Utorak 20. avgust 2018. Blic broj 8083 www.blic.rs
POP&Kultura
Božidar Mandić
Civilizacija je autobus koji juri niz provaliju, a mi se otimamo oko sedišta
Sad je u dominaciji egzistencionalni strah. Čim ti oduzmu novac, ti umireš, ti se plašiš. To su stalne represije, pritisci.... Siromašnima se daje malo novca, a oni žele da imitiraju bogate. Bogati su razvili ekonomski sadizam i uživaju u agoniji siromašnih. U tom smislu zaista vlada jedan strah ne samo preko ratova, oružja nego jedan suptilan konspirativan strah koji se uvukao u ljude jer žive u urbanim sredinama. Recimo, u selu nema tog egzistencijalnog straha. To je neka vrsta urbane traume koja će se teško izlečiti. Kada se susrećem sa mladima, oni kažu - pa nema smisla da dižemo revoluciju, a ja im kažem nemojte da dižete revoluciju, vratite prvo hrabrost. Kada se hrabrost pretvori u strah, onda toj bolesti leka nema. Zbog toga je druga polovina 20. veka veoma siromašna intelektualcima jer ni intelektualci nemaju hrabrosti. Zato ja apelujem na intelektualce kao što je to radio Emil Zola. “Ne pristajem” kultna je fraza 20. veka, priča Božidar Mandić, avangardista, osnivač komune “Porodica bistrih potoka”.
2 POP&Kultura
Naslovna Neven Džodan BOŽIDAR MANDIĆ (1952) rođen je u Novom Sadu, pripadao grupi Januar-Februar-Mart i avangardnoj umetničkoj praksi sedamdesetih. Družio se sa grupom Kod, a od 1977. živi u zaseoku Brezovica, pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka. Veliki je protivnik nauke, tehnologije, plutokratije, hemijskog zagađivanja. Kako sam kaže - ne veruje onima čija percepcija ne veruje u percepciju mrava. Bavi se pozorišnim i likovnim istraživanjima, a upravo je objavljena njegova nova knjiga “Loš pisac” (Tiski cvet, Novi Sad). - Naravno da je naziv malo ironičan i šaljiv, ali želeo sam pomalo da skrenem pažnju na to da danas ima dosta loših pisaca, možda sam i ja takav, ali i da nije zabranjeno biti dobar pisac i da se može pisati dobra literatura. Danas je u velikoj meri književnost zastupljena u toj nekoj deskriptivnoj umnoženosti. Ovo je nastavak prethodnog romana “Pertle” u kome sam pisao o novosadskoj avangarnoj komuni, a ovo je roman o šumskoj komuni, o životu van civilizacije i sa tim nekim bitnim problemima i pitanjima ko izdaje i ko ne izdaje, ali retko koji čovek ne izda svoje ideje i stavove - kaže Božidar Mandić u razgovoru za “Pop & kulturu”. Recenziju je napisao Slobodan Tišma koji je primetio jedan lep element Mandićeve tekstualnosti, a to je da piše brze eseje i sporu naraciju. - To je moj stil razmišljanja da kroz rečenice kažem gotovo celu mudrost. Jedan moj prijatelj koji je pročitao roman je rekao da je ovo knjiga koja mora da se čita sa flomasterom. Moraš da podvlačiš i tumačiš jer je puno rečenica koje su gotovo samostalni eseji. Tu je jedno razmišljanje o tome u kakvom svetu živimo, zašto sam otišao u izolovanu kulturu življenja. Tako da su to razmišljanja koja bih ja voleo da liče bar malo na Židove romane, Gombrovičeve tekstove, Hajnera Milera... znači tekstovi koji se promišljaju i koji nisu ušli u ovu tržišnu platformu u kojoj je najvažnije da knjiga bude prodata, da ima tu laku čitanost, nego mora dosta da se razmišlja unutar same tekstualnosti - priča autor. U knjizi će čitaoci moći da pronađu odgovore na pitanja o životu u šumi, ali i brojne druge interesantne teme. - Između ostalog, jedna od tema kojom se bavim jeste ko je unutar malih grupa radio za policiju. Volim da kažem da ja pripadam kre-
ativnom realizmu, celovito prepisujem realnost jer ona je zanimljiva i sama po sebi je umetničko, literarno delo. Tako da mislim da će dobiti jednu sliku šta je to živeti u Porodici Bistrih potoka, koja traje 43 godine i koja jeste jedna vrsta alternativne ekskluzivnosti u kojoj želim da pokažem da se može živeti alternativno, avangardno i da je utopija koju sam ja stvorio realna. Znači da utopije nisu kako danas to kažu, prevaziđene distopijama. Recimo, Mišel Fuko kaže: tamo gde nema utopija, rađa se strepnja. Eto, mi danas prepoznajemo svet prepun straha, a nikakve opasnosti. U mom romanu vidi se ta idila življenja u šumi, kada se distanciramo od sistema, od društva, od epohe, a moram kao književnik i angažovani mislilac (ovo je moja 24. knjiga) da kažem da svet ne ide u dobrom pravcu - napominje autor i dodaje da je “Loš pisac” jedna vrsta romana koja govori da se nešto mora učiniti, bar na ličnom planu. - Moto ove knjige sam uzeo od Hermana Broha, a to je “Čovek je smeće koje stenje”, jedno kritičko posmatranje ko je čovek u 21. veku. Vladeta Jerotić koji je kod
nas bio osamdesetak puta u šumi govorio je: “Čovek je kontroverzno biće, sve dobro vidi, a sve loše odlučuje”. Ima jedna anegdota, pošto ja putujem autostopom i promenio sam više od 18.000 vozila, u poslednje vreme, obični ljudi, šoferi kamiona mi se zahvaljuju tako što kažu: “Hvala vam, nisam skoro sa nekim razgovarao o dobroti.” Znači, potrebno je da vratimo karakter dobrote i ja u mom romanu govorim o tom konkretnom humanizmu. Čini mi se da dolazi doba Davida i da David uvek pobedi Golijata, a to je sad “globalitarizam” - navodi Mandić. Na pitanje da li to znači da sada živimo vreme čoveka bez svojstava, o čemu je pisao Robert Muzil, on kaže: - Kako da ne. Ta knjiga počinje: “Iz čega na pomena vredan način ništa ne proističe”. Tako da je veliko pitanje ko je čovek i šta je život. Pošto ja pripadam nekoj vrsti spiritualnih egzistencijalista, upravo o tome govorim da je jako važan dar koji smo dobili, a to je da smo biće i da imamo život. Danas je to dosta zanemareno, marginalizovano i skoro sam video jedan grafit koji kaže: “Pazi, dok ti nešto drugo radiš, život će proći pored tebe”. Me-
Šumski susreti Imamo 18. festival Šumes od 23 do 25. avgusta čiji je ovogodišnji moto “Neusamljenost”. Znači jako je teško pobediti korporacijsku dominaciju, teško je pobediti usamljenost, ali ja kao pesničko biće moram da bacam unapred, da prednjačim i da kažem: Usamljenost više ne postoji, korporacije više nisu toliko superiorne i tako stvaram jednu novu promenu u svojoj svesti i u gestu. To je festival koji se ne može uporediti ni sa jednim na svetu. Recimo kao mali Vudstok, gde dođe 100-150 ljudi, spava se na livadi, u vrećama za spavanje, zajednički jedemo, brzo pravimo predstave, festival traje od ujutro do uveče. I on je jedan malo doprinos mom viđenju sveta, jednoj kulturi koju ja živim i hožu da pobedim mnoge “nekvalitetne atribute” ovog društva i civilizacije. Ako sve bude u redu, na festivalu će učestvovati pored pozorišne trupe Porodice bistrih potoka, Mimart, Dah teatar, Omen teatar, Neša Paripović, Bojana Denić, treba da dođe Milena ŠešićDragičević... u svakom slučaju, skup zanimljivih intelektualaca.
ne zanima da problematizujem ta pitanja, da otkrivam i iz jednog usamljenog mesta u šumi gde ja živim, čini mi se da čistije i jasnije vidim u kom pravcu ide civilizacija, a to je jedno stradanje. Pre neki dan mi je isto jedan vozač kamiona rekao: “Civilizacija je autobus koji juri niz provaliju, a mi se otimamo oko sedišta”. Znači, jedna lepa metafora i treba da kažemo: Stop - ističe on. Iako ne želi da sudi o svom romanu, Mandić navodi da misli da će biti čitan. Već za desetak dana je izazvao neku pažnju pogotovo što je pomalo mentor ovog romana Slobodan Tišma, koji je jedan od najautentičnijih pisaca, nenametljiv, čovek sa kojim sam živeo decenijama, uz njega, jedan od najsuptilnijih promatrača realnosti i tumača šta se dešava. On je ostao u gradu, a i dalje jedna autentična hodajuća ličnost po ulicama Novog Sada, čovek koji ima kafkijanski, remboovski senzibilitet i čini mi se da vrlo slično uviđamo u kom pravcu ne treba ići. Ja sam u duši pesnik, volim taj terorizam za novu poetiku sveta. Znači, na poetski način da savladamo razne civilizacijske rugobe, a to su brzina, tehnologija, nauka, novac, tiranske dominante u kojima se čovek više ne snalazi i gubi svoja ljudska svojstva. I zaista, Robert Muzil je najavio da će doći čovek bez svojstava. Danas nema dostojanstva, reč je zloupotrebljena. Ja sam veliki poklonik knjige. Knjiga je fenomen proglašen za izum epohe, a on izumire. Izum koji izumire?! Eto kako nas reči uče o kakvim se ratovima sve radi. Ono što mene zanima jeste da vratim dostojanstvo reči, a reč je do-
stojanstvena kad u sebi nosi muzikalnu intonaciju iz beskraja - opisuje Božidar Mandić. Kroz razgovor objašnjava i kako je došlo do toga da knjiga izumire. - To je tendecionalno. Velika je razlika kad čovek čita knjigu i kad čita sa ekrana i mislim da su to biheviorističke prevare i da čitava jedna industrija zabave več negde početkom 20. veka naročito sa Edvardom Bernezom, ocem korporativne manipulacije, došlo je da se nešto mora izvrnuti u ovom čovečanstvu i strašno je nagrnuo progres i hegemonija tehnologije, konzumerizma, konglomerizma, informacije koje ništa ne znače i sve se to pretvorilo u jednu manipulaciju koja u ovom trenutku kroz tehnologiju kodificirano manipuliše prema čoveku. Tako da je čovek danas vođeno biće i možda se u jednoj rečenici može reći da je imperijalizovano podsvesno u čoveku koje ga vodi, manipuliše i usmerava čoveka da ide besmislenim putem. U Evropi se već pojavio jedan termin - “potčovek”. U tom smislu ja sam pojedinac koji se odupire, čita knjige, piše, i ne naseda na ekransku manipulaciju koja je lakšeg karaktera, koja je manje memorijskog karaktera, koja je manje aktivnog karaktera da čovek bude misleće biće. Ja dosta pišem o tome da čovek nije homo sapiens, čovek ne zna da misli, to je tragedija. Dete zna da misli, ali čovek ne. I mi danas vidimo razvoj stravično brutalnog kapitalizma koji neverovatno oduzima od čoveka život. Oni danas samo rade i samo su pod opijatima. Zato su ovu kulturu i nazvali narcistička kultura, to znači obamrla kultura. Mi danas prepoznajemo tu sebičnost u kojoj je Narcis gledao sebe u jezeru, a moderni civilizacijski čovek u ekranu fotoaparata i neprestano ima tu samozaljubljivu psihologiju koja će ga, ako već nije, dovesti do smrti, a sad je već u obamrlom stanju... I zbog toga ja, ako smem malo da spustim na platformu života, živim u šumi, slušam šta mi leptiri kažu, gušteri, mravi i samo u njihovu pecepciju verujem i tu percepciju nudim. Ja donosim izveštaj iz šume i dosta sukoba imam sa intelektualcima, tehnokratima jer me oni ubeđuju da je ovaj svet na pravom putu, a ja im samo kažem: Ali pitajte mrave, pa ćete videti šta će vam reći. Čovek se otuđio od prirode, od sebe i od umetnosti. Sve je postalo spektakl.
POP&Kultura 3
Knjiga
I “divlji” rokeri su visokoosetljive ličnosti “Svako ko pravi nešto što volite ili je na lekovima protiv anksioznosti ili na antidepresivima”, izjavio je Krejg Mejzin, kreator TV serije “Černobilj” u nedavnom intervjuu. Time je hteo da kaže da je veliki broj kreativaca u svetu zabave daleko od ekstrovertnih, pažnje i slave gladnih osoba. Naprotiv. Psihoterapeut prof. dr Elejn Aron ih je nazvala veoma osetljivim osobama, a među najistaknutijim primerima navela Fridu Kalo, Barbru Strajsend, Ketrin Hepbern, Nila Janga, Alanis Moriset, Eltona Džona, Glen Klouz, Emili Dikinson, zatim Mocarta, Ajnštajna, Linkolna, Emersona... Miona Kovačević IAKO NISU NA listi Elejn Aron, vrlo je moguće da među ove osetljive duše spadaju i Opra Vinfri, Liv Tajler, Kameron Dijaz, Kristen Stjuart, Adel, Eli Golding, Ema Stoun, Demi Lovato, Kim Bejsinger, Džoni Dep, Nikol Kidman, Dženifer Lorens... Svi oni su priznali da pate od (socijalne) anksioznosti, što je, prema shvatanju dr Aron, u najvećem broju slučajeva samo pogrešan naziv za veoma osetljivu osobu. Ovim fenomenom ona se bavila u knjizi “Ranjivost – Prevazilaženje emotivne preosetljivosti” (The Highly Sensitive Person – How To Thrive When the World Overwhelms You) u izdanju “Psihopolisa” 2018. Kada je skovala nov termin “veoma osetljive osobe” (HSP – Highly Sensitive Person), Aronova je napravila pravu malu revoluciju u svom polju. Naime, ona je dala sasvim novo ime onima koji su sve donedavno pogrešno izjednačavani sa introvertnima, stidljivima, inhibiranima, asocijalnima ili depresivnima. “Nijedan od tih termina ne obuhvata neutralne, a još manje pozitivne aspekte ove crte. Smatrala sam kako je došlo vreme da se isprave predrasude prema izrazitoj senzitivnosti, i to tako što će se koristiti termin koji može da se smatra kao nešto što nam je od koristi”, obrazložila je Aronova. Ona je istakla da HSP najviše možete naći među pesnicima, piscima, umetnicima, nastavnicima, doktorima, isceliteljima, naučnicima, filozofima ili teolozima. - U psihoterapiji je poznato da takvi ljudi često izrastu u vizonare, misionare, umetnike, dakle one koji imaju više razumevanja, više strpljenja i više znanja o svetu kojim su okruženi, kao što su u prošlosti takvi ljudi bili savetnici/mudraci, a ne ratnici. Zbog prevelike upućenosti
na detalje, zbog promišljenosti, zbog toga što ne reaguju na prvu loptu, što sve procesuiraju i o svemu razmišljaju pre nego što delaju, sasvim je logično da ovakvi ljudi imaju više i energije i vremena da se posvete nekim ozbiljnim stvarima u životu, pa su dobri i u mnogim intelektualnim poslovima. Lako i brzo uče. Imaju smisao da zapaze detalje, često i probleme. Naročito ako imaju kritičko mišljenje, mnogo toga mogu da povežu, da “snime”, a to je nešto na šta prosečni pojedinci ne obraćaju pažnju - kaže za “Pop&kulturu” dr Gordana Nikić, REBT psihoterapeut i recenzent knjige “Ranjivost”. Elejn Aron pominje da je otprilike svaka peta osoba u svetu HSP, dok je nailazila i na izvore gde je ta zastupljenost i do 15 odsto. - Da biste znali da li ste veoma osetljiva osoba, dovoljno je da pitate roditelje kakvi ste bili kao mali. Ako ste često plakali, budili se noću, bili naporni prvih nekoliko meseci, teško ste se adaptirali na polazak u vrtić i školu, imali više problema sa drugom decom, tražili malo više vremena da vas roditelji saslušaju, naročito ako su vaša braća ili sestre lakše ulazili u sve te životne obaveze, onda je odgovor jasan. Roditelji, međutim, ne treba da se osećaju loše zbog toga jer nije njihova krivica ako im je dete (pre)
osetljivo – napominje dr Gordana Nikić. Pojednostavljeno rečeno, visokoosetljiva osoba je ona kojoj smeta buka, glasna muzika, gužva, jaki mirisi ili svetlo, drastična promena svakodnevne rutine, kojoj spoljašnji podsticaji predstavljaju veći fizički i mentalni napor nego drugima. Takvoj osobi treba više sna, a često i predah u toku dana, kada ima potrebu da se osami i resetuje. - Na žalost osetljivih ljudi, mislim da je velika nepravda reći da oni nisu društveni. Jesu. Ali ono što većini ljudi nije problem, poput žurki ili izlazaka nekoliko večeri zaredom, veoma osetljivoj osobi može biti napor. Te osobe se ne povlače zato što su nedruštvene, već zato što im treba malo više sna i odmora. Imaju potrebu da budu same da bi procesuirale sve što im se tog dana desilo, da se povuku i da se negde se izduvaju, bilo da se dešavaju lepe, bilo ružne stvari. Svaki malo viši stepen uzbuđenosti kod njih je jedna dodatna nervoza. Treba samo da budu svesne da drugima mogu da deluju hladno, povučeno ili nedruštveno, a ovi drugi treba da nauče da ih razumeju i da to ne bude neka stigma. U današnjem sistemu laktanja, društvo lako može te ljude da marginalizuje i da ih učini da se osećaju neprihvaćeni i neprilagođeni – ističe dr Nikić.
Majkl Džekson “hodajuća definicija” Majkl Džekson mogao bi biti hodajuća definicija veoma osetljive osobe stavljene u ekstremno okruženje. Producent Kvinsi Džouns ovako je opisao njihove prve susrete u studiju: “Majkl je bio toliko stidljiv da je sedeo iza kauča i pevao meni okrenut leđima, dok sam ja morao da držim ruke preko očiju – a svetla su bila pogašena”. Gledajući njegove elektricitetom nabijene žive nastupe, teško je pretpostaviti koliko je stidljiv i osetljiv Džekson zapravo bio. Još kao dete Kralj popa je na sceni zračio energijom, snagom i harizmom, dok mu je privatan život bio obogaljen samoćom, patnjom i unutrašnjim bitkama. “Boli biti ja”, rekao je jednom. Ove na prvi pogled kontradiktorne crte ličnosti tipične su za mnoge izvođače: istovremeno su otvoreni i izloženi, ali i vrlo osetljivi i duboko zaronjeni u emocije. Psiholog Dženifer O. Grajms analizirala je 21 muzičara iz sveta hevi-metala i roka i zaključila da su većina ovih “divljih” i “bučnih” umetnika u stvari visokoosetljive ličnosti. Razgovarajući sa njima u bekstejdžu, videla je drugu stranu njihovih karaktera. Poverili su joj se da posle nastupa moraju da provedu neko vreme u samoći, da napune baterije i naprave rebalans. Mnogi su priznali da često sanjare na javi, imaju bogatu maštu, te da im slušanje ili stvaranje muzike omogućava da se nose sa prevelikim spoljnim stimulansima.
Stav okoline prema visokoosetljivoj osobi zavisi od zemlje u kojoj živi i civilizaciji kojoj pripada. Jedno od ključnih mesta u “Ranjivosti” posvećeno je rezultatima zajedničkog istraživanja naučnikâ sa univerzitetâ u Ontariju i Šangaju. Oni su poredili 480 školaraca iz Šangaja i 296 iz Kanade da bi utvrdili koje su to osobine koje čine decu popularnom među vršnjacima. U Kini su stidljiva i senzitivna deca bila među onima koje su drugi najviše birali za prijatelje ili za društvo u igri. U Kanadi, sa druge strane, stidljiva i senzitivna deca bila su manje popularna. “Pomislite na uticaj koji je na vas imalo to što niste bili u skladu sa idealom kulture kojoj pripadate. To je sasvim sigurno moralo ostaviti snažne posledice ne samo na to kako su se drugi odnosili prema vama nego i kako ste vi počeli da se odnosite prema sebi”, piše Aronova. Ona kaže da visokoosetljive osobe poseduju dubok talenat da budu svesne onoga što drugima promiče ili što revidiraju, te da su one tu da ponude duhovnu hranu ovom društvu. - Zadatak tih osoba je da umetničke, duhovne, kreativne sadržaje i talente koje imaju razviju do maksimuma. One najverovatnije neće biti menadžeri ili tajkuni, one veće zadovoljstvo nalaze u kreativnosti ili, recimo, u matematici – smatra Nikićeva. Osobe koje su pronašle sebe u opisu HSP ne treba zbog toga da pate, da guraju sebe u neurotičnost, a roditelji naročito treba da obrate pažnju na svoju HSP decu. - Ako je dete povučeno, ne znači da nije društveno ili da se neće uklopiti u životu. Uklopiće se, ali na jedan drugačiji način. Treba ga samo podržavati. Takvo dete može da bude dobro u sviranju violine ili u pevanju. Ne bih se ja tako lako odrekla ove osobine – ističe naša sagovornica, i zaključuje: - Ranije se ova osobina povezivala sa neurotičnošću, ali je ovom knjigom stavljena tačka na to. Mislim da se talenti ovakvih ljudi nisu dovoljno vrednovali i da je trenutak da to menjamo svi zajedno. Ne možemo svi da budemo isti. I ne treba.
4 POP&Kultura
IN MEMORIAM
Piter Fonda (1940-2019)
Motor vas vodi na slobodan put. Tamo gde ja vozim nema graničn “Da me sada ucmeka zalutali metak ili velika bela ajkula dopliva i preseče me napola – znate šta? Bio je to đavolski dobar život”, napisao je Piter Fonda 2009. u kolumni za “Eskvajer”. Miona Kovačević PITER FONDA PREMINUO je u petak u svom domu u Kaliforniji od respiratornog zastoja kao posledice raka pluća. Imao je 79 godina. “Dok žalimo zbog gubitka ovog divnog i milostivog čoveka, želimo da svi slave njegov neukrotiv duh i ljubav prema životu. U čast Pitera, molimo vas da nazdravite slobodi”, zamolila je porodica Fonda, podsećajući na njegov kultni film “Goli u sedlu” (Easy Rider). Film je premijerno prikazan maja 1969. u Kanu. Reditelj Denis Hoper i Piter Fonda bili su glavni glumci i scenaristi zajedno sa Terijem Sadernom. Napisali su priču o dvojici dugokosih bajkera, Vajatu (Fonda) i Biliju (Hoper), na proputovanju po američkom jugozapadu i jugu, sa novcem koji su zaradili od dilovanja kokaina, “u potrazi za pravom Amerikom”, sprijateljivši se usput sa pijanim mladim advokatom Džordžom (Džek Nikolson) i izazvavši bes lokalnih provincijalaca koji će im na kraju doći glave. Piterov Vajat nosio je kožnu jaknu i kacigu sa američkom zastavom i vozio motor nazvan “Kapetan Amerika”, redefinišući tradicionalne vrednosti za novu, alternativnu kulturu hipi komuna. Film je snimljen za samo 380.000 dolara, a za sledeće tri godine prikazivanja zaradiće 40 miliona širom sveta. U Kanu je dočekan uz ovacije i nagrađen za debitantsku režiju. Američka premijera bila je 14. jula 1969. “Goli u sedlu” su za kinematografiju bili ono što je “Na putu” Džeka Keruaka bio za književnost, ocenio je “Holivud riporter”. Kao simbol buntovnog mladića Fonda je zajedno sa Mikom Džegerom, Džimijem Hendriksom, Muhamedom Alijem i Džonom Lenonom bio jedna od najpoštovanijih ikona kontrakulture. Uspeh “Golih u sedlu” podstakao je eru novog Holivuda s početka sedamdesetih i rađanje nezavisnog filma. Godine 1998. film je uvršten u bazu Američkog filmskog instituta kao jedan od 100 najboljih američkih ostvarenja od velikog kulturnog, istorijskog i estetskog značaja. Glumica Ilijana Daglas napisala je na svom Tviter profilu: “Počivaj u miru, Kapetane Amerika. Film ‘Goli u sedlu’ opisao je uspon hipi kulture, osudio establišment i slavio slobodu. Piter Fonda bio je otelovljenje tih vrednosti i usadio ih je u jednu generaciju.” Fonda je trebalo da se pojavi na proslavi povodom pola veka od premijere, 20. septembra u njujorškom “Radio siti mjuzik holu”. Planirana je specijalna projekcija sa živom pratećom muzikom.
Najavljeni su muzičari Džon Kej (Steppenwolf), Rodžer Megvin (The Byrds) i specijalni gosti, uz dirigovanje i produkciju Ti-Bouna Berneta. Piter je bio deo poznate glumačke familije: mlađi brat glumice Džejn, sin Henrija i otac Bridžet Fonda. U izjavi za javnost ubrzo pošto je izgubila brata, Džejn je poručila: “Veoma sam tužna. Bio je moj mali bata divnog srca. Pričalica u familiji. Provela sam divno vreme nasamo s njim poslednjih nekoliko dana. Otišao je smejući se.” Rođen je 23. februara 1940. u Njujorku. Otac Henri Fonda već je bio filmski gigant, poznat po ulogama kauboja i vojnika. Tokom većeg dela života Piter nije bio blizak sa njim, ali je rekao da su odnosi otoplili nekoliko godina pre Henrijeve smrti 1982. Džejn ga je ovako opisala u svojim memoarima 2005: “Piter je dobar, drag i osetljiv do srži. Nikada ne bi namerno povredio nikoga i ništa. Jednom me je ubeđivao da povrće ima dušu (bilo je to šezdesetih). Ima čudan, složen um koji vas usisava, um koji je opsednut detaljima od trenutaka iz detinjstva do kosmičkih pitanja, sa zapanjujućom količinom podataka između ta dva. Tata nije
Još je puteva koji čekaju ovog hrišćanskog dečaka. Ne, nije tačno. Ja sam ateista, ali šta sad, govorio je Piter Fonda
razumeo ni podržavao Piterovu osetljivost, nije mogao da ga vidi takvog kakav je. Umesto toga je pokušavao da ga svojim imidžom stoičke nezavisnosti natera da se postidi”. I Piter je u svojoj autobiografiji “Don’t Tell Dad” (Nemoj da kažeš tati) iz 1998. pisao o zategnutom i hladnom odnosu sa slavnim ocem. Opisavši lik koji je Henri tumačio u “Herojima Fort Apača” (1948), Džona Forda kao “namrgođenog, ogorčenog i strogog”, dodao je: “Kada me ljudi pitaju kakvo mi je bilo odrastanje kao sina Henrija Fonde, ja ih pitam da li su gledali film”. Međutim, priznao je potom da se na kraju sve završilo kako treba. Otac mu je na samrti rekao reči za kojima je čitav život čeznuo: “Hoću da znaš, sine, da te mnogo volim”. Piterova i Džejnina majka Franses Ford Simor bila je pripadnica američkog višeg društva, rođena u Kanadi. Udala se za Henrija 1936, godinu dana po smrti prvog supruga. Kada je saznala da Henri ima ljubavnicu, doživela je nervni slom i odvedena je u sanatorijum. Ubila se 1950, 10 dana posle svog 42. rođendana i tri i po meseca pošto joj je Henri zatražio razvod. Žiletom je sebi prerezala grkljan. Piter je imao 10 a Džejn 12 godina. Deci je rečeno da je preminula od infarkta. Poslali su ih u Nebrasku kod tetke i teče. Piter je tek pet godina kasnije otkrio istinu o njenoj smrti. Na svoj 11. rođendan slučajno se ranio pištoljem u stomak i skoro preminuo. Često je pričao o tome, naročito tokom tripovanja na esidu sa članovima bendova “The Beatles” i “The Byrds” kada bi im, navodno, rekao: “Znam kako je to kad si mrtav’”. Džon Lenon je potom iskoristio tu izjavu za stih u pesmi “She Said She Said”. Prve časove glume Piter je pohađao u Omahi, očevom rodnom gradu, dok je studirao na lokalnom univerzitetu. Pridružio se Komunalnom pozorištu, gde su mnogi glumci, uključujući Marlona Branda i Henrija Fondu, započeli svoje karijere.
U Njujork se vratio 1960. i počeo da radi na Brodveju, na televiziji i filmu. Uprkos markantnom izgledu nasleđenom od oca, nije bio konvencionalni primerak glavnog glumca u Holivudu. Sredinom šezdesetih uspostavio je “solidnu reputaciju odmetnika”, kako je “Plejboj” napisao. Postao je nekonformista, pustio kosu i redovno uzimao LSD, svesno želevši da se distancira od “zvanične” filmske industrije. Iako nikada nije dostigao status koji su imali njegovi otac i sestra, “Goli u sedlu” zagarantovali su mu mesto u popularnoj kulturi. Motor je vozio pred kamerama i 2007. u filmovima “Divlje svinje” sa Džonom Travoltom i “Goust rajder” sa Nikolasom Kejdžom. U intervjuu iz iste godine, kojim je promovisao rimejk klasika “U 3.10 za Jumu” sa Raselom Krouom i Kristijanom Bejlom, priznao je da mu vožnja motora pomaže da se fokusira:
POP&Kultura 5
NA VEST O SMRTI PITERA FONDE
nika “Vozim ’MV agustu’, italijanski trkački motor. Traži od vas koncentraciju. Morate da se fokusirate, a u mom životu, u ovom poslu, to je ponekad teško. Motor vas izvodi na slobodan put. Tamo gde ja vozim nema graničnika. Još je puteva koji čekaju ovog hrišćanskog dečaka. Ne, nije tačno. Ja sam ateista, ali šta sad.” Sredinom sedamdesetih preselio se u Montanu i živeo u zajednici umetnika i odmetnika u koju su često navraćali Džef Bridžiz i Sem Pekinpo. Kada je 1997. nominovan za Oskara za lik usamljenog pčelara, vijetnamskog veterana u “Julijevom zlatu”, već je važio za svojevrsnog pustinjaka. “Većina ne može da se druži sa mnom jer imam tendenciju da budem nepovezan”, rekao je tom prilikom. Oskara mu je “oteo” Džek Nikolson
Piše Miroljub Stojanović za film “Dobro da bolje ne može biti”. U svom govoru Nikolson je rekao: “Velika je čast biti na bilo kojoj listi sa mojim starim ortakom motociklistom Fondom”. Tri godine kasnije nagrađen je Zlatnim globusom za ulogu u TV filmu “Stradanje Ajn Rand”. Snimao je sve donedavno. Posthumno će se pojaviti u filmovima “The Last full Measure” krajem godine i “Skate God” 2020. Ženio se tri puta. Sadašnju suprugu, 14 godina mlađu Margaret de Vogelere, upoznao je još 1974. “Ali je njen otac bio protiv toga da mu se ćerka zabavlja sa glumcem i komunistom”, rekao je Piter. Venčali su se tek 2011. na Havajima, iste godine kada je dobio razvod od druge supruge Porše Kroket (u braku su bili od 1975). Iz prvog braka, sa umetnicom Suzan Bruer (1961-1974) ima dvoje dece: Džastina i Bridžet.
Nesporno je da je smrću Pitera Fonde svet filma izgubio jednu od svojih legendi. OD FILMA “GOLI u sedlu”, 1969, reditelja Denisa Hopera, manifestnog filma probuđene Amerike, u kojem se proslavio ulogom Vajata, jednog od vozača motocikla, Piter Fonda je postao ikonički glumac. On je to bio i ostao sve do poslednjeg dana svog glumačkog života. Ruku na srce, Piter Fonda je u mnogo većoj meri bio značajan, ali ne i veliki glumac i njegov glumački saldo je u velikoj meri statusni saldo. Odnosno, neodvojiv je od epohe koja ga je iznedrila i koja ga je definisala i koju je on oličavao na tako neponovljiv način. No, upravo su “Goli u sedlu”, koliko god bili presudni za njegovu glumačku afirmaciju i kasniji glumački angažman, od njega, bar za neke filmske znalce, stvorili ”glumca jednog filma” i on nikada kasnije nije ponovio glumački uspeh iz ovog kultnog filma. Piter Fonda, rođen 1940, svoju glumačku karijeru počeo je na televiziji 1962, glumeći u blizu desetak TV serija, a prvu značajniju filmsku ulogu ostvaruje u filmu “Lilit” Roberta Rosena 1964. godine i u kojem su mu glumački partneri bili Voren Biti i Džin Siberg. Godine 1966. uzima ga pod svoje veliki Rodžer Korman i daje mu ulogu Hevenli Bluza u čuvenom filmu “Divlji anđeli” (partnerka mu je Nensi Sinatra), koji, prikazom života članova jedne motociklističke bande, kao da anticipira ne samo duh subverzije kasnih šezdesetih no direktno navešćuje profil filozofičnog luzera Vajata “Golih u sedlu”. Čak i u filmovima koje je režirao (tri su takva u njegovoj karijeri, a svakako je najuspeliji “Nemirni kauboj” iz 1971. godine), Piter Fonda je stvorio osoben, teško ponovljiv stil glume koji je u holivudskim konstelacijama s kraja šezdesetih i tokom čitavih sedamdesetih pre bio na zalasku no što ga je nadolazeći talas reditelja i filmova smatrao inkarnirajućim prototipom. Imidž neprilagođenog sofisticiranog gubitnika koji je redovno u sukobu sa sistemom, ali neguje jedan tip anahronog stoicizma bio je najpre
njegovo generičko glumačko određenje, ali i generacijska potreba onoga vremena. No, možda mnogo više od toga, bivajuću upravo u tolikoj meri decentrirani antijunak, Piter Fonda je imponovao svojim ”kulirajućim” nastupom jednako kao i komplementarnim stavom u odnosu na političko ponašanje svoje zemlje. Bez obzira što se stil glume Pitera Fonde teško može opisati terminom ”nevidljive glume”, njega takođe krasi odsustvo ma kog tipa teatralnosti ili dramske prenaglašenosti, i njegov glumački dijapazon jednostavno ne pripada registru velikih transformativnih mogućnosti, što najpre ide u
Svakako nije bez značaja za beogradsku filmsku sredinu to što je Piter Fonda u januaru 1971. bio gost Festa
prilog velikim glumcima. Svakako nije bez značaja za beogradsku filmsku sredinu što je Piter Fonda u januaru 1971 bio gost Festa, a povod za njegov dolazak je bilo upravo premijerno jugoslovensko prikazivanje “Golih u sedlu”. Tom prilikom popularni glumac izazvao je najveće interesovanje, a i prisustvovao je svečanoj akademiji održanoj u dvorani bioskopa “Kozara” povodom prve filmske predstave prikazane u Beogradu. Radovan Popović u svojoj knjizi “Slavni gosti Srbije 20. veka” pripisuje mu sledeće reči: “Volim sredine u kojima se govori samo o filmu i živi samo za film. Takva je ova beogradska publika, ova sredina u kojoj se izvrsno osećam…”.
6 POP&Kultura
Pola veka Vudstoka Pre 50 godina, od 15. do 18. avgusta, održan je do tada najveći muzički festival na svetu, nazvan Festival muzike i umetnosti ili kako je na plakatu najavljeno - “Tri dana ljubavi i mira”, kasnije poznatiji kao Vudstok. Očekivanih 50.000 ljudi na farmi u Vajt Lejku, Betel, u državi Njujork, pretvorilo se u pola miliona ljudi, te je tako ovaj događaj ostao upisan u istoriji ne samo rok muzike, već i popularne kulture, kulture protesta, antiratnog sentimenta i načina razmišljanja čitave jedne generacije.
Blato, dezorganizacija, strašno puno droge i mnogo loše muzike
ŠTA JE VUDSTOK značio tada u Americi i kod nas, šta se sve promenilo od tada i da li je u današnje vreme moguće zamisliti takav jedan događaj bili su neke od tema tribine „Dan ljubavi i mira“ organizovane u KC “Grad”, a učesnici u razgovoru su bili Žikica Simić, radio-voditelj, Petar Janjatović, muzički kritičar, Vera Ranković, slikarka i posetiteljka Vudstoka 1969. godine, prof. dr Marko Šuica, istoričar, i moderatorka prof. dr Radina Vučetić, istoričarka. Organizatori festivala Vudstok su bila četiri biznismena, od kojih su dvojica bili pravi biznismeni Džon Roberts i Džoel Rozenman, a druga dvojica su bili muzički producenti Majkl Lang i Arti Korntfild, koji su takođe u neku ruku bili biznismeni. Najstariji od njih četvorice je imao samo 26 godina, a jedini koncert na kome je do tada bio Roberts (koji je uložio najveći kapital) bio je koncert sastava “The Beach Boys”. Uprkos svim problemima oko organizacije, ovo je ostao najznačajniji muzički festival popularne kulture i kontrakulture sve do danas. - Paradoksi su da je trebalo da se održi u Vudstoku i tako je i nazvan, a održan je stotinak kilometara dalje. Na njenu nisu učestvovali svi oni koji su bili planirani. Tri dana u avgustu je padala kiša, ali bez obzira na sve to što nije možda bilo kako su organizatori zamislili mi smo dobili najznačajniji događaj kontrakulture 20. veka. Oko pola miliona ljudi je bilo na Vudstoku, što je skoro identičan broj od 475.000 američkih vojnika koji su u tom momentu bili u Vijetnamu. Dve Amerike - navela je Radina Vučetić u uvodu razgovora. Ona je opisala u kakvim okolnostima tih burnih šezdesetih godina se dogodio festival. - Šezdesetih je bio vrhunac Hladnog rata, podizanje Berlinskog zida, kubanska raketna kriza, ubistva Džona Kenedija, Bobija Kenedija, Martina Lutera Kinga, ubistva nekoliko vođa pokreta “Crni panteri”... Znači, imamo eskalaciju nasilja, rata u Vijetnamu od 1965. Ali takođe imamo uspon pokreta za građansko društvo. Ono što su Afroamerikanci uspeli za sebe da urade tokom šezdesetih godina je veoma značajno. Ono što su učinile žene za ženski pokret, LGBT zajednica, američki starosedeoci... sve se to dešavalo tih godina i zato možemo da govorimo o fenomenu Vudstoka - istakla je Vučetićeva.
PROFIMEDIA.RS
Priredio Neven Džodan
Hendriksova himna
Za mnoge je nastup Džimija Hendriksa poslednjeg dana, u ponedeljak u jutarnjim časovima, bio vrhunac festivala kada je odsvirao američku himnu. Izvođenje američke himne na ovakav način jeste jedan od najikoničkijih momenata ovog festivala i kako je Majkl Lang, jedan od ključnih ljudi u organizaciji Vudstok festivala zapisao: “U ovom izvođenju Hendriksove himne zapravo su kompletne šezdesete. Tu možete da čujete zvuke bombi, eksplozija, rata i protestnih marševa”. Razne debate su održane na temu da li je to patriotski čin ili nije, podsetila je Radina Vučetić. Muzički kritičar Petar Janjatović je rekao da je teško sada ocenjivati šta je Hendriks hteo da kaže time što je odvirao onako distorziranu američku himnu. - Moja procena je da je on na taj način hteo da pokaže kakvu Ameriku oni žele. Dakle, drastično drugačiju od one kakva je ona bila u tom trenutku. Mi smo nažalost devedesetih godina imali slično iskustvo kao što su mladi u vreme Vudstoka ima-
li sa Vijetnamom. Dakle, nasilne mobilizacije, jeziva propaganda, ali ceo taj pokret mladih ljudi je doneo slično kao kada su bili protesti u Srbiji devedesetih godina, neverovatnu količinu humora, pameti, pa čak i optimizma. Taj momenat tih šezdesetih godina je bio fenomenalan jer je dozvolio novim generacijama da se bore protiv autoriteta koje su imali. A ti autoriteti su bili jezivi. Odjednom se otvorio prostor vezan za seks, slobodu, drugačiju muziku i nešto što jeste hedonizam. Ja mislim da je hedonizam jedna od stvari koja je upropastila hipi pokret, ali je teško odoleti - kazao je Petar Janjatović. Žikica Simić je često pisao o značaju rokenrola šezdesetih i kontrakulture. - Ja sam tada bio gimnazijalac i postoji ona izreka “ko se seća šezdesetih, taj nije bio u šezdesetim”, tako da se ni ja ne sećam svega baš najbolje, ali se sećam značaja koji je rok muzika imala za našu generaciju. To je bio trenutak u vremenu kada se jedna generacija koja je stasala posle Drugog svetskog rata odjednom pronašla svoju muziku, ideju vodilju ka nekom novom svetu o kojem su imali pravo da maštaju. Rok muzika je postala zaista jako važna
zbog toga što je imala oreol pobune i nečeg potpuno novog. To je bio saundtrek za čitav niz zbivanja koji su bili veoma važni u to vreme, a te pesme su donosile jedan potpuno novi senzibilitet koji je bio potreban nama da se sami otkrijemo... Tamo ništa nije funkcionisalo, počevši od vremena, droge, saobraćaja..., ali je nekako sve ostalo fantastično jer mislim da je ipak muzika najvažnija stvar u svemu tome. Muzika je katalizator za sve te društvene promene i sve se poklopilo. Pazite, festival je počeo sa Riči Hejvens, to je potpuno slučajno, ali Riči Hejvens je tada odsvirao “Freedom” koja je postala himna koja je ostala do dan danas. Sa tolikom energijom i strašću je odsvirao tu pesmu koja slavi slobodu. Onda se pojavio Karlos Santana pravo niotkuda i odsvirao najbolji koncert na Vudstoku i započeo svoju fantastičnu karijeru koja traje i dan-danas. Pojavili su se “Crosby, Stills, Nash & Young”, supergrupa sa drugim nastupom u njihovoj karijeri, koji su napravili fantastičan koncert. “Mountain” su debitovali, sve je to nekako leglo. Moj favorit od muzike koja se desila tamo je upravo Džimi Hendriks, koji je odsvirao himnu u metaforičkom, u isto-
POP&Kultura 7
Čak i oni koji su bili protiv Vudstoka odali su priznanje da pola miliona ljudi na jednom mestu bude bez incidenta je potpuno neverovatno
UROŠ ARSIĆ
Moderatorka: Prof. dr Radina Vučetić i učesnici u razgovoru: Petar Janjatović, Vera Ranković, prof. dr Marko Šuica i Žikica Simić
rijskom, u kojem god hoćete smislu i bio vrhunac festivala jer on je tu himnu distorzirao maksimalno i na neki način je to metafora te generacije, odnosno njenog odnosa prema zvaničnoj Americi i kako ona to sve vidi i kako teba da se promeni. To je mislim vrhunac festivala i Riči Hejvens, a moj intimni vrhunac su “Ten Years After” - otkrio je Žikica Simić.
Svedočanstvo To je bilo vreme droge seksa i rokenrola, a među tom masom sveta je bila i Vera Ranković iz tadašnje Jugoslavije, nema mnogo ljudi odavde koji mogu da se pohvale time. - Ja sam posle osnovne škole otišla u Ameriku da živim sa tetkom i tečom. Otišla sam na godinu dana da naučim engleski, a ostala sam tamo da završim srednju školu, a onda sam primljena na akademiju i to se upravo poklopilo hronološki sa rađanjem hipi pokreta. Tako da smo mi na akademiji bili vrlo angažovani. Hipi pokret je imao dve struje, jedna je bila otkrivanje sebe i menjanje načina života na ličnom planu. Oni su odbacivali onaj
konformizam pedesetih godina, ono što se očekivalo: da završiš školu, da se oženiš i da uzmeš hipoteku, da se okuješ dugovima i da praviš karijeru... Jedan deo tih hipika je želeo da to promeni. Sa televizijom su se pojavile reklame i konzumerizam i mi smo to odbijali jer smo smatrali da je život više od materijalnih dobara i želeli smo da promenimo svet. I izgledalo je kao da je to moguće. Znači, jedan deo hipika su bili oni koji su eksperimentisali sa esidom, LSD-om i marihuanom i pokušavali da proširenjem uma promene svoju ličnost, konkretno da promene način života tako što će da odbace to materijalno i da žive u komunama - ispričala je Vera i napomenula da je ona pripadala drugom delu hipi pokreta koji je je bio vrlo politički angažovan. - Mi smo hteli da promenimo svet, ali ne kroz sebe individualno nego kroz svoje okruženje. Mi smo bili vrlo aktivni u antiratnim protestima. Boston je bio jedan od centara pored Vašingtona na istočnoj obali. Ta serija velikih protesta se zvala “moratorijum”. Te godine kada je bio Vudstok, u aprilu je bio ogroman protest u Vašingtonu, pohod na Belu kuću. To se smenji-
valo, a muzički festivali su bili jedna ekspresija, način izražavanja našeg bunta, dok je drugi način bio borba protiv establišmenta. Kad je bio Vijetnamski rat, svi su mogli biti mobilisani jer su oni to izvlačili kao lutriju, tu je bila i borba za jednakost, protiv rasne diskriminacije koja je još uvek postojala u to vreme u Americi, borba za ženska prava, za LGBT prava... I mi smo na akademiji pravili proteste, spavali smo tamo, vrlo smo bili angažovani opisala je Vera, a zatim se prisetila odlaska na čuveni Vudstok. - Što se samog Vudstoka tiče, ja iznutra nisam bila ni svesna čemu prisustvujem iako nisam bila drogirana, pušila sam travu, to su svi radili i zbog toga se nije hapsilo tamo. Međutim, moje društvo i ja nismo želeli da se povučemo iz života i nismo probali esid. Mi smo došli u petak, imali smo onaj šareni kombi sa kojim smo inače svaki vikend išli na neki festival ili protest jer je Vudstok bio samo jedan u nizu festivala i po meni ničim nije iskakao osim tom masovnošću. To je bila jedna bina tamo u daljini, grmelo je... Niko se nije držao rasporeda, neki su svirali 45 minuta, neki dva sata i bilo ih je mnogo, i ko će da ih sluša sve. Tako da imam neke momente koje pamtim i kada neko priča o Vudstoku onda se prisećam kako je to bilo. U petak je bila strašna gužva, parkirali smo se dosta daleko, u subotu i nedelju je padala strašna kiša, svuda je bilo blato, ali mi smo imali kombi tako da smo spavali unutra, nagurani kao sardine. Bila je totalno opuštena atmosfera. Nismo bili ni gladni ni žedni i to nam nije ni bilo važno iako ništa tamo nije bilo dobro organizovano jer se nije očekivalo toliko sveta. U subotu je počela svirka u 12 sati i to je trajalo i trajalo, bila je strašna kiša pa je bila pauza, u nedelju je isto padala kiša i mi smo u nedelju kasno popodne otišli - prisetila se Vera tog događaja, a kada se vratila u Jugoslaviju, ona je ostala dosledna idejama hipi pokreta, bila je slikarka, radila je na Radio-televiziji Beograd, a danas ima organik farmu.
Mitovi i paradoksi O samom Vudstoku ima dosta protivrečnosti, zove se Vudstok, a nije se desio u Vudstoku, toliko je bila jaka ta poruka o antiestablišmentu i antikapitalizmu, a zapravo se zaradilo na Vudstoku. Hendriks je svirao u ponedeljak ujutro, a dosta ljudi je otišlo bez obzira što su bili hipici, u ponedeljak je moralo da se pojavi na poslu. Zbog toga istoričar Marko Šuica napominje da je veoma važno sagledati svaku pojavu iz više uglova. - U vrenme kada se Vudstok odigrao, za njega su znali samo oni čiji su rođaci i deca bili tamo prisutni u publici. On nije dobio takav publicitet van tog kruga pop kulture kakav je dobio kasnije. Vudstok
je postao simbolom tek nakon dokumentarca koji je izrežiran, koji je selektivan i koji je izvukao najbolje momente. Još jedan od paradoksa je da je najpoznatiju pesmu o Vudstoku napravila osoba koja na Vudstoku nije bila. Reč je o Džoni Mičel. U svakom slučaju, imamo informacije koje su selektivne, ko se čega seća, to je veoma upitno - ističe Šuica. Zato ponavlja da je veoma važno koristiti različite izvore informacija da bi mogla cela slika da se sklopi. - Ja imam različita svedočanstva učesnika, kako onih koji su bili u publici, preko onih koji su bili menadžeri, do onih koji su bili na sceni: muzičari, tehničari... Svi se slažu oko ovih stvari: da je bilo blato, dezorganizacija, strašno puno droge i mnogo loše muzike. Ključni momenat po meni jeste Džimi Hendriks i Majkl Lang šta je govorio o njegovom nastupu, a zapravo najbolji deo Vudstoka je “Soul Sacrifice” od Santane, koji je bio autsajder, koji nije imao ploču, koji je došao tamo i njega je Vudstok izbacio. I “Country Joe and the Fish”, antiratna pesma “I Feel Like I’m Fixin’ To Die Rag” koja je nastala 1965. i trebalo joj je četiri godine da ona postane himna jedne generacije. Različiti uglovi i različiti stavovi, doživljaji Vudstoka kreirali su se iz različitih krugova. Svi se slažu da je organizacija bila katastrofalna, muzičari su kasnili, nisu mogli da dođu do bine, neki su dolazili helikopterima... Ovo je bio prvi takav događaj u istoriji koji je organizovan tako kako je mogao, sa neverovatnim brojem ljudi koji nije očekivan. Ono što je neverovatno je da nije bilo nasilja, ljudi su sami sebe disciplinovali. Čak i oni koji su bili protiv Vudstoka odali su priznanje što pola miliona ljudi na jednom mestu nisu napravili nijedan incident, što je potpuno neverovatno - zaključio je Marko Šuica.
Zašto Vudstok nije moguć danas Nešto kao što je bio Vudstok više nikad se nije ponovilo, a pitanje je da li je tako nešto moguće danas. - Nema više tih ljudi. Svet se promenilo. Mlade generacije su korumpirane na neki način, kako od strane establišmenta, tako i od velikih kompanija od kojih očekuju posao. A nemamo više ni Džimija Hendriksa ni Dženis Džoplin, rokenrol se promenio, sada su to sve instant zvezde, svet je sad drugačiji. To što je doneo rokenrol i Vudstok možda treba tražiti u nekim drugim sferama, možda su to ove izbeglice koje idu, možda su to siromašni koji više neće da trpe siromaštvo - navodi Žikica Simić. Marko Šuica dodaje i da se promenio način komunikacije. - Teško je očekivati da se određeni fenomeni iz istorije ponavljaju. Dogodiće se nešto novo u drugačijem formatu.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Serija Kako je Igra prestola uticala na R. R. Martina i pisanje kraja knjige
Nije bilo nimalo dobro za moje zdravlje TV serija “Igra prestola” došla je do svog kraja, manje ili više zadovoljavajućeg, ali Džordž R. R. Martin, autor književnog serijala od kojeg je sve počelo, tvrdi da to neće nimalo uticati na završetak koji on tek treba da napiše.
Peticija Serija “Igra prestola” završena je maja ove godine, posle osam sezona. Kraj koji su napisali Dejvid Beniof i Den Vajs toliko je razočarao deo auditorijuma, da je do danas više od milion ljudi potpisalo peticiju da se snimi novi, potencijalno bolji završetak. Beniof i Vajs prošli su u celoj priči neokaljani, naprotiv: nedavno su potpisali petogodišnji ugovor sa “Netfliksom” težak 250 miliona dolara, a “Dizni” ih je angažovao na pisanju i nadgledanju scenarijâ za naredna tri filma iz serijala “Ratovi zvezda”.
Priredila: Zoja Panić AUTOR BESTSELERA “PESMA leda i vatre”, literarne sage na kojoj je zasnovan TV fenomen zvani “Igra prestola”, Džordž R. R. Martin ima pune ruke posla. Čeka ga završetak “Vetrova zime”, šestog nastavka, a zatim pisanje sedme i poslednje knjige, “San o proleću”. Onda je na redu rad na scenarijima, montiranju i produkciji TV serija koje će biti izdanci “Igre prestola”, uglavnom smeštenih u Vesteros nekoliko hiljada godina pre glavne radnje. U intervjuu za “Obzerver” Amerikanac koji inače retko istupa u javnosti, nije hteo da govori o kontroverznom završetku serije “Igra prestola”, ali je priznao da mu je sam kraj doneo olakšanje i skinuo ogroman teret sa pleća. - U periodu od nekoliko godina teorijski je bilo moguće da sustignem tempo serije, da sam brže štancovao knjige. Stres je bio ogroman. Mislim da to nije bilo nimalo dobro za moje zdravlje. Na kraju me je ono što je trebalo da me ubrza, zapravo, usporilo. Moj ritam je oko četiri stranice dnevno, za seriju je trebalo da pišem 40 dnevno. I stalno me je grizla savest zašto to ne postižem, izjedao sam sebe. Sada se osećam oslobođeno jer s mirom mogu da radim u svom ritmu. Stresa ima manje ali je i dalje tu. Kada završim “San o proleću”, moraćete da me privežete za Zemlju - kaže Mar-
tin koji 20. septembra puni 71 godinu. Uprkos izbegavanju odgovora o završetku serije, očigledno je da prema njoj ima dvosmislen odnos. S jedne strane kaže da mu je “potpuno promenila život”, a sa druge da “serija i knjige nisu isto, premda su blisko povezane”. Ali, izričit je u tome da kraj serije neće uticati na njegov kraj. - U mom slučaju, kraj “Igre prestola” ništa nije promenio... Kao što Rik Nelson kaže u pesmi Garden Party, “ne možeš svima ugoditi, zato moraš da ugodiš sebi” - odgovara pisac. Takav stav provlači se i kroz najnoviju knjigu “Vatra i krv” (Laguna, 2019), istoriju porodice Targarjen 300 godina pre Deneris, a koja je nastala iz njegove želje da “ponovi popularne gozbe, ratove, osvajanja, brakove i zavade”, iako zna da nije svaki fan oduševljen idejom da šeta vesteroskim stranputicama. - Vesteros je postao ogroman i znam da to frustira neke moje poštovaoce koji bi radije da se držim glavne priče, to jest sedam tomova “Pesme leda i vatre”. Ali, ja sam skoro od prvog dana tu video brojne druge mogućnosti i dru-
ge priče koje leže zakopane objašnjava autor. Zanimljivo je da je “Pesmu o ledu i vatri” pisao sa ekstremno zamršenim zapletom, vukovima i zmajevima, brojnim famillijama i njihovim dvorcima, “da nikada ne bi bila ekranizovana”. Ali, “pošto je život pun malih ironija i bogova nestašluka, to delo koje je zamišljeno da bude nemoguće preneti na ekran, postalo je najpopularnija televizijska serija nas vetu”. Iako je svestan da će, recimo, Piter Dinklidž za gledaoce uvek biti Tirion Lanister, za Martina nije bilo tako. - Počeo sam da pišem knjige 1991. i kada je serija krenula da se emituje, ja sam sa svojim likovima bio već 20 godina. Urezali su mi se u um - otkriva. U početku, dok su samo knjige bile hit a serija ni na pomolu, uživao je u okupljanjima obožavalaca. Često ih je posećivao, čak se sa mnogima i sprijateljio. Sada ih je već previše. - Ne mogu više da upoznajem nove ljude, mnogo ih je. Siguran sam da su očaravajući, kao i oni prethodni, ali ne želim da se pojavim na žurci gde ljudi stoje u beskrajnom redu i čekaju na selfi sa mnom. To više nije zabava,
kao što je nekada bila, to je sada postao posao - priznaje Martin. Žali za tim danima i zato što više ne može da radi ono što najviše voli: da posećuje knjižare, luta “od police do police, ponešto pročitam i izađem sa gomilom knjiga za koje nisam čuo pre ulaska”. Ne samo da ne posećuje knjižare, više ne ide ni na internet. - Ne želim da razne teorije koje fanovi razvijaju utiču na moje pisanje. Neke su ispravne, neke pogrešne, ali neka im, nek se zanimaju, ja ću ih se kloniti. Kada završim sve knjige i sami će otkriti gde su grešili - napominje Amerikanac. U tom smislu, svaka reakcija na sadržaj, čak i ona najgnevnija, treba da bude razlog za slavlje, dodaje on. - Zahvalan sam na svim emotivnim reakcijama, bilo na film ili seriju, jer fikcija se i vrti oko osećanja. Ako želiš da izneseš neki intelektualni argument ili ubediš nekoga, napiši esej, kolumnu, nešto u domenu publicistike. Kod fikcije bi trebalo bi da se osećate kao da i sami proživljavate sve ono što čitate ili gledate. Ako vam je svejedno kada neki lik umre, onda je autor negde omanuo - smatra Martin.
Uspeh Prva knjiga, “Pesma o ledu i vatri”, objavljena je 1996. Prva sezona serije “Igra prestola” emitovana je 2011. Zbirni uspeh knjiga i serije doneo je Martinu bogatstvo od 65 miliona dolara, procenjuju američki mediji. Pisca je do sada najviše oduševilo to što njegovi čitaoci nisu odavali redosled događaja tokom emitovanja serije i što su uporno čuvali tajne skrivene između korica. - Činjenica da niko nije pokvario gledaocima “Crvenu svadbu” jedan je od najvećih kurioziteta u istoriji televizije. Milioni čitalaca su znali šta će se desiti i nisu otkrili ništa. Umesto toga su uradili nešto drugo, takođe krajnje neočekivano: snimali su šokantne reakcije svojih voljenih. Da li se to ikada desilo u istoriji televizije? Ne, koliko ja znam - ističe pisac.