Utorak 28. april 2020. Blic broj 8322 www.blic.rs
POP&Kultura Nele Karajlić
Evo, da vam otkrijem, ko sam, ustvari, ja
Foto: privatna arhiva
Mili moji, mnogi od vas koji mi se javljate volite da kažete da ste odrasli uz moju muziku ili da ste odrasli uz Nadrealiste. Znam ja da pretjerujete, jer su i Pušenje i Nadrealisti bili dio jedne snažne i bogate popularne kulture Velike Jugoslavije čiji je uticaj i danas opipljiv. Ali, eto, recimo da ste u pravu i da ste vi odrasli uz ta dva fenomena. Pošto ja nisam imao tu sreću da odrastem uz Pušenje i Nadrealiste, dozvolićete mi da Vam ispričam uz šta sam ja odrastao. Kažu da o čovjeku najviše govori ono šta sluša, ono šta čita i ono šta gleda. Pa, evo, da vam otkrijem, ko sam, ustvari, ja.
2 POP&Kultura
Foto: Kaca Lazukic Ljubinkovic
Naslovna Deset ploča, deset knjiga i deset filmova koji su od Nenada Jankovića napravili Doktora Karajlića...
❯
Da počnemo sa pločama?
1
Imao sam tu nesreću da je prvi album koji sam držao u rukama bio ujedno i najbolji kojeg sam ikada imao. Četrdeset pet godina slušanja muzike prošlo je uzalud. Bolji nisam našao, jer, jednostavno, nije ni snimljen. To je dupli album Jimija Hendrixa koji se zvao Electric Ladyland.
2
Iz pubertetske potrebe da se razlikuješ od drugih i ja sam ušao u fazu slušanja nečega što me je razlikovalo od ostalih. Jedna od takvih grupa bila je i engleska grupa Jethro Tull. Zbog nje i njenog pjevača i flautiste Iana Andersona, Gaja, čovjek koji je sa Sejom i sa mnom napravio Zabranjeno pušenje, počeo je da svira flautu. Moram da priznam da i danas, kad krenem negdje na duži put, volim da pristavim Passion Play, album koji je sastavljen od samo dvije pjesme... Traje mi do Leskovca...
3
A onda je u moje ruke došla ploča Noć u Operi, grupe Queen. Na toj ploči najveći hit je bila pjesma čije riječi nije razumio ni onaj koji ih je napisao, a koja je trajala duže od televizijskog dnevnika. Zvala se Boemska Rapsodija. Još traje...
4
Kada se čovjek prvi put obrije, svi ga zajebavaju. Tako su zajebavali i mene. Oni zlonamjerni da ličim na Đeri Luisa, američkog komičara, a oni dobronamjerni da ličim na Džegera, pjevača grupe the Rolling Stones. Ta je zajebancija prorekla moj šizofreni život, raspet između komedije i roka. Da li su Stounsi najveći bend ikada, to će da odluči vrijeme, ali da sam ja onaj koji odlučuje šta bi se vanzemaljcima prezentovalo na njihovo pitanje šta je to rok muzika, bio bi to album Stounsa “Exile on main street”. Moj drug Ćusta, tri godine stari5 ji od mene, prvi je u raji vozio automobil. Peglicu. Ponekad bi me, dok sam se pješke vraćao iz gimnazije, pokupio i odvezao na Koševo. U peglici je postojao i mali kasetofon! Na tom kasetofonu sam prvi put čuo mitološku pjesmu Walk on the Wild Side, Lou Reeda. Od tog momenta pa do danas, ta pjesma ne stari. Ona je kao “Slika Dorjana Greja”, ako razumijete šta hoću da kažem. Izašla je na albumu Transformer.
6
Primjetili ste da na mojoj listi nema naših grupa. Meni su bile dosadne. Pravio sam se važan. Jedina naša grupa koju sam istinski volio bio je Buldožer, i to njihov prvi album “Pljuni istini u oči”. Njihov humor bio je zvijezda vodilja i za Elvisa i za Pušenje.
7
A onda je Ceco, Mikijev burazer, iz Londona donjeo malu, plavu sinlg ploču na čijem je omotu bila slika engleske kraljice čija su usta i oči prekrivene slovima isječenim iz novina. To je ova ista kraljica koja je i danas na britanskom tronu. Ploča se zvala kao i engleska himna “God save the Queen”, samo su im se riječi razlikovale. Drastično! Taj singl je mom životu dao dodatno ubrzanje. To ubrzanje još uvijek traje. Sve ono prije se raspršilo pod udarom nove sile, a moja generacija konačno je dobila i svoju muziku. Pank! Never Mind the Bollocks, Here is the Sex Pistols!
8
Mnogo godina kasnije, u mjestu Jezolo kraj Venecije na jednom velikom festivalu svirali smo istu noć sa Joe Strummerom, liderom grupe The Clash. Neko je predložio da jednu pjesmu odsviramo zajedno. Joe nam je u bekstejdž donio spisak pjesama koje oni izvode i pitao: ”Koju ćemo?” Uzeo sam spisak i pokazao na “Police on my Back”. “Ovu!” sa bajkovitog albuma Sandinista. Uzgred budi rečeno, napisao ju je Edi Grant. Grobar.
9
Čačkajući na ljeto osamdesete radio, pokušavajući da uhvatim neke talijanske radio-stanice bogate novim rokom, nabasah na emisiju Dražena Vrdoljaka na Radio-Zagrebu. Predstavljao je neki novi zagrebački bend koji mi se odmah svidio jer nije bio puka kopija pank grupa sa zapada. Pjevač je imao glas pun boli, a predstavljao se kao “surovi kit”. Iza “teških riječi” krila se “svilena duša”. Ispostavilo se, najveći pjesnik ovoga jezika. Ime mu je bilo Džoni, a grupa se zvala Azra. Nikada nikog nisam toliko volio. Njih i njihov album “Ravno do dna”.
10 to, ubijen je John Lennon. Tek kaIste godine kad je umro drug Ti-
da su mediji oplakali smrt jednog od Bitlsa, ja sam se zainteresovao za njihovu muziku. Prije toga bili su mi interesantni koliko i Pavarotti. Znači, nikako. Da li je Lenonova smrt ubrzala izlazak “Bijelog albuma” ili je to svakako bilo u planu našim izdavačima, ne znam. Tek sa deset godina zakašnjenja, ovo remek-djelo umjetnosti objavljeno je u Jugoslaviji. Sjećam se recenzije u Džuboksu. Pisalo je samo “The Beatles, White album. Izašao je!” Smrt Lenona poklopila se sa prvim nastupom Zabranjenog pušenja. Od tog trenutka, ja manje-više nisam ništa ni slušao.... (U SLEDEĆEM BROJU NELE PREDSTAVLJA 10 KNJIGA UZ KOJE JE ODRASTAO)
POP&Kultura 3
Kultura je najneophodnija hrana. Ona je mjerilo snage jednog naroda, a ne njegov bruto nacionalni dohodak. Ona je prvorođena, a sve ostalo je njena posljedica
Zašto kultura? Piše: Dr Nele Karajlić Svašta nam je ova pandemija pokazala. Koliko smo slabi, nemoćni. Koliko je put protiv prirode kojim smo krenuli pogrešan, koliko nam je novac bezvrijedan, a silno oružje neupotrebljivo. Koliko smo samozaljubljeni, pa ne vidimo da ovu planetu djelimo i sa ostalim životima na njoj, pa i sa virusima. Koliko smo samozaljubljeni, pa braneći vlastitu gordost, izum korone pripisujemo nekoj tajnoj ljudskoj laboratoriji, kao da bi nam lakše palo to da ga je izmislio neki Mengele nego da je reakcija prirode na našu gramzivost i pohlepu. A pandemija nam je pokazala kako je završila naša gramzivost. Na respiratoru! Pokazala nam je kako crno zlato ponovo postaje crno blato, a kako ono pravo zlato gubi sjaj. Pokazala nam je da je novac
samo prenosnik infekcije, da ekonomiju svijeta, ono na šta je zabludjeli ljudski rod najviše ponosan, može da sruši samo jedan mikroorganizam čiju vrijednost ne možemo da vidimo na svjetskim berzama. On dođe, uništi je i ode. Ali smo zato vidjeli i upoznali neke nove heroje, čija su lica pokrivena vizirima i maskama, ruke presvučene tankim rukavicama, a imena nepoznata. Jedino što znamo je to da vrijede više i od Mesija i Ronalda zajedno. Upoznali smo i sebe, i shvatili šta nam je potrebno, šta nam fali... Da li nam je nedostajalo hrane? Ne! Niko nije umro od gladi, frižideri su bili puni, volonteri su radili svoj plemeniti posao, rafovi u prodavnicama su bili ispunjeni do poslednjeg mjesta, a za Uskrs se okrenulo i pokoje prase. Pa šta nam je onda nedostajalo? Druženje! To je dio našeg bića, naše kulture.
E, to nam je nedostajalo! Šta nam je nedostajalo? Nedostajala nam je kultura. Ona je nasušna i važnija od hljeba. Kako inače objasniti fenomen ekspolozije virtuelnih koncerata, besplatnih putovanja po galerijama svijeta, kako objasniti onlajn predstave, najnovije filmove, knjige. Kako objasniti milione poruka sa duhovitim sadržajem, šalama, doskočicama. Kako objasniti da je samo jedan jedini polusatni nastup, nastup Bočelija u milanskom Duomu imao više pregleda na internetu nego svi političari, epidemiolizi, pulmolozi, novinari, teoretičari zavjera, zajedno. Jednostavno je to objasniti, ali mi to odbijamo da razumijemo. Kultura je najneophodnija hrana. Ona je mjerilo snage jednog naroda, a ne njegov bruto nacionalni dohodak. Ona je prvorođena, a sve ostalo je njena posljedica. Tek kada
je naučio crtati bika na zidu pećine, čovjek je tog bika i ulovio. Ako imate kulturu i njegujete, imaćete i sve ostalo, pa i budućnost. Prvo je bio Betoven, pa se onda pojavio “Mercedes”. “Mercedesa” ne bi bilo, da nije bilo Betovena! Kultura je i najjače oružje! Ona je odlučila pobjednika u hladnome ratu! Ona je dovela kapitalizam na vlast. Berlinski zid nisu srušile bombe, niti ga je u vazduh digao tajni agent Džejms Bond. Berlinski zid srušili su Bitsli i Stounsi, Bob Dilan i Holivud. To je ono protiv čega se komunizam nije mogao boriti. Istorija ne prašta đacima ponavljačima. Ona nam je i donjela koronu kao maturski ispit zapadne civilizacije. Ako nismo u stanju da naučimo te lekcije i ne položimo taj ispit, sljedeći će biti još teži i još gori. A najvažniji dio tog ispita je ovaj dio vezan za kulturu.
4 POP&Kultura
Srđan Karanović
Nikad nisam pravio filmove za nagrade. A što se tiče priznanja u Kanu, meni je najveći kompliment bio što je nagrada ex ekvo sa “Čovekom od mramora” Anžeja Vajde kaže proslavljeni reditelj Srđan Karanović. Tatjana Nježić Nedavno je na RTS-u prikazan film “Miris poljskog sveća” Srđana Karanovića. I pobudio je znatnu pažnju. Rađen 1978, priča o poznatom glumcu koji naizgled iz nepoznatih razloga napušta sve i odlazi na šlep svog prijatelja, lađara, u kombinaciji dokumentarnog materijala i igrane strukture - svojevremeno pobrao je velike pohvale i na prestižnom Kanskom festivalu. “… Kritičara obuzme optimizam kad pogleda čitav niz jugoslovenskih filmova. (…) ’Miris poljskog cveća’ Srđana Karanovića nam to na svoj način potvrđuje.” (L’numanite, Albert Servonti), pisali su između ostalog tamošnji mediji. Kao i “film koji po svaku cenu mora biti prikazan u našim salama” (Le Matin/De Paris/ Claire Clouzot). Ili “Film poseduje iščašenu pamet i otvorenost koja razoružava… Ismeva egzistencijalne faktore zamorenosti sveta koji sada, izgleda, interesuju i socijalističke zemlje. Reditelj na koga treba obratiti pažnju: Srđan Karanović!” (Le monde). I tako dalje i tako redom.
U doba korone
A kakav utisak je nedavno prikazivanje u doba korone ostavilo na reditelja… - Ne gledam svoje filmove, kao što je poznato. Pogledao sam ga kratko, da vidim kakva je kopija. Rekao bih da je tamna, al’ šta to koga briga u ovom haosu - kaže Karanović. U datom trenutku upravo se, veli, vratio iz šetnje. Upitan kako provodi vreme u aktuelnoj pandemiji, odgovara: - Snalazim se. Piljim u TV, slušam muziku… Dosta čitam, ali uglavnom knjige koje sam ranije čitao i filmove gledam uglavnom one koje sam ranije gledao… Nije pogodna klima za stvaralaštvo. Napominje zatim:
- Ne vidim kraja svemu ovome dok se ne stekne, kako se to kaže, kolektivni imunitet. Bojim se da pravog mira bez vakcine neće biti. Tako da sanjarenje o letu je u rangu tzv. priča za malu decu. Imam bojazan u odnosu na to kako ćemo se ponašati u popuštanju mera. Gledam sa terase mlade ljude kad šetaju kučiće; druže se, skupljaju, smeju… Naravno, život traži svoje. Samo, kako će to izgledati kad proradi saobraćaj, radnje, restorani… Podrazumeva se da život mora i treba da ide dalje, ali valja se i čuvati. Znajući zemlju u kojoj sam se rodio i u kojoj živim, ako stvar bude zavisila od lične discipline… mrka kapa. Opšta kultura nam nije jača strana. Pogledajte i sada, blaže mere su pripale disciplinovanijim zemljama, tj. njihovom građanstvu. U statistike je kaže, oduvek sumnjao, sada pogotovo. - Razni članovi tog kriznog štaba se ne snalaze najbolje sa padežima pa su mi samim tim i sumnjivi. Ovo nazivaju ratom, a znamo da u svakom ratu jedni hoće da sačuvaju živu glavu a drugi profit, po mogućstvu uvećan. U tome razaznati da neka mudrost i pamet pobede - jako teško. Pominjemo temu javnog mnjenja, manipulacije, izbora… - Rezultate budućih izbora znamo i sada. Nego da se iz-
borimo sa koronom… Nisam optimist pod stare dane. Podsećamo se i prošlogodišnjeg razgovora o tom filmu koji je snimao nakon “Društvene igre” u kome su samo bili naturščici… - Uvideo sam da koliko god naturščici bili autentični i šarmantni, ipak ne mogu da ostvare ono što mogu pravi glumci. Tako sam rešio da kombinujem naturščike i prave glumce. Onda sam malo-pomalo smišljao priču. I zvao u pomoć Rajka Grlića. Mi smo to tako radili; kad smislimo priču za film, zvali smo jedan drugog u pomoć. Prvu i poslednju verziju scenarija je pisao taj koji je radio film, u ovom slučaju ja. A između toga bivale su prepiske, razgovori, menjanja… Jedan drugom glumili smo opoziciju; tipa šta će ti ovo, ono je glupo, ovo dosadno, probaj sad ovako, pa onako... Film “Miris poljskog cveća” je imao veliku avanturu i muku sa produkcijom, na kraju je urađen u “Centar filmu”. - Svi su uvek bili šokirani time što ja hoću da radim u tom mirisu. Temom, načinom rada… U to vreme, u “Centar filmu”, u strahu od hajke na crni talas koja se već smirivala, Dušan Perković je izmislio Umetnički savet u kome su bili razni vrlo poznati filmski radnici, neću ih imenovati jer nije pristojno, a trebalo
Problem je bio što se stvarno snimalo u groznim uslovima. (...) Tada Ljuba Tadić nije imao ni stolicu da na nju sedne kad ne snima Tužna i lepa priča Beogradska premijera “Mirisa poljskog cveća” bila je u bioskopu “Jadran”… - Kao što znate, ne gledam svoje filmove kad ih završim. Tako sam i za tu premijeru šetkao okolo, naokolo i pre i posle i za vreme projekcije. I vidim u nekom trenutku pred bioskopom, ispred izloga – gde je bio okačen plakat, ispod njega nagrada iz Kana, gotovo dole do pločnika tekst obrazloženja – pokrupnog, a već vremešnog Sašu Petrovića. Savio se do trotoara da pročita obrazloženje… Inače, film je kupio u to vreme značajan američki distributer evropskih filmova “Njujorker”, posle je kupio i “Petriju”. Tako da sam kasnije, kada sam se po pozivu u Americi bavio profesurom, mogao uputiti zainteresovane da od njega traže filmove. Kad smo već kod kupovine i distribucije, ima nešto zbog čega mi je žao. Dok smo tad bili u Francuskoj, kaže mi gospođa koja je predstavljala jugoslovenski film da čak tri francuska distributera traže moj film. Kažem, odlično dajte jednom. Međutim, ona nije dala jer je htela da digne cenu. Kad je film dobio nagradu, toliko je podigla cenu da su se svi samo okrenuli i otišli. I nije to bio slučaj samo sa mojim filmom, što kaže Rajko, zahvaljujući toj gospođi, naši filmovi nisu poznati široj publici u Francuskoj. No, dobro, za svaki film ima i tužnih i lepih priča. U Beogradu je film imao više od 100.000 gledalaca.
foto: goran srdanov
Hteli ne hteli, estetika je uvek i etika je da odobre snimanje i realizaciju nekog filma, u stvari je to odobravao Perković, naravno. I onda su tu bile diskusije zašto ovo, zašto ne ono... Okreni-obrni, u vrlo dugom periodu posle serije “Grlom u jagode”, koja je već bila prikazana i smatrana uspešnom, ja sam radio samo na “Mirisu…”, 12 verzija je pisano, a film je na kraju 13. verzija. Perković nikako nije mogao da se složi sa tom estetikom, a nije hteo da odustane od filma.
Naturščici
Naturščike je, kaže, birao na razne načine. - Neke na probnim snimanjima, za neke sam čuo, za neke znao jer su učestvovali u mojim dokumentarnim emisijama koje sam radio za televiziju… Za Micu Trofrtaljku sam bio čuo. Mislim da je bila u filmu kod Zdravka Randića. Raja Gačić je nastupala u jednoj dokumentarnoj emisiji koju sam radio o njenom mužu. Bio je to popularan serijal koji sam radio o nekim nepravdama. I otišli mi u Užice da snimamo emisiju o nepravdi nanesenoj jednom šoferu kamiona. Bio je to Rajin muž. Radimo mi a ona stalno upada u kadar, okreće se kameri i govori “nije tako, slušajte ljudi ja da vam kažem...”. Često smo se tome slatko smejali ali ja sam je ostavio u emisiji i tad sam razmišljao da će ona biti za nekad, za nešto odlična glumica. Tako smo je zvali za “Miris poljskog cveća”. I odlična je bila. Deo radnje se dešava na šlepu… - Muka je bila i sa tim šlepom. Nikako nismo mogli da ga nađemo jer su svi bili jako veliki, preveliki. Tražio sam mali šlep sa motorom. Ubili smo se tražeći, zovući rečna brodarstva i šta sve ne. Na kraju mi jave da ima neki u Obrenovcu. Organizator Milan Cvetković me stavi u auto i čim smo čuli, odemo tamo. Uopšte uzev, dugo smo spremali taj film… Iz današnje perspektive za “Miris poljskog cveća” se govori i da je bio proročki, predskazanje po pitanju,
najkraće, društva spektakla, medijske halabuke, “post truth” i “frik vesti”… - Kao što ne možete da odredite tačne hemijske sastojke neke ideje, tako ne možete eksplicitno znati ni trenutak ili način kako je ona nastala. Dakle, razmišljao sam da to bude film o čoveku kome je svega dosta i reši da ode, koji hoće da ide na reku da peca... Ali pošto je on slavan, automatski dolaze i okupljaju se razni ljudi i to postaje veliki događaj kakav on naravno nije hteo. Da je bilo više para i druga tehnika, to bi bilo još spektakularnije. Recimo, mediji su predstavljeni samo sa Goricom i Dikom, to jest njihovim likovima i jednom kamericom… A mediji su važan deo u filmu, oni prave ceo publicitet i cirkus, oni su ti koji daju iskrivljenu sliku, manipulišu svim tim ljudima, i glavnim junakom takođe… To se gradilo i razvijalo kroz ceo film. Otkud mi to? Osećao sam taj nadolazak šunda, kiča i svega toga što je sve više stizalo u našu kulturu i naš život, što se danas najkraće zove estrada, turbo folk, rijalitiji… Snobizam i folk način mišljenja. Hteli ne hteli, estetika uvek govori o etici. Pominjemo Ljubu Tadića koji igra glavnog junaka, slavnog pozorišnog glumca kome je svega dosta te je rešio da sve napusti i ode na reku… - Ljubu sam znao odlazeći u pozorište gde sam ga gledao u raznim predstavama, a i preko Cveje. Imao je simpatije prema nama mladima, razumeo nas, a i dopala mu se ideja da igra čoveka koji odlazi od svega… Vrlo brzo smo se razumeli kao reditelj i glumac. Međutim, problem je bio što se stvarno snimalo u groznim uslovima. Ni pomena da postoji na primer prikolica da on ima svoj mir, drugi glumci ili ja takođe. Tad sam rekao - nikad više u takvim uslovima. I od “Petrije…” pa nadalje sam imao pristojnije uslove, te prikolice na primer. Ali tada Ljuba nije imao ni stolicu da na nju sedne kad ne snima.
POP&Kultura 5
Vida Ognjenović
Budućnost se ukazuje kao novi poredak zvani - koronokratija Ovo je bio dobar trening za poslušnost, povinovanje i ostanak kod kuće. Korona je veoma efikasno sredstvo za ustoličavanje zapovedne vlasti i usijavanje vrha piramide. Dakle, koronosana stvarnost, zasnovana na strahu, pretpostavkama i policijskim ovlašćenjima, planetarni je plastenik kako za uzgoj vlastodržaca tako i za jačanje sprege moći kapitala i profita. Antitela će postati nova valuta, kaže Vida Ognjenović. Njene prozne knjige, režije, reč u javnosti, oduvek su, najblaže rečeno, plenile veliku pažnju i pobuđivale izrazito poštovanje i naklonost. Svojom ličnošću, harizmom i bogatim opusom slovi za jednu od najsnažnijih i najupečatljivijih stvaralačkih ličnosti ovdašnje kulturne i javne scene. Duhovita, reska, beskompromisna… Uvek. I sada. Na pitanje u kom i kakvom trenutku ju je zatekao ovaj poziv za intervju, u svom maniru s puno duha, odgovara: - Upravo planiram ofanzivu na dvorište zgrade u kojoj stanujem. Istina, uzano je i malo, ali se gledanjem uvis uspešno postiže iluzija slobodnog prostora i nema policije, bar zasad… U ovo vreme pandemije, pozorišne predstave se gledaju onlajn, upućeni kažu da pobuđuju naročitu pažnju... Gledate li predstave onlajn? - Snimak predstave je arhivski materijal, pa i kad je najprofesionalnije urađen, uglavnom je dobar dokumentarni zapis o scenskom izvođenju, a ne predstava. Gledalac snimka naime ne gleda predstavu, nego se o njoj posredno obaveštava. Reč je dakle o izostanku doživljaja jednog scenskog dela. Međutim, smatram da je dobro što se u ovo vreme kad su pozorišta zatvorena emituju ti snimci, jer verujem da će to probuditi radoznalost za pozorište… Jedna od postavki vašeg čuvenog komada „Kako zasmejati gospodara“, ako se ne varam, snimljena je za RTS. Možda mi je promaklo u lutanju po kanalima, ali čini mi se da nije skorije emitovana. No, u tom komadu kroz odnos Joakima Vujića, rodonačelnika srpskog teatra, i kneza Miloša, između ostalog, preispituje se odnos umetnosti i vlasti. Kako stojimo danas po tom pitanju, sa virusom korona i bez njega? - Da, znam da postoji snimak, ali ne verujem da je emitovan
ovih dana. Jeste, to je drama o odnosu umetnosti i nepismene vlastodržačke diktature. Knjaz Miloš je, negde sredinom svoje vladavine, verovatno po savetu svoga sina Mihaila, pozvao u Kragujevac peštanskog pozorišnika Joakima Vujića da formira Knjaževsko-serbski teatar, što je obrazovani dramski pisac, prevodilac, reditelj, učitelj stranih jezika, glumac, pristalica ideja francuske revolucije i filozof Vujić oberučke prihvatio i s velikom voljom se zajedno sa kompozitorom Šlezingerom bacio na posao. Nije ni slutio, ali je ubrzo iskusio koliko su dvor knjaza Miloša i prestonička sredina bilo surovo trnovito podneblje za zamah njegove pozorišne mašte, slobodu igre i snagu prosvetiteljskih ideja. To što o pozorištu i umetnosti nije znao ništa, nije iskompleksiralo gospodara Miloša. Naprotiv, on se vodio sopstvenim načelom da su te teatarske maštarije i vrtiguzanja (njegov izraz) izašle iz pakla, a batina iz raja. Naravno da se on držao rajskog sredstva. Smatrao je nek bude teatar ako treba da njegov dvor bar spolja liči na evropske, ali kad već hrani te maškare, ima da ga slušaju, po sistemu ko daje pare, bira i muziku. Ko tako neće, neće kod njega nikako... Tako da će i Joakim Vujić i kompozitor Šlezinger ubrzo pobeći glavom bez obzira,,,
a mi očekujemo da negde budemo saslušani i da se o našim zahtevima negde razgovara trezveno i bez dvoličnih sofizama… Koji je to forum, gde se to može, recite mi… Tako smo došli do toga da je svaka javna pobuna u suštitni zahtev za male privilegije… Pustite nas da šetamo i da protestujemo na ulici, pa ćemo mi biti zadovoljni time što to možemo da radimo nekažnjeno. I u toj zahvalnosti za nešto što nam inače pripada, jer na slobodi govora počiva demokratsko uređenje, mi previđamo sva ona gubljenja poslova, smene, zabrane i ograničavanja koja trpe ne samo istaknuti glasovi otpora i pobune, nego i slučajni prolaznici koji se zaustave da vide šta se dešava. Stvar je, dakle, političkog sistema, ne pojedinca… Mi smo zagušili svoju pobunu prozivajući pojedince, a treba da na
I, kako zasmejati gospodara....? - Teško, čak možda nikako. Gospodaru nije do smeha, nego do beslovesne poslušnosti onih koji hoće da ga zasmeju. Gde će on da dozvoli da aplauz bude upućen izvođačima, valjda se zna kome treba apludirati.. U svojoj, zasad poslednjoj drami „Kozocid“ govorite o povijanju glave i kičme, strahu, odsustvu pobune, odbijanju tzv. običnog čoveka da digne glavu već pristajući na sve što mu se potura zapravo radi u korist sopstvene propasti. Nismo li ogrezli u tome i kuda to vodi?
raznim nivoima otvorimo raspravu o sistemu samoljubive ucene, sistemu naredbi umesto predloga za debate, simulaciji demokratske većine… Ali, evo i ja zapadam u greške političke analize spolja, a treba to činiti iznutra, bez verbalnog zaletanja… Vaš roman “Maksimum” u čijem središtu je slikar Maksimilijan Vajner Maksimum zapravo govori o mehanizmima hajke i javnog progona. Šta je ključno u tom mehanizmu? - Dobro pitanje, a nije baš jednostavan odgovor. Dakle, organizovana hajka, tako često sredstvo u našoj borbi sujeta na raznim nivoima, jeste pre svega trovanje i zloupotreba javnog mnjenja. Ključno za hajku je da se održava na prešaržiranim fabrikacijama koje po svaku cenu želi da proturi kao činjenice. Odnosno ne biraju se sredstva da se nabilduje što veća krivica onoga protiv koga se podiže hajka, s akcentom na šire posledice njegovog “prestupa”. Evo, poslužimo se ovim savremenim primerom virusa korona. Primer možda nije najbolji, jer je hajka u suštini opravdana, ali je ujedno i široko polje za svakojaku upotrebu te smrtonosne opasnosti … Virus korona je neizbežna tema: šta nam je doneo, šta odneo, šta će biti posle...? - Doneo nam je paniku, strah, iskopao generacijske rovove, uveo na velika vrata onlajn komunikaciju, odnosno socijalno otuđenje, ljudi uče na daljinu, udaljavaju se jedni od drugih, rade od kuće, vole se od kuće (ne kod kuće), razdvajaju se, najpre na metar, pa sve više … Ne znam šta će biti posle. Mislim, posle čega? Posle korone? Pa zar nam stalno ne ponavljaju i stručnjaci i policija da će i posle korone biti korona, kao nekad i posle Tita, Tito…
foto: Milan Ilić
Tatjana Nježić
- Jesmo, ogrezli smo, i to ne vodi nikud, nego se učvršćuje u ovome što imamo sad. Vremenom je zanemarena, sada se već ciljano izostavlja delotvorna rasprava, razmena gledišta i stavova. Debata je surovo kompromitovana u Parlamentu, dakle na forumu čiji temelj i svrha treba da je kvalifikovana, dobro dokumentovana i odgovorna. Šta se desilo s našim parlamentom. Pa ništa. Postao je psovački turnir pogrda u prostaštva, čiji televizijski prenosi treba da budu zabranjeni i za odrasle, a kamoli za decu ispod dvanaest godina. Uz to, tu su političke isključivosti, divljanje većine i simuliranje procedure… Eto to je forum gde predstavnici nas, kako kažete, običnih ljudi, zastupaju naše interese. Sad je to forum na kojem se svaka pobuna proziva i ruži najpogrdnijim imenima,
Neretko se može čuti da sve skupa vodi u sve veću autokratiju? Kao i da profit i pohlepa liberalnog kapitalizma neće posustati, naprotiv....? - Jeste, ovo je bio dobar trening za poslušnost, povinovanje i ostanak kod kuće. Korona je veoma efikasno sredstvo za ustoličavanje zapovedne vlasti i usijavanje vrha piramide. Dakle, koronosana stvarnost, zasnovana na strahu, prepostavkama i policijskim ovlašćenjima, planetarni je plastenik kako za uzgoj vlastodržaca tako i za jačanje sprege moći kapitala i profita. Antitela će postati nova valuta. Budućnost se ukazuje kao novi poredak zvani: koronokratija.
6 POP&Kultura
Psihoanaliza
JUGOSLAV VLAHOVIĆ
Najlakše je manipulisati osećanjem krivice Ljudi mogu da se adaptiraju gotovo na sve. U tome i jeste opasnost. Da psihički otupe. To sve tako funkcioniše dok ne dođe do kumulacije trpljenja, što rezultira eksplozijom kako u čoveku tako i u grupi - kaže Vesna Brzev Ćurčić, istaknuti psiholog i psihoanalitičar. Tatjana Nježić RAZGOVOR O MENTALNOM i duševnom aspektu aktuelne situacije prihvata uz par napomena o složenosti situacije, pitanju odgovornosti, nekim elementarnim kategorijama kada je o mentalnom zdravlju reč… Upitana u kom i kakvom trenutku ju je poziv za razgovor zatekao, veli: - Teško da bih ovo mogla da nazovem trenutkom, više je stanje. Dakle u izolaciji, jer pripadam generacijama 65+. Imam sreću, pre bih rekla životnu investiciju da se bavim poslom koji zahteva neprestano usavršavanje, čitanje, praćenje svega značajnog za funkcionisanje kako pojedinca tako i grupe. Uz to, zahvaljujući savremenim tehnologijama mogu da pružam pomoć onima sa kojima već radim, onima koje nikada nisam srela, a obratili su mi se, kao i onima koji su se javili na neke od platformi koje su organizovane za pružanje pomoći osobama koje imaju probleme, tzv. non-Covid osobama. Zatekli ste me u trenutku kada sam se spremala za onlajn sastanak sa grupom psihoanalitičara Psihoanalitičkog društva Srbije vezano za jedan neprofitni projekat na kome zajedno volonterski radimo. Projekat je u saradnji s Internacionalnom psihoanalitičkom asocijacijom. Saznanje da sam aktivna, da mogu da mislim i zaključujem, da budem kreativna i da sam korisna vrlo mi je važno.
Stres i klipovi s umetničkim sadržajem
Razgovaramo, potom, o tome kako sagledava aktuelan trenutak, pandemiju i sve što je sobom donela iz perspektive svoje struke, psihologije i psihoanalize… - Ovo u čemu smo je akutno stanje stresa, koje polako prelazi u hronično. U psihologiji se zna šta je stres ili šok, kako ko to zove, a šta je produženo trajanje ovog
stanja. U stanju akutnog stresa se ljudi mobilišu, koriste svoje mehanizme odbrane od onoga u čemu su se našli. Kada se takvo stanje produžava, postoji mogućnost uspostavljanja novih, neželjenih vrsta reagovanja. Kao primer navodim intenziviranje strahova do panike, potom opsesivne radnje, kao besomučno dezinfikovanje nakon dodira sa spoljašnjim svetom, bez obzira da li je to bacanje smeća, šetnja ili odlazak u prodavnicu. Sve poprima paradoksalne dimenzije, ometa normalno funkcionisanje i dramatično utiče na kvalitet života pojedinca. Naravno, neće svi ljudi reagovati ovako intenzivno, ali je zaista mali broj ljudi, ako ih i ima, koje ovo nije dotaklo. Reakcije su različite, od onih čije odbrane liče na negiranje stanja, pa i neku vrstu radosti, do onih sa najcrnjim scenarijima. Bilo je zanimljivo posmatrati raznolikost i dinamiku slanja različitih poruka, klipova preko raznih aplikacija. U početku su to bile poruke protiv vlasti i mera koje se preduzimaju, potom nepoverenje, onda strahovi, onda mogućnosti virtuelnih poseta svetskim muzejima, ponude pozorišta, preporuke za filmove i serije, pa onda beskraj-
no duhovite poruke. Sada se vrte klipovi s umetničkim sadržajem, uvek neodoljivom dečicom, izjavama ljubavi i lojalnosti prijateljima. Za buduće istraživače ovih pojava možda će biti značajno da je najviše bilo poruka i klipova vezanih za partnerske odnose. Smešni, a u osnovi sa porukama koje su crni humor, uglavnom prikrivenog agresivnog sadržaja.
Cena bespomoćnosti
Nametnula se dilema nije li strah ključno osećanje, možemo li strah zameniti npr. obazrivošću… - Strah i obazrivost imaju sličan koren, ali nisu isti. Obazrivost je potrebna u životu, čuva nas od nekih opasnih stvari, ali i dela. Strah blokira. Doduše, ne baš svakog. Nekada je reakcija na strah upravo bezumno izlaganje onome što osobu plaši, kao reakcija koja je baš nasuprot strahu, srpski rečeno „u inat“, kao da strah može tako da se pobediti. Nekad i može. Oni koji se parališu nađu se u situaciji bespo-
moćnosti. A nije baš tako. Nije da nismo u stanju da bar nešto uradimo, kako za i zbog sebe, tako i za druge. Bespomoćnost nije prijatno osećanje, posebno kod mladih. Stoga vrlo lako promeni pojavni oblik i vidimo ga kao agresivnost. Lakše je biti ljut, besan, nego se osećati mlitavo i ništavno. Bespomoćnost uslovljava i mogućnost pojave praznoverja, pa tako vidimo zaista neverovatne tvorevine, nadrilekare, crne i bele magove. U istu kategoriju spadaju i razne teorije zavere o nastanku virusa, motivima onih koji ga namerno šire i slično. To je otvorilo i pitanje kuda vodi, čemu služi život oblikovan i rukovođen strahom… - Duga izloženost strahu dovodi do otupljenosti u nekom trenutku. Stalno ponavljana draž dovodi do adaptacije, prestanka reakcije. Potrebno je da se draž intenzivira da bi se dobila slična ili ista reakcija na
Način na koji se sa građanstvom komuniciralo u početku je bio potpuno neadekvatan. Ne ulazim u politiku, nego govorim o psihologiji običnog malog čoveka. Kao što sam ja i oni koje poznajemo. Nije bilo opravdanja da na nas viču, da nam prete, da nam strah uteruju u kosti, navodi Vesna Brzev Ćurčić
POP&Kultura 7
Novi prevodi strah. Adaptacija na bilo koje stanje je zapravo nekreativna. Onda ne postoji nijedan motiv za promenu, akciju, za životniji život. Ljudi mogu da se adaptiraju gotovo na sve. U tome i jeste opasnost. Rekla bih pre da psihički otupe. To sve tako funkcioniše dok ne dođe do kumulacije trpljenja, što rezultira eksplozijom kako u čoveku tako i u grupi.
Psihologija malog čoveka
Uz pitanje gleda li vesti i kako ih komentariše, napominje da je u vodećem stručnom kriznom timu/štabu trebalo da bude i neki poznavalac ljudske psihologije. - Gledam izveštaj lekara i vrlo retko vesti. Gledala sam kao što su gledali i drugi, u početku. Sada više nisam u stanju da pratim brojeve, sem novih slučajeva i, nažalost, preminulih. Lekari imaju umeren ton, deluju profesionalno. Međutim, način na koji se sa građanstvom komuniciralo u početku je bio potpuno neadekvatan. Ne ulazim u politiku, nego govorim o psihologiji običnog malog čoveka. Kao što sam ja i oni koje poznajemo. Nije bilo opravdanja da na nas viču, da nam prete, da nas zastrašuju, da nam strah uteruju u kosti. Kada god me pitaju, i pre ovog dešavanja, kako se stvari komuniciraju sa ljudima, uvek insistiram na tome da se i najgore stvari rečene normalnim glasom lakše prihvataju. Najlepše stvari izrečene vikom ili pretnjom bivaju zastrašujuće. Zbog toga sam i rekla da mi se čini da u stručnom štabu nije bilo nikoga ko se bavi psihologijom. Taj nepostojeći neko bi možda umeo da poduči ljude u štabu kako se saopštavaju vesti u kolektivnom traumatskom stanju, a da ne zastrašuju, ne unose nemir duplim porukama, ne ispadaju groteskni u svojim izjavama i da sačuvaju izoštren sluh javnosti. Mislim da je u jednom trenutku javnost prestala da čuje. Sluša, a ne čuje. Adaptirali smo se. Desilo se ono što možda nije trebalo. Ne znam šta bi sada više moglo da uplaši ljude. To što ima i težih situacija od naše - niti teši, niti plaši.
Pogrešna karta
Spominjemo da se u sagledavanjima aktuelne situacije, između ostalog, govori se o svakovrsnoj manipulaciji; od manipulacije sredstvima poreskih obveznika do manipulacije osećanjem krivice... Takođe da se govori o vrlo prisutnoj, raširenoj, mada neretko zamaskiranoj, patologiji koja se, što je najopasnije, predočava i uzima kao normalnost. - Najlakše je manipulisati osećanjem krivice. Konačno, hrišćanstvo počiva na osećanju krivice, zar ne? Pogrešna karta. Ne može se beskonačno trpeti krivica bez krivice. Sa krivicom se teško živi, pa ili se prekine odustajanjem od života, ili se osoba žestoko pobuni. Čini se kao da smo napravili tri grupe ugroženih. Decu, koja su nam svima najvrednija, potom one do 65+ i one od 65+. Od onih od 65+ se traži da budu u svemu krajnje kooperativni, što se i dešava. Naravno da je životno iskustvo ovih osoba takvo, posle svega što smo preturili preko glava, da znamo da bi naše razbolevanje ugrozilo zdravstve-
no sistem i živote mlađih. Ali, onda se to tako kaže. Nije sve u paketima hrane koja se delila, što pozdravljam kao akciju za kategoriju kojoj je to neophodno. Značajnije je kako su stariji tretirani. Nije bilo ni jedne jedine TV emisije koja bi, makar na pola sata, progovorila nešto o ovim osobama i sa ovim osobama. Čak i besmislen video na TV-u o tome kako starija osoba treba da se ponaša u kući. Povređujuće, zaista. Stariji treba da dezinfikuju kuću, prebrišu stočić, uzmu laptop i, reklo bi se, iz kreveta uživaju. Stariji su sada dobili još jedan povređujući status, od onoga da „penzosi“ okupiraju javni prevoz, sada smo stigli do toga da „penzosi“ ugrožavaju zdravstveni sistem ako pomole glave izvan svojih domova.
Mislim da ćemo svi biti na neki način drugačiji. Pozorište, bioskopi, koncerti, izložbe, sve će to imati neku drugačiju perspektivu Drugačija perspektiva kulture
Govoreći o onome što uočava u (onlajn) radu sa svojim pacijentima/ klijentima, veli: - Posle prvih informacija o tome kako je ko, oni se vraćaju svojim tegobama. Ugao gledanja na probleme se malo menja. Problem je u tome što mnogi ne mogu da obezbede minimum privatnog prostora jer su sada cele porodice kod kuće. Tako se dešavalo da sam sa nekim razgovarala tako što su sedeli u svojim automobilima. Razlog za to nije što ne vide realnost, nego što se trude da nađu smisao u još nečemu. Na pitanje šta će, po njenom sudu i iz perspektive profesije kojom se bavi, biti posle, odgovara: - Ne znam. Znam samo da neće biti isto. Ovo nije problem samo naše zemlje, nego cele planete. Mislim da ćemo svi biti na neki način drugačiji. Na koji, ne znam da kažem. Sigurno je da će deca takođe imati svoju naknadnu reakciju, kako ona mala koja nisu svesna šta se događalo, ali ostane urezano osećanje, tako i ona koja su ostala uskraćena za vrtiće, babe, dede, do školske dece koja su išla u virtuelnu školu. Kako ćemo im sutra objasniti da u školu ipak mora da se ide? Naravno da ovo nije stvar politike nego dešavanja na globalnom nivou. Studentski život je lep, ali je i on sada bio pod novim okolnostima. Kao studiranje na daljinu. Sport? Pre svega, kultura. Pozorište, bioskopi, koncerti, izložbe, sve će to imati neku drugačiju perspektivu. Pandemija je zaista kolektivna trauma, a kulturološke i lične razlike će usloviti nastavak života kojeg ipak mora da bude. I biće.
Hitler na bazenu Susana Alakoski: „Svinjski kvartovi”. Izdavač: Heliks. Sa švedskog prevela: Milena Podolšak Piše: Vladimir D. Janković SVI MI ROBUJEMO i gospodarimo predrasudama, nekad voljno, nekad nehotice, ali ima i tih predrasuda koje su posebno smešne, možda baš zato što nas se lično ne dotiču. Svi mi, naime, projektujemo evropski Sever kao leglo blagostanja, u skandinavske zemlje gledamo kao u raj na planeti gde su svi obezbeđeni, mirni, blagorodni, popustljivi jedni prema drugima, pa čak i kolektivno flegmatični - kad, dune nas roman „Svinjski kvartovi” Susane Alakoski (1962), i mi najednom shvatimo da ima i predrasuda kojih apsolutno, i momentalno, vredi odreći se. Ova švedsko-finska autorka - ili finsko-švedska, sad tu dolazi do dileme gde je piscu dom: tamo odakle je, ili tamo odakle je jezik na kojem piše, a Susana, rođena u Vasi, u Finskoj, živi u Stokholmu i piše na švedskom - prikazuje nam Švedsku i Finsku iz sedamdesetih, ali ne bilo kakvu Švedsku i Finsku, već ambijent u kojem žive nesrećni, sjebani ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ono malo viška što im pretekne troše na enormne količine alkohola, tuku žene, muževe, pse, a gdekad i decu, do podneva mrze samo sebe, od podneva do večeri ceo svet, a kad padne noć i vasceli svemir. Mala Lena, protagonistkinja romana „Svinjski kvartovi”, ovenčanog Evropskom nagradom za književnost (kod nas je ovu knjigu, u prevodu Milene Podolšak, objavila izdavačka kuća „Heliks“), pred čitaočevim očima prolazi kroz osnovnu školu kao kroz špalir hladnih a vrelih, tužnih i koloritnih događaja koji čine jednu neizvesnu, često bolnu, a uvek čudesnu svakodnevicu. Dom je zakon, zakon je i škola, zakon je i crkva - ali nijedno od tih svetih mesta nije pribežište za detinje nevinu i, isto tako, detinje pronicljivu junakinju ove knjige. Ona vidi sve, zna sve, a ne osuđuje nikog i ništa. Ni oca i majku koji se unisono rasturaju od alkohola i batina, ni očeve i majke svojih drugova i drugarica koji se takođe svakodnevno leše od pića, pa ni predsednika Istadskog plivačkog društva Bengta Brinka, zvanog Hitler, koji je Leninu najbolju drugaricu, Ose, premda je mala bila neplivačica, gurnuo u bazen, i onda pustio da je Lena spasava, da bi potom samu Lenu, koju je na više psihički nego fizički napornom treningu spopao proliv - pred svim drugarima ponizio razvalivši vrata ve-ce kabine u koju je ona prethodno utrčala s Nijagarom u crevima, u svom, od vode otežalom, jeftinom, improvizovanom plivačkom kostimu... „Gresi se mogu svima oprostiti. I propast sveta se može odložiti. Sinula mi je jedna ideja, možda bih mogla da izbrišem grehe svojih roditelja tako što ću ja zaslužiti gomilu dodatnog oprosta. Molim te, dragi Bože, možeš li da oprostiš mamine i tatine grehe ako ja ništa ne skrivim?”, vapije Susana Alakoski, po struci, inače, socijalna radnica, kroz glavicu svoje visprene i izranjavane heroine Lene, navikle da se skriva pod jorganom ili krevetom dok sluša kako se od cirke obnevideli tata i mama psuju i mlate u susednoj sobi. Knjiga „Svinjski kvartovi” može se doživeti i kao štivo za tinejdžere. Mogla bi se uvrstiti u lektiru. Ima, istina, mnogo sočnih iskaza, psuje se na sve strane, ali današnji tinejdžeri ionako više i nemaju lektiru u školi, pa im malo slobodniji izrazi, koje i sámi neštedimice upotrebljavaju u svakodnevnom životu, sigurno ne bi smetali, a ne bi ih ni pokvarili.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Muzika
Karakondžula u inat karantinu Mladi beogradski muzičar snimio u svojoj sobi pesmu koja je postala himna u samoizolaciji i ulila hiljadama ljudi nadu. J. Koprivica „Obaraš sa nogu, ali ima ludila u tvojim očima... Ogrebala si mi auto... Sipaš benzin u dizel... Brišeš čizme o moj šal... Kada padne mrak, spopadne te vrag... Ti si karakondžula...“ - ovi duhovi-
Ciljao sam da uradim nešto univerzalno, ali i šaljivo, što će ljudima u ovim okolnostima biti zanimljivo i uliti radost i nadu, kaže talentovani muzičar
Foto: Privatna arhiva, Alex Dmitrović
Bora Eskić već osam godina svira po ulicama Beograda
ti stihovi i zarazna melodija stigli su kao neočekivani lek u tmurnoj svakodnevici koju živimo od polovine marta. Zabravljene građane u kućama nasmejao je i oduševio mladi beogradski muzičar Bora Eskić sa pesmom „Karakondžula“, koja je za krat-
ko vreme postala svojevrsna karantinska himna. A ideju za „Karakondžulu“ Eskić (32) je dobio pre 4-5 meseci, dok je svirao u jednom beogradskom pabu. Ali tada je imao samo osnovnu melodiju pesme, tekst je improvizovao, no reakcije ljudi su bile do-
bre. Uprkos tome, pesmu nikako da završi. Korona i vanredno stanje primorali su ga na to, priznaje mladi muzičar i kantautor u razgovoru za „Blic“. - Kada sam video da Zoran Kesić ima u svojoj TV emisiji rubriku „Soba je moj karantin“, poslao sam deo kućnog snimka, i mislio sam da od toga neće biti ništa, ali on je, ipak, pustio. I budući da je naišla na odličan odziv i da su ljudi tražili da čuju celu pesmu, konačno sam rešio da je završim - priča Eskić. Iako je pesma proglašena za „karantinski hit“, sam tekst se ne dotiče pošasti zvane korona i vanrednih okolnosti u kojima živimo već mesec i po dana. A to je Eskiću, kako ističe, i bila namera: - Ciljao sam da uradim nešto univerzalno, ali i šaljivo, što će ljudima u ovim okolnostima biti zanimljivo i uliti radost i nadu, a osvetljava odnos između dvoje ljudi koji je primenljiv u bilo kom životnom trenutku... Pesma je, prema rečima našeg sagovornika, završena tokom prve tri nedelje vanrednog stanja, s tim što je za samo snimanje i miks bilo potrebno samo sedam dana. Eskić je sam sebe snimio u svojoj sobi, a za miks pesme imao je pomoć prijatelja. I sve su kompletirali komunicirajući na daljinu, preko interneta. - Samo mi je bilo bitno da uhvatimo i iskoristimo momenat inspiracije. I mislim da je sve na kraju ispalo dobro - ističe mladi muzičar, a na pitanje kako je došao na ideju za video-spot, koji na Jutjubu već ima preko 60.000 pregleda, odgovara: - Mislio sam da bi bilo bez veze da ljudi gledaju samo mene kako sviram u svojoj sobi, pa sam kontaktirao prijatelje i poznanike preko Fejsbuka da mi pošalju snimke iz kućnog karantina kako đuskaju, pevaju... Svi su se odazvali, jer ionako imamo višak slobodnog vremena u vanrednom stanju... Ispalo je divno, a video-spot sam sam montirao - naglašava muzičar. Bora Eskić već osam godina svira po ulicama Beograda, ali i po prestoničkim pabovima i živi prevashodno od svirki. S obzirom na to da je u ovim vanrednim okolnostima uskraćen za zaradu od svirki, pitamo ga kako se snalazi? - Ovo je veoma izazovan period za sve muzičare. Sada nije nimalo lako u našoj branši. Zato sam došao na
Dve strane novčića Bora Eskić se bavi i pisanjem. Poeziju piše još od sedme godine, kasnije se posvetio i pričama, a upravo završava i prvi roman. - Biće to kvaziautobiografski roman, koji je inspirisan mojim putovanjima. Mnogo vremena i energije uložio sam u roman, i ovih dana dorađujem poslednju verziju, a nadam se da će biti objavljen za nekoliko meseci - kaže Eskić, a na pitanje šta je u njegovom životu važnije - reč ili nota, kroz smeh odgovara da su to dve strane istog novčića!
ideju da preko interneta radim svirke. Već prve subote posle uvođenja policijskog časa napravio sam mali eksperiment - organizovao sam koncert iz svoje sobe, izvodeći autorske pesme i obrade, uz lajvstrim preko Fejsbuka, a ostavio sam svoj pejpal račun, ukoliko neko hoće da mi da bakšiš za svirku. Za razliku od nekih drugih muzičara, kojima je možda neprijatno da na takav način traže novac, meni nije, jer kada sviraš na ulici navikao si da ti prolaznici, ako žele, ostave neku paru... I moj eksperiment je uspeo! Već četiri subote uspešno radim svirke iz svoje sobe, a oni kojima se to sviđa doniraju novac - priča naš sagovornik. Eskić je, osim kod nas, svirao i po ulicama mnogih evropskih gradova - od čeških, preko austrijskih ili švajcarskih, do litvanskih ulica. Ali, najčešće je nastupao po italijanskim mestima, koji su, kako priznaje, i ostavili najjači utisak na njega: - U Italiji su reakcije bile najbolje, jer su oni navikli na uličnu umetnost, a sami ljudi su topli i predusretljiivi. Iako se već godinama bavi muzikom, još uvek nije objavio album, ali ističe da ima već dovoljno autorskog materijala za studijsko izdanje. Od ulice i pabova još nema nameru da odustane: - Ulica je najsigurnija od svega! Dok god mogu nekom da ulepšam život svojom uličnom svirkom, to ću i raditi - ističe Bora Eskić, a na kraju dodaje da već ima poziv da, kada se okonča vanredno stanje, nastupi uživo u Kesićevoj TV emisiji.