Put povratka

1

PUT POVRATKA

Sećanja na Alžir II

2

...Zar ratovi nikada neće prestati.

Hoće li biti dovoljno vremena za mir? Đurđevak to ne zna.

„Lily of The Valley“ Freddi Mercury

3

PUT POVRATKA 1. Stvarni snovi 2. Noć Mediterana 3. Iskrcavanje 4. Prah 5. Marsej-Manton 6. Igra ptica 7. Manton-Milano 8. On 9. Uskovitlani svetovi 10. Priča obrnutog smera 11. Olivera 12. El Đezair 13. Branka 14. Krugovi 15. Riad-el Feth 16. Ivon 17. Ambasada 18. Amin i dobri duh 19. Akvadukt 20. Kartagina 21. Uspavanka 22. Talasi i biseri 23. Život u knjizi VELIKO SPREMANJE DUŠE 24. Smena 25. Trst 26. Slovenija 27. Hrvatska 28. Ta noć 29. Uzdah 30. Otac i kći 31. Beograd 32. Bugarska 33. Vir vremena 34. Sofija 35. Negativ slike 36. Srbija 37. Mag i ja života 38. Pogledaj nebo 39. Put Mirisa

4

40. Zemlja čuda 41. Izgubljena duša 42. Tebi 43. Beba 44. 1,2,3 sunca DECA ALŽIRA 45. Saharska ruža 46. Branina sećanja 47. Kristinina sećanja 48. Oliverina sećanja 49. 1,2,3 Sunca

5

Lagani povetarac, pomeri zavesu, koja dodirne žicu na gitari i odsvira jednu tanku i nežnu notu. Priča dođe i spusti se niz vrat, obišavši čivije i kroz notu koja se sama odsvirala nađe put da iz beskrajnog nepoznatog siđe u stvanost. Od te se sile jedino, kažu, čovek ne može odbraniti. Od ljubavi.

Stvarni snovi

Nikada neću znati, kako se sve ustvari desilo. Ili ustvari već znam. Čini mi se da naslućujem. Slike koje se stvaraju oko nas i koje ne primećujemo su gotove scene, budućih događaja. I svi elementi našeg sveta se ustvari već nalaze u našoj okolini.

Plutaju. Mi mislimo da živimo život i prolazimo kraj njih, kao čamac, odgurnuvši ih talasom, a oni se opet nošeni virom ponovo priljubljuju uz pramac i tako prelaze u sledeću sliku. Imamo samo te oblike i boje. Mi pomeramo buduće događaje, najpre slučajno a zatim ako spoznamo delić smisla i namerno. Elementi se poređaju uvek u drugom sledu, sve u zavisnosti od toga kakav smo pokret napravili. Njihov niz je naizgled beskrajan, a u stvari su to davno poznata zrna od kojih treba da napravimo sledeću bezvremenu sliku, sna.

Sanjali smo o odlasku u noćima. Onda smo sanjali o povratku. Videli smo sebe kako prilazimo zgradi. Videli smo da je sve prošlo. I onda smo se našli u toj sceni. Kakvi bi smo postali da smo ostali? Kako bi se elementi života tada poređali? Sigurna sam da bi svi bili tu, možda razbacani unaokolo, možda drugačijim magnetom prilepljeni, i imali sasvim drugu boju ali bi opstali. Koliko toga ustvari možemo promeniti od zadatih nam, jutara. Samo snove ustvari. I bez vremena kao rastvora, tako je jednostavno, postojati. Dovoljno je samo poželeti, i odsanjati. Stvarnost postaje tako samo sledeća slika u koju ukoračimo i kroz koju prođemo. Neke od njih se mogu prepoznati kao fotografije. Može se, stvarno, nekad u njima videti taj prolaz i taj korak u novi ram.

Slike iz Alžira su zbog boja koje se stvaraju u srcu tog svetla Afrike, eksplozija ispisana, čistom ljubavi. Zaronjene četkice nikad ne mogu otpustiti svu boju koju nose u sebi. Uvek u njima ostane sasvim dovoljno boje za jednu drugačiju i novu sliku. Snaga naše molitve povratka je bila jača od želja da ostanemo. Bar je bila starija i tako su sve drug slike, posle nje odsanjane, morale stati u red. Niska drugih snova je činila niz koji je mogao da postane jedna sasvim drugačija ogrlica. U ovoj našoj, bile su upletene šarene boje na pločici od srebra. Oblik te pločice je imao četiri kraja. Samo jedan je bio duži od ostalih. Svi su mogli stati na dlan.

6

Stvarnost je čudan osećaj da je nešto završeno. Ono što joj predhodi je san kao i ono u čega ponovo zaronimo, kada vidimo da smo se probudili. Šta ostaje posle sna? Ostaje saznanje da je postojao i da se ispunio. Ili će se ispuniti u nekom sledećem krugu. Krivina nas već uvlači u tok poznatog. Pokušavamo da prepoznamo bilo šta na tom splavu, uspešnog povratka i još uvek ne uspevamo.

Ne znam da li ćemo još jednom stići da u životu osetimo takvo ubrzanje i silu malenog zakrivljenog zvuka iz školjke?

Dani samo postoje, dok zbunjeno tražimo među poznatim stvarima, svoje mesto.

I svi naši dodeljeni nam elementi su nepotopljeni morem, isplivali sa nama na iz sna već, poznatu obalu povratka, samo su sada tako istrgnuti silom, ležali bez svrhe svuda oko nas.

Da li ima još života posle odsanjanih snova? Verujem da ima. I sigurno je potrebno samo još neke hrabrije snove sanjati i u njih utonuti bez straha. Već se čuje zvuk sa novog broda koji dolazi po nas. Čekamo ga.

Noć Mediterana

U taj dan odlaska, uvek mogu ući kroz tu rupicu napravljenu od malenog kruga, heklicom. Niti beline koji se povezuju i raspliću, prave šaru neizmerne lepote. I bez obzira da li počinju ili se završavaju, događaji i dani, uvek je to što ih sve povezuje samo ta konačnost utkana u oblike koji nastaju. Snaga kojom maleni pauk docrtava krug i nezaustavljivo nadiranje jutra, koje će obasjati te niti, tek tada vidljive, ista je sila. Svekoliko osećanje topline koje nastaje od tako jednostavne sreće stvaranja svog sveta, greje misao koja prolazi kroz vreme, nošena mirisom mokrog jutra.

Uzdrhtalost tuge u našim srcima i telima, odlomljena jecajima, u vazduhu sumraka koji je opkoljavao grad u sceni odlaska, bojila se u rastopljenoj sepiji i rasla je u svim pravcima, ka gradu, ka pristaništu, ka dubini, ka pučini, odjeknula je i zatresla je sve oko nas. Drhtao je dah, drhtao je dan, u istoj aplitudi konačnog. Onda je buka tih drhtaja kojom smo bili opkoljeni, prešla i na sve ostalo. Veliki dimnjak broda, ograda, paluba, stepenice koje pokušavamo da pričvrstimo korakom. Ništa više ne miruje. To brod u punom gasu uokviruje penastu belu krivinu, naglo i bez čekanja na još neki pogled ka slici belog grada.

Alger la blanche, stajao je odmaknut već kao stopljena pozadina negde u uglu, poslednje suze, ostale tamo na najvišoj tački broda dostupnoj samo odlazećima.

7

Ivica krme broda jasno je već oivičavala nas tako naglo odvojene, od svega nam poznatog, od svega što je tako naglo raskorenjeno i rascepljeno na dva dela.

Naši životi su se upravo kao skalpelom, razdvojili, bespovratno i konačno.

Da nije bilo te odluke o odlasku i prihvatanju jednog novog života, ne bi bilo ni ove korice na toj knjizi priča, ne bi bilo ovakvih nas.

Ovako, smo bili svedoci uživo, završetka jedne od mnogih priča i životnih poglavlja, koja se i onako prepliću i bez našeg znanja, Neprestano. U nekim trenucima, život nam pruži mogućnost da to ne samo osetimo nego i vidimo, odgledamo, kao kratku viziju stvarnosti i trenutka, protkanu vremenom prošlim, koje je još malo držalo kao celinu, tu sliku trena, u čestici manjoj od praha vode u vazduhu.

Drhtaji velike mašine, tresli su telo grdosije. Od tog vibriranja, raspadale su su misli, odluke, želje, sećanja. Nestalo je ljudi i njihovih glasova, brzo smo napuštali svoje mesto u toj poslednjoj slici, silazeći preko stepenica, mostova, tražeći ulaz u utrobu. Misleći da će možda taj neprestani tresak, čim se sklonimo u zatvoreno i prestati.

Jasno označene klase na beloj farbi, vrata koja dele i odvajaju. Ljude. Na klase, na osnovu kupljenih karata, na osnovu mogućnosti. I onda tako razdvojeni na istom brodu, sa različitih uglova posmatraju a neki bez prozora na kabinama, samo osećaju, definitivnost svakog novog rastanka. Poslednji smo napustili, otvoreno nebo iznad glava, koje se mutilo razmazanim bojama pred oluju. To nismo tada znali. Naš lični i tako poseban osećaj deljenja od nečeg što još nismo definisali a što smo zavoleli, je potpuno obuzimao svaku misao.

Odvajanje. Kao i mnogo puta ranije u životu, i ovoga puta bilo je bolno. Ta bol koja je nastala traje i danas. Odvojiti se rastom, životom i novim vremenom od vremena starog je jedno. A nešto sasvim drugo je rasti i srasti u jednoj, sada smo tek svesni, predivnoj sredini i onda odjednom biti iz nje izvađen, odvojen, izmešten. To su iskustva koja doživljavaju svi oni koji su morali, napustiti svoj dom. A naš dom je eto izgleda sasvim slučajno i nenadano ostao svijen u jednom kutku sveta, za koji nikada nismo mogli ni da predpostavimo da će to,.. da bi to mogao i postati. Došli smo tako određeno i oročeno, da o tome nikada nismo ni mislili. Nismo se mi zaklonili u tu toplinu, ona je zagrlila nas. I to nas je zateklo. I te misli su se ljuljale sa našim nezgrapnim koracima, na brodu koji je u nekom neprestanom ljuljanju, ipak i plovio. Na sever. Zagazio u neke od onih naših pogleda sa peska plaže, ka Evropi. Nijedan od tih odlazećih pogleda nam se nije vratio, nego je evo došao po nas.

Ramenima se sudaramo sa zidovima hodnika i tražimo našu kabinu. U prostorima i prolazima nema nikoga. Dok se slika neprestano izvrće i uvija, najzad pronalazimo i magnetnom karticom otključavamo vrata, našeg minijaturnog brodskog sveta.

U dnu kadra je velika dioptrija, monokla koji bi trebao da nam osim svetla pruži i neku sliku pučine. Ali to je samo neka udaljena slika, ni slična onoj iz avionskih prozorčića. Suviše malena i bez lepote. Pena mora briše je stalno i razmazuje.

Tresci i podrhtavanje postaju još jači. Ni jedan korak ni mali predah. Sve je u pokretu. Pod na kom, pokušavamo da održimo ravnotežu, zidovi kabine, kreveti,

8

kao da su ljuljaške. Iz tašne vadim tablete za brodska putovanja, koje su nam uz najozbiljnija uveravanja da će nam trebati, preporučili Sissi i Reda. Nekako uspevamo da ih progutamo i ležemo, svako u svoj ležaj, razdvojeni, prolazom koji osvetljava snop poslednjeg sivog svetla tog dana. U sledećem kadru, sa otvorenim očima, u kabini će sijati samo ugušena protivpožarna lampica iznad vrata ka hodniku. Ostalim uglovima, svetovima, mislima, vladaće potpuna tmina.

Ogoljeni bez slike, ostaće samo zvuci, koji vladaju, koji imaju posao razdvajanja, noći od dana, Afrike od Evrope, kopna od mora, nas nekih novih od nas koji smo zauvek ostali. Tamo.

Trenutak prelomljene tišine je samo prazna nota, pred još veći prasak rušenja, obrušavanja i poniranja. Ne postoji nikakva mogućnost da ustanemo sa ležaja.

Toliko slia koje nas okružuju, baca nas na sve strane. Jedino u horizontalnom položaju to nekako postaje jedva podnošljivo. Odlazak do toaleta je iskustvo najsličnije onim trzajima i udarcima koje osećamo prilikom jurnjave vagona u vašarskim tunelima straha. Mrak svemu daje oblik upakovanog i kompletnog užasa. Brod je ulazio u besanu noć. Oluja je besnela i to smo najzad shvatili instinktivno posle nekoliko propinjanja broda koji su se završavali udarom o dno talasa i praskom te težine u tmini koja se borila da nas izgura iz mora i života.

Veliki brod tresao se i pretvorio na otvorenom olujnom moru u jednostavnu orahovu ljusku. Sveden na tako malu stvar u prostoru koji je vladao, brod je drhtao od napora i straha koji je već i zafarban bojom stajao uz njegovu sudbinu odavno. Mislim da se ipak prepuštao, što mu je i donelo produžetak života. Bez opiranja, u jednom kursu, gazio je čitavu noć po morskom putu ucrtanom na mapama i među zvezdanim noćima. U ovakvim noćima taj put je postojao jedino kako je mogao, i samo je jednostavno održavajući balans između dva kontinenta, tražio svoje obeležje kroz vreme. Noć razdvajanja i ta tanka, obično nevidljiva, je stvarna nit, kroz koju smo se vratili a koja je čekala svih pet godina, da nas prevuče kao žica, skelu sa ravničarskih reka, na drugu stranu.

More se borilo sa našim mislima, brod je smenjivao kapetane na kormilu, noć trajala duže nego kopnena. Odmerena da odradi sve što je trebalo da odradi, preveze, prenese, spoji, razdvoji. I u toj retorti zamrsi i odmrsi, sva ona nekadašnja i buduća vremena sveta. I tek kada je sve završila. Svanulo je negde nad nama. Jutro.

I sve je u to jutro sa još ponekim drhtajem, donelo mir, površini mora, putnicima, legendama, pričama, mislima. I čekalo je. Pogled na jedan drugi grad. Grad u svitanju.

Marsej je bio pred nama obučen u svečano obzorje isčekivanja svih pogleda.

Maleni patrolni čamac dobrodošlice, priljubio se uz dok, pre ulaska u luku.

Zvanična dokumenta prijema alžirskog broda u vode Francuske. Belina našeg trajekta velikim gornjim i donjim palubama, kroz tesni ulaz između dva svetionika, uplovljava u sliku sa bazilikom i gradom koji ima žuti odsjaj. Tišina alžirskih pogleda je potresna. Niko od nas ne sme ni da pogleda iza broda. Svi znamo, da onaj beli grad koji smo prošle noći i veka ostavili za nama, zagnjuren za horizontom sećanja, gleda za nama. Malena, tužna sreća, jer se osećam isto kao hiljade i milioni koji su prešli i prelaze stalno sa jedne na drugu obalu, podseća

9

me na moj alžirski deo mene. I ja je čuvam. Ona ima ime. Zove se „žal za onim suncem“ u mojim mislima. Zasija u mraku uvek kada mislima pređem preko nje. Kao zvezda.

ISKRCAVANJE

Istog trenutka kada prestaje ljuljanje i brujanje motora, počinje vika i jurnjava po hodnicima, do tada pustim. Nismo shvatili da je dat start za takvu trku, nizbrdo, kroz stepeništa, sve niže i niže u dno broda. Među poslednjima stižemo i pronalazimo naša kola koja se bele u masi već upaljenih automobila. Prostor je za trenutak, prezasićen buke, povika, škripe, lupnjave vrata, i sve izgleda kao na početku neke auto-trke u polumraku. Zvuci se odbijaju o unutrašnje stranice broda „El Tarik”, koji nas je prevezao bezbedno kroz olujnu noć Meditarana.

Oficir sa komandnog mosta na naš komenar o jačini oluje kaže, odmahujući rukom jednostavno: Da, bila je to šestica. I tada saznajemo da na moru postoji skala jačine oluja. Ravnodušnost epoleta nam je upravo u toj jednostavnoj rečenici, rekla toliko toga, već preživljenog u noćima prelazaka, sa južne na severnu obalu mora. Zveket lanaca i otvaranje četvrtastog prozora-rampe u svetlost novog dana ispred prvih automobila. Opet se sve ubrzava, bez naše volje i mi krećemo ka svetlosti i izlazu, bez ikakve misli, tražeći samo u lavirintu zamršenih krivina, izlaz iz pristanišne luke.

Vozila ispred nas naglo dodaju gas posle granične kontrole i nestaju u vrevi primorskog grada. Kada nam vrate pasoše iz kućice, više nema nikog ispred nas, od naših saputnika sa broda. Mnogi alžirci koji su na odmoru bili u svojoj zemlji, imaju kola francuskih tablica i nestaju brzo u metežu prvih uskih uličica. Mi jedini ne znamo na koju ćemo stranu. Tražimo neke table i putokaze. U misao nam dolazi Aminovo upozorenje, da Marsej napustimo što pre, jer smo suviše laka i prepoznatljiva meta za one koji žive od praćenja i presretanja i krađe prepunih kola na trenutak parkiranih, radi brze kupovine.

Osvrćemo se da vidimo da li nas neko prati . Naša velika bela kola, sa zelenim tablicama i vidljivim oznakama da se radi o vozilu diplomate, sada su kao i uvek uostalom, upadljiva. Model je sportski. I nije ni nalik na nas i naše potrebe.

Jednostavno je kupljen jer ih je konzul Južne Koreje, prodavao baš onda kada smo mi trebali da kupimo, kola..

Iz te bezbedne teritorije, gledamo nemi film, koji promiče, zavojitim i visokim trotoarima, ulicama koje sve uže i uže prate putokaze ka autoputu negde ka severu, sve dalje od mora, koje se gubi iza nas, a koje nismo ni pozdravili poslednjim, pozdrav pogledom. Ostalo je u nekom kadru, zatrpanom zvucima i povicima kao, u svim lukama sveta iza neke uzane ulice zaklonjeno senkom balkona. Utisnuto je u pozadini svake šarene slike koju bi naslikala prošlost i

10

pred kojom su otplakali svi dolasci, prolaci i odlasci sa keja Evrope koja tu počinje za mnoge. Sve se i dalje odvija prebrzo za nas kojima, u šoku razdvajanja, u srcu još traje alžirski dan i koje još greje alžirsko sunce, druga polovina stvarnosti. Naše sve je ostalo ispod plavih meridijana, prošle noći. Naši prijatelji, uspomene, iskustva, predivne godine oivičene ukoričene, krajem.

Samo par pokrenutih misli, i pokreću se jecaji i suze magle obrise, gotovo istih građevina, koje nas bolno podsećaju na naš grad od tako dalekog jučerašnjeg sutona.Potpuno nesvesni prolazimo kroz Marsej, koji bi trebalo bolje da zagledamo, da mu se poradujemo. Ništa od toga. Potpuno smo ogoljeni i zaprepapšteni, konačnošću, kojom smo izručeni i u koju smo kao zapljusnuti talas, tresnuti. Našli smo se u nepoznatom, istrgnuti kao potezom četkice, i razmrljani u drugi kraj platna novog vremena.

Izbegavati misli! Ispisujem mislima, upozorenje na svakom deliću slike. Pratiti table izlaska. Grad se užurban, primiče ivičnjacima, zaokružuje nas pešačkim ostrvima na kojima su pijačne tezge.

Nemamo nikakvu predstavu koji je dan. Potpuno smo izvrnuti. Da li je vikend ovde? Radni dan? Shvatamo da su nam potrebne sitne novčanice za putarine koje nas čekaju. I odlučujemo se da se parkiramo i pronađemo menjačnicu. Da dežuramo na smenu kod kola, ili možemo zajedno da se damo u potragu i tako brže obavimo neophodno? Parkirana kola ipak prepuštamo sudbini i probijamo se kroz metež hodajući uz zidove. Stisnuto uz grudi ispod jedinih jakni koje imamo za januar koji nas čeka, čuvamo, sve što je bitno, pasoše, novac, sve papirno materijalno. Čuvamo stvari i čuvamo sebe, kao toliko puta naučeno gradivo kretanja ulicama Alžira. Uvek smo brži, u zapažanju detalja oko sebe, u kretanju kroz ljude. U donošenju brzih zaključaka. Čuvanje života, traje. Ostaje naš stalni pratilac. Iskustvo neprocenljivo. Da imamo. Da pamtimo. Kako smo živeli i preživeli jedno vreme. Ne progovaramo. Sporazumevamo se samo očima i ne idemo zajedno, nego smo samo blizu i pratimo se. Ubrzo pronalazimo u bočnoj ulici menjačnicu, čuvamo stražu, obavljamo menjanje samo jedne novčanice koju smo pripremili u unutrašnjem džepu, još u kabini broda. Zatim, obrnutim smerom, drugog trotoara, stižemo do bele sigurnosti našeg auta koji čeka da nas poveze iza putokaza za izlaz ka novim tablama ka drugim gradovima, ka Nici, ka Monaku, ka Đenovi. I tada, se setimo mora, i vidimo trag našeg puta na horizontu koji se diže sa juga u trenu jednog pogleda koji ubrzo gasne bez emocija. Sve su ostale tamo i u nama. Između nema ničega.

11

Prah

„Lep život, pun radosti i sreće“. Pisalo je zlatnim slovima na srcu napravljenom od šperploče. Obojeno je bordo bojom. Zalepljena, umesto znaka uzvika, stoji plastična ruža roza boje. Srce se može uspraviti kao slika ili sklopiti kao sada u koferu kao amajlija.

Dala mi ga je Hinda, Sabrinina prijateljica i pomoć oko dece. Jedna od onih devojaka, žena koje će jednostavno doći i dolaziti samo onda kada su potrebne.

Bez dogovorno i bez planirano, jer ti sada verovatno treba neko. Doći će i dolaziti svakoga dana, kao osmeh iza zvuka zvona, na zelenoj kapiji. Malo da popričaju, da se razgovore, da pridrži Monu, da skuva čaj. Da ustvari, majci pokloni tačno onu kockicu u slagalici najjednostavnijeg a tako ispunjenog smisla majke. Njen zvonak glas i tople oči, prepune razumevanja su me ispratile iz te kuhinje kada sam krenula za Anabu. Koliko je podrške u njima bilo. Tačno toliko da stane spram svog tereta koji će se nekoliko dana kasnije staviti, na drugi tas dešavanja. Imala je kao i sve velike duše, onaj svemajčinski osećaj, da ustvari ne priča o nečemu teškom, o nečemu što tako pojavno stoji ispred tvojih očiju, već da preko toga pređe, jer vidi dalje, i dublje i tako dospe i prevari trenutak, krenuvši da ti priča o ....čaju.

Miris je već zavladao kuhinjom i širio svoje nagoveštaje kroz vrata ka prostoru sobe sa velikim staklenim zidom, zagledanim u razglednicu grada. Pogledala je smerno ka planini injekcija koje više nisu bile na polici. Znala je da je došao dan.

Da sam došla po njih i da sve kreće ispočetka, da sam tako sama u svemu od ovog trenutka. Više se nećemo videti, jer odlazim sutra za Anabu. Sledeći put, kada se sretnemo, znaćemo svi, da li smo uspeli.

Sada, ona stoji kraj šporeta i čeka da provri, čaj od nane. Pitam je kada se dodaje šećer? Pokazuje mi da se on sipa direktno u lonče, već prepuno lišća od predhodnog kuvanja i zelenog čaja i dodatog novog svežeg lišća nane koje svojim gustim zelenilom ispunjava do vrha tečnost koja počinje lagano da vri. Taj prokuvani šećer ustvari pokupi sitne čestice, koje lišće ispušta dok tiho umire u vrelini. Neki delići pobegnu uzvisujući se na trenutak ka nebu. Drugi ostanu zarobljeni, u zlatno obojenoj tečnosti. Napitak koji se tako zgotovljen, bez ikakvih dodataka, pije iz malih zlatom obrubljenih čašica. Kroz tanko staklo dodir te toplote, stopi se sa mirisom i ukusom koji je sladak ali drugačije. Razbijena struktura šećerne formule dopustiće da deo života iz biljke opstane, vezujući ga za sebe. I sve jeste i nije i sve je baš od tako jednostavnih sastojaka, a i nije. U vrenju dugom, tačno toliko da da se uz šporet, pogleda ka limun drvetu i ispriča mala tajna njegovog pravljenja. I tačno toliko, koliko je potrebno da se zaboravi ona sen brige koja raste. To osećanje kada ti neko dođe u stvarnost, jer oseća da ti je to potrebno, je nešto što sam gotovo bila bila zaboravila i sada ga pronašla rastopljenog u mirusu nane, ponovo.

Deset dana kasnije, doneće mi to srce sa zlatnim slovima na šperploči. Opet nećemo pričati o onim, što je privuklo oblake nad našom malom željom. Gomila

12

kutija u hodniku koja čeka, je bila dovoljna da se njihovo postojanje zaobiće.

Postojanje jedne sve prisutnije veće i snažnije i važnije činjenice, da će sve proći i nastaviti se u nekom drugom, obliku vremena, je bilo tog trena, tako opipljivo i otelotvoreno u vazduhu između dva pogleda, da je gotovo zamirisalo. Na čaj.

Zagrljaj topao i dug, tu na vratima, na kojima nikada nije bila. Pitala je Sabrinu gde stanujemo i pružila mi poklon, na kome su stajala naša dva imena i iznad njih ispisana zlatna želja. Negde je neko izrezao, obojio i ispisao, rečenice koje mu je ona rekla. Tako malo vremena smo imale da potrošimo zajedno, više su to bili trenuci, kao ovaj. Tren pretvoren u prah i od njega, napravljeno srce. Znam da je to poželela kada je čula da odlazimo. Znam da je u ta slova, vezala i svu nadu i znam da je htela da mi kaže da bilo šta bude, ostaće ljubav. I da je to jedino važno. Zatvaram za njom jedna, pa druga vrata i prvi put ne stavljam veliku metalnu mandalu iznutra, jer je kroz sve njih upravo prošla, ljubav. Drugo više ništa nije važno. Sutra odlazimo.

Marsej – Manton

Na kompasu novog života, kazaljka je određivala samo jedan pravac. Njegov smer je pokazivao ka istoku. I mi smo,u susret suncu koje je naraslo u ubrzani ritmom auto-puta, samo uključili ispod jedne table sa oznakom za Kan i krenuli tim novim tokom. I kao kad brod odredi tačku ciljne luke azimutom, tako smo i mi brod naših života usmerili ka nečemu što je trebalo da znači povratak, kući.

Nekoj kući.

Duž puta su, iz pogleda ka jugu, ubrzano nestajali tragovi mora, a plava je ostala samo na tablama, koje su nas obaveštavale o divnim imenima, još divnijih mesta na Azurnoj obali Francuske, koja su se razmaženo vukla niz obalu Mediterana sve dok se ona ne zagnjuri u đenovski zaliv. U osećanju praznine, ogoljena proteklim događajima, naša su srca, kucala ritmom, drugih želja, dok smo se mi kretali sasvim, suprotno, od sila koje su nas vukle nazad. Onda, kada smo odlazili, one zime iz Beograda u zaleđenoj bajci, nismo osećali takvu zatupljenost i zabezeknutost konačnim kao sada u povratku sa druge strane sunca i mora. Marsej je upio toliko takvih osećanja da su ona ostala prilepljena uz zidove njegovih kuća. Pogledi alžiraca koji su nasukani u životnoj priči na tu obalu, na koju su se godinama unazad iskrcavali, pretvarali su se u užurbane drhtaje, koji su fasade tog grada obojile posebnom bojom koja se na njima mogla videti u ovakva jutra, bojom nostalgije koja se mogla nacrtati u vazduhu.

Radio auto-puta, duž obale, obaveštavao nas je umilnim glasom slatkastim, francuskim šapatom o gradovima, o radovima, o pesmama i vremenu.Ispred nas svanuo je dan koji je izbrisao dane oluje koji su trajali pre toga na ovoj obali, u noći prelaska i u nama.Vedrina je trebalo da nam ulije dobar osećaj da je to pravi

13

put. Jedini koji smo imali pred nama, put u našu, nama sada nepoznatu domovinu.Kan ili Nica? Imamo izbor i vremena dovoljno da potpuno anestezirani, ranijim neprospavanim noćima, ipak svratimo bar na trenutak u neko od mesta koje sigurno u skorije vreme, nećemo imati tako, na dohvat, pogleda. Ipak Monako. Odvajanje ucrtano u stenu iza koje se put strmoglavo serpentinama spusta ka kneževini, kao tački u kojoj su se poslednjih vekova prelamale sudbine onih koji su po nju, baš tu došli, i onih koji su je tu nalazili slučajno.Naš auto je potpuno bez zvuka klizio nizbrdo, priljubljen uz meki topli asfalt. Odsjaj sunca, koje je prebacilo tačku podneva već uveliko, odbljesnulo je nasuprot pogledu livrejisane carinice, koja je samo prišla prozoru, da se izvini što nas je uopšte zaustavila, pa nam je i poželela dobrodošlicu u jedan svet toliko nestvaran. Svet u kome se carina izvinjava, u kome sunce u zalasku znači početak, u kome je malena zaravan na krivini sa pogledom na grad, ustvari, poletna staza za šarene zmajeve, koji svima onima, željnim novih senzacija, pružaju mogućnost sagledavanja sveta iz perspektiva koje nisu ili ustvari jesu, tako tipično ljudske.

Lagani ritam saobraćaja, kola koja nečujno nestaju u podzemnim garažama, mirisi ...bogatstva. Ispred velike zgrade čuvene kockarnice, nude nam mesto u prvom redu. Diplomatske tablice su u ovoj stvarnosti, dobrodošle. Znamo da je to samo sada i da smo u jednom drugom sistemu vrednosti gde naše tablice nisu više meta, već nam se ukazuju počasti, propuštaju nas svuda i gde bi smo se zaputili i gde ne. Skidamo prvi put i potpuno, naš oklop opreza i prvi put saznajemo, da je taj omotač, koji nam pruža status diplomate, koji će to uskoro povratkom u zemlju prestati to da bude, dovoljan da se osećamo i bezbedno i sigurno. Danas i svih narednih dana našeg puta na istok pratiće nas oreol ne dodirljivosti i prvi put ćemo moći u njemu da osetimo snagu, dogovora i sporazuma koje svim diplomatama omogućuju, život u jednoj drugoj dimenziji.

Sve nam je na dohvatu, na nekom popustu ili potpuno besplatno. Ali se topi u vremenu koje nestaje u kilometrima koji nam odbrojavaju dane jednog neponovljivog dela naših života.Ćutimo o tome i kada nas blagi povetarac, kroz pogled ka pučini u samo jednom trenu treptaja odvede na onu obalu na kojoj još uvek čini mi se stoje, i mašu nam naši prijatelji. Naslonjeni na ogradu velikog šetališta, kraj svih onih gubitnika i o onih što misle da dobijaju, tu kraj kitnjaste zgrade najveće i najpoznatije svetske kockarnice, posmatram prvi krug, ispunjeni krug svog života. I povratak i odlazak i sve vreme koje je stalo u pet ovozemaljskih godina, a toliko proživljenog iskustva za nekoliko života. Sve je sada odbrojano i mi prvi put gledamo sa druge strane ka onim našim pogledima, koje smo godinama puštali sa obale kao zmajeve niz vetar, naše plaže Club de Pins, ka severu.

Ispod nogu se sakrila konačnost i kraj tog konca koji je sve zaokružio i povezao.

Vratio nas . Žive. Iz naše životne avanture iz jednog sveta, iz zemlje neponovljive kao vreme koje je proteklo. Iz jednog trenutka koji nas je spojio trajno i vezao tako da je taj naš nadograđeni – alžirski deo postao konačni oblik naših shvatanja.

14

Kroz nas su se u tom trenutku prolamali odbljesci proteklog i slivali se niz veliku kupolu Grand Kasina. Za njegovim centralnim stolom, sa svom ušteđevinom u džepu, okušaćemo sreću sa svega jednom novčanicom, koja će se zavrteti, nestati i vratiti se ali neće uspeti da nas uvuče u začarani krug svog plesa.

Težina preživljenih iskustava bila je mnogo veći ulog na toj zelenoj boji od trenutnog hazarda.Igrači su kao lutke, u svojim stolicama, poduprti žetonima, neobične žene, prikriveni mir u reverima dobrih odela, francuski koji opija, rečima koje su stare koliko i ljudske slabosti, i koji lebdi tačno iznad čoje, iskockane sudbinama tuđih priča. Tu je raskrsnica svetova u toj tački, koja ima snagu da odbija, prelama, vraća i propušta. Sjajni lusteri istisnuće svetlost kroz velike vitraže u noć. Dok tiho odzvanja kuglica koja odskakuje u velikom točku mi izlazimo iz te igre bez kraja.

Rezignirano posmatramo svet koji se pali i gasi u ritmu malih igračaka koje glume sudbinu. Nikada nas neće dotaći. Ono što smo iskustveno stekli u životu iza nas ne može se meriti nikakvim sličnim zamenama, adrelinski upakovanim avanturicama.

Senke u krivinama, duž obalskih naselja koje nemaju kraj i koja se nižu u istom ritmu predvečerja, spuštaju nas polako u Manton.

Mesto u kome ćemo prenoćiti je pola u Francuskoj, pola u Italiji. Zemlje se razdvajaju negde u nekom koraku, na šetalištu duž mora.

Jedan sasvim nov, ledeno hladan vetar obriše, poslednje šetače, duvajući sa Alpa. Zaboravili smo, ugrejani vedrim sunčanim danom, da je ipak januar, da je veliki led iznad naših glava, da smo stigli u Evropu, u kojoj postoji zima. ...

15

Igra ptica Pre samo jednog dana, tamo u gradu iza ogledala Mediterana, sve se opraštalo od nas i nebo svojom bojom i ptice svojom igrom. Sa terase velike žute kuće u sumrak, u koji se, kao u sliku, dovlačio jedan veliki tanker, na nebu za tu posebnu scenu obojeno u sivo, tačno iznad našeg ćutanja pojavili su se veliki oblici. Žive slike jednog baleta, iznad gradske luke kao amfiteatra. Hiljade malih crnih ptica u sasvim nepoznatoj igri pravile su najpre crnu tačkastu pokretnu sliku ogromnog kita, koja se od njegovog repa zatim prevrćući čitavu formu izvijala u dugačku zmiju i zatim odmah svijajući u drugom smeru pravila oblik velike mašne ili izvrnutog znaka za beskonačnost. I tako je zaustavljajući zalazak sunca, i čekajući narandžasto, igra ptica, trajala izmeću dana i njegovog kraja.

Spektakl je trajao sve dok se sve crne tačkice nisu stopile sa crnilom nove pozadine a svetla grada sa sopstvenim ogledalom na noćnom nebu. Negde u toj slici, naslonjeni na ogradu terase, žute kuće, stajali smo i mi u izvrnutom poretku stvari i gledajući ka nama, sa tih visina, nismo izgledali kao mi, nego kao neke male crne tačke, delovi velike forme, koja se igra u suton, praveći oblike.

MANTON-LODI

Jutro i zora Mantona, disanje sa pogledom na izlazak sunca, tišina i kolači, ispečeni u našem domu koji to više nije, mirišu, esencijom narandže i taj miris se u tankoj niti spušta niz dve palme na put i nestaje u pesku plaže.

Po neki jutarnji trkač u trci sa sobom, nestane niz obalu krivine ka zapadu.

Svežina sa Alpa ćuti u tamnim senkama jutra. „Ah Manton”, rekla je Sabrina, one strašne i tamne noći pred naš odlazak.

U njenom uzdahu je bilo nekih sećanja, na jedno leto njene mladosti, na njene roditelje na njenog oca sa kojim je videla sve. Sve što vredi videti u Francuskoj.

Pričala mi je da su se vozili kolima do Dubrovnika.

Urezani otisci tih sećanja, koja nam se utisnu i rašire svest do neslućenih meridijana, u mladosti, u našem najranijem ja, ostaju kao nacrtane granice, svesti i mere svega što ćemo kasnije doživeti.

Naš Manton, ovaj pred nama, u tom jutru koje nas razdvaja na dve polovine, je jedno maleno mesto nasukano na planinu, zadubljeno u pesku pučine od koje je zaklonjen, prodavao na pijaci obične svakodnevne stvari. Boje njegovih fasada su u odsaju, odzvanjale, tonovima koji su se naravno prelivali na suncu. Samo

16

što su moji pogledi bili na obrnutoj ravni. Još, smo se, kao prevareni, pokušavali pronaći u tom” međutim” prostoru, potpuno izgubljeni u novom vremenu.

Da li se tako osećaju svi koji nakon neke zaljubljenosti u grad ili zemlju u kojoj su službovali, jednostavnim papirom upućeni, menjaju svoje živote u jednom preletu aviona? Da li će nama ovih sedam dana puta biti dovoljno? Da li će nam ikad biti dovoljno? Da se ponovo uspostavimo, da ponovo živimo rutinu, da ponovo imamo prijatelje? U tom, jutru koje je svoju svežinu povlačilo senkama uzbrdo ka magistrali, znala sam da, nećemo. Nikada više nećemo moći živeti tako, slobodno, kako smo živeli u Alžiru, okupani ljubavlju. A mera slobode je mera ljubavi. One koju upijamo, one bez koje smo ostali, one prema kojoj ćemo sve meriti.

U vazduhu koji se polako greje, zracima koji osvetljavaju ulice kojima šetamo, park, koji zvoni od zvukova sa asfalta, otelotvore mi se u tom jutru, Sabrinine oči.

Velike oči i suze koje nastaju skrivene u kapcima. Koje, progutane, žele da se neotkriju. Tako smo, ogoljeni i ranjivi, tako potpuno nesposobni da mislimo na sutra. Znam samo da nas saznanje da smo na putu, spašava od bilo kakve definicije. Put nas anestezira, potpuno. Ulice koje vidimo ne pamtimo, zgrade, kraj kojih već drugi put prolazimo, pre nego nastavimo dalje, ne prepoznajemo, a pre samo pola sata smo tu stajali. U tom parku, ravnodušno,smo prošli kroz suncem obasjane staze. I sve je bilo tu. I uljuljkana Evropa, na svom jugu i Francuska koja je pričala glasno, jezikom koji sada razumem i uslišena molitva da se živi vratimo, ali nigde ali baš nigde nije bilo katarzične sreće, ispunjenja i ni trunke ushićenosti sasvim, prelepim Mantonom.

Uzbrdo, krećemo ka auto-putu. Senke, crno-belih hladovina, pratiće nas kroz polu-tunele na stubovima. Vijadukti će izlaziti pravo iz njih i spajaće nas sa sledećim tunelom kroz sam vazduh. Zvuka nema, samo prolaznost.

Table sa naznakom Đenova, čiji smer pratimo, vise iznad svetlosti tunela. Žute boje traju i u mraku i na svetlu zaliva iz kojeg se u sunčevom, odbljesku velikih staklenih površina, sakrio San Remo. Zamišljam mirise sakrivenog cveća u stakelnicima na padini. Toplota ih upravo boji tonovima, koji će se prosuti kroz cvećare Evrope, na sve strane. Raznobojne latice napuniće, veliku burad a vodena para će iz njih iscediti kap uljne esencije. Svakako, u toj hemiji sačuvaće se i trag sunca i soli sa Mediterana, pre nego nestane, kao miraž, nekog u njega zapakovanog, osećanja.

Kakav je uopšte smisao živeti bez mora uz sebe, bez tog plavog preko ramena, sveprisutnog, mira i nemira za vratom? Bez tog vazduha koji se sliva pučinom?

Nekako sam sigurna da je život kakav poznajemo nastao na njegovoj obali i nekako znam da je sve tu počelo. „More, taj slani rastvor...rekla je jedna rečna vila * jednom.

-Da, odgovaram joj, taj slani rastvor jeste i kolevka i smisao, svekolikog života. *iz drame „Ondine”, Žana Žirodua-a

17

I dok se jedna za drugom ponavljaju velike oznake za ulazak u staru luku, đenovskog zaliva, odakle su se osvajali svetovi, merili novi horizotni i gde se vraćalo u slavi ili smrti, prošlih vekova, velika krivina nas je odvojila naglo na sever, ka Milanu, jednostavno skrenuvši iza jedne lučke zgrade.

On Svako jutro se pozdravljamo i gledamo poslednji put. I dok hodaš ka zgradi ambasade u jutra bez svetla, sa kišom koja teče, sa vetrom koji rastavlja noć od dana, kad obris nestane, nastavljam da brojim korake u sebi. Znam koliko ti treba da ih razmeniš do bezbenog dvorišta. Posle tih jutarnjih zbogom poljubaca, u hodniku, stavljam veliku šipku iza dvoje zaključanih vrata.

*** Mislim da smo upravo krenuli u jutro, da se mimoiđemo sa suncem u zenitu negde posle Đenove. I mislim da je negde kod prelomljenog dana, duž puta kod jedne stene nad morem, nastalo jedno drugo, samo naše, mi.

Kroz to „mi” smo se prepoznali drugačiji, sve što je prošlo bilo je i vremenski i fizički sada iza horizonta. Na krivini levo ka Milanu, ispala je i poslednja sumnja.

Svi naši proživljeni trenuci, koje smo preboleli pojedinačno sada su se presložili u neke nove nas. Naše ruke su se tražile i tako zajedno ćutale sve do velike milanske obilaznice.

Misli koje su nas preplavile, identiteti koji su se pisali i brisali i gubili, događaji koje smo prošli, o kojima nismo stigli da pričamo, koje nikada nismo stigli da definišemo, poređamo, sada su nas gledali sa filma šoferšajbne buljeći u našu tišinu. Ostavili smo ih da se same slegnu. Te ne izgovorene misli i skice nikad ne nacrtane.

Pusta polja severa Italije i pejzaž bez izraza, ostavio nam je dovoljno vremena da se tražimo kroz misli brzinom gotovo istom kao ona kojom je naš veliki beli auto grabio ka našem nepoznatom.

Smena mandata, ogoljava, ruši da bi ponovo gradila, sećanja, iskustva.

Prelamanje na manje delove života u različitim svetskim gradovima, diplomate koji su na službi u njima, čini u nekom budućem vremenu, bogatijim za tako

18

dragocena iskustva upoznavanja i siromašnijim za neke obične dosadne dane taloženja i jednostavnog trajanja. Isprekidane tek izgovorene rečenice, svakodnevice, oćute se glasno i čekaju neke druge trenutke da se izreknu.

Deca diplomata su deca koja sve to iskuse još od malena. Ona nikada neće imati dovoljno vremena da steknu školske drugove. Njihovi će drugovi rasti dalje bez njih. Oni će na aerodromskim raskrsnicama, u stisku dlanova roditelja tražiti svoju sigurnost. Takva bi bila sudbina našeg deteta da se rodilo. Možda mu se sve to nije dopalo. Da čitavog života nosi mesto rođenja iz grada koga nikad nije videlo, da do deset godina govori najmanje tri jezika, da u školu ide sa istom takvom decom bez ikakvog dodira sa nečim što se zove normalan i običan život.

Odrasli takav život biraju. Deca ga žive morajući.

A mi smo eto sebe izgradili tako što smo ugradivši naš neuspeh u sebe sazidali neraskidivu vezu, naše ljubavi koja će jedina ostati sa nama, zauvek.

Krajolik kojim nas put vodi ka Milanu je jednostavnost severno definisanog pravca. Otupelost kroz ravnicu i bezreljefne pejzaže.

Suva nepokošena trava i užubrani kamioni. Praznina koja traje spuštajući se u sumrak jednog uzaludno potrošenog dana sa pređenim kilometrima. Potpuna besmisao odlaska kroz ovu monotoniju još odzvanja pitanjima. Zašto se uopšte vraćamo negde gde navodno pripadamo, kada nam je srce ostalo sa druge strane vode. I gde smo se to zaputili? U ritmu moranja, zatečeni smo tim pitanjem, i tek kod jedne pumpe na koju je već pao mrak, shvatili, jednostavnu istinu.

Srce nam je ostalo tamo medju tim ljudima- divovima. Dom ti je tamo gde ti je srce, tada nismo znali niti smo to mogli baš tako definisati. Ali eto u tom tuđem mraku, na beskrajnom putu, negde na polovini povratka, smo prepoznali veliku grešku koju smo napravili a koja se više ne može ispraviti. Nismo trebali nikada otići. Trebali smo ostati. Tamo gde nam je ostalo srce. Nikada nećemo videti kako rastu blizanci, Biju kao devojku, nećemo čuti Monin glas kada progovori.

19

Lodi

Svetlo pumpe u toj praznini, italijanski jezik, i naša malodušnost, zujanje definisanih činjenica u glavi i mehanički nastavak puta.

Velike table sa ucrtanim smerovima, približavaju nam veliki grad severa Italije. Mi skrećemo ka Parmi, jer je negde na tom putu maleno mesto Lodi. U njemu žive Mara i Zoran iza dugačkog broja telefona koji smo pozvali juče iz Mantona. Čekaju nas.

Noć je prekrila Lodi a sa njom i magla. Još jedno podsećanje da je januar. Da više nismo u alžirskoj ujednačenoj klimi. Ovde se oseti kontinentalni uticaj velikih jezera u predsoblju Alpa. Milanska okolina se nekada zavuče u plašt oblaka i ćuti tako danima, kao sada. Ne vidimo ništa. Svetlo se odbija o maglu koju naš auto nije nikada video. Gusta je toliko da ostavlja samo prolaz pogledu tek malo iznad kaldrme kojom je ovaj grad, koji ne vidimo, popločan. Čekamo se na nekom trgu, sa drvoredom i govornicom. U završenom lavirintu pozivnih brojeva, uspemo da se javimo u neki stan u kom nas čeka večera i krevet .Za nekoliko minuta dolaze po nas zvonak Marin glas i Zoranov bariton, da nas na našem jeziku dočekaju, tako daleko od kuće. I to nam nekako zaustavi neizmernu tugu koja nas je obhrvala u vožnji. Kako li mi njima izgledamo?

-Vraćamo se, da, već je prošlo, pet punih godina. Mislili smo da ćemo ostati još...

Izgovaramo, prvi put rečenice koje ćemo, puno puta ponavljati.

I tu negde zatvaramo okvir, slike. Stvarno je kraj. Stvarno smo krenuli nazad.

Stvarno više ne živimo u Alžiru. Ko smo sada?

Kaldrme se granaju niz mračne ulice. U jednoj, uz ivičnjak ostavljamo na tom mokrom kolovozu od vlage, beli tužni auto i ulazimo u ajnfort kapiju niske starinske zgrade, koja stepenište ka drugom spratu čuva u dvorištu. Uzano je i žuto okrečeno. U stan se ulazi sa terase, koja je i hodnik i prolaz i ulaz.

Ostavljeno upaljeno svetlo i muzika nas dočekuju. AC/DC, svira poznate hitove iz malog muzičkog stuba.Zavese, veliki sto u trpezariji, krevet i četiri stolice. Stan ima još samo jednu spavaću sobu i mini kuhinju. Svi prozori su ka dvorištu.

Poznati i gotovo zaboravljeni tonovi teškog roka, nas dočekuju. Jeste, to je naša muzika, pokušavamo da se pronadjemo u zaboravljenim sopstvenim bićima, kroz nju. I gotovo da uspevamo. Sve dok nismo na sto stavili dve velike pomorandže iz dragocene nam gajbice u gepeku. U činiji su stajale već neke njihove minijaturne italijanske sestrice. Alžirske pomorandže svojom veličinom i bojom ispunile prostoriju i prikovale naš pogled za mrtvu prirodu koju su i ne znajući, činile sa malenim plodovima iz samoposluge.Tako će nam ubuduće biti sve u poređenju sa onim što smo živeli, videli i osetili tamo.

Boje, mirisi, ukusi i toplina i ljubav. Ostaće kao večita narandžasta osećanja, prepuna sunca.

20

Uskovitlani svetovi To je ustvari samo jedan jedini trenutak da se stigne kroz prolaz koji se otvori u tački zaustavljenog prostora u bezvremensko trajanje. Pupak ili jedino zajedničko, svim vremenima, koji postoji samo kada se za to stvore uslovi. Kroz njega se potone, u njega se ne stupi svesno. Nalazi se uvek tačno između: tri senke u drugom prostoru, muzike koja otvara spiralni put i sna.U predsoblju potpune bezbrižnosti, odvoji se sama od sebe, u poslednjoj misli svesnosti, koja se gasi. Nastaje preda mnom već drugi put, pokazujući mi da tu nije slučajno i da treba do njega samo, stići.

Kroz prozore koji nas odvajaju od mraka, i zavese koje zaustavljaju svetlo, preko hodnika terase prolaze siluete stanara. Te crne senke koje se prave u staklu klize u unutrašnjost tople trpezarije. Sastaju se tu sa nekim davnim a prepoznatim, potpuno istim osećajem, bezbrižnosti, koji nađe put da kroz muziku i delić stvarnosti razvodni u prašinu, koja može kroz sve ključaonice proći neopaženo. Onda i slika postane muzika. I još uvek budna, zaigra u snu.

Nekada je to bio poslednji budni trag na trepavicama jednog deteta u krevetiću, koje kroz mutno staklo prepuno šara, od peska, gleda samo siluete, ljudi u drugoj prostoriji. Reči koje dopiru kroz njega se stišavaju. Iz nekog ugla dopire muzika sa gramofona. I pre nego se zapamti, taj trenutak se pretvori u svoj bitniji deo. Jer niko nije primetio da je senki bilo tri, da je staklo već postojalo da odeli, da je muzika ulazila već dovoljno dugo kroz otvor ključaonice u samo predsoblje sna. Onda je narastao i osećaj bezbrižnosti i na tom platnu je sve ustvari stopljeno u jedno. Ni sada ga nisam prepoznala odmah. Tek kad su zastale dve senke ispred prozora, da razmene nekoliko reči i kada se treća senka samo na delić sekunde pojavila kao odraz sa druge strane, setila sam se da je i sada muzika dopirala iz ugla, i da je uspela da na mom platnu, pronađe i zagrli prvi pronađeni, trenutak iste one bezbrižnosti i sve rastopi.

Dve tačke stvarnosti su se susrele a taj novi susret je stigao kao već prepoznat i kroz njega sam shvatila da postoji i četvrti elemenat, koji sve pokriva. Onda to nisam mogla znati. Nad jednim isto tako malim gradom kog je isto tako prekrivala, magla. Izvan te sobice i daleko od stakla samo kao miris kroz ajnfort kapiju, mogla je proći čitava slika sa šarenim tornjem katedrale u sredini.

Ogromno platno u ulju Zoranove slike imalo je samo jednu crvenu liniju. Ostalo je pokrivala beskrajna crna i ponešto sive. Sve u meni se pobunilo i pitala sam ga: Jel to nije bilo drugih boja? Zoranu ta slika nije bila crna, tek tada sam

21

shvatila, kroz njegov osmeh. Sutradan smo u njegovom ateljeu,do kog se stiže prelazeći preko kamenog mosta, videli smo još puno takvih slika. Sve su bile velike i sve su bile dominantno crne. Nije bilo nikakvog načina da naše oči pune plave boje neba i mora prihvate taj mrak Lodi je ostao u magli koja se ni posle tri dana nije podigla.

Nastavili smo put, gledajući napregnuto u metar kaldrme, ispred farova, koji se kasnije nastavio u asfalt i postao deo velikog „autoputa Sunca” kako su ga Italijani zvali. Od sada samo pravo, nema više skretanja do Beograda, je sve ravno i pravolinijsko.

Maru i Zorana smo ostavili u njihovom osećaju ne pripadnosti. Njih je poplava besmislenih dešavanja tuđih ratova u našoj zemlji izbacila u borbi za neodređivanje i ne-ratovanje i ne-svrstavanje, na ovu mračnu i maglovitu, bučnu italijansku obalu. U dugotrajno čekanje boljih dana i vremena za povratak.

Naš povratak ih je prenuo, da je možda došlo vreme za odluku. Ostati ili se vratiti.Oni još mogu odložiti odluku ili doneti pravu. Mi više ne.

22

Priča obrnutog smera Na svakoj slici grada Alžira dominira nad gradom, kao deo nekog paspartua, kao stena zaštitnica, kao kamen, kao obelisk, kao izdaleka prepoznatljiva odrednica.

Meni je hotel El Orasi, uvek nekako ličio na hotel Yugoslaviju. Obe građevine su imale puno toga zajedničkog, osim po izgledu i svojoj pompeznosti. Građene su u isto vreme, procvata malih zemalja koje su međusobno sarađujući i trgujući, razmenjujući znanje i proizvode uspele da za kratko vreme dostignu nivo razvoja, u kom su svi stanovnici i jedne i druge zemlje mogli da uživaju, podjednako.

Beskrajni hodnici i stepeništa. Jednostavne linije građevinske svedenosti šezdesetih godina koja je trebala pokazati prezir ka staroj raskoši i odrediti sasvim nove granice, gradeći građevine koje će stajati tamo gde se niko ranije nije usudio graditi, koje će nadvisivati i prkositi, koje će trajati kroz vremena svojom džinovskom pojavom uvek više nego lepotom. Jednostavnost je bila tada odrednica za lepo. A veličina prostora, ravnih linija uvek vrednija od ukrasa.

Mermer kao građevinski materijal, i spolja i iznutra je odgovarao potpuno nameri.

Ovi hoteli su bili mesta gde se taj uspeh slavio, veličao, u kom se sve postignuto moglo videti i obuhvatiti, u jednom dugom pogledu sa terase.

Hotel Yugoslavija je bio mesto odrednica uspeha jedne politike, Hotel El Orasi takodje.Prvi je sada zjapio crnim rupama a jedno krilo mu je srušeno u besmislenom bombardovanju pre dve godine. Hotel El Orasi mi je nekako bio njegova zamena u srcu. Bulevar koji do njega vodi sa druge strane brda, se spuštao kroz špalir pomorandžinog drvoreda. Obično je već u sumrak, okićen svetlima. Taj gotovo svečani prilaz koji nam otvara pogled na alžirski zaliv, je najlepši položaj sa kog se može sagledati grad.

Veče je i otvara se izložba čuvenog alžirskog keramičara.

Neobično je već i samo osećanje da sami idemo u grad na neki događaj, da gotovo nismo mogli sebe prepoznati u ovom za nas novom gradu, koji je treptao veselo svetlima, mirisao cvetovima olijandera i mahao dugim palminim lišćem kroz strujanje slanog vetrića, iz luke.

Samo smo zgranuto gledali u svetla grada sa te velike terase. Nismo se mogli odvojiti od te impozantne slike mira koji je zavladao. Osetila sam na tren i ono davno prošlo vreme bezbrižnog nesvrstavanja i spokojnog života koji je trajao između ratova.

Verujem da su sve te priče o tom životu istinite. Alžir koji pamte oni koji su tada u njemu boravili i živeli je bio prepun ljudi, veselja, restorana na obali, u kojima se

23

sedelo do jutra uz more i francuske pesme.To je bio jedan grad u sasvim drugačijim bojama od onog koga smo mi zatekli.Priče o tom životu kada su svi bili srećni, kada se zemlja gradila, kada se polet osećao, kroz jednostvnost skromnog života u kome nije bilo puno materijalnog već više, izmaštanog uverenja u neko buduće bolje, pričali su mi mnogi.

Sa balkona ovog hotela palate, mogu mahnuti svima njima i reći im da im verujem i da želim da se ta ili neka slično obojena vremana ponovo vrate svima.

Grnčarija, u bojama svetlo zelenim i plavim, na beloj osnovi u velikom prostoru, nekadašnje banket sale. Velike lampe, vazne i bezbrojne figure, koje jedine šarenilom boje veče izložbe. Samo dva mala nosača za sveće ćemo kupiti, jer se još uvek ne pozdravljamo, za neko buduće vraćanje kući. Sada je to samo tek trag misli koju odgurujemo svakodnevno.

Ponovo smo na terasi.

I nekako dok gledam ta svetla shvatam taj prelom koji se dogodio.

Tamo u našoj zemlji sada je sve uništeno, izbombardovano, ne postoje više mostovi u mom rodnom gradu, ne postoje više iluzije.

Da, ovde je sada moje kopno. Ovde sada sasvim pripadam.

Pokušaćemo ponovo. Popustila je poslednja brana.

Anaba i novi pokušaj kao ispunjenje jednog, sebi datog obećanja u zamenu za život jedne noći nekoj boginji koja je to pamtila, znam.

I, ako uspemo, ostaćemo. Ovde.

24

Olivera Jednom je parkirala veliki „Fiat” ispred ambasade i tako se pojavila u našim životima i srcima. Velika Olivera. U svakom pogledu. U pogledu na njeno lice i osmeh razlivala se blagost, u očima neka očekujuća veselost, stalno spremna, da se nasmeje. Naša uporna drobilica svega ružnog u dobro, avan koji je sitnio komadiće neveselih događanja u sećanja na prošla lepa vremena i u minijaturne trenutke.Njeno je ime u prevodu na sveopšti jezik značilo radost.

Pričala je bez akcenta jezik maternji kao da nije već toliko dugo u ramu jednog života zagledanog u morsko-plava jutra belog grada Alžira.

Kao da je juče doletela na tu stranu. A došla je privremeno, da kao, predstavnik ozbiljne državne istitucije, zastupa privredu, zemlje čije je ime odzvanjalo Afrikom tih godina, kao važno, kao najvažnije. I radila je sve što se moglo uraditi za dobro obe zemlje i nastavila je da ih povezuje i dalje i kada više jedne od zemalja nije bilo. Ostala je zauvek tu gde je i bila, i ostala to što je i bila, neko bitan i važan za kontakte za obe strane.I verovatno je živela sa onim strašnim osećajem brodolomnika koji gleda sa sigurne razdaljine, kako sve tone, i kako se gube i poslednji delovi broda-države i nestaju. Ostati sam na drugoj obali, bez zemlje, bez posla, bez ičega što je bilo tako stvarno i trajno, sigurno je bilo strašno i prećutano iskustvo, završeno dubokim uzdahom, posle kojeg se kreće u ponovo građenje novog života.

Nije puno objašnjavala, više je volela da mi pokaže na dlanu. Tako me je jednog dana odvela kod nje kući. Da vidim. Njen život, kako mi je rekla. Usečena ulica u krivinu, sa zgradama toliko uzanim da se iznad drugog sprata vide stene koje prate ulicu, imitirajući te krivine. Kuće sa prljavim, izdaleka belim pročeljima, u čijim su prizemljima, nakrivljenih doksata i pragova, prepune prodavnice sa toliko raznovrsnih artikala, da se u istoj mogu kupiti, ručke za slavinu i keksi. Te kuće su imale ulaze koji su zjapećih mrakom, zurili u krivinu ulice, koja je srećom ne naseljena sa druge strane, pružala otvoren i plav pogled ka luci grada.

Ispod bankine sa druge strane bile su drvene nakrivljene nastambe, isto tako lepih pogleda sa pragova, siromaštva.Sunce je umivalo sve jednako i bljesak tog ogledala sa neke stare razglednice grada, sijao je čitavim krajem. Kontrasti su stajali naspram a ne nasuprot. Kola parkirana uz desni nepostojeći ivičnjak tesno su se pripijala uz zidove. Između je mogla proći samo prašina. I ući brzo, posle kupljene pogače u nekoj od pomenutih prodavnica, u mrak i hladovinu jedne od zgrada, promenivši dan u negativ te fotografije. Posle par koraka, po kockama na podu, ka spratu nas vode stepenice, drvene i strme kao naslonjene

25

merdevine, uzane i tesne. Zaprepasćena, gledam Oliveru kako ispunjava taj prostor potpuno i kako nestaje negde gore.

Tako je sve minijaturno, i strmoglavo i samo stepenište i podest, posle kojih kroz tu zakrivljenu unutrašnjost, stižemo najzad do vrata stana, posle kojih je sve drugačije. Lepe terakota pločice, peć za grejanje u hodniku, nanizani prostori soba, sa obe strane iz kojih izviruju, deca. Deca njenog muža, koju je ona prihvatila da se o njima stara brine i da ih voli, kao druga majka. Njeno veliko krilo i zagrljaj imalo je svrhu.

U jednoj od najvećih soba, je slika koju pamtim i nosim sa sobom.

Nije to ni gostinska soba ni soba za pokazati. To je potpuno prazna soba, u kojoj jedina stvar koja dominira prostorom, ogromni četvrtasti sto i na njemu razapeto platno. Uglove sobe ispunjavaju gomile vune. Te me gomile podsećaju na gomile prekrupe* jer su iste boje, ali iz jednog drugog vremena i prostora čudnih običnih mirisa, iz nekih života koji su bili tako jednostavni kao i mirisi koji su ih okruživali.

Sve je u toj sceni izgledalo kao začarana soba iz neke bajke, i zakoračivši u nju, potpuno omađijana, nisam ni primetila da su i zvuci sa ulice nestali, ostali su van tog prostora ograđenog pragom, i hladovinom iza plavih i teških šalona prozora.

Ovde je vladao mir. Velika, ogromna igla, dremala je na svetlo plavoj boji platna.

Nije bilo nikakve nade da ću prepoznati, priču iako je vidim pred sobom.

- Pravim dušek. Jedna od ćerki treba da se uda, uskoro.

Zaigrala se onda čitava scena preda mnom, i igla mi je pokazala kako se to radi, i vuna je ispunjavala delove buduće ložnice, jednog novog životnog para. Vreme kada su se pravili dušeci još je postojalo. U vunu su se velikom iglom ušivale sve samo lepe, želje i misli. One su u tom zgusnutom vazduhu između upredne boje i niti, trebale da traju, dugo. Dušeci se prave od ljubavi u koje se dodaje vuna. U hladovini te sobe, te dobre misli su se plavile, još dugo dok smo pile kafu sa sunčane kuhinjske strane njenog neumornog dana.

-Ja idem pravo u raj, rekla mi je, ozbiljno, jer sam prihvatila da budem majka siročićima. Videla sam u trenu i u prolazu tu decu-ljude koje je podigla naša Olivera i ona je u mojim očima narasla još veća i bojala sam se da li će moći tako ogromna sići niz stepenice.

...

Dan je trajao dužinom bulevara kraj mora, koji je vodio ka velikom kompleksu sajma. Sajamske hale su tako jednostavno ličile na slične kopije novosadskog i zagrebačkog velesajma da su samo palme u drvoredu odudarale od slike sajmova iz tih gradova.Sunce je prvolinijskim zracima, sijalo u velike prostore između hala, u čijem je središtu presahla fontana baš kako je sada i na našim sajmovima. Naša zastava i naš jezik, za štandom i toliko ljubopitljivih,alžirskih privrednika, koji uporno dolaze i traže,predstavnike čuvenih jugoslovenskih firmi.

26

Još puno Alžiraca voze vozila fabrike automobila „Zastava”, još svima trebaju delovi za plinske peći, još svi pamte po čuvenju i lepoti zaječarski kristal.

Naš štand uništene i izbombardovane privrede, je tužno prazan. Samo nas dve ljubazno odgovaramo na pitanja i skupljamo i čuvamo, sve što dobijemo.

Kontakte za neka druga vremena. Gledamo kako druge države i privrede izlažu sve što mogu, od industrijskih proizvoda do malih zanata. Mi imamo samo plakate i slike. Alžir se budio i želeo da nastavi sa nama trgovinu kao nekad, kada je sve bilo ušuškano u prijateljstvo dva naroda i gde se sve razmenjivalo ili trgovalo, jednostavno. Dolazili su radoznali iz različitih delatnosti, držali u rukama nekakve uređaje, kojima su falili delovi koji su pravljeni u nekad našoj zemlji. Delovi slagalice koji će zauvek nedostajati. Nije više postojala ni ta zemlja ni ti delovi koje je pravila i to pulsiranje lepotom i pravdom koje je iz nje dolazilo i zračilo čitavom planetom. Od svega je ostalo samo prijateljstvo. Da se pamti prepričava i traje. Mnogi su došli samo da vide i čuju nekog iz te zemlje koju toliko vole i cene. Da ožive uspomene. Da pokažu poštovanje. Olivera je znala za tu veliku potrebu alžiraca da pitaju za svoje jugoslovenske prijatelje, ja sam bila zatečena, tolikom radoznalošću, pitanjima, traženjima. Neki su samo dolazili da nam pričaju svoje jugoslovenske priče. Sa putovanja, sa studiranja, sa sajmova u našoj zemlji, neki su dovodili decu da pokažu štand zemlje koja je u njihovim domovima predstavljala značaj i pojam pravde.

Kada je sunce ispratilo i poslednji dan velikog sajma i zatvorilo kapije za nama, shvatila sam kolika je povezanost te dve zemlje bila. Mnogo veća nego što smo kao službenici ambasade ikada mogli da sagledamo jer smo gotovo uvek bili upućeni samo na naše državljane. Sada sam mogla da razumem i „Muziku iz zidova” sa ploče Tome Zdravkovića, koju je naš komšija puštao u predvečerja.

Neka čudna povezanost, bojila je tu nit i sponu između dva naroda. i ona je ostala utkana za neko buduće doba, kao lepe misli u Oliverin dušek.

27

El Djezair* Zovu ga i Sent Žorž, je stara zgrada koja u isprekidano poređanim obrisima belog, zatvorenih očiju, plavim šalonima, zadubljena u sopstvenu prošlost, udiše mirise jedne od najstarijih bašti Magreba. Godina njene izgradnje i postanka je za poštovanje, a duboke sene kaktusa giganta, koji brane prostor čuvajući mir te oaze od uzavrelog grada mravinjaka, okolo zidina koje je opasuju, čuvaju to stečeno dostojanstvo starine. Danas je to hotel, sačinjen od nastanaka i prestanaka, od skrivenih i tek naslućenih površina uronjenih u bršljane, koji prekrivaju neke davne događaje. U njegovim dvoranama, je potpisan jedan davno zaboravljeni mir. Njegovi holovi su svi od reda okićeni najsvečanijim svodovima u kojima se prepliću oblici, sa različitim bojama mermera i mislima onih koji su ih tu takve zamislili i oblikovali u stvarnosti.Kao kroz korita slapova, naizmenično se ređaju prostorije u nizu, bez redosleda, kao nadograđivani lavirint koji iza svakih sledećih vrata, iznenađuje. Iz malenog hodnika koji se naizgled završava, zatvorenim rezbarenim vratima, je impozantna sala. Prostori, koji se smanjuju da bi eksplodirali u površini, oivičeni i ograđeni stubovima, kolonadama, otvorima bez stakla, zagledanih u nedogled.

Negde u tim odajama, još traje prošlo vreme jedne od istorija. Sa sunčane strane fasade nema ni jednog istog prozora. Svaki je poseban i drugačiji, sa lođijom u vazduhu, ili bez nje. Neki kroz plave šalone, zagledano zure, iznad bedema.

Ostali prozori su zamišljeni svaki za sebe ne obazirući se na vreme koje prolazi kroz tunel ispod zgrade, koji je i glavni i svečani ulaz. Fontane, stoje naravno naspram nizbrdice. Delove iscepkanog prostora spajaju samo tanke niti boje i sene i zato se svaki od tih prostora u bašti i u prizemlju hotela, čini beskrajnim.

Atmosfera će se uvek prilagoditi unutrašnjem damaru. Zagrljena prošlost koja traje u uglovima puteva koja vode samo do nje, i nigde dalje. I tu je obično jedna kamena klupa, na njoj su obično boje sveta, a ispred nje tačno naspram jedne misli, čeka sopstveno definisanje. Mirno i spokojno. Začarana bašta je mesto u kom se putevi množe i dele, prestaju i nestaju. Nikada putanja nije ista, i nikada ja nisam ista tražeći u njima sve druge i nove odgovore. Nekako se sva pitanja, zakače za velike bodlje kaktusa i obično ostanu iza mene, već prvih nekoliko stepenika nizbrdo. Magični prelivi mirisa i boja, sa kontrastima koje im daje samo sunce Afrike, gotovo momentalno, zaoble sve misli praveći od njih jednu malenu, bezbojnu i providnu okruglu loptu koja nestane u plavetnilu pogleda ka nebu.Ostaje samo harmonija obične sadašnjosti, koja kroz duboki udah preplavi mirom i tišinom. Posle nekoliko trenutaka oivičenog u nepostojeće, pojave se najpre mirisi, a zatim i zvuci sa ulice van bedema a tek onda i šum vode iz fontana. Tišina se polako smesti i ponovo zavuče niz sledeću krivudavu stazu ka sopstvenom spokoju. Bašta El Djezair-a nas malene uvek podseti, kao i obala, kao i oblak, na mizernu suštinu sopstvenosti u beskraju koji teče, kroz reku trajanja. *ime grada Alžira na arapskom

28

*** U hodniku bordo boje koji je ukrašen zidnim lampama, jednog sumraka koji još nije nastupio, kroz niske strele svetla niz lukove ka terasi od beline, prvi put sam videla plave ljude pustinje.

Više bi odgovarao neki drugi ambijent, iznad nebeskog svoda sa terakota bojom u donjem delu slike ali je susret svakako bio za pamćenje. Visoki, pravi džinovi, u plavu tkaninu omotani, sa najcrnjim očima oivičenim crnom bojom u kojima su se blistale bisernom belinom, beonjače. Tuarezi, su širili oko sebe, meni tada potpuno nepoznate zaglušujuće mirise. Prodavali su različite suvenire, sve od kamilje kože. Boje na tim predmetima su zagasitih nijansi. Laganim pokretima, pružali su, na svetlim dlanovima, igračke i predmete, jedne druge estetike, jednostavne lepote. Došli su iz dela zemlje gde su vladali drugi zakoni. Zakoni prirode u kojima je čovek tako omeđen svojom svedenošću na mesto koje mu i pripada. Na zrnce u prašini. Ovi nomadi, ili suštinski ljudi, putnici, žive u obrnutom poretku stvari i svojim trajanjem kroz pustinjska vremena crtaju drugačiji svet. Od svoje dvadeset pete godine muškarci nose veo oko glave i lica.

Otkrivene su im samo oči.Pustinja je olujama odredila način oblačenja. Njihove žene ne pokrivaju lica.Ovde u hodnicima, starog hotela, njihova pojava je tako podsećala na stvarnost bez velova i suštinu bez namere, da se sve što se okolo dešavalo zaustavilo istog trena, tu ispred njihovog, od kamilje dlake tkanog ćebeta. Napolju su se ređali i pristajali, crni mercedesi a u hodnike su nadirali drugi mirisi koje su oko sebe širili ljudi od sopstvene važnosti.

I delovalo mi je kao da će, sve kao privid nestati u tom sudaru svetova. I možda bi tako i bilo da mi nije prišao jedan osmeh. Osmeh koji je prodavao srebrni nakit.

Tu smo se upoznale i videćemo se još nekoliko puta uvek ispred sjaja koji je sijao sa neke tamne podloge. Sama je negde u planini pravila nakit u koji je upisivala dobre misli nudila ga, na prodaju. Devojka se zvala Selima.

Bile su tu minđuše i prstenje, koji su privlačili poglede svojim iznenadjujuće sitnim krivinama u minijaturi. Nisu to bili filigranski radovi, već otkivani i ispresavijani delovi srebrnog metala koji je ukrašen kabiljskim rukopisom kolorita, plavom, žutom i crvenom. Trebalo je samo znati značenje ili im dati sopstveno. Tako jednostavno.

Jedan prsten je bio poseban. Imao je priču o večnosti i pet karika koje su zajedno bile spojene.

-Ko ga ima, videće da vreme postoji.

-Ne postoji, kažem ja.

-Svakih deset godina, prekinuće se jedna karika.

-Ne verujem ali volim priče.

Nasmejemo se i pogledamo poverljvim pogledom.

-Videćemo se još tri puta rekla mi je.

29

Branka Nije ni po jednoj narukvici, nikada zaličila ni na jednu drugu ženu. Branka je jedna od onih žena koje nikada nisu nikoga imitirale već su oduvek bile samo svoje u stilu života, u stilu oblačenja i samosvojnog razmišljanja.

Sa svom svojom pojavom, sa dugom zatalasanom sedom kosom, sa bojama koje su čuvali kamenčići mnogobrojnih prstenova na ruci, i predivnim srdačnim osmehom, odavala je prizanje, sebi samoj, autentičnoj ženi, punoj lepote koju nije trebalo ničim podcrtavati, naglašavati, isticati. Lepota je bila deo nje, u svoj svojoj običnoj ovozemaljskoj pojavi, po čijem se liku kao modelu, lako mogla nacrtati bilo koja boginja, bilo kog vremena. Takvu sam je videla prvi put, na velikoj kapiji rezidencije, zarasloj u bršljan, koja spolja izgleda kao da nije nikad otvarana i kao da iza nje ništa ne postoji.

Isto tako, kao što je izledala jednostavno, bio je i svaki kontakt sa njom, neposredan i srdačan. Upoznale smo se poslednje godine našeg boravka i prepoznavši se po običnoj prostodušnosti, brzo smo se sprijateljile i naši ne mnogobrojni susreti su bili uvek prepuni smeha i čuđenja prepoznavanja. Ti naši zajednički minuti, su se pretvarali u malene skice za šaru o našim ženama u Alžiru, koja se već polako iscrtavala. Pričale smo obično u njenoj kuhinji koja gleda ka jugu i u kojoj se peče rakija od urmi, u domaćoj radinosti ovog sretnog učiteljskog doma.

Jednog dana, došla je u ambasadu, da bi nas sve pozvala na svadbu svog unuka. Jednostavna i skromna svečanost u istoj stambenoj zgradi u kojoj su živeli, i ona sa mužem i njena ćerka, doduše na različitim spratovima. Već smo navikli i razumeli da je svim našim ženama bila posebna čast da pozovu nekog iz svoje ambasade na za njih tako važan dan tako da smo uvek prihvatali takve pozive.

Tog svadbenog dana došli smo, mislili smo na vreme i pozvonili na vrata iza kojih je vladala tišina. Otvorila ih je Branka, obučena u svakodnevno, potpuno nas zbunivši, jer smo stajali ispred nje spremni za veliki dan, sa tortom poklonom.

Shvatili smo da je u pitanju greška, ali nismo znali da li smo pogrešili vreme dolaska, dan ili nešto drugo nismo razumeli.

-Da to je danas, za pola sata, sad ću ja, samo vi sedite. I uvela nas u kuhinju gde se još pušio kus-kus u svojoj završnoj noti i mirisom, cimeta ispunjavao ceo prostor.

-Jeste, nekad je jelo kus-kus u beloj varijanti, bez crvene boje, bez paradajza i paprike.

I onda izgovori rečenicu: -Sad ću ja, samo da odem po sina u vrtić!

30

Danas kada, se ženi njen unuk, ona najpre ide po sina u vrtić pa će onda da se obuče za svadbu koja počinje za pola sata, a tek što je skuvala kus-kus za goste.

Jednostavno. Treba biti Branka, za takav redosled u životu.

I opet sam mislila da nešto nisam dobro razumela i mahinalno ponovim za njom, „ ..po sina u vrtić“ -Ali...koliko ti godina ima sin? zapitah je, jer o tom delu njenog života nisam ništa znala. Upoznala sam njenu predivnu ćerku u već zrelim godinama, došli smo na svadbu njenog unuka koji ima već preko dvadeset godina. Dok brojim godine, u sebi a ona obuva jednostavne papuče tu u predsoblju u koje će uskoro hrupnuti gosti, muzika i slavlje, reče mi sasvim jednostavno, naravno: -Da, ja sam rodila sa šezdeset godina, sebi, sina!

-Pa svi su već otišli svako za svojim životom! Nisam htela da ostanem sama, ovako imam nekog uz sebe o kom mogu da brinem.

Nikada ne mogu zaboraviti, snagu tih nekoliko reči koje je izgovorila.

Njeno ime Branka, za mene simbolizuje, „mudrost“ u svim prevodima.

Tog dana, neposredno pre nego što je život načinio još jedan zarez i nastavio dalje kroz taj stan, kroz promaju i paučinu hodnika, dugačke žute zgrade koja je je na svim razglednicama sa spomenikom Riad-el feth u prvom planu, spoznala sam svu veličinu i silu ženske beskrajne energije stvaranja.

-Sebi, sina... odjekivalo mi je još dugo u glavi, i kada je muzika navalila na vrata, dok se Branka presvlačila u svojoj sobi. Stavivši dve dijademe u dugu sedu kosu pojavila se nasmejana, vesela i zajedno sa mužem učiteljem u penziji, povela nešto što je moglo da liči na naše kolo uz alžirsku muziku.

Maleni naravno crnooki dečak, svojim velikim krupnim očima, gledao je vesela lica oko sebe. Brankin sin će biti isto tako ponosan na nju jednog dana kao što je ona na njega bila tog dana. Zajedno će nositi sudbinu i bremena hrabrih. Neke vrednosti nam se daju, neke rastu sa nama. A taj dečak će sigurna sam, biti poseban.

Krugovi

Svatovi su se kolima kroz vreli gradski asfalt probijali ulicama do jedne hladovine koja se protezala ispod kolonada.

Centar grada je jakim kontrastima određivao, delio, sve fotografije na one sa bledim senkama zbog jačine svetla i one druge sa tamnim obrisima naslikanim na suprotnom trotoaru.

Veseli i svečani kao kolona su nestajali u jednom ajnfortu. Pratili smo nasmejanu grupu ka unutrašnjosti zgrade u kojoj treba drugi deo veselog dana da se preseli. Došli smo u scenografiju, mladinog

31

do jučerašnjeg doma, po nju. Brankin unuk je stvarno najlepši momak u povorci. Negde nestaje i na drugom spratu, shvatim odjednom da se sve razdvaja, na dva dela. Zajedno sa njim nestaju i svi muški gosti iz povorke.

Oni nastavljaju iza stepeništa u uglu da se penju negde. Dragan i ja brzo razmenjujemo poglede, nespremni na ovo iznenađenje. Razmišljamo brzo ali ne nalazimo načina da iz svega sada izađemo, zajedno. Jedina osoba koju poznajemo trenutno je Brankin muž, koji već nestaje iza ugla. Dragan odluči da ga sledi. Ja ostajem na hodniku.Ispred mene su otvorena vrata stana iz kojih me širokih nasmejanih lica dočekuju mladini roditelji i ostali gosti. Zakoračim u ugrejani vazduh, među svečane haljine i puno mladih devojaka koje se u drugoj sobi šminkaju.Svet oko mene je potpuno obojen „ženskim“ bojama i mirisima. Iz svakog prostora izlaze u centralni hodnik stana našminkane, vesele devojke.

Prozor u sobi bez nameštaja je otvoren i zagledan u jedno leto koje samo njima pripada. Desno od njega je klavir. Crna farba i mesingani svećnjaci, ćute. Neko me pita da li znam da sviram na njemu? Kažem da ne znam. Devojka mi odgovara, da niko ne zna. Ja je pitam: Čiji je onda klavir? Ne znamo, kaže, tu je oduvek. Za nju je oduvek, vreme koje pamti. Za njega je oduvek spojeno sa vremenom pre i vremenom posle. Oduvek za taj klavir znači da ga je neko ostavio sa tugom rastanka. Oduvek je prefarbalo to crnilo u jednu nijansu konačnosti. Mislim samo o njemu. O onome ko je na njemu svirao. Znam da je bio dečak i momak i čovek. Znam nekako. Jer tog dečaka mogu da vidim kako sedi i gleda u taj prozor koji je nekada bio okvir samo njegovog pogleda prepunog pogrešno odsviranih nota. U sobi se oseća, njegova tuga rastanka od tog dela alžirskog neba, od tih dirki, od tog života koji je odjednom prestao. Ta se boja tako lako spojila sa našim poslednjim danima.

Ovde i sada je tako konačno odzvanjalo da je moralo biti prekinuto i izvučeno iz te scene, kada ta porodica napušta taj stan, kada taj dečko poslednji put pogleda taj klavir, kada ponesu samo najnužnije i žurno odjecima niz stepenice, spuste svoje sudbine na asfalt, ka luci i poslednim odlazećim francuskim brodovima.

Scena se upravo odigravala, kada me je neka od devojaka, ponudila u belo uvaljanim kolačima od bademovog brašna, u ragastovu, odeljenih soba, i pozvala da pređem u drugu iz koje se čula muzika.

Ni u njoj nije bilo nikakvog nameštaja. Samo zidovi, i jastučići oko zidova. Dve ogromne fotelje-kao prestoli visokih naslona, naslonjene su bile na suprotni zid.

Niko nije sedeo na jastucima. Sve žene su već igrale u sredini sobe.

Ja sam jedina izgledala u toj sceni kao gledalac, i imala sam samo dva izbora, da jedina sednem na jastučiće na podu ili da i ja ostanem da stojim, odnosno da igram sa ostalima. Pridružila sam se tom ritmu koji je udarao. Prostora nije bilo dovoljno, svi su se samo njihali a pesma je lako prelazila iz jedne u drugu. Sve sa notama, beskrajno ponovljenog istog damara. Žene su oznojane, našminkane, vesele. Igraju u sredini te sobe koja se širi.

Sve se opet razdvaja, gomila u ritmu tiska se ka zidovima. U sredini, te toplote, ostaje samo jedna od njih. To je žena sasvim pristojno obučena, ali skromno.

Njeno lice ne mogu dobro da vidim osim što uočavam da nije našminkana, jer je njena glava zabačena. Oči su joj zatvorene. I zato je „ne vidim“. Silueta je

32

mršava, haljina je svečana crna. Samo ruke se pokreću, razgrnute. Telo se uvija i okreće. Neprestano. Ostale su se odmakle od nje. Samo se njišu i tapšu. Ona se lagano vrti. Predstava, traje.Niko ne prekida nit. Nit koja se od negde spustila i na čijem je kraju ova žena koja se vrti u viru transa. U očima drugih vidim divljenje, poštovanje, razdraganost. One je bodre, od srca, iz sve snage, udaraju ritam. Pojačavaju amplitutu zadatu muzikom. Podižu njeno spiralno kretanje do neslućenog, neobjašnjivog. Svi postaju deo savršenog vira koji zahvata, sve otkucaje, sve dlanove, sve želje u očima. Muzika ostaje negde ispod. Iznad nje a od nje je nastala sasvim drugačija tvorevina nesvesnog, i nje su svi oko mene svesni. Prisustvujem događaju koji će mi urezati kao otelotvorenje čiste sile ženske snage u pokretu u svojoj najlepšoj formi. Odigranoj molitvi, stvaranja.

Ona više nije tu sa nama. Samo njeno telo se i dalje vrti. Dlanovi koji plješću i ritam virova u vazduhu je drži iznad ovog stana, iznad ovog grada iznad ovog neba.

Onoga sekunda kada se „vrati“ ona će pasti, i „probuditi“se, znam. A do tada njeno telo i dalje igra. Beskrajnu igru, čigre, koja može početi uvek i trajati samo onoliko koliko je zadato. Žene uzvikuju visoke tonove, koje prave u trenucima velikih slavlja i iskazivanja osećanja radosti. Sve se stapa u jednu boju. Sve traje, gotovo beskonačno.

Muzika ne sme da se zaustavi, već je samo polako neko utišava. Sve su tu da joj pomognu, da je pridrže. Momenat „buđenja“ će proći svi zajedno.U tom trenutku ugledala sam njene oči koje se otvaraju. Zenice su se spustile kao iz sna u polje pogleda. Ona je sve „prespavala“ njeno telo je igralo, bez njene svesti. Samo. Žene su je okružile, tapšale su joj i dalje. Uzvikivale radosne krike. One su razumele nešto što ja nisam. Ono što ću razumeti tek mnogo godina kasnije, o sili ženske energije stvaranja. O krugovima, o kretanju i životu samom.

A onda su ušli mladenci u sobu. Brankin unuk je bio jedini muškarac na čitavom spratu. Zatim su utrčavala deca. Tražila su mame. Mame su im davale ceduljice.

Jedna žena mi je rekla da se približava kraj večeri i da se to žene „dogovaraju“ sa muževima na gornjem spratu o odlasku. Ovo simpatično dopisivanje, ceduljicama koje deca nose trčeći gore, dole, mi se jako dopalo. Odmah sam i ja napisala cedulju i poslala svom mužu. I ubrzo dobila odgovor. Kakva divna konverzacija!

Ubrzo smo se našli u hodniku zgrade. Još uvek mi je srce jako lupalo posle proživljenog iskustva. Pitala sam ga šta su oni, muškarci radili, gore u stanu na spratu? Da li ste imali muziku?

-Ne, samo smo sedeli na jastučićima uza zid, pričali i pušili.

33

Riad el Feth Od dana kada smo kupili veliki beli auto, ni jedno posle podne nismo proveli u stanu. Posle podneva su praktično bila naša nova slobodna vremenska teritorija, koju smo istraživali krstareći ulicama sa mape koja je ostala u stanu, zalepljena na vratima sobe.

Nova vremena u našoj matičnoj zemlji su donela promene i u ambasadama, njenim pripadajućim delovima. Zemlju više nije trebalo braniti od bombardovanja koje je izvršeno. I dok se otrovna prašina slegala tiho na glave preživelih, i u našu malu zajednicu daleko od domovine, kao deo rušilačkog talasa stigle su promene. Novi ljudi, sa novim navikama su stigli na tom talasu. Jedna od novina koju je donelo novo vreme, je ustvari bilo slobodno vreme. Više nismo predstavljali deo režima prošlosti, već deo nove države sa takođe novim i modernim shvatanjima. Stigle su u naš svakodnevni rečnik reči, slobodni dani.

U nizbrdoglavoj ulici kroz dva mirisa pekare po uglovima, zimi smo odlazili do velikog platoa zagledanog u luku i tu najčešće tražili izgubljeni ritam koraka šetnjom kroz opusteli nekad tržni centar u sklopu velikog spomenika Ried el Feth. Njegova veličanstvena silueta je na svakoj novčanici od 200 dinara koja mi je bila najčešće u malenom novčaniku priljubljen uz već izbledelu fotokopiju alžirske lične karte. Nikada nismo nosili diplomatske pasoše sa sobom.

Dugački mantil i moja u kestenjasto ofarbana kosa su se vijorili na sasvim ozbiljnom vetru, na slikama koje smo tu pravili često. Sami, sa Mirom i Rašidom, sa prvim gostima, familijom novopridošlih diplomata, sa mojim bratom iz Barcelone u prvoj i jedinoj poseti. Nikada ga nismo videli prepunog sveta. Uvek je tim velikim trgom na brdu, strujao i vladao taj vetar i tišina. U njegovoj blizini je Park pobede sa malim restoranima i zanatskim radnjama na vrhu uzvišenja do kog vode krivudave staze kroz zelenilo koje nekako ukroti vetar, dok je na ravnom delu, u udubljenom prostoru, kao neka velika rupa u zemlji, praktično obrnuti tržni centar sa večito zatvorenim izlozima u kojima se ogledamo u tišini.

Poneki otvoreni lokal nas iznenadi i privuče. U njemu su obično ili alžirske, zlatnim koncem sašivene, svečane haljine ili agencije za kupovinu karata za brod-trajekt koji dva puta nedeljno saobraća do Marseja.

-Dve karte u jednom pravcu. Vrpoljimo se na stolicama.

-Da li želite francuski ili alžirski brod?

-Alžirski.

-Klasa? Druga? Prva vam je samo sprat više a mnogo je skuplja.

Treću Vam ne bi savetovao.

Stojimo poslednji put ispred tog pogleda ka uzburkanom moru.

Dve karte su u džepu.

34

Sa tog uzvišenja se vidi skladni park botaničke bašte i zgrada Pasterovog zavoda. Tu smo bili pre mesec dana kada je trebalo da mi se izvrši kontrola nečega u krvi. Razmišljam o tome koliko je moje krvi ostalo u Alžiru. Svaki pokušaj vantelesne oplodnje je besomučna kontrola hormona koja se vrši iz krvi koja se vadi najpre na svakih sedam dana a zatim i svakodnevno.

Setih se dok posmatram brodove, jedne naše avanture pre kupovine kola, kada smo ostali sami u glavnoj ulici da kupimo neke poklone. Vozač Ašur, nije baš bio oduševljen idejom i nevoljno nas je ostavio. Iako su stigla nova vremena i na ulicama je bilo mnogo bučnije nego ranije jer je broj kola rastao svakodnevno, a svi mi, pa i on, još smo živeli u ritmu starih opreznosti.

Na Hidru smo se vratili, prvi put, kolektivnim taksijem. Bio je to doživljaj prepun adrenalina, jer se automobil starog taksiste brzo dopunio još dva puta tako da je bio pun, kada je počelo penjaje uzbrdo. Ta vožnja je odslikavala u potpunosti sadašnji Alžir i nas u njemu. Kroz retrovizor, a pred prisutnima naše fizionomije su izazvale jednostavno pitanje : Odakle smo? A na koje još uvek, nismo bili spremni da odgovorimo. Ranije smo odgovarali, iz Hrvatske ili iz Bosne. Dok smo mi razmišljali, sedi šofer je sam odgovarao pogađajući: -Ček, čekoslovakia? Mi onda ipak shvatimo, da jednostavno moramo da se definišemo i suprug prvi put od kako smo ovde reče jednostavno: -Srbija.

Tajac u kolima. Pored nas sedi jedan mladić koji nas strogo pogleda i kaže: -Milošević?!

A starina šofer mu odgovori: -Ne. Oni su Jugoslavija, a to su naša braća po krvi.

-Da li to znaš? Upita mladića.

Mi ćutimo. Svi ćute i čekaju lekciju.

-Kada smo se borili za nezavisnost, našim bolnicama je trebalo krvi i mi smo je dobili iz Jugoslavije. Zato, sine zapamti, to su naša braća. Braća po krvi.

Tako sam i ja nekako sa svom mojom prosutom krvlju već upijena u tu zemlju.

Pa smo eto i mi sada, isto tako vezani zauvek, kao ratnici i tako se sada i pozdravljamo. Nasamo, ćuteći ispod spomenika nezavisnosti i mladosti.

Ivon Jedne svečane večeri u Sidi Ferušu, upoznali smo veselog i nasmejanog Kanađanina, Ivona koji je kao i mi bio pozvani gost, stranac.

Neposredan i sponatano prijatan, brzo nam je svojom veselom pojavom postao drag. Viđali smo se u bašti Hotela El Đezair, jer je tu stanovao. Nikada nismo pričali o poslu. Često je odsustvovao iz grada. Znali smo samo da je njegov posao bezbednost a to je u Alžiru bio ozbiljan posao. Briga o drugima i sebi je bila na prvom mestu.

35

Dragan je u njemu našao retko diskretnog i ne nametljivog prijatelja. Naša povremena viđanja i razmene iskustava stranaca u Alžiru su nam bile nepresušne teme. Mada je on za razliku od nas mnogo putovao po unutrašnjosti zemlje. Od njega smo čuli puno priča i saznavali pravo stanje stvari u ostalim gradovima.

Složili smo se da su vremena ograničenog kretanja po gradu iza nas, ali smo se ipak uvek savetovali u koji deo grada je uputno ili nije ići i kroz koje delove je još uvek najbolje neprolaziti.

U nekim delovima grada su još uvek postojale noćne straže organizovane od lokalnog stanovništva ali su i one polako odlazile u zaborav.

Jednom je nekim samo njemu znanim povodom odlučio, da nas vodi na večeru.

U takve avanture nikada nismo odlazili. Iako je sve što se dešavalo sada pripadalo prošlosti, za nas je još uvek sve bilo suviše blizu, suviše preživljeno, suviše delovalo kao da je samo još jedno zatišje pred novu eksploziju. I nikada se ne bi smo upustili u tako nešto, da nije on bio u pitanju. Razmatrali smo pomno predlog za stolom te večeri i razgledali ga sa svih strana.

Osim naše navike i opreznosti nije bilo ni jednog drugog razloga da ne pristanemo.

Jednog petka je došao po nas i stao ispred zgrade sa svojim velikim belim džipom sa oznakom UN i onom velikom antenom ispred haube. Vozni park poznat nam sa teritorija raspada naše zemlje. Ovakvi beli džipovi su pokušavali svojim prisustvom da daju autoritet, razjarenim strastima koja su gorela na starom istorijskom ožiljku sa druge strane Drine. Viđali smo ih stalno i svuda, jurili su auto-putem na zapad, na jug, pokušavali kao nekim kopčicama da zašiju živo meso koje se rapadalo na sve strane iz viših razloga. Nekih mnogo viših i značajnih nego što je običan, prost i jednostavan, mir.

Sada je takav jedan džip čekao nas. Vozili smo se u tom bezbednom sveplanetarnom sinonimu za sigurnost i nepristrastnost. Kuda, nismo znali? Nije hteo da nam kaže, samo je rekao da nećemo daleko i pomenuo u nekoj rečenici, zološki vrt.

Na samu pomen te dve reči sam se zaledila. Nikada nismo bili u tom delu grada, znam da se nalazi istočno od auto-puta za plažu. Da sam znala ranije, proučila bih to na mojoj karti na vratima ali sada to više nije bilo svrsishodno. Ivon je neko kome verujemo, ponavljala sam. A u glavi mi je i dalje odzvanjalo : Zološki vrt, iz nekog sasvim drugog konteksta.

Mrak se lepio već na zatamljena stakla. U kolima je bilo kao u nekom svemirskom brodu. U njima sam se osećala na sigurnom, kao da je iznutra tapaciran rečima, sigurno i bezbedno.

36

Ali dve stvari nisu bile sa iste strane. Moje iznenadno sećanje na značenje tog mesta i noć koja se spustila.

Da, samo jednom sam čula za zološki park i to je bilo prvog dana kada smo stigli u Alžir.

Tadašnji domar je pričao Draganu da su naši poslednji privrednici, u nekom restoranu čijeg se imena sada ne sećam, za vreme ručka, ubijeni. Posle njih niko više nije došao u Alžir zbog nekog posla.

Vozimo se meni potpuno nepoznatim putem od kako je auto-put ostao za nama.Ustvari idemo kroz šumu, veoma gustu šumu, koliko se može nazreti kroz mrak.

Ne postoji ni jedan tračak veselosti u meni zbog izlaska. Već se kajem, mada bi trebalo da se opustim. Nova su vremena. Ponavljam.

I onda ugledam rampu i kapiju i pročitam naziv restorana : Muflon d’or.(Zlatni ovan) Odjednom se setim reči koja je nedostajala u slagalici . Upravo to ime restorana je falilo. Čuvali smo se toliko godina i eto uspeli, da sada posle četiri pune godine, tako nesmotreno sednemo u kola i nađemo se tačno tamo odakle su iznešeni izrešetani poslednji naši sunarodnici.

Malena lepo uredjena osvetljena kafanica u gradskoj šumi uz Zološki vrt. Rampa je tu kao direktna posledica pomenuog događaja. Kontrola koja propušta najavljene, bezbednost koja je vidljiva ali znamo, često nije dovoljna.

Sedimo napolju. Biranje stola smo prepustili Ivonu. On kaže da ovde često dolazi u poslednje vreme. Ja zagledam svaki od stolova i pokušavam da ne mislim na ubijene.

Možda sedimo baš za istim stolom.

Ne želim da mu pokvarim zamisao tom pričom, ni njemu važno veče koje prolazi.

Iza svakog osmeha konobara, prepoznajem scene jer se nalazim u scenografiji.Tako je i njima prišao konobar koji ih je potkazao.

Tako su i oni sedeli i čekali hranu. Disali i onda bili ubijeni.

Jednostavno.

Mi smo završili večeru sa svega nekoliko zalogaja.

Bila bih mnogo srećnija da se nisam svega podsetila baš ovako uživo.

Mogla sam nešto i zaboraviti. Zbog nečega je bilo važno da vidim to mesto. Da je sve bilo istina. I da je naš život skrivanja i večitog straha imao svrhu.Ostali smo živi. Kao ispunjenje svih molitvi.

37

Ambasada Naše treće leto u Alžiru i prva zamena domara u zgradi ambasade, donela nam je osim promene ritma u jednakim danima istog izgleda, iste temperature i mirisa, ispunjenih do poslednjeg minuta jednostavnim rasporedom života koji čeka, nekoliko nedelja novih iskustava.

Selili smo se, kao u nekoj pravoj selidbi, a ustvari smo poneli samo one površinske i one suštinski važne stvari. Knjige, nešto odeće, svoju posteljinu i ostavili probuđen i suncem osvetljen naš raznobojni stan jednog jutra. Svoj mali svet, odneli smo u par kutija, u belu zgradu sa velikom antenom i zastavom naše zemlje na krovu .

Promena koja prija, menja ugao posmatranja i bez ikakvih želja i nadanja ostavlja ustvari dovoljno prostora u svakodnevici, da se u nju sliju nove slike.

Sada smo tu u ograničenom oivičenom, čuvanom prostoru, koji predstavlja teritoriju naše zemlje ovde. I tako se i osećamo. Spavamo mirno i opušteno.U krevetima koji menjaju samo ljude i posteljinu. Nameštaj rasušen, žuti se od sećanja. Prostirke, toliko davnih dezena da su i same zaboravile kada su tu ostavljene. Veseli jutarnji vazduh koji struji sa trave u dvrorištu, spušta se niz zrak i ulazi u sobu kroz rešetke, niskih prozora. Jednostavnost odlaska na posao, prostim otvaranjem vrata domarskog stana, ostavlja nam toliko vremena za neka nova uživanja. Pijenje čaja. Tišina koja caruje teraco pločicama u velikom predsoblju, primaćem malom salonu i kancelarijama u prizemlju, koje se kupaju u jutarnjem ogledalu tog mira. Ja svakoga dana iako to niko ne traži od mene, perem sve te prostore i spremam ih za novi dan. Osim jutra otvaraju nam se mogućnosti da i u toku dana, ukoliko ritam posla to dozvoli, u nekom momentu zajedno ispratimo još neki trenutak i razmenimo nekoliko reči. Te nove male radosti, ispunjenja, koje su gurnule u stranu naviknutu usamljenost, boje te dane novim zvucima, rečima, minijaturnim planovima.

A u suštini, mi za sve vreme odsustva domara ustvari ne možemo napustiti zgradu. Nema nikog da nas menja. I ta činjenica, sveprisutna stoji za vratom, u dahu mirisa koji okružuju zgradu.

Velika dvospratnica je dobijena na poklon od države Alžir i prihvaćena od strane nekog od naših bivših ambasadora, umesto mnogo većeg objekta u samom centru grada . Zgrada u kojoj je nekad vrilo kao u košnici, u kojoj je bilo zaposleno nekoliko desetina službenika, sada je pusta.

Dragan radi najčešće zatvoren u svom ograđenom prostoru na drugom spratu.

Ja u to vreme nemam nikakav kontakt sa njim. Bilo šta da se desi moram to sama rešiti. Nemam nikoga da pozovem, niti da se posavetujem. Stalno razmišljam i o svakoj odluci donosim zaključke neverovatnom brzinom. A kada u pauzi siđe i zaviri u kuhinju, naručivši kafu za neke goste, stalno mi donosi radost u tih nekoliko trenutaka kada smo „kolege“ . Nikada nismo bili u ovakvoj

38

vrsti zajedničnog posla, koji se obavlja u svakoj ambasadi ali smo se, već uhodani u naše alžirsko iskustvo u nove dane uklopili, kao plavi šaloni na njenoj beloj fasadi.Mirise ručkova koje kuvam u prizemlju, guram tihom promajom ka dvorištu.

Jednog popodneva mirnog i bez odsjaja, u minijaturnoj smotri knjiga iz kojih istresam prašinu, nalazim odšampane beleške Kamija, iz vremena kada je boravio u Alžiru. I one mi se na svojim stranicama nude kao veliko, skoro arheološko otkriće. Skice njegove buduće knjige, dragocenost nemerljive primarne misli zarobljene u ispisanim rečima. I čitam na jeziku na kom je pisao, u gradu u kom je pisao, u danu koji je moguće isti kao onaj, samo u ravni drugog vremena. Sami smo u tom trenu Kami i ja. Nekako smo se stigli i nekako je tako obična suština zapisanog, stigla do tog trenutka zbog koga se u napisanim rečima i „zarobljavaju“ misli. Da traju u amplitudama, zaboravljenog i otkrivenog, da budu seme koje budi neka nova razmišljanja, da „razgovaraju“ sa onim koji će ih na nekim belim stranicama otkriti i tako izmene sopstvenu suštinu, prekorače vreme, razgovore se sa daljinom i zasijaju drugačije na vazduhu tuđeg dlana.

Otkriju svoju novu vrednost.

Posebno su mi interesantni zapisi na margini tog teksta, nesputana i ne opterećujuća neurednost redova, promena imena junaka više puta u toku pisanja, sve to mi otkriva jedan svet u rađanju, preistoriju jedne knjige i susret sa takvim blagom, potpuno me ponese u zanosu otkrića. Svet koji se stvara i kreira, koji jednak postoji u nečemu što se zove misao, oduvek.Videti taj trenutak nastajanja, predstavlja za mene, neprocenjivo iskustvo. Otisak. koji ostavi u vidu zapisa knjige ili kod slikara u vidu skice ili slike, ili kao šara melodije u vazduhu sazdana od tonova i nota, je ustvari i uvek samo Ona. Misao. Dokaz da je postojala u svoj svojoj šarolikosti i bojama. Iskaz bestelesne lepote. Utisnuti hijeroglif istine skrivene u nečemu do čega se samo kroz lepotu može stići. Trag do sveopšteg. Dodir najčistijeg.

U trenutku zatvaranja male sveske, tišina je već čučala na tepihu pored mene, a velika staklena širom otvorena dvokrilna vrata, spratne kancelarije, sa davno zaboravljenim i u ćoškove gurnutim stolicama, pustila su predveče da udje unutra, bez najave.

Tri vremena su od tada prošla i preskočila do tog trenutka. I njihov povrat u redosled trajao je nekoliko uzdisaja i tri tišine. Iz sopstvenog vira mogla sam samo da se „odvrtim“ silaskom u obrnutom stepeništu, kroz unutrašnjost školjke.

Obilazim zgradu u redovnoj kontroli i zatvaram spoljne šalone iz ugla malog popločanog podesta i gledam ka terasi koja je otvorena i prostoru koji je bio mesto mog „susreta sa Kamijem“.

Dok spuštam pogled, ka ivici beline teraco pločica, vidim neverovatnu sliku, mokru ivicu i ugao velike terase. Dragan, mi prilazi posle završenog dana i oboje razmatramo od čega je mokar taj deo dvorišta. Sve mogućnosti smo odbacili.

39

Niko u blizini ne zaliva baštu, jer je to zabranjeno, poslednjim merama štednje vode.

Sve vile oko nas su napuštene i prazne. Cisterna u blizini ne pušta vodu. Ja nisam zalivala mini gutljajima velike voćke. Misteriju vode nam je otkrio mali, kao paučina providan, oblačić koji je posramljeno bežao sa Hidre u pravcu ka vetrovima sa istoka.

-Kiša!? zajedno smo zaključili. To su kapi kiše. Neverovano je zvučala zaboravljena reč. Taj mali oblak izručio je deo svog tovara verovatno sasvim slučajno na kraj terase. Tako malo i tiho da nije stiglo ni da zamiriše.

Da, zaboravili smo, mokro može biti i od kiše.

Amin i dobri duh -Dragan, pet minuta, samo i spremni smo! Uzviknuo bi naš drug, veselo.

Njima, našim prijateljima je stvarno bilo dovoljno samo 5 minuta da se spreme i da se šestog minuta svi smeste na zadnje sedište velike bele lađe, kako smo zvali naša kola.

Kao da su bila napravljena tačno da svi u njih stanemo. Sa četvoro tihe dece u krilima, naši drugari nisu propustili ni jednu priliku da odemo svi zajedno do mora.Nismo više ni mi, a ni oni išli na plažu hotela Šeraton. Sada smo ih „švercovali“ na plažu Klub de Pena, jer smo tu bili slobodniji, jer je ta dugačka i pusta plaža tačno ocrtavala naše slobodne duhove. Od momenta kada pristanemo uz šetalište kraj obale i osetimo tu vrelinu koja nas čeka, našoj sreći nije bilo kraja.

Nikada se nismo dogovarali unapred o odlasku na plažu, jer oni nisu imali telefon, a mi opet nikada nismo znali kada će to biti. Ali čim se ukaže prilika naročito nedeljom koja je uvedena za nas kao neradni dan, dok ceo grad Alžir radi, poneli bi smo ponešto iz frižidera i sa večito spremnim gepekom punim zaostalog peska od nekih ranijih odlazaka, kretali ka Ulici Kedrova, po naše drugare.

I posle našeg zvona na vratima i Aminove rečenice o pet minuta, razdragani povici bi preplavili i kuću na stubovima, i most ka njoj, povici su čak visili i na granama limun drveta, sa leve strane.

Samo je Mona sisala palac i gledala u nas svojm krupnim očima držeći kao snupi neko ćebence i uglu kraj ulaznih vrata sa okruglim staklima koja su imitirala ulaz u brod.

Dečaci su se dovikivali, Bija se sa njima sudarala u trci i glasno smejala. Amin je dugim rukama, kupio sve u prolazu, male torbe, presvlake za decu.Pitao me šta

40

nosimo za hranu. Rekla sam mu da sam obarila nekoliko jaja, on reče, da ima obarenog krompira. U glas smo rekli : Parfait! Tako smo tog šestog minuta stvarno i krenuli i ubrzo već bili na putu ka izlazu iz grada kada su svi drugi u njega hrlili.

Njihova skala prioriteta u životu se potpuno poklapa sa našom. Naučeni smo od godina opasnog života, da se živi danas i sada.

Da ako možemo, to što želimo, treba odmah i bez oklevanja da uradimo. Danas je samo danas.

Ostaje to, vaspitanje od dana kada su bombe odjekivale.

Tišina je, sve je u redu, vreme je lepo, mi želimo dovoljno da oni mogu i eto nas na putu u još jedan zajedno provedeni dan.

Sinhronizacija naših misli je bila tolika da smo se samo ustvari prepuštali, uživanjima.

Sabrinin osmeh, dok sedi u pesku u pozi vile iz neke evropske fontane, Mona kako se igra grickajući zrnca peska u hladu ispod kamp stola, na kom je fanta ispisana na arapskom, dečaci koji nesputano jure i rastu kroz bitke u kojima učestvuju u mislima, Bija koja pokušava da stigne jednog pa drugog, Amin kako stoji zagledan u talase dok mu duga kosa vijori kao kod nekog afričkog Vinetua, u prkos i u susret budućnosti.Dragan koji šeta u daljini kroz plićak i ja kako sa uključenim snimanjem u memoriju svesti, pokušavam da od te fotografije isklešem duborez, sliku u zlatu koju bih poslala ka drugim planetama kao dokaz savršenog i mogućeg, života na zemlji. ..

Svi smo imali neke svoje bajke za isrpričati na tom pesku. Deca su ih izmišljala na licu mesta. Njihove su rečenice počinjale sa: I onda ... I onda I tako u beskraj. Govorili su naizmenično, dodajući sve luđe i luđe izmišljotine i junake, sve dok jednom od njih ne dosadi, a najčešće je to bio Sasi koji bi zaustavio lavinu pružajući dlan prema Taru i rekavši, E to nije istina!

I onda su se dalje nastavljali sa : -Si s’est vrai! i -No, se n’est pas vrai!

Taj dijalog je bio toliko predivan a oni tako ubeđeni u svoje istine i trvrdnje o nemogućoj istini da sam mogla, te različite intonacije, njihovim glasovima, izgovorenih, a međusobno suprodstavljenih tvrdnji, da slušam u nedogled. Jer su me obojica mogla ubediti.

Taro sa svojim širokim očima kojima je potvrđivao jednostavnu rečenicu izgovorenu bez uzbuđenja, sa dubokim ubeđenjem i Sasi sa njegovim zaustavljanjem i stvarno svesnom istinom da je sve što je predhodno rečeno netačno. Nikada se nisam mogla odlučiti.

41

Volela sam ih svom snagom obojicu. I verovala im do beskraja.

Bija je bila kao druga ja. Ili bolje kao ja u malom pakovanju. Kroz nju sam uvek mogla da posmatram stvari kao što bih, da sam to kao mala mogla. Kroz njene oči sam videla ono što nikad nisam u stvarnosti. Roditelje u jednom kadru, braću sestre, sve što nikad nisam imala. Uživala sam u svemu tome kroz njeno bezbrižno detinjstvo i beskrajno pronicljiv pogled.

Jednom nam je Amin, pokazavši na prvu veliku kuću na ivici plaže, opasanu visokim zidom čiji su bedemi podignuti na samim stenama, rekao jednostavno.

- U toj kući sam odrastao.

Mi smo ostali zbunjeni. Mislili smo da se šali. Ogromna vila u državnom kompleksu, kao mesto gde je svoje detinjstvo proveo naš prijatelj dok smo se mi i njegova deca sada igrali u podnožju zdanja.

Znamo se godinu dana i tek sada smo saznali da je on dete narodnih heroja. Po njegovoj maci se zove jedna bolnica a njegov otac je uvažen i poštovan član novog Alžira.To su bili samo neke istine, izrečene zbog naše radoznalosti i pitanja u vezi sa vilom. Da nije bilo te jednostavne rečenice verovatno nikada ne bi smo ni znali.

Sabrina nam je potom ispričala priču o kući u kojoj su živeli. O tome da se nalazi u katalogu, jer je ustvari ta kuća brod, delo nekog čuvenog arhitekte, učenika još čuvenijeg učitelja. Ono što je bilo interesantno za nas i decu koja su slušala priču, je da je ona kao uostalom i sve dugo prazne kuće bila naseljena duhovima.

Odnosno mnogi su pokušali da u njoj žive ali bezuspešno. Već posle nekoliko dana bi pobegli glavom bez obzira.

Postojanje duhova ili džina u Magrebu je toliko sveprisutno, ali obzirom da mi nismo imali puno dodira sa lokalnim stanovništvom i da su nam „oči“ u taj svet, bili naši prijatelji. shvatili smo sada i nekoliko neobičnih pogleda i rečenica našeg šofera Ašura kada nam je pokazao neka napuštena zdanja.

-A kako vi onda živite u njoj, da li još ima duhova?

- Ima samo jedan, kaže Amin.

-Ti si ga video!?

-Da, jednom sam sa njim i razgovarao.

Silazio sam dole na spavanje ka spavaćim sobama. On je bio naslonjen na zid u hodniku između soba. Malo smo popričali.

-Kako si? Sećam se, da sam ga pitao, ništa posebno. Nisam ga već dugo video.

Jednostavno prihvatanje postojanja džina i život sa njima u mnogome olakšava svakoliki pristup činjenicama. Verovanja i postojanje su istog porekla. Ali to se treba saznati od ljudi koji nose čistu ljubav. Jedino u tom okeanu i kroz njega svet deluje i jeste u potpuno skladu. Samo udahneš i zaroniš.

42

Akvadukt Niz zapadni obronak brda Hidra, spuštamo se. Kroz prozor sigurnosti naših kola, pogledom ustvari šetam, tim istim putem samo, mislima. Od kada imamo kola, naši dani su sadržajni i prepuni otkrića. Svakoga dana otkrivamo neki novi pejzaž, unutar grada. Sve su to maleni i kratkotrajni izleti. Sami smo i zaštićeni, novim vremenom.

Na tu stranu nekada smo išli ka bulevaru koji vodi do Palate Pravde. Sada iz sećanja i bez mape, pronalazimo delove sopstvenih iscrtanih i prepoznatih ulica.Naš beli auto, uživa u toplini posle podneva koje tone tamo u sasvim drugoj dolini.Na nekoliko minuta svega udaljeno od našeg stana, otkrivamo jedan poseban svet, u kotlini koja vodi ka prašnjavoj raskrsnici punoj prodavnica, i tezgi koje se kao dlanovi pružaju sve do ivice kolovoza, dok žagor, i povici i buka automobila koji prolaze prekrivaju prašnjave šarene plastike, povrće, tepihe. Šarenilo bez smisla.

Ono što je lepo, to je iznad, ono što je staro to je putokaz. U pogledu jedne tihe hladovine, zadubljen u podnožje iz kog se diže ravnajući liniju dva brežuljka grada, kao nacrtan a u stvari stvaran i kamen, postojan i tih i ćuti jedan akvadukt iz vremena pre svih nas.

Kad se slojevi poređaju u tom vertikalnom nizu, u bojama zemlje i peska iz jednostavne svrhe, da donese vodu u grad Alžir, nekako prepoznamo odmah lekciju o onome što je važno. Voda, drugo ime za život oduvek je bila nešto za čega se trebalo boriti. Kamenje poređano i nekim davnim vezivom učvršćeno, čini lukove akvadukta a senka građevine, samo naslućuje belinu zidova prošlosti.

Vreme bez trgova prolazi tišinom i samo se seća, da je nekada, jedini zvuk bio veseli žubor vode koja se slivala kanalima koji su otvoreno gledali ka nebu.

Vreme kada se gradilo i vremena kada se rušilo prolazila su jednako brzo u vekovima iznad grada i ponekad je u nekom trenutku mira i ljudske veličansvenosti, neko uspeo da u predahu smena ratova i vladara napravi nešto što će ih sve nadtrajati i setiti nas, koliko je važno graditi. Gotovo isto koliko i postojati.

Redovi lukova nadovezuju se u različitosti. Najpre visoki i tanji, i veći, a na njima kao novi red, niži, brojniji, manji.

I onda čujem jedan sasvim drugi žagor, i neku lupnjavu i tutnjavu, i sasvim jasne povike, ljudi koji su ga gradili. Vidim samo sene ali ne i ljude, kako gamižu nad skelama i visinama. Naslućujem vodu koja čeka da joj se put završi, da se sjuri nizbrdo. I dok se u zlatnom istom ovakvom sumraku završava još jedan dan u znoju robova i graditelja, i rastapa u budućnosti koja će jednom doći i proći ispod njegovih lukova, ka mom pogledu. Senke rastu iz samog kamena.

43

Iako deluje u svojoj veličini kao da je deo same prirode, svest o delima koja su se gradila golim rukama uz pomoć velikih misli i sile obične, na jedno delo usmerene snage, se jasno ocrtava na obrisima, ove građevine, nekadašnjih stanovnika ovog grada. .

U zemlji najvećim delom, bez vode u gradu gde je ona još uvek dragocenost, iako su okolne rečice opasale brane i gde je i danas ona velika briga, stoji taj akvadukt kao zid, ušuškan u prošlost. Spomenik je onim vremenima kada je borba bila teža a vrednost jedne kante vode ista, po svojoj važnosti za život u polisu.

Kartagina U fotografijama koje tu nastanu uvek se može lako u srcu svake slike videti, neobična šara oblaka, iznad katedrale Svetog Luisa kroz jednu prozračno plavu nijansu neba. Po danu, uglavnom, ulicama teče priča o nastanku grada i klupku od goveđe kože, koje mu je kotrljajući se odredilo granice.

Ali noći koje se probiju kroz vrelinu iznad kamena pričaju neke svoje priče. I lepo se sasvim može videti kako iznad tog toplog strujanja, božanstvena i tajanstvena *Tanit, iscrtava, sudbine, vladajući prostorom iznad sazvežđa, i velike katedrale na brdu. Sigurno je da su se tu nekada ili ponekad ili često, gotovo svakog veka održavali koncerti. I sasvim je sigurno da je takvih događaja moguće i bilo u nekim ranijim slučajnim, sličnim noćima, u kojima je jasmin kroz mirise, merio trajanje sveta.Kada su se iza mene zatvorila ogromna drvena vrata, zaključavajući tišinu pred prve odsvirane note, znala sam da je ispred mene jedna noć, sasvim drugačijih boja. * Boginja zastitnica Kartagine. Jer odsvirane note te muzike nisu trajale kroz prostor samo kroz trenutak dok su vibrirale žice violina, već su nastavljale da vibriraju i kada se nije sviralo u instrumente.

Kao da su gudala, dodirivale druge sile koje su stvarale muziku, trajniju od nama poznatog prostora i vremena.

Zbog toga je bilo nužno zaključati vrata i biti tu u baš toj noći, dok su talasi predivnih tonova, uz zidove i niz zatvorene kapke jurili, unaokolo bilo je potrebno mnogo više od smisla, da se sve zagrli i razume, nego što je sama vibracija ulovljena u note .

U prostore između crnih nota i belih prostora na papiru, zeplele su se još neke sile koje su se veselo igrale sa svim nama poznatim.

I kao uvek kada čovek prisustvuje neobjašnjivom, samo smo bili posmatrači i statisti u tom prostoru. Muzičarima su ispadala gudala, osmesi su prolazili kroz prostore, melodije su lepršale u svim uglovima i nalazile puteve koji se nisu mogli ni naslutiti. Vesela harmonija zvukova, nas je sve još jednom podsetila da smo samo pozajmljivači, iz velike bašte gde samo umetnost i postoji. I da nam je dato

44

da samo kroz ogledalo sopstvenog postojanja u nekim trenucima zavirimo u taj bezvremenski sklad.

Kada se ključ u bravi okrenuo, i kada se u katedralu zatrčao, noćni vetrić koji je stražario nad brdom i grobom medju palmama, sva magija je potekla niz stepenište.

Muzičari su sa instrumentima, izašli i svi smo zajedno stajali u tišini, duboko se poklonivši jednoj noći i zvezdama koje su tako nisko sijale iznad samog krova da smo njihove odbljeske mogli videti na licima jedni drugih. Tišina je pokrila sasvim jednu drugu boju mraka, bez tragova u potpunoj harmoniji lepote i ljudske skromnosti u pripadnosti nečemu veličanstvenom.

Uspavanka

Zvončice, sunčice, laku noć, Zvezdice, lepo mi spavaj, lepo mi sanjaj, Sanjaj snove što liče na moje ime Evo ti jedan cvet, pomiriši, osetićeš kako lepo miriše.

On se otvori i miriše a sutra ga nema, i zato, pomiriši ga sada i znaćeš tajnu vremena, jer će on mirisati i sada kada si tužan i posle kada budeš veseo , on ne zna za sutra, i zato bolje uživaj u njegovom mirisu a tuguj sutra , kad njega ne bude bilo, kad ostane samo miris i kad te tuga prođe.

Laku noć dečko moj

45

Talasi i biseri Prisvojim lako, plažu, obalu, more. Samo za sebe. I ne uplaši me taj beskraj, već ga prigrlim pogledom i istog trena ga pretvorim u nešto samo moje. Smestim u svoj kadar, odnesem kao fotografiju u aparatu, zadržim u mislima i opet mu se vratim kada poželim.

Plaža kojoj se početak i kraj tek naziru na horizontu, postala je moje i samo moje mesto, presabiranja, odbrojavanja i sagledavanja sveta. Zato sam se potpuno prenula jednoga dana kada sam tu ugledala jednu porodicu. Usamljenu kao i mi.

Gotovo da sam ustuknula, od čuđenja da nećemo biti sami sa suncem u zalasku.

I skoro da sam osetila, kao da mi je neko prisvojio neki deo samo meni pripadajućeg pejzaža. Besmislena reakcija, jer to nikako nije moglo biti nešto samo moje, ali eto meni je stalo u zagrljaj raširenih ruku, i od tada smo nerazdvojni. Pesak, sunce more i ja. Imamo neki svoj govor, neke samo svoje priče i neke i nerašćišćene račune, pa se stalno jedno drugom radujemo pa se durimo da bi se opet jedva isčekali za neki novi zagrljaj, dodir i osmeh. Nije to pravo durenje već jedna tako opipljiva žudnja da se opet i ponovo negde nađemo i nasamo ispričamo.

Ipak zakoračim u topli pesak, i prilazim im polako. Mala grupa je ustvari majka sa puno dece oko nje, sve su dečaci, različitog uzrasta. Ona je kao u nekom baš dobro režiranom filmu sva u belom i sa belim velom koji je svu obmotava, dok joj je koža crna kao granit. Dečija tela se sijaju u peni vode koja vri belom penom, u plićaku. Kada im priđem potpuno, ona se samo licem, okrene prema meni, i nasmeje se. Osmeh na tom tamnom licu, otkrio je jasnu belinu zuba i dubinu belog u beonjačama, njenih krupnih očiju. Sa tom belom tkaninom, oko lica, tela tanke siluete, u tom trenu me je podsetila na divno čudno stvorenje Iti-ja iz filma koji je odredio granice beskrajne mašte moje generacije. Predamnom nije bio vanzemaljac ali to je bila žena iz sasvim drugog sveta. Diplomate su kao i mi, došli su po malo svog dela sunaca na ovu istu obalu i plažu.U tom čudnom svetu se nekako odmah u drugoj rečenici postavi ono čuveno pitanje, odakle je ko? Mi smo za nju samo belci i nije bilo nikakve šanse da može na osnovu fizionomije pogoditi iz kog smo dela belog sveta. Dok je ona za mene crnkinja, i ja isto tako ne znam odakle je ona stigla na ovu alžirsku obalu.

O, iz Malija.! O iz Srbije! Drago nam je. I tu staje dalja konverzacija. Apsolutno nemam više pitanja jer o njenoj domovini osim da je u Africi ne znam baš ništa.

Verovatno i ona isto tako. I onda ćutimo. Gledamo decu u plićaku. Vetar njenu siluetu, obavija radoznalo igrajući se belom tkaninom. Neki je kasni datum oktobra, sigurno. I kapljice vode nošene vetrom su još tople kad se rasprše po licu. Mokar pesak još nije hladan. Sunce još nije zašlo.

Kažem joj Srbija to je deo nekadašnje Jugoslavije. To je reč koja otvara vrata u svest svakog afrikanca, prepoznavši je u istom trenu, ona pita:

46

- I kako je kod Vas? Sigurno naviknuvši da od belih ljudi dobija odgovor: - Dobro. Kao i obično. ili Odlično!

Odjednom ja čujem sebe kako govorim istinu: -Loše. Jako loše. Zemlja nam je izbombardovana. Prošla kroz deset godina svetskih sankcija. Raspala se, nema je više, odnosno ima ali je malo ostalo i tako zalutam u neka objašnjenja koja se nisu uklapala uopšte ni u sliku, ni u pejzaž, koji je klizio ka smiraju, niti u dečiju graju u plićaku, niti u taj dan, ni u taj susret, zbog nečega aranžiran u crno-belom kostimu, te predstave.

Gotovo sam se udavila u dubini njenog samilosnog, saučesničkog pogleda koji je poznavao te reči od ranije. Ćutimo. Onda me ona upita: -Ima li pirinča tamo kod vas?

-Nema.

Opet duga pauza.

-Imate li kikirikija?

-Nemamo.

Opet tišina i jedan dugi uzdah.

-Onda je vama mnogo teže nego nama.

I ta njena rečenica odjeknula mi je u svesti kao bljesak suve munje iz alžirskog neba bez oblaka.Potpuno je preokrenula sve predhodno rečeno. Odvojila reči, od misli, misli od shvatanja i potpuno sve potopila u plićaku, sveopšte memorije i pamćenja. Izmenila je reči u njihovoj osnovi, pretresla svaku sličnost u istim rečima. Nastale na različitim geografskim širinama imale su drugačiju vrednost.

Razmenjene tu na obali nisu mogle vredeti dve iste vreće morske soli.

Njena senka u očima i blagost u govoru, posramile su me, i htedoh da vratim sve rečeno, i objasnim ponovo. Ali sam odustala. Dobila sam lekciju o tome koliku težinu imaju reči, izgovorene pred nekim iz Afrike teška reč, loš život.

Još mi je odzvanjalo u mislima, njeno saučestvovanje u našem teškom životu, i zapitah je za decu.

Ona reče: -Samo su dvoje mojih, troje su od familije. Mi kad dobijemo službu negde u svetu, uvek povedemo svu decu koju možemo, da im omogućimo da žive kao naša deca i da završe škole.

Nisam mogla ni da predpostavim. Tanka crna žena koja stoji na obali, kao svetionik je za sve brodove na širokoj pučini, životnog smisla, jednostavnog i predivnog u svojoj lepoti. Zašto tako nešto nije moglo pasti na pamet, nikome drugom koga sam upoznala na ovom kratkom izbivanju u svet zlatnim „CD“ slovima, označen oznakama, tablama i ogradama od ostalog sveta?

Gest njene porodice je jedini mogao i trebao nositi tu oznaku posebnosti i postati primer drugima. Svoj mandat su iskoristili kao mogućnost za druge.

Pet sjajnih osmeha, crnih bisera u plićaku, radosno su se igrali, u talasima koji su se preklapali, novom plimom.

47

Život u knjizi Kada je to počelo da se dešava? Mislim da je jedno vreme trajalo preklopljeno pa se nije videlo. Uglavnom izdvojeni dani, godine i događaji u njima pojavili su se na papiru, i počeli svoj potpuno odvojeni život. Ali pošto se to već događalo mnogima, ono što je bilo neobično je ustvari to da sam umesto svog, shvatila da živim moj život iz jedne knjige. Ta knjiga je imala početak u jednom ljubavnom romanu koji se zaglavio u fioci noćnog ormarića i zbog kog se čitava morala izvući napolje. A tu je ustvari dospeo iz jedne avio-pošiljke uz nekoliko pisama, dva presovana cveta jorgovana i nekoliko igala za štrikanje između stranica Burde. U tom romanu je bilo reči o ljubavi. Zbog tih ljubavi, te svešćice sa obično, dvoje zaljubljenih na koricama, nazivaju ljubavnim romanima.

U tom formatu, te ljubavi se dešavaju, već na prvoj strani, jer do sredine spojene heftalicom, i nema više od svega nekoliko strana u kojoj može i da opstane i da se iskomplikuje i da se ponovo rodi, već pred samu poslednju stranu.

Kod zatvaranja tog štiva, se desilo to razdvajanje. Samo sam se stresla u deliću još preostalog starog ja i postala ta neka druga, ja koja je počela svoj život u knjizi koja čeka da bude napisana. Odjednom su na jednoj strani kreveta bili kamenčici sa nacrtanim kućicama iz Vojvodine, a na drugoj nacrtane slike iz Alžira.

Pa je onda krenulo da sve da se razlistava, čak i godišnje doba. Tamo negde je severac brisao svaki trun lepote, a ovde se ispred jednog mog zaleđenog pogleda, ljuljala se mimoza u cvetu. Onda je razdvajanje nastavljeno u trenucima koji su se otezali i u godinama koje su proletele kao bljesak. Zatim je to deljenje trajalo kroz beskrajno usitnjavanje koje se skroz istrunilo niz fasadu spoljašnosti, i nastavilo da traje kroz dubine bez nade da će se nekada čuti zvuk koji će odrediti konačnost. Zbog njega nije bilo ništa teško, ništa, previše i ni za čim nisam mogla više žaliti. Ostala je samo svest da je sve dotaknuto ustvari ostalo da živi u toj nenapisanoj knjizi.

48

Veliko spremanje duše Ustvari ne znaš ispod koje stvari u stanu ti je skrivena sudbina, tek kad je slučajno dotakneš, podigneš, baciš, počnu da se dešavaju stvari. Tek tako. Misliš da se nešto desilo odjednom i neočekivano a ono je ustvari davno zarobljeno dešavanje koje je bilo u mislima duboko skriveno a u stvarnosti negde zavučeno kao zrnce prašine ispod nekog predmeta kog svakodnevno viđaš. Kad se on pomeri, shvatiš da si povukla konac za klupko bez kraja i sve počinje...

Misliš da si posegnula za tim predmetom iz potrebe za promenom, ne znajući da te je privukla ka njemu očajna potreba za slobodom, te zarobljene sile, budućih dešavanja.

Jednom oslobođena više se ne može vratiti na mesto, ona će nastaviti da se širi, da deluje i uzrokuje. Nikada nećeš znati gde je bila skrivena do tada. Samo ćeš osetiti to oslobađanje i život će početi da poprima sasvim novi tok.

Smena Čekali smo je. I onda više nismo. Pustili smo samo vreme da teče.

Zbog priprema za veliki put i međunarodnu selidbu, jedino što smo u petoj godini našeg boravka uradili, to je, da ustvari ništa drugo nismo kupovali osim hrane. Nameštaj u stanu i tako nije bio naš. Zapakovani aparati naručeni preko diplomatskog snabdevača iz Danske čekali su na vrhu ormana komandu da se preslože u kutije.

Mala planina, štrikanih predmeta, koji su nastajali u dugim samotnim danima, dok je Dragan danonoćno radio, čekala je isto.Ustvari naša mala porodica i nije imala puno toga da ponese iako se to malo, uvek nekakvim čudom, pretvori u zid od kutija. Nisu to bile ustvari stvari. To što se nakupilo praktično je bio život. To su bile fotografije, to su bile knjige, moja pisanja, računar, diskete. Dve velike lepo upakovane u moderne boje, fascikle. Na jednoj je pisalo samo ime klinike na drugoj je bila i slika bebe. Dve velike avanture u svet zadatog. Još nisam bila u stanju da definišem kako je i zašto završilo sve tako jednostavno u koricama.

Samo sam ih spakovala, uverena da će mi trebati možda nekad.

49

Vest da je mladi diplomata na službi u nekoj drugoj afričkoj zemlji prihvatio da zameni mog muža na poslovima u ambasadi, stigla je iako davno očekivana, potpuno iznenada. Iznenada, jer smo uvek imali informacije iz zemlje da se niko ne priprema za dolazak pa zato mogućnost, dolaska nekoga iz sasvim drugog kraja sveta, nismo ni slutili.

Delovi nekad ozbiljne diplomatije po svetu sada su bili veliki teret za našu malu zemlju, i jedno po jedno predstavništvo se polako ili gasilo i svodilo na minimun.

Ostaci priče o nesvrstanosti, su bili tako jasno vidljivi u afričkim zemljama gde je ambasada Jugoslavije uvek bila najlepša od svih. Najčešće su te zgrade dobijane na poklon kao čast zemlje domaćina.

Zgrada u ulici Braće Benhafid, je to bila oduvek. Matična kuća za tridesethiljada jugoslovena koji su živeli i radili u Alžiru sa svojim porodicama. Jedan mali grad.

Direktni letovi Jata. Jedno vreme zauvek nestalo. Jugosloveni su u svim sferama društva pomagali razvoj Alžira. A kako smo i nekim drugim vezama mnogo čvršćim od zvanične politike, bili povezani, sa sličnim mentalitetima i karakterom ostali smo trajno prisutni na Hidri. Velika građevinska preduzeća radila su na izgradnji značajnih objekata u glavnom gradu.Slika Ministarstva spoljnih poslova Alžira, krasi zidove projektnih biroa u Beogradu.

Ono što svaki građanin glavnog grada zna to je da Alžir ima vodu zahvaljujući velikoj brani Kedara, koju su izgradili jugosloveni.

Naši poljoprivredni stručnjaci su podizali velike plantaže, a alžirski piloti su se školovali u Vršcu. Na naftnim poljima u Hasi Mesaudu, ostala je mnoga mehanizacija, naših naftnih preduzeća.

Ono što je stvarno ostalo to su deca. Puno dece iz mešanih brakova.

Ta su deca svi od reda uz školovanje u alžirskim školama dolazili u jugoslovensku školu pri ambasadi. U prizemlju sa vratima ka ulici i dva prozora, tu je bila učionica. U to vreme i učiteljica te škole činila deo osoblja ambasade koja je bila prepuna ljudi koji su užurbano radili. Saradnja dve zemlje je imala veliki prioritet i kod jedne i kod druge zemlje i to na svim nivoima. Geografija, Istorija i Srpskohrvatski se polagao ispred te table, da bi jugoslovenska deca školovana u Alžiru mogla nastaviti razrede u svojoj domovini, kada se vrate kući.

Sada, dok se tiho pozdravljamo pogledom sa hodnicima, elegantnim stepeništem, ove jednostavne vile na dva sprata, prolaze mi kroz sećanja slike, nas kako dolazimo prvi put, slike odlazaka, ispraćaja, zvuci tišine koja već dugo odzvanja kroz hladovinu i prazninu prostora. Nekad se čuje zvonak dečiji smeh, posle završenog časa zaglavljen u mraku prizemlja. U polumraku kroz navučene šalone, naziru se klupe u jednostavnom rasporedu, tabla bez natpisa. skrajnuta u desnu stranu a kao deo inventara stoji na nekom ormanu sa brojem, bista predsednika Tita. Školski dnevnici. Na drugoj gomili starog nameštaja, stoji sasvim odgore, položena vodoravno, slika Slobodana Miloševića.

50

Stigla je smena. Jednostavno mi kaže Dragan. Potvrđeno je. Dolazi mi mladi kolega sa ženom i bebom. Zgranuta sam. Ne zbog vesti, već zbog njihove hrabrosti. Vremena su se i spolja gledano sasvim promenila. Da li ta mala porodica uopšte ima predstavu šta znači živeti sa bebom u Alžiru? I tada se potpuno prepoznam. Pa ja sam to htela, da živim i imam bebu upravo ovde u ovoj predivnoj klimi. Da sušim bebin veš na saharskom vetru, da je čuvam kraj sebe na plaži i pričam priče, pored mora. Sasvim je u redu da dodju sa bebom, odlučila sam u sebi, i odmah sam se dala u organizaciju krečenja stana. Želela sam tako silno, da stan bude čist i spreman za neku drugu u Africi već rođenu bebu i njenu hrabru mamu.

Naše kutije su ispraćene u veliki kombi međunarodnih seldibi na carinu. Zavese, posteljina, nameštaj, sve je blistalo i čekalo nove stanare.

Samo dva kofera i veliki beli auto još čekaju. Dan ukrcavanja.

Trst Odluka da ne vidimo Veneciju je sasvim bila u meri naših osećanja. Samo smo se pogledali kod te table i prećutno produžili. Zajedno sa Veronom, Padovom, i tabla za Veneciju je ostala iza nas. Skrenuli smo tek kod Monfalkona naravno, ka Trstu naravno, obalom naravno. „Autoput sunca” je ostao iza nas zajedno sa odlomcima, prošlih događaja i proživljenih sećanja. Dok je sunce zalazilo iza nas, i odvlačilo u jazbinu, zaborava još jedan dan na putu kući, koji je isparavao ugušen gasovima nad asfaltom. Kroz suton su se provlačili obrisi, nekih razmišljanja koja su ostala nespakovana. Brzina kojom su se odvijali poslednji neverovatno kratki dani u Alžiru, nije ostavljala ni trenutak za upravo ono što je bilo potrebno. Promišljanje.

Ustvari, sada kada je sve prošlo mislim da su se mač odlaska i presuda o neuspehu pojavili istovremeno i takvom silinom se srušili na nas da iz perspektive poraženih osećanja nije bilo ni trunke svesti o tome da smo mogli drugačije.

Samo smo bili izbačeni iz orbite, baš onog jedinstvenog i usaglašenog trenutka kada je sve delovalo da je u savršenom skladu.

Veliki grumen iskustva, proživljenih godina je bio iza nas. Svetla grada su svetlela veselije, mi smo spadali u preživele i čvrsto stajali u odluci da pokušamo ponovo da postanemo roditelji. I tada se sve desilo ustvari sasvim suprotno da smo se već po ko zna koji put zapitali koliko smo kormilari svojih sudbina uopšte?

Da li mir koji donosi savršen sklad završenog kruga privlači sile destrukcije? To smo već živeli. Mir jedne zemlje koje više nema i njen kraj užasnom kraju, beskrajnog cikličnog rata.

51

Mir druge zemlje koju smo pili opčinjeni radošću, završio se srušenim snom.

Najvoljenije prijatelje sa kojima smo se stopili u mislima i sa kojima smo živeli u savršenom skladu smo ostavili da nam mašu sa druge strane obale. Da li su zatvoreni krugovi uspeha ustvari virovi koji pokreću obrnute sile? Da li smemo težiti savršenom?

Dok smo kroz naizmenične sene palmi prolazili sporo prilazeći ka poslednjem odmorištu na putu, neobjašnjivo dragom gradu Trstu koji nam je kao prvi pružio već u svom imenu neki davni odjek prepoznavanja i emocija koje ta četiri slova bude u svakom ko je imao sreće da se rodi u državi Jugoslaviji.

Trst je naš. Emocionalno. I uvek će to ostati. U njemu smo se menjali, pomoću njega smo bili tačno ono što jesmo. Prepoznatljivi svuda i uvek Jugosloveni.

Zagina majka Ivanka je jednom davno rekla veliku istinu, dok su čekali nekoga, iz Beograda na aerodromu Huari Bumedien, u Alžiru.

-To nije sleteo Jatov avion.

-Mama kako znaš?

-Lepo, naši ljudi su lepi.

Da, Jugosloveni su bili lepi ljudi. Ljudi koji su zračili samozdovoljnom jednostavnom, srećom. Porodični, ostvareni, cenjeni, važni sebi i drugima. Lepo, često baš u Trstu obučeni, odavali su izgledom, savršen život koji su uživali u zemlji koja je imala sve svoje, koja je bila i živela sopstveni san. Koja je ispunila krug generaciji koja je stvorila.

Moja generacija je tu zemlju imala samo kao kolevku. Kao večiti šablon, da raj postoji, i da je pravedno društvo moguće ali neodrživo. Zbog onih istih krugova i sila koje čekaju.

U Trstu znamo puno ulica, i trgova, tu nalazimo neke ograde, neke crkve i neke radnje na istom mestu. Neke bistroe, zaglavljene u večitim 60-tim godinama, sa svojim, toliko izašlim iz mode pločicama, i natpisima sa, inventarom toliko starim, da mi se čini da se svaka šoljica za espreso, još seća i onih davnih prepirki oko toga da li treba nama ili Italiji da pripadne ovaj grad.

U toj prepirci nije bilo više naših ljudi da o tome presude, bar ne toliko moćnih kao što je bio Pupin, kada je njegova reč bila dovoljna da nam ostanu i Banat i Bohinj. Mape su se krojile bez respekta i surovo već duže vremena a da na to nismo baš obratili pažnju, uljuljkani u onu kolevku.

Bulevarom Miramare, ulazimo prvi put sa sasvim suprotne strane naših ranijih dolazaka. Ulica Friuli, u kojoj je, zagrljen baštom, konzulat Srbije. Mi smo gosti u predivnom zdanju.Vila koja je iznutra kao veliki drveni kitnjasti orman prošlosti prepun vitraža i rezbarenih ograda. Prelepi visoki prozori za poglede ka zalivu sa kog tužno tule sirene odlazećih i dolazećih brodova.

52

Malena soba sa prozorom na bočnoj strani zgrade je naš privremni smeštaj.

Razmenjujemo iskustva i priče sa kolegama koji ovde sasvim drugačiji život žive.

Prvi put vidimo kako je živeti bez spoljnih ograda. Ograničeni samo radnim vremenom i običajima diplomatskih skučenih smena, oni nemaju drugih briga nego što je samo prolaz vremena kroz kalendar, do dana koje mogu koristiti slobodno se šetajući gradom. Razumevanje u njihovim očima i briga za nas koji smo do njih stigli kroz jedan vrlo ljut januar, preko Sredozemlja, neplanski kolima, nam je pružilo gostoprimstvo za tako potreban predah. Ili bolje duboki uzdah pred zaron u nepoznato, sutra kad predjemo u Sloveniju, na nekadašnjoj granici zemlje koje više nema.

Slovenija Iz Trsta se odlazi ili vozom vodoravno ili kolima gotovo vertikalno, neverovatno strmim i krivudavim ulicama izlazi se ka Ferneti putokazu koji vodi pravo do Sežane, čuvenog graničnog prelaza. Nekada je ovo bila granica dva carstva, kapitalističkog i komunističkog, kako ga sada zovu. Tačnije komunizam nikada nigde nije ni postojao, tako smo bar mi u socijalizmu učili, jer je to vrhunac humanog društva gde smo se mi bili zaputili i u koje nikada nismo stigli. Na zapadu preuvličano strašno mesto gde se otima kapital i u kom umire zakon vrednosti, nekrunisano veličanstvo druge strane planete. U tom drugom carstvu su vladale naravno druge vrednosti, ujednačavanja, svakoga sa svakim i svega sa opštim.

Višedecenijsko pokazivanje prstom na bauk komunizma, budio je prave strahove kod generacija koje su rođenje u vreme dvopolnog sveta. I Alžir i Jugoslavija pripadali su tom opuštenijem, svesarađujućem, mirnodopski nastrojenom novom društvu zagledanom u budućnost. Zapad, nikad nije oprostio odvajanje i nastajanje jedne humane države na njenom „otetom” kapitalu. Jer jednostano nikada nije prihvatio prosto objašnjenja da im je „oteto” ono što je nepravdom iz nove knjige morala, takodje uzeto nekom, samo mnogo ranije. Veliki prijatelji u tom, sada zaboravljenom vremenu, ostaće to zauvek, kao i sva prijateljstva i alžirsko-jugoslovenski brakovi. Uzajamno se pomažući i poštujući, podržavajući dve zemlje, su u stvarnom životu postale neraskidivo vezane sličnim sudbinama.

Obe su prešle na druge stranicu, nove istorije kroz duboke podele i građanski rat.

I obadve su platile visoko, cenu svoje uspavanosti. Nisu se uspele odbraniti lepotom ni znanjem ni lepim vaspitanjem. Jugoslaviji nikada zapad nije oprostio što je podržala Alžir u borbi za nezavisnost. Alžiru nije oprošteno što se za istu borio. Svako je u istoriji imao svoje ogledalo pravde i okretao je to strašno oružje, na onu stranu kako je mislio da je pravedno. Zumirano zlo u njegovom oku je uradilo ostalo. Spržilo sve.

Granica ispred nas, koja je nekad bila granica te opšte planetarne podele, više to nije bila. Više se ispod te nadstrešnice nije moglo u Jugoslaviju. Ona više nije postojala. Kao i san o njoj, izgažen je nemilosrdno, bez obzira na dobre namere.

53

Ta lepa tvorevina ostala je u nestvarnom i sahranjena je u jendeku kraj puta, baš ovde u Sloveniji. Zgazili su je neki drugi tuđi snovi, čiji su pogledi gledali na drugu stranu sveta.

Ista metalna nadstrešnica, ista senka, druga uniforma i naš nedobrodošli srpski jezik, kao podsećanje. Plavi pasoš sa slovom D ispred brojeva nas je propustio bez puno komentara u jednu tako poznatu zemlju, koju više nismo poznavali.

Carinik nije video da su za nama stajale u koloni sve naše ličnosti, svi naši, koji smo sazdani od onih nas koji smo otišli, i ovih nas ovih koji smo stigli, iz tog životnog iskustva. Na zadnjem sedištu nije bilo nikoga. A bila sam tako sigurna da se nećemo vratiti sami.

Da će sa nama biti neka naša alžirska beba. Barem jedna. Tako alžirska a tako naša. A nije. I tu je počelo. Nekako odmah čim se za nama spustila rampa, krenule su mi suze. Nezaustavljive.

Suze koje su plakale same. Koje su oplakivale zemlju koje više nema, koje su plakale za prvom i drugom nerođenom decom, koje su same potapale naše želje, ostvarenu želju da se živi vratimo i neostvarene želje da ne budemo sami u tom povratku. Nezavisna Slovenija nije mogla da se odcepi od mene. Eto. Nije još ništa vredelo. Tu, na toj još uvek i zauvek, mojoj zemlji, sam se utopljena u suzama gušila, gutajući ih.

Kroz zamagljen pogled videla sam samo da svi oni naši mi, trče za nama, da se neke ne napisane i neke druge napisane priče vijore kao zastavice zapisanih molitvi na nekom kanapu spletenom od sećanja.

Plakala sam do sledeće granice. Slovenija je zemlja velika tačno koliko i jedan ozbiljan plač, treba da piše u novim geografijama. Ja sam se u nju zagnjurila kao u majčino krilo bez obzira šta ona o tome mislila. Nisam našla utehu. Samo tugu u beskraju neuzvraćenih osećanja.

Ostala je takva kakva je i bila. Ja sam je volela a ona je osećanja krila. Nisam znala šta ćemo nas dve sa svim onim slikama na kojima sam nasmejana na skijama, sa Bohinja i Bleda, sa nekim sivim, zamazanim obrisima sećanja iz Ljubljane, mračne i snežne. Ostavila sam sve to da odćuti i postane jednog dana seme neke nove ljubavi.

Ispred nas je stajala nova tabla sa natpisom još jedne nove države.

54

Hrvatska Stojimo jedni spram drugih. Mi i oni. Govorimo gotovo istim jezikom a razdvajaju nas sitnice i jedna krupna stvar. Nezaborav i neoprost ostavljenih. Od onog što smo mislili da je ljubav ustvari je bio samo loš brak sa još gorim razvodom. Mi se osećamo ostavljeni i ne voljeni jer smo voleli. Oni ne znam. Mislim da nikada nisu shvatili našu ljubav i ništa više ni manje. Jednostavno im nije bila potrebna. A nama je to stalna potreba, da nekog volimo, po svaku cenu.

Vozimo se punim gasom, kroz lepu njihovu domovinu koja je nekad bila i naša.

Ja imam posebno otrežnjujuće slike koje me sačekuju kod zagrebačke obilaznice.

U jednoj sedim na ivici bankine i jedem „Carnex“ mesni narezak pomoću poklopca, obučena u braonkasto zelenu boju izbledele uniforme na kojoj pise ORA Sava. Zagreb, 1978. Na nogama su mi zelene patike, naslonjena sam na drveni veliki sanduk, i hladovinu koje ustvari nema. Podne je. Na glavi imam kačket u boji neke druge brigade. Gledam sebe kako gradim jednu zemlju koja je ostala da postoji samo u tom paralelnom svetu iznad bankine, u slici koja zatitra kad se asfalt puta „Bratstvo –Jedinstvo“ ugreje u avgustu. Kroz te iskrivljene talasne scene mogu se čuti i glasovi i reči pesme „Dvadeset je godina, Ora Sava, ora ora Sava....koje nestaju u tom talasanju. Sada za prolaz ovim putem plaćam putarinu drugoj državi i klimam glavom značajno onoj sebi, koja ostaje da dovrši marendu, jogurtom u trouglastom tetrapaku. Da nije tog asfalta izgledalo bi da je sve izmišljeno ali nije. Moj deo u tom bratstvu i jedinstvu je bio stvaran i iskren a pripadnost toj ideji kao savršenijem obliku porodice istinski.

Ponekad i kritički, jer sam uvek htela i mislila da može bolje. Ali nije moglo.

Nekima to dobro nije bilo dovoljno. Njihovo i moje dobro nisu bile iste reči. Neki nisu mogli da oproste, neki nisu želeli a neki nisu hteli.Uglavno previše neraščišćenih računa je ostalo, i neizmirenih dugova, neizgovorenih oproštaja.

Pravili su se svi da je život nastao na kraju drugog rata a nije. Posle sam shvatila da je bilo previše njih, koji su imali neke svoje, snove za državama za kojima su čeznuli.

Bez ikakve patetike, proćićemo ovom drugom „našom“ zemljom sa dubokim uverenjem da će to uvek i ostati u mislima, bez obzira šta ko o tome misli. Što se nas tiče, mi smo već kilometrima duboko u svojoj, sada preseljenoj u virtuelno„domovini“.

Vozimo se ćuteći i bez ijedne druge misli osim one da se beznadežno udaljavamo od svog bivšeg života koji je tako živo postojao do pre nekoliko dana.

Slike naših dragih ne dozivamo. Ne uklapaju se u ruševine kraj puta u Slavoniji.

Napuštene benzinske pumpe, zjapeće rupe umesto izgorenih prozora na skladištima. Obrisi gusenica tenkova koji su branili onu lepu bajku, će još dugo ostati urezane u asfaltu. U tim baricama, koje će kiša ispuniti, nebo u koje budu zagledane biće isprekidano i u delovima. Nikada više celina. Samo komadi.

55

Brigadirski pozdrav: -Fino!,(viče Trasko*) -Fino! (odgovaraju svi brigadiri) -Fino! (opet Trasko) -Fino! (opet mi) -Fino! (uzvikuje još glasnije Trasko) -Fino, fino časna reč!!! (uzvikujemo svi) Potpuna besmislilca. Ali je uzvikujemo veselo, dok se vraćamo u naselje. Veče pada, jurnjava do tuša, čekanje u redovima na večeru, dok sa razglasa grmi refren pesme „Zemljo moja!“ koja se završava sa stihom „Sreća čeka nas“ !

Ta rečenica mi još odzvanja iz živih slika prošlosti, dok prilazimo tabli na kojoj je Beograd precrtan. Crnim.

Stoji samo strelica i broj. 115 km

* Trasko- brigadir, odgovoran za poslove na trasi.

Ta noć 24.03.1999. Obrnute šestice su stvarno vladale planetom tih dana. Nekako su se dočepale i čvrsto kandžama, držale za žezlo samo njihove pravde i pritiskale dugme za uništenje, na njegovom vrhu, besomučno, svojim kvrgavim palcem i tako zavladale zanemelim svetom. Jer Jugoslavija jeste bila svet. Jer Beograd je to još uvek i uprkos svemu.

78 dana neprekidnog bombardovanja su dočekali građani Srbije, posle šestogodišnjeg građanskog rata u republikama, nakon raspada Jugoslavije i desetogodišnjih sankcija. Isred reči pravda ispisuju se često čudne formule i stavlja znak jednakosti. Matematika i tako ničemu ne služi osim napredku tehnologije koja i tako vodi isključivo u besmisao, jer ne služi samo sveopštem dobru.

Svet se značajno mešao u tu brakorazvodnu parnicu sa mrtvima duž puteva i graničnih šavova novih država. Česi i Slovaci, su to razdvajanje i prelaz u novo vreme, elegantno uradili. Za primer. Mi smo sa ovih meridijana, više emotivni, više ostrašćeni bili. Ugušili smo se u sopstvenim pravdama. Jer smo voleli.

Poginuli smo za tu ljubav. I sada više ili možda samo malo manje, ne verujemo u nju. Sada kada smo ostali sami sa ove strane Drine. U toj noći.

56

U kraju grada, okruženom baštama, smrkavalo se. Bilo je proleće. Vetrovito, senovito. Večera za stolom i nas četvoro. Veseli razgovori, priče iz Alžira. Kofer prepun zaključanih mirisa iz jednog stana na Hidri.

Telefon je zazvonio. Dragan me pozvao iz ambasade, sa posla na kom je bio neprekidno, danonoćno, i jednostavno rekao: -Bebo, bombardovaće nas.

Istog trenutka, negde kod poslednjeg slova, prekinula se veza.

Ja nisam ništa stigla da kažem. Spustila sam polako slušalicu, i pogledala ka upaljenom televizoru u sobi. Spikerka je nešto govorila, iza nje su bile slike vojnih aviona i pojavila se plava traka važnog obaveštenja ispod svega toga. Karta Italije i strelice kretanja aviona.

Za stolom još niko ništa nije primetio. Nisam htela da im kažem. Nisam htela da verujem. Prolazili su poslednji minuti jednog jadnog mira koji se kao staro kuče vukao ulicom. Taj mir, nije više imao dom, bio je izgladneo, i takav još je privlačio obesne da ga dotuku.

Izšunjala sam se i popela stepenicama u potkrovlje. Stala sam pokušavajući da sredim misli i pogledala kroz krovni prozor koji je zurio u mrak. Istog trena tri velike komete su se na njemu pojavile i strmoglavile, zaparavši nebo. I onda je zemlja odskočila pod mojim nogama, a zvuk potmuo i zagušen je kao neka jeka i tihi jecaj iz dubina rasporio tu noć. Sišla sam u prizemlje, neki čudan dim se pojavio u sobi sa televizorom. Svi su polako ustali od stola. Pitali su me: -Šta je to bilo? Videli su malter koji je otpao sa zidova.

-Bombarduju nas. Rekla sam.Tek tada su se oglasile sirene.

Sirene koje su ćutale pedeset godina. Sirene koje su samo vežbale svoje tonove, svake prve srede u mesecu dok je postojala Jugoslavija koja se za takve napade pripremala. Neko je negde izgubio, notnu svesku za vazdušne napade.

Mahinalno smo pogasili svetla i televizor koji nije uspeo da nas odbrani svojim istinama. I počeli da drhtimo u mraku. Šta se sada radi? Bože, neki rat mi je stalno za petama. Prati me kao da sam mu ostavila neki trag. Neku strelicu. Zaboravljena igra, Iz obrnutog sveta je i igra strelica. Igrali smo je uvek noću, kada smo nas nekoliko bežali od druge grupe dece, ali smo im kredom, i u velikoj žurbi ispisivali na asfaltu, znak strelice za sobom, istovremeno trčeći i često zastajući da obavimo tako važnu stvar. Da ostavimo trag.

Ta nas je igra vodila sve dalje i dalje, u mračne i u osvetljene ulice, u prolaze, na kraj grada, do pruge i mirisa koji je do nas stizao sa okolnih njiva. Sve ulice našeg naselja su bile iscrtane strelicama iz tih igara i to je često dovodilo u zabunu tragače. Sve do prve kiše koja bi obrisala kredu sa asfalta. Danas je deca više ne mogu igrati, ima previše automobila i ratova po ulicama,

57

Rat u Slavoniji u kom su, u besmislu nestajali moji sugrađani, kraj istog Dunava rođeni. Zatim onaj u Bosni, koji mi je slomio srce i razbio veru u suživot različitih, tako lako zapaljivih nestabilnih jedinjenja kao što su narodi različitih vera. Ali nada je ipak nekako opstala. Kao seme u požaru. I onaj treći, Alžirski, duboki i strašni rat . I njegov sam deo svedočenja Sve su to bili ratovi meni dodeljeni da ih proživiim na ovom svetu.

A tako smo verovali da ćemo sačuvati mir. Verovali smo da nam on bezuslovno pripada. Jer smo u njemu odrasli. Mislili smo da nam je to garancija. Da ćemo živeti po nekim zastarelim pravilima kojima su nas učili. Moja generacija nije uspela ni da stigne da uživa u onoj državi spokoja, niti da se formira po nekom novom sistemu. Jedan svet se parčao i rušio a mi smo samo hteli kao i svi drugi na planeti, da živimo u miru. Mlađi od nas su jednostavno u farmericama sa pasošem u zadnjem džepu, otišli na vikend u susedne zemlje „dok sve ne prođe“ još 91. i nikada se nisu više vratili. Nikada nije prošlo. Još uvek traje.

Sada su gledali na televizorima kako gore njihovi gradovi na mapama. Gradovi u kojima su im ostali roditelji.

Upalili smo radio, čekali neke informacije u mraku. Potresi su se nastavili. Radio je puštao muziku. Povremeno spiker je govorio da se čekaju informacije i onda opet puštao, pesme na temu aviona ili prkosa. Noć bez sna. Sve naredne noći bez sna su počinjale sirenama. Na njihov zvuk, smo se svake večeri zavlačili ispod stola u trpezariji. Tu je bilo ćebe, i radio. Naslonjen na unutrašnji najčvršći zid u kući, trpezarijski sto nam je bio umesto skloništa. Komšije su odlazile u podrume okolnih zgrada. Preko dana smo gledali da obavimo bizarne stvari kao što je dupuna vode u svim mogućim posudama. Kupovina hrane i odlazak do prodavnice ulicom koja je mirisala na pokvarena jaja, miris koji su užareni repovi tomahavka ostavljali za sobom dok su u noćnim krstarenjima tražili neku važnu zgradu ili kasarnu da tamo izruče svoj teret , ludila.

JNA nije postojala već dugo. Devastirana privreda sankcijama, takođe, ovde je ostao samo običan narod, jednostavni ljudi koji su se dovijali da prežive. I ovo bombardovanje je bilo samo pir nad sveopštim mrtvilom.

Srušen je most sa glavnom vodovodnom cevi. Vode više nije bilo.

Radio smo slušali dok je bilo struje. Onda je i to počelo da nestaje po 6, po 12 sati.

Neko je negde izumeo grafitne mreže koje su avioni ispaljivli na dalekovode.

Stvarno je fukcionisalo. Moja zemlja je bila poligon za ispitivanje vojnih izmišljotina za virtuelno ratovanje koje se sastojalo od taktike da neko iz daleka , napada najnovijom tehnikom na nekog ko je bio pod sankcijama deset godina.

Kada nisu padale bombe na Novi Sad, buka aviona koji su bombardovali Beograd je bila zaglušujuća. Dolazili su sa severa, dolazili do ivica grada i odatle gađali ciljeve ka jugu.

58

Okretali se i odlazili. Buka bombardera je bila toliko jaka da sam mislila da su nam iznad krova. Nisu se videli. Nebo je bilo crno i prepuno zvezda. April se nekako ušunjao kroz sav taj dim i unezverenost. Sve je bilo u cvetu. Svet je bio okićen lepotom koja se šepurila u svim bojama. A ljudi su radili na tome da je unište.Svuda je bilo zelja u izobilju. Kod nas se kaže kada nešto prerodi, da je rodilo kao pred rat.

Bože stigle su i do nas sve te rečenice iz davnina! Opet su se pojavile i vadile iz starih škrinja zaborava. Pekli su se kolači u inat: Mančmelov, Jaffa keks i drugi Made in Jugoslavija keksovi, koji su nam nedostajali. Recepti za te fabričke poslastice su počeli da kruže u ovom ratu bez dve strane. Ratovali su samo oni.

Mi smo samo gledali da preživimo. Ponašali smo se kao da neko vrši operaciju nad nama uživo, sa lokalnom anestezijom. Gledali smo na ekranu, gradove i sve što je predhodne noći srušeno i stvarno verovali da će sve već sutradan prestati.

-Kada te neko dira, nemoj mu uzvratiti, prestaće sam kada vidi da ti ne reaguješ, tako su nas učili. Ovi sa onom palicom nisu prestajali. Ljude koji su ginuli proglasili su kolateralnom štetom, koja je nastala u nekom samo njima znanom „poslu“ od veće važnosti nego što je ljudski život.

Uzdah Borba u meni. Bežim od papira. Strahujem od mogućnosti da zajedno sa tragom olovke na papir ne iscuri i istina, a to je neminovno. Kao sto kroz pukotinu prodire svetlo u nekom mraku, kida ga širi se veselo, ne mari za njega tako je i beli papir ništavilo kroz koje samo istina prodire lako i jednostavno. Ne šaljem ti ovo pismo zato što ne znam koliko je krhka ravnoteža u tvojim mislima. A možda grešim, možda je sve kod tebe davno dobro i tačno odmereno i sve ima svoju vrednost i prema njoj ceniš ono što ti je u treptaj oka stalo. Kod mene su prošli dogadjaji izazvali velika pomeranja. I mnoge stvari koje su imale nekakvu vrednost više to nemaju, već više tako žive u sećanjima, bez etikete, bez namene, bez smisla i bez nade da će taj smisao ikad više i naći. Gube se i nestaju svakih desetak godina, stvari koje mi nešto znače.

Kiše su počele da mi nešto znače tek svojim nestankom. Svejedno.

Prvo mi se izgubila porodica. Naglo, neshvatljivo, bolno. I taj ću nestanak nositi kroz život kao nepravdu kroz čiji ću kontrast prepoznavati pravdu. Večito meriti, tražiti vagati tuđe istine, lako prepoznavati tuđu sreću. Plakati tiho noću kad u mraku oživi slika neke, nikad doživljene nežnosti a koju zadihani oznojeni vršnjaci i neprimećuju cupkajuci, čekajuci da pobegnu iz nečijeg zagrljaja u igru.

Prelazim u posmatrače sreće. Gledam sve oko sebe. Pamtim. Trpam sve u vreću za koju mislim “treba će mi nekad” .

59

Zatim mi se izgubila domovina. Tako smo zvali to što se kažu, branilo lepotom.

Nismo je odbranili. Možda nismo bili dovoljno “ lepi” za nju onakvu. Upoznali smo je, da bi je “više voleli”. Ni to nije pomoglo. Nazivi mesta koja su pominjana u borbi za nju, nisu bili oni isti u kojima smo je upoznali. Rasla je ona iza one povisoke travke kraj staze uzbrdo ka velikoj planini . U noćima u mladosti.

A možda smo mi samo sve to pobrkali sa prvom ljubavi.

Uglavnom ni nje više nema. Pitaju me često : A šta ti to fali? Ništa, kažem, samo pravo izbora. A možda bi i tako izabrala isti ovakav život. Možda.

A onda su nestale iluzije. Razbio se u prah , čitav zakon vrednosti u mom sistemu vrednosti. Neko je bacio bombe na moj grad.

Neko je hteo da ubije moj grad. Neko je hteo da ubije mene u njemu.

I svet se naglavačke postavio. Kao slepi miševi, čitav svet nas gleda naopačke.

A i žive u mraku, ti slepi miševi. Prvo, oni mogu ubiti mene u mom gradu i to stvarno nije neki uspeh. Ali ubiti taj grad u meni . E, to već nije tako lako. Ustvari čini mi se da je nemoguće. Moj grad živi u meni. Moj grad nije samo od betona.

Svaki moj grad je napravljen od nečega što se ne može srušiti. Ovde se gradovi vole i čuvaju u mislima. Mi se šetamo ulicama naših gradova čak i kada nismo u njima. Moj grad, je jedan takav grad. I ništa ne vrede ni dim ni bruj. I zaklon noći vam ne može pomoći, šišmiši jedni obični. Znam pobeći će, sudarajući se, izbezumljeno, čim neko glasno kaže reč ljubav.Jer i moj grad voli mene i danju spava u mom oku a noću živi veselo u mom snu. Zato se nismo bojali za grad, za nas. Bilo mi je nekad i žao tih šišmiša koji su se posle svega morali vratiti u svoje mračne pećine gradova bez ljudi. Gradova bez ljubavi. Mora da je to strašno. Sudbinski dodeljeno, život , u mraku straha i vrtlogu novca, provoditi između dva skupo plaćena jutra i sutra opet i opet.

Dobro zarađivati, noću rušiti tuđe gradove. Prijatan doručak piloti. Bilo je dobro noćas? Bojali ste se? Stvarno? Šta li oseća pilot aviona koji leti noćas iznad moga grada. Znam da se boji ili možda, čak ni to. Žao mi je samo ako je srećan.

Kako li izgledaju svetla moga grada odozgo? Ja te gledam kroz prozor na krovu, kroz debeli mrak od ništavila. Vidim te. Ovaj grad čuva moj pogled. Osećas li svoje srce? Ja ležim i čujem te i gledam te. Šta mislim o tebi? Misao koja mi se razvlači u osmeh. Mislim o tome da li ćeš ikad videti ovaj grad obasjan suncem.

Nećeš. Noć je tvoja. I eto vidiš, dan je za mene. Žao mi je.

Dan i osmeh i moj grad žive zajedno i nijedno od njih ne možeš ubiti. Sorry pilot.

Laku noć inženjeri vojnih aviona. Gde li je greška nastala?

Pogrešno kupljena igračka, pogrešnom decaku, od pogrešnih roditelja u pogrešnom svetu?

Kako si ti provela ovu noć? *****

60

Pogođen je i drugi most, koji se zvao most „Slobode“ To je bio signal za pokret. Nisam više smela ostati u Novom Sadu. Noćas su bombardovali i treći, jedini preostali most vezu sa centralnim delom zemlje i Beogradom.

Moj kofer je čekao. Moju tešku odluku. Da usred bombardovanja ostavim svoje i krenem na put nazad. U Alžir. Aerodrom u Beogradu i tako ne radi. Moja povratna karta nema datum. Nemam nikakvu ideju o tome kako da se vratim kući. Da, kuća mi je sada tamo.

Izbrisan mi je potpuno iz sećanja, taj dan, dan kada sam otišla. Nekad su dešavanja toliko intenzivna da nam promaknu neki kadrovi ili sami jednostavno nestanu ustupajući mesto novim.

Ustvari, tih dana, svi smo gledali da jedni drugima pomažemo. Tako su i svi moji, verovali da meni pomažu u odlasku a ja sam verovala da ću njima biti korisnija kada nisam sa njima ispod stola. Imaće više mesta, pod stolom.

Otac i kći Ispratio si me pre sirena. Nekako smo stigli do nas, tog oproštajnog jutra, za jedan maleni tren, koji smo oćutali, samo kroz pogled, koji je trajao i koji nije bio kao obično spušten posle par sekundi.

Odranjalo se kamenje iznad duša i stvarno je stiglo do dna.

Do zatrpanog osećanja koje je još uvek tinjalo i trajalo, gotovo postojalo. Do odbljeska jednog davno zaboravljenog filma sastavljenog od crno belih slika. *** Iz mraka stepenista sišao je, ispred ulaza, jedan čovek u sakou, omanjeg rasta, sa talasom crne kose, i licem koje je moglo biti i lice nekog od glumaca iz serije “Gradić Pejton”koja se upravo prikazivala. Moglo bi se reći da je to bio lep čovek.

Prišao je devojčici i nešto joj je rekao. Devojčica je skakutala, ne prekidajući igru. Onda se na najvišem stepeniku pojavila jedna žena, i izdaleka se mogla videti samo njena crna kosa . Na sebi je imala nešto kao radnu uniformu, plavu kecelju sa belom čipkanom kragnom. Ruke je držala u džepovima ukočeno.

Glava joj je bila pomerena malo u stranu i tek kad je izvadila ruku iz džepa sa maramicom, moglo se shvatiti da ona plače. Onaj čovek je ispred gomilice stvari, nešto rekao kratko, onom čuperku koji je još uvek igrala školice na asfaltu i koja je, posle tih reči, najzad stala i podigla glavu. Slučajni prolaznik, nije mogao videti taj pogled ali bi se na slici jasno videlo, kako se menja izraz lica tog čoveka. Na njegovim obrazima, i na vilicama i na jagodicama, odjednom se pojavila neka snaga i neka odlučnost, i neka samo muška surovost.

61

Gotovo da je to bilo istovremeno. Pokret njegovih leđa kako se okreću i odlaze i devojčicin zov. Čulo se jasno jedno kratko, jedno obično, jedno zahtevno, jedno puno straha, jedno otegnuto: -Tata.

Nekako užasnuto, nekako drugačije nego što je ikad izgovoreno. Tuga je omotala, intonaciju ta četiri slova. I naravno da je devojčica potrčala i naravno da je pružala ruke i naravno da je on podigao i izgleda poljubio. Sada su svi u slici bili jako blizu.

Onda se desilo, nešto strašno, on je jednostavno spustio devojčicu i nastavio svojim korakom. Ona je ostala kao skamenjena, gledajući u taj štof, tih leđa, a žena je samo čucnula u uglu ulaza sklupčana rukama oko svog stomaka i, i, o užasa!... i dalje gledala za njim.

Obe su ostale tako gledajući u praznu stazicu gde više nikoga nije bilo, svaka sa drugačijim pogledom. Devojčica je glasno plakala, otegnuto, pa ljutito, pa na kraju obično tužno, kao da peva neku pesmicu. Do ivice trotoara i kredom nacrtanih brojeva na pločniku, je dopiralo samo slovo t...iz njenih jecaja. Niko, nije video tu sliku.

Osim možda dve muškatle koje su se pitale, šta li rade tu na parkingu, i jednog fikusa koji je nekako jedini imao nekakvog dostojanstva i mirno čekao neki novi kutak gde ce skupljati prašinu i živeti svoj spori zeleni zivot. Na vrhu čudne gomile stvari stajala je sasvim smešno se tegleći, dugačka plava vaga. Vaga za merenje, bebe, za merenje, brašna za prvu tortu, za merenje prevarenih deka sa pijace, za merenje prvih bresaka iz vinograda. Vaga je odlučila da se iseli isto jer se seli i domaćica. I sve su te stvari čekale, da ih neko negde odnese.

I sve je u slici čekalo. I ko je prolazio tuda tog trena, mogao je da se oseti strašno tužno, shvativši konačnost scene , shvativši da je od slike koja se stvarala pred očima, postala i ostala jedino ta nepostojeća fotografija, puna tuge.

Da li ženi uopšte nešto i pripada rođenjem osim da nosi teret tuge i da svako zrnce radosti skupo plati? Ko je to sve i kada, tako nepravedno uspostavio i ima li leka i nade za one koji iskuse i potroše svoje tuge, čeka li ih jednog dana nekakva besplatna sreća?

Fotografija bez postojanja, se nije promenila. Njih dve preko puta plakale su svaka za sebe, mrveći, svaka svoju tugu, žena ženu ne može utešiti, jer je ista količina nesreće, njima ravnomerno raspoređena.

Dan, vedar, pravio se da ništa ne vidi. Od negde iza zgrade, došunjao se do devojčice mazno je zagrlivši, miris cveta dafine. Taj cvet je mirisao tako da je upijao sve uzdahe u sebe. Da li ga je osetila i ona žena na stepeniku?

U daljini se video vrh katedrale, a ulice su čuvale svoja imena. Jedna lasta je nosila grančicu ili malenu tanku slamku u kljunu i gledala je taj lep dan iz jedne sasvim drugačije pespektive i skliznula je tiho i bešumno u prazninu ka jednom prozoru, ka jednom sasvim određenom prozoru, u čijem je uglu svila gnezno pre

62

par godina kad su uklonili skele sa te nove zgrade. Volela je taj ćosak zaklonjen od istoka i plavog vetra i volela je da gleda devojčicu kako spava u krevetiću iza zavese na kojoj su zakačeni visili šareni plastični leptiri. Te večeri ce uzaludno svojim cvrkutom, dozivati, poznati zvonki glas, odgovoriće joj samo eho praznih zidova. Devojčica više nije tu stanovala. *** I onda smo se zagrlili, nespretno, zaboravljeno, bespovratno izgubljenim, osećanjem da smo jedno drugom nekada pripadali, potpuno.

Danas ti ostaješ, ja odlazim, tešim te osmehom.

I mislim da je u uglu tvog oka u sasvim malenom sećanju, kraj jedne trepavice, zaiskrilo nešto kao suza, osvetljen tren, neke stare istine.

Kreću sirene.

Te noći je ponovo bombardovan, jedini preostali most, ruskog arhitekte Žeželja kome su stalno hteli neko drugo ime da daju ali je ipak ostao nazvan po njemu.

I dalje je teško ranjen, stajao. Od jutra je vojna inženjerija gledala da ga osposobi. Ja sam na stanici čekala da krene autobus bez reda vožnje. Kada je javljeno da je saniran most, krenuli smo.

Sa sedišta sam gledala grad u kom sam rođena. Njegove ulice večito severnog vetra, bile su mi hladne, oči sugrađana takodje.

On sam je imao neku lepotu koja mene nije dirala. Ona je ostala na nekim slikama nekih davno srećnih dana u njegovom jedinom parku. To su poslednje slike na kojima imam osmeh na licu. Lepota bi trebala da zrači, toplinom. A on moj rodni grad je bio samo lep, bez te topline. Neka sumaglica nespokoja je stalno plutala ulicama. Ili sam je samo ja osećala. Dete ulice u pogrešnom gradu, u pogrešnom scenariju. Opet.

Na drugom delu mosta okrnjenih lukova, sa načetim drugim stubom, zjapila je velika rupa. Kroz nju se video Dunav. Samo jedna preostala kolovozna traka, bila takodje oštećena. Vojska je to oštećenje sasvim lepo popravila velikim drvenim daskama. Autobus se malo nagnuo dok je po njima prelazio. Nedaleko, u podnožju tvrđave, zjapila je rupa, gde je bio metalni most koji je obožavao da se slika za razglednice. Još dalje stajali su stubovi mosta koji je srušila nemačka vojska prošlog rata kod povlačenja. Još dalje negde iza krivine, zagnjuren u vodu tužno je kao neki prelomljeni salašarski đeram , visio poslednji izgrađeni most koga smo uvek zvali „Novi“.

Izašli smo iz grada, i više nismo mogli čuti sirene. Put za Beograd, trajao je satima. Vozač nije koristio ni auto-put ni stari put, već je, na vojnim punktovima

63

usmeravan, vozio kroz polja, kroz donji Srem. Mislim da niko nikada nije putovao duže do glavnog grada.

Te noći je nastavljeno rušenje Žeželjevog mosta. Njegovi delovi su padali po krovovima grada. Više se nije koristio. Danima je odolevao i potrošio na sebe kao neki borac koji se žrtvuje, tone neprijateljske municije, pre nego je izdahnuo.

Most Heroj.

Posle njegovog rušenja, građani Novog Sada koristili su samo skelu za prelaz sa jedne na drugu obalu Dunava. Prvi, drugi, treći, svi su sada na dnu reke.

Vratili smo se unazad. Kazaljke vremena budućeg i tako više nisu radile bez struje.

AVAVA INOUVA Oh moj oče O, moj oče, Molim te otključaj mi vrata.

Zazveckaj samo narukvicom, O ćeri moja Grieva.

Bojim se čudovišta iz šume, O moj oče, Ali i ja ga se bojim, kćeri moja...

Idir Izvorna kabiljska narodna pesma

64

Beograd Beograd je doživeo u stvarnosti sve filmove snimane na njegovim ulicama. „Crnog bombardera“ , „Balkanskog špijuna“, „Underground“ iznad svih. Sva scenarija su se raspakovano odigrala bez pitanja.

Mi smo svi bili samo statisti. Nevoljno. Neko je dao bojevu municiju glumcima.

Jedino stvarno u tom ratu, bili su umrli.

-Tata ti je dobro. Sada je dobro. Operisan pred bombardovanje, otpušten iz bolnice zbog mesta za ranjenike. Nije bilo vremana za oporavak. Rekla sam Draganu u slušalicu.

Danima smo polako napredovali. Mislim da se ustvari borio sa smislom, oporavka dok je slušao sirene i gledao staklo prozora kao na nekom velikom ekranu, kako gori nebo nad gradom. Pukovnik nije mogao da se pomiri sa onim što se dešavalo. U njemu nije bilo želje za oporavkom niti želje za životom u svetu koji se rušio pred njegovim očima. Njegov svet. Trebalo mu je uliti u svest neki razlog. Žena ga je svakodnevno zvala telefonom iz Crne Gore. Sama je bila u gradu na moru. Čekala je da se oporavi, da može da se vrati. Onda je prestao da se bori sa mojom upornošću. Pravili smo prve korake po stanu, najpre. To ga je strašno umaralo, i posle tih nekoliko koraka spavao je po ceo dan. Sutra dan smo naprvili par koraka više. U vremenu dok je spavao pravila sam sa njegovom sestrom, „ratnu pitu“ kako sam je zvala sa dve veze zelja i puno jaja. Zelje je prodavala jedna baka na uglu, lepo ga poređavši na obrnutu kutiju. Samo me je kratko cela scena, podsetila na jednu sličnu, sa uličnim prodavacima duvana na Hidri u Alžiru, jedne zbunjene zime.

Nestajalo je svega. Skladišta goriva su besomučno bombardovana od ekološki „osvešćenih“ a crna prašina je padala po gradu. Sve manje je bilo proizvoda u samoposlugama, mada su se preduzeća svojski trudila da rade kao da se ništa ne dešava. Mnogo ih je ignorisalo sirene. Ljudi su pod uzbunama odlazili na posao. Živeli smo u „kobajagi“ svetu. Pitanje rušenja beogradskih mostova je odlagano ali je pretnja i iščekivanje visilo u vazduhu. Pričalo se da je francuski predsednik to izričito zabranio. Ili smo hteli u to da verujemo. Svakodnevna napetost. Pozdravljali smo se u mislima i sa njima i radovali se svakom danu kad smo ih još zaticali kako premošćuju obale jer : „Alle brucke aber ferbinden zwei Ufern, ferbinden menschen auf biden seiten des Fluses.“ učili smo na časovima nemačkog rečenice Ive Andrića U Jat-u su mi rekli da još uvek mogu da iskoristim kartu i da oni sve putnike preusmeravaju na aerodrom u Sofiji odakle jednom nedeljno ima, direktan let za

65

Tunis. Trudili su se da mi pronađu mesto za jedan četvrtak. Dok sam čekala da mi jave za mesto u avionu dani su prolazili sa vestima o pogođenom vozu sa putnicima, a broj civilnih žrtava je rastao. Izgleda da više nije bilo praznih vojnih hangara za rušenje. Ciljevi su birani po gradovima i putevima, jer je sada moglo sve da se koristi kao „vojni objekat“.

Nisam znala koliko je uopšte bilo više moguće stići do bugarske granice, kada su mi potvrdili rezervaciju za sledeći četvrtak.

I dalje sam sa Draganovim tatom šetala oko zgrade, sve dalje i dalje. Stigli smo čak i do prodavnice na uglu. To je bio veliki uspeh. Polako sam mu saopštila da moram krenuti.Da ne znam do kada će auto-put biti prohodan. Da moram nazad.Prihvatio je sa razumevanjem nužnost mog odlaska i svog oporavka zbog kog sam i došla u zemlju umesto njegovog sina koji nije mogao napustiti ambasadu dok je zemlja bila pod pretnjom rata.

Pomišljala sam u besanim noćima i na njihovu bezbednost tamo u Alžiru. I na to da li će se nešto promeniti i da li ćemo i kako nastaviti naš život tamo posle ove sramotne osude zapadnog sveta? Kako se može osuditi narod? I ja sam eto deo tog naroda i ne vidim smisao „osuđivanja“ čitavih naroda za bilo čije zlodelo.

Bugarska Bila je nedelja, kada je poslednji Jat-ov autobus krenuo ka Bugarskoj. Imao je i red vožnje, neko sivo, prazno jutro u isčekivanju sirena koje bi najavljivale projektile upućene ka nama. Možda je tamo negde nekome ponestalo mašte?

Možda će napraviti mali predah. Možda se umorio onaj sa kandžama? Možda su se potrošile batarije na džojstiku? Izlizalo dugme? Koliko autobusu treba do granice? Da li će biti dovoljno vremena?

Ja sam jedini putnik. Dva vozača i ja. Autobus kreće kroz puste bulevare.

Izlazimo iz grada i još ne čujemo sirene. Znamo da ih više nećemo moći ni čuti.

Kako ću znati ako ovaj beli autobus odluče da gađaju kao jednu od retkih pokretnih meta na putu? Da li ću čuti neki zvuk? Da li se pre nego što te raznese bomba uopšte nešto čuje? Šta li će to biti poslednje što ću doživeti pre potpunog nestanka u plamenu dezintegrisanog eksplozijom? Autobus je baš dobra meta za vežbanje. Mislim da vozači isto razmišljaju ili slično. Jer odjednom odluče da uključe radio, da bi smo znali da li je na snazi vazdušna opasnost ili ne. Kao da će nam to nešto pomoći.

Radio je bio bez ikakvih informacija. Samo neka muzika. Vrlo zloslutno. Isključili su ga. Pitaju me da li me neko čeka na granici? Da li znam koliko je opasan put

66

do Sofije?Objašnjavaju mi da autobus vozi samo do granice jer su oni kao i svi odrasli muškarci u rezervi i bez mogućnosti prelaska granice.

Negde u imeniku imam broj telefona Jat-ovog predstavnika u Tunisu, našeg prijatelja. Pozvaću ga sa granice i tražiti dalja uputstva. Ipak nisam očekivala da ću biti jedini putnik iz Beograda. Pretpostavljam da će on već dobiti najavu mog dolaska od Dragana i zvanično od Jat-a. Potpuno sam mirna. Samo gledam auto-put ispred autobusa. Prolazimo kroz veliki deo Srbije, auto-putem bratstva i jedinstva koji je zamišljen da kao kičmeni stub poveže sve delove zemlje. Levo i desno od njega se uzdižu veliki crni stubovi dima. Smederevo, Paraćin, Aleksinac, dim iz fabrika i kasarni. Ispred nas nema vozila.

Na igrici koja se jasno može videti, je samo jedna bela tačka koja polako klizi niz ekran ka jugu. Treba samo postaviti krstić malo ispred i pritisnuti ono dugme.Ulazimo u klisuru u kojoj je pre nekoliko dana srušen most sa sve vozom i putnicima.

Put krivuda. Radujem se što nas je sada teško pogoditi. A ima i poneki tunel!

Srećom. U ravnici ka Pirotu, levo i desno kraj puta gore zapeljene gume. Mi to, već kao iskusne žrtve, razumemo kao odvraćanje neprijateljske pažnje ali svejedno predeo deluje post-apokaliptično.Stižemo kasno poslepodne na granicu. Piše: Gradina. Ovu granicu nisam još nikad prelazila. Nije me put naneo na tu stranu. On vodi ka Bugarskoj i Turskoj.

Ostavljaju me sa koferom na asfaltu, požele mi sreću i naprave polukružno pred rampom. Tog trenutka u već pokrenutom sumraku, počne preletanje aviona iz pravca Bugarske. Izaći ili ostati. Braniti šta? Bolje poginuti nego bežati ili bolje otići nego poginuti! Svašta mi se mota u glavi kroz nadolazeću buku. Oni sad idu tamo da bombarduju tvoje a ti bežiš! Trese me partizanski komesar u meni prepun, starog ratničkog morala. Da idem? Ovo nije moj rat. Ni jedan nije moj a ovaj gde mogu samo da poginem i ništa više, pogotovo. Bespomoćnost bombardovanih zna o čemu pričam. Ti to ne možeš razumeti. I ostavim zamišljenog komesara sa titovkom, tamo pred rampom a ja odem do pošte da telefoniram u Tunis.

-Da, javljeno je. Da, čekaće te već neko.

-Gde? pitam.

-Doći će na granicu, samo ti pređi, čekaće te sa druge strane, prevoz do grada.

Uveri me Milanov umirujući, opušten glas i pomalo me iritira sa tom opuštenošću, dok mi nad glavom preleću vojni avioni. Jat-ov beli autobus je već na putu za Beograd. Ne mogu više nazad.

Granica je prilično pusta. Tu i tamo neko vozilo a mrak se spušta kao da je grafitna crna mreža, na prelaz. Pale se svetla. Ruka mi drhti dok pružam pasoš našem cariniku i sve mi deluje nekako usporeno i nekako konačno. Sumanuto.

67

Pitam da li je Jat-ov autobus na drugoj strani? Oni kažu da tako nešto ne postoji.

Uostalom možda je neko poslao neki autobus po mene ali to se sa ove strane ne može videti.

Morate gospođo otići do njihove granice.

-Ja bih više volela da ga ovde sačekam, kažem.

-Ovde nije moguće, zadržavanje, granica je, ratno stanje. Morate otići tamo, i pokaže ka bugarskoj rampi negde u tminu. U daljini vidim neka svetla i vidim, čini mi se neke farove i zamislim, da je to moj autobus koji me čeka a ja eto oklevam. Krenem u mrak. Vučem kofer, nosim tašnu, oko vrata mi je torbica sa pasošem, u njoj žuta slika indijanca koji me štiti na putovanjima.

Mrak se sve više zgušnjava kako odmičem od carinarnice. Avioni se više ne čuju.

Otišli su ka Beogradu Vlada apsolutna tišina. Koncentrišem se na farove koje vidim u daljini i zamišljam sebe kako ulazim u autobus za nekoliko minuta i odlazim sa ovog sablasnog mesta.

Još uvek hodam. Vučem kofer koji je besmisleno težak. Predviđen je za avio letove i kratke među gejtovske relacije svojim malenim točkovima. Ovde na asfaltu poskakuje, prevrće se, kao neko nestašno dete, uvrće mi ruku. Nemam predstavu o daljini ali najmanje petstotina metara možda čitav kilometar, razdvaja dve carinarnice, takozvana „ničija zemlja“.

Ta razdaljina u mraku i po danu nije ista. Naročito kada se ide pešice. Razmak je počeo da se smanjuje. Najzad. Svetla su sve veća. Prilazim pustom bugarskom prelazu. Nigde nikog. Granica je zatvorena, jer put vodi ka zemlji u ratu. Svetla za koje sam verovala da su farovi autobusa, su obična svetla nekog graničnog objekta. Nigde nema ni kola ni autobusa. Pustoš. Čekam neko vreme, pokucam na kućicu. Ništa. Pokucam jače. Vrata se otvaraju i bugarski carinik izađe iz kućice u kojoj je mirno gledao televizor, dok se ja nisam pojavila.

Njegov zgranut izraz lica mi je sve rekao. I tek tada sam i ja shvatila bezizlaznost sopstvenog položaja. Sama sam na tuđoj granici, u zemlji „neprijatelju“ i prećutnom prijatelju Nato alijanse i bez igde ikoga. Pribrala sam se brzo i njega upitala za prevoz do Sofije, pominjala Jat i aerodrom. On me je gledao odmahujući glavom. Ja sam se pravila da on uopšte nije u toku i da sve ustvari funkcioniše i transfer preko granice do sofijskog aerodroma i ostalo.

Samo mi je lupio pečat u pasoš. Pitala sam ga da li ima neki telefon u blizini.

Dozvolio mi je još uvek zgranut da telefoniram iz neke kancelarije. Pozvala sam broj koji mi je Milan dao. Predstavnicu JAT-a u Sofiji. Javio mi se uspavani glas.

-Da, kaže, zna za mene ali nema nikakve šanse da dođe. Upravo se vratila sa granice, stalno dolazi na granicu. Eto juče je morala da ide po čuvenu balerinu, danas po nekog iz predsednikove familije i tako, užasno je umorna.

-Snađite se nekako do Sofije. Ima tu taksija, šta pravite problem?

-Ja se javljam samo zato što mi je rečeno da ćete me čekati. Izvinite. Dakle, niko neće doći po mene?

-Ne. Idite u hotel ....tu su svi Jat-ovi putnici , vidimo se sutra. Laku noć.

68

Kaže ona i spusti slušalicu meni, na granici u potpunom mraku.

Carinik mi samo, klimne glavom kao da je čuo ceo razgovor i da hoće da potvrdi svoje već izrečene tvrdnje. I odjednom mu dosadim i reče mi samo da se što pre udaljim od rampe.

-Pitam mogu li da odem i pronađem taksi i vratim se sa njim po kofer?

-Ne, ovo je granica, niko i ništa se ne sme zadržavati ovde. Napustite smesta granični prelaz!

-Da pripadam poraženima, jasno je kad i bugarski carinik, ovako razgovara sa jednom ženom. Opraštam mu, jer mi je dao da telefoniram i saznam neke činjenice o večito ušuškanim predstavnicima Jat-a, negde u inostranstvu i o večitom oslanjanju na sopstvene snage, sreću i sudbinu.Zgrabila sam kofer i krenula u tminu. Ničega nije bilo ispred mene. Samo tvrdi asfalt pod nogama.

Pomislila sam da neću videti ako put skrene, mogu produžiti pravo u neku provaliju. Totalni mrak. Zatvorim i otvorim oči. Isto. Mogu i zatvorenih očiju dalje, kao slepi ljudi. Hodaj, osluškuj. Utišaj disanje. Osluškuj. Alžirka u meni mi komanduje. Nema vremena za strah. Samo traješ. Ideš. Osluškuješ. Na oprezu si. Spremna na sve. Pasoš ti je na sigurnom. Ne vadi torbicu ni po koju cenu! Bilo šta da se desi. Imaš spremljeno malo novca u džepu za slučaj, potrebe, mita.

Igrali smo se te igre, moji drugari iz kraja i ja, tamo na sada bombardovanoj Detelinari. Žmurimo i jurimo se, osluškujući gde bi onaj drugi mogao da bude. Ja sam imala jednu sasvim svoju igru, koja to i nije bila. Dok sam išla putem do škole, često sam žmurila jer sam verovala duboko u to da svet ne postoji kada ga ne vidimo. I da ništa ni iza mene ne postoji i da ću, ako se brzo okrenem i otvorim oči, ugledati potpunu prazninu iza leđa. Verovala sam da postoji samo svet ispred. Sada je i ispred i iza mene zjapilo isto ništavilo. Svet nije postojao.

Hodaj, osluškuj, hodaj. Sigurno negde postoji objašnjenje i krajnji razlog.

Sigurno. Ako stignem u Alžir uradiću ....šta ću uraditi? Trenutno nisam mogla ničega da se setim. Bila je to još jedna igra. Obećam sebi da, ako se nešto desi onda će to dozvoliti da se nešto drugo desi. I onda verujem u to i to je dovoljno.

Ako stignem u Alžir...pokušaću opet da...pokušaću opet. Da napravimo život. Jer ako se sve ruši neko mora i da stvara.

Obećam sebi i nekom bogu koji čuje misli kao zavet da me pusti da stignem u Alžir i koračam dalje. Mislim samo na dato obećanje. Na sunce, na dom, na Dragana. Toliko mi je sve to sada daleko.

Hodaj, osluškuj, na oprezu si! Svet iza tebe ne postoji. Osmatraš samo ispred sebe. Pratiš svaki šum. Spremna si na sve.

Kao tačkica najpre negde sa desna trepne ka meni trun nekog svetla u daljini. To je to, kažem sebi. To je taksi. Samo napred!

69

Vreme više ne postoji kao ni razdaljina, sve formule su se zaglupile u prostoru mraka.

Već sam bliže svetlu i razaznajem da je to ustvari benzinska pumpa. Da u njoj nema nikog. Zaključana je. Pogledam malo bolje vidim televizor. I tada iza tezge vidim i čoveka. Zakucam na vrata. On mi otvori. Ja sam sada potpuno Alžirka.

Otresito mu kažem da me čeka taksi. Pokazuje mi svetla u daljini. Kaže, vojska im ne da da priđu bliže. Saopštavam mu da ću kofer ostaviti kod njega samo da odem po šofera koga su poslali po mene. Verujem i sama u to što pričam.

Pozdravljam se sa koferom u mislima a njemu kažem.

-Odmah se vraćam!

I uputim se dalje drumom ka zamišljenim svetlima u daljini. Hodam isto onoliko koliko i do pumpe u potpunom mraku, samo kako prilazim vidim sve više i više svetlih tačaka. Ugledam, čitavu kolonu taksista. Koga odabrati? Brzo razmišljam.

Neki već ustaju sa hauba i kreću prema meni. Ja ih ignorišem. Idem kao prema nekom unapred određenom, kao da imam dogovor. Hladnokrvno ulazim u jedno vozilo, jedino čiji šofer nije izašao meni u susret. Pitam ga da li može da me vozi do Sofije. Da, kaže, može, i kreće. Ja mu kažem, moramo prvo na pumpu na granici po moj kofer. On kaže: - Neće me pustiti.

- Nema nikoga, uverim ga. I on kao po komandi kreće u mrak koji sam prepešačila, obilazeći kolege.

Brzo smo obavili uzimanje kofera. Radnik na pumpi ga je čak ubacio u gepek.To je verovatno dosta pomoglo za moju reputaciju kao mušterije kod taksiste u kožnoj jakni.

Tražio je da mu platim unapred, plašio se da nemam dovoljno novca. Ja krenem u energičnu raspravu da će mu biti plaćeno, da sam ja putnik JAT-a i da me vozi u njihov hotel, skrivajući tako strah.

On traži da mu pokažem novac za vožnju. Ja pravim grešku i krenem rukom ka torbici na vratu. Ali bilo je kasno. Otvorim je i izvadim novac i dam mu. Vozimo se kroz noć u tišini. On staje u jednom momentu i skida tablu sa TAXI oznakom i baca je na zadnje sedište.

Ja krećem da se molim. Dišem duboko. On nastavlja sa vožnjom i kreće da me odmerava pogledom.. Ja sam potpuno smirena i spremna na sve.

I tada se dogodi. U susret nam iz nigdine odjednom naiđe ogroman šleper, sa onim jakim svetlima koja naprave dan na putu. I sva mu je kabina bila u svetlima.

Dugačka cirada je bila isto tako jako osvetljena i na njoj je velika Grčka zastava i natpis: „Grčka za Srbiju“! I onda još jedan i još jedan i još jedan i čitavi osvetljeni konvoj prolazio je kroz kadar ali mislim da sam već kod trećeg, zaplakala. A kada su krenule suze više ih ništa nije moglo zaustaviti. Curile su iz neprospavanih noći, iz prepunih kanti sa vodom, iz one rupe na mostu, iz onih dimova kraj auto puta.

A konvoj je prolazio. Šofer je, osetila sam to, ostao potpuno zatečen, mojim suzama. Glas mu je zadrhtao kada je rekao:

70

-Znaš mi narod Bugarske smo protiv toga, što vas bombarduju, ali naša vlada nema izbora. Verovatno da me uteši. Ali to je izazvalo još veći potop suza.

-Ja imam poznanike, dobre prijatelje, tamo u Srbiji. U Crvenki, znaš li gde je to?

I meni je jako teško.

I počne da priča o njima. O tim prijateljima i potpuno mu se promeni izraz lica gotovo da je i on počeo da plače kada smo stigli ispred hotela, sofijskom kaldrmisanom ulicom.

Bilo je tačno 1 posle ponoći. Hotel je ustvari bio neka kuća u centru grada sa šak-barom u staklu u prizemlju. Sve je bilo zaključano. Videla sam da je jedna žena skrivena negde iza šanka. Prišla je oprezno vratima i uvukla me unutra i ponovo ih brzo zaključala.

-Bože, rekla je, sami ste, u ovo doba? Hvala bogu da Vam se ništa nije desilo!

Gledala me je kao da je videla avet i stalno se krstila i zahvaljivala bogu.

-Znate li vi, šta se sve dešava ljudima od granice do Sofije? Nestaju.

I opet se prekrstila.

Meni su noge počele da klecaju. Sela sam za šank-recepciju. Uzela ponuđeni ključ i vermut sa limunom i dugo gledala u poređane flaše bez ikakve misli.

Zatim sam se popela na sprat, ušla u sobu, koju nisam videla i zaspala.

Vir vremena Ko si ti? Devojka sa jednom pričom? Imam već takvih puno. Imam i dečake sa jednom pesmom. Ali imam i onih sa po nekoliko priča ili pesama. Hoćeš da se menjamo?

I ispruži mi na dlanu ruke, špil sličica, različitih likova.

U crno-beloj boji gotovo sve, samo nekoliko u boji.

-Malo ti je zastarela kolekcija.

-Ali zato više vredi. Umela je da se cenjka kao svaki prodavac u suku.

I kao i oni uletala je u istu ravan sa mojim pogledom. U radnji, u koju me je prilika u belom, pozvala, sa korakom unazad zakoračivši na dva stepenika, našla sam se bez svoje volje. Iznad vrata su bili okićeni predmeti od kože koji su mirisali na jaka sredstva za štavljenje. Polumrak se kroz njih probijao zagasitom svetlošću, koja se uvlačila u dubinu prostorije. Radnja je bila deo beskrajnog lavirnta tog suka u kom je postojao samo jedan ulaz i nekoliko izlaza.

-Ne gledaj na cene, one su za turiste. Ti i ja imamo drugi posao. Da počenemo trgovinu?

Tek tog trena videh da je predamnom ustvari žena u dugoj haljini a ne iskeženi lisac prodavac. Radnjica se produžavala duboko u unutrašnjost, neke zgrade bez

71

oblika ili prostora bez granica. Prostorije su se nastavljale u beskonačnom nizu naslonjene jedne na drugu i spojene samo karikama vremena.

Iz prve se jednostavno prelazilo u drugu, koja je bila mnogo siromašnija predmetima. U njoj su police bile poluprazne a bila je obasjana nekim izvorom svetlosti koji je pravio plitke senke.

Jedan od predmeta su bile naočare bez stakla, kutijica sa fotografijom stare naslonjače i nekoliko drvenih u belo obojenih figura mačaka u sedećem položaju.

Ništa, baš ništa u njoj nije imalo upotrebnu vrednost. Smisao svake se tek trebao odgonetnuti. Ja nisam imala toliko vremena i nastavih za njom dalje, dublje u novi prostor iza spriralnih stepenica ka sledećoj ravni lavirinta.

Taj je prostor kroz staklo u dnu bio odraz jednog parka, sa cvećem, i pošljunčanim stazama, klupama uz ograđene leje. Nešto je falilo. Iz prvog sam pogodila, da je to osmeh, to što nedostaje da se sve pretvori u crno belu fotografiju.

Na njoj bi smo moj tata i ja čučali zagrljeni i nasmejani u nekoj priči čiju je tajnu, znao samo fotograf. Shvatila sam značaj prolaza ka gore i saginjući se stupih na podaščan pod. Prašina koja se razletela je naizgled skrivala a ustvari samo čuvala nešto što sam davno zametnula negde ili namerno zaturila uz put dovde.

Na prostoru oko dimnjaka, leže stvari. Jedna je mala drvena tabla sa sunđerom okačenim kao rep, nekome je nekada služila umesto sveske. Svetlost je ustvari samo zrak, prosečen kroz dva otvora za golubove. Žena koja prilazi gnezdu iz kojih dopiru krici. Dva stvora još bez perja sa nesrazmerno velikim kljunovima u odnosu na telo završavaju u kecelji, ućutkana jednostavnim pokretom. -Menjala sam ih za zdravlje bolesnog deteta, reče mi u prolazu i ostavi me samu, na tom tavanu, silazeći da zgotovi supu koja leči sve.

Bila je to prikaza žene koju sam pamtila i prizivala samo u molitvi. Žene koja me je njoj i naučila. Žene koja je sama podigla sedmoro dece. Težak rad je odneo muža u neki bolji svet a najmlađeg sina rat. Moja baka mi uputi jedan blag pogled sa puno razumevanja., koje je dopiralo kroz vreme do mene. Misliću o njemu.

Hoćemo da se menjamo dakle? Sada je imala svečanu dugu haljinu i bila gotovo lepa. Imam tri priče i jednu pesmu viška. A ti?

Prespavala sam ceo ponedeljak dan i noć i utorak poslepodne sam se probudila iz magnovenja. Iz susedne sobe se čuo glas, kako peva : -Izmeniću ti život, izmešaću ti boje.....

Bila sam na obali ostrva posle brodoloma. Na ostrvu se slušala dobra muzika

72

Sofija Četvrtak je svanuo, samo zato da se potroši na čekanje. Istovareni smo i ostavljeni ispred zgrade aerodroma. Moj let je kasno posle podne, ali druge mogućnosti nije bilo nego da se sa svim ostalim, ko zna gde zapućenim putnicima ukrcam u kombi.

Aerodrom je izgledao kao veliki spasilački splav, sa svojim ogromnim holom u kome su ljudi sedeli po uglovima u grupama. Masa se istovremeno kreće i stoji, tumara, drema i ustaje, leže, govori sve jezike. Oduševljena shvatam da mogu da čitam bugarske novine. Veliki naslovi i vesti sa primerka koje raširene drži čovek preko puta mene. Bugari pišu ćirilicom. I oni srpski potpuno razumeju, što se za mene baš ne bi reklo, kada je u pitanju njihov jezik. To jednosmerno razumevanje koje nas spaja, bilo mi je dovoljno da juče, na ulici u restoranu, u frizerskom salonu, od ljudi sa kojima sam imala kontakt, saznam mnogo toga.

Kod svih sam izazivala čitave poplave saučestvovanja i podrške Srbiji i sveopštu osudu agresije. Da li se obični ljudi uopšte više pitaju za bilo šta?

Prolaze sati u čekanju. Mi putnici Air Algeri-ja smo naviknuti na čekanja na skrajnutost, na poslednje gejtove i poslednje letove.

Vraća mi se slika sa jednog evropskog aerodroma. Vraćam se iz posete bratu, nazad za Alžir. Na samom kraju najdužeg hodnika, ulazim u staklenu čekaonicu sa samo dva izlaza. Na jednom ekranu piše Belgrade, na drugom Alger. Na jednom je znak Jat-a, na drugom AirAlgeria. Stojim na sredini čekaonice zagledana u obe table. Dole na pisti su dva malena boinga. Čekaju.

Ja držim kartu crvene boje i ali sedam među putnike iz Srbije. Slušam reči svog jezika, besmislene fragmente sa letovanja, putnika koji čeka prvi avion. Drugi boing blizanac, čeka bučne i vesele alžirce, koji se dovikuju preko ogromnih gomila ručnih prtljaga.

Sunce je nisko i mene jedan zrak pomiluje po licu. Drugi osvetli telefonsku govornicu. Poslednje novčiće ubacim da čujem jedan glas. Mama se iznenadi pozivom. Pričamo veselo osluškujući damare iza glasa. Sve odzvanja od radosti kroz slušalicu.

-Da biću u stanu za dva sata. Čujemo se u sledeću subotu.

Spuštam slušalicu i odem za grupom veselom i glasnom, ulazimo u avion za Alžir. Pogledom otpratim onaj za Beograd i i dalje se osmehujem, jer idem svojoj drugoj, kući .

Od mase sveta ovde u Sofiji ulazi ka avionima se ne vide, razaznajem da se nalaze iza velikih grupa putnika. Tražim neku tablu, natpis, ekran. Kažu otvoriće ih pred sam let. Besmisleno teče vreme kroz veliki prostor koji se isto tako besmisleno širi, kroz njega.

U glavi mi je potpuna otupelost, misli se ne usuđuju da krenu ni na jednu stranu.

Ka nazad nikako, u noći detonacija, u traženje smisla u neverovanje, da krenu napred, kako, kuda, dokle? Ništa više nije zadato. Mi smo sada radnici jedne ambasade jedne zemlje koja je ratni cilj nekakve alijanse. Potpuni raspad.

73

Naravno nemam nikakvih vesti iz zemlje osim bugarskih naslova, službeno ratnonavijačkih novina. Kako ću dalje saznavati šta je istina?

U Beogradu pod bombama, vesti su se znale i širile neverovatnom brzinom, jedine stvarne istine. Srbija je ostala tako sama sa svojim istinama. Istina je postojala u nekoliko slojeva, kao nešto saznato sa zvaničnih medija, ili od očevidaca, a nekako su je ljudi i osećali prepoznavajući je prastarim iskustvom po osećanju. Često se te tri istine nisu podudarale. Nekada su sve tri bile, potpuno iste. Ali smo svi, verovali da će neko negde, najzad reći dosta.

Otvoren je gejt za Tunis. Čekalo se da prođu bombarderi iz Turske ka Srbiji.

Razmišljam o tome, o toj vazdušnoj zbrci, civilnih i ratnih aviona iznad neba na Balkanu. I kako ta buka izgleda bogovima na Olimpu i dokle će je trpeti? Na kojoj visini lete ovi sivi avioni? Šta ako se u opštem metežu smete, onaj crtač linija. I tako svake noći nad nebom Srbije uzleću u beskrajno, duhovi nevinih. Nema tog lenjira koji će to precrtati. Kako smo lako stigli do besmisla. Čekamo let koji čeka da prođe avion natovaren bombama. Bolje je ne misliti ni na jednu stranu. Probiti se kroz gužvu i ući u avion, što pre, jer gužva je velika i izgleda mi, kao da nema dosta mesta za sve. Prvi put, plava boja mog pasoša mi omogućava prekorednost. Ulazim u pohabani Tupoljev koji pamti mnoga vremena, starija od ovih sadašnjih ratova.

Noć je pala na sve zemlje Balkana gotovo istovremeno. Avion je leteo mnogo iznad redovnih ruta obilazeći grčko poluostrvo u velikom luku. Putovanje kroz trajanje. Upadam u metalni zagrljaj sedišta i istovremeno dok kroz maleni otvor na prozoru, vidim, još jednom ono isto moje more, isti odsjaj meseca u njegovom crnilu, tonem u san kao u beg od stvarnosti ljudskih besmislica. Na nebu su zvezde. Dve su sjajnije. Prilaze mi, trepnu, to su samo zenice njenih očiju.

Boginja Tanit, gledala me je tužno. Pitala sam je milion pitanja u mislima a ona je ćutala. Ležala je preko celog Sredozemlja. Šaputala mi je: -Ne mogu ti ništa pomoći, trčim sa kraja na kraj mora, pomažem svuda gde stignem. Ima previše patnje, toliko molitvi, sa svih obala, haljine su mi mokre i teške od ljudske krvi. I ja vidim tu tkaninu kako dodiruje površinu mora i vidim kako se to crnilo širi.

Kada sam ponovo pogledala ka nebu nje više nije bilo. Samo dva oblačka koja su zaklonila mesec.

Sleteli smo u neki drugi svet, sjajan i zlatan, užurban i živ. Na drugoj obali niko nije znao, niti mario za noći u kojima je silovana Srbija. Prozori tuniskih hotela su blještali ogromnim površinama stakla i odbijali i upijali u sebe, zrake jutarnjeg sunca. Ja sam razmišljala samo o tome koliko će selotejp trake biti potrebno da se i oni zaštite, jednom?

74

Negativ slike

Kao na ostrvo, spasa, stigla sam u moj Alžir. El Đezair kažu da znači ostvro.

Poznajemo se dobro, ta pista, taj vetar i ja. Iza mene nema ničega. Sve što ja jesam i što ću biti, nalazi se sa ove strane mora. Ipak, u nekim sasvim drugačijim jutrima čekam vesti iz zemlje koju sam ostavila u dimu i gareži, sa sirenama koje su odzvanjale nekada slobodnim nebom. Ostali su ljudi beskrajno solidarni i brižni sa očima u kojima je odslikana večnost ljudske patnje. Kao u ogledalu, preklopiće se iste sudbine, moje prve i moje druge zemlje, i zapanje me svojom sličnošću.

Alžir se budio iz straha, brišući svoje crne godine u koje je Srbija sada stigla.

Konačna i u tragici ista slika samo obrnutih boja, crne i bele površine stvarnosti jedne i druge zemlje i jednog i drugog grada uklopile su se u isti odraz sudbine.

Oči ljudi su bile iste sa obe strane Mediterana. Refleksija bezvremenskog trpljenja vladavine mračnog i onaj sjaj u dnu oka, koji čeka i kome se nada i kome se veruje. Iz tog malenog sjaja je izrasla i mamina rečenica u prvoj noći bombardovanja, kada sam se naglas zapitala: -Oni to žele nas da unište? Ubiju?

- Pa,....neće, ..valjda. Reče mi sa osmehom, kojim se samo majka može osmehnuti, kada hoće da zaštiti dete, i stane na megdan pred suludim, stojeći u sredini kuće, u centru sveopšteg besmisla, srozavajući tu činjenicu tako, na običnog obesnog dečaka sa kamenom u ruci, ispred njenog deteta. Žena je uvek sama u svemiru i u svrsi postojanja i rađanja svetova i ljudi i ima taj lažni bezbrižni osmeh, nekad kao jedino oružije.

Kako je ustvari sve isto i tako obrnuto i samo drugačije izgleda. Alžir je bio glasniji sada i veseliji u novom životnom plesu dok se u Beogradu recituju pesme velikih pesnika, svake noći na mostovima koji čekaju svoj red, da budu srušeni.

Iz sobe iz koje mi je pogled uvek bežao kroz prozor, sada sam pokušavala da pronađem tragove tog mira, čekajući vesti i pokušavajući da dođem do neke jeftine istine, kroz pokliče stranih medija. Pokušavam da spojim život ovde i ritam ne prospavanih noći. Bez tuge samo saučestvujem u patnji. Nije više bilo ni želje za traženjem smisla.

Prelaženje iz jedne u drugu dimenziju, iz uloge optuženog u ulogu posmatrača.

Od jedne do druge u crveno obojene obale moje stvarnosti. Ne vredi bežati.

Ratovi se sele.

Osećam se isto kao alžirci u rasejanju svih ovih godina dok su gledali onaj plamičak koji je neko na šahovskoj tabli sveta postavio da gori nad njihovim gradom, dok gledam kako sada gori nad Beogradom.

Ovde u Alžiru sada sam na sigurnom. Ipak, se trzam na svaki zvuk sličan sirenama vazdušne opasnosti. Puštam, bezbroj puta, kasete muzike i vesti sa radija, snimljene onih prvih noći koje smo proveli pod stolom. Zaspem tek kad čujem pesmu sa minareta kao uspavanku i znam da je život napravio još jedan zaokret, u želji da zatvori krug, ovog puta bez boje.

75

Srbija - Odakle dolazite?

- Iz Alžira.

-Šta ste tamo radili?

-Radili smo u našoj ambasadi.

-Šta imate da prijavite?

Puno, jako puno uspomena i priča, dve knjige i praznu kutiju kolača koje smo pojeli usput.

Imamo da prijavimo, da nam je jako teško i da ne osećamo radost povratka.

Gajbu pravih alžirskih pomorandži.

Jednu kasetu od Idira, Mnogo, mnogo više toga imamo da prijavimo što smo tamo ostavili.

Našeg prijatelje, po koje više nećemo doći da bismo svi zajedno otišli na obalu mora, Navike doručkovanja kroasana sa dve masline i sirom, Jedan sasvim i samo naš život, uokviren strahom i lepotom.

Jednog goluba koji će uzalud čekat da upalimo svetlo u kuhinji.

Jednu neispunjenu želju. I drugu neispunjenu želju.

Jedan tihi dom prepun boja sa pogledima ka raskrsnici.

Mirise pomorandžinog cveta i jasmina, Nekoliko kaktusa na terasi koje niko nije hteo.

Imamo da prijavimo da smo potpuno izgubljeni u svetu koji više ne poznajemo.

I da smo iza sebe upravo srušili jedan, koji smo dobro znali i zavoleli.

Pesmu sa minareta koja nam još odzvanja u jutra iako je ne čujemo, Morski vetar, More.

- Imamo ovde neke diplomate koji se vraćaju i treba im propratnica! iz sveg glasa preko pune čekaonice uzviknuo je neki carinik.

Naša alžirska obazrivost se na to samo nasmejala, znajući da bi ovakva rečenica ne tako davno, mogla da nas košta mnogo. Ovde ona nije vredela ništa i samo je zazvečala službenošću i odjeknula prepunom čekaonicom.

76

Niko nam nije poželeo dobrodošlicu. Ni mi sami sebi.

Poslednji kilometri su se pružali pustim trakama. Bez emocija. Veliki beli prazni auto odavno je potrošio alžirsko gorivo. Prilazili smo cilju iz mračnih alžirskih noći straha. Upravo smo prošli kroz sopstvenu davnu, molitvu. Beograd. Blok 70 ista ulica koju smo ostavili pre pet godina u januaru. Ovog januara nije zaleđena i dočekuje nas u nepoznatom godišenjem dobu.

Stigli smo. Živi smo. Poljubili se, i zagrlili u kolima na parkingu, ispred zgrade.

Sačuvali smo se za neka druga vremena.

Nikog nije bilo da nas sačeka.

Mag i ja života Samo je jedan put, između drveća, prav i određen. Na njega padaju senke grana.

Svetlost se igra praveći titraste oblike na stazi. Put je sa početkom i krajem, bez nade i očekivanja. Sa obe strane su visoke krošnje a stabla prave oblik šume, krošnje samo lome zrake i sunce uspeva da kroz tanke niti dospe do zemlje. Vazduh je mek od tišine, trenutak je zgusnut jednostavnim postojanjem.

Prolaz je bez ikakvog bola. Vodi pravo u trajno i večno. Na kraju puta je ogledalo vode. Sasvim iznad malenih talasa dolazila je melodija belih nota, sa druge obale, ka ovoj.Ponesen mirom, još je titrao a zatim je niz čiviju tek dotaknuvši žicu, odjeknuo jasno, ton novog kruga.

Pogledaj nebo Priča koju je pojeo virus, zvala se „Pogledaj nebo“. U njoj sam zapisala trenutak u jednom sasvim posebnom danu. U danu shvatanja smisla. Dešavalo se sve u belim pločicama oblepljenoj, mojoj alžirskoj kuhinji .

Negde između saznanja drugog neuspeha i kapije koja je slivala u prošlost tu moju priču o roditeljstvu. Negde u ragastovu, u koraku ka prvom jecaju, kod te hoklice na kojoj je kanula i ona progutana Šugijina suza. Saznanja i spoznaja i ženski bol u krstima se sastao sa nepobitnom činjenicom, koju je trebalo shvatiti, spojiti sa proživljenim nadanjima, odlepiti od neiskazanih želja, i svrstati u zaborav. A opet i prihvatiti i ono najteže, saopštiti sebi. I odmah ga ugušiti.

Jednim pokretom, kao kada se oduzme život golupčetu. Stiskom pesnice prislonjene uz stomak u džepu kecelje. Kroz taj trenutak bremenit nepobitnim, shvatih da sam opet i bez obzira na sve koji su učestvovali svojim dobrim duhovima u našoj avanturi, kao i na početku i sada na kraju, sama sa tim bolom koji raste iz svih poraza kroz telo, kroz dušu, kroz proteklo i kroz završeno.

77

Napravila sam nekako, ta dva koraka i naslonila se na hladni beli pult, kraj sudopere. Istom snagom je nadolazilo i usledilo istovremeno, potpuno brisanje memorije, da me zaštiti, sad znam, i da me sačuva. Te obrisane misli će ostati u izgubljenoj priči.

Zvala se „Pogledaj nebo“ jer sam sasvim jasno kroz ugušeni odjek, zaustavila tu suzu jednostavno pogledavši u plavi beskraj iznad krošnje velikog drveta, koje je ćuteći branilo moju svrhu i smisao postojanja. Baš drugarski . Odjekivalo je u toj priči, već u prvoj rečenici prvog pasusa, to zapovedno, i jako , važnije komandujuće: -Pogledaj nebo!!!

Pogledaj taj neponovljivi trenutak koji upravo prolazi i svakog trena, nastaje i nestaje, neprestano.

Zagrmela je ta naredba i zaustavila užas, koji je rastao , samo jednim pogledom, ka jednostavnom i sveprisutnom a tako velikom i beskrajnom plavetnilu neba.

Koje je bilo i uvek je tu sa svojim predstavama samo za nas, koji, zadubljeni u ono što želimo, čemu se nadamo, ni ne primećujemo kako prolazi upravo, u svoj svojoj efemernoj, veličanstvenosti.

Bljesak te lepote i ogromnosti stao je ispred moje male patnje i pretvorio ga u zrnce peska koje je prvi pramen vetra oduvao ka pustinji da se tamo pridruži drugima.

Ostao mi je samo trenutak, divljenja i radosti. On je obojio sve krugove a sve drugo, je nestajalo i gubilo se u daljini.

Obrisi te priče ostali su samo kao senke ispisane plavim i istopile se sa horizontom.

Naš golub koga smo hranili na simsu kuhinje, pogledao me je dugo i zatim odleteo ka palmama.

* * *

Ponekad mislim da svaka, ali baš svaka reč, radnja, događaj, dešavanje, baš sve što postoji na svetu ima duplo značenje. Jedno koje vidimo i drugo iza. Ispod podignutog kamena, iza slike, iza reči, iza želje iza događaja. Nekad je to samo slika, a ustvari iza nje se nalazi to važnije. Ta pouka. I samo sa slikama koje stvaramo i rečima koje pišemo uspevamo da „zarobimo“ i zadržimo tu jednu stranu„ da bi smo je tako „uhvaćenu“ mogli okrenuti i ugledati i onu drugu „ sakrivenu“..

Zato sve napravljeno, sagrađeno, napisano, nacrtano, traje tačno i samo onoliko koliko u mislima, nekome, probudi osećanja.

Jer sve što postoji ustvari i jeste i nije. I stvarno je i nestvarno. I desilo se i nije se desilo.

Ili se desilo da bi se nešto drugo dogodilo...

78

Put mirisa U povratku iz Boumerdesa, kratkim dogovorom, očiju, Mira i Rašid su se u samo jednom trenu saglasili da skrenemo sa puta koji je vodio nazad u grad. Da li je njima ulilo hrabrosti to što nisu sami ili im je želja da krenu ponovo, nekad utabanim putem bezbrižnih vikenda skrenula misli, pa je sve to dobilo svoje ostvarenje, nakon uključenog desnog žmigavca, ne znam. Ali između nas je prostrujalo osećanje, da radimo zajedno nešto neobično, i da će nas hrabrost skretanja dovesti u nešto lepo, nagraditi, naš pobeđeni strah, ostvarenjem. Mimo auto-puta, više nije bilo vozila. Kretali smo se zaljuljanim pejzažem, napuštenim od ljudi. Tišina koja je rasla je tako jasno govorila njihove želje da opet i ponovo žive neki bezbrižniji život. Vidim u njihovim pogledima, koliko su puta ovuda prošli, vidim da smatraju da imaju pravo na to, da prođu kroz tunel od straha i dopru do nečeg do čega im je stalo. Vidim da im je dosta skrivanja.

Pusti putevi, moje domovine u desetogodišnjim nemilosrdnim godinama, bez goriva, tišina bez zvuka aviona, napuštenost, svekolike civilizacije, tako mi je dobro poznata.

I mi smo se tako devedesetih godina, vozili napuštenom pustolinom, u kojoj je vreme stajalo a putevi trunuli i tonuli u bespredmetnost. Pirovalo je otelotvoreno, ludilo, sumanutih odluka svetskih moćnika, da izmene i zaustave sve civilizacijske tekovine, da odseku, oduzmu i zabrane, osnovu života, putovanje. Da zaustave saznanje, da spreče, tokove, odigravši svoju mračnu ulogu, i tako načine nove generacije, bez ikakve predstave o lepoti. Eksperiment do kog je stiglo čovečanstvo se završavao u besmislu.

Ista slika jednog vozila, jedinih hrabrih, jedinih koji su se usudili, kvari bezizlaz u toj nametnutoj scenografiji. Izvan ovog malog plavog golfa, je svet koji je ugašen noćima, i ne sija ni danima. Svet bez drugih. Ostali su samo vesnici, novog sveta. Motor tiho bruji.

Svi znamo da smo sada samo u milosti njegove mašine. Znamo da ne smemo ni gumu da promenimo. Ni da za trenutak zastanemo. Iskra njihove želje da vide svoje imanje u dolini, bila je jača, i uvek će biti jača od straha. Stajemo ispred neke zarđale kapije. Rašid ne gasi motor. U žbunju pronalazi ključ lako. Brz je i naviknutim, davnim pokretima, otvara kapiju. I za nama je zaključava. Nalazimo se u raju. Oko nas je bašta koja se ne plaši, koja živi i traje bez obzira na ljudske besmislice. Svet koji postoji uprkos ljudima.

Uronuli smo u tišinu, posle okrenutog ključa. Prvo što uradimo je da kao i po rođenju, udahemo. Duboko. Uzdrhtala sam od koncentracije, zarobljenog mirisa.

Kao da je godinama stajao zatvoren i kao da nigde iz te kapije nije mogao otići.

Kao da je postojao samo da bi ga ljudi mogli osetiti i čekao. Zgusnuti miris,

79

stotine žutih frezija, je vladao prostorom. Čekao je nas. I onda se kao ćilim prostro, šaren, neodoljiv, prelep. Nastao za jedan jedini trentak, kada će neko otvoriti kapiju. U svakom narednom uzdahu je vladao moćnim sastojcima ispunjen, čistim sjajem zapisanim u vazduhu. Otkriti se mogao samo kroz čula ljudske spoznaje. Nacrtao je osmehe na licima, i raširio nam oči. Zasuo nas tako jednostavnim činjenicama, da sve jeste i traje, i nezaustavljivo, i konačno, samo postoji. Velika bašta je bila u punom cvetu. Zatvorena godinama, predstavila nam se kao neko šareno, mirisno srce koje još kuca u sveopštoj pustoši.

Koraci su nam se gubili u dubini trave, nekadašnjih puteljaka. Cveće je cvetalo duž unutrašnje ivice zida i u nepravilnim geometrijskim oblicima, leja. Frezije su teških glava, padale zgusnute, praveći obojene krivudave bordure duž staza.

Tako smo zgranuti bili slikom pred nama da smo potpuno zaboravili na ostatak dana i njegov nastavak. Samo smo se polako šetali u tom malenom zaklonjenom raju. „Devojčica u travi” se zvala bajka u kojoj se jedna crnokosa, malena, ljuljala na ljuljaški okačenoj o zvončić đurđevka, na koricama. To je slika koju vidim, ispred svakog mog koraka i zato pažljivo gazim, zeleno i mekano, zbog njenog mogućeg postojanja. Ova je stranica, istrgnuta iz te slikovnice. Ja sam u trenu svedena na tu devojčicu. Njena kosa se kupa u odsjaju, sunca koje žuri, da završi jednu od poslednjih stranica. Prilazimo kroz gustiš šarenila kućici u dnu. Napuštena je i tako sama.Mračna je i na samom kraju bašte. Naslonile su se na nju ruže puzavice i zelene lijane. Rašid, otvara drvena vrata, jednostavnim pritiskom na kvaku. Kuća nije zaključana. Ona je iz vremena kada ključevi nisu bili potrebni. I kod nas u Jugoslaviji, ključari su bili očajno besposleni, nekad. Samo svetlo sumraka, osvetljava veliku prostoriju, sa ciglama na podu. U njenoj sredini je veliko ognjište. Sa njega do nas dopire, težak miris pepela koji pamti toplinu ugašene vatre, a u krug poređane velike drvene stolice, ostale su u pokretu odlazaka poslednjih gositiju.

Mira zagledana u prošlost, kaže: -Mi nikada ovde nismo spavali, po čitavu noć smo sa prijateljima pričali, pevali, gledajući u vatru.

Zatvorili smo vrata te poslednje scene koja je odisala tugom za, nekim izgubljenim rečima, kao što su prijatelji, druženje, noć pod zvezdama, priče, pesme.

Koliko visoko mogu ljudi zajedno stići i koliko se sunovratiti je pitanje, neograničenog, kretanja i civilizacija koje su bile tu i pre nas, i koje su hodile istom ovom planetom.

Teški su nam koraci kojima, kroz prve nijanse sumraka žurimo ka kolima. Zbog nekih, tako zemaljskih i samo ljudskih nužnosti, moramo nazad. Moramo iz raja koji i postoji samo za nas. Zatvaramo vrata. Tišina nas ispraća, sa osmehom.

Uhvaćeni smo po ko zna koji put u sopstveno moranje i ograničenost datim.

Večiti izgnanici.

Raj je ostao da čeka. Neke druge ljude. Neke druge nas.

80

Zagorka Tabtab „Alžir“ *“Au Pais de merveille** Zemlja čuda Moje je srce u zemlji čuda, moje je srce u zemlji čuda, Gde vidim moje stare prijatelje, borim se sa sobom ali, uprkos, sećanja se bude.

Vidimo se večeras, O prijatelji moji, Cvet ste mog života, osećam to.

Raširene oči, zrna sunca moja sećanja se bude Stara dobra vremena kada smo jedni drugima pomagali Prijatelji moji evo i komšije dolaze, Moje je srce u zemlji čuda, moje je srce u zemlji čuda, Gde vidim moje stare prijatelje, ali uprkos, sećanja se bude.

Volim te večnom ljubavlju, moje slatko proleće, Ah, lajla Moje najbolje proleće, moja večna ljubav.

U kom , srećem svoje stare prijatelje.

Sećanja se bude.

Cheb Mami* -pevač alžirske rai muzike -prevod sa francuskog

81

Izgubljena duša „Theatar de Verdure“ je pisalo na pozivnici. Samo smo se začuđeno pogledali i slegli ramenima. Ne znamo gde je to i vratili kovertu. Odvešće vas tamo šofer.

Postojala je ipak mogućnost.

Sumrak nas je pratio, čekajući još malo da zasenči ulice. Još jednom smo se vozili ovim divnim gradom, prepunim otkrića, nekim nepoznatim bulevarom koji ga je grlio sa druge strane doline zatalasanih brežuljaka. Jasno se vidi da je to ustvari nekadašnje korito, nastalo bujicama, nekih davnih kiša. U padinama bražuljaka sam videla, prvi put velike otvore kanala, zabetoniranih ulaza u lavirint ispod grada. Prošlost je crtala sasvim neobične građevine, ljudske odbrane od nekih drugih ljudi. Krivina novog asfalta je produbila prolaz sa druge strane brda i pružila nam pogled na deo grada uronjen u plavo i daljinu koja se ni u u jednoj nijansi nije razlikovala dovoljno da bi odvajala pučinu od neba. To je bila poslednja boja na slici, pre nego što bi izbledela, uronjena u drugu hemiju, sumraka i obojila se rđom, sepije.

Palme više nisu imale senke a mi smo bili ostavljeni na trotoaru. Iza obične zgrade i ulaza, skrio se pravi amfiteatar, uklesan u steni. Zaboravljen. Nekada su postojali kameni teatri. Nekad su se životi odigravali i nestajali na malenom prostoru ove scene, nekada je ovim prostorom vladala muzika. Onda su došla vremena kada su, zagledani u plavetnilo i u tišinu, scena i prazno gledalište, samo čekali, nove glumce i gledaoce.

Danas je, prvi put posle mnogo godina ćutanja, jedan takav prostor ponovo otvorio vrata, svog sveta. Pozorište u zelenilu, ili pod nebom, sada je ponovo pisalo repertoar. Večeras, svet ponovo, ulazi i bojažljivo ispunjava to mesto, u kom se isčekuje istina i gde je sve moguće.

Na pozornicu, ispred publike, posle toliko praznih godina, staće Italijani. Grupa sa Sicilije„Taranta Power“ pisalo je na pozivnici. Najbolje je nekad prepustiti gostima, koji ništa o toj tišini ne znaju da pokrenu bele sene mraka iza kaskada na kojima se ređamo, začuđeni. Grad je tih dana slavio, četiri milenijuma postojanja. Bilo je puno gostiju. Čuli smo jezike sveta na trotoarima i radovali se kao pravi domaćini, tom radosnom dahu koji je stigao u grad.

Ljudi su i dalje pristizali, siluete su ispunjavale prostor, zgusnuvši ga.

Muzika je najzad dočekala trenutak, da iz samo jedne jedine tačke, iz prvog tona, odjekne niz pastirsku frulu, i preleti od daire do bubnja.

Rasuvši se iz kutije zaborava uzletela je iznad glava i zamišljene kupole, ispod koje smo svi prisutni, istog trena, osetili isto.

Eugenijo Benato, preneo je preko mora, muziku, sa tog ostrva koje smo usnulo, preleteli pre pet godina. Tarantela je udarala takt besmrtnog ritma ljudske sreće.

82

Alžirci oko nas su već u prvom taktu svi skočili i zaigrali, pljeskali, plakali. Ništa tako iskonski ne može ujediniti u jednom sekundu sve ljude sveta kao muzika.

Kao ritam, kao vibracija života samog. Definicija postojanja i njegovog smisla, tako se lako može dotaći, u svega nekoliko taktova, i uzvišenost tih osećaja ne može baš ništa savladati. Radost koju smo osetili, koja je u našim sugrađanima, toliko godina čamila prekrivena strahom, sada je bila svuda okolo. Vazduh više nije bio sastavljen od jednostavnih elemenata, u njemu je bilo raspršenih čestica osećanja neopisivo lepih i sreća se mogla gotovo opipati.

Toplina, se širila i zahvatala drhtajem, noć pod zvezdama. „L’anima persa“* je prva pesma u ritmu tarantele koja je zavibrirala i koja nije prestala, već je samo nastavila da se sliva iz jedne u drugu i sledeću. Alžirci su zagrljeni igrali, mi smo tako isto kao i oni plakali i pljeskali u tom plesu ljudske sreće.Te suze u tim divnim toplim očima kako odranjaju nakupljenu tugu i nose je kao bujicu ka još jednom talasu na obali Bab El Oued-a u moru vremena koje će i tako sve jednom potopiti, ostaće dugo nerastopljene i jedine slatke u okeanu sveta, prepunom soli.

Na sceni je žena duge kose u beloj haljini, bosa. Ona staje ispred ostalih muzičara, ona se okreće u tom ritmu koji udara, ona peva glasom koji uvek uspe da pobedi vetar, vira kog pravi oko sebe.

Okreće se snagom, koja nema kompromis, koja se jedina nikad ne predaje. I tada znam, pred nama je zemaljski čuvar najveće sile na svetu. Ljubavi.Muški glas je drži na dlanu, čarolija je vidljiva i traje, samim postojanjem. Gitara još vibrira dok dodirnuta žica, ne oboji i odsvira i poslednju notu. Koncert je odavno završen, svi smo tu, pod mrakom, mokrih kosa, kao poliveni, rastvorom, svih boja duge, nasmejani. Ne verujemo u kraj. Samo u beskrajni ritam i moć dobrog. *Izgubljena duša Anima- poosobljenje svih ženskih sklonosti ljudske psihe. simbol sna o ljubavi i sreći, majčinskoj toplini

83

Tebi A moglo je sve biti i drugačije da smo uspeli. Samo da je maleni kamenčić nekog događaja drugačije pao. Na slikama diplomatskih pasoša koje držimo u rukama, su naše fotografije. Prošlo je mnogo vremena. Više ne ličimo na te nas. Više ličimo na nas sa alžirskih ličnih karata koje smo vratili. Mi više nemamo identitet.

Ispravno bi bilo da nas carinik pita neka pitanja na koja bi odgovori bili: -Rođeni smo u Jugoslaviji, zemlje koje nema, ni u polju formulara za državu rođenja, kao da nikada nije ni postojala.

-Svedoci smo da deset godina svetskih sankcija nije moglo da uništi našu želju za dostojanstvenim životom, koji još pamtimo.

-Preživeli smo tugu za najpravednijim društvom i sve neistine o njemu.

Kroz kiše sveopšte hajke na lepotu i brodolome tuđih ratova, uspeli smo da sačuvamo i na dlanovima iznesemo, izranjavljeni, dezintegrisani, precrtani i neoštećeni, ono malo topline među dlanovima koja nas je i spojila.

Nije to bila ljubav na drugi pogled niti bljesak crvenog. To je bio samo jedan jedini, dodir dlanova. Toplina njegove unutrašnjosti, me je zaustavila u pola koraka koji je već zakoračio na stepenik ispod. Sve drugo je nestalo. Nespretni poljupci, koji su hteli da zadrže, reči koje nisu stigle da se formiraju, i docrtana scenografija, stepeništa na kome se smo se rastajali tek upoznati, ništa nije vredelo. Osim tog dodira dlanovima. Tada sam znala da je to tačka kojoj se vraćam, kojoj se okrećem, zbog koje mogu uvek i ponovo, da isplivam, da prebrodim i na parčetu polupanog stakla docrtam osmeh.

Kad se otrese sa zavese, događaja prošlih, jedino što ostane je ta toplina. Bila je sa nama uvek. U noćima kada smo na granicama u beskrajnim redovima, čekali da pređemo Horgoš i kupimo deset litara benzina. Bila je pored nas, kada smo drhtali od zime u malenom stanu na ivici grada. U svim rastancima na autobuskoj stanici, nazirala se kroz dim iz auspuha koji u jutra koja ne sviću, guši beznađem. Mogli smo se razdvajati nebrojeno puta, ali najteže nam je uvek bilo odvojiti dlanove. U noćima bez struje, sa prijateljima i bez njih, naš mali splav je bio uvek iznad te crne vode koja je plavila, sve boje. Na njemu smo uvek bili sami i zagrljeni. Mislila sam da na tom splavu treba da bude još neko. Ali pošto se to nije desilo, sada znam da bi nas bilo previše. Jer, u stvari, iako je beskrajno tužan bio moj pogled saznanja poraza, nikada u odrazu tvog nisam videla, niti naslutila tugu. Ona je bila stanovnik mojih suza. Tvoje su me oči grlile još jače.

Naše alžirske noći, potpune samoće, kada smo čekali da prođe tišina straha, držale su nas za ruke. Naučili smo da spavamo „kao kašike”, da jutarnjim poljupcima, brišemo dan koji nas rastavlja i da se isčekujemo razdragani, osmesima, koji raduju.

84

Maštali smo zajedno, u beskrajnom preplitanju, rečenica koje se nadmeću, ili kao tiho šaputanje želja koje jedva izviruju iz smelosti, o tom nekom budućem. A ustvari smo ga pravili svakodnevno, ispočetka.

Ta scena, muških leđa koja odlaze, i iza kojih ostajem, uvek i ponovo tako sama, ponavljala se stalno. U jutro posle prvog neuspeha. U danima kada je čitav svet pretio našoj domovini a ti kao poslednji goloruki branilac, odlazio da negde nekome proslediš neko bitno saznanje, koje će možda zaustaviti sveopšti pir. Ili da samo odbraniš, radom do kraja, i poslednju nadu da će sve prestati. Odlazio si i vraćao se u noć. Depeše sve važne i hitne, već danima, odrađivale su poslednje taktove na teleprinterima. Sve je odlazilo u zaborav, brzinom svetlosti.

Na tvom licu nije bilo osmeha. U kosi bezbrojne sede, u lobanji više nije bilo zuba. Stiskali smo ih više nego što su mogli izdržati. Pantalone su se vukle po alžirskoj crvenoj zemlji a sako je visio na ramenima, posle našeg drugog neuspeha, tatine bolesti i izbombardovane zemlje. Ništa nije vredelo. Tok bujice je sve nosio pred sobom.

Dani, kada smo sami hodali beskrajnom plažom, su prolazili kroz svoje poslednje zalaske sunca. Mi smo slilazili polako sa vrteške koja je usporavala. Mislim da smo u toj poslednjoj šetnji obalom, nekoliko puta, sigurno zgazili, i neke naše ranije utisnute tragove. Ti si već dovoljno daleko da zrak sunca iscrta siluetu u sumraku. Voda ništa ne govori, samo širi miris oproštaja. Više nikada ovuda nećemo hodati.Gutamo reči kroz suze, olakšanja i očaja. Maleni drveni restoran, jedini na celoj plaži, zatvoren je i vetar udara kroz neke konopce koji vise sa krova. Na tabli je izbrisan nazivispisan kredom. Jedan prozor je otvoren i nepristojno zjapi u fotografiju. Sedamo u kola, zagledani u jednu ravan koja se nestvarno otvara pred nama. Na malom tepihu zelene trave sedim neka davna ja, u haljini, a ti slikaš, naše prve uspomene iz Alžira.

Traka počinje da zuji. Poslednjih nekoliko kadrova su crno beli efekti, prolaska kroz borove. Sve se zaledi za trenutak.

Završetak. Isključena je kamera. Naše ruke, se i dalje drže u stisku.

Beba

Kroz senku na kapiji, kao kroz slavoluk ulaze one. Sve naše žene Alžira. 8 mart je i prva godina novog milenijuma. Veliki prelaz kroz vekove osvetlilo je svetlo sa Ajfelovog tornja za tu priliku pretvorenog u svetionik. Trebaće nam tog svetla, umesto putokaza.

Snop, lasera se polako okreće, u svim pravcima. On je samo jedan zrak, kroz tminu a dovoljan je, jer se ne gasi i kada bi se sabrale sve tačke mraka oko njega, jednostavni aksiom bi uskoro zasvetleo istinom. Svaka je već bila obasjana, jer je u nekom trenu taj snop prešao preko nje. Da li im to trajno

85

promeni strukturu, oboji suštinu, promeni vrednost pretvorivši je u belu iskru, bar na tren?

Iznad senke u hladovini, sa bršljana koji prekriva krivinu kamena, blješti kao oreol, svetlo što se odbija od lišća. U sočivu kamere kojom snimam događaj, to deluje kao da su zraci sunca odbijeni od zelenog dobili, novu snagu. Na snimku će to izgledati kao da je mesto prolaza sjajnije od svega okolo. Scenografija sa smislom. Nastavlja se krivudava, blještavilom osvetljena, belina staze.

Jedna po jedna, ulaze u baštu rezidencije. Svečane i doterane. Darinka, žena novog ambasadora ih sve dočekuje na kapiji. Ulaze Olivera, Mirjana, Mira, Dalila, Branka, Boba, Tijana sa bebom.

Približavam kadar u kom su kolica, trenuci koji nestaju sa oboda, gubeći se kroz uvećanje ostavljaju mesta drugim tačkama svetlosti, da porastu. Kraj kolica su dve žene, pričaju kroz osmehe.

-Bravo vas dve, došle ste peške! Pokupio je mikrofon u pamćenje.

Veličinu ove slike koja raste, naslućujem. Ruka mi je mirna. Prilazim, koracima koji poznaju stazu dovoljno dobro, da ne pomerim fokus.

Sa ivica slike nestaju obe haljine, i u kadru ostaju samo kolica. Čuvam svetlo i uhvaćeni odsjaj. Žagor oko mene odvojen je u uglu, iza. Dalje se sve samo poređa jer pogled kamere, već zna kuda. Najpre se od ivice koja se približava prvom planu ništa ne vidi osim platna i jednog sunčevog zraka koji se odbija od hromiranu površinu. Već sam viđala i ranije. Taj zrak koji obasjava i pokazuje, koji osim što osvetli ima snagu i da zaustavi misao, kako bi u tako dobijenom prostoru naglasio nešto važno.

Ravna linija se izvija i prelazi preko ograde, kolica. Približavanje traje i dalje, jer lagano, sasvim lagano okrećem dugme zuma. Moj dlan, čuva snimku od drhtaja.Slika se ispunjava belinom. U središtu je lice jedne bebe. Alžirsko-srpske avanture, novog mladog diplomate i njegove žene. Taj sam kadar već videla, u tom istom okviru, okupan istim suncem u jednom davnom snu. Srce i scenu je preplavio mir. Bebine zatvorene oči, su u centralnom krugu koji je sve prekrio. Nestalo je reči. Nemi film sećanja se završavao poslednjim scenama u tišini. Ostao je samo nevidljivi trenutak, tog sna koji se nije mogao snimiti.

Samo znam da je postojao.

Beogradska plava Sveti Jovan nas je ispratio i dočekao. Slave su se selile Beogradskim jutrima, kroz plavo. Bila je to ista ona boja koja se slivala sa fasada onih snežnih januara.

Sada je neki jugo otapao i samu pomisao na sneg. Bilo je samo hladno iza prozora koji su gledali iz mraka u lica ljudi za stolom koji je širio mirise prasećeg pečenja, istopljenog voska, razmekšalih oblatni i slavskog, vinom prekrštenog kolača.

86

-I šta kažete, prošlo je već toliko, pet slava od kada niste bili!

Poljupci sa toplim dahom bezvredne srdačnosti, kojom nas dočekuju ljudi koje smo zvali svojim prijateljima, nekada. Zagledana u hekleraj stolnjaka, razmišljam o tome koliko sada ta reč nama ima sasvim drugačije značenje i kako da ih razlikujem? Moraću je ispisivati verzalom, kada mislim na naše alžirske prijatelje, kada budem htela sebi da razdvojim smisao. Slušam žagor i priče u kojima se ne nalazim. Svako priča isključivo sa onim sa kojim mu se dodiruje noga od stolice. Ti razgovori koji imaju za svrhu samo da se ponove i opet potegnu na nekoj sledećoj slavi, za istim stolnjakom, deo su divnog običaja, pretvorenog u ponavljajući beskraj istog, i tako odbroje godine i nova lica za istim stolom.

-Šta kažeš, u Alžiru ste bili! I tu završava svaka radoznalost. Nikada ne sledi neko pitanje. A toliko toga imam da kažem i gotovo su vidljiva golim okom ta zrnca koja zasvetle iz mog oka, kao kada plamen sa žute slavske sveće poskoči iz čista mira odjednom se rasuvši u mikro vatromet.

Ja isto tako nemam pitanja, osim jednog, kako ćemo sada živeti sa iskustvima koja imamo? Ali to je pitanje koje nikome ne bi bilo interesantno. Praznina bez tog pitanja biće utopljena u toplu, podgrejanu sarmu, i zaronjena u crveno na dnu čaše kao zalutala mrvica.

I onda se i svetac rastuži dovoljno, da se ispred njegovog pogleda i dignute ruke, promeni boja u plamenu kandila koje dogoreva.

Priđe mi kroz tišinu mog pogleda, moja Brana i šapne: -Znaš i ja sam bila u Alžiru. i tako krene, neka druga priča. O nekom drugom, sasvim slično a opet sasvim drugačijem Alžiru koji je ona odsanjala.

.....

Drugi dan iste slave nas je zatekao kod drugih naših prijatelja.

Zatupljeni zaglušujućom bukom, od sletanja u nepoznatu nam stvarnost , tražili smo izgubljeni ritam života u plavom Beogradu, mislili smo da nam nije ništa i da samo treba zakoračiti u stari smisao.

Možda ga nađemo usput, negde pred jutro koje preti snegom ili u zaleđenoj barici kraj ivičnjaka dok grejemo naš beli auto koji nikad nije imao antifriz u svom motornom srcu. Gosti koji odlaze i gosti koji dolaze. Priče koje ostaju na klupi pokrivenoj krparom i pomeranje ka prozoru. Žito koje će nas prekrstiti i srdačnost koja će nas okrznuti.

Obukli smo svoje stare kostime, kapute do zemlje i čizme koje su nas stpljivo čekale. Kulise zaleđenog grada su iste, kalendar kreće opet sa istog mesta.

Januar uvek završi istom slavom. Nama dragi ljudi nas čekaju. Nema više nigde one pompe koja je zvonila prenaglašeno na prvim večerama iz prošlosti izvučenih običaja. Sada je to, osećam, postala bezukusna rutina, kao ukus kolača iz nekog marketa, koji na stolu mirišu pomalo i na Ariel sa susedne police.

87

Negde između odlomaka razgovora, odlučujem da ni ne pominjem Alžir, jer znam već niko neće postaviti nikakvo pitanje o tome. Biće važnije dnevne teme i bezbroj puta ponovljeni recepti za rusku salatu sa susamom.

Moja prijateljica iz mladosti Olivera, sešće pored mene tek kad iznese tortu i pitaće me: -Da li znaš da sam i ja živela u Alžiru?

Sve se opet ponavlja. I ostajem potpuno zapanjena činjenicom da ime te zemlje kao nekom magijom otvara nove i nove priče. Te priče su zaključane čuvale moje drugarice sa ove strane obale. I sve su ih imale sačuvane i pre mog odlaska. Ni za jednu od njih nisam znala da su imale neko samo svoje, alžirsko iskustvo.

Kako su one postale deo mog ranijeg života, mnogo, pre nego sam mogla i sanjati da ću ja imati svoju priču.

Neke priče sačuvane u formaldehidu sećanja, pokrenule su se na dodir jedne reči. Nisu mi postavljale pitanja, čekale su kao i ja nekoga kome će sve moći ispričati.

Magija je zazvonila tiho, glasom, koji je nezaustavljivo odronio deo sećanja.

Pričale su mi o svojim alžirskim godinama, meni začuđenoj.

Slušala sam i jednu i drugu kako izgovaraju imena mesta meni tako znana. Ta imena su kod njih imala sasvim druga značenja. Njihove su slike sadržale istu paletu boja kao i moja slika samo su to bili drugačiji potezi četkicom sa koje se nije mogla sprati misao. Njihove rečenice su gradile i docrtavale na ramu mojih slika negativ plave boje. Iznosile su mi fotografije i sa uzbuđenjem pokazivale svoje „dokaze“ za uspomene koje su polako bledele. Iz njihovih nepovezanih obrisa, jednog davno zaboravljenog života, nit je pravila nove šare. Ličile su pomalo, kao da su iscrtane kanom po rukama neke nove alžirske mlade ali su imale i neke sasvim jednostavne krugove, sa tog starog slavskog stoljaka. Poznate reči i imena gradova, stajale su između tanjira, naređane zajedno sa fotografijama iz albuma.

Sklopiće se od njih, jedna sasvim drugačija slika i opet ću zastati pred značenjem, koje ih je sve dovelo u moj život još onda. Pre svega.

Sve to me je već čekalo i bilo spremno za mene. Prtljag koji je dodeljen još onog januara. Slušam njenu priču i lutam preko lica, ka svojoj tišini.

Na prozoru koji zuri u plavo, zasijaće zaleđena pahulja.

88

1,2,3, 4.. Sunca Petnaest godina kasnije, kada sam u ruci držala prvi primerak knjige „Sećanja na Alžir“ još mi je u glavi odjekivalo odbrojavanje iz filma: Un, deux, trois, Soleil!!!.

Kao paučina u vazduhu, treperela je na pozadini neba nit, koja je povezala sve napisano sa davnom dečijom igrom, sve nas koji smo širili svoja saznavanja istražujući beskrajne granice mašte i sveta u siva jesenja popodneva, zadihana i obojena našim povicima, iste te igre odbrojavanja. Dete „sunce“ je okrenuto leđima i broji, dok svi ostali polako prilaze. Kada se „sunce“ okrene svi stanu zaleđeni u pokretu i u prostoru. Iz igre ispada onaj koji je napravio bilo koji pokret. Kako je ta igra dospela među nas , niko nije znao? Doneo je neki topli vetar i mi smo je jednostavno igrali, bez tih saznanja. Kao što smo tada znali da ne postoje granice našeg sveta. Kao što smo znali koje su bobice u travi jestive, isto kao što smo znali da svakom igrom širimo beskraj sopstvenog tako važnog postojanja.

Ta jedva vidljiva nit je postala od ničega i kao što se sve kasnije zavrtelo u punom krugu, filmskih scena i stvarnih i zaustavljenih kadrova, pred mojim pogledom. Ređali su se svi glumci te knjige. Mnogi od njih su znali za svoje uloge, a neki još uvek nisu. *** Znam da će ih „odlediti“ samo jedna misao, kojom će se ostvariti moja želja da im na nekoj obali poklonim tu knjigu u kojoj su ostali sačuvani zauvek.

Taro i Sasi su sada momci sa dugim kosama, različitih boja, istih uvojaka, Bija je devojka duge crne talasaste kose, a Mona je plavokosa devojčica u plavom kaputu sa trotinetom na pariskom mostu sa kog sam poslednji put bacila novčić u Senu.

Dve karike sa Seliminog prstena su se prekinule, tri se još drže za vreme datog obećanja. Odbrojavanje i dalje otkucava korake naše udaljenosti. Naša sazvežđa tako su snažno sijala, da je ostalo samo naše zajedničko čekanje novog kruga, posle koga će nas sve opet ispuniti sjaj novog bljeska lampe sa svetionika.

Jedan, dva, tri, četiri, sunce! Brojim u sebi. Okrećem se i vidim ih sve zaustavljene u pokretu.

Njihove su siluete bez senki. Samo im lica sijaju osmesima.

Plažom vlada samo miris školjki koje dišu kroz pesak.

89

Pogovor

U koju zemlju idete? U Alžir! Pazite se, da ne steknete prijatelja Alžirca, jer to vam je da znate onda, prijateljstvo za ceo život! rekao nam je u poverenju, Draganov kolega, pred put.

I Hvala bogu, ne svesno, ne namerno i nesmotreno, baš to nam se i desilo. Mi sada imamo ne jedno nego puno prijatelja alžiraca i ponosni smo na to, jer to jesu prijateljstva za ceo život. Ne mogu ni da zamislim koliko bi smo bez njih bili siromašniji. Želela sam da kroz ovu šarenu arabesku u kojoj se prepliću alžirsko srpski ratovi, i alžirsko srpski, brakovi, deca, iskustva i životi, naslikam ustvari, toplu dušu alžiraca za sve one koji nisu imali prilike ili sreću da ih upoznaju dublje i šuštinski, ne samo kao stranac već i kao neko ko se, razumevajući ih, sa tim ljudima i srodio.

Zajedničko dobro spaja u svojoj radosti, a zajednički trenuci tuge isto tako, možda i dublje vezuju nekim drugim sponama. Ja sam bila zajedno sa njima u njihovim teškim vremenima a njihovo otvoreno srce mi je mnogo pomoglo kada su ta vremena u svoj svojoj težini pogodila i moju zemlju. Isprepletenost dva naroda i njihovih sudbina je toliko opipljiva i velika, da bez obzira na udaljenost i naizgled velike razlike, ona izbija odmah iza prvog osmeha dobrodošlice kada se otkriva ona obična ljudska toplina, i razume da je ono što nas povezuje ustvari daleko veće i jače. Već sam osećaj topline iz tih očiju je sasvim dovoljno, ljubavi da se potroši za ceo jedan život. Iskrenost i požrtvovanost ljudi koje sam upoznala mene je duboko dirnula. Tako je obična i isključivo, iskonsko ljudska.

Srazmerno tome, samo u drugoj boji je propisan bio i sav teret i težina svega što su, što smo, preživeli. Zato je tu bilo tako lako naći razumevanje za sopstvenu tugu koju sam donela iz srušene Srbije, nazad. Život je moguće sasvim jasno pogledati u oči kad imaš nekog ko će te zagrliti i razumeti samo pogledom a zatim ćete podići na tron sopstvenog samopoštovanja jednostavnim stavljanjem ruke najpre na svoje srce pre prijateljskog pozdrava i uz osmeh će se blago nakloniti.

Možda i zato što je to u potpunom skladu sa nekom još ne otkrivenom, suštinom postojanja.

90

Žena treba da rodi sina, sazida kuću i napiše knjigu. U tom i takvom poretku „obaveza“, krenula sam od prve a tek kasnije shvatila da su sve tri ustvari jedna ista priča i da se sve tri , kao u nekom odrazu u vodi ustreptalom i razblaženom trenutku stvarnosti, prepliću u svojim oblicima kao slika fatamorgane. Sva tri životna zadatka se slivaju u smisao koja neispunjena čeka ili koja se proživljena nada. Potreban je samo vreli vazduh i nastaće svet iznad peska, svet u bojama i slikama koje u stvarnosti ne vidimo. Koji je od njih stvaran, neće biti teško odrediti? Treba samo slediti dah toplog vetra.

Kada bi se crtao duh žene izgledao bi kao oklop školje. Kraj koji je u nastanku, kretao bi se iz jedne tačke svijajući ciklične krugove. Njegov početak i krajnje ishodište bi bilo iste snage. Prvo je sila koja ima može i mora, koja vlada razume i voli a putanja koja se završava u beskraju je snaga večnog, pokretačkog, razumevanja. Nikad zatvoren krug u večnom kretanju.

91

Deca Alžiira

Saharska ruža

Saharsku ružu nisam nikada poželela da kupim u prodavnicama u ulici Didouche Mourat. One su prekrivene prašinom stajale i čekale, turiste jednog drugog vremena. Tuga što se nismo srele, pustinja i ja izbliza, bila je tolika da se mogla samo dobrim obećanjem ponovnog dolaska zatrpati. Nekako sam znala da ćemo se mi naći već jednom. Ostalo je samo čekanje, da prođe i neke godine da dođu i da se sve sastavi i sklopi ulepljeno lepljivom maskom koja nastaje kada se rastavi vreme kroz vetrove a stegne nova materija u nastanku. Oblik je samo zastao u stvaranju i zadržao tu boju u pesku, nežno pretvorivši oblik kišnih kapi u besmrtno. U kamenu ružu. Mnogo ljudski merenog vremena kasnije dobiću je na poklon od Brane uz duboki uzdah i priču. Njenu priču o njenom Alžiru i tako će se sve povezati u malenu arabesku hekleraja, na kom ću je prihvatiti na moj dlan.

Na moje ispruženo srce, večite tuge za Alžirom, sletela je priča o njenoj ljubavi, prema tom istom, mom i njenom gradu.

Brana Da pričam od početka?

Sedamdeset i druge smo otišli, tamo. Ovde smo živeli, mislili smo, da smo u Americi, verovali smo da smo bogovi. Zamišljali smo da je Afrika nešto daleko od svega toga. Taj Alžir. Niko nikad nije pričao o tome. Ništa nismo znali o njemu.Ja, nisam ništa znala.

Na brodu, dok polako prilazimo Alžiru, zatečeni smo lepotom. Ispred nas je ogroman grad, svetski izgleda, beo sav! Suze nam krenu od lepote. Kao da se nalazimo pred slikom Van Goga.

Sećam se, tih ograda na fasadama, pomislila sam: Kao da smo u Francuskoj!

Mislim da smo imali preveliko mišljenje o sebi i da nas je taj susret sa gradom sveo na normalnu granicu.

Stranci su generalno, u to vreme smatrali, da su mnogo iznad Alžiraca.

I u mojoj školi ih nije bilo puno. Svega nekoliko njih iz mešovitih brakova.

Dok nam priča ispred prepunog plavog tanjira sa toplim kus-kusom, moj pogled, prati nemi film, presnimljen sa osammilimetarske trake. Film zabeleženih sećanja, njene alžirske mladosti. U kadru je ista obala, i isto sunce, isto more i neki drugi ljudi. Ti ljudi nismo mi, to su Branini roditelji i ona kako prave roštilj u istom onom odblesku, istog mesta na istoj plaži u istom tragu istog zabodenog

92

suncobrana i istog stola drugih boja. Isti je i vetar i zvuk koga u slici nema.

Njihovi osmesi iz sedamdeset četvrte, i neki naši budući iz dvehiljadite su se sreli a da se nisu videli ali su se prepoznali. Gledam, kako putuju kroz vreme i stižu do nas i sa drugim pričama iz tog bezbrižnog Alžira. Stali su u istu pletenu korpu u hladovini koja se uvukla u snimak bez pitanja. Gde god da smo se okrenuli oko nas su izvirale uspomene na te dane i izgledalo je kao da su obavezan sastojak koji se mora obavezno dodati uz bledilo svakodnevice. Čuvan toplinom, u zagrljaju esencijalnog osećanja bezbrižnosti uvek se sam naslikao kroz osmeh.

Najveći komad saharske ruže, stajao je na stolu kraj plavog tanjira na kome su se sada topile baklave u slatkom softu.

Oliverina sećanja

...Prošlo je više od 50 godina kada sam kao dete tog 4.jula 1968 sletela tada najbolljim putničkim avionom „Karavela“ na alžirski aerodrom. Moj otac je već godinu dana živeo i radio kao inženjer agronomije za ratarstvo u Alžiru u gradu Medeja. Radio je na istraživanju ratarskih kultura za podneblje Velikog Atlasa.

Taj dan mi je ostao u sećanju kao da se juče dogodio. Da li zbog prevelikog uzbuđenja što ću konačno videti svog oca ili iz straha i neznanja gde idem i zašto!? Direktan let Beograd Alžir, sećam se, trajao je tri sata. Obučena sam u plise haljinicu, mekanu jaknu i lakovane crvene cipelice sa mašnicom, koje mi je otac poslao u paketu, da bi se spremila za put. U ruci sam držala grčevito nekoliko crvenih karanfila koje nisam ispuštala iz ruku tokom leta, da bi ih dala ocu. Prvo sećanje mene, kao male devojčice, je na veliki hol aerodroma, popločanog mermerom i na gomilu ljudi u belom sa čudnim, kapama, na glavi.

Svi su bili iza konopcima ograđenog prostora u čijoj je sredini bio prazan prostor koji su čuvali ljudi u uniformi. U tom tenutku dok sam sa majkom čekala u redu, da prođem carinsku kontrolu, ugledala sam svog oca. Stajao je u beloj košulji, prosed i potamneo u licu takoda se nije previše razlikovao od ostalih ljudi koji su takođe svi bili prepalanuli i sa osmehom na licu. Provukla sam se ispod konopca, kojim smo bili ogradjeni i potrčala ka njemu držeći u ruci uvenule karanfile. U tom trenutku, zaustavio me je jedan čovek u uniformi. Otac mi je dovikivao da stanem i da to ne smem da radim. Posle komentara putnika iz aviona ,,Da nisam dugo videla oca i da me puste”, čovek u uniformi me je samo pomilovao po glavi, nasmejao se, i klimnuo glavom, a otac je istrčao iz gomile i uzeo me u naručje.

Pamtim voz kojim smo putovali od Alžira do Medeje sa puno ljudi na drvenim klupama, kao u parku. Bilo je puno velikih belih zavežljaja I torbi iznad klupa.

Neki ljudi su sedeli na podu.

93

Sećam se jednog čoveka sa brkovima, sa izrazito crnom kosom koji je imao lepe bele zube i divan osmeh i koji je pomagao ocu da ubaci kofere u beli auto koji nas je čekao na stanici. Pričao je nerazumljivo i čudno. On nas je dovezao do jedne velike kuće sa ogromnom kapijom i dvorištem sa ljuljaškom i klackalicom, punom cveća, zelenila I smokvi. Fatihu sam ugledala istog tog dana kako viri iza žbuna i sa ogromnim crnim očima, bujnom kovrdžavom kosom vezanom u dva repića, od kojih je jedan bio veći i na vrhu glave a drugi sa druge strane. Bila je malo starija od mene. Penjale smo se po smokvama ili sedele u njihovim krošnjama tako da niko nije mogao da nas nađe. Fatiha je bila veoma maštovita i uvek je izmišljala neke igre.

Nas dve smo se razumele, a kako ne znam? Provodile smo vreme u igri. Naša kuća je imala 7 soba i ogroman salon sa kaminom, koji je samo u jednom delu imao nameštaj, a sve ostalo je bila naša pista za vožnju rošula.

Grad gde je moj otac radio i živeo je Medeja. Grad kojeg se i posle toliko godina sećam. Trga, ulica , ljudi koji su nezaboravni deo mog odrastanja i mog detinjstva. Trg prepun ljudi koji uživaju i ispijaju svoj čaj ili kafu sa mlekom...

Branina ćerka, Kristina Čega se ja sećam iz Alžira?

Nekada prosto kao da od sudbine ne možemo pobeći. Ili smo možda sudbina mi sami? U ovoj divnoj zemlji sam bila pre mnogo godina.

Još nisam ni išla u školu, ali sam znala da pišem. Od kad znam za sebe u mojoj kući se o Alžiru pričalo sa najvećom ljubavlju i nostalgijom. Nostalgijom za Jugoslavijom dok se živelo tamo i nostalgijom za bezbrižnim vremenima koja su prošla i neće se ponoviti. Kroz uspomene moje porodice, ja sam stvarala sliku o toj, za mene potpuno nepoznatoj zemlji, sve dok nisam i ja kročila na afričko tle.

Iako nisam bila ni svesna gde sam i koliko je različit svet oko mene od onoga na šta sam do tada navikla, jer sam imala samo 6 godina, pamtim neke slike.

Pamtim radost i zagrljaj pun ljubavi u koji sam se zaletela baka Božici, koja nas je sačekala u Alžiru, posle mnogo meseci razdvojenosti, i mnogo sati leta i napornog puta da se stigne na drugi kontinent. Sećam se njenog pitanja Koja je??? kroz suze radosnice, jer u mraku nije prepoznala da li sam to ja ili moja sestra. Sećam se dede koji se penje na bure da bi štapom dohvatio ranac koji je "slučajno pao na krov" dok smo se igrale... sećam se tatinih telefaksa svaki dan, sećam se koliko su mi zubi cvokotali od zime u autobusu do aerodroma u povratku jer u delu autobusa u kom sam sedela sa babom nije radilo grejanje, dok su se Kaća i mama u drugom delu kuvale...

Wonderful Africa! Sećam se maminih suza na rastanku sa babom na aerodromu a da ne zna gde pre da gleda, da li u nas dve da se ne izgubimo, u kofere ili "male" (naše ćelave lutke) koje su bile nezamislivi deo ove avanture...

94

I dok vam ovo pišem emocije su mi preplavile celo biće, jer mi se od mojih SEĆANJA NA ALŽIR zamutio vid od suza.

Znam da ću se jednog dana vratiti u Alžir iz kog su moji baba i deda morali da pobegu 1992. jer su stranci postali persona non grata...u Alžir koji miriše na začine, more, ribu, kolače, mille feuilles, pomorandžin cvet i pletene korpe na suku i koji se na neki čudan način ušunjao u moj život ponovo i sada postao sastavni deo njega.

95

Naslovna strana: Saadi Hasen „Mornarica“ Poslednja strana fotografije Braninih roditelja Izdavač : Vojinović Aleksandra Naslov:“Put povratka“ Katalogizacija Narodna biblioteka Srbije ISBN : 978-86-916177-5-2 internet izdanje

96

97

98