Utorak 13. avgust 2019. Blic broj 8076 www.blic.rs
POP&Kultura Nataša Ninković
Ljudi su danas okrenuti novcu do krajnjih granica korist pre svega Postoji li bezuslovna ljubav, da li nešto što zovemo ljubav u stvari skriva ili čak podrazumeva interes; svesni, nesvesni... pita se Nataša Ninković, govoreći o ulogama, dilemama savremene žene, pitanjima koja je pokreću, vremenu u kome živimo… Tatjana Nježić POZNATA GLUMICA NA ovogodišnjem 33. filmskom festivalu u Herceg Novom (1-7. avgusta) dobila je “Zlatnu mimozu” za ulogu Vide u filmu “Ajvar” Ane Marije Rosi, a žiri je u obrazloženju istakao da joj je priznanje dodeljeno za “emotivnu ogoljenost i nijansirano prikazanu bol moderne žene”. Razgovor sa popularnom glumicom rađen je poslednjeg dana festivala, a prethodno veče publika je na prepunoj Kanli-kuli zdušno pratila i gromoglasnim aplauzom pozdravila ovu filmsku priču o mlađem, obrazovanom, urbanom bračnom paru koji živi i radi u Švedskoj - il’ kako to drugi likovi u filmu kažu: u Danskoj, svejedno - odnosno o nekoliko dana u njihovom životu provedenih u Beogradu i Užicu sa familijom, prijateljima…
2 POP&Kultura
Naslovna Prećutano
Govoreći o počecima rada na filmu, Nataša Ninković, između ostalog, kaže: - Zaintrigirao me je scenario, prepoznala sam da u tom filmu, posebno u liku Vide koji igram, u njenom odnosu sa suprugom - veliku važnost ima neizrečeno. To je, na izvestan način, zapravo film o važnosti neizgovorenog. O tome kako gromoglasno odjekuje prećutano Pominjemo potom njene reči u obraćanju medijima da je “Ajvar” ljubavna drama i otvaramo pitanje nije li i egzistencijalistička… - To je ljubavni film koji ima elemente egzistencijalističke drame. Moja Vida nije primarno zaglavljena ni u generacijskom ni u egzistencijalnom smislu, već pre svega u emotivnom. Ostala je negde gde je emotivno bila pre pet-šest godina i kao svojevrsna posledica toga nije mogla da napravi korak dalje ni u poslovnom smislu ni da se ostvari kao majka… Pritom, u porodici ima indikativan primer, njena majka se ne odvaja od urne svog supruga, razgovara s pepelom, vodi ga na put… Pola u šali, pola u zbilji, pominjemo dilemu koja je od njih dve veća luzerka… - Ne mora čovek biti luzer ako je emotivno zaglavljen. To ne znači da neće jednog dana otvoriti sebi vidike i krenuti pravim putem. Ako bi se moralo odgovoriti - Vida je ipak veća luzerka od svoje majke jer, za razliku od nje, više ne prepoznaje radost. Na nekom nivou “Ajvar” je i, da tako kažemo, generacijski film, u smislu da se na svoj način bavi i pitanjem - otići ili ostati. Ljudi koji odu iz zemlje nužno su u situaciji da prihvate pravila života sredine u koju su došli. Vida ih je prihvatila, a kao žena koja nema decu ona se ostvaruje i kroz čoveka sa kojim živi, sebe vidi kroz njega… Tako su postavili stvari tamo gde su otišli, da su ostali u Beogradu, ona bi, mislim, drugačije tretirala svoj problem. Ali tu ima svega, i navike, i ljubavi, i nepriznavanja problema… Ona je samosvesna žena, ali nema snage da prihvati stvari. Vidi problem, ali nema snage da se suoči i iz toga beži u raznorazno. Zna da će doći kraj, ali nastoji da da sebi još malo vremena… Većina žena, ako ne i svaka žena, u nekoj je vezi, u nekom odnosu ili (bračnoj) zajednici imala to, situaciju čiji ishod nastoji da odloži, dajući sebi prostor da skupi snage kako bi se reklo i uradilo ono što se reći i uraditi mora. E, taj prostor može da traje godinama, može i kraće… Meni lično je to vrlo daleko, ona je sve što ja nisam i zato mi je ta uloga bila vrlo izazovna.
Fleka na farmerkama
Veli, posebno joj je važna bila scena na početku u kojoj razgovara s psihijatrom. I to o omiljenim farmerkama… - Kakvo potiskivanje, kakvo odlaganje rešavanja problema… Dakle, ona je bila samosvesna da potraži stručnu po-
ni instinkt i ono što sam se dogovarala s rediteljkom. Ja sam prosto znala ko je ta žena i nije mi smetalo da ćutim u kadru koliko god treba.
Selestina
moć, a onda se kao najveći problem ispostavila fleka na farmerkama… Ja kao Nataša Ninković isprva nisam mogla da shvatim zašto ta žena toliko priča o uflekanim farmerkama, potresa se, a i ne pokušava da kaže da nije to problem. Onda mi je prof. Tijana Mandić objasnila da ona sama mora da otvori ta vrata u sebi koja je sama i zatvorila. Radeći je, razmišljala sam kako i koliko neko može potiskivati stvari, prebacivati loptu na pogrešan teren i šta se onda dešava…. Ističe, zatim, kako se emotivna blokada reflektuje i na svim drugim poljima. - Nijedna reč koju ta Vida izgovori nije samo to što kaže, svaka ima rep, skrivenu poruku, tri tačke… A to je za glumca veliki izazov, pruža mu se ogroman prostor. Radila sam je i gradila delikatnim sredstvima. Njena stegnutost traje dugo, zbog toga sam se pitala kako će reagovati gledaoci, da li će izazvati empatiju… Ali odlučila sam se da pratim lič-
Vole ljudi da upere prstom, govoreći i, što je još važnije, misleći da je uvek neko drugi kriv. I odgovoran, naravno. A nema sumnje da je to dvosmerna ulica
Pominjemo potom da je ovo leto Nataši Ninković obeleženo i pozorišnom premijerom, naslovnom ulogom u predstavi “Selestina” (Fernanda de Rohasa u režiji Milana Neškovića), rađenoj u koprodukciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Budva grad teatra, gde je premijerno odigrana 18. jula, a beogradska publika će je, kao redovnu predstavu na repertoaru JDP-a, gledati od ove sezone. - Ona je motorna snaga celog komada. U početku, kad sam se srela sa svim tim, shvatila sam da je to jedan duboki, duboki bunar… No, izborili smo se, zadovoljna sam. Upitana šta ju je nosilo kroz Selestinu, kaže: - Teme, pitanja… Raznih slojeva ima u tim njenim monolozima. Ja nisam bila prva podela, uskočila sam, a onda smo neke stvari menjali. A onda me sve skupa ponelo i lično. Zanima me kad glumac igra neku ulogu onaj trenutak u kome to počinje i lično da ga dira. Dešavalo mi se to kroz više uloga. I kad završiš to veče, to izvođenje, treba ti bar dva sata da dođeš sebi. E, u “Selestini” je meni omogućeno da ja o svemu tome i naglas govorim. Složen je, veli, i njoj veoma bitan taj splet pitanja… - Počevši od toga šta je pozorište, šta je istina u teatru, da li neko u publici hoće da čuje tu istinu ili želi izmišljenu priču za koju će reći ‘dobro je, mi nismo takvi’… Suštinska pitanja moga posla. A onda kroz to i nešto što mi danas živimo. Upitana na šta, primerice, misli, odgovara: - Ljudi su danas okrenuti novcu i materijalnom do krajnjih granica. Korist pre svega… A ljubav? Da li postoji bezuslovna ljubav, da li nešto što zovemo ljubav u stvari skriva ili podrazumeva interes, svesni, nesvesni...? Ili osvešćen, a nepriznati ni samom sebi ni oko sebe...? Nije interes samo materijalni, ima tu i igre moći, i sujete i lične (ne) ostvarenosti… Zatim pitanje posledica naših dela, pa veliko pitanje žrtve... Vole ljudi da upere prstom, govoreći i, što je još važnije, misleći da je uvek neko drugi kriv. I odgovoran, naravno. A nema sumnje da je to dvosmerna ulica. Čovek je uvek odgovoran za ono što mu se dešava. Recimo, Selestina kaže “ko me ne traži, ni ja njega neću”… Dakle - životna pitanja koja su me ponela. Samo sam brinula kako ćemo mi to kroz jednu predstavu izneti, a da ne bude samo konglomerat svega i svačega. Trebala je pronaći način koji je nenametljiv, a istinit i dubok, uverljiv da pokrene publiku, što se, mislim, u Budvi i dogodilo. Za Beograd ćemo neke elemente predstave prilagoditi jer scena pod zvezdanim nebom donosi neku posebnost, specifičnu autentičnost.
Bend “Apokaliptika” pred koncert na Ušću
Ima nečeg zajedničkog u muzici Šostakoviča, Prokofjeva i “Metalike” Ako svakog pojedinca u publici uspemo da uvučemo u našu atmosferu i emociju, onda možemo da stvorimo magiju. A kada se to desi, naša misija je ispunjena, kaže u razgovoru za “Pop & kulturu” čelista Pavo Lotjonen (Paavo Lötjönen), jedan od osnivača benda “Apokaliptika”.
POP&Kultura 3
Intervju
Miona Kovačević Finski čelisti koji sviraju hevi-metal nastupiće na beogradskom Ušću 30. avgusta u Noći muzike. “Apokaliptika” još jednom dolazi u Srbiju u okviru svetske turneje “Plays Metallica by Four Cellos”. Ono što je trebalo da budu tri svirke u čast obeležavanja 20. godišnjice od objavljivanja istoimenog debi albuma 1996. “evo, traje već dve i po godine i broji preko 200 koncerata”, kaže Pavo. Kada pogledate unazad, kako vam izgledaju poslednje dve i po decenije života? - Sve je počelo veoma spontano. Nas nekoliko prijatelja sa Muzičke akademije “Sibelijus” u Helsinkiju hteli smo da sviramo nešto zajedno mimo klasike, i da nam pritom bude zabavno. Želja nam je bila da iskreno uživamo u muzici, nismo imali nikakve planove ni da držimo koncerte niti da snimamo albume. Svirali smo ono što smo privatno voleli da slušamo: hevi-metal bendove “Sepultura”, “Pantera” i “Metalika”, ali i Džimija Hendriksa i druge rok stvari. Kada nam je prišao neki tip iz jedne male muzičke kuće i ponudio da snimimo album, mislili smo da je lud, da tu nema šansi ni za kakav komercijalni uspeh. Ali hteli smo da probamo jer nam je bilo zabavno. Snimili smo ploču za današnjih 3.000 evra, škola nam je besplatno dala studio. Računali smo da sa hiljadu prodatih primeraka možemo da vratimo novac, usput odsviramo nekoliko koncerata i bićemo zadovoljni. Odjednom, album je počeo da se prodaje u preko 20 zemalja, a već na šestom javnom nastupu bili smo predgrupa “Metaliki” u Helsinkiju. Sve se dešavalo vrlo brzo. Ponude su dolazile sa svih strana. Danas imamo preko 60 miliona prodatih nosača zvuka i oko 2.000 nastupa. Kako ste došli do toga da vam baš “Metalika” i klasika budu zajednička tačka? - Svi smo iz muzičkih porodica. Meni su
Teško je svirati rok i metal na gudačkim instrumentima jer to zahteva dosta kretanja
Na koncertima ne koristimo vredne instrumente stare 200 godina, njih čuvamo za studio i snimanje ploča deke, bake i roditelji profesionalni muzičari, slično je kod ostalih članova. Ekin otac je pijanista, Pertu je pevao operske arije sa pet godina. Moj otac je bio solo klarinetista u Finskom nacionalnom orkestru, ali je u kući svirao i džez, pop i rok. Ja sam već sa 13 osnovao školski bend. Svirao sam bas gitaru. Kasnije je došao hevi-metal i “Metalika” je bila vrlo popularna. Ni klasiku nismo nijednog trenutka zapostavili. Zapravo, nikada nismo iscrtavali granice između žanrova. U našem poimanju muzike, u našim dušama, ima nečeg zajedničkog u muzici Šostakoviča, Prokofjeva i “Metalike”. Čak mislim da je “Metalika” bliža baroknoj muzici nego savremenoj. Vaš kolega iz benda Pertu Kivilakso rekao je da bi “samo idiot pokušao da svira ‘Metaliku’ na violončelu” jer na prvi pogled taj nežni i graciozni instrument nema ničeg zajedničkog sa pomalo divljim i bučnim imidžom koji prati hevi-metal? - Pertu je potpuno u pravu. (smeh). Teško je svirati rok i metal na gudačkim instrumentima jer to zahteva dosta kretanja. Ipak, čelo se nekako uklapa u tu muziku, može da imitira i ritam ,i melodiju, i bas i gitarske rifove. Ima dovoljno širok opseg tonova da može sve da pokrije za razliku od, recimo, violine. Kako izgledaju putovanja sa tako glomaznim instrumentima? - Kada smo bili mladi i glupi, plaćali smo posebne avionske karte za instrumente da bi
Noć muzike “Apokaliptika” nastupa na Ušću 30. avgusta nakon koncerta Simfonijskog orkestra RTS na kojem će gost biti sicilijanski tenor Anđelo Fjore. Ulaz na oba događaja je besplatan, uz preuzetu aplikaciju KeepApp za mobilne telefone.
bili na sedištu do nas. Onda smo shvatili da trošimo milione (tadašnjih finskih) maraka i da je besmisleno. Sada idu u prtljag u specijalnim dvostrukim kutijama. Na koncertima ne koristimo vredne instrumente stare 200 godina, njih čuvamo za studio i snimanje ploča. Previše čela smo slomili do sada. Doduše, ne namerno. Slomili ste ih u žaru živog nastupa? - O, da (smeh). Ja sam slomio jedno pre par meseci tako što sam kolenom probio zadnju stranu instrumenta. Isto se desilo Pertu pre četiri godine. Da li vas više slušaju hevimetalci ili klasičari? - Uglavnom zavisi od prostora u kojem sviramo: da li je reč o dvorani namenjenoj klasičnim koncertima ili rok svirkama. Nastupali smo i na metal festivalima i na festivalima klasične muzike, svirali u hramovima i klubovima. Svuda se odlično uklapamo. Oduvek sam smatrao da nam je misija da se mi na sceni preko muzike sjedinimo sa publikom. Da probamo da pročitamo svakog pojedinca i prenesemo ga u našu atmosferu, ubacimo u tu našu emociju i raspoloženje. Tada možemo da stvorimo magiju. A kada se to desi, naša misija je postignuta i znamo da smo uspeli. Kada izlazi novi album? - Već smo ga snimili i trenutno je u procesu miksovanja. Izlazi početkom januara 2020. Potpuno je instrumentalan i vrlo umetnički, ne toliko komercijalan. Nešto kao simfonija za metal muziku, ali ima i klasike. Teško je opisati. Ne možete ga svrstati ni u jednu fioku. Biće to muzika za retke, za naše najokorelije fanove koji vole te mentale pejzaže i vizuelnu muziku. Da li vam nedostaje klasika, muzika na kojoj ste magistrirali? - Ne, zapravo. Evo baš sam prošlog vikenda svirao klasičan repertoar na jednom venčanju u crkvi.
4 POP&Kultura
Ispovest Kako sam pre 25 godina postao Prljavi Inspektor Blaža Piše: Igor Blažević MUZIKA JE UVEK svirala u našem stanu u Ulici 27. marta tako sam je odmah prihvatio kao sastavni deo mog života. Tata je voleo Betovena, Vagnera i Čajkovskog, ali nije ni slutio da će njegov naslednik odrasti na zvuku električne gitare. Moj prvi pravi fatalni susret sa rok muzikom bila je singl ploča “Angie” od već tada legendarnih “Rolingstounsa”. Od seksi omota, B strane i pesme “Silver train” do opijajuće Ričardsove gitare i, naravno, Džegerovog glasa, sve je na tom singlu bilo zarazno kao zauške ili bronhitis iz tog doba. Tada odlučujem da krenem na časove gitare sa mojim drugovima Boletom i Bogdanom iz Osnovne škole “Vuk Karadžić”. Roditelji nas upisuju u komšiluku u ustanovu “Braća Stamenković” kod Pionira, a časove nam je držao sjajan pedagog i muzičar čika Branko. Posle mukotrpne treće godine pohađanja gitare po-
stajem stalni zabavljač sa gitarom iz poslednjeg reda sedišta na školskim ekskurzijama širom Jugoslavije.
Na svim tim neponovljivim nastupima dešavale su stvari koje verovatno nikada nećemo moći kopirati i ponoviti od donošenja praseta i rakije za publiku do skidanja kompletne garderobe i bacanja iste u publiku
“Fiskulturno lane” U srednjoj školi Bole i ja prelazimo na bubnjeve i bas pa vredno vežbamo u Zemunu u kući kod čuvenog rok novinara Baneta Loknera. U četvrtoj godini srednje škole spremni za velika dela zajedno sa našim velikim drugarima Mimom i Popom pravimo novotalasni bend “Fiskulturno Lane”. Posle godinu dana vrednog vežbanja isključivo autorskih pesama upadamo u društvo najtraženijih grupa te vrlo posebne 1981. godine. Postajemo svojevrsna atrakcija sa fantastičnim nastupima u Dadovu, SKC-u i Domu omladine, ali kolektivni odlazak u vojsku i upis na fakultet naše živote odnosi u druge pravce. “Fiskulturno Lane” tako ostavlja neizbrisivi trag u sećanjima mnogih ljudi iz tog vremena, ali bez zapisa na nečem pouzda-
nijem kao što su to vinil ili kaseta. Godine 1989. završavam Višu ekonomsku školu posle skoro sedam godina studiranja i zapošljavam se u Saveznom izvršnom veću. Bio sam spreman da radim narednih 40 godina u toj ozbiljnoj firmi, ali turbulentni događaji u devedesetim godinama svima su nam promenili živote.
“Dule Savić” U mom slučaju je to značilo da se ponovo vraćam muzici i ponovo počinjem da nastupam na scenama na kojima
POP&Kultura 5
sam i počeo. Ključni događaj je bio nastup sa grupom “Pretežno vedro” na studentskom protestu 1992. godine, kada legendarni Gazda Milutin sav ozaren posle našeg zajedničkog ničim izazvanog gostovanja predlaže tim momcima da napravimo bend. To udruživanje nespojivih individua sa umetničkim imenima i nadimcima (Prljavi Inspektor Blaža, Arigo Saki, Gazda Milutin, Deki iz Novog Sada i Voja) se realizuje kroz godinu dana i nastaju Prljavi
Inspektor Blaža i “Kljunovi”. Iako, samo sa jednom, ali vrednom autorskom pesmom “Dule Savić” i neverovatnim izborom YU rok hitova vrlo brzo postajemo najtraženiji novi bend. U narednom periodu pametno koristimo vredno vežbanje u podrumu i pravimo svoje pesme plus sviramo i hitove “Fiskulurnog Laneta” koju nova publika prihvata svim srcem. Naši energični koncerti vremenom sa uvek drugačijim scenskim nastupom postaju kultni, a posebno nezaboravni doček 25. maja i “Paštete gadosti”, kao i satirično poigravanje sa tadašnjim režimom. Muzička izdanja pravilno izbacujemo na dve godine, pre svega zahvaljući kreativnosti gitariste Arigo Sakija i svaki disk i kaseta donose grupi novu popularnost što se materijalizuje u velikom broju svirki širom Srbije.
Mile Lojpur i “Šumadijski tvist”
Saradnja sa mnogim velikanima naše scene ostaje zabeležena na našim izdanjima, a posebno se izdvaja pesma “Šumadijski tvist” sa neprevaziđenim Miletom Lojpurom. Legendarni pionir beogradskog roka sa puno kolegijalnosti poklanja bendu pesmu koja je obeležila jedno neponovljivo vreme u Beogradu. Taj duet sa Miletom je svakako bio još jedan vetar u leđa da Blaža i “Kljunovi” postanu neizostavni deo rokenrol scene. Nastupi sa njim i izvođenje hitova od Elvisa i Litl Ričarda dok on peva na mikrofonu koji je instaliran na njegovu gitaru i meša kukovima u ritmu tvista ostaju u mom srcu kao nešto najlepše što sam doživeo na sceni.
Pab kod Gazde Milutina
Svi divni ljudi u prvoj fazi grupe koji su sarađivali sa nama su pre svega bili ideja na-
“Fiskulturno lane” je ostavilo neizbrisivi trag u sećanjima mnogih ljudi iz tog vremena
šeg tvorca Gazde Milutina, koji napušta bend kada postaje ugostitelj i otvara čarobni pab “Glimmer twins”. Taj tamni pivski vilajet u kome su Igi Pop i Lu Rid često bili u gosti u glavama stalnih mušterija postaje mala oaza za sve one koji su hteli da pobegnu od surove stvarnosti devedesetih godina. Za Blažu i “Kljunove” to postaje mesto sa kojega se kreće na neku svirku, a i vraća u sitne sate.
Prase, rakija, striptiz i Pamela
Na svim tim neponovljivim nastupima dešavale su stvari koje verovatno nikada nećemo moći kopirati i ponoviti od donošenja praseta i rakije za publiku do skidanja kompletne garderobe i bacanja iste u publiku. Narednih godina, grupa uspeva da objavi niz nezaboravnih hitova od kojih se pesma posvećena Pameli Anderson pretvara u pravu rok himnu. Ono što je najverovatnije je da je Pamela i danas ak-
tuelna i konstantno prisutna u medijima, tako da je naš hit opstao i zahvaljujući njenoj popularnosti kroz decenije.
Čarolija nastupa uživo
U novom milenijumu grupa polako prelazi na velike bine pa postajemo redovni učesnici svih manifestacija poput Dana piva u Zrenjaninu i Beer festa u Beogradu. Početkom 2000. godine u grupu dolazi novi basista Ljubinko Tomanović Bale i sa Saletom Šoferom koji zamenjuje Milutina doprinose novom elanu grupe koji traje do današnjih dana. Ove godine slavimo 25 godina postojanja i to je svakako izvaredan jubilej, a centralna proslava će se održati u subotu 17. avgusta na Beer festu. Neobjašnjiva čarolija nastupa uživo “Prljavog inspektora Blaže i Kljunova” je pravi poklon za sve posetioce ovogodišnjeg Beer festa. Koncert je posvećen Gazdi Milutinu koji će negde sa nebesa slušati pesme koje je voleo. Vidimo se u subotu u 21 sat!
marko obradović edž
Posle studiranja zapošljavam se u Saveznom izvršnom veću. Bio sam spreman da tu radim narednih 40 godina
6 POP&Kultura
Odlazak velikana
Napisao je više od 50 scenarija za igrane filmove, više od 20 TV serija, 12 pozorišnih komada, 40 radio drama, 12 TV drama i tri knjige proze.
Preminuo Gordan Mihić Scenarista, dramski pisac, reditelj i profesor FDU Gordan Mihić preminuo je u nedelju, rano ujutru, posle iznenadne bolesti. Tužnu vest na Tviteru sinoć je podelila njegova ćerka Ivana Mihić. Neven Džodan - Osećajući duboko ogroman gubitak saopštavamo vam da je u nedelju 11.08.2019. godine, rano ujutru, posle iznenadne bolesti, umro najveći srpski scenarista, dramski pisac, reditelj, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a pre svega najbolji suprug i otac - Gordan Mihić. Sahranjen je u najužem krugu porodice na groblju manastira Rajinovac uz blagoslov Njegove Svetosti Patrijarha srpskog gospodina Irineja - napisala je Ivana, uz potpis “ponosne što su bile njegove, supruga Vera i ćerka Ivana”. - Bio nam je omiljeni profesor. Mnogo smo naučili od njega – napisao je na Tviteru povodom tužne vesti reditelj Srđan Dragojević. Gordan Mihić je rođen u Mostaru 1938. Godine, a detinjstvo je proveo u Sokobanji gde je sa majkom, bratom i dedom po majci izbegao iz Hercegovine, u kojoj su prvih dana rata ustaše pobile skoro sve odrasle Mihiće. Gimnaziju je pohađao u Beogradu, gde je i pre nego što je matu-
rirao primljen kao najmlađi kandidat na konkursu da radi kao novinar u “Borbi”. Tokom novinarske karijere upoznao je i svoju buduću suprugu Veru Čukić. -Vera i ja smo se upoznali davnih dana na brodu za Hvar. Ona je na brodu snimala film „Goli čovik“ a ja sam kao novinar „Sporta i sveta“ pisao reportažu o snimanju. Te iste 1969. smo se i venčali – ispričao je jednom prilikom u ispovesti za “Blic”. Gordan i Vera su godinu dana kasnije dobili ćerku Ivanu. Radeći kao novinar u nekoliko redakcija i časopisa Gordan je istovremeno započeo je i karijeru pisca. Napisao je više od 50 scenarija za igrane filmove, više od 20 TV serija, 12 pozorišnih komada, 40 radio drama, 12 TV drama i tri knjige proze. Najpoznatiji filmovi za koje je pisao scenario, prvo zajedno sa Ljubišom Kozomarom su: ‘’Kad budem mrtav i beo’’, ‘’Buđenje pacova’’, ‘’Tople godine’’, ‘’Doći i ostati’’, ‘’Bubašinter’’, ‘’Vrane’’, a zatim je samostalno potpisao scenarija za ostvarenja: ‘’Čuvar plaže u zimskom periodu’’, ‘’Pas koji je voleo vozove’’, ‘’Osvajanje slobode’’, ‘’Kraj rata’’, ‘’Srećna Nova ‘49’’, ‘’Srećna porodica’’, ‘’Balkan ekspres’’, ‘’Tigar’’, ‘’Žuta’’, ‘’Terasa na krovu’’, ‘’Dom za vešanje’’, ‘’Tango argentino’’, ‘’Varljivo leto ‘68’’, ‘’Kupi mi Eliota’’, ‘’Dnevnik uvreda 93’’, ‘’Ona voli Zvezdu’’, ‘’Tuđa Amerika’’, ‘’Crna mačka beli mačor’’, ‘’Mehanizam’’, ‘’Maria’’, ‘’Contact’’, ‘’Gate to heaven’’, “Beli lavovi”... Sarađivao je sa našim najpoznatijim rediteljima među kojima su: Emir Kusturica, Goran Paskaljević, Zdravko Šotra, Branko Bauer, Dragan Kresoja, Aleksandar Đor-
Minijature
Oskar u Stalaću
đević, Stole Popov… , ali i stranim kao što su: Veit Helmer, Calin Peter Netzer, Sergej Stanojkovski ... Osim scenarija za filmove koji su nagrađivani na prestižnim festivalima, Mihić je napisao i scenarija za neke od naših najpoznatijih TV serija kao što su: ‘’Sivi dom’’, ‘’Zaboravljeni’’, ‘’Gore - dole’’, ‘’Samci’’, ‘’Kamiondžije’’, ‘’Đavolje merdevine’’, ‘’S vanglom u svet’’, ‘’Neobične priče’’, ‘’Balkan ekspres’’, Vojna akademija”… Za poslednju seriju “Nemanjići, rađanje kraljevine” sa mnogih strana su stizale negativne kritike. - Tačno se zna ko stoji iza određenih “autora”, ko je angažovao sve te silne botove, kakvi su sve interesi upleteni u celu hajku - rekao je tada Gordan Mihić za “Blic”, a zatim dodao da se to ne dešava prvi put u njegovoj bogatoj I uspešnoj karijeri. - I film “Kad budem mrtav i beo” ugledni
kritičar je nazvao bacanjem para na žvrljotinu o sudbini neke spodobe i gubitnika: za “Balkan ekspres” su rekli da je pisan nogom; “Kamiondžije” su označene kao “podmukla politička diverzija” – podsetio je čuveni scenarista. Među njegovim najpoznatijim dramama su: ‘’Gospodin Foka’’, ‘’Kante ili kese’’, ‘’500 kada’’, ‘’Mili’’, ‘’Micko’’, ‘’Osvajanje slobode’’, ‘’Siroti mali hrčki’’, a od pozorišnih komada izdvajaju se: ‘’Boško čovek, Boško miš’’, ‘’Pisma uredništvu’’, ‘’Žuta’’, ‘’Osmeh anđela’’, ‘’Srećna Nova 1949’’, ‘’Vrata doma’’, ‘’Poslednja potera za zlatom’’, ‘’Lutka sa naslovne strane’’… Objavio je roman ‘’Pas koji je voleo vozove’’, zbirku drama ‘’Srećna Nova 1949’’, zbirku priča ‘’Bosi na putevima’’, “Terasa na krovu i drugi scenariji”, roman “Crna mačka, beli mačor; Kupi mi Eliota”… Režirao je tri filma i dve TV drame.
„Blic“ i „Cineplexx“ vas vode na film „Bilo jednom... u Holivudu“
Piše: Vladimir D. Janković NEDAVNO SAM BIO u Stalaću, momci neki napravili grupu, bas im svira sin mog druga iz detinjstva. Priča mi dečko, a sve na „vi”, nikako da ga nateram da prestane da mi persira. „Je l’ biste mogli... el’ bi mog’o... da nam napišete neku pesmu?”, pita me on, ko mali princ. „Tekst može”, kažem mu ja, „a muziku neću da vam pravim, to sad retko dolazi, pa čuvam za sebe. Tekst neki će da bude. Šta svirate, šta je to otprilike?” „Pa to vi je neka, kao, mešavina narodne muzike, roka i klasike”, kaže dečko. „Ne znam kako da vi objasnim, mislim, ne znam da l’ me razumeš.” „Kako se zovete? Mislim, grupa, grupa kako se zove, ne ti lično?”, preciziram, uz osmeh. Gde sad i ja, u najboljim godinama, da izigravam malog princa. „Odbrana Danajaca”, kaže basista. „To vi je jedna knjiga, taki joj naslov, naš’o sam je kod ćaleta u neku prašnjavu kutiju, poezija neka, i Stalać se pominje.” Gledam dečka, visok, već mu se proređuje kosa, oči svetle, nos naglašen; ima nešto oštro i nepokolebljivo u izrazu, a opet je pitom, dobroćudan, pa na mahove, u pokretima, odaje i osobenjačku crtu. Podseti me na Lijama Nisona. „Hajde, napisaću nešto”, obećam mu i, stvarno, u roku od dva dana nastala tri teksta, momci na jedan odmah sklepali muziku, dobro to zvuči, imaju jakog klavijaturistu, ume mali i da aranžira. Zasad su snimili i objavili tu jednu pesmu, koju su samoinicijativno naslovili „Moravska rapsodija” (ja sam se zalagao za naslov „Oskar”, ali deca se zainatila). Tu sam se opredelio za klasičan deseterac, šta koji moj da rizikujem: „Sve i da sam Oskar Šindler, mila, Ti na mojoj listi ne bi bila.”
Najnoviji film Kventina Tarantina "Bilo jednom...u Holivudu" u domaće bioskope stiže 15. avgusta, A „Blic“ i „Cineplexx“ vas vode na projekciju. „Bilo jednom… u Holivudu“ je priča o glumcu i njegovom dvojniku koji kreću na put kako bi pronašli svoje mesto pod suncem u filmskoj industriji daleke 1969. godine. Radnja filma se odvija u Los Anđelesu, u vreme vrhunca hipi Holivuda. Glavni likovi u filmu Rik Dalton (Leonardo Dikaprio), bivša zvezda jedne vestern TV serije i njegov dugogodišnji dvojnik Klif But (Bred Pit), u poslednjoj fazi zlatnog Holivuda bore se za svoj uspeh u svetskoj prestonici filmske industrije koju više ne mogu da prepoznaju. Ali Rik ima poznatu komšinicu - Šeron Tejt (Margo Robi)... Ukoliko želite karte za novi film i VIP tretman u stilu pravog Holivuda, onda se prijavite na naš konkurs. Sve što je potrebno jeste da iz fioka izvučete odeću vaših roditelja, sredite kosu i šminku u stilu šezdesetih godina, u stilu junaka filma, fotografišete se i sve to pošaljete na našu adresu magazin@ringier.rs sa naznakom za konkurs „Bilo jednom.. u Holivudu“. Najmaštovitije i najoriginalnije fotografije nagradićemo ulaznicama, a spremili smo još iznenađenja!
POP&Kultura 7
Film
Životna priča Pedra Almodovara
Franko je morao da umre da bih ja mogao da živim U najnovijem intervjuu, ispovesti koju je dao za britanski “Gardijan”, španski reditelj Pedro Almodovar pričao je o detinjstvu u La Manči, roditeljima koje je izneverio, madridskoj kulturnoj eksploziji sedamdesetih kojoj je i sam znatno doprineo, odluci da živi kao samotnjak i o strahu od smrti. Pritom je otkrio zašto je Franko morao da umre da bi on živeo i kako ga je posao službenika “Telefonike” spasao od opasnih iskušenja. Priredila: Miona Kovačević “BEZ STVARANJA FILMOVA moj život je besmislen”, kaže Salvador Maljo, depresivni reditelj i junak najnovijeg filma Pedra Almodovara “Bol i slava”. Iako je Antonio Banderas glumio noseći Almodovarovu odeću, iako su scene enterijera snimane u Almodovarovom stanu, iako su detalji Maljovog života neverovatno slični Almoodvarovom, “sve vreme pokušavam da ubedim sebe da pričam o nekom liku”, napominje Pedro, a potom se predaje: “U dubini duše znam da pričam o sebi... Ne mogu više da se krijem iza Salvadora Malja”. Ocenjen kao jedan od najboljih filmova u dosadašnjoj Almodovarovoj karijeri, svakako najbolji u poslednjih desetak godina, “Bol i slava” je još jedno ostvarenje na kojem je radio sa dugogodišnjim saradnicima Antoniom Banderasom i Penelope Kruz, u zaranjanju u svet kinematografije i priči o vrhuncima i ponorima kreativnosti. Poput Malja, ni Almodovar ne može da zamisli svoj život bez filma. “Film je kao zavisnost, potreba da pričam priče. Moj odnos sa filmom vremenom je postao napetiji i problematičniji jer u vazduhu lebdi pitanje: kada će mi odzvoniti, da li je ovo poslednji film koji ću snimiti? Možda zato nikada nisam razvijao druge aspekte svog života. Naprotiv, stalno sam ih potiskivao i sada sam došao do tačke kada je film jedina stvar koja me ispunjava i zaokružuje. Jedina stvar koju imam. Sada je to za mene i cilj i sredstvo”, priznaje reditelj. Vremenom se sasvim navikao na to da film dominira njegovim životom. “Navikao sam se na to da nemam potrebu za drugima. Pustio sam ih. Odsekao od sebe. Pretpostavljam da bih mogao da ih vratim, ako poželim. Ali bio bi mi potreban neki podsticaj, neki baš dobar razlog”, napominje. Pedro Almodovar rođen je 25. septembra 1949. u gradiću Kalsada de Kalatrava u La Manči. Otac mu je radio na benzinskoj pumpi, majka u bakalnici. Tokom rada na “Bolu i slavi” morao je duboko da zaroni u svoju prošlost. Desetogodišnji glumac
Asijer Flores igra malog Salvadora Malja, karaktera sličnog Pedrovom: zamišljenog i neprilagođenog dečaka koga uzbuđuje i sam pogled na zgodnog radnika. Maljo, potom, kaže svojoj majci na samrti: “Razočarao sam te samim tim što sam ovakav kakav sam”. Almodovar priznaje da se i sam tako oseća. “Nikada nisam bio sin kakvog su moji roditelji priželjkivali. Mislim da su me stvarno voleli, ali još odmalena sam shvatio da sam ih izneverio”. Za to ne krivi toliko sebe koliko vreme i mesto, okolnosti u kojima je odrastao. “Te 1949. La Manča je bila vrlo konzervativna i zaostala. Roditelji su mi, faktički, živeli u 19. veku, a dobili su sina koji je bio skoro pa dete 21. veka. Postojao je jaz između njihovih i mojih očekivanja. Hteli su da ostanem u selu, oženim se i zaposlim u banci. Čak su mi i našli posao, koji sam odbio. Mrzeo sam seoski život. Užasavao sam ga se još kao dete. Bliski rođaci su zasnivali porodice, svako je gledao u tuđe dvorište. Jedino je bilo važno šta rade komšije i šta misle o tebi. Za mene je to bio pakao iz kojeg sam hteo da pobegnem”, priča Pedro. Tokom sedamdesetih godina u Madridu usvojila ga je nova, divlja porodica. Movida Madrilenja bio je kulturni pokret u kojem su učestvovali muzičari, likovni umetnici i pozorišne trupe, a koji je buknuo posle smrti generala Franka 1975. Bio je inspirisan, kako Almodovar kaže, “manje-više svim i svačim”, od britanskog glam-panka, preko američkog novog talasa, seksualne revolucije šezdesetih, do Fabrike Endija Vorhola - ali je to bio čisto španski fenomen sa ogromnim naletom kreativnosti kao reakcijom na decenije tlačenja. Vreme provedeno na toj kulturnoj sceni bilo je ostvarenje snova za mladog Pedra, najbolje iskustvo u životu, moguće samo zato što je pobegao iz La Manče i zato što je veštici odzvonilo. Ili, kako je to Almodovar sročio: “Franko je morao da umre da bih ja mogao da živim”. Movida Madrilenja je bio instant, spontani pokret za konzumiranje usput, “skoro kao revolucija”. Pedro je noću pisao scenarija za stripove, nastupao u avangardnoj pozorišnoj trupi i pevao u bendu. Kupio je “superosmicu” i njome snimao neme seks-komedije i bezbožne biblijske priče koje bi potom projektovao na zidovima noćnih klubova i barova, često koNe mogu više mentarišući glada se krijem iza sno, sve vreme Salvadora Malja, pripijen uz platno. kaže Almodovar Danju je imao posao
U tumačenju Banderasa, Maljo je ostareli, onemoćali autor koji živi sam u velikom stanu punom uspomena. Svi prijatelji su ga napustili i plaši se da je ono najbolje već iza njega. Sat otkucava; telo ga izdaje. Iako su mnogi kritičari tvrdili da je reč o autobiografskom delu, Almodovar je isticao da je reč o fikciji
u državnoj telekompaniji “Telefonika”. Dvanaest godina radio je u administraciji, vodeći evidenciju o kvarnim telefonima. Dao je ostavku osamdesetih, tek pošto mu se rediteljska karijera zahuktala. Čak i kada su “Žene na ivici nervnog sloma” nominovane za Oskara 1988, majka mu je rekla da je ovo verovatno dobar trenutak da okrene “Telefoniku” i traži nazad stari posao. Plata je bila dobra, a posao ga je držao na zemlji. “Provodio sam lude noći tokom Movide, ali sam živeo nešto drugačije od ostalih jer sam svakog jutra morao na posao. Možda me je to i spaslo, budući da sam bio okružen drogama i raznim drugim vidovima neumerenosti. Znao sam da svako jutro moram biti u kancelariji, a da onda kod kuće moram da pišem scenarija za stripove. Na svakoj žurki ja sam bio prvi koji ide kući”, otkrio je reditelj. Inspirisan šarolikošću Movide, i sam je snimao živopisne filmove: “Lavirint strasti”, “Mračne navike”, “Šta sam uradila da zaslužim ovo”, “Matador”, “Zakon požude”, “Žene na ivici nervnog sloma”, “Veži me!”, “Visoke potpetice”, “Kika”, “Sve o mojoj majci”, “Pričaj s njom”, “Vrati se”... Usput je postao najunosniji španski izvozni proizvod i svetski brend. Kaže da je bio iznenađen uspehom kao i svi ostali. Očekivao je da će, u najboljem slučaju, biti kultni reditelj. Dobra strana međunarodne slave je to što je mogao da zadrži kompletnu kontrolu nad svojom karijerom. Loša strana je što ga je to otuđilo od većine članova Movide. “Kada se zavist uvuče na scenu, vrlo je neprijatno. Odjednom ti je teško da pričaš sa prijateljima”. U jednom trenutku Almodo-
var i Banderas su snimali poliseksualne komedije za transvestite, u drugom su Pedra veličali Madona i druge poznate ličnosti, a Banderasu su nudili uloge u holivudskim hitovima. Antonio je svojevremeno rekao da se Almodovar osetio izneverenim i prevarenim kada se glumac preselio u SAD. “Nisam znao da li smem da mu to kažem u lice. Ali jesam, bio sam iznerviran. Bio sam srećan što je uspeo, ali on je bio glavni glumac skoro svih mojih filmova tokom osamdesetih i osetio sam se kao majka koja je izgubila sina”, kaže sada Pedro. U profesionalnom smislu pomirenje je stiglo 2011, kada su ponovo radili na filmu “Koža u kojoj živim”, a za ulogu u “Bolu i slavi” Banderas je dobio izvrsne ocene. Mnogi su pomislili da bi film konačno mogao Almodovaru da donese prvu Zlatnu palmu - i tako upotpuni zbirku sačinjenu od Goja, Oskara, Bafti i drugih nagrada - ali je u Kanu nagrađen Banderas. Pedro se slaže da je reč o najboljoj ulozi u dosadašnjoj Antoniovoj karijeri. I sam reditelj je do sada imao nekoliko prilika da se okuša u Holivudu. Između ostalog, nudili su mu da režira “Planinu Broukbek”, “Piskarala” i “Časne sestre u akciji”, ali je on na kraju izvagao da mu je ipak bolje u Madridu, gde i danas živi u četvrti Malasanja (nekadašnjem centru Movide), sam, okružen knjigama, slikama i zbirkom od 3.000 di-vi-dijeva. Kada mu je 1999. umrla majka, Pedro kaže da se nije plašila smrti i zbog toga joj se divio. “Ali smrt je moja velika briga i ne mogu da je izbacim iz glave. Ne mogu čak ni da se pomirim sa činjenicom da je smrt stvarna. Uz to sam i ateista i ne verujem u zagrobni život niti imam neki sistem verovanja da mi pomogne. Znam da zvuči čudno, ali sve to mi deluje neprirodno. Da, definitivno se užasavam umiranja”, otkriva. Sadašnji uspeh i ugled ne pružaju mu nikakvu utehu. Iako je kao dečak obožavao filmske zvezde, nije znao mnogo o rediteljima i ne misli da bi mali Pedro bio ponosan na odraslog Pedra. “Da sam mogao da gledam u budućnost i vidim sada sebe ovakvog, ne mislim da bih mislio išta pozitivno. Ne bi mi se dopalo u koga ću se pretvoriti. Pomislio bih: ‘Ko je ovaj usamljeni, povučeni starac?’”.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Filmski susreti
U trci 12 filmova, povećan nagradni fond Filmske susrete u Nišu otvoriće film “Delirijum tremens” u subotu 24. avgusta nakon svečanog otvaranja, a čak četiri igrana filma koja su ušla u konkurenciju za nagrade su niške premijere, dok će poslednje večeri srpske premijere imati dva dokumentarna filma i pilotepizoda serije “Senke nad Balkanom 2”.
Subota, 24. avgust Svečano otvaranje
Novčani deo nagrade gran pri Naisa za najkompletnije i najkvalitetnije glumačko ostvarenje na festivalu sada će iznositi 700.000 dinara
Delirijum tremens 112’ Reži 80’
Nedelja, 25. avgust
Kralj Petar I 125’ IN MEMORIAM Koja je ovo država 118’
Ponedeljak, 26. avgust
4 ruže 99’ Teret 98’
Branko Janačković Na 54. festivalu glumačkih ostvarenja igranog filma Filmski susreti Niš od 24. do 30. avgusta na Letnjoj pozornici u niškoj Tvrđavi, publika će imati priliku da vidi 12 filmova koji će biti prikazani u takmičarskom delu programa i konkurišu za jednu od osam zvaničnih festivalskih nagrada. Srđan Savić, direktor Festivala i Niškog kulturnog centra, kaže da će ukupan festivalski budžet ove godine iznositi 24,75 miliona dinara, što je nešto više nego prošle godine. Grad Niš odvojio je najviše novca - 19 miliona dinara (milion dinara više nego 2018. godine), od Ministarstva kulture i informisanja na konkursu je dobjeno 3,2 miliona dinara, dok je Filmski centar Srbije izdvojio namenski 1,27 miliona za uvećavanje festivalskih nagrada. Ukupan fond za nagrade, koji je iznosio 1,63 miliona dinara tako je povećan na ukupno 2,9 miliona dinara. - Ove godine smo dobili od Filmskog centra Srbije dodatna namenska sredstva pa smo to iskoristili za ozbiljnije uvećanje novčanih iznosa osam zvaničnih festivalskih nagrada. Novčani deo nagrade gran pri Naisa za najkompletnije i najkvalitetnije glumačko ostvarenje na čitavom festivalu sada će iznositi 700.000 dinara, “Car Konstantin” za (najbolju mušku ulogu) i “Carica Teodora” (za najbolju žensku ulogu) po 500.000 dinara, povelje za mušku i žensku ulogu po 300.000 dinara, nagrade za epizodnu mušku i epizodnu žensku ulogu po 200.000 dinara i na kraju nagrada za najboljeg debitanta 200.000 dinara - kaže Savić. Cena kompleta ulaznica je 2.000 dinara, a pojedinačnih karata, kojih će biti ako se ne prodaju svi kompleti, 400 dinara. - Vodili smo računa da cene ulaznica budu primerene standardu na jugoistoku Srbije. Ovo je sasvim primerena cena i prijemčiva za naše sugrađane. Prodaja
PROGRAM
Utorak, 27. avgust
Mandi u čast Na ovogodišnjem 54. Festivalu glumačkih ostvarenja treći put zaredom biće dodeljena nagradu za najbolju komičnu ulogu i doprinos žanru komedije u srpskoj kinematografiji koja nosi ime preminulog legendarnog komičara Milorada Mandića Mande. Na predlog Radoša Bajića sa kojim je veliki Manda bio direktni partner u kultnoj seriji “Selo gori, a baba se češlja”, “Contrast studios” i “Blic” su ustanovili nagradu koju su do sada za svoja ostvarenja dobili Nikola Kojo i Srđan - Žika Todorović.
počinje od srede u upravnoj zgradi NKC na Paliluli, TON-ove prodavnice, ispred Vilnog grada, ispred kapije Letnje pozornice i uoči Festivala. Letnja pozornica je preuređena, reč je o najkvalitetnijoj mo-
Srđan Savić, direktor Festivala i Niškog kulturnog centra, i Dejan Dabić, član selekcione komisije i Saveta festivala
gućoja projekciji na otvorenom sa vrhunskim tonom. Čak, iako su mesta malo iskosa, prilično dobro mogu da prate projekciju - objašnjava Savić. Član selekcione komisije i član Saveta Festivala Dejan Dabić rekao je da su kriterijumi za izbor filmova isključivo po tome šta je najbolje za festival i publiku na Letnjoj pozornici. - Ovo je festival glumačkih ostvarenja, prema tome kriterijum su kvalitetna glumačka ostvarenja i atraktivni glumci. Mi smo odabrali one najatraktivnije naslove. Ono što je meni posebno drago jeste da je čak šest reditelja debitanata koji prvi put potpisuju dugometražni film, što pokazuje da naša kinematrografija ima na koga da računa kada je reč o rediteljima - rekao je Dabić. Na otvaranju će Gorici Popović biti uručena nagrada za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu “Pavle Vuisić” koju dodeljuje Udruženje filmskih glumaca Srbije. Premijerno će biti prikazana četiri filma koja niška publika nije mogla da vidi u bioskopima. - Film “Delirijum tremens” niška publika će videti premijerno jer je bio samo na festivalima i nije prošao bioskopske projekcije kao i film “Ajvar”, film “Četiri ruže”, a na neki način premijerno i film teret koji je prikazan prošle godine na Festivalu autorskog filma ali nije naša publika mogla da ga vidi u bioskopima. Na zatvaranju, van takmičarskog dela, imaćemo i srpske i svetske premijere - pilot-epizoda serije “Senke nad Balkanom 2”, srednjometražni dokumentarni film “Kude je taj Niš” o niškoj legendi Žiki Čokaliji, kao i o Baji Šaranoviću, čuvenom filmskom reditelju i profesoru Fakulteta dramskih umetnosti - kaže Dabić.
Taksi bluz 83’ Psi umiru sami 93’
Sreda, 28. avgust
Ajvar 100’ O životu i o smrti 99’
Četvrtak, 29. avgust Šavovi 95’ Pijavice 90’
Petak, 30. avgust
Dodela nagrada Svečano Zatvaranje Senke nad Balkanom 2, pilot-epizoda 90’ Kude je taj Niš, dokumentarni film o legendi Niša Žiki Čokaliji 40’ Poslednji YU filmski romantik, dokumentarno-igrani film o Baji Šaranoviću 52’