Utorak 29. septembar 2020. Blic broj 8474 www.blic.rs
POP&Kultura
Nago telo kao provokacija Dela na izložbi „Nude 2020“, osim što ponovo stavljaju u fokus značajnu temu, istovremeno svedoče i o našoj umetničkoj stvarnosti.
2 POP&Kultura
Naslovna Jelena Koprivica
I dalje postoji stid kod publike kada gleda akt, uprkos tome što je vekovima prisutan
foto: V. Sporčić
Od pitanja kakvu ulogu akt ima u umetnosti danas i koliko je sadašnji trenutak na drugačiji način osvetlio nago ljudsko telo pošli su kustosi izložbe „Akt/Nude 2020“, koja je do 9. oktobra otvorena u beogradskoj galeriji „X Vitamin“. Pred posetiocima je 12 radova na temu akta savremenih srpskih umetnika, među kojima su Aleksandar Paunković, Đile Marković, Gala Čaki, Mišo Filipovac, Milan Hrnjazović, Marko Tubić, Milan Nenezić, Petar Mošić, Vladimir Lalić, koji se inače nalaze u Kolekciji Aleksić. Dela, osim što ponovo stavljaju u fokus značajnu temu, istovremeno svedoče i o našoj umetničkoj stvarnosti. Pred kustosima izložbe Ksenijom Marinković i Dejanom Aleksićem našao se golem zadatak - kako odabrati 12 radova. Pogotovo ako se uzme u obzir podatak da Kolekcija Aleksić broji oko 500 radova više od 50 savremenih srpskih umetnika. Olakšan je time što je, kako objašnjava Dejan Aleksić za „Blic“, odabran segment koji se bavi pitanjem figure. - U pitanju su veliki formati, kako ženskog, tako i muškog akta, ali i parova, kao i različite tehnike, od crteža do radova na platnu, uljem i akrilom. Posmatranje muškog i ženskog tela je oduvek bilo fascinantno, ali ta tema nije do kraja razotkrivena, jer se u svakom trenutku posmatra na nov način. Ova izložba pokazuje telo u datom trenutku, otkriva savremeni ritam života. Uprkos tome što je vekovima prisutan, kod publike i dalje postoji stid kada gleda akt, pa nam je bilo provokativno da organizujemo ovakvu izložbu - priča Aleksić, a Ksenija Marinković podseća da nago telo od šezdesetih godina i konceptualne umetnosti postaje izraz aktivizma
i slobode, ali da se i dalje posmatra kao provokacija: - Ova izložba prikazuje nago telo na najrazličitije načine. S obzirom na to da je reč, uglavnom, o mladim autorima, interesantno je videti njihov komentar na tu temu. Njihovo poimanje akta je odraz kulturološko- društvenog aspekta, kojim se reflektuju međuljudski odnosi. Ali, tu je i njihov odnos prema sopstvenom telu i onome što predstavlja u javnom smislu. To su generacije koje su odrastale uz internet, gde su moguće svakakve vrste manipulacija izgledom i gde je taj izgled postao imperativ za neku društvenu prihvatljivost. A s druge strane, u nekim radovima prisutna
je otuđenost i doza straha od bliskosti. Imamo 12 autora od kojih svako priča neku svoju priču - objašnjava Marinkovićeva. Jedan od umetnika, Bojan Otašević, koji se predstavlja sa uljem na platnu „Prljava“, priznaje da je aktom fasciniran od ranih dana: - Moja poslednja samostalna izložba u Ulusovoj galeriji 2018. bila je posvećena aktu, i jedan od slika sa te postavke, koja je sada u Kolekciji Aleksić, prisutna je ovde. Iz čitavog mog iskustva primećujem da i danas, posle svega, ponekad ima stida među publikom kada gleda akt, što se možda može pripisati istoriji srpskog naroda. Najčešće manje obrazovan svet ose-
Veliki umetnici kroz istoriju nisu imali problem sa stvaranjem akta, nemaju ga ni umetnici danas, jer inspiracija na tu temu nikada ne može da presuši, kaže slikar Bojan Otašević
ća neku nelagodu. Kada neko dođe kod mene i poželi da kupi sliku, često je problem kada ugleda akt, bilo ženski ili muški, ili poluakt, gde se vidi nešto od polnih karakteristika... Veliki umetnici kroz istoriju nisu imali problem sa stvaranjem akta, nemaju ga ni umetnici danas, jer inspiracija na tu temu nikada ne može da presuši - ističe Otašević. Sama tema izložbe dovoljna je, po mišljenju Ivone Pleskonje, da privuče veliki broj posetilaca. Umetnica, koja se predstavlja sa radom „Priroda“, smatra da je došlo do pomaka u percepciji nagosti kod publike: - Ali, i to je nedovoljno. Mislim da bi bilo lepo da se svi kolektivno opustimo povodom naših tela. Telo je telo, i zato moj rad prikazuje od prirode dato nago telo. Svaki umetnik je univerzum za sebe i ono što proizvodi kroz radove je unikatno. Sva ova dela mogla su nastati bilo kad u istoriji. Da postavka nosi pečat ovog vremena može se možda videti kroz tetovaže ili neke takve detalje na izloženim delima. Ali, suštinski se ništa nije promenilo u poimanju i tretiranju akta od strane umetnika, koji mu uvek može dati novo viđenje, zato što je njegova kreacija unikatna - ističe Pleskonja. Umetnica Maja Obradović, čije delo „WOW“ je izloženo, smatra da danas postoji potreba da se telo izuči još egzaktnije, a da slikarstvo otvara pitanje zašto kroz tuđe telo umetnici pokušavaju da prikažu svoje.
- Primetila sam da se vraća želja u čoveku da spozna samoga sebe. Nije bitno da li je realizam ili neki drugi način na koji obrađujete ljudsko telo, već je fokus na čoveku u ovom haosu, što puno znači. Na sceni sam aktivna od 2006. i tada nije bilo, čini mi se, toliko tabua, mogli ste otvoreno da pričate o svemu. A poslednjih godina prisutni su negativni komentari, čak i uvrede. Veliki je kontrast, jer koliko god da smo mi otvoreni, tabui su sve veći. Na umetniku je da ukaže da je ovo ozbiljan proces i da treba da se odvojimo od taštine, od rijalitija, jer ovo je ono što ljudima daje kulturu i utehu - naglašava umetnica, podsećajući da je svako izlaganje slike jedna vrsta rizika i za umetnika, ali i za one koje predstavlja na slici: - Banalne misli, poput one da se neko skinuo i stao ispred tebe, ne treba uzimati u obzir u kontekstu umetnosti, jer je to komercijalizacija. Ljudi sve više žele da znaju zašto ih slikate, u kakav ih koncept stavljate i zato je bitno da svaki umetnik ima priliku da ispriča svoj proces i ono sa čime se suočava. Umetnik predstavlja nečiju dušu, unosi čoveka u prizor kakav on možda nikada ne bi zamislio i pokazujete i psihu i probleme onome koji zna da vidi. Jednim delom ti jesi ono što slikaš, ali si i istraživač. Eksplicitna banalnost i umetnost moraju da se razgraniče ako mislimo da opstanemo i narednim generacijama otvorimo normalniji put za razumevanje figuracije - zaključuje Maja Obradović.
POP&Kultura 3
Jug Radivojević foto: Đ. Kojadinović
Mesec je mlad, a noć je vrela Postojala je neka čudna anticipacija ovog vremena. Predstavu smo započeli pred pojavu korone, a već tada pričali smo o našem mjuziklu kao postdramskoj formi u kojoj će otuđenje imati jak uticaj na priču i mizanscen, ne sluteći da idemo ka trenutku koji će nas surovo razdvojiti i ostaviti bez pravog odgovora kako se ponovo spajati. Sa postdramske forme stigli smo, nakon pauze u radu, do odrednice da danas radimo na prvom kovid mjuziklu i suštinski i formalno - kaže Jug Radivojević, reditelj mjuzikla „Sa druge strane jastuka“. Tatjana Nježić Premijera ovog ostvarenja u kome glavnu ulogu zapravo igraju čuvene pesme slavnog Momčila Bajagića Bajage je 8. oktobra u Pozorištu na Terazijama. U teatru, i ne samo teatru, život se neretko deli na pre i posle korone. A probe za ovu predstavu, za koju tekst potpisuje Stevan Koprivica, počele su pre, što će reći da ima tome dobrih pola godine, da su prekidane, da se nije znalo kada će se i kako nastaviti... Takav sled stvari često može biti problem koji direktno utiče na umetničku ekipu, a time i na scensko ostvarenje. Govoreći za „Blic“ o tome kako teku završne probe mjuzikla „Sa druge strane jastuka“, koliko ih je omela korona, da li je pandemija uticala na rediteljski koncept, Jug Radivojević kaže: - Probe sada teku po planu, što danas zvuči gotovo nestvarno. U finalnoj smo fazi mjuzikla, tačnije pred fazom uklapanja svih ansambala, dramskog, baletskog, hora i orkestra Pozorišta na Terazijama. Svi sa posebnim uzbuđenjem očekujemo sle-
deću nedelju kada će predstava dobiti svoj potpuni oblik. Postojala je neka čudesna anticipacija ovog vremena. Projekat smo započeli pred pojavu korone, a već tada pričali smo o našem mjuziklu kao postdramskoj formi, u kojoj će otuđenje imati jak uticaj na priču i mizanscen, ne sluteći da idemo ka trenutku koji će nas surovo razdvojiti i ostaviti bez pravog odgovora kako se ponovo spajati. Sa postdramske forme stigli smo, nakon pauze u radu, do odrednice da danas radimo na prvom kovid mjuziklu i suštinski i formalno. Veli, s osećanjem ushićenja ide u susret premijeri. - Moja očekivanja u Pozorištu na Terazijama su već poslovično visoka. Nakon “Producenata”, “Mama mije” i “Fantoma iz opere” ja i nemam prava da budu manje ambiciozna. Drago mi je što je moj autorski tim, uz puno promišljanja, ipak uspeo da i ovim mjuziklom napravi iskorak i različitost. Podsećamo se da je na prvoj probi rekao „radimo kao da nam je podnaslov i moto - samo nam je ljubav potrebna“, a sada kaže...
- Da... samo nam je ljubav potrebna” ali i “ja te volim na tako dobar način nemaš pojma” i “tako mi nedostaješ” i “mesec je mlad, a noć je vrela”, pa “poljubi me, dotakni me usnama”, dok “zvone zvona za šampione”, a ja “verujem - ne verujem”, ”otkad tebe volim”... Upitan da li je Bajaga prisustvovao nekoj probi, podelio svoje utiske, kaže: - Bajaga želi da iznenadi sebe, a nadam se da će se i obradovati na poslednjim probama ili možda i na samoj premijeri... Ima puno poverenje u sve nas i to nam daje vetar u leđa. Ovo je mjuzikl za koji je dovoljno samo reći - Bajaga. I to je to. Nametnulo se pitanje - šta je danas i ovde, u našim realnim životima i na javnoj sceni - s druge strane jastuka? - Da živimo svoje živote, ispunjene i vredne. Da razumemo svet oko sebe. Da volimo ljude. Da dajemo najbolje od sebe. Da budemo pošteni, blagi i pravedni. Da slušamo i čujemo. Da pomažemo. Da stvaramo. Da se ne damo. Da ostanemo zajedno. Tako želim da vidim naše živote danas. I neka svako ima pravo
na svoju stranu jastuka... A hoće li biti prilike i da publika zapeva neku? - Mjuzikl “Sa druge strane jastuka” ima 30 numera kompletnog autorstva Momčila Bajagića Bajage. To su najpopularnije pesme koje već 35 godina traju u svakoj generaciji. Sada već postaju klasika. Biće velike radosti čuti ih na ovaj način uz nove aranžmane dirigenta Aleksandra Sedlara. Pevaće se i
igrati makar na bisu koji posebno pripremamo. U predstavi učestvuju hor, balet i orkestar Pozorišta na Terazijama, u glumačkoj ekipi su Slaven Došlo, Dragan Vujić Vujke, Milena Živanović, Danijel Korša, Žarko Stepanov, Vladan Savić, Tatjana Dimitrijević, Elizabeta Đorevska, Duško Radović, Milan Milosavljević, Dušan Šida, Aleksandar Dunić i drugi.
65. Pozorje: Ko je ubio nas u nama Druge festivalske večeri na 65. Sterijinom pozorju u takmičarskom programu odigrana je predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin“ Tijane Grumić u režiji Sonje Petrović, a u produkciji SNP i OPENS (Omladinska prestonica Evrope) Novi Sad. Snažna, uzbudljiva, impresivna... A šire gledano i indikativna. Sudbina legendarne rok pevačice biva zapravo i uporište i ishodište u kojima se prelama čitav spektar; od metaforičkog uobličenja krizne tačke (svake) moderne i/ili izgubljene generacije, preko potrage za ličnim identitetom unutar ili uprkos društvenih
normi i pitanja da li je Dženis ubio (društveni) kontekst, heroin, sopstvena neponovljiva harizmatičnost, snaga i dar, pa na dalje... Pozorišno ubedljivim jezikom ispričana je priča od toga kako se u američkoj provinciji rodila iste godine kada je LSD otkriven kao odličan lek za migrenu, kako je odrastala često neshvaćena, grđena, izrugivana, zatim pokušavala da studira, radi, odlazi u druge gradove, duboko patila u intimnim vezama, do vrhunaca u muzičkoj karijeri do kobnog kraja sa samo 27... Kroz (izvanredno) živo izvođenje pesama, uz živi orkestar , prisutan
je koncertni element koji je utkan u tkivo predstave; potresne i slojevite scenske rok balade. Ni malo slučajno i vrlo znakovito u predstavi su dve Dženis u izvođenu i glumački i vokalno sjajnih Bojane Milovanović i Sonje Isailović koje su... Zašto dve? Odgovorimo samo sa:ovu predstavu, ako se ikako može, treba gledati te će se i videti. Sutradan na okruglom stolu, između ostalog, mladi, daroviti pozorišni kritičar Andrej je rekao da predstava odlično kombinuje specifična i tzv. opšta mesta koja su pozorišno odlično iskorišćena... Mlade autorke Tijana
Grumić (1993) i Sonja Petrović (1990) napomenule su da je jedna od uporišnih tačaka rečenica Dženis Džoplin da je sloboda druga reč za situaciju u kojoj nemamo šta da izgubimo... Dopustimo li da bi to možda mogla biti i generacijska a ne samo lična stvar, reč je o nečemu što budi nadu. Kao što je Dženis stasavala u svom i one su, htelje, ne htele u svom, tj. našem kontekstu sve jače rijaliti etike i estetike, silikonskih folk diva, korporativno-konkursno-projektne kulture kojima kad se pridodaju esnafske kuhinje čini se da kamen na kamenu ostati neće...Ukratko,
kastrirajućim okolnostima koje nisu pale s neba, već su tu, i dalje rastu, pristajanjem. A sudeći po onome što su kazale i rečju i predstavom, poneo ih je snažan, iskreni bunt, potpuna posvećenost celim bićem umesto manipulativnog odnosa s muzikom (stvaralaštvom), pravi, snažni, harizmatični životni elan vital... Kao hvale vredan pozorišni čin predstava otvara i pitanje – kome smo i kako dozvolili da ubije nas u nama. Odličnu glumačku ekipu čine i Stefan Vukić, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović, Petar Banjac, Filip Grubač i Igor Sakač. T.Nježić
4 POP&Kultura
Gorostas velikog platna: Goran Paskaljević 1947-2020.
Feljton (2)
Zaboleo me sopstveni film “Film ‘Zemlja bogova’ srpskog reditelja Gorana Paskaljevića vizuelno je upečatljiva priča smeštena u udaljeno selo na Himalajima, gde povratak sunarodnika koji je lutao 40 godina (Viktor Banerdži) budi mračna sećanja i uznemirava duhove. Iskren, sigurno vođen, nenametljiv i mudar, rad umetnika koji nema više šta da dokazuje već samo da podeli svoja osećanja sa drugima. ‘Zemlja bogova’ stvara geografsko i duhovno putovanje u prošlost, učeći nas kako da stvaramo bolju budućnost. Paskaljević iznova obogaćuje jednostavnost na uzvišen način – što je najviše čemu jedan filmski stvaralac može da teži”, napisao je pre neku godinu selektor prestižnog festival u Torontu Dimitri Epides. A govoreći o tome kako je pravio prve korake na tom svom filmskom putu, kojim je - „obogaćivajući jednostavnost na uzvišen način“ - stigao do svetskog priznanja, Goran Paskaljević je napominjao da je imao sreću da studira FAMU u Pragu, u čemu ga je podržao očuh kad niko drugi nije... - Položiti prijemni tamo, bilo je vrlo teško, ali prošao sam. Tada je studiranje u Čehoslovačkoj bilo jeftino, danas je skoro nemoguće. Bilo je studenata iz celog sveta: Švedske, Španije, Poljske, Amerike. Bila je to stvarno bila najbolja škola u Evropi. U Pragu su završili akademiju i Goran Marković, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, posle nekoliko godina i Emir Kusturica. Predavao mi je Elmar Klos, koji je dobio „Oskara“ (1965) za film „Trgovina na korzou“, Milan Kundera je predavao literaturu, pa Otokar Vavra, koji je bio jedan od njihovih najvećih reditelja…
Titov osmeh
U svetu igranog filma Paskaljević je debitovao je sa, ispostaviće se kultnim, „Čuvarom plaže u zimskom periodu“ (1976) i odmah osvojio Zlatnu arenu, kao i priznanje na Filmskom festivalu u Berlinu. - Imao sam 29 godina i u Pulu sam, posle festivala u Berlinu, gde sam dobio nagradu kritike, stigao sa filmom koji se naslanjao na “crni talas”, kome sam dodao malo (češkog) humora, a film se završava ulaskom moje generacije u tunel... U to vreme svi filmovi za Pulu prvo su išli na Vangu, kod Tita, pa u Arenu. I onda su sve filmadžije
išle u Fažanu i čekale na nekom molu da se vrati kopija, pa da im Titov kinooperater, bio je major po činu i mislim da se zvao Leka, kaže kako je Tito reagovao. Moj očuh, koji je poznavao tog Leku, jer je Leka nabavljao filmove iz Kinoteke za Tita, bio je takođe na molu i rekao mi je da su Leku odmah pitali kako je bilo, a da je on rekao: „Mnogo su se smejali i Tito i Jovanka.“ A o svojim studentskim danima i filmskom stasavanju na čuvenoj Akademiji u Pragu, Paskaljević je na svoj način govorio i u kultnom filmu “Varljivo leto ‘68”… - Film se završava upravo 21. avgusta 1968. godine. A sticaj okolnosti me doveo u Prag baš kada su ušli tenkovi, počeli protesti i sve sam to doživeo. Sećam se kako je ruski vojnik u džipu, pošto su ga udarili kopljem zastave po glavi, izvukao mašinku na sve nas, a bilo nas je par hiljada na tom trgu. Znate, kad vidite cev uperenu u sebe, to nije kao na filmu. Legli smo na zemlju i vrlo brzo su nas rasterali. Bio sam na času u školi, u studiju, kad su nam javili da se neko spalio na Vaclavskim Namjestima u znak protesta i mi smo otrčali tamo da vidimo šta se događa. Nikada to neću da zaboravim. Oni su sklonili već telo kada smo mi stigli, ali video sam mesto gde se spalio Jan Palah.
Priča o Čehinjama
Vreme kada je radio taj film, govorio je, bio je težak period u njegovom životu. - Učinilo mi se da bi mi rad na ovom filmu, koji je u osnovi bio savremena laka komedija, pomogao da se vratim optimističkom raspoloženju. Predložio sam Mihiću da filmsku priču prebacimo u 1968. godinu. Ubacio sam priču o Čehinjama, maturskom ispitu sa temom marksizma, momente koji su omaž češkim rediteljima i češkom filmu… i tako je to postao jedan od mojih najličnijih filmova dotad. Naziv filma sam delimično “ukrao” od mog prijatelja Jiržija Mencla. S tim što moram da napomenem da njegov film u originalu naslovljen “Rozmarni leto” (kod nas preveden “Hirovito leto”, prim. aut.) nema nikakve veze sa prelomnom ‘68. godinom. Međutim, ta godina je mene obeležila sve do današnjih dana. Te 1968. imao sam 21 godinu i nakon prve godine studija, pred sam početak raspusta sam sreo “ženu svog života “. Zaljubio sam se u jednu prelepu Mirku ko-
ja je bila tri godine mlađa od mene. Sreo sam je slučajno u tramvaju u Pragu, krenuo sam za njom i više je nisam ispuštao, ni iz vida, ni iz misli… “disao sam joj za vrat”. Na pitanje; a ona, Mirka, odgovorio je: - Prihvatila je moje uporno udvaranje i tako je počela moja prva velika ljubav. Nažalost, morao sam da se vratim u Beograd za vreme letnjeg raspusta, ali sam već 20. avgusta krenuo u Prag, u zagrljaj moje Mirke. Stigao sam na železničku stanicu istovremeno sa tenkovima Varšavskog pakta. (…) Mirkin otac je uspeo je da isposluje vize za sebe i porodicu, i dan pred sovjetsku okupaciju otišli su u Švajcarsku. Moje razočarenje je bilo ogromno i potpuno. (…) Sreo sam je tek deset godina kasnije na Beverli Hilsu. Bila je vlasnica jednog od najekskluzivnijih modnih butika u elitnom delu Los Anđelesa. Napomenuo je i: - Pored moje velike ljubavne avanture, koja je - što je interesantno i za sagledavanje filma - ujedno bila lekcija kako politika može da utiče na naše privatne živote, ta 1968. godina značila je i prvi susret sa energijom uglavnom mladih ljudi širom sveta koji su želeli da taj isti svet promene nabolje.
Čiji je hleb, a čiji svet
U to vreme, rekao je, nije ni slutio da će film postati kultni. - Film je te 1984. kada je nastao odbijen da bude prikazan u konkurenciji Pulskog
festivala. Čak nije bio uvršten ni izvan konkurencije. Obrazloženje: film nije komunikativan. Većina domaćih kritičara ga je omalovažila. (…) Imao sam tada 37 godina i pet celovečernjih igranih filmova iza sebe, od kojih prva dva u konkurenciji Berlinala (“Čuvar plaže u zimskom period” i “Pas koji je voleo vozove”), moj treći film bio je na festivalu u Veneciji (“Zemaljski dani teku”) u glavnom programu. Te godine su ukinute nagrade. Moj četvrti film bio je u glavnoj konkurenciji u Kanu (“Poseban tretman”; Milena je tada dobila nagradu, film je ušao u najuži izbor od pet nominovanih za Zlatni globus). Snimio sam zatim i peti film na engleskom jeziku sa Karl Maldenom u glavnoj ulozi, u produkciji “Metro Goldvin Majera”… Ovde su svi na nož dočekali “Varljivo leto ‘68”. Ali, nisam se dao. Odneo sam kopiju filma titlovanu na francuski jezik u Pariz i napravio projekciju. Film je pozvan na nekolicinu filmskih festivala koji istina nisu bili u prvom planu, ali prikazivanje na njima i nekoliko glavnih nagrada je omogućilo da se inostrani distributeri zainteresuju. Tako je Jean Francois Lepetit ( Flash film), jedan od vodećih francuskih producenata i distributera, otkupio film za prikazivanje u Francuskoj. Nazvao ga je “Moje ljubavi ‘68”, što na francuskom jeziku igrom reči jasno aludira na maj mesec ‘68. godine kada su na pariskim ulicama studenati izvojevali pobedu za bolji, drugačiji svet, bez konvencionalnih
Ovde su svi na nož dočekali “Varljivo leto ‘68”. Ali, nisam se dao. Odneo sam kopiju filma titlovanu na francuski jezik u Pariz
stega. Film je samo u Parizu bio prikazivan u preko dvadeset sala sa velikim uspehom. Kritike su bile izvanredne… i film je dobio novi život. U Beogradu nisam dobio glavne bioskopske dvorane uobičajene za domaće premijere, ali publika je odmah prepoznala energiju filma. Mislim da je u Beogradu imao oko 160.000 gledalaca bez naročite podrške u reklami ili domaćim kritikama. Govorio je i kako se ponekad i sam pitao zašto je taj film, koji je bio toliko osporavan kada se pojavio i u kome “igraju” iz današnje perspektive relikvije prošlosti poput marksizma, socijalizma… ostao da traje, prihvaćen i kod publike koja se onda nije ni rodila, kao da je snimljen juče. - Mislim da je deo odgovora, pre svega, u okolnosti što se izgleda u Srbiji nije mnogo toga promenilo. Upravo, to je film o malograđanskom strahu od promena. “Tuđ hleb jede, a hoće moj svet da menja”, jedna je od ključnih replika. Na tom strahu od promena, od gubitka i ono malo što se eventualno ima lako se gradi autoritarni režim koji kasnije nemilice gazi sve ono što suštinski životu daje smisao, imao čovek malo ili mnogo ili koliko god sveg onog što se može kupiti. Drugi, rekao bih, bitniji deo se tiče umetnosti, jer za svako umetničko delo vreme je najveći i najvažniji ispit. Ali nije na meni da o tome govorim. Nepristojno bi bilo i krajnje nedostojanstveno. Znam da nije u modi, ali ja držim i do pristojnosti i do dostojanstva. A “Čuvar plaže u zimskom periodu”, decenijama nakon nastanka, osvojio i publiku u MoMa muzeju u Njujorku na retrospektivi filmova Gorana Paskaljevića 2008. godine. - Neverovatno je kako su Amerikanci u sali primili film kao svoj. Moj problem je bio što sam ga gledao prvi put posle 30 godina. Zahvaljujući toj jednostavnoj formi i jednostavnoj priči, izgledao mi je kao da je juče napravljen, međutim – užasno me je zabolelo to što kao da se ništa za ovih 30 godina nije promenilo! To je film o mladom čoveku bez posla i perspektive koji se završava njegovim ulaskom u nekakav crni tunel kroz koji je pošao u Švedsku. I danas mladi ljudi žele da idu u inostranstvo, samo što je dobiti posao na Zapadu mnogo teže nego tada. Posle projekcije bio je razgovor sa gledaocima i situacija je bila malo čudna – publika je bila oraspoložena, možda i zbog tog humanog humora, a ja sam film doživeo kao tragediju zbog svega što nam se danas događa. Tatjana Nježić
(Sutra; Vreme čuda i (ne) mogućih optimista)
POP&Kultura 5
Knjiga
Osobe sa problemima mentalnog zdravlja često su stigmatizovane i odbačene od šire javnosti, ali i od strane svojih porodica u onom trenutku kada dobiju dijagnozu. U osnovi stoji strah od nepoznatog i manjak komunikacije koja je osnova za razumevanje i prihvatanje, a prevazilaženju ovog problema doprinosi upravo objavljena knjiga “Naš glas”, nesvakidašnja zbirka pesama, priča i ilustracija čiji su autori korisnici psihijatrijskih usluga iz četiri zemlje bivše Jugoslavije. Neven Džodan Knjigu je nedavno objavilo udruženje “Prostor” u partnerstvu sa organizacijama i institucijama iz Bosne i Hercegovine, Slovenije i Hrvatske, a o ovoj vrednoj pažnje publikaciji (postoji i elektronsko izdanje https://online.fliphtml5.com/jlagr/ ftyu/) razgovarali smo sa Minom Aleksić iz udruženja “Prostor”. Kako je došlo do ove publikacije koja, kako ste naveli, objedinjuje životne priče ljudi iz regiona koji čuju glasove, imaju vizije ili neka druga slična iskustva? - Ova knjiga je jedan u nizu pokušaja da se članovi našeg društva bliže upoznaju sa korisnicima psihijatrijskih usluga, da se edukuju i informišu na temu mentalnog zdravlja kako bi preispitali ukorenjene negativne stavove. Opšte je poznato da svaka osoba bar jednom u životu dođe u stanje psihičke osetljivosti, ranjivosti ili čak i ozbiljnije krize, tako da u suštini i ne mora da bude toliko teško da pokušamo da razumemo perspektivu osoba sa problemima mentalnog zdravlja. Knjiga je pisana na srpskom-bosanskom-hrvatskom-slovenačkom jeziku i sadrži prozu, poeziju, eseje, fotografije i crteže koje su stvarali članovi organizacija koje čine Hearing Voices Mrežu Zapadnog Balkana. Ova regionalna mreža je osnovana 2015. godine i čine je Udruženje Prostor iz Beograda, Udruženje Tavan iz Sarajeva, Dom Turnić iz Rijeke, te Društvo Kralji ulice i društvo Slišanje glasov Slovenija iz Ljubljane. Na kakve probleme u društvu nailaze osobe koja imaju ovakva iskustva? - U zemljama bivše Jugoslavije pitanja mentalnog zdravlja stanovništva predstavljaju gorući problem. Psihijatrijska oboljenja su po broju obolelih među najzastupljenijima u ovim zemljama. Sistem zaštite mentalnog zdravlja je na veoma niskom stepenu razvoja, još uvek su najbrojnije velike institucije van gradova u kojima ljudi provode i čitave živote, a me-
foto: privatna arhiva
Prozor u svet osoba sa psihijatrijskim iskustvom
dicinski model je dominantan. Situacija se u prethodnih par godina polako menja, nažalost decenijama kasnije u odnosu na druge delove Evrope. Postoji sve više udruženja koja se bave ovom temom, institucije postaju otvorenije za drugačijii pristup tretmanu mentalnih oboljenja, a države su počele da podržavaju proces deinstitucionalizacije i uvođenje alternativa dosadašnjem isključivo medicinskom tretmanu. Iako su mentalna oboljenja, po broju obolelih, druga posle kardiovaskularnih u Srbiji, ljudi se plaše korisnika psihijatrijskih usluga jer se plaše sopstvenog „ludila“, ne žele da pokažu ranjivost i slabost, misle da je sramota ako priznaš da ti je potrebna podrška. Mislim da je veoma važna edukacija javnosti na temu mentalnog zdravlja, kako bi se problemi na vreme prepoznali i kako bi ljudi znali kako da reaguju. Često je upravo prva manifestacija takozvane „psihoze“ upravo najgore iskustvo koje potpuno udaljava člana porodice koji je „oboleo“ od njegovih najbližih, i u najvećem broju slučajeva, ovaj kontakt i poverenje su onda zauvek izgubljeni. Kako mogu da se umanje predrasude koje prate ove ljude? - Mislim da sve mora da počne od društva, odnosno podizanja svesti javnosti. Nažalost, bez obzira na opštu vladavinu lažnih vesti i nemogućnost provere tačnosti podataka zbog brzine protoka informacija i količine sadržaja koju svakodnevno konzumiramo, ljudi još uvek masovno veruju onome što čuju u medijima. Oni igraju značajnu ulogu u nastajanju stigme u odnosu na temu psihijatrije i „ludila“ sa svojim senzacionalističkim vestima, koje su ustvari jedini sadržaji vezano za ovu temu sa kojima se susrećemo. Tako da bu prevashodno bilo dobro povećati količinu tačnih informacija, informisati javnost na temu mentalnog zdravlja, približiti lične priče korisnika njihovim sugrađanima. Termin „ekspert po iskustvu“ uveli su ljudi iz međunarodnog Hearing Voices pokreta, kao i iz drugih pokreta koji prmovišu alternativne pristupe tretmanu psihijatrijskih oboljenja. Ovaj termin podrazumeva da je osoba koja je preživela psihijatriju najviše kvalifikovana da o svom
iskustvu govori. Postoje pozorišne tehnike poput „Forum teatra“ kao i „Živa biblioteka“ koje omogućavaju javnosti da se kroz direktan kontakt upozna sa ljudima koji žive sa dijagnozom. Kroz umetničke radionice, izložbe i javne događaje, mi se trudimo da stavimo umetnost u službu društvene promene i na ovaj način utičemo na smanjenje stigme i predrasuda koje prate ovu marginalizovanu grupu. Pored skretanja pažnje javnosti, edukacija porodica i zaposlenih u sistemu mentalnog zdravlja, policije, socijalnih službi takođe bi predstavljala značajan korak ka smanjenju predrasuda i poboljšanju situacije u ovoj oblasti. Kada bi ljudi bili obrazovaniji i osvešćeniji, možda bi nekako uspeli i adekvatnije da reaguju u ovim teškim situacijama, a i sama osoba koja se prvi put suočava sa problemima bi bila manje uplašena da se obrati za pomoć. Postoji li neka nit, neka tema koja povezuje objavljene pesme, priče, crteže...? - Iz mog iskustva, ljudi sa kojima radim se među sobom dosta razlikuju, pa su i sadržaji i teme kojima se bave u svojim radovima dosta drugačiji. Kroz međunarodnu saradnju, imala sam prilike da upoznam i korisnike iz drugih zemalja, i čini mi se da i kultura, religija i geografska pozicija, kao i ekonomska situacija u zemlji, po prirodi stvari, dosta utiču na sadržaje, kako glasova i drugih nesvakidašnjih iskustava, tako i umetničlkih radova. Što se naših korisnika tiče, mogu da kažem da se često javlja osećaj da ne pripadaju, da su suviše različiti, ponekad da su usamljeni, često se bave religijskim temama i odnosom boga i đavola, porodica takođe igra veoma značajnu ulogu, kao i nedostatak ljubavi i partnerskih odnosa, a značajno mesto zauzima i kritika zvanične psihijatrije. Ponekad su pesme, priče i i umetnički radovi šaljivog karaktera i oslikavaju veoma živu maštu i potrebu za otvorenom komunikacijom i prihvatanjem. Kada čitam ovaj moj odgovor, shvatam da se teme u svojoj suštini uopšte mnogo ne razlikuju od uobičajenih tema kojima se umetnici bave, što možda objašnjava i dobru komunikaciju i saradnju između umetnika i korisnika psihijatrijskih usluga. Njihova dela u knjizi su objavljena bez cenzure i bilo kakve vrste intervencije. Koliko to doprinosi autentičnom doživljaju kod čitalaca? - Naš glavni cilj je bio da uspostavimo direktan kanal komunikacije između autora ove knjige i društva, pa nismo videli potrebu da bilo šta menjamo. Smatramo da jedino ovaj pristup omogućava autentičan doživljaj. Mnogi od njih otvoreno pričaju o svojim problemima npr. o uzrocima psihoze gde jedan autor navodi da je to mobing na poslu, zatim drugi pišu o stigmatizaciji, odnosno da najbliži počinju da ih se plaše nakon što im je ustanovljena dijagnoza...Mogu li ove ispovesti doprineti boljem razumevanju ovog problema? - Na ovo pitanje sam delimično odgo-
Perspektive Bilo je sasvim jasno: ja sam, naime Morala poludjeti (Svako bi od previše tišine Od previše buke) A oni su na to morali otići Skloniti, oprati, poreći, zatvoriti Misliti na djecu, mir, na sve te teške riječi koje luđak može reći u neznanju Bunilu, Ludilu (Šta je ludom sveto?) Sve razumijem, i gledala sam ih mirno kako: Jedno u panici zaključava vrata Drugo se ne vraća Ni po knjige, ni majice, ni uspomene Treće odlazi bez pozdrava i objašnjenja, jer Bilo je sasvim jasno i meni, ludoj, morali su, kako kad se pred katastrofu evakuiše grad, morali su Jer su se bojali jer se svi bojimo Onog što je strano Ponekad se omakne pa se pitam jesu se pitali ikad Boji li se onaj što stoji U sebi, vezan tijelom i nemoćan gleda Požara što guta, Vode što nadolazi, mraka što se sprema, Glasova što pjevuše dok odlaze Prijatelji, ljubavnici, rođaci I život se prazni kao scena Ismihana Čaluk (udruženje Tavan, Sarajevo)
vorila kada sam pričala o tome kako mogu da se umanje predrasude. Mislim da ova knjiga predstavlja samo jedan od koraka koje preduzimamo sa idejom da ovaj problem približimo javnosti. Naravno da je to daleko od dovoljnog i da je potrebna sistemska promena u kojoj će se angažovati svi relevantni akteri (udruženja korisnika, ostala udruženja koja se kao Prostor bave pružanjem usluga u zajednici i borbom za ljudska prava korisnika, psihijatrijske institucije, centri za socijalni rad, i naravno predstavnici vlasti, donosioci odluka, Ministarstva Zdravlja i Rada i Socijalne politike). Postoji mnogo primera gde su radovi “marginalnih grupa”, kasnije nazvani “Art brut”, postali interesantni javnosti. Vidite li takav potencijal u ovim radovima? - Naravno da vidim. Moj lični primarni motiv da počnem da se bavim ovom temom je upravo i bio neosporan kvalitet i autentičnost umetničkih radova ljudi sa psihijatrijskom dijagnozom. Kao student slikarstva, opredelila sam se za Art terapiju upravo iz interesovanja za njihov stvaralački proces. Do sada smo organizovali brojne izložbe umetničkih radova nastalih na našim radionicama, u saradnji sa profesionalnim umetnicima (“Umetnist i psihijatrija”, “Da li ste vi normalni”), sve izložbe su bile veoma posećene i privukle su pažnju javnosti i medija, kao i stručnjaka iz ove oblasti. Rad jednog našeg korisnika iz SPB Vršac bio je izložen u Parizu na izložbi marginalne umetnosti Balkana. Radove možete pogledati na http:// prostor.org.rs/srb/galerija/ i sami se uveriti u njihov potencijal.
6 POP&Kultura
Portret poznatog pisca U novopazarskoj gimnaziji (tamo nastavljam školovanje, jer Raška ima samo osnovnu školu) ubrzo će me prozvati pesnik, naravno u pežorativnom značenju te reči. Pod neposrednim uticajem nešto starijeg i poznatijeg zemljaka Slobodana Rakitića, koji je u toj najranijoj fazi čisti miljkovićevac, počeo sam da pišem pesme. Čak sam objavio desetak pesama u zagrebačkom „Poletu“ i na srednjoškolskoj strani „Studenta“. No vrlo brzo, u trećem razredu gimnazije, prestaću i da pišem pesme i da čitam knjige. Tada sam se zaljubio u jednu klinku koju neću imenovati pošto je sada dama u godinama i majka dva odrasla sina. Napisao sam joj pregršt ljubavnih pesama. Ne znam da li su bile dobre, ali sam siguran da su bile iskrene (pored istinitosti, još jedno merilo do kojeg sam držao). No, kao što to u romanima olako biva, a u životu teško boli, tu lepuškastu i nestašnu klinku preoteo mi je neki „uličar“, besposličar. Taj lepi i snažni mladić ne samo da mi je preoteo dragu nego mi je one ljubavne pesme pred gomilom mojih vršnjaka nabio u usta, a onda me šutnuo nogom u dupe, što je oboje bilo simboličan, krajnje ponižavajući gest. Da kaznim svoju nevernu devojku, odlučio sam – mada su mi padale i druge ideje, kao samoubistvo – da napustim Novi Pazar. Kad joj više ne bude pred očima njenog pesnika, gorko će zažaliti. Prešao sam u kraljevačku gimnaziju, što nije bilo jednostavno jer smo mi, Pazarci, bili na lošem glasu (Novi Pazar je tada ličio na Divlji zapad, godišnje se dešavalo dvadesetak ubistava nožem, neki vojnik se bio odmetnuo i harao po pešterskim šumama). Namršten i neraspoložen, s nekom nožekanjom koju sam u međuvremenu kupio i zatakao za pojas, mojim novim drugarima izgledao sam kao divljak. Čak sam primetio da
Milisav Savić bandit i profesor me se plaše, mene koji sam do tada uglavnom dobijao batine. U Kraljevu nisam ostao duže od dva meseca. Kako sam bio nabio pet kečeva (ja suvi odlikaš) i kako do mene nisu stizali glasovi da se moja draga ubila ili na „smrt“ razbolela, vratio sam se u Novi Pazar. Ali iz prve klupe preselio sam se u poslednju, među barabe i ponavljače. Prestao sam da učim. Zbog mog solidnog backgrounda, profesori nisu mogli da mi daju slabe ocene. Iz srpskog sam i dalje imao peticu, mada sam i tu pravio razne ispade (nekoliko puta sam pismeni zadatak napisao u jednoj jedinoj rečenici, bile stu to moje prve short short stories). Doduše, više i nisam imao vremena za normalno učenje. U gimnaziju sam dolazio autobusom. U to vreme između Raške i Novog Pazara dnevno su saobraćala tri autobusa. Ta vožnja izlokanim, prašnjavim putem,
dugim dvadesetak kilometara, trajala je više od sata. Ukoliko sam u školu išao pre podne morao sam da ustanem u 4 sata izjutra, da biciklom iz Vlasova, Sela dođem do Raške i tu uhvatim autobus koji je polazio u 5. Vraćao sam se negde po podne. Ukoliko mi je škola padala po podne, onda sam se vraćao negde u ponoć. U čekaonicama i autobusima, u tim ranim i sitnim satima, susreo sam svet koji mi je, sedamnaestogodišnjaku, izgledao potpuno nestvaran, kao iz bajke, doduše ružne bajke: kurve, pijance, lopove, švercere, skitnice, ludake, robijaše. Tada sam zaista počeo da prezirem lepu literaturu. Učinila mi se vrlo daleko od ove vrste sveta, od ove vrste ljudi, još više od jezika kojim su govorili. Vremenom sam i sam poprimio nešto od tog sveta: počeo sam da psujem, tučem se, igram karte, kradem. Odlučio sam da studiram sport. Već sam se pri-
premao za prijemni ispit: plivanje mi je bila najslabija tačka. pa sam u brzovitom Ibru, uzvodno, vežbao kraul. Slobodan, koji je u međuvremenu napustio medecinu i prešao na književnost, bio je očajan zbog naglih promena u mojim pogledima na život i u mom ponašanju. Tada me upoznaje sa jednim bledunjavim i mršavim čovekom, novim licem u Raškoj. Bio je to Đorđe Kadijević, likovni kritičar i budući filmski režiser, novopečeni raščanski zet. Iz ugledne građanske porodice, lepih manira, renesansne kulture, lucidan, on me ponovo vraća svetu knjiga i umetnosti. Za uzvrat, Slobodan i ja ćemo mu otkriti sve lepote neposrednog života: vodićemo ga na slave, ispratnice, mobe. Vodićemo ga tamo gde je Gorki slao mladog Babelja – među ljude. Nešto od tih njegovih novih iskustava i saznanja osetiće se u Kadijevićevom prvom i najboljem
filmu „Praznik“. U Beograd dolazim još uvek s idejom da upišem taj sportski fakultet (kome još, eto, ne znam ni ime), ali me kod hotela „Balkan“ sačekuje Slobodan i odvodi na Studentski trg, pred zgradu Filološkog fakulteta. Sva ova priča o „portretu umetnika iz mladosti“, o „bubalačkim“, „pesničkim“ i „uličarskim“ danima ima, ovde, jedino smisla za razumevanje mog nekakvog angažmana u događajima koji će ubrzo uslediti (studentske demonstracije iz ‘68) i mog opredeljenja za „stvarnosnu“ (ovaj nesrećni izraz se, izgleda, više ne može izbeći) prozu, odnosno moju pokudu lepe literature. Ta moja pobuna, ma koliko infatilna i potekla iz ljubavnih pobuda, može se svhatiti i kao otpor protiv svih ideoloških obmana i laži, kojima režim svoje prvorođenče (rođen sam ‘45) kljuka od samog početka. U isto vreme ona je i pokuda jedne književnosti (uglavnom neuverljive, izveštačene, prazne, bez obzira da li je nosila tradiconalni ili modernistički predznak) koja se savršeno uklapa u taj sistem prevara i opsena. (Izbor iz intervjua Milisava Savića, Bandit i profesor, nova je knjiga u izdanju Centra za kulturu “Gradac” iz Raške. Knjigu je priredila i predgovor napisala dr Ana Stišović Milovanović. Unutar korica je izbor iz intervjua od 1970. do 2020, a koje je Savić davao za pisane medije. Iz obimne građe, sačinjen je izbor Savićevih intervjua, koji su grupisani po temama (Biografija, Književna dela, Književni poslovi, Zavičaj), a segmenti razgovora složeni su hronološki. Zanimljiva tumačenja književnih dela, dopunjuju autentične i sveprisutne teme Savićevih autopoetičkih, književnih, uredničkih, društvenih pa i političkih ideja.)
POP&Kultura 7
Duško Trifunović
Pesnik koji je rokenrolu dao poeziju
Krenite svojim umom, idete mojim tragom, ali ne stajte u moje stope, jedna je od brojnih pouka Duška Trifunovića
Duško Trifunović svoj genije i nadovezanu sudbinu sažeo je u jednoj ispovednoj rečenici koju je izgovarao sa dozom neizbežbe gorčine, ali i osećajem punog zadovoljstva, „Ja sam srećan čovek zbog toga što se moje pesme znaju napamet, ali falinka mi je u svemu tome što ne znaju da sam to ja napisao.“ Aleksandar Latas U dvorištu izdavačke kuće “Prometej” prošlog utorka Novosađanke i Novosađani uživali su u kazivanju Trifunovićevih mudrih sentenci kojih je izgovorio i napisao za nekoliko svojih, ali i naših života. U jednu knjigu to je sažeo njegov kolega, drug i detelinarski komšija Bogomir - Bogica Mijatović, poznati novinar, muzički urednik i publicista, koji se minulih godina posvetio istraživanju celokupnog Trifunovićevog opusa. Predstavljanje zbirke „Slušaj mene, a radi po svome“, misli i mudrosti Duška Trifunovića u izboru Bogice Mijatovića, okupljenima je pomoglo da razveju površna zbližavanja sa Trifunovićem kao autorom vanvremenskih rok stihova i da ga upoznaju kao mudraca, filozofa i pesnika, iza koga je ostao opus od 84 zbirke pesama i četiri romana. - Čitajući Duškove pesme koje su drugi izvodili za prošlu knjigu, počeo sam da zapisujem njegove stihove. Odlučio sam da pročitam kompletan njegov opus i tako je nastala ova nova knjiga. Duško će uvek živeti svojim delima i
Pisac u akciji
Lola, o Lola Piše Vladimir D. Janković
Dušan Cicvara: „Poslednji zadatak Lole Klos“. Izdavač: „NNK Internacional“, Beograd, 2020.
svrha ove knjige je nešto drugo, da skrenem pažnju svima koji su ga znali površno, zahvaljujući njegovim poznatim pesmama, koje je zapravo Duško. On je jedan mudrac, veliki poznavalac istorije i filozof. Filozof bez škole, kako je on voleo za sebe da kaže rekao je Mijatović. Brojka Duškovih pesama koje su se našle na repertoarima pevača i grupa naše mahom zabavne muzike je neverovatna. Bogica se priseća da je u jednom njihovom razgo-
SVI KOJI SU imali prilike da prate vijugav književni put Dušana Cicvare, u jedno su – mimo svake lične vizure i literarnih preferencija – mogli da se uvere: pred sobom imaju pisca koji je nepredvidiv, samosvojan i uporan. Opirući se trendovima, a savršeno neopterećen porivom da nove trendove stvara sâm, Cicvara je, i kao pojava i kao autor, uvek odskakao od književnog miljea na koji smo svi mi koji se ovde bavimo literaturom osuđeni. Njegova amplituda kretala se od dosezanja onih punktova gde ti ozbiljno preti etiketa večitog marginalca, pa do onih trenutaka kada je u beogradskoj književnoj čaršiji imao nesporan uticaj koji on, bar koliko je potpisniku ovih redova poznato, nikada nije zloupotrebio. Stvaralac u čijem se umetnič-
Bogica Mijatović je napravio izbor Duškovih mudrosti i stihova
voru Trifunović tvrdio kako ih nema više od 100, dok ga je on ubeđivao kako je brojka značajno veća, barem 150. Na kraju je lista pesama završila kod brojke 320! Autor je muzičkih rokenrol klasika „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mestu“, „Pristao sam biću sve što hoće“, “Ti si mi bila u svemu naj, naj“, “Glavo luda“ i mnogih drugih. Mijatović je ranije već objavio knjigu o Trifunoviću pod nazivom „Pamtite me po pesmama mojim“, a za ovu priliku pored kompletnog opusa, prošao je kroz sve njegove novinske intervjue, radio i TV emisije. Jer Trifunović je, kako kažu, bio i veliki usmenjak. Njegovo živo kazivanje uvek je plenilo pažnju svih prisutnih. Akademik Zoran Paunović na predstavljanju zbirke rekao je kako postoje pesnici koje govore svoje istine koje mi sa radošću otkrivamo, postoje pesnici koji govore ono što smo oduvek želeli da kažemo, ali nekako nismo umeli i postoje pesnici koji kažu nešto što nikada nismo ni pomislili da možemo reći, a što je neka naša velika istina. Duško je bio sva ta tri pesnika u
kom habitusu živo stapaju literata i sineasta, Cicvara je u svojim romanima, pričama i pesmama – vešto izbegavajući i napadnu autobiografičnost i konformističku odanost tzv. duhu vremena – izgradio imidž autora koji, u manjoj ili većoj meri, fura svoju priču, ne bogzna kako zainteresovan ni za popularnost ni za ono što obično nazivamo aktuelnošću, a što od književnosti neretko pravi poligon za nadmetanje kornjača i puževa u sprintu. Svaki zanat ima svoje izazove i skrivene opasnosti, ali bez suočavanja s njima teško da će biti valjanog zanatlije. U takav jedan izazov Cicvara se smelo upustio novim romanom, „Poslednji zadatak Lole Klos“, koji će, nadam se, i zaintrigirati poznavaoce njegovog dosadašnjeg opusa i, u isti mah, na osta-
jednom. Ova knjiga nije velika obimom, ali kako smatra, ogromna je po tome koliko se koliko se dugo i koliko pažljivo može čitati. - Duška sam sreo samo jednom, baš u “Prometeju”. Meni je to bilo kao da sam ugledao Dilana ili Koena, jednog od junaka svoje mladosti, jer sam kao i mnogi, rastao uz njegove stihove. On je pevačima darovao stihove i oni su od tada počeli da pevaju poeziju. Dotad su pevali samo reči. Često se može čuti da je poezija izgubila snagu koju je imala, da poezija više nikome ne govori ništa i da pesnici nisu više autoriteti. Tačno od svega toga jeste samo da knjige malo ko čita. Tačno je da poezija koja ostaje zarobljena u knjigama ostaje nema, ali je tačno i to da su se pravi pesnici preselili u drugačiji svet od sveta čiste književnosti. U svet popularne kulture. Poezija je počela da govori jednim glasom koji mnogi mogu da razumeju, to se u svetu dogodilo šezdesetih godina, a to je nešto kasnije kod nas učinio upravo Duško Trifunović - rekao je Paunović. On smatra da je Duško
le njegove knjige skrenuti pažnju onih čitalaca koji se s ovim piscem prvi put susreću upravo posredstvom zavodljive, tajanstvene, lelujave i nipošto bezopasne Lole. Reći će odmah neki: šta, Cicvara napisao istorijsko-špijunski roman? Ma daj... No bolje bi im bilo da zasuču mentalne rukave i prionu na ovo štivo, koje je sve samo ne promašeno; upravo u zanatskom pogledu, Cicvara ovde dostiže svoj dosadašnji vrhunac, koji će, verujemo, biti tek predigra, zagrevanje za nove, još neslućene vrhove na koje će se uspeti u godinama koje dolaze. „Razmišljaj kao čovek od dela, delaj kao čovek od misli“ – ovu rečenicu Anrija Bergsona, pored još nekolikih citata, uzeo je Cicvara za geslo svog novog romana, u kojem je, kroz lik neodoljive špijun-
bio pametniji od Dilana i Koena, koje su kritikovali da ne umeju da pevaju. Trifunović je jednostavno svoje stihove dao da pevaju neki od najznačajnijih muzičara popularne rok i zabave muzike. Na taj način njegov glas gromoglasno je odjeknuo, te je ispisao mladosti mnogih od nas. Duško je po dolasku iz Sarajeva živeo u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Kada se zaposlio na mesto urednika omladinskog programa na Radio-televiziji Vojvodine, prvo što je rekao svoji mladim novinarima bila je upravo rečenica koja je naslov ove knjige. - Sve generacije su pravile iste gluposti samo je ovoj vašoj pružena šansa da sve svoje glupost pokaže celom svetu. Sada uz pomoć masovnih komunikacija kojima se mladi služe, čekaš da nešto glupo smisliš i zadiviš svet - sažeo Duško na svoj način sve teorije o današnjem svetu. Knjiga je objavljena povodom 87 godina od rođenja velikog pesnika, a završava još jednom poukom za žive: „Krenite svojim umom, idete mojim tragom ali ne stajte u moje stope“.
ke Lole Klos, a sve u aktivnom prisustvu krupnih istorijskih ličnosti poput Mihajla Idvorskog Pupina (koji je ovde sagledan iz specifičnog, cicvarijanskog ugla) i Alistera Kroulija, i zaista postupio po savetu tvorca „Stvaralačke evolucije“ i „Materije i pamćenja“: razmišljao je kao pisac-filmadžija koji ne preza od iskušenja i nepoznatog, a delao kao promišljeni autor koji nije od juče, kome su dobro poznate i zlatne staze i sive stranputice književnog stvaralaštva. Kao jedan od onih kojima je Dušan Cicvara među prvima poverio novi rukopis na čitanje, cenim da je pred Lolom Klos široka džada: u čitalačka srca ušunjaće se kao što se, na stranicama ove Duletove romaneskne pripovesti, uvlačila u srca visokih zvaničnika, genijalnih naučnika i nedokučivih mistika.
Utorak 29. septembar 2020. Blic broj 8474 www.blic.rs
POP&Kultura
Nago telo kao provokacija
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Dela na izložbi „Nude 2020“, osim što ponovo stavljaju u fokus značajnu temu, istovremeno svedoče i o našoj umetničkoj stvarnosti.
Film
Kada je 1976. godine Erik Klepton na sceni, doduše u pripitom stanju, javno podržao kontroverzni antiimigracioni govor poslanika torijevaca Enoha Pauela, rečima: “Stranci napolje!”, na šta se nadovezao uzvikom: “Očuvajmo Britaniju belom!”, što je inače bio slogan Nacionalnog fronta, to je izazvalo odijum velikog dela javnosti. Slavnom gitaristi i kantautoru, uprkos izvinjenju, mnogi i danas zameraju taj čin, ali još tada za malu grupu osvešćenih ljubitelja muzike Kleptonov ispad bio je okidač. Preko glave im je već bilo rasističke retorike u muzičkoj industriji i uspona desničarskih pokreta u Velikoj Britaniji. Ta grupa osnovala je “Rock Against Racism” (Rok protiv rasizma), jedan od najvećih antirasističkih pokreta u Velikoj Britaniji. Jedan od rodonačelnika tog pokreta bio je Red Sonders, fotograf, koji je jedno vreme radio za “Sandej tajms”, potom i za “GQ”, “Rolingstoun”, “Tajm” i čije su fotografije krasile omote ploča različitih umetnika - od Suzi
Hedlajneri na koncertu u Viktorija parku bili su sastavi “The Clash”, “Steel Pulse”, “Tom Robinson Band” i “X-Ray Spex”
Kvatro, preko Žan-Mišela Žara, do Bilija Konolija. I 40 godina nakon osnivanja, projekat “Rock Against Racism” zauzima centralno mesto u dokumentarcu koji je 2017. počela da stvara britanska rediteljka Rubika Šah. U dokumentarnom filmu nazvanom “White Riot” (“Bela pobuna”, prikazan na ovogodišnjem Festu), rediteljka kreće od korena ovog pokreta, koji je svoju akciju počeo praveći fanzin i organizujući male svirke po Londonu. Vr-
lo brzo proširio se na ostrvske gradove, ali i van granica Velike Britanije - sve do Nemačke, Južne Afrike i Australije. Prerastao je i u istoimeni muzički festival, na kome su hedlajneri bili sastavi “The Clash”, “Steel Pulse”, “Tom Robinson Band” i “X-Ray Spex”. Rediteljka Rubika Šah je oduvek bila zainteresovana za muzičke priče, koje u svojoj srži imaju političke i društvene teme, prevashodno ideju da ljudi treba da iskažu svoj stav, kao i da se Grupa koja je osnovala “Rock Against Racism”, jedan od najvećih antirasističkih pokreta u Velikoj Britaniji
foto: Profimedia
Muzikom ujedinjeni protiv rasizma
čuje njihov glas. - Još 2015. godine snimila sam film o Dejvidu Bouviju i aboridžinskoj devojci iz video spota za pesmu “Let’s Dance” i još tada sam znala da želim ponovo da obradim sličnu temu. Gledala sam dokumentarac “Chicago 10” o grupi aktivista u Čikagu, koji me je zainteresovao da saznam što više o aktivizmu u Velikoj Britaniji u to vreme, ali vezanom za muziku. A kada sam, sasvim slučajno došla do materijala sa festivala “Rock Against Racism”, znala sam da sam konačno pronašla priču koju želim da ispričam - priča Šahova za “Huckmag”. Podseća da je “Rock Against Racism” osnovala grupa sasvim običnih ljudi, koje je spojio bes spram preovlađujuće mržnje usmerene ka manjinama i zbog uspona desničarske propagande u Velikoj Britaniji. - Odlučili su da žele da organizuju svirke na kojima bi se zajedno na sceni našli i belci i crnci, i svi umetnici bili potpuno jednaki. Sve je počelo kao jedna mala ideja, a postala je mnogo veća pet godina kasnije. Imali su zajedničkog neprijatelja, jer je Nacionalni front sve više bio u usponu, dobijao je vreme
na nacionalnoj televiziji i na neki način bio ozvaničen. A imao je vrlo šokantne, otvoreno rasističke stavove i bila je neophodna hitna akcija. “Rock Against Racism” bio je samo jedan od pokreta, formiran kao reakcija na tadašnju politiku, koji se usprotivio takvoj ideologiji - napominje rediteljka i dodaje da je veoma težak proces bio napraviti film o pokretu i sve to spakovati u 90 minuta. - Stvari koje su nam bile važne jesu fanzin i to da je sve počelo od male grupe ljudi, a postalo masovan pokret, koji je uključivao na stotine hiljada ljudi širom zemlje. To nam je bila vodilja, a onda smo sklapali detalje u jedan niz. Dokumentarac “White Riot” pokazuje koliko su muzika i politika isprepletane, ali i moć koju muzika poseduje da promeni stavove i ideologije. Rediteljka smatra da muzika i danas ima tu snagu, no postoji jedan problem: - A to je kako privući pažnju ljudi i odakle dobijamo informacije. “Rock Against Racism” bio je pokret koji su stvorili ljudi i to je krucijalna stvar. I danas vidimo takve pokrete, kao što su “Extinction Rebellion” i “Black Lives Matter”. A to da li umetnost čini najbolje što može ili se koristi na najbolji način, pitanje je... Mnoge angažovane stvari danas pokušavaju da se saseku, a i mejnstrim mediji nisu naklonjeni, pa kako se onda probiti i raširiti svoju poruku do većeg broja ljudi? To moraju biti grasruts inicijative. I zato je pokret “Extinction Rebellion” uspeo, jer su dospeli do ljudi i bez pomoći mejnstrim medija, što je svojevremeno pošlo za rukom i pokretu “Rock Against Racism”, doduše na drugačiji način, i bez pomoći Fejsbuka i Tvitera. Radeći na ovom filmu Rubika Šah je zaključila da su svi koji su bili uključeni u pokret “Rock Against Racism” pre više od četiri decenije napravili jednu fantastičnu stvar: - Ali, nastavili su borbu i posle toga i uradili još mnoge značajne stvari u svojim životima. I to i danas rade. Red Sonders nije bio samo aktivista, već i fotograf i glumac, koji je u to vreme bio uključen u mnoge pokrete. Takvi ljudi inspirišu i pokreću! Jelena Koprivica