Utorak 4. avgust 2020. Blic broj 8418 www.blic.rs
foto: Dalibor danilović
POP&Kultura
Slavenka Drakulić
Kovid je, u ime sigurnosti, doneo gubitak demokratije, a bez otpora građana
2 POP&Kultura
Naslovna Žena to ne zna dok je mlada. Misli da ima beskonačno puno vremena pa čuva stvari za bolje prilike. Koje su to bolje prilike? One koje nikad ne dođu? - napisala je čuvena hrvatska književnica evropske reputacije Slavenka Drakulić u novoj knjizi „Nevidljiva žena i druge priče“
Reč je o zbirci priča koja se u našim knjižarama nedavno pojavila u izdanju „Lagune“ i gotovo odmah pobudila interesovanje i naklonost čitalaca. Kao i u nekim ranijim literarnim delima, autorka, uvek iznova inovativno, preispituje svojevrstan ženski pogled na svet, teme i dileme od kojih je sazdan život lepše polovine čovečanstva, a kroz to, diskretno ali inspirativno, provejava i ono što Slavenka Drakulić zrači i znači kao vrsna kolumnistkinja koja o najaktuelnijim pitanjima, uključujući i politička, piše za prestižne listove poput „The New York Times Magazine“, „Suddeutche Zeitung”, “The Guardian”... U razgovoru za „Blic“ govori o pomenutoj, novoj knjizi, fenomenu starosti u savremenom svetu, koroni, (ne)prilikama u kojima živimo... Koji su bili početni, a koji ključni motivi za nastanak zbirke „Nevidljiva žena i druge priče“? - S jedne strane, to su valjda moje godine. Sa starenjem počnete obraćati pažnju na starce oko sebe. A tu su i vlastiti roditelji o kojima morate voditi brigu, pomoći im. I nekako postajete otvoreniji za njihove priče. Takvih je priča puno, ali ih nema tko poslušati. Često ćete vidjeti stariju ženu u apoteci ili u pošti ili u malom dućanu u susjedstvu kako priča s prodavačicom. Ili u čekaonici kod doktora. Svašta možete čuti ako želite, ako obratite pažnju. Stari ljudi su često usamljeni, ne mislim prvenstveno na žene. Mene je međutim zanimao ženski doživljaj starenja, pogotovo doživljaj vlastitog tijela. U stvari su me motivirali muški opisi starenja u romanima Philipa Rotha i J. M. Coetzeea, koji o tome pišu sasvim bez zadrške. Međutim, spisateljice kao da tu temu izbjegavaju, čak i kad se radi o dnevnicima i autobiografijama. Možda im je lakše kad je okreću na šalu, kao Nora Ephron? Moram priznati da je moja situacija privilegirana, sa 71 godinom ja sam sretna što sam mogla ostariti. Dva puta mi je presađen bubreg, pa znam što govorim jer se već desetljećima borim da ostarim. Vjerojatno sam se zbog toga uopće mogla i dohvatiti ove teme. Već u prvoj, naslovnoj priči kažete „prestrašila sam se tog lica“, zatim „sudarila sama sa sobom“, te „stvar je u drugima, u njihovom opažanju“... Kako zapravo žena (sa godinama) postaje nevidljiva? Da li postaje ili više zapravo shvata (sopstvenu) nevidljivost? - Nevidljivost u starosti polazi od toga da je žena vidljiva, dapače previše vidljiva. Odnosno da njen život manje ili više - što ovisi o društvu u kojem živi - ipak previše ovisi o njenom izgledu. To zapravo znači da se čak i u emancipiranim društvima ipak vrednuje i prema izgledu. Na primjer, veća je šansa da će dobiti posao žena koja dobro izgleda. Naime, društveni položaj žena ne ide nužno zajedno s predrasudama, običajima, ili tradicijom. U bivšim komunističkim zemljama žene su zakonski bile emancipirane, ali ipak su i u društvu i u privatnom životu dominirali muškarci
foto: Dalibor danilović
Tatjana Nježić
- da ne spominjem riječ patrijarhalna kultura. Usput rečeno, u nacionalističkim društvima nakon ratova devedesetih doživljavamo oživljavanje patrijarhalnih vrijednosti, najviše pod utjecajem crkve. Ali brojna istraživanja pokazuju da se žene, koje i u mladosti imaju više uloga u životu, psihološki lakše nose sa starošću barem u tom pogledu. One su navikle pomagati obitelji, susjedima i prijateljima, pa to obično čine i dalje. Ne treba zaboraviti da su žene najveći potrošači kulture i da i u kasnoj dobi zadržavaju tu naviku da kupuju i čitaju knjige, odlaze u teatar i slično. Što se muškaraca tiče, njima najveći dio identiteta proizlazi od društvenog statusa. Jednom kad su u penziji odjednom se osjećaju izgubljenima, nepotrebnima, nekorisnima i, naravno - nevidljivima. Nije li, dakle, svojevrsna glavna junakinja vaše knjige (svake priče) - starost? O sta-
Naše nacionalističke državice posljednjih desetljeća i nakon ratova žive u ratovima niskog intenziteta, koji nisu prestali jer svim političarima zapravo odgovara. Kad god nekome od njih zatreba skrenuti pažnju sa lokalnih političkih ili ekonomskih problema
rosti možemo govoriti kao o fizičkom procesu, kao o unutrašnjem osećanju / percipiranju procesa, kao kategoriji (starost po sebi)... ali i kao o društvenom pitanju/temi. Nije li ona - koliko god da je sasvim prirodna - društveno postala svojevrstan tabu? Nije li danas starost postala kao guba? - Imate pravo, dok se godine ne mogu izbjeći, kao da je postalo nepristojno pokazati da si stara. Pojednostavljeno, u tome ulogu igraju dva važna faktora: patrijarhalna tradicija i komercijalizacija straha žena da će izgubiti mladost i ljepotu, dakle “glavne” osobine svoje privlačnosti. Na raspolaganju joj je cijela industrija ljepote, od kozmetike do hrane, vježbi, mode... Naravno da se ostati mladom nameće kao dužnost... S druge strane, budući da živimo sve duže, i granica starosti se pomiče. Niti se neudata djevojka u tridesetima više naziva “usidjelicom” niti je klimakterij granica starosti kod žena. Naš vlastiti pogled u ogledalo čini nas na trenutak neprepoznatljivima, ali pogled drugih je taj koji nas čini vidljivima ili nevidljivima. U priči „Neželjeni svedok“, između ostalog, napominjete „romantične misli s vremenom su zamijenile one praktične“ i postavljate pitanje „je li starost pitanje godina ili nekog unutrašnjeg osećanja?“. Pa, je li...? - I jednog i drugog, tu se ljudi razlikuju, odnosno različito stare. Za neke od njih obično govorimo da su “mladi duhom”. Nekim starijim muškarcima je puno mlađa žena dokaz moći, ne samo seksualne. Kod većine ljudi ipak svjedočimo uobičajenom načinu starenja, svođenju života na sve manje aktivnosti,
POP&Kultura 3
foto: promo
Stereo banana
Kao i u nekim ranijim literarnim delima, autorka uvek iznova inovativno preispituje svojevrstan ženski pogled na svet, teme i dileme od kojih je sazdan život lepše polovine čovečanstva
važne goste, za obiteljske svečanosti, za djecu kad odrastu i slično. Odnos prema budućnosti je bio takav, čuvalo se i štedjelo, između ostalog i zbog toga jer nismo mogli znati kada ćemo ponovo moći nabaviti neki kvalitetan predmet.
Mislim da ljudi vole vjerovati kako je njihova volja ključna u nekim situacijama, da se mogu kontrolirati, da mogu razumno i slobodno odlučivati. Međutim, kako starimo, imamo sve manje kontrole nad svojim životom
od putovanja do izlazaka i druženja s prijateljima, s tim da postoji razlika između ponašanja muškaraca i žena koju sam već spomenula. Naravno da način na koji provodimo starost ovisi i o financijskom stanju i to ne treba zanemariti. Bojim se da bi iz našeg dosadašnjeg razgovora čitateljice mogle steći utisak kao da sam napisala sociološku studiju o položaju i odnosu prema starosti, ali željela bih naglasiti da je moja knjiga u stvari knjiga priča, literarnih, u kojima sam se bavila psihologijom. Zanimali su me osjećaji, doživljaj ženskog starenja - pogotovo tijela - a ne njihov položaj u društvu. Jer o položaju penzionera i starih ljudi općenito još se tu i tamo piše. Recimo, kad izgori starački dom pa u njemu stradaju starci. Ili kad je riječ o isplati penzija ili reformi penzionog sistema. O ženskom doživljaju starosti malo se čuje čak i do samih žena. Beležite u priči „Godišnjica“ „kako se iz podruma, kao iz grobnice iseljava nečiji bivši život“ te kako „intima“ biva „pretvorena u smeće“, zatim kako žena „ dok je mlada misli da ima beskonačno puno vremena pa čuva stvari za bolje prilike“.... I otvarate pitanje „koje su to bolje prilike, one koje nikad ne dođu?“ Zaista, kako uopšte znati koje su to bolje prilike i šta sa svim onim što na kraju (sopstvenom voljom) i nije imalo priliku? - Znate, u našim krajevima čak ni dobrostojeće obitelji nisu bile bogate. I kvalitetne, skupe stvari poput posuđa ili posteljine čuvale su se onako kako se danas više ne čuvaju. Za
Jedna od poslednjih priča „Kava više nema isti okus“ sadrži i vrlo interesantnu opasku: „žudnja za životom koja više nema veze s mojom voljom“. Odnos volje i žudnje? - Mislim da ljudi vole vjerovati kako je njihova volja ključna u nekim situacijama, da se mogu kontrolirati, da mogu razumno i slobodno odlučivati. Međutim, kako starimo, imamo sve manje kontrole nad svojim životom. Preostaju osjećaji, žudnja za životom po svaku cijenu. Zar bismo inače podnosili sve one muke koje, recimo, imaju kronični bolesnici? Kako bismo to izdržali da nema te žudnje tijela koja, moglo bi se reći, postoji ne samo na podsvjesnom, nego na čisto fizičkom nivou. Budući da živite u Hrvatskoj i Švedskoj, u kom trenutku, na kojoj tački vas je zatekao poziv za intervju? Kako provodite vreme aktuelne pandemije? - U Stockholmu, gdje sam već od kraja januara. Planirala sam napustiti Švedsku još u maju, ali me je - kao i sve nas - zatekla pandemija. Srećom, moj je posao takav da ga mogu raditi svugdje, neovisno o tome gdje sam se zatekla. Tako da i ovdje radim isto što bih radila u Zagrebu, čitam i pišem. A šta nam je Covid 19 doneo, šta odneo, šta nas čeka? - Zastrašujuće je koliko se malo zna o toj bolesti i njenim posljedicama. Ne mislim samo na medicinu, nego daleko šire. Jer Covid je po mome sudu promijenio barem dvije bitne stvari, prvo način komunikacije: ukinut je ljudski dodir. Dodir je postao opasan, a to ugrožava međuljudske odnose - od poslovnih i prijateljskih, do intimnih. Način komunikacije se promijenio, bojim se dugoročno. Druga opasna promjena je društvenog karaktera, radi se o povratku autoritarnom modelu vlasti. Zabrane, naredbe, ograničenja, provjere, kažnjavanja - a sve u ime sigurnosti. Bez otpora opozicije i građana. Čovjek se pita gdje se izgubila demokracija i je li taj gubitak također trajan? Kako sagledavate aktuelne društvene/političke prilike u regionu a i šire, i u kom pravcu se (sa sve pandemijom) razvijaju stvari? - Vrlo kratko, rekla bih da nacionalističke državice posljednjih desetljeća i nakon ratova žive u ratovima niskog intenziteta, koji nije prestao jer svim političarima zapravo odgovara. Naime, kad god nekome od njih zatreba skrenuti pažnju sa lokalnih, obično ključnih političkih ili ekonomskih problema, odmah skreće pažnju na susjedne “neprijatelje”. Podizanje ograda i zidova prema drugima i traženje neprijatelja nikuda ne vodi i to se vidi.
Marko Anđelković Naopak i Nemanja Nedeljković Nemus, članovi sastava “Stereo banana”
Ako ovo potraje, moraćemo da idemo na građevinu Neven Džodan Niški dvojac “Stereo banana” za 10 godina postojanja uspeo je svojim prepoznatljivim izrazom, odnosno igranjem rečima i muzičkim žanrovima da zauzme svoje mesto na domaćoj sceni. Kako je izgledalo stvaranje prepoznatljivog pečata i graditi karijeru iz grada koji nije Beograd? - Dosta smo napredovali u protekloj deceniji postojanja, pogotovo za sastav koji ne dolazi iz državne prestonice. Stalno nas pitaju kako je to ne biti iz Beograda, a gle, začudo, potpuno je isto da li ti pored rodnog mesta piše Lebane ili San Francisko. Stvaranje izraza nije neki proces to imaš ili nemaš, a svakako ga vremenom klešeš u onom smeru u kom tu srce kuca - kaže u intervjuu za “Pop&kulturu” Marko Anđelković iz niškog sastava “Stereo banana”. Čini se da je grupa nastala iz zezanja, prvu pesmu ste snimili na izmišljenom francuskom jeziku, ali vremenom kao da ste rešili da budete ozbiljniji? - To je donekle tačno, nastali jesmo iz zezanja, ali nismo se uozbiljili ni mrvu, to je samo fatamorgana. Vaš pesme su često na prvi pogled šaljive, ali umeju vrlo jasno da reflektuju vreme u kom su nastale. Koju pesmu ili stih biste izdvojili da najbolje opisuje današnje vreme? - Naviše bi odgovarala naša pesma sa albuma “Munje Nebjeske”, a zove se “Zašto si se usr’o”. Ovih dana je bila ponovo
aktuelna vaša stara pesma “Lako je prutu da se sokoli”? - Nažalost, svakog dana od njenog nastanka je sve više i više dobijala na aktuelnosti. Kakav je plan po pitanju izlaska novog materijala? - Šta god da kažemo, slagaćemo, ne volimo da licitiramo sa datumima, ali se poprilično kuvalo u prethodnom periodu i kamaru pesmica smo napravili. Novi video samo što nije iskočio, samo da ga još malo nalickamo. Koje teme će se naći u novim pesmama? - Biće tu stari tradicionalni običaji, industrija tekstila, ljubav, putevi Srbije, gastronomija, barijere psihičke, ali i fizičke, preispitivanja, numizmatika itd. Koliki je uspeh danas kada ime benda čiji spotovi se ne vrte na TV-u ipak završi u kvizu “Slagalica”? - Lepo ste to primetili. Odmah su nas zvali drugari. To je zaista jedno posebno priznanje. Hvala “Slagalici” i njenom kreativnom timu. Jeste li došli u fazu da živite od muzike i kako preživljavate u ovom periodu otkad se pojavila pandemija virusa korona? - Živimo isključivo od muzike zadnjih nekoliko godina, tako da smo sad ovo doživeli kao jednu vrelu šamarku. Ako potraje, moraćemo idemo na građevinu. Kako funkcionišete u vreme kada nema nastupa, okupljanja...? - Bojimo slikovnice, kupamo se po jezera, jedemo grožđe i orah, majemo se, podržavamo scenu i grlimo stabla…
4 POP&Kultura
Mlade umetnice Sara Obradović i Tijana Lazić su rad nazvale “Sećanje na mural iz Ulice Momčila Tešića”
Novi mural Glogovcu oslikan u Užicu Posle starog, koji je oslikan posle nedugo nakon smrti velikog glumca, ali koji je nedavno uništen, Užice je dobilo novi mural Nebojše Glogovca. Uz gotovo isti sadržaj, sliku i prateći tekst, dva murala imaju još nešto zajedničko – jedna od autorki drugog murala je sestra pokojnog momka koji je izradio prvi. Na ulazu u zgradu na adresi Dimitrija Tucovića 101, uz portret prerano preminulog velikana srpskog glumišta ispisana je i Glogovčeva replika iz filma “Nebeska udica” – Sine, znaš kako se postaje pravi šampion? Tako što izađen na teren kada je najteže… I pobediš! Autorke murala su mlade umetnice Sara Obradović i Tijana Lazić koje su rad nazvale “Sećanje na mural iz Ulice Momčila Tešića”. A upravo u Ulici Momčila Tešića u Užicu, na jednom privatnom objektu, od 10. februara 2018. donedavno stajao je Glogovčev mural. Teš što je glumac izgubio bitku sa teškom bolesti, ovo delo oslikali su Boban Lazić (22) koji je nedugo kasnije preminuo i njegov prijatelj Aleksandar Pasalev. “Sine, znaš kako se postaje šampion…” pisalo je na tom kao što piše i na novom muralu. Međutim, poslednjeg dana juna ove godine preko prvog murala prelepljen je veliki reklamni baner koji su stavili vlasnici objekta, ali koji su već naredne noći revolitrani Užičani pocepali. Tokom skidanja banera mural je delimično oskrnavljen. Potom je vlasnik objekta na kome je mural bio oslikan objasnio da su on i prethodni vlasnik autorima tog murala dozvolili da naslikaju Glogovca, ali im i objasnili da slika tu ne može stajati večno jer zdanju starom oko 100 godina sledi renoviranje. On je pričao i da su mu pojedini Užičani pretili zbog prelepljivanja murala, ali i napominjao da razume gnev. Izrazio je spremnost i da snosi troškove izgrade novog murala na nekom drugom mestu. Zbog skrnavljenja murala i postavljanja reklamnog banera preko Glogovčevog murala reagovalo je Udruženje dramskih umetnika Srbije. - Svi smo dužni da za generacije onih kojih će doći posle nas čuvamo spomen na ovog velikog umetnika i njegova filmska, televizijska i pozorišna ostvarenja. Stoga, pozivamo čelnika Grada Užica da odmah preduzmu mere iz svoje nadležnosti, pronađu i kazne i počinioce i pobrinu se za mural. Užice to duguje Nebojši Glogovcu, dobitniku niza prestižnih priznanja, kao naše najveće glumačke nagrade “Dobričin prsten” za životno delo - naveo je predsednik UDUS-a Voja Brajović u pismu užičkom gradonačelniku. Ne želeći da se odriče Glogovca, grad Užice je našao novu lokaciju, na ulazu zgrade u Dimtrija Tucovića 101, na predlog skupštine stanara ove višespratnice. - Da izradi mural prijavili su se Tijana Lazić, sestra preminulog Bobana Lazića, i njena drugarica. Mi smo obezbedili materijal i bili spremni da im platimo rad, ali one to nisu htele, rekle su da će Glogovčev mural biti i uspomena na Tijaninog brata Bobana. Glogovac zaslužuje da ima mural u Užicu, ali i mi smo ponosni što će na jednom od zidova u centru Užica živeti sećanje na velikog glumca - kaže za “Blic” Ivan Stanisavljević, zamenik gradonačelnika Užica. Vladimr Lojanica
Eko: Kada sam napisao ”Ime ruže”, svi su mi govorili da sam lud
A istina, pre no licem u lice, ukazuje se mestimice, u crtama (avaj, koliko nečitkim), sred zabluda ovoga sveta, te nam stoga valja da je sričemo iz vernih belega, ma i odande gde nam oni deluju kao pomračeni, bezmalo prožeti nekom sasvim zlonamernom voljom - napisao je proslavljeni italijanski pisac Umberto Eko u romanu “Ime ruže” iz 1980 godine Tatjana Nježić Citat je iz prologa, a poslednja rečenica u tom kultnom delu koje je, kako ističu svetski autoriteti, promenilo lice književosti, kulture a i šire -je, kao I mnoge druge,na latinskom i glasi: ‘stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus’ (od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo). “Ime ruže” je ubrzo postao svetski hit, preveden je na desetine svetskih jezika (kod nas u prevodu Milane Piletić), 1986. snimljen je film sa Šonom Konerijem u ulozi Vilijema od Baskervila, pobudio je brojna i usmena i pismena sagledavanja, između ostalog označavan kao detektivska metafizika, postmodernistički triler koji se bavi misterioznim ubistvima u jednoj italijanskoj opatiji, naučnofantastična studija o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije…a, pomenimo, kompanija Novosti ga je 2004. uvrstila u svoju ediciju najveći klasici 20. veka i izdala u rekordnom, za naše prilike nezamislivom, tiražu od 300.000 primeraka. U delu “Knjige koje su izmenile svet” (kod nas u izdanju Zepter book world, 2005) Rafael Vidaleng je “Ime Ruže” uvrstio u pedesetak najčitanijih književnih dela XX veka. Belešku o knjizi počinje napomenom da je ovaj, prvi roman Umberta Eka na svetsku književnu scenu stupio praćen velikim odjekom, da je objavljivanje dela 1980. dovelo pisca koji je filozof Iistručnjak za jezičke kodove u
foto: EPA
foto: miloš cvetković
Sećanje
Prvi roman Umberta Eka na svetsku književnu scenu stupio je praćen velikim odjekom, da je objavljivanje dela 1980. dovelo pisca koji je filozof i stručnjak za jezičke kodove u središte medijske pažnje gde će i ostati, postavši i najslavniji italijanski intelektualac u svetu
Udruženje “Krokodil” navodi da već danima traje hajka i javni progon istaknutih istoričara Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića
Jubilej središte medijske pažnje gde će i ostati, postavši i najslavniji italijanski intelektualac u svetu.
Šerlok Holms srednjeg veka
Vodeći čitaoca u susret rađanju “Imena ruže”, a potom dalje, Vidaleng piše: “Doktor filozofije Umberto Eko gaji interesovanja za srednjovekovnu epohu i za semiologiju, tj proučavanje znakova. Istraživanja ga navode da analizira tzv. niže žanrove, kao što su policijski romani ili romani-feljtoni, osvrćući se i na savremene fenomene poput:fudbala, medijskih zvezda, mode ili terorizma. Moto semiologa ‘videti smisao tamo gde smo navedeni da vidimo samo činjenice’, mogao bi biti I deviza detektiva. U delu ‘Lektor in fabula’, iz 1979, on tekst posmatra kao interaktivno polje koje ne saopštava sve činjenice podstičući čitaoca, čija saradnja predstavlja sastavni deo autorove strategije: već naziremo kako bi se ta teza mogla primeniti i na detektivski žanr, u kojem će se, na veliko iznenađenje univerzitetskog okruženja, ubrzo I oprobati.” Napominje da Umberto eko odlučuje da iskoristi prednost svoje erudicije ne ciljajući pri tom na elitu. “S veoma preciznim referencama na srednji vek, briljantna kada primerima ilustruje piščeve naučne teorije, i uzbudljiva kao scenario starog dobrog krimića, znamenita knjižurina “Ime ruže” ne liči ni na šta viđeno, piše Vidaleng. Podseća na Ekove reči: “Kada sam napisao ‘Ime ruže’, svi su mi govorili kako sam lud što sam ga začinio s toliko latinskih rečenica, koje niko neće da čita; to je čak I razlog zbog čega je moj francuski izdavač tada odbio dag a objavi…Kasnije se pokazalo da sam bio u pravu!” Podsetimo, knjiga “Ime ruže” pojavlje se u Milanu, 1980 u izdavačkoj kući ‘Bompiani’, za koju je Eko uređuje biblioteku eseja, i autora na velika vrata uvodi u carstvo književnosti i svetskih bestselera. Rafael Vidaling skreće pažnju da ovaj jedinstveni
romaneskni podvig kritika odmah pozdravlja kao netipično i neočekivano delo. “Na više od 500 stranica, roman se pokazuje kao zabavna i uzbudljiva istraga koju vode jednako čitalac I glavni lik, Giom de Baskervil, inkarnacija Šerloka Holmsa u tajnovitom srednjevekovnom svetu. Snaga romana se, pored istorijskih preciznosti I genija zapleta, prema kritičarima, nalazi u izazovu čitanja upućenog čitaocima. Kako, pored toga, svako nalazi svoj put jer “Ime ruže” omogućuje više nivoa čitanja, broj čitalaca dostiže 16 miliona.” Po njegovim rečima ako se Dante ostavi po strani, Eko treba da je najveći prodavac italijanske književnosti svih vremena. Citira i navode iz medija poput”Ko bi se nadao da će autor ‘Imena ruže’ u Americi postati slavniji od Felinija I Pavarotija”. Podseća zatim da je da odmah po objavljivanju u SAD (1093) ‘Ime ruže’ dospeva na listu bestselera a rekordnu prodaju dostiže već naredne godine, ted a se na sve strane govori o ‘izvanrednom radu na umetnosti romana’ (Harper, avgust 1983), o ‘knjizifenomenu’, (Hauard Kaminski, predsednik kuće “Warner book). Usledile su i prestižne nagrade u svetu, a Vidaleng ističe i:” Istinski detektivski roman, budući da je njegova okosnica istraga koja se u manastiru vodi sedam dana, ‘Ime ruže’ ima karakter apartnog dela. U njemu se nalaze sve reference velikog znalca srednjeg veka, kakav je Eko: pre svega istorijske, s teološkim raspravama; zatim kulturne, sa slepim arhivarom tajne biblioteke Horhe de Burgos, kao omaž piscu H.L.Borhesu; I najzad filozofske, s izgubljenom drugom knjigom Aristotelove poetike. Više od svega toga ‘Ime ruže’ prenosi na roman piščevu upitanost nad znacima I njihovoj sposobnosti da iskažu svet.”
Novo ruho
Januara 2012 razni mediji pišu da se “Ime ruže” pojavljuje u donekle skraćenoj formi prilagođenoj novoj, mlađoj generaciji čitalaca.
Vidaleng piše: “Doktor filozofije Umberto Eko gaji interesovanja za srednjovekovnu epohu i za semiologiju, tj proučavanje znakova. Istraživanja ga navode da analizira tzv. niže žanrove, kao što su policijski romani
“Bestseler (30 miliona prodatih primeraka), koji je do sada preveden na skoro 50 jezika i koga je francuski „Mond” uvrstio među 100 najvažnijih naslova 20. veka, spreman je za nove pohode. Monasi Gujelmo da Baskervil, svojevrsni Šerlok Holms iz 14. veka, i njegov stidljivi učenik Adso da Melk vraćaju se naročito zbog onih koji su ovu priču najverovatnije pročitali samo na Internetu (Vikipediji) ili je poznaju na osnovu fragmenata iz Anoovog filma sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi, viđenim na „Jutjubu”.”, kaže se u “Politikinom” tekstu. Mediji su spekulisali i da se pisac verovatno ponovo poduhvatio svog romana prvenca kako bi ga u sve više digitalizovanom svetu, približi novoj generaciji čitalaca, naročito mladim naraštajima koji se polako udaljavaju od lepe navike čitanja. Eko je, između ostalog, pojašnjavao da u novoj verziji romana „različite i raštrkane izmene ne menjaju ni pripovedačku strukturu ni stil”. Pomenuti “Politikin” tekst podseća I na žustru polemiku koja nastala, posebno u Francuskoj, nakon najave nove varijante, kultnog romana. “Pjer Asulin iz pariskog dnevnika „Mond” zapitao je da li Eko zamišlja da su mlade generacije s početka ovog veka manje obrazovane od prethodnih, te im zato nudi knjigu u skladu sa njihovim (ne)znanjem, a italijanski književnik Andrea Pomela, u dnevniku „Fato kotidijano” u zaključku, on pretpostavlja da za sto godina verzija romana „Ime ruže” koja će oduševljavati čitaoce neće biti ova korigovana, a ni eventualna buduća verzija, nego ona originalna, kompleksna i prelepa iz 1980. godine”. Pomenimo da u izdanju “Knjige koje su osvojile svet” Vidaleng piše i o drugim delima, za koja možemo reći da su u jubilarnoj godini, poput “Doba nevinosti” Idit Vorton ili “Misterija u Stajlzu” Agate Kristi, oba iz 1920. Knjigu je prevela Jelena Mitrović a priređivač srpskog dodatka je Radovan Popović koji piše o “Seobama” Miloša Crnjanskog, delima Ive Andrića (“Na Drini ćuprija”, “Travnička hronika”, “Gospođica) i “Hazarskom rečniku” Milorada Pavića koji je zahvaljujući ovom delu i u svetu nazvan “piscem 21 veka” a koje su, zanimljivo prvobitno odbili da objave razni izdavači (Nolit, Rad…) da bi se pojavilo u “Prosveti” zahvaljujući poznatom piscu, u to vreme uredniku u “Prosveti” Milisavu Saviću koji je istakao da je reč o vanserijskom, velikom romanu.
foto: vesna lalić
POP&Kultura 5
Peticija protiv kampanje mržnje Udruženje “Krokodil” pokrenulo je 31. jula peticiju protiv progona i poziva na linč kritičkih istoričara. Uz napomenu da već danima traje hajka i javni progon istaknutih istoričara Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića, navodi se da je peticija pokrenuta u njihovu odbranu ali i u odbranu prava na slobodnu reč, a protiv progona i poziva na linč onih koji kritički misle i u nameri da se skrene pažnja javnosti na učestale kampanje mržnje prema neistomišljenicima danas u Srbiji. “Mi, istoričari i istoričarke, predstavnici svih akademskih profesija, umetnici i kulturni radnici i radnice, najoštrije osuđujemo i dižemo svoj glas protiv kampanje mržnje i linča koja se sve češće pokreće u Srbiji u cilju stigmatizacije i ućutkivanja kritičkih intelektualaca i umetnika. Progoni pojedinaca su deo šireg procesa brutalnih i sistematičnih obračuna s medijima i nevladinim organizacijama. Ovakve zabrinjavajuće metode represije i dehumanizacije svih kritičkih glasova pouzdano vode društvo u Srbiji u otvorenu diktaturu. Danas su progonu izloženi beogradski istoričari Dubravka Stojanović i Nikola Samardžić, ali već sutra meta propagandne kampanje može biti svako od nas”, kaže se u peticiji. Potom se dodaje: “Zbog javno iznesenih stavova, tendenciozno interpretiranih do krivotvorenja, koji se ne uklapaju u dominirajuću ideološku matricu i zbog kritičkog pristupa autoritarnom režimu u Srbiji, profesori Dubravka Stojanović i Nikola Samardžić izloženi su nezapamćenoj hajci i gebelsovskom targetiranju od strane režimskih medija, predstavnika vlasti i grupe ultradesničarskih intelektualaca-huškača. Sa žaljenjem konstatujemo da se i jedan broj opozicionih aktivista i medija uključio u kampanju režima protiv dvoje targetiranih istoričara. Zahtevamo hitnu obustavu svih poziva na linč i kampanja mržnje prema neistomišljenicima. Zahtevamo beskompromisno poštovanje činjenice da je kritička istoriografija autonomna naučna disciplina i da ne sme biti pretvorena u sluškinju vladajuće politike identiteta ili bilo koje druge ideološke koncepcije. Istoričar za svoj sud može odgovarati samo naučnoj zajednici u skladu sa široko prihvaćenim metodološkim principima struke. Zbog toga osuđujemo očigledan pokušaj istorijskog revizionizma kojim se događaji iz prošlosti, potpunim izostavljanjem istorijskog konteksta, pokušavaju staviti u funkciju savremenih političkih procesa.” Na kraju se ističe: “Zabrinuti za bezbednost naših kolega i profesora i uznemireni zbog činjenice da u ovoj kampanji mržnje i poziva na linč prepoznajemo opasne fašističke metode progona svakog kritičkog glasa, karakteristične za zločinačke i totalitarne sisteme, apelujemo na svest i solidarnost domaće, regionalne i evropske javnosti te pozivamo akademsku zajednicu i političke predstavnike da obrate pažnju na opasne pojave i ne propuste da pravovremeno reaguju na tešku situaciju u Srbiji.” Peticiju je do juče u 15 časova podržalo preko 460 potpisnika, među kojima Vesna Rakić Vodinelić, Dino Mustafić, Irina Subotić, Dušan Petričić i mnogi drugi iz zemlje, regiona, kao i sa drugih kontinenata. T. Nj.
Istoričar za svoj sud može odgovarati samo naučnoj zajednici u skladu sa široko prihvaćenim metodološkim principima struke, navodi se u peticiji
6 POP&Kultura
Neverne bebe Predrag Vujanac
foto: gorana obradović
Pošto koncerata zbog pandemije korona virusa nema, “Neverne bebe”, kako otkriva lider benda Milan Đurđević, ovo vreme izolacije koriste za završetak osmog studijskog albuma i dokumentarnog filma o svojih prvih 25 godina. - Veoma je važno da se na neki način održi makar kreativni duh kada koncerata nema ni u najavi i raditi ono što se može kako bi se momenat povratka u život dočekao potpuno spremno, jer će publika biti željna i novih pesama, energije i emocije koje ih za bend čvrsto vezuju. To će dati jednu posebnu boju i atmosferu ovom albumu i mislim da će on biti neki trenutak u vremenu koji ćemo ostaviti vezan za sve probleme sa kojima živimo i da će nas baš ozbiljno podsećati na ovu 2020. godinu - kaže frontmen “Nevernih beba”. Novi album koji pripremaju, kako kaže, biće dosta drugačiji od onoga na šta je publika navikla. - Biće elektornike više nego do sad, ali tendencija tehnologije neće pojesti emociju, tako da koristimo veštačku inteligenciju i pravo srce. U tom kontekstu, mislim da ćemo ostaviti jedan album koji je veoma zreo, s obzirom na 26 godina karijere, a s druge strane album koji bi nama trebalo da promeni malo koncepciju. Mislim da nećemo mi ništa promeniti sa ovim albumom što se tiče same ideje da budemo drugačiji. Smatram da svake tri-četiri godine čovek treba da se resetuje, da okrene novi list, da ide dalje i da slobodno ulazi u duboku vodu ne bi li video koje su mu mogućnosti. Najgora je ona bara koja s vremenom počne da zaudara, a ja volim brzu vodu, kao što je reka Gradac ispod moje kuće. Ona ima tu neku vrstu divljine koju mi imamo kao energiju u muzici, a koja je sad u sinergiji sa svim onim stvarima koje su nam prioritet. To je pre svega spoj ljudske duše, emocija plus energija - otkriva Đurđević. Kao i na prethodnim albumima, nastavlja se trend da jedan od najboljih domaćih rok bendova bar jednu pesmu snimi sa nekim poznatim rok imenom bivše Jugoslavije. Na novom projektu tako gostuje Neno Belan. Postprodukcija osmog albuma će biti rađena u inostranstvu, po svoj prilici u Minhenu, kako bi album zvučao svetski, a publika dobila i pakovanje i proizvod na vrhunskom nivou. - O promociji je vrlo nezahvalno pričati. Moramo da budemo svesni u kom trenutku vremena živimo, moramo da budemo strpljivi, da sačekamo da sve ovo
Najgora je ona bara koja vremenom počne da zaudara Kako je izgledalo prethodnih četvrt veka “Nevernih beba” pokazaće dokumentarac radnog naslova “Priča o nama”, koji treba da bude završen do septembra i emitovan na RTS–u do kraja godine.
prođe jer dve godine radimo na ovom albumu i ne bih voleo da on bude žrtva i kolateralna šteta okolnosti koje su oko nas. Album će biti spreman na jesen, snimićemo sigurno još tri-četiri spota jer mislim da postoje pesme koje su jako ozbiljne, interesantne, intrigantne, možda i najemotivnije u poslednjih deset godina. Sigurno ćemo snimiti i jedan spot u Valjevu, to mi je velika želja, a u krajnjem slučaju i tradicija, promovisaćemo grad i nadam se da ćemo, ako sve bude kako treba, uskoro izaći na neku veliku binu u Valjevu i odsvirati jedan ogroman koncert koji bi bio i promocija ovog albuma, a ujedno i retrospektiva 26 godina karijere - kaže Đurđević. Kako je izgledalo prethodnih četvrt veka “Nevernih beba”, pokazaće dokumentarac radnog naslova “Priča o nama”, koji treba da bude završen do septembra i emitovan na RTS-u do kraja godine. Projekat je zamišljen kao trodelni film od samih početaka golobradih dečaka u Valjevu i prvih ploča, instrumenata i svirki u maloj sobi porodične kuće uz ogromnu podršku roditelja, sve do velikih bina i stadiona 25 godina kasnije. Snimanje epizode posvećene rodnom gradu Milana i njegovog rođenog brata Vladana (basista “Nevernih beba”), nosilo je posebne emocije za njih, jer o tom vremenu govore i valjevski muzičari i glumci, ljudi koji su gradili Valjevo, oni koji su nosioci simboli veličine valjevske kulture, disidenti, Milanovi i Vladanovi drugovi od malih nogu sa kojima su i danas nerazdvojni, a prvi put će šira publika moći da čuje i neke anegdote koje su ušle u kultne gradske priče. - To su bile godine radosti, sazrevanja, godine kada gradiš svoju ličnost, svoj karakter u odnosu na ljude, na grad i porodicu, sve te stvari koje ti kasnije daju identifikaciju i sećanje na neke trenutke, na neke ljude kojih više nema. Mi smo jedini bend iz devedesetih koji je uspeo da preživi turbulencije i da izađe na velika vrata i svira u svim velikim prostorima u regionu. Uspeli smo bez poroka i skandala da napravimo karijeru dostojnu divljenja neke vrlo ozbiljne publike koja nas je pronašla kao neki svoj umetnički izlaz. Jedva čekam reakcije na kompletnu priču, jer mislim da je jako emotivna i jako poučna za mnoge - zaključuje frontmen “Nevernih beba”. Filmsku ekipu sa snimateljem Draganom Đorđevićem na čelu, čini i montažerka Jelena Ranković, kao i još jedan poznati Valjevac, filmski i televizijski reditelj i univerzitetski profesor Petar Stanojlović.
POP&Kultura 7
foto: profimedia
FELJTON (IV)
Prenosimo delove knjige „Autobiografija“ Agate Kristi, koja je upravo objavljena u izdanju “Lagune”, u prevodu Nenada Dropulića
Novi svet na putu kroz Jugoslaviju i preko Balkana Arči i Patrik Spens, naš prijatelj koji je takođe radio kod Goldstina, bili su vrlo pesimistični prema svom poslu: ono što im se obećavalo ili nagoveštavalo nikako se nije ostvarivalo. Dobili su neka direktorska mesta, ali uvek u nesigurnim kompanijama, ponekad na ivici bankrotstva. Spens je jednom rekao: „Ja mislim da su ti ljudi jedna lopovska banda. Sve je potpuno zakonito, znaš, ali mi se ipak ne dopada, a tebi?“.
Arči je rekao da mu se čini da nije sve kako treba. „Voleo bih promenu“, kazao je zamišljeno. Dopadao mu se život u Sitiju i bio je sposoban, ali kako je vreme prolazilo, poslodavac mu se dopadao sve manje. Onda se dogodilo nešto potpuno nepredviđeno. Arči je imao prijatelja, profesora na koledžu Klifton, majora Belčera. Bio je to neobičan čovek, neustrašiv blefer. Prema sopstvenoj priči, čistom drskošću izradio je sebi položaj komesara za krompir tokom rata. Nikada nećemo saznati koliko je Belčerova priča bila istinita, a koliko izmišljena, ali bila je odlična. Imao je više od četrdeset godina kad je rat izbio i, mada mu je ponuđen posao u Ministarstvu rata, nije ga prihvatio. U svakom slučaju, dok je jednom večerao s nekim veoma važnim, razgovor je skrenuo na krompir, a to je bilo veliki problem za vreme rata. Koliko se sećam, krompira je vrlo brzo ne-
Minijature Pismo Veroniki Piše Vladimir D. Janković
stalo. Znam da ga u bolnici nikad nismo dobijali. Da li je za nestašicu bilo krivo Belčerova upravljanje, ja ne znam, ali to me ne bi začudilo. „Ta nadmena stara budala koja je razgovarala sa mnom“, pričao je Belčer, „kazala je da će situacija s krompirom postati ozbiljna, veoma ozbiljna. Rekao sam mu da nešto mora da se preduzme suviše ljudi tu petlja. Neko mora da preuzme kontrolu - jedan čovek. Saglasio se sa mnom. ‘Samo, pazite‘, rekao sam mu, ‘morate dobro da platite tog čoveka. Besmisleno je da ponudite bednu platu i očekujete da ćete naći nekoga dobrog - morate uzeti vrhunskog čoveka. Morate mu dati najmanje...‘“ Tu je spomenuo sumu od nekoliko hiljada funti. „To je veoma mnogo novca“, rekao je zvaničnik. „Morate naći sposobnog čoveka“, ponovio je Belčer. „Kad biste meni ponudili to mesto, kažem vam, ne bih ga prihvatio za taj novac.“
BILO JE NEKE diskretne, gotovo potmule mudrosti u starom običaju da dete krštava kum. Jer, detetovo ime mnogo govori o onome ko mu ga je nadenuo, naročito ako je taj neko roditelj, odnosno roditelji. I pametno je da roditelji taj rizik izbegnu. Kum je neutralan lik. On, kao figura, može biti izabran, ali takođe može biti i NASLEĐEN. Ti, Veronika, dobro znaš da je kod nas kumstvo nasleđivano i da je to baštinjenje bilo, u stvari, jedno od glavnih obeležja ustanove kumstva: nije fora u tome da ti sâm odabereš kuma, pa da onda tvoj kum bude neko tvoj, neki ortak s kojim si pio
Ova rečenica bila je ključna. Nekoliko dana kasnije Belčera su preklinjali, kako se sam izrazio, da prihvati toliku platu i preuzme kontrolu nad krompirom. „A šta si ti znao o krompiru?“, upitala sam ga. „Nisam znao ništa“, odgovorio je Belčer, „ali nisam to nikome rekao. Hoću da kažem, možeš da uradiš bilo šta - treba samo da nađeš zamenika koji nešto zna o tome, da nešto pročitaš i to je to!“ Belčer je umeo da ostavi snažan utisak na ljude. Duboko je verovao u svoju organizacionu sposobnost - i ponekad je trebalo dugo da se otkrije metež koji je izazivao. Zapravo nije bilo čoveka manje sposobnog da organizuje bilo šta. Njegova ideja, kao i većine političara, bila je da najpre rasturi čitavu industriju ili posao, a da ih zatim sklopi, kako kaže Omar Hajam, „bliže želji svoga srca“. Nevolja je bila u tome što je Belčer rđavo reorganizovao, ali to niko ne bi otkrio dok ne bude prekasno. U nekom periodu svoje karijere otišao je na Novi Zeland i toliko zadivio upravu jedne škole svojim planovima za reorganizaciju, da su ga brže-bolje postavili za direktora. Oko godinu dana kasnije ponuđena mu je velika suma da napusti taj posao - ne zbog nekog
šljivovicu gružanku i duvao travu knićanku. Nego se gledalo da i kumstvo ima svoju lozu. Neki tvoj čukundeda i nekog drugog čukundeda su se okumili, pa je onda, recimo, pradeda toga nekoga krstio tvoga dedu, deda toga nekoga krstio tvoga oca, a otac toga nekoga krstio tebe. To prebacivanje odgovornosti mudro je i, da tako kažem, okrutno. Odnosno, izričito. Ako je potomak odabranog čukundede tradicionalista-egzibicionista, ti ćeš dobiti tradicionalističko-egzibicionističko ime. Ali to ime neće govoriti ništa o tvojim roditeljima, koji peru ruke, iskazujući poštovanje prema spoljnoj, odnosno višoj sili;
skandala, nego samo zbog meteža koji je izazvao, mržnje koju je pobudio u drugima i sopstvenog uživanja u, kako je to zvao, „dalekovidoj, naprednoj i modernoj upravi“. Kao što sam rekla, bio je neobičan. Svi su ga naizmenično mrzeli i voleli. Belčer je jednog dana, pošto je napustio položaj komesara za krompir, došao kod nas na večeru i objasnio nam šta sledeće namerava da radi. „Znate da je Imperijalna izložba za osamnaest meseci, zar ne? Dakle, to mora da se organizuje kako treba. Dominione treba podići da se potrude i sarađuju. Idem na zadatak - u Misiju Britanske imperije - i obići ću ceo svet, a krećem u januaru.“ Onda nam je podrobno izneo svoje planove. „Treba mi“, rekao je, „neko da pođe sa mnom kao finansijski savetnik. Šta ti kažeš, Arči? Uvek si imao dobru glavu. Bio si starešina u Kliftonu, imaš iskustvo iz Sitija. Ti si čovek kakav mi treba.“ „Ne mogu da napustim posao“, rekao je Arči. „Zašto? Objasni sve svom šefu - naglasi mu da ćeš tako steći iskustvo i sve to. Siguran sam da će ti zadržati mesto.“ Arči je rekao da sumnja da bi gospodin Goldstin to uradio. „Razmisli, stari druže. Voleo
takvo je ime dao kum, šta da radim ja sad što mi se dete rodilo ’82, ’83. godine, a zove se Rastislav. Uostalom, šta fali imenu Rastislav? Lepo ime, ima moć. Zamisli, Veronika, da se zaljubiš u nekog Rastislava. Koji nije matorac, nego tip od svojih 37, 38 godina. Prvo bi ti on, verovatno, bio odbojan, ne bi – stavi ruku na srce – poželela ni kafu da popiješ s likom koji se tako zove. Ali ako bi se slučajno ispostavilo da je Rastislav stvarno super tip, šarmantan i samouveren (što bi, istina, teško bio, jer od detinjstva bi ga pritiskao kompleks imena, koje je smešno samo u bezobzirnoj uobrazilji mlađih savremenika i vrš-
bih da pođeš sa mnom. Agata bi takođe išla, naravno. Ona voli da putuje, zar ne?“ „Da“, rekla sam kratko i krajnje uzdržano. „Da vam kažem kakva je putanja. Prvo idemo u Južnu Afriku. Vi, ja i moj sekretar, naravno. S nama će poći Hajamovi. Ne znam da li znaš Hajama - on je kralj krompira Istočne Anglije. Sjajan tip. Moj veliki prijatelj. Vodi ženu i kćer. Oni idu samo do Južne Afrike. Hajam ne može dalje jer ima previše poslova ovde. Posle toga idemo u Australiju, a iz Australije na Novi Zeland. Tamo ću uzeti malo slobodnih dana - imam dosta prijatelja i volim tu zemlju. Provešćemo tamo jedno mesec dana odmora. Vi možete da odete na Havaje ako želite, u Honolulu.“ „Honolulu“, prošaputala sam. To mi je zvučalo kao maštarija iz snova. „Ovo nam je prilika“, rekla sam. „Ako je ne iskoristimo, bićemo zauvek besni na sebe. Ne, kao što si rekao, ako ne smeš da rizikuješ da uradiš nešto što želiš, onda je život bezvredan.“ Nikada nismo igrali na sigurno. Venčali smo se uprkos svim preprekama, a sada smo bili rešeni da obiđemo svet i rizikujemo nepovoljan ishod po povratku.
njaka, ali i to je više nego dovoljno), ti bi se zaljubila, ipak, u tog, da kažemo, Rajka ili Raleta. Onda biste stali pred oltar, a i registrovali se kod matičara. Matičarka, pošto bi izdeklamovala zlosrećnog Duška Radovića, koji se sigurno već decenijama prevrće u oblacima zbog ceremonijalnog zloupotrebljenija njegove minijature, upitala bi: „Veronika, da li pristajete / želite / hoćete da uzmete Rastislava za svog kućnog ljubimca?“ Na to bi Rastislav rekao: „Gospođo matičarka, kum je doneo povodac i hranu za pse, ali ja to nikad nisam stavljao ni oko vrata ni u usta.“
Utorak 4. avgust 2020. Blic broj 8418 www.blic.rs
foto: Dalibor Danilović
POP&Kultura
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Slavenka Drakulić
Kovid je, u ime sigurnosti, doneo gubitak demokratije, a bez otpora građana
Muzika
Nikada nisam bila spremna da žrtvujem decu, porodicu i prijatelje zarad karijere. Izabrala sam decu i nikada zbog toga nisam zažalila - kaže Peti Smit koja posle 28 godina objavljuje novi album. Nije se bavila pankom, već pop-rokom. I bila je veoma uspešna, ali i danas je, posle gotovo 40 godina karijere, mešaju sa nešto starijom koleginicom, “pank kumom” sa kojom deli ime - Peti Smit. Proslavila se 1982. godine, kao pevačica američkog sastava “Scandal”. Iako je iza grupe ostao samo jedan album, do polovine osamdesetih su objavili nekoliko hitsinglova, kao što su - “Goodbye To You”, “Love’s Got A Line On You” i “The Warrior”, pesma koja se danas koristi za Netfliksov šou G.L.O.W. Sastav se razišao 1985, a ponovo su zasvirali zajedno 2004 za “Bands Reunited” kanala VH1. Smitova je 1992. objavila solo album, na koji je uvrstila duet sa Donom Henlijem iz “Iglsa” - “Sometimes Love Just Ain’t Enough”. A posle 28 godina Peti Smit je konačno objavila novi album “It’s About Time”, koji je najavila singlom “Drive”. Kako Smitova priznaje u razgovoru za “Stereogam” ona je, bez obzira na diskografsku pauzu, uvek pisala muziku: - Prošle nedelje sam snimila pesmu, koju sam napisala još pre 30 godina. Ima neki čudan, bliskoistočni uticaj. Konačno je urađena i zvuči odlično. Znate, ja sam oduvek volela da posmatram ljude i otuda ideje za pesme. Dosta pišem i inspirisana sam svojom decom. Moja ljubav prema njima i njihove dečje bitke uvek me ponukaju da to i napišem. Ali, nisu sve pesme autobiografske. Sebe vidim kao nekoga ko priča priče. A u ovom trenutku, kada je svet praktično stao, spoznala sam koliko su zapravo veze bitne u životu. Mislim da je ova pandemija naterala ljude da se ili zbliže ili izoluju - smatra američka pevačica, koja je od 1997. godine u braku sa teniskom legendom Džonom Mekinroom, dodajući da su njena deca ponosna što ona važi za ikonu osamdesetih. - Oni vole moju muziku. Čak na svojim telefonima imaju demo snimke nekih mojih pesama. Znaju da je tokom osamdesetih ono što sam radila bilo na vrhuncu. Ali, znaju i da u muziku nisam ušla da bih se obogatila, već zato što je volim. Na početku nisam mislila da ću postati milionerka, već me je vodilo to što se ljudima sviđa kako pevam. Naravno, to nije bio dobar poslovni potez. Sada je drugačije, muzičari su mnogo osvešćeniji kada je u pitanju novac. Naučila sam da možeš da
foto: profimedia
Peti Smit i njen paralelni univerzum
Američka pevačica, koja je od 1997. godine u braku sa teniskom legendom Džonom Mekinroom, kaže da su njena deca ponosna što ona važi za ikonu osamdesetih
Živela sam u Ist Vilidžu i dobijala sam svu poštu Peti Smit još i pre nego što sam ušla u svet muzike. Ali, nije mi padalo na pamet da bih mogla da promenim ime, a niko mi to čak nije ni sugerisao. A živele smo, praktično, u istoj ulici. Ali, u to vreme nije me baš zanimala pank scena
imaš porodicu i muzičku karijeru, ali ti je neophodna pomoć. A onomad, osamdesetih, diskografske kuće nije zanimalo da ti pruže bilo kakvu pomoć. Možda zato što, sa njihovog stanovišta, nisam bila dovoljno velika zvezda. Dobro mi je išlo, ali nisam bila Barbra Strajsend! Smitova dodaje da, kada je prvi put zatrudnela, karijera je morala da sačeka. No, i posle toga je uspela da se vrati i snimi neke od najprodavanijih pesama. Uprkos brojnim osudama, porodicu je uvek stavljala na prvo mesto. - Volim da pevam i stvaram muziku, ali postoje bitni trenuci u životu kada od tog posla treba da se odmakneš. Nikada nisam bila spremna da žrtvujem decu, porodicu i prijatelje zarad karijere. Izabrala sam decu, i nikada zbog toga nisam zažalila - iskrena je Smitova. No, zbog jedne stvari danas pomalo žali. Naime, u jednom trenutku su je članovi sastava “Van Halen” pozvali da se pridruži bendu i zameni Dejvida Li Rota, što je odbila. - Oni su mnogo pili. A ja ne konzumiram alkohol. I nisam sebe mogla da zamislim u Los Anđelesu. Bila sam u fazonu: “Ja sam iz Njujorka, mi odavde se ne selimo u LA.” Osim toga, oni su se stalno svađali u nisam želela da budem u nekom nasilnom okruženju. A i u to vreme sam bila u osmom mesecu trudnoće i hormoni su “radili”. Možda mi je, posle grupe “Scandal”, bilo dosta tog zajedničkog okruženja. Dugo sam smatrala greškom to što sam ih odbila. Mogla sam, uz njih, da zaradim ogroman novac… Ali, opet, nemam za čim da žalim. Moj život je postao neverovatan. Udala sam se i sa istim sam muškarcem već 25 godina! Tokom čitave karijere, kako priznaje, brkaju je sa legendarnom kantautorkom Peti Smit. Kako se priseća za “Stereogam”, jedno vreme je čak dobijala i njenu poštu: - Živela sam u Ist Vilidžu i dobijala sam svu njenu poštu još i pre nego što sam ušla u svet muzike. Ali, nije mi padalo na pamet da bih mogla da promenim ime, a niko mi to čak nije ni sugerisao. A živele smo, praktično, u istoj ulici. I uvek smo bile blizu jedna drugoj. Ali, u to vreme nije me baš zanimala pank scena. Bila sam mlađa. Peti je bila starija od mene. Ja sam u to vreme bila srednjoškolka i stizala mi je pošta namenjena Peti Smit, a da ja nisam ni znala ko je ona. Ali, evo sad, posle toliko godina, napisala sam esej o njenoj knjizi. Sumirala sam svoj paralelni univerzum sa Peti Smit. A zabavno je što nas i danas mešaju… Jelena Koprivica