Utorak 28. januar 2020. Blic broj 8240 www.blic.rs
POP&Kultura Zvezdani put tinejdžerke
Bili Ajliš Sećam se ko sam bila, ali više ne prepoznajem tu osobu
2 POP&Kultura
Bili Ajliš
Bili je najmlađa osoba koja je osvojila nagradu za album godine i prva koja je uzela sva četiri velika Gremija još od 1981.
Bili Ajliš (18) toliko je upečatljiv predstavnik generacije Z da pored nje dvadesetogodišnjaci deluju matoro. “Nikada nije kupila CD. Kaže stvari tipa “nikada neću imati 27 - to je previše staro” Miona Kovačević SAMO DESET DANA pošto je proglašena za novog i najmlađeg muzičkog izvođača glavne teme za 25. film o Džejmsu Bondu, “No Time to Die”, američka pevačica Bili Ajliš (18) trijumfovala je na dodeli 62. Gremi nagrada u noći između nedelje i ponedeljka. Tinejdžerka koja je dala glas mladim ljudima u borbi sa depresijom na svom debi albumu “When We all Fall Asleep, Where Do We Go?”, snimljenom “u kućnoj varijanti” sa starijim bratom Finijasom, sada je bukvalno na vrhu muzičkog sveta. Ne samo da je Bili postala najmlađa osoba koja je osvojila glavnu, nagradu za album godine, već je i prva koja je uzela sva četiri velika Gremija (snimak, pesma, album, novi umetnik) još od Kristofera Krosa 1981. godine. “When We all Fall Asleep, Where Do We Go?” proglašen je i za najbolji vokalni pop album, pa je Ajlišova od šest nominacija ukupno uzela pet odličja. Gremi za najbolju pesmu (dodeljuje se kompozitoru i tekstopiscu) i najbolji snimak (dodeljuje se izvođaču i celom produkcijskom timu) doneo joj je singl “Bad Guy”. Njen brat Finijas O’Konel izjavio je na dodeli da nikada ne bi pomislio da bi jedan album koji priča o depresiji, suicidnim mislima i klimatskim promenama uopšte mogao da uđe u konkurenciju za Gremi, dok je Bili prokomentarisala: “Sada mi se čini da je sve moguće”. Samo deset dana pre toga, priznala je da je u šoku kada je saznala da će ona biti autorka i izvođač pesme za novi film o Bondu, nastavivši tako stopama Adel i Sema Smita, koji su osvojili Oskare za svoje numere. Za nekoga sa strane izbor Ajliševe možda deluje čudan uzevši u obzir da Bond mašineriju prati prizvuk tradicionalnog i konzervativnog. Za one dobro upućene u muzičku industriju, odluka je više nego prikladna. Rođena 18. decembra 2001. kao Bili Ajliš Pajrat Berd O’Konel u Los Anđelesu, Bili i dalje živi u porodičnoj kući gde je odrasla. Otac Patrik O’Konel je slabo zaposleni glumac, a majka Megi Berd glumica i scenaristkinja. Stariji brat Finijas je muzičar i glumac (Glee) i Bilin nezamenjivi saradnik. Već sa 13 godina Bili je postavila na Saundklaud prvu numeru “Ocean Eyes”, zapravo sopstvenu verziju pesme koju je Finijas napisao za svoj bend. - Ta pesma mi je podarila život - rekla je jednom prilikom. Sneni elektro-pop zvuk i magloviti minimalizam proširili su se internetom poput požara i Ajlišova je dospela na zvezdani put bez povratka. Već sa 15 je potpisala ugovor sa izdavačkom kućom i našla se na stranicama “Veniti fera”. Prošle godine, kada je u intervjuu za “Sandej tajms” upitana da li ju je ovaj meteorski uspeh promenio, bila je iskrena: - Sećam se svega onoga ko sam bila, ali više ne prepoznajem tu osobu. Negde oko 16. rođendana sam umrla i reinkarnirala se kao Bili Ajliš - odgovorila je. Debi album objavila je marta 2019. Snimila ga je u kući, uz Finijasovu produkciju, sa oštrijim zvukom u odnosu na one prve, “nesigurnije” demo pesme. U emisiji Džejmsa Kordena prošlog meseca rekla je da komponuje muziku od šeste godine, uz prevrtanje očima, svesna kako to pretenciozno može da zvuči. U jednoj od tih prvih pesama pevala je: “Ležimo ceo dan udobno u krevetu/Kakav divan život”.
Danas prepoznatljivi tinejdžerski “gotski” pesimizam i preuveličana teskoba još nisu bili isplivali na površinu. A kada jesu, bili su toliko privlačni da su namamili pripadnike raznih generacija. U spotu “Bury a Friend” (Sahrani prijatelja) mrcvarena je u mentalnoj instituciji, u onom za “Xanny” koji je sama režirala - o tome kako droge čine ljude dosadnim - gasili su joj pikavce po licu. Osvojila je muzički svet delom radeći sve ono što nije trebalo. Njena muzika je mračnija i čudnija od većine tinejdžerskih pop zvezda, sa čudnim stilom: upadljivim, nehajnim i opasnim, čas nihilističkim, čas radosno prkosnim. Britanski “Gardijan” opisuje njen zvuk kao “mešavinu hip-hopa, saundklaud repa, industrijskog roka, popa i elektro densa”, a nju umetnicom koja je “ponovo učinila pop neobičnim”. Američki “Rolingstoun” naziva Bilin žanr “svaštojedačkim: postlordovskim ispovestima, skakutavim popom i abrazijama iz Kanjeove Yeezus ere, dok vokalno podseća na svakoga, od Lane del Rej do ranog Eminema, negde između šapata i pevušenja”. Njen najveći hit do sada je “Bad Guy”, pesma o tome kako nadmudriti frajera foliranta (u slobodnom prevodu, jedan stih glasi: “Ja sam loš tip, onaj koji rastužuje keve i može da zavede ćalce”). Zahvaljujući njemu, Ajlišova je postala prvi izvođač rođen u 21. veku koji je dospeo na 1. mesto američke top-liste. “Rolingstoun” napisao je da je ona toliko upečatljiv predstavnik generacije Z da pored nje dvadesetogodišnjaci deluju matoro. “Nikada nije kupila CD. Kaže stvari tipa ‘nikada neću imati 27 - to je previše staro’ i verovatno je jedina pop zvezda koja i dalje ide kod pedijatra. ‘Skroz je čudno. U čekaonici sedi Bili, a pored nje gomila četvorogodišnjaka’, kaže njena mama”. Verovatno je gledaju u čudu kada se pojavi, onako preozbiljna za svoje godine, u dva bro-
Glavne nagrade Album godine / Billie Eilish / When We All Fall Asleep, Where Do We Go? Snimak godine / Billie Eilish “Bad Guy” Najbolji novi izvođač / Billie Eilish Pesma godine / Billie Eilish “Bad Guy” Najbolji rep album / Tyler, The Creator “Igor” Najbolji rok album / Cage The Elephant “Social Cues” Najbolji dens/elektronski album / The Chemical Brothers “No Geography” Najbolji album alternativne muzike / Vampire Weekend “Father of the Bride” Najbolje metal izvođenje / Tool – 7empest Najbolji R&B album / Anderson .Paak “Ventura” Najbolji kantri album / Tanya Tucker “While I’m Livin’” Najbolji saundtrek / Lady Gaga & Bradley Cooper “A Star Is Born”
ja većoj garderobi, sa (trenutno) fluorescentnozelenim pramenovima, bez naznake osmeha na licu. - Ne želim da svet zna baš sve o meni. Zato nosim vrećastu odeću. Onda niko ne može da ima svoj sud jer nije video šta je ispod - kaže ona. Osnivač sajta “Popjustice” Piter Robinson tvitovao je prošle godine, na vrhuncu Bili groznice: “Zamislite kako bi dobro zvučala jedna Bond tema u verziji Bili Ajliš”. Kada se to zaista i dogodilo, ostao je malo zatečen jer je, kaže, očekivao da bi Bili ipak odbila pošto ta franšiza nije zanimljiva njenoj generaciji. No, istakao je, njena muzika je prilično filmična i podsetio da se jedna njena pesma, “When I Was Older”, nalazi na filmu “Roma” Alfonsa Kuarona. - Ona nije Širli Bejsi. Prava moć leži u potcenjivačkom tonu njene muzike. Kada čujete neku njenu pesmu na radiju, zvuči kao da su vanzemaljci preuzeli emitovanje - opisao je Robinson. Za novog Bonda, čiji je koscenarista Fibi Voler-Bridž (Fleabag), a reditelj Keri Fukunaga (Pravi detektiv), Ajlišova je savršen treći sastojak, kao jedna od najistaknutijih kandidata za glas svoje generacije. Iako je slušaju “i stari i mladi”, Bili ima najveću i najverniju bazu fanova među tinejdžerima. - Dugo je imala isto godina kao i oni kojima je pevala i uspostavila je pravu vezu s njima - ističe Piter Robinson. Sem po bliskosti u godinama, ta veza je izgrađena i na otvorenosti i iskrenosti mlade zvezde. - Za razliku od pre 10 godina, izvođači danas smeju da kažu ono što im je na umu. Ona je odraz te promene, ali i njen kormilar - tvrdi Robinson. Bili je otvoreno pričala o svom mentalnom zdravlju i otkrila je da ima Turetov sindrom, doduše tek pošto je na to bila primorana kada su obožavatelji napravili kompilaciju njenih tikova tokom raznih intervjua. Kao dete patila je od anksioznosti razdvajanja, navodi “Rolingstoun”. Spavala je u roditeljskom krevetu do desete, a do 12. je bukvalno neko morao da bude non-stop s njom. Sem od Turetovog sindroma, pati i od sinestezije, neurosenzornog “kratkog spoja” gde se čula mešaju. - Svaka osoba ili pojam u mojoj glavi ima svoju boju, oblik ili broj i meni je to sasvim normalno. Finijas je narandžasti trougao, iako je njegovo ime tamnozelene boje. Pesma “Bad Guy” je žuto-crvena i nosi broj sedam. Nije vrela već je topla poput peći. I miriše na keksiće opisala je Bili svoje vizije. Uprkos mladim godinama, deluje da se sa svojom pozamašnom slavom (ima 50 miliona sledbenika na Instagramu i jedan je od najslušanijih umetnika na Spotifaju) nosi sa natprirodnom zrelošću i pozitivnim stavom o tome. - Nikada nisam imala problema sa ljudima koji bi pokušavali da me vuku na svoju stranu. Možda zato što sam oduvek je...no znala šta hoću i da drugačije sa mnom ne može poručuje Bili.
POP&Kultura 3
Intervju, Slobodan Unkovski Nemam uputstvo za upotrebu života Iskustvo iz ratova, užasa, nereda, haosa prelazi u lični život i direktno ga redefiniše, poremećuje... Svi živimo u neuhvatljivom haosu, kaže čuveni reditelj Slobodan Unkovski.
Foto: АP, EPA
Skoplju, a ta je predstava u Beogradu na Bitefu osvojila i kritiku i publiku? - Gledao sam tu odličnu predstavu, davno je bila. U međuvremenu sam radio još dva Dejanova teksta. Taj se komad direktno referiše na ratove devedesetih, raspad i sada je najveća dilema bila kako da ga, da tako kažem, prevedemo u današnje vreme. Fokusirali smo se na ono što su te situacije i ta dešavanja napravile od naših života. Bilo je naporno, ali vredelo je truda.
Tatjana Nježić
Ansambl
Proslavljeni makedonski, danas bismo rekli severnomakedonski, reditelj odavno je osvojio ovdašnju pozorišnu publiku, ostavio velikog traga u kulturnom životu... Pomenimo nekoliko njegovih čuvenih predstava, u Jugoslovenskom dramskom „Hrvatskog Fausta“ Slobodana Šnajdera (1982), „Pozorišne iluzije“ Pjera Korneja (1991) „Šine“ Milene Marković (2002), „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“ Biljane Srbljanović (2011), „Ajnštajnove snove“ Alena Lajtmana (2017)… Od njegovog kultnog ostvarenja “Bure baruta” Dejana Dukovskog prošlo je 25 godina, a 27 na Sceni “Ljuba Tadić” JDPa je premijera predstave “Mamu mu jebem ko je prvi počeo” koju potpisuje isti tandem - Dukovski i Unkovski. Razgovor sa poznatim rediteljom rađen je nedavno, posle konferencije za novinare na kojoj je događaj najavljen, dakle u pretpremijernom raspoloženju. Susretljiv, jezgrovit, uz smešak govorio je o komadu, predstavi, duhu vremena ili, kako bi to rekao Rastko Petrović, “sila-
U predstavi “Mamu mu jebem ko je prvi počeo” igraju: Miki Manojlović, Branislav Lečić, Mirjana Karanović, Jasna Đuričić, Jovana Belović, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Miloš Lučić, Nina Perišić i Miloš Lazić.
ma nemerljivim”… Upitan na početku, pa ko je prvi počeo, uz jedno gotovo nečujno „eh“, veli: - Voleo bih da znam. I više od toga. Meni, i ne samo meni, to je veoma važno. Ali, nema nijednog javnog, ozbiljnog sudskog procesa koji bi se do kraja bavio tim odgovorom. Uvek tu neko nekog iz ovih ili onih razloga pokriva, skreće fokus... Al’ mamu mu... - (smeh) Tako nekako. S kojim osećanjem, očekivanjem ste radili ovaj komad koji je, kako je i na konferenciji pomenuto praizvedbu imao pre dvadesetak godina u režiji Aleksandra Popovskog u
Ruši se obrazovanje, etika, sve što su prave vrednosti da bi se uspostavile neke druge, kratkotrajne, privremene, često naopake, u interesu dnevne politike
Da li ste se na ovaj ili onaj način prisećali „Bureta baruta“? - Ne. Ta je predstava bila odavno. Ona je imala eksplicitniju fabulu, što ne znači da je ova nema, ima je, naravno, samo je teže dohvatljiva. Mnogo je toga danas drugačije, kompleksnije... „Bure baruta“ je napravljeno sa 33 probe, ovde smo ih imali oko 90. Na konferenciji ste govorili o neuhvatljivom haosu u kojem živimo, na koji se način novija burna istorija utisnula u sve nas? - Na više načina, a utisnula se i u one koji su toga svesni i u one koji nisu. U sve. Svi živimo u neuhvatljivom haosu. Predstava je o ljubavi u širem, suštinskom smislu reči. Ali i o gubicima. Ništa nije normalno kad smo proživeli to što smo proživali. Tako da iskustvo iz ratova, užasa, nereda, haosa prelazi u lični život i direktno ga redefiniše, poremećuje... U scenama vidimo po dvoje, troje ljudi na čije se živote obrušila propast zemlje, odnosno države, nečega što smo zaboravili da postoji. Predstava je vrlo aktuelna, vrlo politična, ali na jedan sofisticiran način. Ona nije za ovog ili protiv onog. Nego je analiza onoga što se teško rečima opisuje, težina i teskobe koju svi osećamo, a ne umemo da definišemo, sagledamo... Hoćete da kažete da nas je novija istorija deformisala? - Poremetila je sistem vrednosti. Ruši se obrazovanje, etika, sve što su prave vrednosti da bi se uspostavile neke druge, kratkotrajne, privremene, često naopake, samo
❯
4 POP&Kultura
prema onome što je u interesu dnevne politike. A kad su vrednosti poremećene onda nema parametara, nema repera, a samim tim nema oslonca. Ni u međusobnim ljudskim odnosima.
Foto: M. Cvetković
❯
Nastavak sa predhodne strane
Dragoslav Mih
Pritom se sve to dešava, kako je rečeno na konferenciji, u vremenu u kojem je korporativni, neoliberalni koncept učinio da je gotovo čitav svet, kad govorimo o običnom čoveku, dezorijentisan… - Da, slažem se s onim što su drugi u tom smislu govorili, ali naša predstava se bavi ovdašnjom situacijom. Njenom analizom, mada - ako se tako može reći jer na pozorištu nije da daje odgovore već da postavlja pitanja - pouke mogu važiti šire. Šta običan čovek može da uradi u svemu tome? - Bojim se da ništa ne zavisi od njega. Ništa ne zavisi od nas i šire gledano. Vi možete da se koprcate, da se borite, da utirete svoje puteve, branite svoje stavove. Ali to što se valja je kao neki veliki buldožer koji gazi i melje bez neke velike selekcije. Mnogi su otišli odavde, sklonili se negde napolju, pa se neretko vraćaju, opet dolaze… Danas se ljudi koriste za jednokratnu upotrebu. Razne načine ljudi traže da se prevaziđe neminovnost od koje se ne može pobeći. Koja neminovnost? - Teško je definisati u par reči. Zato što je taj haos neuhvatljiv, neprijatelj je užasno jak. A opet upšte ne znaš ni da li je neprijatelj, ne znaš šta je, samo guši. Kako vidite aktuelnu političku situaciju? - Kao u komadu. Ukratko, ako Tramp može da laže, onda mogu svi. Ako se na svetskom nivou pokaže da nema poraza, nema stvari koja ne može da se izvrne kako kome treba… Hoćete da kažete da je sve to legitimno… - To je postalo jedino što je legitimno. Svi mediji će naći načina da stvari prikažu drugačijim nego što jesu i da nas iznova i iznova ubeđuju da je nešto dobro za nas, iako nam zapravo radi o glavi. I, šta? - Kako ko i kako za koga. Ja ne pristajem. Koprcam se. Evo i s ovom predstavom. Možda bih mogao malo i da se smirim, imam 71 godinu. Ali nekako svako traži svoj put. Nemam uputstvo za upotrebu života.
Izgubio sam svoje prve tri priče Uvek sam bio čovek koji želi da ide svojim tokom, svojim putem. Da li sam uspeo ili nisam, drugo je pitanje, ali nisam se gurao u aktuelno, kaže proslavljeni pisac Dragoslav Mihajlović, kome je juče uručena Velike nagrada „Ivo Andrić“ za životno delo. Tatjana Nježić Andrićgrad – Maglovit 27. januar. Sipljivo vreme. Podne. Svečano uručenje Velike nagrade „Ivo Andrić“, koju je Institut sa imenom našeg nobelovca za životno delo ove godine dodelio Dragoslavu Mihajloviću i ruskoj književnici Guzelj Jahini za knjigu „Deca Volge“ (Samizdat B92). U svečanoj atmosferi, iscrpnim obrazloženjima žiri u sastavu Jovan Delić, Želidrag Nikčević i Muharem Bazdulj (bio je odsutan zbog boravka u inostranstvu) temeljno je osvetlio vrednosti njihovih rukopisa i dela. Emir Kusturica je jezgrovito govorio o značaju nagrade koja se dodeljuje petu godinu domaćem piscu za životno delo, a stranom za knjigu. Dragoslav Mihajlović je primajući nagradu, između ostalog, čitao svoju priču u ruhu dnevničkog zapisa iz života - datiranog sa 25. junom 2006. - sa naslovom „Da li to dolazi gospođa Smrt“. A prethodno u razgovoru za „Blic“ zdušno je govorio o nagradi, svojim knjigama, sećanjima... - Mislim da su nagrade dobre za knji-
ževnost. Ne slažem se s onima koji tvrde da ih ima suviše, bar ne značajnih. Dobra literatura se danas slabo kotira čak i kod izdavača i onda onima koji se književnošću bave posvećujući joj život, nagrade predstavlja vrstu obeštećenja. Kao mlad pisac, veli, poznavao je Ivu Andrića.
- Poznavao sam ga poslednjih godina njegovog života. Bio sam vrlo polaskan time što on zna ko sam ja. Čak je u velikom rukopisu, odnosno u knjizi o njemu, ima podatak da je on svojoj ženi rekao da sam ja pisac koga on izdvaja, koga je izabrao među tada mladim piscima. Ali ja sam to saznao sa dvadeset i više godina zakašnjenja. Dok je Uvek sam bio čovek koji želi da ide svojim tokom, svojim putem. Da li sam uspeo ili nisam, drugo je pitanje, ali nisam se gurao u aktuelno, kaže Mihajlović
POP&Kultura 5
ihajlović
Minijature Piše: Vladimir D. Janković
Guzelj Jahina Primajući nagradu, u svom nadahnutom i zapaženom obraćanju Guzelj Jahina, ruska književnica mlađe generacije čije su dve knjige koje je do sada napisala prevođene na mnoge jezike i nagrađivane, između ostalog je napomenula da je jedna od osnovnih tema u delu Ive Andrića sudar različitih kultura, njihova koegzistencija, ukrštanje i prožimanje - Četiri sveta prepliću se u njegovim romanima; muslimanski, pravoslavni, katolički i jevrejski. Ti svetovi se sukobljavaju i mire, žive jedni kraj drugih, uče jedni od drugih, ubijaju jedni druge... Nastoje da shvate jedni druge, obmanjuju i izneveravaju. Grade i razaraju mostove. Danas je ova tema posebno aktuelna. I to ne samo na Balkanu nego u čitavoj Evropi, na Kavkazu, u Velikoj Britaniji, jugoistočnoj Aziji... U uslovima svetske globalizacije narodi se nanovo uče da žive zajedno utičući jedni na druge i boreći se za sopstveni opstanak. (...) Današnja politička zbivanja u svetu su veoma turbulentna. Ponekad se stiče utisak da klizimo unazad, u prošlost i da Velika istorija preti da se ponovi. Ta burna dešavanja ruše mnoge, već izgrađene i uspostavljene veze. Znači treba ih ponovo stvarati – ponovo graditi mostove, ponajpre mostove kulture - rekla je Guzelj Jahina.
Trgovče, brate
Emir Kusturica je uručio nagradu “Ivo Andrić” ruskoj književnici Guzelj Jahini za knjigu „Deca Volge“ (Samizdat B92)
Ovogodišnji dobitnici nagrade Dragoslav Mihajlović i Guzelj Jahina
bio živ, javljao mi se sa simpatijama. Naravno, prvi sam se ja javljao, da ne bude zabune. Upućivao mi je divan smešak, što je meni bilo veoma važno. Pominjemo da je upravo laureat nagrade za životno delo, da ove godine puni devedeset... - Ukoliko ih napunim - reče uz smeh. Pričajući o nekom svom osećanju i utisku kad se osvrne na pređeni put, godine, proživljeno, veli: - Moj osnovni utisak, ako mi oprostite neskromnost, jeste da sam čitavog života nastojao da napišem neke dobre knjige. Od 22, koliko sam ih napisao, ja nisam ni za jednu moju knjigu doživeo da je neki kritičar odbaci, loše oceni... To je, mislim, rezultat moga okapanja nad rukopisima. Danonoćno sam radio nad svakom rečenicom. Pre nego što sam objavio svoju prvu knjigu „Frede, laku noć“ (1967) u redakciji Letopisa matice srpske, važio sam za mladog pisca. U to vreme Mihiz, Borislav Mihajlović Mihiz mi je napisao jedno toplo, lepo pismo velikog znalca. I to mi je bilo vrlo značilo. Na pitanje koji su mu momenti u njegovom književnom životu bili ključni, odgovara: - Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Još takoreći kao dete sam se odlučio da budem pisac. Za vreme rata, u jednom u ratno vreme objavljenom izdanju napisao sam tri pri-
povetke. Sve tri su izgubljene. Jedne se sećam po tome što je glavni junak bio moj pokojni deda po majci Ljubomir Todorović. On je u planini, sa ovcama, a hajduci ga napadaju, pokušavaju da ga uhvate, opljačkaju, možda ubiju. I on uspeva, sakrivši se među ovce, da pobegne i preživi. Ja sam to slušao od moga dede i posle napisao. Druge dve se ne sećam. Ali nisam se u svom pisanju uvek oslanjao na istinite priče iz života, mada je bilo i toga. Pominjemo Goli otok, delo „Kad su cvetale tikve“... - To je knjiga koju sam napisao takoreći slučajno. U datom trenutku, ne mogu sad da se setim da li je već bila objavljena moja prva knjiga „Frede, laku noć“, Vasa Popović, novinar i pisac koji je u „Politici“ uređivao rubriku posvećenu književnosti i kulturi „Leva strana“ zatražio je da mu dam neku priču. I krenuo sam da napišem priču na 3-4 strane. Međutim, kad sam završio, o tome kako jedan čovek koji je emigrirao neće da se vrati u Jugoslaviju i predao mu je, mene je to nastavilo da preokupira. Nastavio sam da pišem. Posle sam Brani Crnčeviću govorio kako sam to prosto morao, kao da sam video odnekuda jednu ruku koja bi me pozvala i ja sam umirući od straha da će me ta ruka odvesti pod neku sablju, ja sam tu ruku prihvatio i završavao sledeću glavi i sledeću i sledeću dok nisam završio. Roman je isprva bio hvaljen i prihva-
ćen, problemi su nastali sa predstavom u Jugoslovenskom dramskom. Ali eto, knjiga je preživela i taj Titov govor ’69. i... Sedam-osam godina posle toga bio sam isključen iz književnog života, moje knjige iz knjižara i biblioteka. A onda sam objavio „Petrijin venac“, za koji sam, ako me sećanje dobro služi, dobio Andrićevu nagradu. Ne sećam se da li je žiri izabrao jednu priču ili je knjigu tretirao kao zbirku. Ali evo, u ovom trenutku to deluje zanimljivo. Osvrćemo se na privatni život, činjenicu da mu se i ćerka, naša poznata glumica Milica Mihajlović, i sin renomirani slikar Branislav bave umetnošću... - Nisam ih ja usmeravao u tom pravcu. Ne. I jedno i drugo su još kao mali stremili ka onome što je njih vuklo. On je od malih nogu nešto crtkao, a to se ispostavljalo vredno pažnje, a ona je pak još kao mala devojčica pokazivala sklonost i interesovanje ka glumi. Vodio sam ih u ondašnji Dom pionira i tamo su pravili svoje prve korake na tom umetničkom putu. Upitan kako ocenjuje savremenu književnu scenu u Srbiji, kaže: - Ne pratim trendove, nikad i nisam. Čitao sam i čitam ono što se sada piše i objavljuje ,ali ne kao neko ko želi da sagleda tokove. Ja sam uvek bio čovek koji želi da ide svojim tokom, svojim putem. Da li sam uspeo ili nisam, drugo je pitanje, ali nisam se gurao u aktuelno.
STALNO SE ZABORAVLJA da je trgovina – mislim, pritom, na prodaju, ali i na kupovinu – umetnost. Kod Spartanaca je postojao stalež perijekâ (u nominativu „perijeci”, pamte se lako jer vuku na „perece”, iako to znači „oni koji žive okolo”, odnosno, savremenim jezikom, „autsajderi”), koji su, kako to veli uprošćena definicija, „uživali slobodu, ali nisu imali građanska prava”. Tom staležu pripadali su trgovci, zanatlije i umetnici. Važno je, svakako, naglasiti da u staroj Heladi, to jest u RHD (Razjedinjenim Helenskim Državama), nije bilo diskriminacije koja tzv. stvaraoce deli na zanatlije i umetnike. Presudna je bila reč „tehne” (techne), što znači veština, umeće, zanat, umetnost. Interesantno je, dakle, to što su trgovci svrstavani u isti red s umetnicima-zanatlijama. U potonjim vekovima, a naročito od renesansne pošasti naovamo, omalovažavan je i, naposletku, omalovažen umetnički potencijal trgovaca, te se danas smatra da su oni nešto još prizemnije od zanatlija, za koje se, opet, smatra da su nešto prizemnije od umetnika. A uopšte nije tako: ne bi zanatlije, umetnici i trgovci svi zajedno bili perijeci. Zašto perijeci propadaju? Zato što mnogi dižu ruke od periječkog statusa i gledaju kako da pređu u spartijate (vladajuću klasu), pa čak i u helote (robove), samo da ne bi „uživali slobodu” koja im ne jemči građanska prava. Potreba za takozvanim građanskim pravima, koja najčešće implikuje običnu lenjost, razara svaki vid onoga što su na jugu Balkanskog poluostrva svojevremeno obeležavali rečju „tehne”. Sâm poriv da se ostvare i čuvaju nekakva građanska prava pogubno deluje na žudnju za slobodom, kod ljudi takođe zastupljenu. A sloboda nije stanje. Sloboda mora stalno da nastaje da bi postojala. I zato, trgovče, brate, seti me se kad dođem nešto da kupim kod tebe. Da porazgovaramo kao dva perijeka. I da mi daš jeftinije, jebiga.
Bluz
Tražim ljude kao ja JEDAN OD TRENUTNO najboljih srpskih rok bluz bendova “Texas Flood” održaće dugo očekivani samostalni koncert 28. februara u Domu omladine Beograda. “Texas Flood” je prošle godine izdao prvi album na srpskom jeziku “Tražim ljude kao ja”, Texas na kome se Flood pored autorske pesme nalaze bluz obrade hitova jugoslovenskih rok legendi, od Azre FOTO: LIVE PRODUCTION do Pop mašine, a ideja za ovaj projekat potekla je od našeg cenjenog rok publiciste Pece Popovića.
6 POP&Kultura
Intervju: Saša Ilić
Foto: V. Lalić
Mi danas nemamo institucije, ali one imaju nas
Živimo u „digitalizovanoj“ verziji antičkog mima, dakle pučke igre pune surovosti, vulgarnosti ili, ako baš hoćete - Pornografije, pri čemu ljudi oponašaju životinje - kaže Saša Ilić, ovogodišnji laureat NIN-ove nagrade za roman godine Tatjana Nježić Prestižno književno priznanje, pomenimo, pripalo mu je za roman „Pas i kontrabas“ (Orfelin) čija se radnja dešava među nama, i nekad i sad. Zapravo - u ludnici. Poigrava se vremenom. Jedna od ključnih tema je odnos institucije i pojedinca, dok čitate muzika je uvek tu. Glavni junak je džez kontrabasista koji je prestao da svira… Kako stoji u oficijelnoj belešci: “Pas i kontrabas” je roman o
džezu, ljubavi i antipsihijatrijskoj pobuni protiv društva koje je odlučilo da zaboravi svoje ratove. Sticaj okolnosti je hteo, a možda je to baš u skladu sa duhom romana, da se intervju radi digitalno, tj. mejlom, a u susret svečanosti uručenja, te se to nametnulo i kao tema na samom početku. Sa kojim osećanjem, očekivanjem idete u suret svečanom uručenju NIN-ove nagrade? - Idem sa velikim zadovoljstvom, dodatno podstaknutim i (ne)očekivanom halabukom koja se podigla oko NIN-a ove godine, što je samo jedan krak režimskog udara na ovo malo nezavisnih medija, a pre svega na ovaj nedeljnik. U takvoj konstelaciji stvari, u kojoj je NIN prilično dugo pod režimskom paskom, došlo je neminovno i do rapidnog porasta simboličke vrednosti NIN-ove nagrade. Tome su doprineli udari vlasti neslućene jačine. Setite se samo afere sa naslovnicom na kojoj je bila fotografija Aleksandra Vučića na sajmu naoružanja. U takvim okolnostima, kada raste stepen represije vlasti, neminovno se podiže i značaj onog me-
dija koji se usuđuje da je kritikuje. Rekli ste da ste roman „Pas i kontrabas“ pisali četiri godine. Šta je bio početni motiv? - Da, pisao sam ga dugo. Kažem, pisao, ali pisati ne znači tek samo pisati, već Pisati, odnosno biti u samom procesu pisanja koje podrazumeva lagano otvaranje teme, dugu opservaciju, istraživanja, putovanja, bavljenje nekim bočnim stvarima, koje će se tokom vremena uliti u vašu priču i na neki način je preoblikovati, kao kod vibrata u džezu, kada ne dižete prst sa žice kontrabasa, ali nastavljate da svirate tim „uhvaćenim“ virbirajućim tonom. Ja nisam pisac koji piše brzo, niti mogu da objavljujem knjigu svake godine. Do sada sam napisao tri romana: “Berlinsko okno” (2005), “Pad Kolumbije” (2010) i, evo, nedavno “Pas i kontrabas”. U prvom sam se bavio problemom sećanja, u drugom jezikom medija u kontekstu atentata na premijera Đinđića, dok se “Kontrabas” prevashodno bavi traumom. Bila je to i moja početna motivacija, dakle da napišem priču o tretma-
nu traume u društvu kakvo je ovo danas. Ali ne samo ovde, već i u Evropi, Americi, na Mediteranu i Levantu, Bliskom i Srednjem istoku ili, ako hoćete, u na svim tim destinacijama odjednom, što je moguće izvesti samo postupcima koji su karakteristični za džez. Negde na prvim stranama pišete: “Tokom surovih godina, naučili su da izrabljuju ljude i da ih gledaju kao nešto zamenljivo i potrošno za čim ne treba žaliti. (...) I posle svega opstajali su samo oni koji su iz rata i ljudske nesreće izvukli samo profit.” Da li je to dijagnoza (i) današnjice ili opšte mesto? - To je opis jednog postkonfliktnog društva koje je ostalo da traje u nekim zamrznutim sukobima, ne smanjujući intenzitet društvenih i političkih tenzija, koje neminovno vode ka imploziji, odnosno izlivu represije prema onim entitetima koji u okviru takvog stanja pokazuju neki kritički stav. U tim uslovima dolazi do političke represije, kao i do uzurpacije institucija, koje rapidno ostaju bez svojih primarnih svojstava. Uzmite samo primer Skupštine, RTS-a, Pošte, Republič-
POP&Kultura 7
Događaj Nije li vaš junak dr Julijus i psihijatrija koju je osnovao, osim što su snažno literarno tkivo, i svojevrsna snažna metafora? - Svaki pisac bira svoje temeljne metafore, bilo da su u pitanju rastrojstva usled čitanja kao kod Servantesa, odnosa sa slovom Zakona kao kod Kafke, ili neprestanog Hodanja u svakodnevnoj borbi sa recidivima fašizma kao kod Bernharda. Ili je reč o Zatvorenim sistemima – logorima, deportacijama, vojsci ili klinikama i azilima. Ja sam u “Kontrabasu” pisao o procesu transformacije jednog zatvorenog sistema (austrougarske kasarne) u drugi (psihijatrijska klinika). Mislim da je to evropska priča par excellence koja nas se i te kako tiče. Pri kraju knjige, u razgovoru junaka Filipa i Ene, ona kaže: “A šta ako u jednom trenutku svi pređemo neku granicu?” Zaista, šta ako svi pređemo neku Granicu? I, gde je danas ta neka granica? - Mi smo tu granicu, ili Granicu, odavno svi već prešli, tako da je sve ovo što se događa samo manifestacija posledica jednog pogubnog čina. Pritom mislim na ratove devedesetih, kada je ta granica pređena, u svakom smislu, etičkom, političkom, kulturološkom, humanom. Posle takvih prekoračenja nema povratka i kada se stvari do te mere upropaste, onda treba razmišljati o mogućnostima izlaza. I upravo to traganje za izlazom, uz brojne peripetije, zapravo je siže romana “Pas i kontrabas”. Veliku ulogu u romanu ima muzika (džez) kao simbol ritma života ili...? - Da, džez je u “Kontrabasu” osnova svega, svake rečenice, od prve do poslednje. Roman je ispunjen muzikom, posvećen je njoj i sa njom se jezik književnosti neprestano ulančava na mnogo načina. Naime, shvatio sam da mi je za ono što želim da ispričam nedovoljan jezik sam, ili Jezik, ako baš hoćete, pa sam posegao za onim što dolazi iza njega, dakle iz polja zvuka. Otuda i ta eufonična dimenzija, to vibriranje koje lebdi iznad i iza mojih rečenica, što je karakteristično za poeziju, dok sam ja pokušao da je postignem unošenjem džez vajba. I to je slobodarski zvuk mog romana. Govorite i da se „živi u digitalnom vremenu“. Da li je ono zapravo večno sada ili...? - Da, pitanje vremena, ili ako baš hoćete, Vremena, jedno je od najvažnijih u mojoj priči. Zato je i kompozicija takva da dok čitate imate neprestano osećaj da se ne radi samo o vremenu koje se udaljava, već i o vremenu koje vam se vraća. U pitanju je eksperiment sa vremenom u književnosti, onako kako su to u džezu radili neki kontrabasisti poput Charlesa Mingusa i Paula Chambersa. S druge strane, stalnim sukobom između analognog i digitalnog vremena u priči, posreduje se pitanje o slobodi i pravu na pobunu. Jedna od tema kojom se bavite jeste odnos institucije i pojedinca. Ima li pojedinac u tom smislu ikakve šanse, imamo li uopšte institucije...? - Mi danas nemamo institucije, ali one imaju nas, i u tome je glavni pro-
NIN-ova nagrada svečano uručena sinoć u Kinoteci
blem jer je došlo do njihovog otuđenja od građana, čime su postale deo represivnog mehanizma vlasti. One su izgubile svoja osnovna svojstva i u tom smislu, one više nisu nikakvi servisi društva, već mehanizmi umrtvljavanja svakog oblika političkog života i političnosti, koja se kao u nekoj antiutopiji markira kao glavno sagrešenje. Pogledajte samo medije i to one najveće, sa nacionalnom frekvencijom, poput RTSa, gde je ovaj vid zarobljavanja možda i najočigledniji. Da se vratimo nagradi, u kom trenutku i u kakvom raspoloženju vam je stigla vest da ste laureat NIN-ove nagrade? - Ova vest me je zatekla na mom radnom mestu u Narodnoj biblioteci Srbije, gde već duže vreme radim na priređivanju prepiske između avangardnih i bračnih partnera Anuške Kon Micić i Ljubomira Micića. Uostalom, Anuška je poslužila kao prototip za jednu moju junakinju iz romana – Flavijanu Betizzu. Šta vam ova nagrada znači? - Ona je potvrda mog dugogodišnjeg književnog i kritičkog rada koji je, paradoksalno, tek posredovanjem NIN-ove nagrade, naišao na prolaz do početka raskivanja nekih političkih tabua, koji su tokom proteklih decenija zarobili i instituciju književnosti, ili Književnosti, ako baš hoćete. Da je to tako, potvrđuje i ova brutalna hajka protiv NINovog žirija. Pre nekih desetak godina bili ste njen kritičar, kako gledate na sadašnje polemike? - Da, pre deset godina, tačnije 17. jula 2010. objavio sam jedan kritički osvrt na istoriju NIN-ove nagrade i to u kontekstu njene nemoći da nakon 2000. godine izvrši transformaciju književne scene. Naime, kada sam tada video ko se nalazi u žiriju, rekao sam da neću konkurisati za tu nagradu i taj svoj stav sam obrazložio. Vasa Pavković, tadašnji predsednik žirija, bio je, pored ostalog, i u sukobu interesa kao urednik Narodne knjige (čija je knjiga naposletku nagrađena), koja je tada izvršila brutalnu uzurpaciju ovog priznanja, kakvu danas pokušava da ostvari Laguna. I u romanu i povodom romana očituje se vaš stav - revolucija je potrebna. To se neretko može čuti i van priče o vama, vašem romanu, književnosti. Nameće se pitanje - da li je moguća? - Otvorite svoj brauzer i ukucajte ključne reči NIN, nagrada, kontrabas, džez, ljubav, Bazalja, dr Julius, i videćete da je jedna revolucija već počela… Žanrovski u kakvom vremenu i trenutku živimo? Ko su i kakvi su naši glavni junaci na javnoj sceni? - Ovde se radi o „digitalizovanoj“ verziji antičkog mima, dakle pučke igre pune surovosti, vulgarnosti ili, ako baš hoćete Pornografije, pri čemu ljudi oponašaju životinje, dok one pokušavaju da se sklone u šume, međutim ni njih više nema, jer su ih već pojele kiseline i smog. Šta je vaš sledeći korak, recimo nakon uručenja NIN ove nagrade? - Sešću u svoj X-wing i odleteću u Dagoba sistem da potražim svog starog učitelja - dr Juliusa, koji je pronašao novi oblik egzistencije u Sili. May the Force be with you!
Saši Iliću uručena je 66. NIN-ova nagrada za najbolji roman 2019. godine za knjigu “Pas i kontrabas” (Orfelin) sinoć u Jugoslovenskoj kinoteci, a tom prilikom priznanje za “Ličnost godine” dobio je Aleksandar Obradović. Foto: M. Mitrović
kog zavoda za statistiku… Moglo bi se nabrajati danima, jer se to događa na svim nivoima.
NIN-ovu nagradu Saši Iliću za najbolji roman 2019. godine uručio je sinoć predsednik žirija Teofil Pančić
Nagradu je 66. dobitniku Saši Iliću uručio predsednik žirija NIN-ove nagrade Teofil Pančić, a odlomke iz nagrađene knjige je čitao poznati glumac Tihomir Stanić. Ilić je zahvalio na priznanju i podsetio da je dubrovački komediograf Marin Držić govorio o svetskoj pozornici na Nemački ambasador Tomas Šib i generalna direktorka kojoj se smenjuju Ringier Aksel Špringer Srbija Jelena Drakulić Petrović nahvao (zli, zavidni na dodeli prestižnog priznanja u Jugoslovenskoj kinoteci ljudi) i nazbilj (mudri, dobri ljudi). - Uvek je ljudi nahvao bilo više, ali, iako vode bitku, može se lako prepoznati koji su jedni, a koji drugi. Jedni su pravi, a drugi su nahvao i ostaće potištenjaci vazda, govorio je Držić istakao je, između ostalog, Ilić i dodao da i među piscima romana ima onih nahvao i onih nazbilj, što se može prepoznati u dugoj istoriji NIN-ove nagrade koja mu je sinoć uručena. Pisac privica, reditelj Goran Marković i je nagrađen aplauzom, a među broj- mnogi drugi. Nagrada je u iznosu od nim zvanicama u punoj svečanoj sali milion dinara, a sponzori su “Zberbili su: Tomas Šib, ambasador Nemač- bank”, kao i domaća i strana kompake u Srbiji, Jelena Drakulić Petrović, nija koje su odlučile da ostanu anonidirektorka medijske kuće “Ringier mne kako bi sva pažnja bila usmerena Axel Springer”, književnik Božo Ko- na pisca i njegovo delo.
Utorak 28. januar 2020. Blic broj 8240 www.blic.rs
POP&Kultura Zvezdani put tinejdžerke
Bili Ajliš Sećam se ko sam bila, ali više ne prepoznajem tu osobu
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Umetnost
Krađe slika koje su potresle svet Dvadeset tri godine pošto je ukradena, slika “Portret dame” Gustava Klimta (1862-1918) pronađena je u istoj italijanskoj galeriji iz koje je nestala. Dok su čistili bršljen sa zidova Moderne umetničke galerije “Riči Odi” iz Pjaćence, baštovani su u kesi za đubre, u udubljenju u zidu iza jedne ploče, pronašli ukradeno platno. Otkriće se dogodilo 10. decembra, eksperti su potvrdili autentičnost dela 17. januara a 21. januara dvojica muškaraca u šezdesetim godinama priznala su zločin u pismu upućenom lokalnom dnevnom listu “Liberta”. Miona Kovačević “Mi smo krivci za pljačku Klimtove slike i vratili smo je kao poklon gradu“, stoji u pismu. Njih dvojica su deo grupe kriminalaca odgovorne za brojne pljačke u tom delu Italije. Rešili su da sada izađu u javnost zbog zastarelosti zločina. No, pošto im preti zatvorska kazna zbog druge pljačke, ovo priznanje su hteli da iskoriste radi bolje nagodbe. Njihov advokat Gvido Gulijeri kaže da su sliku vratili pre četiri godine, a da su policiji otkrili adresu kuće u kojoj se pre toga nalazila, napomenuvši da su oni i tada, 2016, priznali krađu ali im niko nije poverovao. Tim restauratora potvrdio je da je slika u dobrom stanju. - Ovo je veoma čudna priča. Mogli su da platno prodaju ili spale... ali dobra vest je da smo ga pronašli – kazao je Gulijeri. Iako neće robijati zbog krađe Klimta, Vrhovni sud Italije odredio im je kaznu zatvora od sedam, odnosno skoro pet godina zbog drugih počinjenih krađa iz vila, stanova i kompanija. Istaknuti član bečke secesije, poznat po izražajnim i erotičnim slikama žena, Gustav Klimt naslikao je “Portret dame” 1916-17, pred kraj života. Zanimljivo je da je ovo njegov jedini dvostruki portet, što je otkriveno deset meseci pre krađe. Klaudija Maga, tada 18-godišnja studentkinja istorije umetnosti, primetila da je portret dame naslikan preko druge slike, “Portreta devojke”, koji je poslednji put viđen još 1912. Uspela je da potvrdi svoju teoriju pomoću
rendgenskog zračenja. Originalna slika predstavljala je mladu Bečlijku sa šeširom i ešarpom koja je preminula, a sa kojom je Klimt verovatno bio u ljubavnoj vezi. Pošto je otišla naglo i prerano, Klimt je preko njenog naslikao drugi portret kako bi je lakše preboleo. Galerija “Riči Odi” je odlučila da organizuje izložbu vezanu za ovo senzacionalno otkriće na lokaciji blizu gradske većnice, pošto je u samoj galeriji planirano renoviranje. Zbrka oko radova i organizacije, uz isključene bezbednosne sisteme, bili su savršena prilika za krađu. Slika čija je vrednost procenjena negde između 60 i 100 miliona evra, ukradena je 22. februara 1997. i sve donedavno verovalo se da nema šansi da će ikada biti pronađena. Pozlaćeni ram pronađen je na krovu galerije pa je policija bila uverena da je slika podignuta pomoću ribolovačkog štapa i uzice kroz uzani svetlarnik. Galerija “Riči Odi” nazvana je po bogatom kolekcionaru iz Pjaćence koji je 1931. poklonio gradu oko 450 dela uglavnom iz 19. veka. Sve do pre mesec dana “Portret dame” bio je druga najtraženija slika na svetu, posle Karavađovog “Rođenja Hrista”. Iako su stručnjaci jednoglasni u tvrdnji da je krađa vrednog, poznatog umetničkog dela bukvalno beskorisna lopovu (malo je kupaca koji bi rizikovali da dođu u posed takvog “vrućeg krompira”), istorija nastavlja da se ponavlja a lopovi nastavljaju da kradu dragocene umetnine.
Hans Memling, Strašni sud Prva zabeležena krađa jedne slike desila se 1473. kada je poljski gusar Paul Beneke presreo brod koji je išao za Firencu i nosio triptih “Strašni sud” nemačkog slikara Hansa Memlinga, koji je radio u Flandriji. Beneke je sliku odneo u baziliku Uspenja Bogorodice u Gdanjsk, odakle je u 20. veku preneta u Narodni muzej. Uprkos naporima italijanskih vlasti da delo povrate, ono se i dalje se nalazi u Poljskoj.
Rembrant, Autoportret Da bi skrenuli pažnju policije od oružane pljačke, lopovi su decembra 2000. podmetnuli bombe ispod dva automobila u različitim delovima Stokholma. Pošto su ukrali iz Muzeja lepih umetnosti Rembrantov autoportret i dva dela Renoara, pobegli su motornim čamcima. Bila je to jedna od najorganizovanijih pljački u istoriji, s plenom vrednim 30-36 miliona dolara, ali su sve slike ipak pronađene do 2005.
Leonardo da Vinči, Mona Liza Krađa najpoznatije slike na svetu 1911. jedna je od najbezočnijih koju istorija pamti. Zaposleni u muzeju Luvr u Parizu, Italijan Vinćenco Peruđa, ubeđen da bi delo trebalo da bude vraćeno njegovoj domovini, jednostavno je sakrio platno ispod jakne i prošao kroz vrata muzeja. Peruđa je čuvao sliku u svom stanu dve godine. Uhvaćen je dok je pokušavao da je prebaci u jedan italijanski muzej. U zatvoru je proveo samo nekoliko meseci; za javnost u Italiji bio je heroj. Mona Liza je vraćena Luvru 1913.
metra dvojica lopova isekla su iz rama i umotala u tepih. Policija veruje da je za krađu odgovorna sicilijanska mafija, a vrednost joj je procenjena na 20 miliona dolara.
Johanes Vermer, Koncert Najveća krađa umetničkih dela dogodila se 18. marta 1990. u Muzeju Izabele Stjuart Gardner u Bostonu kada su lopovi prerušeni u policajce ukrali 13 dela vrednih oko 500 miliona dolara. Vermerov “Koncert” danas se smatra za najvredniju ukradenu sliku na svetu.
Klod Mone, Polje maka blizu Veteja Maskirani naoružani lopovi izveli su jednu od većih pljački u istoriji februara 2008. Primorali su posetioce i osoblje da legnu i ukrali četiri remek-dela Sezana, Van Goga, Monea i Degaa, zavukli ih u čizme i odjurili kolima. Dela vredna preko 160 miliona dolara pronađena su desetak dana kasnije na parkingu blizu jedne psihijatrijske bolnice u Cirihu.
Van Gog, Vaza sa 15 suncokreta Pred svitanje 14. aprila 1991. u Muzeju Van Goga u Amsterdamu ukradeno je 20 slika ovog majstora, među njima i “Vaza sa 15 suncokreta”. Jedan lopov se tokom noći sakrio u galeriji i pustio drugog da uđe. U vreme pljačke vrednost plena procenjena je na 500 miliona dolara. Jedna od najvrednijih bila je i jedna od najbrže rešenih krađa. Sat i po kasnije pronađen je auto sa svih 20 slika od kojih su tri bile teško oštećene.
Amedeo Modiljani, Žena sa lepezom
Edvard Munk, Vrisak
Francuski lopov, poznat i kao Spajdermen zbog izvanrednog akrobatskog umeća, ukrao je maja 2010. pet slika iz Muzeja moderne umetnosti u Parizu procenjene vrednosti između 100 i 635 miliona evra. Među delima Pikasa, Matisa, Braka i Ležea nalazila se i “Žena sa lepezom” Amedea Modiljanija. Sve ih je, potom, prema sopstvenom priznanju, uništio njegov saučesnik. Lopov, Vjeran Tomić, uhvaćen 2011, osuđen je na osam godina zatvora.
Norveški umetnik napravio je četiri verzije ove slike. Dve su bile ukradene. Verzija iz 1893. iz Nacionalne galerije u Oslu ukradena je 12. februara 1994, na dan otvaranja Olimpijskih igara u Lilehameru, kada su lopovi ostavili poruku “Hvala na lošem obezbeđenju”. Povraćena je maja iste godine, a verzija iz 1910. ukradena je zajedno sa “Madonom” iz Munkovog muzeja u Oslu 2004, ali su obe pronađena dve godine kasnije.
Karavađo, Hristovo rođenje sa Sv. Franjom i Sv. Lavrentijem
Braća Van Ajk, Ganski oltar (deo)
Remek-delo baroknog italijanskog majstora Mikelanđela Karavađa, ukradeno iz oratorijuma Sv. Lavrentija u Palermu pre 50 godina, i dalje je jedno od najtraženijih umetničkih dela na listi FBI. Platno visoko skoro tri a dugo dva
Hubert i Jan van Ajk završili su 1432. višedelni oltar za katedralu Sv. Bavona u Ganu u Belgiji. Jedne noći 1934. lopovi su ukrali donju levu ploču sa predstavom Pravednih sudija koja više nikada nije viđena. Danas je na tom mestu replika naslikana tokom Drugom svetskog rata.