše jednostavne za složenost sveta u kojem živimo
Ovaj virus je malo uzdrmao ideju o tome ko smo i šta smo, i malo nas je učinio svesnijima toga da je ono što smo mislili da jesmo zapravo deo jedne jako dobre marketinške kampanje. Dakle, neko je na našoj narcisoidnosti ostvarivao zavidan profit hraneći naše iluzije - rekao je Igor Štiks, pisac, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, politički filozof. Tatjana Nježić
Foto: U. Arsić
Njegovi romani “Dvorac u Romagni”, “Elijahova stolica” i “Rezalište” prevedeni su na 15 jezika, a po “Elijahovoj stolici” Boris Liješević je režirao predstavu u Jugoslovenskom dramskom koja je osvojila Gran pri Bitefa. Drame “Brašno u venama” i “Zrenjanin” takođe su nagrađivane. Upravo ovih dana mu je “Kontrast izdavaštvo” objavilo novi roman pod naslovom “W”. Pretapajući uzbudljive lične sudbine i društvene vetrometine, Štiks u ovom romanu ispisuje stranice na kojima se varljivi identiteti utrkuju sa junacima, Evropa, kapitalistička i (post)socijalistička, uliva se u neočekivane napetosti i intrigantnosti, igre moći ulaze u ring sa samim fenomenom moći... U razgovoru za “Blic” govori o novoj knjizi, neizbežnom virusu korona, aktuelnoj društvenoj slici, izazovima bliske budućnosti, (ne)mogućnosti pobune... „Ima puno razloga zašto je u nazivu romana duplo V, počev od imena (ne)stvarnih likova, što čitatelj polako otkriva kroz roman“, kaže na početku. Pišete o nekim prelomnim momentima XX veka... - Roman govori o ključnim političkim borbama dvadesetog veka iz perspektive revolucionara od španskog građanskog rata, preko šezdeset osme, pa sve do danas. Borba za bolji svet i šta smo iz toga naučili ili baš nismo. To otvara pitanje (ne)moguće pobune u današnje vreme, revolucije? - Ko god da želi da menja stvari srešće se sa otporima, nužno, a njegove ili njihove aktivnosti vodiće ili ka pobedama - u kom se slučaju se moramo zapitati koja je cena tih pobeda i šta onda kada se pobedi - ili ka velikim razočaranjima. Junaci mog novog romana su takođe proizvodi svoga vremena. Dakle, nije isto biti revolucionar u Francuskoj ili Oktobarskoj revoluciji, ili živeti malo manje slavne dane i stalne poraze kao sto se dešava većini mojih junaka koji su gubitnici istorije. Ali, bez njih te istorije ne bi bilo! Dakle, svojim gu-
bitništvom ipak pomažete da se stvari menjaju. Tako žive moji likovi, ali i mnogi istinski prevratnici. Da li ova sadašnja situacija pobuđuje neku vrstu pobune? - Mislim da prvo što pobuđuje jeste anksioznost, ali i imaginaciju. Dakle, svi imamo teskobu u odnosu na ono što nas čeka, tim pre što ne možemo da predvidimo ni sedmice pred nama. Odjednom je budućnost postala nejasna, nema jasne okvire, naši planovi su manje ili više propali, a s druge strane, to otvara imaginaciju koja je ranije bila ili marginalizovana ili nije imala svoje kanale izražavanja. To uključuje i političku imaginaciju. Svima je jasno da živimo prelomni trenutak, dakle nešto što se može uporediti sa događajima 1989. i 1990. godine, u smislu da je sam temelj socioekonomskog sistema u kom smo živeli poslednjih trideset godina doveden u pitanje. Traže se brzi odgovori na urgentnu situaciju i to će sigurno pobuditi snažnu imaginaciju promene, međutim, pitanje je kako ljudi zamišljaju tu promenu i da li će bežati u strah, zatvaranje, mržnju i ratove ili će pokušati na neki način da menjaju svet nabolje. Kada kažem nabolje, mislim na ono što bi bilo bolje za najveću većinu ljudi koji žive na ovoj planeti. Jasno nam je da kapitalizam nije skrojen da bi većina živela dobro, upravo suprotno. Iz tog uvida - koji nam opet kuca na vrata - sasvim će sigurno nastati društveni pokreti koji će doći ili kao korekcija sistema ili kao snage koje će ga zaista menjati. Ali da podvučemo: jedno je imaginacija, nešto drugo su želje, a nešto sasvim treće realnost. Pre nekoliko godina sa Srećkom Horvatom objavili ste knjigu „Pravo na pobunu“, u kojoj suprotno mnogim i čestim poslednjih godina aktuelnim stavovima da je levica na izdisaju, bunt unapred osuđen na propast, govorite da je pobuna moguća... - Kada smo pisali „Pravo na pobunu“, pisali smo je uvereni da ljudi uvek imaju pravo da se pobune protiv okolnosti koje im određuju život, ali je opet pitanje kako će ta pobuna biti vođena i s kojim ciljevima. Da li će je voditi oni koji kompleksnost sveta žele svesti na jednu ili drugu teoriju zavere koja će sve magično objasniti, ili oni koji kompleksno sagledavaju stvari istinski se rukovodeći boljitkom za većinu? I po pitanju aktuelne pandemije se neretko mogu čuti teorije po kojima je smišljena da bi nas uvela u još veću autokratiju najbogatijih... - Teorije zavere su isuviše jednostavne za složenost i međuzavisnost sveta u kojem živimo. Potpuno je suludo verovati da je neko proizveo virus da bi ovladao svetom i uveo nas u digitalni totalitarizam. Mi smo i bez virusa nadgledani na načine koje niko doskoro nije mogao ni zamisliti. Mi smo već porobljeni od vladajućih struktura, da nam zaista nije trebao jedan virus koji ima tu subverzivnu, egalitarnu karakteristiku da napada sve, pa tako i moćne.
POP&Kultura 7
Muzika
Mi smo i bez virusa nadgledani na načine koje niko doskoro nije mogao ni zamisliti U jednom intervjuu ste rekli da smo potpuno gurnuli na marginu ono što čini jedno društvo, a to je vrednost rada, da su i čovek i njegov rad poniženi, obezvređeni, što je dovelo do gubitka nade, što se kompenzuje potpunom manipulacijom potrebama i žudnjom, što je pak dovelo do toga da čovek, hteo ne hteo, “postaje deo reklamne industrije i sa svakim klikom uvećava profit Fejsbuku”. - Nažalost, to je bila i jeste naša situacija, samo je ovaj subverzivni virus, kako smo ga nazvali, sada malo uzdrmao ideju o tome ko smo i šta smo, i malo nas je učinio svesnijima toga da ono što smo mislili da jesmo jeste deo jedne jako dobre marketinške kampanje. Dakle, neko je na našoj narcisoidnosti ostvarivao zavidan profit hraneći naše iluzije. Stalno nam je šaputao ono što želimo čuti: „Da! U pravu si što misliš da si najlepši i najbolji. Dovoljno je da doteraš svoju fotografiju, objaviš je na svom instagram nalogu, prethodno kupivši najnoviji telefon kojim to možeš napraviti.” Svi smo mi na tom istom brodu. Pitanje je samo da li ćemo naći neki izlaz iz toga, preispitati odnos prema sebi, prema drugome, prema društvu. Neće ljudi biti manje narcisoidni, takvi smo, ali će možda biti otvoreniji ka drugima, s istinskim zanimanjem, pažnjom i poštovanjem.
U romanu “Elijahova stolica” lična, egzistencijalna i porodična drama pretapa se sa ratnim sukobima devedesetih godina. U “Rezilištu” životi likova se prepliću sa društvenim, političkim vetrometinama, a u najnovijem romanu “W” vaši likovi su direktno uključeni u istorijska zbivanja. Koliko istorijski, politički kontekst određuje lični život? - Izrazito, ali ne sasvim. Zavisi od istorijskih okolnosti, ali i čovekove pozicije u njima. Nije isto da li smo se rodili u kartonskoj kutiji ili u palati, bez obzira na istorijski kontekst, a onda, naravno, postoji i ta treća dimenzija, a to je naše koliko-toliko slobodno delovanje u takvim okolnostima. I tu, upravo u odnosu ta tri elementa, vrti se naš život, i njegova tragedija i radost. Vi ste i politički filozof, profesor. Držite li onlajn predavanja, šta kažu vaši studenti? Kako oni reaguju, kako razmišljaju? - Mislim da su zbunjeni upravo zato što je jedan okvir, koliko god podložan kritici, nestao, a kakav-takav okvir je neophodan za koliko-toliko stabilnu ideju o sebi. Mladi ljudi studiraju da bi mogli da se zaposle, eventualno dobiju posao za koji misle da odgovara njihovim kompetencijama, nazorima, veri u sebe... Sada su sve te ideje, projekcije i snovi dovedeni u pitanje. Jedna dubinska anksioznost će se obrušiti na tu mladu generaciju, jer su i dosadašnje vrednosti uzdrmane, a nije ni izbliza jasno koje će biti te neke druge vrednosti kojima se treba okrenuti. Oni će takođe gledati svoje roditelje kako su jednako tako uplašeni i dezorijentisani u ovom svetu u kom smo se našli. Takva iskustva obično jesu traumatična, ali ponekad upravo takvi traumatični događaji i iskustva mogu otključati nešto u nama i usmeriti nas ka kvalitetnijem životu. Kako provodite vreme u ovo doba (samo)izolacije, pandemije i, kao pisca vas pitam, kog je žanra sve ovo što nam se dešava? - Ja, kao skoro svi, trenutno ne živim dane ponosa i slave. Ono što nas sve brine jeste taj osećaj nemoći i osujećenost u odnosu na minimalna životna zadovoljstva. S druge strane ,vraćamo se proverenim vrednostima, npr. dobrim knjigama, promišljanju onoga ko smo i kuda idemo i zašto su prošla razmišljanja o tome bila pogrešna ili nezadovoljavajuća. Situacija nas je dovela pred ogledalo. Treba znati zuriti u njega. Što se žanra tiče, rekao bih da živimo kombinaciju, s jedne strane, nečega što je poznato iz političke teorije, vanrednog stanja, odnosno suspenzije javnog prostora i bilo kakve demokratije. Dakle, reference su jasne na biopolitiku i na apokaliptične scenarije ugroženosti. Uz to dešavaju nam se filmski motivi, nekontrolisana epidemija nedovoljno poznatog virusa, globalna utrka za vakcinom, korišćenje najnaprednije tehnologije u cilju praćenja, neka vrsta robotizacije života i nas samih... Dakle, spoj filozofskih teorija koje su, ipak, samo teorije koje sada možemo i testirati i jedne, ne baš dobro osmišljene, naučne fantastike.
Voters: Ne dam slobodu za lance “Pink Flojda” ZA RODŽERA VOTERSA, jednog od osnivača britanskog sastava “Pink Flojd” daleke 1965, trenutno ne postoji ništa strašnije od ponovnog okupljanja legendarnog rokenrol benda u staroj postavi. Iako je britanski basista, pevač i kompozitor godinama odbijao da se nađe na istom mestu s ostalim živim članovima “Pink Flojda” - Dejvidom Gilmorom i Nikom Mejsonom, on je u najnovijem intervjuu za američki magazin “Rolingstoun” priznao da je, ipak, imao nameru da, bar privremeno, zakopa sekire sa nekadašnjim kolegama iz benda. Kako je Voters pojasnio u video-četu za “Rolingstoun”, on je imao nameru da organizuje “mirovni samit” sa Gilmorom i Mejsonom, ali to se pretvorilo u promašaj: - Napravio sam izvestan plan, jer smo nekako pokušali da nađemo zajednički jezik, ali taj plan nije zaživeo - kazao je Voters, precizirajući da to nije bio nikakav ambiciozan plan. U pitanju je bila njegova želja da objave remasterizovano reizdanje vinilne
verzije albuma “Animals”, a da se to ne pretvori u, kako je rekao, “treći svetski rat”. - Zar to ne bi bilo lepo? Sugerisao sam im da treba to da uradimo na demokratski način. Rekao sam im: “Zašto ne bismo glasali? Samo nas je trojica…”Ali, oni na to nisu pristali. Bog zna zašto… Iako nisam siguran da Bog uopšte postoji, ako me razumete - rekao je Voters, koji je poznat po tome da je ateista. U nastavku ovog video-razgovora on je bio odsečan u tome da ga apsolutno ne zanima ponovno okupljanje sastava “Pink Flojd”: - To bi bilo je*eno odvratno. Ako ste sada obožavalac “Pink Flojda”, imali biste drugačiji stav. Ali, ja sam kroz sve to prošao. To je bio moj život. I shvatam da me mnogi vide kao neku lošu osobu, ali s tim mogu da živim. I ako me pitate da li bih menjao svoju slobodu da ponovo budem u tim lancima, moj odgovor je: je*eno nema šanse! Podsetimo, Voters je napustio “Pink Flojd” još 1984. otisnuvši se u solo vode. I dok su Mejson i Gilmor nastavili da rade kao “Pink Flojd”, engleski basista i kompozitor godinama je odbijao da ponovo stane na scenu sa bivšim kolegama. Popustio je tek 2005, kada je zarad humanitarnog spektakla “Live 8” ponovo zasvirao sa Gilmorom i Mejsonom u londonskom Hajd
parku. “Pink Flojd”, odnosno Gilmor i Mejson, iskoristili su karantin u kome je čitav svet zbog virusa korona za najavu serijala koncerata putem Jutjuba. Grupa na svom zvaničnom Jutjub kanalu emituje retke i dosad uglavnom neobjavljene materijale, a prošlog petka publika je mogla da vidi koncertni film “Pulse”. Gilmor je, takođe, tokom izolacije sa svojom porodicom snimio obrade dve numere Leonarda Koena, dok je Rodžer Voters pre desetak dana odao počast svom prijatelju, američkom muzičaru Džonu Prajnu, koji je preminuo u 73. godini od korone, izvodeći pesmu “Paradise” sa debi albuma ovog kantri kantautora. U razgovoru za magazin „Rolingstoun“ Voters nije samo govorio o svom bivšem bendu. Pričao je i o svojoj turneji „This is not A Drill Tour“, koja je morala da bude odložena za 2021. zbog krize izazvane virusom korona, pojasnivši da je odlaganje 31 koncerta opravdano ako će se time spasti bar jedan ljudski život. Takođe, kao jedan od politički i društveno najaktivnijih muzičara, osvrnuo se i na političku situaciju u SAD. Opleo je po američkom predsedniku Donaldu Trampu, a nadu mu ne uliva, kako je istakao, ni kandidat Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima u SAD Džo Bajden. Amerikance je nazvao lakovernim, a po ko zna koji put iskazao je svoju podršku pritvorenom aktivisti Džulijanu Asanžu. J. K.
Shvatam da me mnogi vide kao neku lošu osobu, ali s tim mogu da živim. I ako me pitate da li bih menjao svoju slobodu da ponovo budem u tim lancima, moj odgovor je: je*eno nema šanse!, izjavio je Voters o ponovnom okupljanju “Flojda”
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Fenomen
Simboli otpora i slobode Dok je ceo svet čekao četvrtu sezonu španske akcione krimi serije “La casa de papel” (Money Heist), virus korona je polako ulazio u najsitnije pore zemaljske kugle i napravio opštu pometnju. Izazvani aktuelnom situacijom, fanovi su osmislili prigodan meme u vezi sa ovim ostvarenjem. Tokio: Profesore, ali zašto nova sezona 3. aprila? Ide lepo vreme, ljudi imaju obaveze, poslove, deca idu u školu. Profesor: E, tu sam te čekao… Stupa na snagu plan Vuhan… Upućeni u tematiku serije znaju da se glavni likovi zovu prema nazivima gradova, a da je na čelu “bande” revolucionara u pljačkaškom svetu, obučenih u crvene kombinezone sa maskama Salvadora Dalija, Profesor, neverovatno inteligentni mladić koji ima moć da najneverovatnije planove razradi do najsitnijih detalja. Uvek ima plan B i C i oni nose nazive gradova… Odatle ideja za plan Vuhan u ovom memeu, koji je za kratko vreme postao viralan. Od 2017. godine, kada je počela da se
Ovde nije reč samo o napetom trileru već o elementima koji se tumače kao kritika savremenog društva
emituje, doživela je planetarni uspeh, pa je prvobitna ideja mini-serije brzo pala u vodu. Kupio ju je Netflix, a potom prilagodio za šire tržište. I tako je jedan skromno zamišljeni projekat počeo da pomera granice i postao brend za sebe. Majice sa likovima iz serije i maske sa likom Salvadora Dalija prodaju se svuda. Profesor (Alvaro Morte) i njegova “banda”: Tokio (Ursula Korbero), Rakel Muriljo alijas Lisabon (Itziar Itunjo), Berlin (Pedro Alonso), Rio (Migel Eran), Denver (Haime Lorente), Monika Gazdambide alijas Stokholm (Ester Asebo), Helsinki (Darko Perić), Najrobi (Alba Flores), Moskva (Pako Tus), Oslo (Roberto Garsija), osvojili su
simpatije miliona gledalaca širom sveta. I nije ovde reč samo o napetom trileru već o elementima koji se tumače kao kritika savremenog društva. U seriji se za pljačku koriste maske sa likom Salvadora Dalija, pripadnika dadaističkog pokreta koji je zastupao stavove protiv modernog kapitalizma. Takođe, Salvador u prevodu sa španskog znači spasilac. Dalje, upečatljiva crvena boja kombinezona koje nose pljačkaši (a i taoci) se tumači kao simbol revolucije, otpor sistemu, slobode, što upotpunjuje i partizanska pesma “Bella Ciao” koju glavni likovi pevaju ili se čuje u pozadini u svim važnim trenucima. Takođe, Profesor postavlja čvrste princi-
pe, među kojima je i taj da niko tokom akcije ne sme da strada, a cilj je zadobiti poverenje i naklonost javnosti, jer oni prilikom pljačke ne otimaju novac od građana i države, već sami štampaju pare. Tako, na početku treće sezone kada Profesor pokrene plan Černobilj iz cepelina koji leti iznad centra Madrida nebo prekrivaju novčanice, ukupno 140 miliona evra, a slika Profesora izlazi na svim reklamnim panoima, što narod dočekuje sa oduševljenjem i banda pljačkaša postaje neka vrsta nacionalnih heroja. To je glavnim likovima dovoljan alibi da krenu u drugu veliku pljačku koja se odvija u trećoj i četvrtoj sezoni. Serija prikazuje prikrivene boljke španskog društva: skrivanje državnih tajni, neovlašćeno štampanje miliona evra kako bi se novac donirao nepoznatim licima i čemu ne može da se uđe u trag, međuljudske probleme koji pokreću lavine i lične borbe pojedinaca u trenucima kada biraju strane. Situacija koja opisuje špansko društvo i policiju jasno može da se preslika na bilo koji sistem: nameštanje žrtvenih jagnjića u nadi da će se najveća imena bezbolno izvući iz brojnih afera… Sa druge strane, nezadovoljni građani svesrdno podržavaju Profesora i njegovu bandu. U međuvremenu kostimi i maske iz serije mogu se videti od Evrope preko Saudijske Arabije, Kolumbije do Brazila i SAD na karnevalima, stadionima, protestima... J. O. Dž.
U seriji “Money Heist” se za pljačku koriste maske sa likom Salvadora Dalija, a upečatljiva crvena boja kombinezona koje nose pljačkaši (a i taoci) se tumači kao simbol revolucije