Utorak 24. novembar 2020. Blic broj 8530 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Isidora Simijonović
Vladavina straha, zbunjenosti, nedostatka istine… U svemu tome ljudi se povlače u sebe, jer ne znaju više gde da se okrenu, ne znaju čemu da se nadaju, ne znaju šta ih čeka, i onda se povlače u sebe i hvataju za neke trunke prošlosti, za nešto što im daje određenu sigurnost. Stalno evociraju prošlost kako ne bi mislili o budućnosti kaže mlada, višestruko hvaljena glumica Isidora Simijonović. Tatjana Nježić
foto: Snežana Krstić
Kao optimista, verujem da svakoj muci dođe kraj, a onda dođe novi početak
2 POP&Kultura
Naslovna
Šta je za vas Jugoslavija, kao glumački zadatak u predstavi, a i lično, odnosno generacijski, budući da ste rođeni u vreme njenog raspada? - U predstavi smo sledili reditelja koji je, znamo, iz inostranstva. S pojmom Jugoslavije upoznao se dolazeći ovde i u razgovorima s nama, ekipom predstave, tako da je u tome što smo sledili zapra-
Pandemija virusa korona je jedna ozbiljna, objektivna opasnost, a za hvatanje ukoštac s njom toliko manjka vrednosnih repera, a i poverenja vo bio i deo nas. Ovo je moj prvi rad sa stranim rediteljem i u tom smislu posebno iskustvo. Komunicirali smo na jeziku koji je naš, a i jeste i nije, i srpski i nemački. Ukratko, “JugoJugoslavija” je bazirana na tom nekom njegovom osećanju i osećanjima koje smo mi uspeli da mu prenesemo, što mi mlađi, Nikola Malbaša i ja, što naše koleginice koje su živele u YU, Jadranka Selec i Jelena Čvorović, koje naravno imaju svoja sećanja iz tog vremena. Iz svega toga se rodila predstava koja na neki način podseća na bajku. Koje je to osećanje koje ste mu preneli? Kakav je odnos vaše generacije? - Složeno je, pomešano… Ima - imali smo to i tokom rada na predstavi - i elemenata, momenata pobune u smislu neverice da je sve bilo baš tako dobro. Možda tu ima i neke nesvesne ljubomore. Bilo je tako, pre svega dobro, da je iz ove perspektive neverovatno da je uopšte postojalo, a vidi nas u čemu smo. Nama iz ovog vremena život u Jugoslaviji deluje neverovatno. Šta igrate? - Nemamo imena, ni pojedinačne karaktere. Igramo pripadnike naroda koji je ostao nakon Jugoslavije koja se raspala 2109. Dakle, radnja predstave smeštena je u budućnost, a mi, protagonisti smo vrlo slični ljudima u sadašnjosti. A to će reći? - Zbunjeni su, ne znaju čemu da se nadaju, ne znaju šta ih čeka i onda se hvataju za neke trunke prošlosti, za nešto što im daje određenu sigurnost. Stalno evociraju prošlost kako ne bi mislili o budućnosti. U seriji “Vreme zla” rađenoj po delu Dobrice Ćosića čija se radnja odvija između dva svetska i na početku Drugog, igrate Nađu Luković. I da ne ulazimo u priču o romanu, ona je jedna od glavnih junakinja, a ko je i kakva je iz vaše perspektive?
foto: Snežana Krstić
Svom kvalitativno upečatljivom opusu dodala je još jednu ulogu; u predstavi “JugoJugoslavija” Bona Parka koja je, praćena velikim aplauzima, premijerno izvedena 20. novembra na Sceni “Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta. U stvari dve - igra i u seriji “Vreme zla”. Zapravo tri, jer tu je i rola u “Azbuci mog života”… Ma, ne treba ni brojati kad je Isidora u pitanju… Otkako je još kao sedamnaestogodišnjakinja zaigrala u čuvenom filmu “Klip” Maje Miloš, privukla je pažnju i osvojila talentom, a i onim što zrači i znači iz njenog bića. Potom je, podsetimo se, glumu završila u klasi profesorke Mirjane Karanović i krenula dalje da zrači i znači, tj. osvaja sa malih i velikih ekrana kao intrigantna Dušica u “Atomski zdesna”, slikovita Katarina u “Dobroj ženi”, Ruža u seriji “Ubice moga oca”, čija okrutnost je druga strana ranjivosti, inspirativna glavna junakinja u seriji “Jutro će promeniti sve”… Sa teatarske pozornice takođe u raznim predstavama među kojima su višestruko nagrađivana “Jami distrikt”, potresna “Balava”, “Sumrak bogova” koja je svrstana u najbolje u prošlogodišnjoj produkciji… I, kako rekosmo, da ne nabrajamo kad je Isidora u pitanju. Uvek drugačija, iz uloge u ulogu iznova vaja i oblikuje, između ostalog, svoju zanimljivu oštrinu i reskost. Intervju za “Blic” rađen je nedavno, uoči konferencije za novinare povodom najave premijere predstave “JugoJugoslavija” u Beogradskom dramskom pozorištu. Dan prohladan, ispred Kuće cveća - gde se konferencija održavala - skupljaju se novinari, članovi glumačke i autorske ekipe, foto-reporteri, kamermani… Još koji trenutak da se bude napolju, gde se i cigara može zapaliti, a potom ćemo maske na nos, pa u Titovu bioskopsku salu Muzeja Jugoslavije…. Pomeramo se nekoliko koraka, a potom kreće razgovor o pomenutoj predstavi, ulozi koju u njoj igra, kao i drugim aktuelnim rolama, vremenu u kome živimo…
Dok radimo, dok igramo, korona nije u glavnoj ulozi naših života. A to je velika stvar i veliki spas
- Iz moje perspektive, ona je jedna hrabra, na svoj način buntovna mlada žena. Neko ko ima veliku strast prema životu, ljubavi… To je i drži. Rukovodi se svojim principima, što biva i u sukobu sa principima zajednice čiji je deo…. Jedna od onih ličnosti i sudbina za koju
se kaže: da nisu bile te okolnosti - konkretno rat i okupacija - sve bi se za nju drugačije završilo. Mislim da je ona samo jedna od onih koje su menjale strašne okolnosti, i njih i živote im… Niste li se, na neki drugi način, time prilično duboko bavili i u veoma hvaljenoj predstavi “Sumrak bogova”? - Ta predstava, između ostalog, vivisekcira kako okolnosti izvlače najgore iz čoveka. Uloga Martina mi je bila veliki izazov. Reditelj Jagoš Marković i ja smo puno razgovarali o tom, zapravo nesrećnom dečaku, mladiću koji nekako u nedostatku topline, nežnosti, a u okruženju moralne erozije, užasa i hladnoće se i sam pretvara u nešto monstruozno, što možda uopšte nije moralo. Ali jeste, stvoreno je. Da li vas je i koliko korona omela u radu na predstavi “JugoJugoslavija”, i ne samo u tom? Kako gledate na pandemiju? - Srećna sam, kao i moje kolege, da se nekako održava pozorišni život i snimanja. Upravo sam završila snimanje “Vremena zla” i “Azbuke našeg života”. Trud i rad se podrazumeva, ali uživala sam i na snimanjima i u pozorištu, jer su to naši mali mehuri u kojima na neki način ne postoji korona. Dok radimo, dok igramo, ona nije u glavnoj ulozi naših života. A to je velika stvar i veliki spas. Jer čim izađemo iz pozorišta, eto nas u realnosti u kojoj čovek ne zna gde da gleda, šta da radi… Pandemija virusa korona je jedna ozbiljna, objektivna opasnost, a za hvatanje ukoštac s njom toliko manjka vrednosnih repera, a i poverenja. A vaš osvrt na društveni i politički trenutak, vreme u kome živimo, kog je žanra, na primer? - Teško je odrediti žanr… Ne znam kako bih jednom rečju objasnila. U svakom slučaju; vladavina straha zbunjenosti, nedostatka istine, nedostatak informacije, uz to postali smo neshvatljivo tolerantni na glupost, virtuelno je važnije od realnog… Mislim da se u svemu tome ljudi povlače u sebe, jer ne znaju više gde da se okrenu. Ali ja sam optimistična. Mislim da ništa, pa ni muka ne može da traje večno. Svemu dođe kraj. A onda dođe i novi početak.
POP&Kultura 3 foto: Vesna Lalić
Državi se svaki uložen dinar vraća 15 do 20 puta i ovaj model javnoprivatnog partnerstva su strani stručnjaci ocenili kao veoma uspešan, navodi Dušan Kovačević
Intervju
Exit je jedna od najisplativijih investicija koju naša država ima Naš cilj je ostati i razvijati festival u našem gradu i našoj zemlji i za to ćemo se boriti do zadnjeg časa, kaže Dušan Kovačević, direktor Exita.
Pre nekoliko dana odjeknula je vest da bi Srbija mogla da ostane bez Exit festivala. Iako je veliki broj nastupa već potvrđen za narednu godinu, festival bi sa Petrovaradinske tvrđave lako mogao da se preseli u Umag u Hrvatskoj, ili u Crnu Goru, a kako se moglo nezvanično čuti, razlog za preseljenje je izostanak pomoći države tokom epidemije virusa korona. O ovim temama razgovarali smo sa Dušanom Kovačevićem, čelnim čovekom festivala Exit, kako bismo dobili informacije iz prve ruke. Koliko ste danas blizu odluke da Exit preselite u drugu državu? - S jedne strane nikada bliže, a s druge i dalje vrlo daleko. Naš cilj je ostati i razvijati festival u našem gradu i našoj zemlji i za to ćemo se boriti do zadnjeg časa. Kada tražite podršku države za Exit, mnogi to tumače kao vapaj za pomoć, iako vi tvrdite da je to poziv za investi-
ciju. Da li je neko iz vlasti procenio da to više nije isplativa investicija? - Imajući u vidu da je srpska ekonomija do sada od Exita dobila 200 miliona evra, a srpski budžet preko 30 miliona, jasno je da je u pitanju jedna od najisplativijih investicija koju naša država ima. Da li je neophodno da država pomaže festival? - Ako se uzme u obzir da su ekonomske cene ulaznica za druge evropske festivale veličine Exita 250-350 evra, a da zbog ograničenja domaće ekonomije mi u Srbiji krećemo sa cenom od 45 evra, te da su sponzorski budžeti festivala u jakim ekonomijama zapadne Evrope i po 20 puta veći od našeg, jasno je da se bez podrške države festival Exit ne može održati. Međutim, kao što sam napomenuo, državi se svaki uložen dinar vraća 15 do 20 puta i ovaj model javno-privatnog partnerstva stručnjaci su ocenili kao veoma uspešan i o njemu sam čak više puta držao predavanje na čuvenoj London School of Economic, vodećem ekonomskom fakultetu Evrope.
Pre četiri godine najavljeno je potpisivanje srednjoročnog ugovora o podršci Exitu na tri plus tri godine, pisalo se da je u planu i desetogodišnja podrška. Šta je od toga realizovano i o kolikoj podršci države se radi u odnosu na troškove festivala? - Država pokriva oko 20 odsto troškova festivala, što je na nivou podsticaja koje Srbija daje za filmsku industriju. Iako, naravno, podržavamo podršku filmskoj industriji, jer država i tu dobije mnogo više nego što daje, moram ipak da istaknem da je ono što Srbija dobije od Exita i u ekonomskom i u promotivnom smislu neuporedivo sa bilo kojim do sada snimljenim filmom. Poznato je da se veliki svetski izvođači bukiraju i godinu dana unapred. Svetska muzička industrija računa da se do sledećeg leta pomoću vakcina i ultrabrzih testova ova industrija može vratiti u normalu
foto: Nenad Mihajlović
Neven Džodan
Koliko Srbija gubi potencijalnim preseljenjem Exita u drugu državu? - Imajući u vidu da poslednjih godina konstantno raste broj turista na Exitu, procene su da će sledećih 200 miliona domaćoj turističkoj privredi Exit doneti već do 2030. Kad pričamo o promociji i doprinosu pozitivnom imidžu Srbije, stručnjaci taj doprinos stavljaju u kategoriju „neprocenjivo“, pa je tako novinar vodećeg ekonomskog magazina „The Economist“ izjavio da kada bi „Srbija ceo svoj budžet utrošila na PR, ne bi učinila koliko su za njen imidž učinili Novak Đoković i Exit”.
Kakva je sada situacija po tom pitanju kada još uvek ne može da se predvidi kraj pandemiji? - Svetska muzička industrija računa da se do sledećeg leta pomoću vakcina i ultrabrzih testova naša industrija može vratiti u normalu, a da će stepen brzine oporavka varirati po regionima. Verujemo da će Evropa i naša zemlja biti među onima koji će se među prvima oporaviti. Koliki su gubici usled pandemije, kako za vas tako i na svetskom nivou? Kakva su iskustva sa vašim kolegama u inostranstvu? - Naši ovogodišnji gubici se kreću od 1,3 do 1,5 miliona evra. Mnogim ljudima nije jasno otkuda nama troškovi kada se festival nije realizovao u punom kapacitetu ove godine. Mi smo sa sedam festivala u šest država i desetinama drugih projekata najveći izvoznik kreativnih industrija Srbije (ne računajući IT) i imamo oko 100 angažovanih ljudi tokom cele godine, pet kancelarija, magacine i gomilu drugih stalnih troškova. Zatim, zaboravlja se da smo mi sa festivalom 2020. krenuli u organizaciju u oktobru 2019. i da smo do marta imali preko pola godine značajnih ulaganja u festival koji je otkazan. Na svetskom nivou ti gubici do sada prelaze 10 milijardi evra i uvećavaju se svakodnevno. Američki Ticketmaster je najavio da bi koncerti i festivali mogli da se organizuju tako da svaki posetilac ima potvrdu o negativnom testu ne stariju od 72 sata i da je vakcinisan. Kako vi vidite koncertnu budućnost? - Smatram da vakcinacija za većinu stanovništva, a pogotovo za mlade, mora biti dobrovoljna. Svaka najava obavezne vakcinacije kao preduslova za putovanja i odlaske na koncerte, aplikacije koje prate svaki naš korak i kontakt i slične mere mi liči na prizivanje Orvelove “1984”. Hoće li izvođači od ove godine biti prebačeni za Exit 2021? Koga biste posebno voleli naredne godine da vidite na Petrovaradinskoj tvrđavi? - Gotovo svi hedlajneri su već prebačeni, a potvrđeni su i mnogi novi. Tako su, do sada, za 8 - 11. jul 2021. na Petrovaradinskoj tvrđavi najavljena zaista sjajna imena kao što su David Guetta, Tyga, DJ Snake, Eric Prydz, Paul Kalkbrenner, Nina Kraviz, Solomun, Sepultura, Sheck Wes, Honey Dijon i mnogi drugi, a u pripremi je još puno iznenađenja.
4 POP&Kultura
Izložbe
Apstraktno slikarstvo Ivačkovića i Mihailovića Poslednje nedelje novembra galerija „Rima” organizuje dve izložbe, u Kragujevcu i Beogradu, kojima ujedno završava svoj izložbeni program za 2020. godinu. rira na poznate predmetne motive. (…) Razlika u formatima, bez obzira na istovetne dinamične transpozicije umetnikovog doživljaja, uzrokuje drugačije telesne i perceptivne reakcije u oku posmatrača. Pred velikim formatima ostajemo izgubljeni u predelu slike, dok pred manjim formatima kao da prisustvujemo iskri ili fragmentu nekog većeg zbivanja, jer granice površine rada nisu ujedno i granice prizora koji se odvija pred nama.“ Izložba će biti otvorena do 20. decembra 2020. godine.
Nastup na Pariskom bijenalu
Dva dana kasnije, u petak, 27. novembra u Beogradu otvara se izložba Đorđa Ivačkovića (1930-2012), čiji fokus je na grupi slika velikih formata nastalih povodom umetnikovog nastupa na Pariskom bijenalu 1965. godine. Tada još nepoznat kao slikar u Jugoslaviji i Beogradu, iz koga se doselio u Pariz 1962. godine, Ivačković je svoj prvi veliki uspeh ostvario na pomenutom Bijenalu kao deo selekcije Francuske, zemlje organizatora i domaćina ove značajne svetske bijenalne smotre. Zajedno sa još sedmoricom pariskih umetnika bio je izabran od grupe mladih francuskih likovnih kritičara da svoje radove prikaže u prostranom holu Muzeja moderne umetnosti grada Pariza. Za tu priliku Ivačković je izradio seriju slika koje ujedno spadaju među radove najvećih dimenzija u njegovom opusu. Četiri rada iz pomenute serije, približ-
ĐORĐE IVAČKOVIĆ Slika 5. VIII 65, 1965, ulje na papiru kaširanom na platno, 252x232cm
Izložba Đorđa Ivačkovića (1930 - 2012) posvećena je seriji slika iz 1965. godine
nih dimenzija 260 x 240 cm, nastala tokom avgusta 1965. godine, pronađena su u umetnikovoj porodičnoj zaostavštini u Parizu i predstavljaju fokus izložbe u Galeriji Rima. Sa pomenutim radovima počinje Ivačkovićeva praksa slikanja u velikim formatima, što je imalo trajni uticaj na njegov stvaralački postupak. „Da bi ovladao površinom, Ivačković je velike tabake papira polagao na pod ateljea i slikao krećući se oko i preko njih. Slikarski postupak je zahtevao umetnikov potpuni telesni angažman jer je samo kretanjem Ivačković uspevao da dosegne do svih delova podloge. Posledično, ovo je stvaralački proces približilo pojedinim aspektima slikarstva akcije. U prilog tome govore partije slika na kojima je boja ostavljena da se slobodno rasprsne prilikom udarca četke o podlogu ili tragovi načinjeni polukontrolisanim cu-
foto: promo Galerija RIMA
Najpre će u sredu 25. novembra u Kragujevcu biti otvorena izložba Milorada Bate Mihailovića posvećena do sada neizlaganim radovima iz njegovog prvog pariskog perioda, nastalim između 1953. godine i početka šezdesetih godina 20. veka, kada nastaju njegova čuvena likovna ostvarenja velikog formata. Kako se navodi u najavi izložbe, energičan i impulsivni potez, uskovitlane kompozicije različitih kolorističkih rešenja, često centralizovan i nedefinisani događaj ili prirodno zbivanje u polju slike koje upućuje na odnos prema manifestacijama i fenomenima prirode, usmeravaju nas na razumevanje ovih radova u kontekstu termina „apstraktni pejzaž“ Mišela Ragona, ako se termin shvati kao jezička igra. Autorka teksta u katalogu, istoričarka umetnosti Marija Stanković, navodi da se u okviru ove hronološke etape: „Od pedesetih do početka šezdesetih godina prošlog veka, mogu nazreti likovni procesi od geometrijskih asocijativnih oblika koji navode oko posmatrača na razgovor, do lirskog rastakanja forme pred naletom brojnih kolorističkih poteza umetnika, preko simboličnih upotreba zemljanih i naturalističkih boja, do nemimetičkih i apstraktnih gestualnih improvizacija. U svakom radu možemo uočiti potencijalno mesto sukoba, ne samo apstraktnog izraza i transpozicije prirode, već i svaki rad kao konkretno sukobljavanje formi među sobom, ali i sadržaju koji izmiče, iako nam se ponekad čini da jasno refe-
renjem pigmenta sa vrhova četke. Sporadični otisci đonova cipela ili dlanova svedoče o slici kao dokumentu umetnikovog dinamičnog fizičkog prisustva, kao rezultatu njegove akcije u prostoru“, navodi se u katalogu izložbe čija je autorka kustoskinja Galerije Rima Nevena Martinović Nastup na Bijenalu doprineo je Ivačkovićevom uspešnom pozicioniranju prvenstveno u pariskim umetničkim krugovima kojima je pripadao tokom svoje višedecenijske karijere. Istovremeno, na Bijenalu se dogodio prvi susret jugoslovenske delegacije sa Ivačkovićevim slikarstvom. Ubrzo su usledili pozivi za izlaganje u Beogradu, čime je započelo uključivanje Ivačkovićevog apstraktnog slikarstva u okvire srpske i jugoslovenske savremene umetnosti. Izložba na beogradskoj adresi otvorena je do 26. decembra.
MILORAD BATA MIHAILOVIĆ Kompozicija, kombinovana tehnika na papiru kaširanom na platno, 58x92cm
POP&Kultura 5
foto: Marko_Delbello_Ocepek
Manjifiko
Živimo u vremenu kada je provokativno i reći nekome da ga volite Očekivanja su kolevka razočaranja, zato nikad ništa ne očekujem. Nije moje da očekujem, moje je samo da uradim pesmu, kaže popularni slovenački muzičar Dafina Dostanić Robert Pešut, poznatiji kao Manjifiko, kreator muzike za filmove “Montevideo” i serije “Senke nad Balkanom”, autor hita “Pukni zoro”, objavio je sing “Say No When You Gotta Say Yes” kojim je na sebi svojstven način dao muzički komentar na sadašnjost. Na početku razgovora za “Blic” popularni slovenački muzičar objašnjava da li je ova pesma za njega nova himna slobode, kao i okidač promena. - Nije nova himna slobode, ne bih bio toliko ambciozan u tome. To je ipak jedan PR koji prati tu pesmu. Ja sam pre svega zadovoljan da sam napravio pesmu kako sam želeo. Ima ritam, osećaj i pravi tekst. To da li će ona biti himna, to ćemo videti. Ne mislim da su umetnost i muzika toliko bitni da bi oni mogli biti pokretači. Bilo kakve promene moraće napraviti ljudi, možda i sa pesmom na usnama. Ona u svakom slučaju može da pomogne. Muzika samo postavlja neugodna pitanja i daje nepovoljne odgovore, a kada je kriza, to zna da bude simbolično. Živimo u vremenu kada je provokativno i reći nekome da ga volite - naglašava Manjifiko. U spotu koji ste snimili za novu pesmu pletete. Da li ste savladali i tu veštinu? - Naravno da nisam. Probao sam, dopalo mi se, kao i kako je ispala fotografija. Pošto sam kućni tip, bila mi je davnašnja želja da se baš tako fotkam. Možda je i to neki način da se sve lakše sada prevaziđe. Mnogim ljudima muzika ništa ne znači. Ja idem u studio i komponujem, a drugi možda nemaju šta da rade. Nemir-
ni su, a možda to i pomogne. To dođe kao neka joga, da se postigne neki automatizam prstiju. A mozak radi nešto drugo ili ne radi. Samo je u nekom leru. Ovo je moguća tehnika održavanja slobodnog duha u ekstremnim uslovima. Svaka vaša pesma izaziva reakciju kod publike... - Očekivanja su kolevka razočaranja, zato nikada ništa ne očekujem. Nije moje da očekujem, moje je samo da uradim pesmu. Mogu da se nadam da se publici svidi ili da ih dodirne na neki način, a to je nepredvidivo. Zato i volim muziku. Kako provodite vreme u vanrednim okolnostima? - U vanrednim okolnostima živim vanredno. Trudim se da svakog dana uhvatim taj vanredni ritam. Jaka je ta bujica i ta reka i teško je plivati u kontrasmeru. Zato pustim da me nosi i probam da sve analiziram. Da shvatim informacije sa kojima sam bombardovan, da razmislim o njima i izdvojim ono što je bitno. Živim kao svi ostali u nekom nemiru, odnosno u nekoj neizvesnosti i nadam se, naravno, najboljem. Koje navike u ovom vremenu vam je bilo najteže da promenite? - Kao što sam već rekao, ja sam kućni čovek. Ne volim da putujem. Da nisam muzičar i oženjen, na more ne bih ni išao. Pošto sam muzičar, zbog toga putujem i to mi nije neka velika radost, jer mi je naporno i stresno. U stvari, nije mi se mnogo ni menjao ritam. Ja sam u studiju u kome stvaram. Da mogu da biram između kompo-
novanja i sviranja uživo, izabrao bih rad u studiju. Naravno, nije mi svejedno za svirke, ali mogu da ih izdržim. Samo ne znam zašto radim to? Koliko je ljudima potrebna muzika? Potrebna su hrana, lekovi i osnovne potrepštine. Pitam se na kom je mestu muzika? Meni se čini da je na poslednjem. Planirate li da sarađujete ponovo s Bjelogrlićem u “Senkama nad Balkanom 3”, jer se o tome nezvanično priča? - Džaba je šta ja planiram, jer je pitanje da li on to planira. On planira i za mene. On ne pita, već samo odluči da moram da radim nešto. I ako tako odluči, onda će tako biti i za treću sezonu serije. Nepisano je pravilo da je “najskuplja” pesma u kafani baš vaša “Pukni zoro”. Da li ste je vi nekada naručivali i koliko ste najviše dali za nju? - Ne znam tačno broj. Ali moji prijatelji Romi iz južne Srbije me često pozovu i kažu: “Uzeli smo pare, brate. Svaka ti čas. Imaš piće i dođi na prase. Zaslužio si.” Znam da me ne bi zvali da nije tako. Lično ja je nikad nisam naručivao, ali ako bih je naručio, rekao bi: “Zasviraj mi onu staru, narodnu, onu najstariju srpsku.” Nikada nisam insistirao na autorstvu, jer kada to i spomenem, svi me čudno gledaju. A kada bih to onda i dokazivao, morao bih da budem svedok u policiji za vlastitu pesmu. Jednom prilikom ste izjavili da “muzika koja se ne izvodi u kafani, neće postići popularnost”. Mislite da su mediji u drugom planu po tom pitanju? - Nisam to ja izjavio, već Dragan Bjelogrlić. Odmah na početku saradnje mi je rekao: “Ako nisi sa pesmom u kafani, to nije ništa posebno, ali ako nam pesma uđe u kafanu, onda će napraviti posao.” I kada sam napravio ovu pesmu, nije bio baš oduševljen. Čak mi je i rekao da mu zvuči nekako bosanski. Uopšte nije bio u nekom zanosu i saznanju da imamo hit. Inače nikako ne mislim da su mediji u
drugom planu. Vaši dobri prijatelji su Saša Lošić iz “Plavog orkestra” i Rambo Amadeus, koji vam je i kum. Da li se čujete s njima? - Mi se naravno često čujemo i kao prijatelji i kao kumovi, i to dva-tri puta mesečno. Sreća je da imamo telefone, kao i društvene mreže. Sa suprugom Barbarom ste bili u grupi “U redu”. Da li sada, u kućnoj varijanti, zapevate zajedno? - Mi muziku slušamo zajedno, ali je ne pevamo. Malo smo pevali nekada zajedno u bendu, ali nakon toga, svako od nas je otišao svojim profesionalnim putem. Zajedno smo od 1983. godine i ona je moj kolega, moj pratilac i moja ljubavnica. Rekli su čak da i ličimo sad jedno na drugo. Pošto obožavate Beograd, da li ćete napraviti neku pesmu o našem glavnom gradu? - Razmišljao sam o tome jer strašno volim Beograd. Mislim da je Beograd jedino mesto gde bih mogao, pored Ljubljane, da živim. Zavoleo sam tu neku hektičnost i njegov tempo. Beograd budi u meni sve emocije - dobre i loše, svu disciplinu mi uništi, jednostavno intenzivan je. U njemu sam upoznao divne ljude, briljantne umove, pisce, muzičare... Naravno da je Beograd zaslužio da o njemu napišem bar jednu pesmu. Međutim, skupljam hrabrost za to. Znate, pitanje je stila kako da se to uradi. Ne znam da li sam još spreman na to. Kakvi su vam planovi za naredni period? - Mi ćemo naravno da živimo i dalje i s krizom i bez nje. Uvek život na neki način ide dalje. I ja i moja ekipa razmišljamo o mogućnostima koje nam daje tehnologija. Pitamo se i istražujemo da li je moguće sa novom tehnologijom da stvaramo i ubuduće osmislimo naše radove. Ali je još sve neizvesno. Utakmica traje i ništa se ne zna.
6 POP&Kultura
Muzička kritika
Vrhunski ruski umetnici Gordana Krajačić U svojim ostvarenjima nadmašio je čak i Bergmanovu „Čarobnu frulu“ i Formanovog „Amadeusa“ sa nečim što se zove caka, ali uz striktno poštovanje notnog teksta, a što suštinski menja tragične sadržaje „Travijate“ i „Pajaca“. Te izvanredne postavke videli smo i čuli na sceni Madlenijanuma (sa našim izvođačima) 2006. i u sezoni 2011/12. godine. A onda je rešio da našem gradu predstavi ne samo sopstvenu nego i moć svog teatra i s uhodanom ekipom (dirigent, scenograf, kostimograf) u sezoni 1016/17. u Teatru Madlenijanum predstavio je dve nama nepoznate opere – „Veridbu u manastiru“ Prokofjeva i „Ne samo ljubav“ Ščedrina. Prošle godine saradnja je proširena i na Narodno pozorište, gde nas je opčinio bajkovitom Bizeovom operom „Lovci bisera“ i Gunoovim remek-delom „Faustom“ u Madlenijanumu.
„Nasilje nad Lukrecijom“
Ovoga puta izbor je pao na kamernu operu Bendžamina Britna „Nasilje nad Lukrecijom“ koju je beogradska publika imala prilike da prethodno vidi i čuje u dva navrata: u februaru 1972. godine (11. II) izvedena je u atrijumu Narodnog muzeja sa dirigentom Borislavom Pa-
šćanom u režiji Mladena Sabljića i sa Bredom Kalef u roli naslovne junakinje. Drugi put je imala premijeru u Madlenijanumu 10. oktobra 1999. sa Mladenom Jaguštom za dirigentskim pultom, gostom iz Poljske rediteljem Rišardom Peritom i Jelenom Bodražić kao Lukrecijom. Mada je ova postavka bila odlična – izvedena je samo 14 puta. Jedan od razloga je što je mlada Jelena Bodražić koja je debitovala u roli Lukrecije upravo zahvaljujući njoj otvorila „vrata u svet“, a drugi – još evidentniji je što je publika širom sveta – pa i kod nas – voli kad ode u Operu da sluša belkantistička ostvarenja i dela tzv. gvozdenog repertoara u kojima prepoznaje omiljene arije bez velike želje da upozna nove muzičke kompozicije i otvorenog srca da ih zavoli. Britnova opera nije od onih koje će se pamtiti ni po uvertiri – nje zapravo i nema, samo par uvodnih taktova, nema ni arija – u klasičnom smislu – ona je recitativna, nema ni horskih numera – ono što u grčkim tragedijama komentariše i zaključuje hor – ovde to čine dvoje sjajnih umetnika – Vsevold Kalmikov i Elena Tihonova, nema ni ljubavnog para kao glavnog nosioca radnje ali kao u pravom kamernom delu – a sama Britnova opera pisana je s tim ciljem – ovde je samo osmoro ravnopravnih vokalnih solista na sceni i 15 muzičara u orkestru, a i
foto: promo madlenianum
Genije operske režije Jurij Aleksandrov ponovo je sa svojim umetnicima, članovima Državnog kamernog muzičkog teatra Opere Sankt Peterburg, gostovao u Beogradu.
tu su predivno izvajane deonice harfe, oboe, klavira, gudačkih instrumenata... Ruski umetnici su vrhunski svaki u svom fahu: glasovi su mladi, sveži, sonorni, širokog raspona – posebno su se, ipak, izdvojili složenošću role Natalija Vorobjova kao Lukrecija i Vladimir Celebrovski kao Tarkvinije; vodio ih je dirigent Maksim Valkov, potcrtavajući lepotu svake deonice ali ih ne preferirajući, nego ih kamerno usaglašavajući na najlepši komplementarni način. Režija Jurija Aleksandrova – priča je za sebe: on diše sa scenom, sa svim njenim sudeonicima, psihološki saoseća sa patnjom i plemenitim bolom Lukrecije, muški saoseća s plemenitim bolom Lukrecije, ali i muški komunicira s njenim silovateljem obesnim sinom rimskog cara, odobrava viteški gest praštanja Lukrecijinog muža vojskovođe Kalatinusa – Jefima Rastorgujeva (rimskog Banović Strahinje), koreografski ih pokreće, ali opet nenametljivo, sve u cilju da se što autentičnije prikaže rimska drama s početka VI veka pre nove ere.
foto: promo madlenianum
„Otmica iz saraja“
Proverena ekipa u arijama treba da se oseća udobno kao u razgaženim cipelama, mada im je davao veoma složene zadatke, virtuozne kolorature, enormno visoke i duboke registre. Ali ovim sjajnim umetnicima ni ti gotovo instrumentalni zahtevi nisu predstavljali (čini se) nikakav problem, oni su ih rešili fascinantno, poigravajući se ne samo „visokim ceovima“ nego se pritom i bukvalno poigravajući uz ritmove menueta i orijentalnih plesova. Od početnih taktova scenično postavljene uvertire (sam
Mocart napisao je o njoj da sumnja da će je „bilo ko prespavati čak iako prethodne noći nije ni oka sklopio“) do kraja predstave – opera je tekla u jednom dahu, neumorno, a pritom – lepotom svega – glasova, igara, glume, kostima, scene – zaustavljala dah publike. Po lepoti i vizuelnoj i auditivnoj – oni bi zadovoljili i stroge estetske kriterijume Riharda Vagnera, koji je zahtevao od svojih pevača lepe ne samo glasove nego i da su oni lepi – visoki i vitki, a po vihornom duhu ovi umetnici bi zadovoljili i lucidni karakter samog Mocarta. Zadivljuje pritom i koliko je on sa samo 25 godina poznavao ljudsku psihu, snagu ljubavi (koju je i sam proživljavao sa svojom budućom suprugom Konstancom), ozbiljnost i nepokolebljivu vernost njene veze sa Belmontom (fenomenalni par Sergej Aleščenko, Olesja Gordejeva) i kao pandan njima – drugi ljubavni par Blonde i Pedrila – manje romantičan i čvršći na zemlji (Aleksandra Ljapič, Vladislav Mazankin). Glavni čuvar saraja Osman (Gevorg Grigorjan) u nekoliko navrata spominje nabijanje na kolac (kao da je čitao našeg nobelovca, ali ne i Momu Kapora koji je u jednom od svojih romana otkrio da turski đaci uče po školama da su njih Srbi iz osvete za tolike godine ropstva i davanja danka u krvi nabijali na kolac). Zadivljuje – kako je Mocart živeći u „carstvujušćoj Vijeni“ osetio sve to i sa koliko optimizma i plemenitosti znao da to muzikom opiše, najlepšim „Turskim maršom“ (uz „Marš na Drinu“ Stanislava Biničkog) i ovom operom koja je u svakoj noti ozarena ljubavlju, plemenitošću, dobrotom. Kroz vekove (od te 1782. do
ove naše 2020) njegove poruke ovaplotile su rediteljske poteze Jurija Aleksandrova! Sve je ovde rešeno na najbolji mogući način, fascinantno! Pevači su se brzo šaltovali iz recitativa na ruskom (jer se mislilo na domaću publiku – a komične opere i treba izvoditi na jeziku zemlje u kojoj se prikazuju) u arije na nemačkom (jer je ovo prvi i pravi zingšpil), iz govornog u pevački registar (što nije nimalo jednostavan postupak jer su drugačiji i registri i amplitude i glasovne akrobacije), menjajući metre i tonalitete. Konstancina arija o doživljaju otmice anticipira najlepšu ariju Pamine u g-molu iz drugog čina „Čarobne frule“. Do najmanjih sitnica je i dorađenost detalja Gevorg Grigorjan – pantomimski kvartet na sceni sa violom da gambom, Pedrilova napitnica Bahusu u čast boga vina, kvartet o neverstvu, Konstancin monolog o „srećnoj smrti iz ljubavi“ (kao Izoldin iz Vagnerove opere „Tristan i Izolda“)... I najzad – evo još jedne duhovite „cake“ Aleksandrova koja se savršeno uklopila u tkivo ove maestralne „germanske bufe“: dok su parovi u zagrljaju dirigent prekida i (zahuktalu) muziku i njihove ljubavne izlive rečima (na srpskom): „Prestanite s tim bezobrazlukom; predstava mora da se nastavi!“ Poslušali su ga i predstava je nastavljena. No ipak joj je ubrzo došao kraj, što je ožalostilo vašeg muzičkog kritičara koji je beskrajno uživao u svim njenim segmentima. A priča se da je Jozef II posle premijere „Otmice iz saraja“ 16. jula 1782. rekao: „Suviše lepo za naše uši i previše nota, dragi moj Mocarte“, na šta je on odgovorio: „Tačno onoliko Vaše veličanstvo koliko je potrebno!“
POP&Kultura 7 “DŽENIS-Njen život i muzika” je detaljna i slojevita priča o Dženis Džoplin, umetnici kojoj je bilo suđeno da uspe, i koja nas je prerano prerano napustila. Knjigu je napsala Holi Džordž-Voren, preveo Goran Skrobonja, a objavila “Laguna”
Feljton (I)
Detinjstvo uz rokenrol, romane i filmove
Dženis je svoj dvanaesti rođendan proslavila 1955, priredivši večeru za nekoliko školskih drugova, uključujući i Kristin Bouen, koja je sada zajedno sa njom svake nedelje pohađala plesne časove Artura Marija. Ali umesto da nauči fokstrot ili lindi-hop, Dženis je želela da igra uz novu vrstu muzike koju je čula na radiju: rokenrol. Te godine, rokenrol je zahvatio celu zemlju kada je pesma grupe Bill Haley and His Comets „Rock Around the Clock“ dospela na vrh Hit parade i zadržala se tamo tri sedmice. U martu se pojavio film „Džungla na školskoj tabli“ – drama o omladinskoj delinkvenciji – sa Hejlijevom pesmom kao glavnom temom, pa je ploča postigla nacionalnu popularnost; neki povodljivi tinejdžeri u publici pravili su nerede i odvaljivali sedišta u bioskopima. Među ostalim Dženisinim omiljenim pesmama bila je „Tutti-Frutti“ Litl Ričarda i „Ain’t That a Shame“ Fetsa Domina, singl-ploča snimljena u Nju Orleansu koju su puštali na radiju u ritam i bluz stanicama iz Bomonta. Elvis Presli, koji je karijeru započeo u emisiji „Lujzijana hejrajd“ („Louisiana Hayride“) na stanici KWKH u obližnjem Šrivportu, neprestano je išao na turneje po jugu i nastupio je u dvorani niže srednje škole Vudro Vilson 25. novembra 1955. Pošto je imala dvanaest godina, Dženis nije smela da ode na koncert, ali pomama oko njegove pojave sigurno joj je privukla pažnju. Počela je da kupuje singlove i traga po radio-skali kako bi pronašla još te muzike koja kao da je bila stvorena za nju. Set Džoplin, koji se gnušao onoga što je smatrao rokenrol „hirom“ (kao i mnogi drugi pripadnici njegove generacije), nije želeo da deli svoj gramofon sa Dženis, ali je konačno popustio i povremeno dozvoljavao svojoj najstarijoj kćerki da pušta svoje bučne ploče. Na kraju će ona dobiti prenosivi gramofon za sopstvenu sobu. Posle Dženisinih subotnjih poseta biblioteci sa tatom, a sada i sa Karlin Benet, često bi usledio odlazak u poštu, gde bi Set pokazivao devojčicama poternice. Dženis i Karlin su poredile svoje stavove o tome koji su odmetnici za njih bili najprivlačniji. U biblioteci, Set je nastavio da nadzire Dženisin odabir štiva, dok je Karlin birala šta god bi poželela – što rizičnije, to bolje. Kod kuće, prelistavala je knjige i obeležavala sve bezobraznije delove ili psovke kako bi ih pokazala Dženis. Devojke su postale opsednute „pcovanjem“ i čak su naučile jezik znakova kako bi mogle da opsuju a da niko to ne zna. Godine 1956. pažnju im je zaokupio žestoki „Gradić Pejton“ Grejs Metalijus, tekstom na zadnjoj korici: „Veliki bestseler o maloj američkoj varoši koji je bio osuđivan i zabranjivan“; njegova autorka opisana je kao „mlada domaćica u farmerkama koja je napisala najkontroverzniji
američki roman“. Iste te godine Dženis je odgledala nekoliko uticajnih filmova sa „autsajderskim“ temama kao što su narkomanija, tinejdžerska pobuna i seks pre braka: „Čovek sa zlatnom rukom“ (Frenk Sinatra je za njega dobio nominaciju za Oskara zahvaljujući svojoj ulozi narkomana), „Buntovnik bez razloga“ (film koji je proslavio Džejmsa Dina), i „Piknik Džoša Logana“ (sa Vilijamom Holdenom kao harizmatičnim lutalicom). Dorotina zamisao o valjanoj zabavi tako se poremetila, ali obuzeta brigom o Dženisinoj sestri i bratu, nije to nikako mogla da spreči. Nejn muž je, u međuvremenu, više pažnje posvećivao svom trogodišnjem sinu. Nekih pet godina pre toga, Set je najpre prestao da svakodnevno razgovara sa Dženis posle posla, kada ga je Doroti prekorila zbog toga
što je njihovoj povodljivoj kćerki pričao kako je na koledžu pravio pivo iz kućne radinosti. Savršeno pravovremeno, rokenrol, romani i filmovi „upitne moralne vrednosti“ stigli su da Dženis ponude nove horizonte – svojevrsnu odobrenu subverzivnost iz koje je mogla da se napaja. Tog leta Dženis je započela proces potpune pobune kada se prijavila da volontira u lokalnom omladinskom pozorištu. Sada tinejdžerka, posmatrala je kako njene drugarice Karlin i Kristin počinju da se muvaju sa dečacima, dok je manje zaobljena, manje ženstvena Dženis mogla samo da čezne za ljubavnom pažnjom koju su izazivale njene prijateljice. U Malom pozorištu u Port Arturu nalazio se šmeker po imenu Džim Langdon, talentovani trombonista sa tamnom ćubom. Langdon i njegovo društvo, svi gotovo dve godine Malo više od jedne decenije kasnije, Dženis će se otisnuti u slavu sa pesmom „Ball and Chain“ Big Mame Tornton
stariji i jedan razred ispred Dženis, imali su najveći uticaj u teatru, koji je osnovala majka njegovog druga Granta Lajonsa, dođoša sa severa. Langdonova privrženost kolebala se između Karlin, Kristin i drugih devojaka, a opet će Dženis biti ta sa kojom će on ostvariti blisku i platonsku dugotrajnu vezu, usmerenu mahom na razgovore i muziku. U Malom pozorištu Dženis, koja je već sticala priznanja za svoja slikarska dela, prihvatila je da oslikava scenografiju. Na njeno oduševljenje, ponudili su joj malu ulogu u komadu „Nedelja košta pet pezosa“, za koju je nosila seljačku bluzu sa karnerom oko ramena u kojoj je, uz kozmetiku, izgledala starija. Iako još nije provodila mnogo vremena sa Langdonom, Lajonsom i njihovim drugovima, divila se njihovoj duhovitosti, intelektu i smelosti. Tek što su završili nižu srednju u maju, Džim, Grant i njihovi pajtaši popeli su se na vrh tornja sa vodom u Port Arturu i napisali slogan „Haj 9“ sa strane – što je bio poduhvat na kojem im je zavidela. U septembru, odmah pošto je krenula u deveti razred, Dženis je prvi put valjano videla kako izgleda rokenrol u kojem je uživala sa ploča i radija. Džoplinovi su kupili televizor, koji je još bio retkost i statusni simbol u njihovom komšiluku. U nedelju, devetog, Dženis i njena porodica uključili su CBS kako bi gledali izuzetno najavljivano prvo pojavljivanje Elvisa Preslija u emisiji „Šou Eda Salivena“ („The Ed Sullivan Show“). Njegov istorijski, senzualni nastup opčinio je Dženis: omamljujuća „Don’t Be Cruel“, romantična balada „Love Me Tender“, Litl Ričardova „Ready Teddy“, i njoj omiljena pesma, „Hound Dog“. Ona se toliko zaljubila u pesmu „Hound Dog“, da je nekako pronašla originalnu verziju: ritam i bluz hit iz 1953. za diskografsku kuću Pikok iz Hjustona, koju je pevala Vili Mej „Big Mama“ Tornton. Kako je trinaestogodišnja bela devojčica u rasno podeljenom Port Arturu pronašla taj ritam i bluz singl i dalje je tajna, ali ona je to uspela. Stihovi u Preslijevoj verziji odnose se na stvarnog psa koji „nikad nije uhvatio zeca“. Nasuprot tome, u originalu, Big Mama besno proziva žigola. Dženis je odnela tu ploču kod Benetovih da je pusti Karlin i njenom mlađem bratu Hermanu; njoj se ta verzija dopadala više od Elvisove, kako im je rekla. Malo više od jedne decenije kasnije, Dženis će se otisnuti u slavu sa pesmom „Ball and Chain“ Big Mame Tornton.
Utorak 24. novembar 2020. Blic broj 8530 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Isidora Simijonović
Vladavina straha, zbunjenosti, nedostatka istine… U svemu tome ljudi se povlače u sebe, jer ne znaju više gde da se okrenu, ne znaju čemu da se nadaju, ne znaju šta ih čeka, i onda se povlače u sebe i hvataju za neke trunke prošlosti, za nešto što im daje određenu sigurnost. Stalno evociraju prošlost kako ne bi mislili o budućnosti kaže mlada, višestruko hvaljena glumica Isidora Simijonović. Tatjana Nježić
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
foto: Snežana KrStić
Kao optimista, verujem da svakoj muci dođe kraj, a onda dođe novi početak
Festival autorskog filma
Odbrana bioskopa i drugi demoni Ovogodišnji Festival autorskog filma (FAF), koji se održava od 27. novembra do 4. decembra, obuhvatiće u glavnoj selekciji 22 naslova, a veliki broj filmova biće dostupan i onlajn. Ili, ako vam se više sviđa, kroz koji dan realnost može biti i ”Kraj patnje”, „Zlo ne postoji“, „Raspoloženi za ljubav“... Kako je saopšteno na nedavnoj konferenciji za medije, deset filmova iz glavnog takmičarskog programa biće samo u bioskopima, a dobar deo ostvarenja iz ostalih selekcija i u biskopskim salama i na platformi mojoff.net. Poznati reditelj Srdan Golubović, predsednik Saveta FAFa, istakao je: “Mislimo da je to važno, jer je to ideja odbrane i bioskopa i umetnosti i svega onoga za šta se ovaj festival bori već 26 godina, i ne samo FAF, nego i svi mi koji se bavimo ovim poslom. Smatramo da je bioskop mesto gde se filmovi najlepše i najbolje gledaju”, kazao je Golubović. Igor Stanković, direktor Festivala i Kombank dvorane, istako je da su sve bezbednosne mere preuzete i da Festival poziva sve posetioce da nose maske i održavaju distancu, kao i da će se svima meriti temperatura pri ulasku u sale.
Na početku “tajni” film
Festival u Kombank dvorani, kako je rečeno, otvara film “Zlo ne postoji” iranskog režisera Mohameda Rasulofa, koji se na interesantan način bavi fenomenom smrtne kazne - iz perspektive egzekutora. Ovenčan je “Zlatnim medvedom” na prestižnom Berlinalu, a nagradu je preuzela rediteljeva ćerka, jer je njemu zabranjen izlazak iz Irana, kao i snimanje filmova, te je nagrađeno ostvarenje radio u tajnosti. Glavni program obuhvata 22 ostvarenja, od kojih će se 10 filmova boriti za Grand Prix Festivala i nagradu Aleksandra Saše Petrovića. Reč je o deset umesto uobičajenih 12 naslova jer jedan od njih traje - šest sati. A to je, kako je rečeno, jedan od najhrabrijih i najzanimljivijih filmova - “DAU. Degeneracija” Ilje Kržanovskog i Ilje Permjakova. (koprodukcija Nemačke, Ukrajine, Velike Britanije i Rusije, i deo obimnog projekta DAU, koji učestvuje i van konkurencije ostvarenjem “DAU.
Nataša”.) U takmičarskoj selekciji su indijski “Učenik” Čaitanija Tamhane, koji je u Veneciji dobio nagradu za najbolji scenario…Tu je i “Egzil” Visara Morine, koji je osvojio “Srce Sarajeva”, zatim “Mladi kitolovac” Filipa Jurjeva, “Februar” Kamena Kaleva, “Los Konduktos” Kamila Restrepoa, “Loši putevi” Natalije Vorožbit, “Mare” Andree Štake, “Žuta mačka” Adilkana Jerzanova. U glavnom programu van konkurencije je 12 arthaus filmova koji su, kako je rečeno, privukli najviše pažnje kritike. Među njima su filmovi poznatih reditelja “Lux Aeterna” Gaspara Noea, “Sibir” Ejbela Ferare, “Novi poredak” Mišela Franka, “Suton” Šarunasa Bartasa... Po rečima Stefana Ivančića, člana Saveta festivala i selektora, publika će imati prilike da vidi i debitantsko ostvarenje gruzijske režiserke Dee Kumbašvili - film „Početak“, koji je osvojio čak četiri nagrade na festivalu u San Sebastijanu i jedan je od filmova o kojima se ove godine najviše priča. Srdan Golubović je napomenuo da se ovaj festival dešava u gotovo nemogućim okolnostima: ”Možda najviše podseća na prvo izdanje iz 1994. godine, kada je u vreme potpune izolacije i odbačenosti ove sredine i Beograda nastao FAF, koji je osmislio i sproveo njegov osnivač i dugogodišnji direktor Vojislav Vučinić. Ovo je prva godina bez njega”, rekao je podsećajući da je preminuo u decembru prošle godine. A potom dodao: ”Uprkos okolnostima, nastojali smo da pobudimo i održimo duh festivala i da učinimo sve kako bi bilo moguće da se dogodi. Te 1994. godine Vučinić je sa saradnicima, sa Slobodanom Novakovićem, prepoznao da ovaj grad ima istinsku potrebu, radoznalost, žudnju za nečim što je hrabro, inventivno, originalno, provokativno... Mi danas negujemo duh tog i ta-
Nagrađivani film „Zlo ne postoji“ iranskog režisera Mohameda Rasulofa premijerno će biti prikazan na FAF
kvog festivala”, kazao je Golubović dodajući da će FAF od ove godine uvek imati nešto što je posvećeno Voji Vučiniću, a da je to ovoga puta 4K remasterizovane verzije filma “Raspoloženi za ljubav” Vonga Kar-Vaija, koga je upravo Vučinić otkrio ovdašnjoj publici, a čija je projekcija na zatvaranju Festivala. Specijalno će biti prikazan i film “Kičma” reditelja i scenariste Vlatka Gilića iz 1975. godine, koji je bio inspiracija za plakat ovogodišnjeg 26. FAF-a (vizuelno rešenje Braća Burazeri), svojevrstan omaž originalnom plakatu tog ostvarenja premijerno prikazanom u Kanu, a u kojem su “u glavnoj ulozi”, iz današnje perspektive gotovo proročki - epidemija nepoznate bolesti i opako zagađenje vazduha. A upriličena je i retrospektiva Gilićevih dokumentarnih filmova. Većina autorovih dela, kako je rečeno, nedostupna je za širu javnost, te ovo predstavlja jedinstvenu priliku da se publika upozna sa ovim Gilićevim filmskim ostvarenjima.
Sećanje na slobodu
Program “Hrabri Balkan” okupio je, kako je rekla koselektorka Maša Seničić, deset ostvarenja mladih autora (osam u takmičarskom i dva
van konkurencije), dugometražnih i kratkih, igranih i dokumentarnih, a u selekciji je i animirani dugometražni film hrvatskog reditelja Dalibora Barića “Slučajna raskoš prozirnog vodenog rebusa”. Takmičarski deo programa “Hrabri Balkan” obuhvata i film „Domovine“ rediteljke Jelene Maksimović, čija je premijera održana u Marseju. - Film se bavi prostorom koji nosi sećanja na slobodu. Inspirisane su pričama moje bake o Grčkom građanskom ratu za vreme kog je morala da napusti svoj dom. Posvećene su svim ženama koje su se borile - izjavila je Jelena Maksimović. U takmičarskom delu selekcije je i „Kako sam pobedio lepak i bronzu“ , koji prikazuje život fabričkog radnika o kojem nam svedoče ljudi iz njegovog okruženja, pri čemu naratori ne znaju da Mihajlo, glavni protagonista, opsesivno krade alat iz fabrike, da pati zbog izgubljene ljubavi, niti šta će jednog jutra uraditi, a film je svetsku premijeru imao na Festivalu u Lokarnu. Na repertoaru će se naći i dokumentarno-poetski esej „Minotaur“ bosanskog reditelja Zulfikara Filandre, a publi-
ka će biti u prilici da pogleda još šest filmova iz pet zemalja - „Pauza“ (Levente Kolčej), „Južno voće“ (Josip Lukić), „Paralelna država“ (Oktav Kelaru), „Kraj patnje (Predlog)“ (Žaklin Lencu), „Kada sam kod kuće“ (Ivana Todorović), „Mikrokazeta - najmanja kazeta koju sam ikad vidio“ (Igor Bezinović i Ivana Pipal). Festival obuhvataju i selekcije „Acid“, „Bande a part“, „Cinéfondation’’, specijalne projekcije… Zbog pandemije virusa korona neće biti gostiju na 26. FAF-u, ali će se organizatori potruditi da neke autore uključe onlajn na konferencijama za medije. Domaćin Festivala ove godine biće Kombank dvorana, a filmovi će se prikazivati i u Domu omladine Beograda, Dvorani Kulturnog centra Beograda, bioskopu „Fontana“, bioskopu „Vlada Divljan“, Domu kulture “Studentski grad”, bioskopu “Art” Kolarčeva Zadužbina, dok će se veliki broj naslova naći i na onlajn filmskoj platformi mojoff.net. U skladu sa razvojem epidemiološke situacije i novih mera koje se očekuju, organizatori će informacije o trajanju festivala, prodaji karata, kao i satnicama projekcija filmova objaviti sutra. Tatjana Nježić