Pop kultura

Ponedeljak-utorak 15-16. februar 2021.

Blic broj 8609 www.blic.rs

POP&Kultura

foto: Istorijski muzej Srbije

Amblematska slika Prvog srpskog ustanka

Kako je nastao „Zbor u Orašcu” Još od 1926. godine Veljko Stanojević slika istorijske kompozicije velikih formata koje u njegovom opusu zauzimaju značajno mesto

2 POP&Kultura Veljko Stanojević, Autoportret, 1921, kolekcija MSU

Naslovna

Biografija

Foto: Saša Reljić

Slika “Zbor u Orašcu”, koja se danas čuva u Istorijskom muzeju Srbije, delo je umetnika Veljka Stanojevića i nastala je 1926. godine kao deo narudžbine uprave Doma oficira Kraljeve garde. Na slici je prikazan istorijski događaj, Ustanička skupština u Orašcu održana 15. februara 1804, na kojoj su narodne vođe potvrdile dizanje ustanka protiv Turaka i izabrale vođu ustanka – Karađorđa.

Veljko Stanojević rođen je 1892. u Beogradu. Završio je Umetničko-zanatsku školu u Beogradu 1914. godine kod profesora Ljubomira Ivanovića i Marka Murata. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao ratni slikar i dobrovoljac. Nakon rata odlazi u Pariz gde je pohađao Acadèmie de La Grande Chaumière od 1920. do 1922. godine, a u Parizu je boravio u nekoliko navrata kasnije. To je period vrhunca njegovog stvaralaštva kada njegov stil dostiže punu zrelost i čistoću, a kada nastaju neke od najznačajnijih slika – “Pristanište u Nici” (1923), “Portret žene u zelenom” (1924), obe u vlasništvu Narodnog muzeja u Beogradu, kao i one iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti “Cirkus” (1924), “Kupačice” (1924), “Japanska lutka” (1924) i “Devojka sa turbanom” (1928).

Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Srbije, grupe Oblik, Udruženja ratnih slikara i Zagrebačkog prolećnog salona.

Izlagao je čirom sveta. Njegove slike nalaze se u zbirkama muzeja, javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji, Hrvatskoj, Vatikanu, Americi, Švajcarskoj, kao i drugim zemljama širom sveta.

Piše: Senka Ristivojević Zgrade Gardijskog doma i Štaba komande Kraljeve garde izgrađene su te 1926. u Topčideru. Gardijski dom bio je reprezentativni objekat koji je služio za organizovanje različitih svečanosti, prijema, sastanaka, balova, a njegov raskošan enterijer obuhvata niz sala, dvorana, salona, holova. Za posao „ukrašavanja“ ovih sala, salona i drugih reprezentativnih prostorija angažovana su dvojica priznatih slikara Jovan Bijelić i Veljko Stanojević. Posao je trajao godinu dana i obuhvatao izradu portreta članova kraljevske porodice, kao i nekoliko istorijskih kompozicija - “Povlačenje kroz Albaniju”, “Bitka na Kolubari”, “Boj na Kumanovu”, “Proboj Solunskog fronta” i “Karađorđev ustanak” (“Zbor u Orašcu”). U to vreme, istorijske teme nisu bile značajno popularne među našim umetnicima. Kompozicije sa predstavama borbi, važnih događaja iz nacionalne istorije, često su stvarane u periodu pre oslobođenja i ujedinjenja Kraljevine Jugoslavije (1918) i tada su imale nameru da podstaknu nacionalnu svest, otpor i istrajnost naroda koji je živeo na još

neoslobođenim teritorijama. Može se reći da je vreme izgradnje i opremanja reprezentativnog vojnog objekta bilo vreme stabilnije političke situacije i da je ova porudžbina bila prilično strogo uslovljena, te je izrada slika bila pod konstantnim nadzorom komisije. O tome svedoči i članak u novinama “Politika” iz oktobra 1926.

Novinari su bili pozvani da razgledaju slike koje ukrašavaju salone i hol zgrade Doma oficira Kraljeve garde, za koju autor teksta (potpisan je samo sa V.) kaže da je „jedna od najlepših u Beogradu“. Dalje se navodi da su autori bili ograničeni u slobodi izraza, ali da su u dva dela uspeli da unesu nešto od svojih vrednosti. Tako kaže da je Stanojević u Ustanku (“Zbor u Orašcu”) „dao maha svojoj znalačkoj paleti. Ali ipak i u ovim i u drugim kompozicijama nije se mogao sakriti šablon koji je od umetnika zahtevan. Gledalac ima stalan utisak da je sve te slike već negde video, ne znam na kojoj dopisnoj karti.“ Dalje navodi: „Pohvalno je što se, jednom, poverila ta vrsta posla domaćim umetnicima, i to dobrim i solidnim kao što su g. Bijelić i g. Stanojević. Ali je potrebno ostaviti umetnicima slobodu

Stanojević je istorijskim temama prilazio maksimalno posvećeno. Nakon “Zbora”, naslikao je nekoliko dela sa tematikom Prvog srpskog ustanka da poručeni predmet izrade po svom nahođenju i ukusu, koji je uvek sigurniji od ukusa ma kakve komisije, bilo vojne, bilo civilne.“ Veljko Stanojević je bio umetnik sklon istorijskom žanru i pristupao mu je sa posebnim interesovanjem.

Još kao dete crtao je i slikao predstave bitki, skupova vojski i drugih događaja iz istorije, o kojima je čitao u narodnim pesmama i slušao u porodičnim naracijama. Stanojević vodi poreklo iz familija značajnih i poznatih istorijskih ličnosti. Njegova majka Jelisaveta je bila iz porodice Longinovića, koja je još od perioda seobe Srba pod Čarnojevićem davala sveštenike i istaknute borce za slobodu i srpstvo. Otac Vitomir je bio praunuk Stanoja Mihailovića iz Zeoka, kneza

kolubarske knežine beogradske nahije i kneza tamnavsko-posavske knežine, Alekse Nenadovića, obojica su ubijena u Seči knezova 1804. godine.

Pogubljenje Stanoja Mihailovića izazvalo je njegovog bratanca Nikolu da ubije jednog Turčina, i tim činom je započeo Prvi srpski ustanak. Veljkov deda, pukovnik Jeremija Stanojević bio je popečitelj (ministar) pravde i prosvete, državni savetnik, predsednik Vrhovnog suda Kneževine Srbije, predsednik Društva srpske slovesnosti. Njegova supruga Marija Mara Nenadović bila je ćerka jedinica prote Mateje Nenadovića, jednog od prvih pismenih Srba, diplomate, vojvode i književnika. Sestra od strica Marije Nenadović bila je kneginja Persida Karađorđević, supruga kneza Aleksandra, tako da je Veljko Stanojević imao familiju na dvoru. Odrastajući uz porodične priče o ustanku, borbi i stradanjima za slobodu, uz narodnu poeziju koju je obožavao i kao dete znao napamet bezbroj stihova iz narodnih pesama, njemu su bila bliska nadahnuća nacionalnih ideja. Kao mladić, nakon završene Umetničkozanatske škole i koferima spremnim za put na studije slikarstva u Minhen,

POP&Kultura 3

Stanojević je 1914. učestvovao u uličnim demonstracijama u Beogradu, a zatim se dobrovoljno prijavio u vojnu službu. Tokom rata je pravio beleške, crteže i skice sa bojišta. Sa vojskom se povlačio preko Albanije, učestvovao je na Solunskom frontu, a oporavljao se na Krfu i Nici. U to vreme, kao i veliki broj srpskih slikara ratnika, Stanojević je slikao u maniru impresionizma, otkrivajući svetlo i čistu boju, koja je ostala u njegovom slikarstvu i koja se može prepoznati i na slici “Zbor u Orašcu”.

Na slici se ipak bolje naslućuje stil koji je doneo sa školovanja u Parizu.

Te 1920. kada on stiže, Pariz je uveliko teritorija slobodne umetnosti, grad umetničkih eksperimenata i avangarde. Početkom 20. veka tu su se kuvale najnaprednije ideje – od kubizma, fovizma, konstruktivizma, preko dadaizma, odjeka Bauhausa, nastanka Manifesta nadrealizma. Ipak, Stanojević je bio uglavnom imun na avangardu.

Uglavnom je izučavao majstore u pariskim muzejima poput Tintoreta, Leonarda, Rembranta, Delakroa, zadržavajući fokus na formi, figuri, boji, kompoziciji. Od savremenika, najviše je na njega uticao Pikaso i njegov povratak klasici, zatim neoklasične tendencije Andrea Derena i postkubistički manir Andrea Lota.

Stanojević je istorijskim temama prilazio maksimalno posvećeno. Nakon “Zbora”, naslikao je nekoliko dela sa tematikom Prvog srpskog ustanka - “Izbor vrhovnog vožda” 1934, “Dogovor vojvoda 1806. godine” 1937. i “Prvi sastanak vojvoda 1803. godine”, 1941. Detaljno je proučavao istorijske ličnosti na osnovu slika u muzejima i u literaturi. Izučavao je narodnu nošnju i oružje tog vremena, kako bi verodostojno prikazao scene. Proučavao je narodnu poeziju i istorijska i književna dela, da bi ušao u duh onog vremena. Obrada istorijskih tema govori o potrebi umetnika za angažovanim pristupom i izražavanju svojih nacionalnih osećanja. „Zadatak umetnika je da stvar uoči, doživi, proživi i tek potom izrazi adekvatnim sredstvima. Ako, dakle, stvari tako postavimo, a verujem ako ih već postavimo da možemo ih samo tako postaviti, onda zaista kompozicije, bile istorijske, žanr ili alegorijske, nisu slučajnost, nego stvar budućnosti, najbliže budućnosti. Ako je naše doba nacionalnih pretumbacija – nije nikakva slučajnost što su i naši slikari osetili potrebu da likovno izraze svoja nacionalna osećanja.“ (Pravda, Beograd, 13. 3. 1941)

(Autorka teksta je istoričarka umetnosti)

Kažu da su i vrapci o Sretenju najglasniji Foto: oliver bunić

Detaljno je proučavao istorijske ličnosti na osnovu slika u muzejima i u literaturi. Izučavao je narodnu nošnju i oružje kako bi verodostojno prikazao scene

Radovan Beli Marković

Dve tačke susreta sa Radovanom Belim Markovićem - Sretenje i “Roman protiv romana”.

Tatjana Nježić Nekako kako to u književnosti i sa književnicima ne retko biva, iako ih je moglo a možda i trebalo biti više, dve tačke susreta sa čuvenim piscem Radovanom Belim Markovićem nametnule su se same od sebe… I sleva i zdesna, i sa juga i sa severa, i sa obe strane Lajkovačke pruge kraj koje živi i radi. Jedna drugoj u susret; Sretenje i “Roman protiv romana”. Ne samo zato što je književnost uvek praznik kad se čovek počasti sopstvenim vremenom i pažnjom za dobru knjigu, ni zato što je Sretenje i Dan državnosti, ni zato što je u senci tačaka strujalo po neko pitanje…

Sretenje 2021. uz Lajkovačku prugu...

- Sretenje Gospodnje, zimnji praznik koji čuva uspomenu na prvi susret sa malim Isusom, koga je majka, Devica Marija, četrdeseti dan po rođenju, donela u Jerusalimski hram da bi ga posvetila Bogu. U Hramu je ugledaše starac Simeon i udovica Ana koji su u malom Isusu odmah poznali dugočekanog Mesiju.

Fariseji dojaviše ovu vest caru Irodu, koji pomisli da je to novi car, najavljen u pričama zvezdara sa Istoka, pa brzo posla ljude spremne da ubiju Hrista, o čemu je, posredstvom anđela, obaveštena Porodica koja se s Bogomladencem uputila u Misir – u jedan od prvih izbegličkih destinata za koji ovaj svet zna...

Dodaje potom: - Ovo sam docnije „pokupio“, iz knjiga i od starijih, pošto se u školi o Sretenju Gospodnjem nije govorilo.

Pominjan je samo Sretenjski ustav, u starijm razredima, ali nisam učio toliko unapred, tako da je Sretenje, u mom poimanju, dugo ostalo kao mečkin praznik, dan kad mečka izlazi iz svoje loge kako bi pogledala da li ima senku. Ako je ne bi imala, vratila bi se u pećinu da odspava još šest nedelja, koliko je od zime preostalo... Ukoliko bi senku, kojim slučajem, ugledala, mečka bi odgegala u šumu, e da bi pronašla štogod hrane i ljutu glad tako zavarala... Poznao sam, docnije, gdeno se mečkinom stazom kadšto zapućivahu i pregladneli sirotani, ponada-

ni da je zimsko sunce po gdekojem livatku izmamilo sremuš i maslačak. Bejahu to isti oni koji bi, čim led pukne, kraj potoka i rečica nogavice zavrtali kako bi ribarsku sreću iskušli... Kažu da su i vrapci o Sretenju najglasniji – biraju svoje neveste i otuda toliko dživdžaju, a i devojke paze koga će u sretenjsko jutro prvog ugledati, strepeći se da im sreću ne pokvri nekoji od opisanih sirotana koji posrću pod krstom sopstvenog života... Ne znam da li deca ovog veka „navijaju“ da mečka ugleda svoju senku, ali još se dadne osetiti nešto od one usplahirenosti koja „ide“ uz osećaj da sretenjski sneg prekriva kukurek i jagorčevinu. A mečka?

Satelitsko navođenje učinilo je, kažu, da nema mečke koju će sopstvena senka prevariti da bi ludo poginula pod kruškom koju samo što je ogrejalo sretenjsko sunce!

Roman protiv romana

Nedavno je Radivoje Mikić objavio knjigu “Roman protiv romana” (“Albatros plus”) svojevrsnu studiju, zbirku ogleda o književnom delu Radovana Belog Markovića, rukopisu, poetici... Između ostalog, bavi se knjigama “Orkestar na pedale”, “Poslednja ruža kolubare”, Putnikova ciglana” i drugima. Primerice, nadahnuto piše kako “ukršta liriku i epiku”, analizira “specifično shvatanje odnosa između stvarnosti i privida”, osvetljava kako je “groteskno humorno zasnovano na nekoj vrsti fundamentalnog obrta”, napominje da u svojoj prozi “nudiključeve za interpretaciju svog pripovednog sveta”, predočava “uzdizanje ka sferi lepote, sferi uzvišenog”, preispituje odnos sa drugim piscima, odnosno njihovim delima koji je učinio da vaš jezik odlikuje i to da

Ne znam da li deca ovog veka „navijaju“ da mečka ugleda svoju senku, ali još se dadne osetiti nešto od one usplahirenosti koja „ide“ uz osećaj da sretenjski sneg prekriva kukurek i jagorčevinu

postaje skup jezika... (A kada pisac zaviri u ovu knjigu, koji je utisak, kakav je osećaj koga u redovima i između njih sretne?)

- Bog i sreća su mi dug vek dali i priliku da sačekam knjige o mojim knjigama, tako i Radivoja Mikića studiju „Roman protiv romana“, koja je na svet izašla potkraj minule godine, taman kad mi je do uma dolazilo da sam napisao to što sam napisao, da se gasi moja lampa i da se primiče vreme kada ću, u takozvanom književnom životu, figurisati prvo: kao snuždeni, odavno zaboravljeni gost, a potom kao sretenjske one mečke trapovesna senka... Ali, eto, zbilo se to što se zbilo... Radivoje Mikić, veliki znalac srpskog knjižestva, sačinio je knjigu koja je osvetlila sve ono što mi je pola veka vodilo ruku dok sam književno svoje pletivo kanurao i raskanuravao... Tu se našao i spreman izdavač Jagoš Đuretić, zećanski gospodin, kome oduvek bejaše važnija misija nego tržišna utakmica, o čemu svedoči celokupan program glasovitih biblioteka pod zjedničkim imeniteljem „Albatros plus“... Svaki pisac, čini mi se, suočen je, dok piše, sa neizvesnom plovidbom po nedogledimom jezičkom moru („Vozimo se na srebrna vesla/Lađa nam je kora od jajeta“), a posle i sa „vnutrenom drhtavicom“, dok pročitava, isprva dijagonalno, redove knjige koja njegovu narativu prosejava kroz retka i česta sita, što je uobičajeni protokol rigoroze kojom će se overiti, ili se neće overiti, ono što mu se u životu činjaše i od samog života važnije. Radivoje Mikić sačuvao je, odoka ceneći, profesorsku distancu u sviđanju gotovo svih romana pisca s kojim inače u prisnom prijateljstvu stoji godinama.

4 POP&Kultura

Enes Halilović

Danas je novac zamaglio sve ostalo

Odlučio sam se za naslov „Ljudi bez grobova“ jer oslikava sudbinu mojih likova; neki su u masovnoj grobnici, neki su bez groba... I umetnici su na neki način ljudi bez grobova, a roman se bavi i, Džojsovim rečnikom govoreći, portretom umetnika u mladosti

Nedavno za roman „Ljudi bez grobova“ („Laguna“) pripala mu je Vitalova nagrada Zlatni suncokret, knjiga je bila u najužem izboru za Ninovu nagradu, odavno je privukao čitalačku pažnju zbirkama poezije („Bludni parip“, „Listovi na vodi“, „Zidovi“…), priča („Potomci odbijenih prosaca“, „Kapilarne pojave“, „Čudna knjiga“), romanima („Ep o vodi“, „Ako dugo gledaš u ponor“) za koje je dobio nagrade “Meša Selimović”, “Branko Miljković”…

Tatjana Nježić Žiri priznanja Zlatni suncokret je, između ostalog, apostrofirao način prikaza istorijskih procesa, poetička dostignuća i eksperiment, upečatljivost mitoloških naslaga u toj romanesknoj priči čiji glavni lik traga za prošlošću svoga oca - za kojim je potera tragala 47 dana i koji je raznima naudio kad se odmetnuo zato što nije mogao da se oženi voljenom ženom - a kroz koju se prelamaju slojevi i lavirinti istorije, lica i naličja ljudske sudbine, sokovi žudnje za životom…

A u razgovoru za “Blic” Halilović govori o tom nagrađenom delu, književnom stvaralaštvu, duhu vremena… Uz toplu kafu u kutku kafea, kišu i susnežicu napolju, ležerno, a na poseban način energično.

U kom i kakvom trenutku vas je zatekla vest o nagradi?

- Stigla je do mene u novopazarskoj Galeriji. Spremao sam se za neki TV intervju i dok su tamo nameštali rasvetu i šta je još trebalo, zazvonio je telefon. Zvali su me iz Vitala i saopštili mi vest.

U pravom trenutku da odmah ode u etar...

- Ne, nisam je odmah preneo medijima. Hteo sam prvo da saopštim porodici, a i čekao sam da Vital to saopšti javnosti, da stvari idu prirodnim tokom.

Indikativan naziv „Ljudi bez grobova“ prati i matematički zagonetan podnaslov „Goldbahova hipoteza“?

- Radni naslov je bio “Sunčevo jaje”, zato što je jaje simbol koji se proteže kroz roman.

Odlučio sam se za „Ljudi bez grobova“ jer oslikava sudbinu mojih likova; neki su u masovnoj grobnici, neki su bez groba... I umetnici su na neki način ljudi bez grobova, a roman se bavi i, Džojsovim rečnikom govoreći, portretom umetnika u mladosti.

Goldbahova hipoteza je matematički problem kojim sam fasciniran, iskoristio sam njegove brojeve za poglavlja moje naracije, a jedan od mojih junaka pokušava to da reši. I

u zbirci pesama „Zidovi“ bavio sam se matematikom. Nisam stručnjak za matematiku, ali volim je i upredam u književnost taman toliko da ona svojom komplikovanošću ne optereti čitaoca.

Koliko ima autobiografskog u romanu?

- Postoji sloj autobiografskog i biografskog, jer su većinom likovi zasnovani na stvarnim ljudima, postoji sloj faktografskog jer sam događaj istraživao i kroz arhive i kroz sećanja očevidaca, zatim sloj faktografskog koji sam prebacio u lirsko. Svako književno delo je i autobiografsko, te i ovo. Ja sam tu. Enes Halilović se pomalja u životu Semira, junaka ove knjige.

Negde ste rekli da imena li-

Taj Sretenjski ustav bio je veoma važan, izuzetan i napredan i u evropskim okvirima. Između ostalog, uputio je na podelu vlasti što je i sužavanje samovolje

kova nisu slučajna?

- Semir znači noćobdija, Numan - krv, ime žene koja je ubijena na mesečini Ajla znači obasjana mesečinom... Nomen est omen. (Ime je znak.)

Ne samo kad je reč o junacima mog romana. Žiri je između ostalog govorio o mitološkim naslagama u vašem delu, eksperimentalnosti... Jeste li se time bavili koncepcijski ili je izrastalo, da tako kažemo, prirodno?

- Izrastalo je prirodno. Delo u piscu sazreva kao nekakva maglina koja okuplja ideje, impresije reči i kad se ta maglina u nekom trenutku uskomeša, iz nje se ispreda nit i tako krenemo nekim putem. To kuda idemo, kuda pratimo tu nit, to je jedna putanja na kojoj srećemo životna pitanja, svoju i ko zna čiju sve prošlost, slutnje budućnosti... Neobjašnjiv je taj nukleus pisanja, ali je sazdan i od onoga što vidimo i od onoga što osećamo.

Potraga za ocem u vašem romanu nije samo preispitivanje pojedinačnog slučaja. Ne seže li i na mitskog oca, antičke obrasce, ali i oca kao pitanje autoriteta,

nadređenog?

- Pitanje očinstva u užem i širem smislu nije retko u književnosti, naprotiv. Ono je u mom romanu prepleteno sa pitanjem časti, ljubavi, borbe za život... Možda je zapravo svaki čovek pozvan da razreši pitanje oca u svom životu, pisac pogotovo. Naša prošlost zapravo određuje našu sadašnjost.

Koliko nas određuje, ne otac, nego naš odnos prema ocu, odnosno autoritetu?

- Knjiga „Ljudi bez grobova“ je zagonetka o tom odnosu.

Saznanja o ocu menja junaka, ali da ne otkrivam... Upravo je odnos prema ocu put prema budućnost.

Iz te perspektive odnosa prema autoritetu, u kom i kakvom trenutku mi živimo?

- Danas je nama jedan pojam zamaglio sve autoritete.

To je pojam novca. I to novca koji nije stvaran. Nije to realni novac sa zlatnom podlogom. Mi živimo pod pritiskom nekoliko varijanti nerealnog novca, novca koji nema pokriće. Šta za nas realno znači levridž, tj. kada banke daju kredite, pozajmljuju novac koji

POP&Kultura 5

žava imala stvarni suverenitet, mora biti jača od svakog spoljnog i od svakog unutrašnjeg faktora. Šta je ključno za naše društvo, državu?

- Nisam protiv privatne imovine i kapitala, ali mi smo neobjašnjivo brzo i kriminalno našu nekadašnju društvenu imovinu proglasili za imovinu desetak porodica u Srbije i sad je njihovo sve što je bilo naše. Nismo li, po principu akcija, mogli svi da budemo vlasnici telefonskih kompanija, auto-puteva... Nepravedno je preraspodeljena i imovina i resursi za ćar malog broja ljudi čime je stvoren milje u kome običan čovek, čak i ako ima posao, teško da može živeti od svog rada. Kad su nam nekad, kao deci, govorili da treba da čuvamo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka, mnogi su se smejali tome. Smatrali su da je to fraza. Danas se Balkan raseljava trbuhom za kruhom. Nekadašnja mala imperija raspala se na sedam kolonija, ali ne treba žaliti. Svet se menja brže nego što se menjao.

Postoje ideje koje će ujediniti ljude.

nemaju? Znači mi imamo lažni autoritet koji oblikuje naše stvarne stavove prema sadašnjosti, budućnosti, prema ljudima, dakle realne živote. Na delu je velika laž koja je zamaglila pogled savremenom čoveku. Što se političkih zabluda tiče, sa njima se susreće celo čovečanstvo, ne samo mi.

Uglavnom su organizovane.

Kao što postoji organizovani kriminal, postoje i organizovane političke zablude. Slikovito; da bi neko objasnio šta će vojska jednog naroda pet, deset ili koliko već hiljada kilometara daleko u drugoj državi, da bi to opravdao, on mora da stvori veliku dimnu zavesu kako bi prespojio tu nelogičnost. A i to je, uvek se ispostavi, u funkciji nekog kapitala, novca... Ovo je svet pljačkanja, pa koliko je afričkog zlata u Evropi.

Kako prihvatiti da je pljačka prirodno stanje stvari, samo se treba navići?

- Zakon jačeg mnogi su smatrali prirodnim pravom.

Ispostavlja se kao stvarno stanje međunarodnih odnosa. To ne znači da ga treba prihvatiti, pomiriti se s tim. Iako je činjenica da danas imate vrlo malo država koje imaju stvarni suverenitet. Da bi jedna dr-

Mislilac koliko i pesnik

Kao što postoji organizovani kriminal, postoje i organizovane političke zablude

U romanu otvarate i pitanje odnos dželata i žrtve?

- Odnos dželata i žrtve, i u životu i u politici neretko je komplikovaniji nego odnos dvoje ljubavnika. Između ostalog, i zato što se često dešava da se žrtva na neki način i zaljubi u dželata...

Gde je u svemu tome umetnost? Neretko se može čuti da je danas entrtejment proglašava za umetnost?

- Mi imamo dobre, darovite umetnike. Ima ih puno i među mladima. Pitanje je samo koliko ćemo uspeti da plasiramo umetnost ka ljudima, ka širokim krugovima. Jer danas su ljudi napadnuti jeftinom zabavom, oteto je njegovo vreme, pažnja... Nekada se društveno vrednovala obrazovanost, načitanost... Danas ne, naprotiv. Savremena društva ne žele obrazovane ljude, njima treba potrošač, glasač i proizvođač.

Utkali ste u roman streljanje đaka u Kragujevcu?

- To je strašna tragedija, ogromno zlo se odigralo. Mene je ta tema posebno zaintrigirala kada sam čitao dokumenta, sećanja. Kada sam pročitao kako je jedan otac zagrlio sina i rekao: „Acika, sine, ide tata s tobom“, našao sam se pred pitanjem - da li bih ja bio svestan da, kad je

teško i strašno, da je najbolje da otac zagrli svoje dete i bude s njim. Dakle i ovo govori da je „Ljudi bez grobova“ roman o očinstvu.

I roman o ljubavi, za koju kažu da je još samo u romanima ima...

- Ljubav je danas ponižena, proterana, izvrgnuta ruglu... Deca se odmalena uče da se pozicioniraju po ekonomskim, statusnim kriterijumima. Brakovi iz interesa, druženje iz interesa... Ali sve što je stečeno interesom, interes će i obrisati. Mnogi koji su pozicionirali i karijere i život na interesu, jednog dana će interes izbrisati. A ljubav je veliko osećanje, privilegija, i ona se ne briše tako lako.

Svedoci smo da ljubav raste i kada su ljudi fizički udaljeni. I tragika zaliva ljubav. A interes se potire drugim interesom. Živite i radite u Novom Pazaru, pratite kulturna zbivanja, urednik ste časopisa „Sent“ i „Ekerman”. Kako stoje stvari u Novom Pazaru od korone do kulture?

- Mnogo je ljudi umrlo od korone, mnogo obolelo. Sad se malo smirilo. Ne znam tačne statističke podatke. Što se kulture tiče, postoji veliki uzlet mladih ljudi, veliki broj mladih glumaca, pisaca, likovnih umetnika. Imamo dve likovne akademije. Samo im treba otvoriti puteve. Pokazati ih svetu.

Krajem godine u Novom Pazaru je bila premijera predstave rađene po vašem romanu „Ako dugo gledaš u ponor“. Kakav je utisak?

- Publika je bila ushićena, a ja srećan što se taj moj roman našao na pozorišnim daskama. Mnoge su se dame prepoznale u sudbini te moje junakinje i u toj priči o ljubavi, nasilju, kapitalu.

Razgovaramo za praznični broj povodom 15. februara, Dana državnosti, datuma na koji je 1804. dignut Prvi srpski ustanak, a 1835. donet Sretenjski ustav...

- Taj Sretenjski ustav je bio veoma važan, izuzetan i napredan i u evropskim okvirima. Između ostalog, uputio je na podelu vlasti, što je i sužavanje samovolje i podela odgovornosti. Tragika tog vremena bila je što je taj ustav trajao samo 55 dana. Njegova velika poruka danas jeste - svaku dobru ideju, ma koliko to bilo teško, lakše je iznedriti nego sačuvati.

Znam za neprohodne samoće bez daha,/ Kad konci sa svačim padnu pokidani,/I u kojim srce zastane od straha;/Kad svemu oko nas izgledamo strani./Kad nas oči stvari ravnodušno motre,/I duša pred sobom prestravljena stane;/I sopstvena povest kad se cela potre;/I kad je od leda suza koja kane - stihovi su velikog pesnika Jovana Dučića (15. februar 1874 - 7. april 1943). foto: Narodna biblioteka Trebinje

foto: Laguna Matija krstić

Jovan Dučić

Ukazom od 6. januara 1939. Jovan Dučić izabran je za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora, što je bilo prvo zvanje toga ranga u istoriji jugoslovenske diplomatije

Tatjana Nježić Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu građe iz svojih zbirki o njegovom životu i stvaralaštvu, a postavku autora Nenada Stanojevića i Snežane Nikolić čini izbor književnih dela i literature o životu i stvaralaštvu čuvenog poete i diplomate - fotografije, pisma, dokumenta...

„Otadžbina“

Kako je navedeno, u literaturi o Jovanu Dučiću do sada se pominjalo nekoliko godina koje su smatrane godinama njegovog rođenja i to najčešće 1871, 1872. i 1874, ali i 1869. godina. No, sa-

čuvano je „Uvjerenje“, s potpisom paroha trebinjskog, u kojem se tvrdi da je pesnik rođen u „Podglivlju kod Trebinja dana 15. februara 1874. godine”.

Uz fotografiju pesnikove majke pribeleženo je da je rođen u braku Joke, devojačko Sušić, i Andrije Dučića, da je imao i stariju sestru Milevu…

Otac Andrija iz Podglivlja bio je trgovac u Trebinju, učesnik Hercegovačkog ustanka 1875, tokom koga je i ranjen. U to vreme majka je sa decom izbegla u Dubrovnik gde

❯

6 POP&Kultura

dolazi i otac posle propasti ustanka (1876), a zatim se razboleva i umire od upale pluća 1878. Joka se sa decom vratila u Trebinje, gde Jovan završava osnovnu školu, 1884. sa majkom prelazi u Mostar kod polubrata Riste Glogovca, sestra Mileva umire 1890, a iste godine on nastavlja školovanje u Sarajevu, gde je završio prvu godinu Učiteljske škole, da bi naredne dve pohađao Preparandiju u Somboru, gde je juna 1893. položio „javni ispit o učiteljskoj sposobnosti”. Prvo učiteljsko mesto dobija u Bijeljini 1893, ali ga ubrzo gubi jer je policija prilikom pretresa među njegovim rukopisima našla i pesme “Oj Bosno” i “Otadžbina”, zbog kojih je optužen za „smetanje javnog mira i reda”. Potom je od 1895. kao učitelj službovao u Mostaru, da bi već sledeće godine zauvek napustio učiteljski poziv, a sa prijateljima Atanasijem Šolom i Svetozarom Ćorovićem osniva časopis za zabavu, pouku i književnost „Zora”, u kome 1897. postaje i glavni urednik.

Uz biografske beleške tu je i Dučićeva fotografija iz učiteljskih dana u Bijeljini, zatim sestrina fotografija, naslovna strana “Zore” od 1. aprila 1899…

Snaga duha i intelekta i životni put odvode ga u Ženevu gde upisuje studije književnosti i filozofije, a tokom tih studentskih dana, u izdanju “Srpskog književnog glasnika” (1903) objavljuje svoj prvi književni esej, prvu pesmu u prozi „Mala princeza“, kao i, ispostaviće se krucijalno važan, književni program srpske moderne, „Spomenik Vojislavu“ („Delo”, 1902).

Godine 1900. dobija stipendiju srpske vlade i ostaje u Ženevi sve do 1906, kada mu je uskraćena. Kasnije, zahvaljujući čestim boravcima u Parizu, sprijateljio se i sa tadašnjim mladim srpskim studentima, Milanom Rakićem, Milanom Grolom, Momčilom Ninčićem…

Susret

Tu je i fotografija Jovanke Jovanović…

Naime, upoznao ju je na Svetosavskoj zabavi 1908. Kao udatu ženu, gospođu Todorović, majku dvoje dece. No ljubav je, kako je i zapisao, “zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih”, ne mari za prepreke, te su zaplovili u višegodišnju vezu tokom koje se ona razvela, a oni dobili sina Jovicu. Kasnije je Jovanka kao glumica živela u Zagrebu, a potom se udala za Vladimira Dvornikovića. Sin je pod pseudonimom Ivo Doljanski takođe bio zagrebački glumac, ali je kao mlad čovek sredinom tridesetih godina izvršio samoubistvo.

Autori izložbe predočavaju i Dučićev diplomatski put, s

foto: Galerija Matice srpske

Jovan Dučić

kojim je uporedo teklo i književno stvaralaštvo.

Povodom najave austrougarske aneksije Bosne, srpska vlada šalje ga u Rim, a tamo je objavio i brošuru „Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje“. U “Srpskoj književnoj zadruzi” objavio je zbirku “Pesme” (1908) i kod „S. B. Cvijanovića” “Pesme” (1911), za koju je dobio nagradu Akademije nauka. Zatim kreće Dučićeva intenzivna diplomatska karijera.

Godine 1914. nalazi se u poslanstvu u Atini gde je 1916. upoznao regenta Aleksandra Karađorđevića i sa njim u jesen 1917. obišao Solunski front, što je opisao u putopisu “Na Solunskom frontu sa regentom”. Londonski PEN 1924. izabrao ga je za počasnog člana za Srbiju. Tadašnji ministar inostranih poslova Vojislav Marinković unapredio ga je u generalnog konzula treće klase i postavio na mesto stalnog vladinog delegata pri Društvu naroda u Ženevi.

Službovao je u Kairu, Rimu, Bukureštu, Budimpešti...

Autori napominju da je pored poezije, po kojoj je najpoznatiji, Dučić pisao i putopise, eseje, objavio istoriografsku studiju o Savi Vladislaviću, „Srbinu diplomati na dvoru Petra Velikog i Katarine I”. Godine 1931, u okviru Sabranih dela, kao knjiga 6, izašla je iz štampe čuvena knjiga “Blago cara Radovana”.

Rodnom Trebinju 1934. poklonio je Njegošev spomenik, rad Tome Rosandića. Citiran

U Narodnoj biblioteci u Trebinju smeštena je Dučićeva biblioteka sa 5.427 knjiga, zatim rukopisi Dučićevih književnih dela, korespondencije, diplomatska akta, dnevnici, lični predmeti i slično

Prvo učiteljsko mesto dobija u Bijeljini 1893, ali ga ubrzo gubi jer je policija prilikom pretresa među njegovim rukopisima našla i pesme “Oj Bosno” i “Otadžbina”, zbog kojih je optužen za „smetanje javnog mira i reda”

Sa Atanasijem Šolom i Svetozarom Ćorovićem osniva časopis „Zora”, u kome 1897. postaje i glavni urednik

je Radoslav Milošević koji u knjizi “Trebinjska himera: skice i crteži Jovana Dučića” navodi da je to “prvi spomenik kod nas, podignut velikom pjesniku, a smješten je u sjenci velelepnih platana. Otkrio ga je sam Dučić, maja 1934. godine.”

U pomenutom naslovu zapisano je i (Emica Milošević): ”Za vreme službovanja u Rimu, obilazio je antikvarnice, kupovao kamenu plastiku i arhitektonske fragmente sa namerom da monumentalnije komade uklopi u spomenike Aleje velikana, a manje fragmente pokloni trebinjskom muzeju, koji je nameravao da osnuje. Planirao je da duž Aleje postavi spomenike znamenitim srpskim književnicima i umetnicima. Kada je takvu zamisao izložio poznanicima, poznati vajar Toma Rosandić je izradio skulpturu Petra II Petrovića Njegoša (Ministarstvo vojske darovalo je Dučiću jedan stari top koji su Jugoslovenske državne železnice prevezle do Budimpešte. Od njega je u Mađarskoj državnoj topolivnici izlivena Njegoševa skulptura – besplatno)... “

Španska groznica

Navodi se da je ukazom od 22. maja 1940. postavljen za poslanika u Madridu, da je boravio u Portugaliji u zvaničnoj diplomatskoj misiji od 23. juna do 6. jula, da je kapitulaciju i raspad Jugoslavije teško podneo, da mu je zbog srčanih tegoba odobreno tromesečno odsustvo radi lečenja, da je u Lisabonu boravio od 16. do 26. juna 1941. Španiju je konačno napustio 2. jula i otišao u Lisabon, odakle je krajem meseca hidroavionom otputovao u Njujork, potom se smestio kod Mihajla Dučića u gradiću Geri, nedaleko od Čikaga. Tu na obali Mičigenskog jezera proživljavao je teške dane, držao je javna predavanja, objavljivao političke komentare i ciklus rodoljubivih pesama u “Amerikanskom Srbobranu”, izdao političke brošure “Dr Vlatko Maček i Jugoslavija”, “Jugoslovenska ideologija” i “Federalizam ili centralizam” (1942).

Razboleo se od španske

POP&Kultura 7

Fotografije: Rajko Ristić

Brkovi

groznice 1. aprila 1943. i ubrzo dobio zapaljenje pluća od kojeg i umire. Pesnikovi posmrtni ostaci preneti su 13. septembra 1946. u Libertvil, gde je sahranjen u porti manastira Svetog Save. Prenos pesnikovih zemnih ostataka iz SAD realizovan je tek septembra 1999. godine. Na brdu Crkvina, u Trebinju, po ugledu na Gračanicu, sagrađena je crkva Blagoveštenje, u kojoj se danas nalazi Dučićevo grobno mesto.

Izložba obuhvata niz ilustracija među kojima fotografije “Dučić u Kairu 1931”, “Konte Ivo Vojinović i Dučić u Dubrovniku”, autograf pesme “Moja ljubav”, posvetu Ive Andrića, pismo Milana Stojadinovića kojim javlja Dučiću da ga premešta iz Rima u Bukurešt, prepisku sa Milanom Kašaninom, Slobodanom Jovanovićem…

I zapis Jovana Skerlića iz 1901: ”Obilje mlađih pesnika pojava je za razmišljanje. Za ove poslednje dve godine naša književnost je dobila nekoliko zbirki pesama. Da li je samo ovo doba tako pogodno za poeziju, živimo li odista u vremenu velikih osećanja, kada se pune duše prelivaju i izbivaju u kristalnim mlazevima poezije? Ili je razlog daleko manje uzvišen? Starih velikih pesnika nema više, izuzev Zmaja...

I kako ima dovoljno upražnjenih mesta, veliki broj više-manje ozbiljnih kandidata istakao je svoju pesničku kandidaciju u obliku svezaka pesama. Dučićeva zbirka, davno objavljena i željno iščekivana, izišla je ovih dana. Velim: željno iščekivana, jer je Dučić jedan od ono dva ili tri mlađa pesnika koji su u naše suvo doba umeli i mogli pevati, i to dobro pevati.”

Kao i reči Milana Kašanina: ”Mislilac koliko pesnik, on se u književnosti pridružuje Njegošu i Lazi Kostiću. On nema njihov temperament, ali ni oni nemaju njegov rafinman.

Mi nemamo većih pesnika od njih trojice.”

Izložba se, kako je navedeno, može pogledati od 29. januara 2021. godine u javnom katalogu Biblioteke i na vebsajtu www.bms.rs.

Počeo sam da pišem knjigu o bendu, počecima, kako sam ušao u tu priču, a onda nam se otvorilo nešto po pitanju nastupa pa sam se ulenjio, ali imam neku viziju kako bih to sklopio. Sa druge srane, teško je to jer nama se puno toga izdešavalo

Nekad su se ljudi bacali sa bine, a sad mogu da se bacaju na krevet Kad kažeš muzičari, to je širok pojam. Postoji vrsta muzičara koji, evo ja tvrdim, nisu ugroženi. Postoje muzičari koji nisu nešto ni nastupali i nemaju neku vernu publiku, pa oni i dalje žive dobro od autorskih prava, jer se vrte po radiju i televiziji. Njima je isto kao što će biti kad se ovo završi, jer neće oni mnogo putovati - kaže frontmen popularnog sastava “Brkovi”.

Neven Džodan “U nedostatku putovanja i klasičnih koncerata na kakve smo dosad navikli, odlučili smo se za virtuelni koncert tako da nas ovaj put možete gledati i slušati svi odjednom iz bilo kog kraja sveta”, poručili su članovi popularnog benda “Brkovi” najavljujući veliki onlajn koncert 6. marta na platformi Entrio.hr. To je bio povod za razgovor sa fontmenom ovog zagrebačkog sastava Vedranom Peharom, poznatijim kao Šemso 69.

- Biće bukvalno isto kao pravi koncert, samo što publika neće biti sa nama, nego će biti u svojim domovima ili gde već budu gledali, kako se budu organizovali. Ja sam to oduvek hteo, uvek me ložilo da napravimo tako nešto, međutim, bend je naravno to uvek odbijao, jer kao šta će nam to, imamo normalne koncerte... Ovo sad je vrhunska produkcija, ja sam se smrzao kada sam otišao da vidim šta tu sve ima i kako to izgleda, odmah sam se zapalio da pravimo koncert. Nama se stalno javljaju ljudi širom sveta, vidim i po tim platformama, a jutros su mi javili da je jedna karta kupljena u Luksemburgu, tako da je super to krenulo. Sad može bilo ko iz bilo kog kraja sveta da gleda i meni je to zanimljivo. Mislim da ću se sećati nakon 10 ili 20 godina kako smo onda svirali koncert za ceo svet. Naravno da bih voleo i da se vrate klasični koncerti, da ipak dođem u Beograd, da odsviram za te ljude, pa sretnem prijatelje, rodbinu... a ne ovako. Ovo sad

Sve ide uživo i publika će imati, čini mi se, opciju da galami na nas preko tastature, dok piju piće i zabavljaju se. Već vidim da se neki grupišu po troje, četvoro da kupe jednu kartu

je jedini način, a videćemo kako će biti dalje, to sad niko ne zna. Kod ovih koncerata je specifično što ne možeš stalno da ih praviš, ranije smo svirali svakog dana u drugom gradu, a sad te svi vide na tom jednom koncertu i ako bi to ponavljao, brzo bi se izlizalo - objašnjava popularni muzičar.

Nekome je manje svanulo

On objašnjava da će koncert biti u posebno opremljenom prostoru sa vrhunskom opremom.

- Videćete, izgleda kao prava bina, meni čak izgleda bolje od većine bina na kojima smo do sada svirali. Sve ide uživo i publika će imati, čini mi se, opciju da galami na nas preko tastature, dok piju piće i zabavljaju se. Već vidim da se neki grupišu po troje, četvoro koji će da kupe jednu kartu i dobiju link koji mogu da gledaju svi u kući. Ma mogu i da stave projektor na zgradu pa da gledaju svi (smeh).

Nama je samo drago što imamo ikakvu priliku da nastupimo, a radi se o pravom koncertu na kome će biti adrenalina. Ja već sad imam tremu. Nekad su se ljudi bacali sa bine, a sad mogu da se bacaju na krevet, nek prospu pivo po nameštaju, šta ima veze... Mi ćemo dati sve od sebe da to bude što bolje, a verujem organizatorima da će taj striming biti kvalitetan i dobar i da će ljudi stvarno da dožive koncert - kaže Šemso i priznaje da je i on sam već gledao nekoliko virtuelnih koncerata.

- Gledao sam recimo jedan hard-kor bend iz Vašingtona i meni je to okej. U inostranstvu je to dosta popularno, čini mi se da je i Bili Ajliš napravila jako dobar koncert. Mislim da će i naše kolege, ako se ovo nastavi, krenuti u tom smeru.

Razgovarajući o teškoj situaciji u kojoj su se našli muzičari i cela industrija, vođa “Brkova” napominje da jeste teško, ali da ne treba kukati i plakati.

- Kad kažeš muzičari, to je širok pojam. Postoji vrsta muziča-

❯

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs

Brkovi

❯

ra koji, evo ja tvrdim, nisu ugroženi. Postoje muzičari koji nisu nešto ni nastupali i nemaju neku vernu publiku, pa oni i dalje žive dobro od autorskih prava, jer se vrte po radiju i televiziji. Njima je isto kao što će im biti kad se ovo završi, jer neće oni mnogo putovati. Postoje i studijski muzičari, koji samo u studiju sviraju i recimo meni sad treba saksofon, ja njemu dam pare da mi snimi saksofon, a on inače nije ni u kakvom bendu. Ta teskoba se stvara od nemogućnosti fizičkog kontakta, ali i dalje onaj ko je autor može solidno da živi i bez nastupanja. Nema kod nas preveliki broj izvođača koji zaista nastupaju i kojima je to jedini i primaran izvor prihoda, a kojima je sad to prekinuto.

Tako da, nekome se manje smrklo, a nekome je manje svanulo... Kao i uvek u životu.

Odlučili smo se za virtuelni koncert tako da nas ovaj put možete gledati i slušati svi odjednom iz bilo kog kraja sveta, poručili su članovi benda “Brkovi” najavljujući veliki onlajn koncert 6. marta

Solo karijera

Za bend “Brkovi” prošla godina nije bila totalni promašaj. Objavili su novi album “Brkovi su da se vole”, odsvirali nekoliko koncerata, a Vedran je i nastupao solo na akustičnim koncertima.

- Da, to je uspeh za to kakva je godina bila.

Mi smo svrali sve do momenta, sećam se, trebalo je da idemo u Maribor i onda je sve stalo.

Posle je bend svirao još dva suluda koncerta u Bugarskoj. U punom klubu u Sofiji početkom oktobra odsvirali smo koncert kao da nema nikakve epidemije. Neverovatno nešto. A što se tiče mojih solo nastupa, ja sam to hteo i pre, ali nisam imao vremena. Uvek sam hteo da se malo zezam uz gitaru, da pevam i pričam.

I sad kad se ovo desilo taman sam imao vremena da to pripremim i na svu sreću sam u toj nekoj rupi između opalog broja zaraženih napravio jedan koncert u Hrvatskoj i dva u Srbiji. Ljudi su bili oduševljeni, a ja sam bio neverovatno iznenađen koliko je to dobro prošlo.

Tako da to planiram i u budućnosti, verovatno ću pre da krenem s tim nego sa bendom.

Ako se bude ovo sa pandemijom dugo vucaralo, a nadležni kažu da može do toliko i toliko ljudi, onda ću ponovo doći sam u neki manji klub koji bi “Brkovima” bio premali i nezanimljiv, ali će meni biti taman da dođu ljudi kojima bi se to svidelo - kaže on i dodaje da ostali momci iz benda imaju razumevanja za njegove solo nastupe.

- I oni sviraju nešto, zezaju se, zašto bi to bilo nešto negativno. Ja da mogu svirao bih u 17 bendova i to svakome i želim. Ne treba niko da se zakopa i ceo život jedno te isto. Meni je drag uspeh svakog ko mi je drag.

Bend je nedavno objavio i novu pesmu “Bagra sa ekrana”, ali kaže da to nije najava novog albuma.

- Objavili smo album i nadao sam se da će proći ovo sa koronom pa da ćemo da ga sviramo jer nije on davno izašao. Međutim, nismo ga svirali, a meni je prokuvala glava i pala mi je na pamet ta stvar “Bagra sa ekrana” pa smo je spontano snimili i objavili video tek toliko da se vrti. Imamo mi četiri, pet pesama koje nastavljamo da uvežbavamo sad kad prođe ovaj koncert, pa ćemo videti, ako ne budemo mogli da sviramo, verovatno ćemo izbaciti još koji singl. Mada mi je žao što još ne mogu nikom da pustim te pesme, ali album je nedavno izašao, pa je glupo.

I on sam situaciju sa pandemijom proživljava kao i svi - skromno i u krugu najbližih.

- Gledam da živim što kvalitetnije s obzirom na celu situaciju. Dosta šetam i radim sve ono u stvari za šta nisam imao vremena ranije kad smo dosta svirali i putovali. Bavim se i stvarima vezano za bend, te neke digitalne stvari, slažem arhivu na internetu, trudim se da budemo što više prisutni i aktivni na tim servisima kojih je

svakim danom sve više. Onda odem do studija kad mogu, kad nema niko zaražen tamo.

Na pitanje da li je skočila gledanost njihovih spotova i snimaka koncerata u vreme pandemije, kaže da taj broj konstantno raste.

- Pogotovo od kada smo mi preuzeli kontrolu nad svim tim, koju u početku nismo imali.

Tako da je to stalno u porastu pa ne mogu da kažem da li je zbog pandemije ili bi to i inače tako bilo, ali imamo tu super brojeve, recimo u 2020. je samo na Spotifaju bilo 680.000 striminga, na Jutjubu 57 miliona sve zajedno, Dizer je samo u prošloj godini imao 500.000600.000, što su meni ogromni brojevi za bend koji sve radi sam.

Imamo svoju priču, niko nas ne gura

Kroz razgovor o brojevima u virtuelnom svetu dolazimo do toga da najviše pregleda na Jutjubu ima pesma “Sex i droga”, čak četiri miliona.

- Uvek se nadaš da će pesma biti dobra, ali nikad ne znaš šta će biti s njom. Puno toga se promenilo od kad je ta pesma nastala. Internet preuzima primat sve više i više. Nekad mislim za neku pesmu da bi mogla da prođe, ali za nas su ovi brojevi pregleda zaista veliki. Mi smo specifični, imamo svoju priču i nemamo iza sebe neke konglomerate i nekog da nas gu-

U punom klubu u Sofiji početkom oktobra odsvirali smo koncert kao da nema nikakve epidemije

Vidim kada mi prilaze ljudi i govore da u nekim pesmama kao da sam opisao njihove živote.

Za to ne postoji formula

ra, onda je to po meni dosta dobar rezultat. A opet teško je reći šta je puno, a šta malo. Nekom je četiri miliona pregleda nedostižno, nekom to nije bitno, a nekom to nije ništa.

Pričajući o tome kako nastaju pesme “Brkova” i šta je to što privlači publiku u tolikom broju, Šemso odgovara: - Ima onih kolega koji rade tako da mu neko naruči pesmu i kaže mu da mora da bude, na primer, plesna, regeton ili tako nešto. To bi meni bilo skoro nemoguće, odnosno uradio bih to, ali to ne bi bilo iz srca. Ne bih mogao tek tako da se potpišem ispod toga. Meni pisanje pesama dođe kao nešto svakodnevno, posle se to malo dorađuje sa momcima u garaži. Ali vidim kada mi prilaze ljudi i govore da u nekim pesmama kao da sam opisao njihove živote. Za to ne postoji formula. Radim kako mi dođe. Evo, može i da se desi da od sad ne napravim više nijednu dobru pesmu, a možda na sledećem albumu budu sve hitovi. Nad tim nemam kontrolu, to je više neka duhovna stvar.

Pisanje knjige

Ono što je takođe novo, a što će obradovati fanove “Brkova” jeste da je Šemso počeo da piše knjigu.

- Prvo sam hteo da napišem zbirku pesama jer me jedan izdavač cimao, a onda su mi rekli da bi oni radije da napišem knjigu. I počeo sam da pišem, a iako nemam iskustva, skontao sam da to ide - kad te uhvati inspiracija onda udri - pa sam napisao odmah nekih 30 strana i tu sam stao. Počeo sam da pišem o bendu, počecima, kako sam ušao u tu priču, a onda nam se otvorilo nešto po pitanju nastupa, pa sam se ulenjio, ali imam neku viziju kako bih to sklopio. Sa druge srane, teško je to jer nama se puno toga izdešavalo i tek kad sam počeo da pišem neki kostur video sam koliko je teško napraviti neki tajmlajn pa se uvek plašim da ne propustim najbolje fore, kao “jao, izaći će knjiga, a ja nisam stavio ono kad nam je pukla guma kod Pirota”. Ali ne opterećujem se puno knjigom, sve kontam da je to za starije ljude, a ja se još osećam mladim za knjigu, pa imam vremena. Zamišljam kako ću jednog dana, sa sto godina, sa gitarom i kesom tableta ići po Balkanu i tu knjigu ću nositi sa sobom i pričaću gluposti.