Жички благовесник 3/2014 by Timepsite

@I^KI BLAGOVESNIK

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

SADR@AJ

Епархија жичка, јун-септембар 2014.

Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора жичког Господина Јована

О празнику: Свети Николај Охридско-битољски и жички, Царев завет (глава пета)...................................................... 4 Пуковник Борислав Гроздић, Свети ратници (увод)........................................................... 6 Др Александар Стојановић, Благослови на брду Гаризину и клетве на брду Евалу..... 11 Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован, Беседа са дочека моштију Светог владике Николаја Охридско-битољског и жичког у Чачку, 1. јуна 2014. године.................................................................................... 14 Саопштење канцеларије Епархије жичке, Епископ Јустин изабран за Епископа жичког.................... 16 Нове књиге: Епископ рашко-призренски Павле, Извештаји са распетог Косова (приказ: Милош З. Јелић)...... 17

Илустрација на насловној страни: Урош Предић: Косовка девојка (детаљ са слике) Илустрација на последњој страни: Мозаик из епархијског двора у Крушевцу, рад Милана Видојевића

Теме броја: Јереј Ратко Хрваћанин, Црнојевића штампарија....................................................... 20 Праведни Старац Свети Теодор Томски........................ 22 Акатист Светом праведном Теодору Томском.............. 25 Јереј Александар Р. Јевтић, О томе да не постоји царство Божијих непричасника...... 29 Чудотворна мироточива „Хавајска“ Иверска икона Пресвете Богородице.......................................................... 30 Ђакон Саша Станојевић, Пасха..................................................................................... 36 Јереј Александар Р. Јевтић, Стопедесет година од рођења Бранислава Нушића (Књижевни тестамент)......................................................... 38 Павле М. Бабац, О једном писму Мирославу Крлежи.................................. 39

Из ризнице Жичке епархије: Архимандрит Јован Радосављевић, Монашка школа............................................................... 42

@I^KI BLAGOVESNIK

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

Из живота епархије: Јереј Слободан Јаковљевић, Беседа на отварању изложбе о Светом владици Николају, 25. маја у Парохијском дому цркве Вазнесења Господњег у Чачку........................................ 46 Веронаука: Ђакон Владимир Малешевић, Извештај са Шестог сабрања вероучитеља у Манастиру Студеници.................................................... 48 Канонске посете Епископа шумадијског и администратора Епархије жичке Господина Јована у Жичкој епархији од 2./15. марта 2014. године до 24. маја/6. јуна 2014. године (приредио ђакон Александар М. Грујовић).................. 49

Главни и одговорни уредник: Др Александар Стојановић Редакцијски одбор: архимандрит Тихон Ракићевић, протојерејставрофор Томислав Милинковић, протојерејставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, протојереј Милић Драговић, јереј мр Небојша Дабић, јереј Александар Р. Јевтић, јереј Миломир Радић. Дизајн и припрема: Дејан Манделц Издавач: ЕУО Епархије жичке, Трг Светог Саве 4, Краљево e-mail: zicki.blagovesnik@gmail.com Штампа: СЛОВО, Чачак Тираж: 3000 ISBN 978-86-84933-33-3

О празнику

Свети Николај Охридско-битољски и жички

CAREV ZAVET ГЛАВА ПЕТА

У којој цар хришћански пита, и добија одговор, зашто је држава његова осуђена на пропаст1

Саслушавши без даха оно што му се говораше, Лазар мало заћута, па онда упути ово питање: кажи ми, Свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена на пропаст? Одговори му весник вишњих Небеса: „Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања, све што у овој вашој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим. Видим – јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је наизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана Царства духовнога, да прозиремо душе скроз, као кроз провидно стакло. Нас не интересују тела од земље, променљива, трошна и пролазна; нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитујемо у земљи тела оно што припада нашој држави, Небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама бесмртно грађанство, оно нас занима. Изненађен, ево ти сад говориш у себи: Како, зар моја држава остарела, док толика друга царства што два и три пута дуже трају на земљи, па да нису остарила ни на пропаст осуђена? Тешко је телесном сагласити се са духовним. Телесно умирући људи цене старост по времену, а духовно умујући духови рачунају старост по унутрашњој снази. Вазда младим може се назвати само Свевишњи, Бесмртни, Вечни. Не само вре-

мена, него вечности су прошле преко Његове главе, не зарезавши ниједне боре на лицу Његову. И ми ангели Његови од створења смо истоветно млади – премда смо створени пре свих људи – млади смо само зато што држимо Њега у себи, Његов Свети Дух, и што Њиме живимо, Њиме дишемо, Њиме се хранимо, Њиме радујемо. А све што се испуњава нечим другим ван Њега, што тражи живот ван Њега, што јури за задовољствима ван Њега, и што се храни мртвом храном, брзо стари и умире. Од духа, који је у створеним бићима, зависи живот и младост; од духа – старење и смрт. Према духу у једном народу одлучује се његова судба, његово одржање или његов пад. Од људи најсличнији су ангелима отшелници и испосници, тј. оне душе које су од земље узимале најмању количину за одржавање свога тела, док су оне себе храниле даноноћно Његовим Духом, Духом вечног живота и вечне младости. И душе су њихове биле толико товне и силне, да су могле одржати чак и тела њихова у снази и трајању дуже од оних, који су са духом слабости брижно хранили своја тела, и своје душе, само земљом. Тако је, кнеже, са појединцима, тако и са групом сродних појединаца – са народима. Твоја држава је престарила, и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себе. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прорасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар, могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала про-

Свети владика Николај, Охридско-битољски и жички, на диван начин је литерарно описао последње сате земаљског живота Св. Кнеза Лазара. Овај опис, састављен од дванаест кратких глава, пун је најдубљег духовног расуђивања. Наиме, пред само погубљење, када је Св. Кнез Лазар био заробљен од турских хорди на Косову пољу, имао је духовно виђење једног анђела Господњег и старозаветног Пророка Амоса (на чији спомен-дан се одиграла битка), који су му објашњавали Божији Промисао у вези саме битке, али и будућег страдања српског народа (прим. уред.).

О празнику

Свети Цар Лазар, мозаик, рад Љиљане Ривић

пасти. И сами Светитељи српски, са начелником својим Светим Савом, молили су и умолили Свевидећег, да попусти пропаст временских тековина њиховог народа, само да би се спасла душа народна од вечне смрти. Не тугуј, дакле, мудра главо: твој избор је по плану Промислитеља и на радост Светитеља српских. Твојим заветом чуваће се и очувати народ твој. Тим заветом ће се хранити и појити поколења. Исчезнуће затрована властела, и са њом дим што душе трује и умртвљује. Пропашће само злобни препирачи, и са њима зао пример што су давали народу. Наићи ће страх, и сиромаштина и туга – то троје што одбија душе људске од земље и привлачи их Небесима. Народ ће се осетити у својој кући као у туђини, и тражиће домовину на Небесима. Опраће своју душу од земље и ослободити од грубе телесности, гојене духом природним и духом адским. И преобразиће се народ твој у народ духован и видовит, дубок у мислима својим, висок у видовитости својој, непобедан у вери и надежди својој. Може он постати и последњи у очима других народа земаљских, али ће бити први пред погледом небеских, бесмртних духова. И благосиљаће народ твој тебе, кнеже. Јер ће му завет твој о приволењу Царству Небеском бити олакшање у мукама и луча у тминама робовања. Ниси дакле, погрешио у избору, о, ти, два пут крунисана главо, венцем земаљским и венцем небеским. Ниси погрешио што си изабрао Царство Небеско, него сад грешиш што сумњаш у правилност избора свога. Не колебај се умом, непоколебљиви срцем. Не мешај погибао војске са погибељу народа. Не изједначавај пропаст државе са пропашћу свега. Државе се и дају народима, да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јефтино за скупо, боља је трговина од обратног случаја. Поклонио си Ономе, који руши јефтино, да би сачувао скупо; и Ономе који коси сламу, да би сачувао зрно. Не парби се као страдални Јов са Створитељем народа и Стројитељем држава. Његова је воља увек добра. Његова је мисао увек светла и Његово је дело увек праведно. Кад једно дрво сади, Он мисли на сечу, а кад га сече, Он мисли на младице. Сви створени светови пред Његовим су величанством као кап воде на длану. Та кап – то је суза радости Његовог ока. У њој се Он огледа, и она се светли од Њега.“

О празнику

SVETI RATNICI

Писац књиге „Свети ратници – Житија Светих војсковођа и војника“ је пуковник др Борислав Гроздић, професор Војне етике на Катедри друштвених наука Војне академије у Београду. Ова књига је представљена 26. фебруара ове године у Београду, а издавач је Медија центар „Одбрана“. Ради се о изванредној књизи, чији се садржај истиче не само јасним научним приступом, него и истанчаним црквеним расуђивањем и здравим патриотизмом. Ради бољег упознавања са темом ове књиге, овом приликом ћемо објавити њен Увод, кога је, наравно, саставио сâм аутор. Између корица ове књиге сабрана су житија Светих стратилата које је Господ прославио, а нама знаним учинио, односно, војника које Православна Црква слави. То су били владари (цареви, краљеви, жупани, кнежеви), војсковође и војници, а посветили су се или у војничком призиву или, након одлагања оружја, најчешће као монаси. Овде су дати примери, као што каже Свети Јустин (Поповић), „како војник постаје Свети војник, како официр постаје Свети официр, како владар постаје Свети владар”. Прави њихов број зна само Бог, јер Црква зна за постојање незнаних Светитеља чија слава није откривена на земљи. Ипак, многе ће, вероватно, изненадити колико је канонизованих војника у хришћанству. Да изненађење буде мање, подсетимо се официра и њихове вере о којима се говори још у Новом Завету: капетана из Капернаума, за кога Господ каже: „Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох” (Мат 8, 10); капетана Лонгина – сведока Распећа и Васкрсења Христовог, који први прослави Бога речима: „Заиста човјек овај Син Божији бјеше” (Мк 15, 39), и који је, као велики исповедник, мученички пострадао за Христа, па побожног и богобојажљивог капетана Корнилија из Кесарије. Ако се „изучавање хришћанске светости, и светости у историји њене религиозне феноменологије, данас јавља као један од насушних задатака садашњег хришћанског препорода”,1 онда је изучавање светости војника свакако насушна потреба за духовну и моралну обнову припадника војске, као и осталих који се у државној служби оружјем супротстављају злу. Разлог што указујемо на чињеницу да војници могу да буду овенчани ореолом светости није пуко величање тога сталежа, позива, професије и његово истицање у односу на друге, већ да се по-

каже како војничка служба није изван Цркве и да има дубоке корене у њој. Важно је и да се види да професионално занимање не мора да буде само начин да се заради за живот, већ и пут остваривања хришћанских врлина, усмерен ка спасењу у веч-

ности, јер „да бисмо постали прави хришћани, као по правилу, не треба одбацивати једну професију и изабирати другу”.2 Светост је вредност коју не срећемо у кодексима секуларне етике. То је спецификум хришћанске етике. Кад Православна Црква некога увршћује у ред светих, она то чини независно од категорија или вредности овога света: социјалних, професионалних, научних и других. Зато је убрајање у ред

Светих „парадокс” за световну памет, односно за мерила људи профане оријентације. Светост није чин или одликовање које верни или Црква придаје Светима својим прослављањем и величањем, а што Свети нису имали. Верни и Црква светост Светих само објављују и сведоче, а не могу им светост дати – Свети су светост постигли својим трудом, уз помоћ благодати Божје.

Код православних народа постоје различити обичаји у вези са проглашавањем, односно канонизацијом Светих, који нису општеобавезни. „Чин канонизације – каткад свечан, каткад немушт – не означава одређење небеске славе подвижника, већ је упућен земној Цркви, позивајући на поштовање свечано у формама заједничког богослужења”. 3 У читавом хришћанском свету, обично, иако не увек, народно поштовање претходи црквеној канонизацији, која представља црквено признавање поштовања Светитеља. Док је код римокатолика то искључиво у надлежности папе и по строгим прописима, у Православљу код Руса, Срба4 и других православних народа није било одређено правилима.5 На установљавање култова утицали су светост живота, снага вере, милосрдност, разумно ревновање, саможртвовање за ближње, богоугодна дела и друге одлике. Црква је прихватила за Светитеље оне који су као такви већ пројављени и прихваћени у народу, без претходног званичног проглашења. Глас Цркве чуо се из њене саборне свести, из њеног „ума Христовог”

О празнику

(израз апостола Павла), а то значи не искључиво од црквене јерархије него од свих чланова Цркве. „Разлози за црквену канонизацију били су и остају: 1) живот и подвиг свеца, 2) чуда, и 3) у појединим случајевима нераспадивост њихових моштију”.6 Према томе, Православна црква за Светитеља признаје човека који: 1) беспрекорно исповеда Православље; 2) упражњава све врлине, што претпоставља и страдање за веру; 3) који је од Бога прослављен натприродним знацима и чудесима и 4) за кога постоји општа свест у Цркви да је заиста свет. Другачије речено, Патријарх српски Павле наводи ове услове који су потребни да би се поједини људи прослављали као свети: „Да су крштени водом или крвљу, тј. да припадају Цркви; Да су пострадали као мученици за хришћанску веру, или да им је живот у свему беспрекоран; Да су, или за живота или после смрти, посведочили своје посланство чудима која су општепозната”.7 Неки истичу још нетрулежност тела или благотворни мирис моштију. Међутим, познато је да „по неиспитаним одлукама Божијим, телесни остаци једних светих прослављени су нетљенијем, а други нису”,8 тако да нетрулежност тела није ни довољан ни неопходан услов за светост. Српска православна црква на Видовдан, 28. по новом или 15. јуна по старом календару, прославља празник Светог великомученика кнеза Лазара, који вековима изражава свест о трајним духовним опредељењима и идеалима српског народа, а од 1961. године установљено је да се тога дана празнују и Српски свети мученици, пострадали за веру православну од Косовског боја до данас.9 Мало је познато да се на Видовдан, осим празновања, обавља и помен (парастос) за старешине, војнике и све друге који су у рату положили своје животе за одбрану вере православне и отачаства од Косовског боја до последњег рата, односно, од Косова до Косова. На Видовдан се, у целој Српској православној цркви дају задушнице за све који су Цркви припадали и свесно се борили за „крст часни и слободу златну”. Суштинска разлика између канонизованих Светитеља и осталих

О празнику

покојника, према православној литургици огледа се у томе што се Светитељима служе службе, а не парастоси. Томе се додаје помињање њихових имена у различитим тренуцима богослужења, понекад и увођење њихових празника, са састављањем посебне службе. Српска црква чини разлику помињући на Видовдан, с једне стране, Светог Кнеза, а с друге, остале велможе, старешине и борце који су изгинули на Косову или у каснијим одбрамбеним и ослободилачким ратовима, а нису познати као свети. Сигурно је да, осим светог кнеза Лазара, има много светих Срба – бораца од Косова

Свети Кнез Лазар, фреска, манастир Љубостиња

се потпуни број не зна, а чија имена само Господ зна, који својим мучеништвом прославише Господа, тога дана се славе и њима се моли да се заузму за нас пред престолом Божјим. Према томе, војсковође и војници, ратници, не могу се посветити уколико се не жртвују и страдају за веру православну, односно Господа нашег Исуса Христа. Према врсти подвига и врлинама њиховог живота, у Православној Цркви постоји хијерархија Светих и називају се: патријарси, праоци и оци, пророци, апостоли, светитељи и оци, свети равноапостолни и просветитељи, свештеномученици, великомученици, преподобномученици, мученици, исповедници, преподобни, праведни, безмездници и бесребреници, блажени, Христа ради јуродиви (тј. сулуди).11 Осим опште канонизације, Црква познаје и локалну, тако се и Свети војници прослављају или у читавом Православљу или у појединим Помесним црквама. Православни свет поштује данас мноштво угодника који никада нису имали црквени култ, као што га нису имали ни Свети војници. Житија Светих војника на својеврстан начин говоре о православном схватању оружаних сукоба, односно, развејавају опасне заблуде или (зло) намерна подметања о Православљу као апсолутно пацифистичком учењу. Уколико постоји разлика измећу добра и зла, која се, додуше, у наше време све више и на све начине замагљује, онда постоји разлика и између њихових живих носилаца, твораца и слугу. Ако су Свети Јеванђеље преточено у живот, живи сведоци истините речи и чудотворне силе Господа нашег Исуса Христа, онда су Свете војсковође и војници потврда да Христос не само да не забрањује, и не само да допушта, већ и обавезује на то да се злочинцима који руше Божје и људске законе супротстави, у крајњем, и физичком силом, са решеношћу да се у тој борби положи и живот за Бога и пријатеље своје. У житију Светог равноапостолног Владимира, великог кнеза кијевског, читамо да је он био толико милостив и милосрдан да ни окореле злочинце није кажњавао, па су се у његовој земљи умножавали разбојници, крадљивци и други злотвори. Зато су му митрополит и старци говорили: „Ти си од Бога постављен владар да кажњаваш зле а милујеш добре; зато треба да извиђаш кривице злих и кажњаваш их. Јер ако не кажњаваш зле, знај ти зло чиниш добрима, пошто се због твог наређења умножавају на зло добрима. Но ти кажњавај зле, да би добри живели у миру”. Да су хришћани, по правилу, изузетни војници, односно, ратници може се видети из приређених

1389. до последњег супротстављања агресији Северноатлантског пакта, 1999. године. Зато је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 1961. године установио празник Светим српским мученицима „пострадалим за веру Христову од времена Светог великомученика кнеза Лазара до данас”, који се прославља 15/28. јуна, заједно са Видовданом.10 Сви српски Свети мученици, чији

житија. На пример: Андреј Стратилат (19. август) – „Бог му је даровао необично јунаштво и храброст у биткама да му у римској царевини није било равна”; Евстатије Плакида (20. септембар), који је „у ратовима био толико храбар да се непријатељ плашио и имена његовог”; Сергије и Вакх (7. октобра), које је цар јако волео и уважавао због „хра-брости у ратовима и верности у служби”; Меркурија (24. новембар), који је „показивао чуда од јунаштва”; четрдесет великомученика у Севастији (9. март) који су били „врло побожни хришћани, у биткама веома храбри и непобедиви војници”; Јоаникије Велики (4. новембар), који је „због свога јунаштва био велики страх за непријатеље, а веома драг саборцима због своје кротости и смирености”. Из житија Светих војсковођа и војника спознајемо једну другу реалност, уверавамо се у један истинитији смисао и живљења и умирања, откривамо најдубљу и праву суштину и рата и ратовања. Сагледавамо да осим овог материјалног света, у који смо углавном потпуно уроњени, постоји и духовни свет и да је он важнији од материјалног, а Свети владика Николај (Велимировић) богомудрује: „Ако не можемо подражавати светитеље, никад се нећемо усудити подражавати Спаситеља света. Светитељи су нам дати, да послуже као лествице за високу гору бесмртнога Царства Христова”. Ми не можемо поуздано да тврдимо чиме се неки Светитељ прославио у Господу, односно како је, на пример, Светим војницима пред Богом „урачунато” ратовање. Чиме су се и у којој

О празнику

мери уподобили Богу: милостињом, молитвом, постом, задужбинарством... Уколико прихватимо ту чињеницу да је Богом благословено супротстављати се злу и силом, онда тај наочиглед парадокс Светих ратника добија своје разјашњење и њихова борба против непријатеља не мора да представља мрљу на њиховим ликовима. Зар представљање ликова Светитеља на иконама и средњовековним фрескама, на којима Свети ратници у рукама држе мач, штит или копље не говори, на свој начин, да су се управо и тим средствима ставили у службу Цркви Божјој, односно, уподобили се Господу. Тако патријарх Павле за Светог кнеза Лазара каже: „Црква не сматра да је он свет и мученик само зато што је био вођа хришћана против нехришћана, и борац за слободу против завојевача. Него зато што је он свети став имао и пре борбе. Борба је његову светост и свети живот само запечатила”.12 Прибројани Светим ратницима су људи из разних народа: Руси, Грци, Срби, Украјинци, Грузијци, Румуни, Персијанци, Литванци и други. „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду” (Дап 10, 4–35), речи су Апостола Петра приликом крштавања Корнилија капетана и његове породице. Најпознатији Свети ратници код Грка су Свети цар Константин и Свети Димитрије Солунски, код Руса Свети Александар Невски, Свети Димитрије Донски, Свети Данило Московски, код Срба Свети краљ Стефан Дечански, Свети кнез Лазар и многи други. Данас знамо да су војници, старешине – војводе, који су били припадници рим-

О празнику

ске војске, канонизовани још у првим годинама хришћанства, на пример, Теодор Стратилат, Свети Георгије Победоносац, Прокопије, Јевстатије, и други. Ово штиво намењено је онима чије су душе гладне и жедне неизмерне Христове љубави, вечне правде, вечне истине, божанске бесмртности и вечнога живота, а пре свега, „маченосцима и крстоносцима” у исто време и у истој личности – браниоцима вере и отаџбине. Оно је рађено са намером да буде извор надахнућа и уверења да је Господ наш Исус Христос жив и истинит, одувек, сада и увек и да свака жртва и дело учињени у Његово име, па према томе и оних који се праведном силом супротстављају злу, неће остати без награде. Свети владика Николај (Велимировић) каже: „Ми смо дужни да се припремамо, но од Бога зависи наш успех. Војниче Христов, опремај ум свој као доброг коња, оружај срце своје врлинама, челичи вољу своју подвизима, али знај – да је спасење у Господа”. Уместо предговора књига садржи текст Светог владике Николаја (Велимировића) „Непобедно оружје”, увод, затим житија Светих војсковођа и војника – животописе подвижника за веру и отачаство који су хронолошки поређана по годинама када су Свети живели и страдали, упокојили се, односно, родили се за Царство Небеско. Након тога следи поглавље „На гласу светости”, односно житија војника чија канонизација тек предстоји. На пример, познато је да jе покренута иницијатива за канонизацију војника Јевгенија Родионова (1977–1996), новомученика и исповедника, кога су Чечени убили 23. маја 1996., на празник Вазнесења Господњег, на дан његовог рођења, зато што није хтео да скине крстић који је носио око врата. Такође, и војника Александра Шморела, који је пострадао од нациста 1943. године. На крају, у Додацима дати су текстови који војнику најстроже забрањују псовање светиње – „Не псуј, војниче”. За српског православног војника то је неопходна поука. На самом крају дат је краћи молитвеник и редослед Светих војника по датумима прослављања према црквеној години. У приређивању житија светих војсковођа и војника посебно су коришћени: Пролог епископа Николаја (Велимировића), Житија светих архимандрита Јустина (Поповића), Светачник епископа Хризостома (Столића), Свети Срби Слободана Милеуснића, Руски свети ратници, затим, Минеји за читање у поукама за сваки дан у години од свештеника Виктора Гурјева. Од изворних житија: Житија Светог Симеона Немање, од Све-

тог Саве, Стефана Првовенчаног од Доментијана, Житије Светог Саве од Доментијана и Теодосија, Животи краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила II, и друга дела. На крају желим да истакнем искрену захвалност, најпре Господу Богу и Пресветој Богородици, Светим стратилатима и Светим Немањићима, затим епископу жичком Хризостому (Столићу), мати Параскеви, игуманији српског православног Манастира Јазак, пуковнику др Илији Кајтезу, Ратку Марковићу, Арсенију Бугарском, и другима. Посебну захвалност дугујем мати Стефаниди, игуманији српског православног Манастира Свети Пантелејмон у Лепчинцима и њеном сестринству, за велики допринос у коначном уобличењу овог рукописа, истинско разумевање и љубав.

напомене: 1 Хризостом (Столић), Православни светачник Месецослов светих, том I, Каленић, Београд, 1988, 7. 2 Епископ Иларион (Алфејев), Ви сте светлост свету, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево, 2009, 56. 3 Г. Федотов, Светитељи старе Русије, Логос, Београд, 2005, 35. 4 Све култове код Срба и Македонаца Леонтије Павловић класификује на: опште – 37, локалне – 57, прекинуте – 22 и форсиране – 14, укупно 130; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј Смедерево, Смедерево, 1965, 335–343. 5 Г. Федотов, Светитељи старе Русије, 35. 6 Исто, 32–33. 7 Патријарх Павле, Нека питања наше вере, Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 1998, 128. 8 Исто, 130. 9 У ред српских светих мученика убрајају се, на пример, већ поменути свети Теодор Вршачки; затим свети Вукашин из херцеговачког села Клепца, који је непосредно пред клање усташи у Јасеновцу, на сва зверства мирно одговорио: „Ради ти, дијете, свој посао”; свети свештеномученик Бранко Добросављевић, кога су усташе, после силних мучења, натерале да држи опело свом живом сину Небојши, студенту медицине, такође тешко измученом, а затим га убиле заједно са сином, и многи други. О томе видети: „Установљење Празника српским светим мученицима”, у: Гласник Српске православне цркве, 158. 10 „Установљење Празника српским светим мученицима”, у: Гласник Српске православне цркве, Свети архијерејски Синод, Београд, 1961, бр. 7, 158. 11 Хризостом (Столић), Православни светачник Месецослов светих, том I, 9-10. 12 Исто, 135.

Са уредничког стола

BLAGOSLOVI NA BRDU GARIZINU I KLETVE NA BRDU EVALU

Христа, и Христа ни за шта!“ Али, поставља се питање: Шта се дешава када српски народ, или бар већи његов део, тако не живи? Какве су последице? И какви су благослови у случају да испуњава Закон Божији? За ова питања нераскидиво је везано и питање: Зашто је немањићка Србија доживела такав крах пред турском најездом, и зашто је била поробљена толико векова? На ово задње питање није потребно одговарати, јер је савршен одговор на њега дао наш Свети владика Николај у свом делу Царев завет, чију смо пету главу објавили у овом броју часописа. Међутим, на остала питања покушаћу да одговорим на најсигурнији и најбезбеднији начин – Светим Писмом. Савршени одговор о обавезама изабраног народа према Богу налази се у Старом Завету. Ради се, тачније, о тренутку када су Јевреји, као тада изабрани народ, требали коначно да уђу у Обећану земљу, тамо где „тече мед и млеко“. Све-

О празнику

Није никаква тајна да је наш дивни Светитељ Сава приближио српски народ, тада још поприлично пагански, Богу и Небесима. Није никаква тајна и да је Свети кнез Лазар запечатио једном за свагда тај савез, или завет, нашег народа са Богом Сведржитељем својом личном жртвом, али и жртвом своје војске и народа на „Косову равну“. Позната крилатица да је „Земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“ одзвања и одзвањаће као анђелскa трубa у нашем роду до свршетка света – до Другог доласка Христовог. Овом крилатицом је, још преко мајчиног млека, био храњен и Свети ђакон Авакум, који је узвикнуо: „Срб је Христов, радује се смрти, нема лепше вере од хришћанске!“ Овом животном философијом је живео и наш највећи, и један од највећих хришћанских богослова, Свети Јустин Поповић, када нас је учио да је најважнија животна философија коју треба да следимо: „Све за

О празнику Бој на Косову, Руска минијатура 16. век

ти Тајновидац Мојсеј је по откривењу Божијем знао да неће моћи да пређе преко реке Јордана у Свету земљу, али је добио заповест од Бога да се изрекну благослови израиљском народу на брду Гаризину – ако народ послуша заповести Бога који га је извео из египатског ропства, и клетве на брду Евалу – ако се одметне од Њега и почне да служи лажним, гадним боговима суседних народа (види 5Мојс. 27-32). Мора се признати да је у ових

неколико глава исписана таква мудрост и опомена, која се поколењима остваривала код Јевреја, али и касније, код свих осталих изабраних народа, у хришћанском добу. Ово важи и за наш, српски народ. Господ каже: „Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив и ти и семе твоје“ (30, 19). Када погледамо ХХ век из перспективе благослова са Гаризина и клетви са Евала, никако се не

можемо отети утиску да смо више побрали клетви него благослова. Наш народ је био неколико пута страшно кажњаван за своје одступништво од Бога Светога Саве. И данас се није опаметио, или бар није у довољној мери. Ево само неколико доказа да је ово што причамо истина1: 1. Драстичан губитак српских територија у задњих двадесет година, расељавање становништва и феномен избеглиштва: „Даће те Господ Бог твој непријатељима твојим да те бију; једнијем ћеш путем изаћи на њих, а на седам ћеш путова бјежати од њих, и потуцаћеш се по свијем царствима на земљи“ (28, 25). 2. Посрамљење и сатанизација Срба пред светом због оних „народа“ који уопште немају све потребне атрибуте и институције цивилизованих народа: историју, закон, јединствене обичаје, етос... Каже Господ: „Они ме раздражише на ревност онијем што није Бог, разгњевише ме својим идолима; и ја ћу њих раздражити на ревност онијем који није народ, народом неразумним ражљутићу их“ (32, 21). 3. „Бела куга“ и одлазак људи у туђину због лоших услова за живот и због ратова (и сама реч дијаспора значи расејање): „И остаће вас мало, а пређе вас бијаше много као звијезда небеских; јер нијеси слушао гласа Господа Бога својега... И расијаће те Господ по свијем народима с једнога краја земље до другога, и ондје ћеш служити другим боговима, којих нијеси знао ти ни оци твоји, дрвету и камену“ (28, 62;64). 4. Појава депресије и анксиозности у обезбоженом народу: „И живот ће твој бити као да виси према теби, и плашићеш се ноћу и дању, и нећеш бити миран животом својим. Јутром ћеш говорити: камо да је вече! а вечером ћеш говорити: камо да је јутро! од страха којим ће се страшити срце твоје, и од онога што ћеш гледати очима својима“ (28, 66-67). 1) За цитате из Пете књиге Мојсејеве (Поновљених закона) коришћен је Даничићев превод који је понегде коригован оригиналним текстом старогрчке Септуагинте због веродостојности.

1-2;4). И не само то, него Бог говори да ће изабрани народ који се покаје да узвиси више свих народа на земљи (28, 1): благословен ће бити у граду, благословен ће бити у пољу, благословен ће бити плод утробе његове, благословен када полази и када долази. Господ ће му дати у руке све непријатеље његове, „једнијем ће путем доћи на те, а на седам ће путова бјежати од тебе“ (28, 7). Благословене ће бити житнице његове, и све чега се прихвати рукама својим. Даваће зајам многим народима, а сâм неће узимати у зајам (28, 8-12). И постаће народ Свети, само ако сачува заповести Господње. На крају, да се изразим као Господ наш Исус Христос: „Ко има уши да чује, нека чује!“ Надам се да је у овом кратком тексту јасно изложено шта треба да радимо и у Кога треба да се уздамо. Чињеница је да се код нас све више људи враћа Цркви и својим коренима, али то је још недовољно. Без правог покајања и без уздања у Бога Светог Саве не можемо се надати никаквом бољитку. Али, уз право покајање и уз обнављање истинског црквеног живота, наш народ се може надати свему добром и сваком благослову од Бога. Ко је искусио благодат правог покајања зна о чему причамо, а ко није, нека похита да обрати срце своје Господу свом снагом својом и свом мишљу својом. Други пут не постоји. Нити ће га бити. др Александар Стојановић

О празнику

5. Све већа задуженост нашег народа код светских банкарских удружења, али и код представништава страних банака код нас: „Странац који је код тебе попеће се нада те високо, а ти ћеш сићи доље веома ниско. Он ће ти давати у зајам, а ти нећеш њему давати у зајам; он ће постати глава, а ти ћеш постати реп“ (28, 43- 44). Да не идемо даље у појединости, у овим главама Старог Завета налазе се многе паралеле са страдањима српског народа у ХХ веку, а још више са страдањима у време турског ропства. Међутим, сада треба да поменемо који су благослови Бога Сведржитеља верном народу ако чува и испуњава Његове заповести. Благослови Господњи су дивни, животворни и могу се јавити и када је народ у јако лошем стању, када нестаје, када копни, чак и када је у ропству, у туђини. Јер ништа се не може поредити са милошћу Божијом. Каже Господ над војскама: „ ...гдје би год био међу народима, у које те загна Господ Бог твој, ако се обратиш ка Господу Богу својему и послушаш глас његов у свему што ти ја заповиједам данас, ти и синови твоји, из свега срца својега и из све душе своје, тада ће Господ Бог твој повратити робље твоје и смиловаће се на тебе, и опет ће те сабрати између свијех народа, по којима те буде расијао Господ Бог твој. Ако би ко твој и на крај свијета загнан био, отуда ће те опет сабрати Господ Бог твој и отуда те узети“ (30,

DOBRODO[AO, VLADIKO SVETI! Беседа Његовог преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Жичке епархије Господина Јована приликом дочека моштију Светог владике Николаја Охридско-битољског и Жичког у Чачку, 1. јуна 2014. године

У име Оца, Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре! Најпре да заблагодаримо Богу на великом дару, Богу који је прославио Светог оца Николаја Жичког, нашег, такорећи, савременика. Да заблагодаримо од срца и Његовом преосвештенству Владици ваљевском Господину Милутину, који је благословио овај чин и који се одазвао нашем позиву и дозволио да нас походи ова светиња – Свете мошти Светог Николаја Жичкога. Благодаримо и нашем брату оцу Георгију, чувару ћивота Светог Николаја, који је међу нас допратио Свете мошти, благодаримо игуману Авакуму и осталој братији у Лелићу. Велики је ово дан, браћо и сестре, и велики је ово дар Божији! Можда би било најбоље ћутати, и у срцу и у души молити се пред овим Светитељем и његовим моштима, неголи било шта рећи. Ко може одмуцати било шта о свему ономе што су његова Света уста изговорила и о ономе што су

његове Свете руке написале? Ко може испричати и исказати сва дела која је он учинио и која данас благодаћу Божијом чини? Нема тих уста, нема, чини ми се, ни тих руку, нити слова којима можемо све то исказати. Заиста, Свети Николај није имао своје личне радости, нити је имао своје личне туге. Његова радост је била радост његовог народа. Његова туга је била туга његовог народа. Његова мука била је мука његовог народа. И заиста, с правом је назван свенародни Владика. Понављам, не треба вечерас овде говорити. Овде се треба смирити пред Богом, пред овим Светитељем и његовим моштима. Овде треба да се смиримо пред собом и да отворимо и душу и срце што нам се дао овај благослов Божији да можемо да дотакнемо нашим грешним устима његово Свето тело и да га замолимо за оно што нам је најпотребније. А нама је најпотребније да задобијемо Царство Небеско, браћо и сесре. Нама је најпотребније да будемо на путу Христовом. А када смо на путу Христовом и

када се молимо за Царство Небеско онда ће нам Господ сигурно дати и оно што нам је у овоземаљском животу потребно. Зато, и вама и себи, предлажем да се молимо у миру и тишини, да би нас Свети

Николај чуо боље. А он боље чује када ми говоримо из откуцаја свога срца и из своје душе, него када говоримо језиком и речима. Нећу да вас задржавам, браћо и сестре, већ само да по оном српском обичају искажем добродошлицу Светом Николају: Добродошао, Владико Свети, у твоју епархију! Добродошао у овај град Чачак, где си столовао! Ево те овде данас пред нама, а ево и нас пред тобом. Заштитниче наш и молитвениче, моли се за нас! Док сам путовао из Лелића овамо, размишљао сам, поготово од Љига, и кажем себи, па, овуда је он ходио! А ви, драги благочестиви народе овога града, имате благослов Божији да стајете уз стопе овог нашег дивног Светитеља. Добродошао, Владико Свети, у твој Чачак после више од седамдесет година!

Не знам, Владико драги и Свети, који рапорт да ти поднесем. Сигурно је да нисмо оно што би требали да будемо. Многе су нас муке, од твог одласка из ове епархије, када су те прогнали, сналазиле, а и данас сналазе. Али, Богу хвала, иако нисмо оно што би требали да будемо, Владико Свети, ипак је ово твој народ који се бори да у сваком погледу очува душу и веру. И није му лако. Није му лако било ни онда када си ти, Светитељу, међу нама живо ходио. А и данас ходиш својим Светим молитвама. Није лако ни данас, али ми смо управо зато овде вечерас и ових дана, да те молимо да нас охрабриш, да нас подржиш у добру, да нас научиш да будемо бољи него што јесмо, да будемо честитији, да будемо поштенији, да будемо праведнији. Иако знамо да се стално молиш, данас када те живо осећамо и када те можемо и целивати, када те можемо и загрлити, молимо те и кажемо ти: Молитвама својим чувај нас и штити, а ми ћемо се трудити да будемо бољи! Добродошао, Владико Свети!

EPISKOP JUSTIN IZABRAN ZA EPISKOPA @I^KOG

На овогодишњем редовном заседању Светог aрхијерејског сабора Српске православне цркве Његово Преосвештенство Господин ЈУСТИН изабран је за Епископа жичког. Доносимо на нашем сајту биографију Преосвештеног епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Јустин (Стефановић) рођен је 25. маја 1955. године у Чачку, од оца Станислава (у монаштву Нектарија) и мајке Данице (у монаштву Христине), добивши на крштењу име Мирослав. Основну и средњу школу, као и Економски факултет студирао је у Београду. Свој монашки живот започиње 1980. године у манастиру Црна Река, где прима монашки постриг 1983. године од Епископа рашко – призренског Павла, потоњег Патријарха српског. Упоредо са манастирским послушањима уписује Богословски факултет СПЦ у Београду и дипломира на њему 1987. године. У Атини завршава постдипломске студије на Богословском факултету Атинског Универзитета. Године 1991. постаје игуман манастира Црна Река. На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 27. маја 1992. године изабран је за викарног Епископа хвостанског и постављен за заменика оболелом Епископу тимочком г. Милутину, са свим правима и дужностима епархијског архијереја. Хиротонија је обављена у манастиру Сопоћани на дан Св. врача Козме и Дамјана 14. јула 1992. године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја архијереја.

Неуморно ради на обнови црквеног и монашког живота у Тимочкој епархији. Два пута је биран за члана Светог архијерејског синода СПЦ. Учесник је многих домаћих и међународних богословских и научних скупова, конгреса и симпосиона. Преводи и објављује са грчког језика богословске текстове и научне радове. Више од три деценије бави се уметношћу – израдом дуборезних крстова и дрворезбарењем. Своја уметничка дела излагао је на више колективних и самосталних изложби. Једна од њих је изложба Савремена православна уметност у галерији Примењене уметности 1995. године у Београду. Поводом прославе јубилеја – двадесет година Његовог Архипастирског служења у Тимочкој епархији, своја уметничка дела Епископ Јустин представио је и на самосталној изложби под називом „Сила Часног Крста“ у Народном Музеју у Зајечару 29. септембра 2012. године. Иста изложбена поставка приказана је и у галерији “Стеван Мокрањац“, 27. јануара 2012. године у Неготину. 25. марта 2014. године Његово Преосвештенство одбранио је магистарску дисертацију на тему Покајање по учењу Апостолских отаца. За свој дугогодишњи рад као епархијског архијереја добио је многа црквена и друштвена признања међу којима и звање почасног грађанина града Зајечара, додељено 2006. године.

из Канцеларије Епархије жичке

Нове књиге

IZVE[TAJI SA RASPETOG KOSOVA

Епископ рашко-призренски Павле, Извештаји са распетог Косова (Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор), Издавачка фондација Архиепископије београдскокарловачке, Фондација Патријарх Павле, Београд, 2013, 479. Патријарх српски Павле, пре избора за Патријарха, служио је Цркви као Епископ рашкопризренски од 1957. до 1990. године. За то време, сваке године је писао годишњи извештај Светом архијерејском сабору о свом архипастирском раду и општем стању у Епархији рашко-призренској. Његови годишњи извештаји из тог периода су сабрани и чине ову књигу. Сваки извештај аутор је поделио на два дела, Архипастирски рад и Опште стање у Епархији. У делу о Архипастирском раду говори о делатности епархијског архијереја, односно о раду као председник Црквеног суда и раду као председник Епархијског управног одбора и Епархијског савета. Део Опште стање у епархији увек садржи четири поглавља: прво, у коме се налазе следеће рубрике: а) Архијерејски намесници и њихов рад; б) Пароси; в) Црквене општине; г) Верска настава; д) Манастири и монаштво, друго под насловом Религиозно-морално стање верних, треће Однос државних власти према Цркви и четврто Општи недостаци и тешкоће. Кроз ове извештаје Епископа рашкопризренског видимо живот Цркве Христове и исповедничко служење овог архијереја у периоду комунизма на мученичком Косову и Метохији. Када говори о свом раду као епархијског архијереја, каже „дужност обиласка свештенства, монаштва и верних, наређених канонским прописима, настојао сам да испуним и обиђем што више места“. Затим набраја места у којима је служио током године и поводе којима је тамо одлазио, као што су храмовне славе или освештавање обновљених или новоподигнутих храмова или црквених објеката. У све манастире Епархије одлазио је више пута у току године, а где није било духовника, одлазио је бар четири пута годишње да исповеди и причести сестринство. Божић 1959. године Епископ Павле је провео у Сиринићкој жупи, где је мењајући оболелог пароха, у три црквице три села, служио, проповедао, крштавао и опојавао. У овом делу срећемо низ занимљивих историјских чињеница, које осим у извештајима

Епископа Павла, не можемо наћи у другој, нама данас доступној литератури. У свим извештајима, многи свакодневни догађаји и проблеми пропраћени су његовим, светоотачким коментаром. У овом делу говори и о својим посетама другим епархијама у тадашњој држави (најчешће је служио у манастиру Студеници и многострадалној Босни и Херцеговини), као и о посетама Светој Гори.

Сваке године „у духу добрих односа са Римокатоличком црквом и њеним представницима, успостављених одмах по доласку на Епархију“, на римокатолички Божић и Васкрс одлази у посету призренском жупнику и/или бискупу, који му на наш Божић и Васкрс узвраћају посету.

Призренска Богословија је његова стална брига. „Обишао сам све разреде Богословије у Призрену и присуствовао предавањима. За Часни пост 1966. исповест богослова извршили су један протојереј и један старији јеромонах из Жичке епархије“, каже Епископ Павле у једном од извештаја. А 1986. године Епископ Павле каже да је „у Богословију одлазио више пута, и на наставу и на седнице Наставничког већа и да поразговара са ђацима, указујући им на опасности овог света по њих и њихову хришћанску веру. Саветовао сам их да хришћанску науку, коју на часовима упознају теоријски, одмах уводе у свакодневни практични живот, јер хришћанство јесте то: наука Христова, али уведена у живот и којом се живи.“

Увек се помиње и обележавање Савиндана, као дуг „Учитељу пута који води у живот“, а који се свуда у Епархији обележава скромно, уз дечје рецитације. „Но ипак, било је случајева, као у Приштини, да није било ниједне рецитације, чак ни свештеникова деца нису рецитовала“, каже се у извештају 1976. године. Често су деца спречавана од стране учитеља да учествују у прослави Савиндана, или због тога од стране учитеља физички кажњавана. У поглављу о раду у Црквеном суду, Епархијском управном одбору и Епархијском савету, говори се о градитељској делатности и финансијском пословању црквених јединица у Епархији. Када говори о општем стању у својој Епархији, после кратког спомена рада архијерејских намесника, пажњу посвећује паросима, њиховом образовању и свакодневном животу и архипастирском раду. Похвално се изражава о наталитету у

породицама повереног му свештенства, али из године у годину понавља да се о свештенству не може чути нешто посебно рђаво, али се не чује ни о некој посебној врлини. Један свештеник је кажњен укором због „немолитвености у породици“. При рукополагању у свештенички чин, Епископ Павле се руководио канонским предањем Православне Цркве, јер су, како каже, „канони запечаћени Духом Светим“. Постоје и они који су „најамници, а не пастири“. „Атеистичка пропаганда има широку могућност рада преко школе, штампе, радија, војске, друштвених приредби и предавања, а према војсци њених радника стоји свештеник без штампе, верске наставе и материјалних средстава, онда се најбоље уочава колико је горућа потреба за већим бројем свештеника. Разуме се, добрих, разумних, светог живота и готових на жртве“, наводи Епископ Павле у свом извештају из далеке 1959. године. Верска настава се није одржавала нигде у рашко-призренској епархији до 1970. године. Због тога, „нам се муслимани чуде, а римокатолици подсмевају“, јер припадници ове две конфесије, а нарочито римокатолици, за своју децу имали су организовану веронауку. Тек 1970. године, „двојица наставника Богословије, који опслужују малу парохију у Ђаковици, и један новопостављени суплент, почели су у овом граду недељом после службе да држе деци веронауку. Деце има двадесетак. Када би се могао поставити млад свештеник у Призрену, мислим да би се и ту могло ово остварити и сачувати децу од коцке, навикавања на пушење, крађу и друге преступе.“ Већ 1972/1973. године на веронауку У Ђаковици долази 10-15 деце, „било би их и више, али су заплашени мерама које наставници школе предузимају према њима“. Деца из Ђаковице, полазници веронауке, њих десетак, у лето 1978. године, провела су седам дана у манастиру Свете Тројице код Призрена, који је окружен ванредно лепом природом, а са њима је био њихов катихета, свештеник М. Тимотијевић, професор Богословије у Призрену. Следеће године, у лето, деца полазници веронауке из Ђаковице су са поменутим парохом-вероучитељем, провели пет дана у манастиру Девич. Године 1979, током летњег распуста, парох у Вучитрну, са двадесеторо деце одржава часове веронауке. Епископ Павле каже: „Био сам присутан на крају курса на испиту и видео да деца лепо знају молитве, библијску

историју и одговарање на Литургији. Могуће је, дакле, и у том погледу постићи успех, само ако се парох потруди, па разумно и плански дејствује као душебрижник и пастир, имајући у виду своју дужност и потребу младих за обавештењем о вери својих предака.“ Током осамдесетих, Епископ Павле, истичући ова два примера, позива свештенике да почну са катихизацијом деце и омладине, „али су свештеници незаинтересовани за овај рад, по линији Свештеничког удружења и по сопственој индолентности. Из оба ова разлога, не само да не подржавају свештеника у Вучитрну у његовом настојању, него му још приговарају што им својим примером смета.“ Већ 1982. године, почиње се са држањем веронауке у још једном месту, са десетак деце, а тројицу свештеника-вероучитеља, „остали не само да не подржавају, него узимају на подсмех, говорећи да желе што пре доћи до црвеног појаса и умилити се епископу.“ Од 1988. године, верска настава се држи и у Призрену и то за децу, али и за одрасле. Сваке године, епископ Павле извештава да „нам је стална невоља исељавање нашег живља, са целе територије Епархије... после моје посете Каменици и капели у селу Коретину (1960), преко ноћи су на капели разбијени сви прозори. Ономањске године неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове године су на гробљу поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима, па и на споменику почившег епископа Владимира.“ Из гњиланског намесништва се током 1961/1962. године иселило две стотине домова, нагло се исељава и из околине Приштине, „у селу Коморану после рата било је 40 српских домова, а сада 12, у Новом Чикатову 48, сада 22, Доњи Забел 18, сада 4, Велики Белаћевац 23, сада 3. Из голешке парохије у току године иселио се 81 дом. Године 1912. проценат Срба на Косову и Метохији био је 35 до 40% у односу на националне мањине, а данас је 25%.“ Једна жена из околине Призрена у лето 1965. године каже Владици Павлу „не можемо овде остати, Шиптари ноћу утерују стоку у усеве и прете: Селите се, ово није Србија.“ „Но када сам био на сасвим другом крају Епархије, код Косовске Митровице, изнели су ми, од речи до речи, потпуно исте невоље. Види се, једна организована хајка, којој овако проређени тешко одолевамо“, закључује Владика Павле. У извештају за 1967/68. годину читамо: „У последње време, окомили се Шиптари на шуму манастира Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ уништили шуму манастира Светог Марка... У манастир Гориоч, усред дана долазе са

4-5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу.“ Из године у годину, настављају се непочинства према српском православном народу, због чега је исељавање све интензивније. Многа злодела од стране Шиптара, која се овде помињу, код читаоца ће несумњиво изазвати тугу и мучнину. Државне власти готово никада нису казниле починиоце. Дела овог жанра, у српској црквеном издаваштву, нема много. Заправо, постоји још само једна књига у којој су сабрани и објављени сви годишњи извештаји епархијског архијереја Светом архијерејском сабору. Реч је веома корисној књизи Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске времена митрополита Данила Дајковића 1960. до 1990, објављене на Цетињу 2008. године. Извештаји овог типа фрагментарно су објављени и у књигама: Милан Д. Јанковић, Епископ Стефан. Од скровите Крке до седмоврате Жиче (Краљево 2007) и Епископ Хризостом (Војиновић). Живот и рад (Београд 1990), коју је приредила Гордана Жујовић. Може се приметити да приликом приређивања књиге, осим две фотографије епископа, односно Патријарха Павла, у књигу није унето више фотографија. То је, у погледу техничке опремљености, недостатак ове књиге. У књизи Извештаји са распетог Косова, савремени хришћани наћи ће, лепим језиком писане, светоотачке одговоре на савремене проблеме. Историчари ће у њој наћи бројне податке из средњовековне и касније историје Косова и Метохије, али и драгоцен историјски извор када је реч о историји српског народа под комунизмом у XX веку. Свештеници, монаси и вероучитељи овде налазе смернице за живот и рад. На крају, љубитељи добре књиге, у овом делу проналазе штиво вредно пажње и времена. Због тога би Извештаји са распетог Косова требало да буду настолна књига сваког православног хришћанина. Милош З. Јелић

Теме броја

CRNOJEVI]A [TAMPARIJA - поводом 520 година од прве српске штампане књиге –

У време појаве штампарства међу словенским народима Зета је била једина непоробљена српска држава. То је била олакшавајућа околност за отварање прве српске штампарије на Цетињу (по неким предањима на Ободу) 1493. године, а коју је основао зетски владар кнез Ђурађ Црнојевић (14901496), уз велику помоћ штампара јеромонаха Макарија и зетског митрополита Вавиле (14941520). Дакле, штампарија је била меценатског карактера и представљала је државни пројекат, за разлику од многих старих штампарија. Ова штампарија је посебно значајна, пре свега, због тога што она показује да је српски народ био један од народа који су, у истом веку у коме је Гутенберг започео модерно штампање, и сами штампали на свом језику и то високим квалитетом штампе. Исто тако, отварање ове штампарије је значајно и због тога што је то друга по реду словенска ћирилска штампарија, што значи да српско штампарство заузима значајно место у раном словенском штампарству. Наиме, прве ћирилске књиге штампао је Немац Швајполт Фиол 1491. г. у Кракову. Ипак, прва књига штампана једним словенским писмом је хрватски глагољички Мисал штампан 22. фебруара 1483. г. Владару државе којој се ближило турско ропство било је потребно неизмерно велико надахнуће, далековидост и храброст да у таквим

околностима у оближњој Венецији наручи српска слова, пронађе врсне штампаре и на свом престоном Цетињу заснује штампарију. То је за њега и његову државу, по речима Мирослава Пантића, био „последњи тренутак да се на овај начин укључе у културни свет ондашње Европе“. Ова штампарија

та у Пећкој патријаршији оног времена. Штампана књига је постала приступачнија, а допринела је и кодификацији богослужбеног текста, макар на кратко време. Што се тиче јеромонаха Макарија, као главне личности ове штампарије, данас на основу филолошких истраживања знамо да је био пореклом из Херцеговине. Ипак, једно питање је било посебно спорно. Наиме, било је присталица и противника тврдње да је цетињски Макарије исти онај Макарије који је у Трговишту штампао први румунски, али и словенски штампани Служебник (тачније Литургију, како стоји у самој књизи) 10. новембра 1508. г., као и још две богослужбене књиге. Међутим, недавно је Виктор Савић на основу два записа на хиландарским рукописима – Псалтирима са тумачењем из средине 16. в. писаних руском редакцијом старословенског језика, показао да је у хиландарском братсву у току 16. в. било живо предање о њиховом архимандриту Макарију, који је, у једном тренутку, сазавао већање на којем је тражио одобрење за штампање душекорисних књига. Мотив „душекорисних књига“ се наслања на предговор Цетињског Октоиха првогласника (1494) и поговор Влашког Октоиха првогласника (1510), где се говори о „душеспасним књигама“. Целокупно братство је одобрило овај захтев и послало књиге на штампу уз напомену о проклетству у случају њиховог отуђења. Такође, у овим записима се говори о Макарију као „брату нашем“ и „јеромонаху“. Од раније је познато да је хиландарски игуман Макарије написао једно географско дело о међама дакијских земаља, у којима помиње не само Влашку него и Црну Гору. У прилог тврдњи да је то иста личност, може се узети и то да се у Проскомидији трговиштанског Служебника помињу Свети Сава Српски и Свети Симеон Српски (Служебник, Трговиште 1508, Российская государственная библиотека, Москва, запись №5, 10а–10б). Све ово нам говори да је овај Макарије нико други до први српски и румунски штампар, тј. да је то једна те иста личност и да је то онај хиландарски игуман који се на том месту налазио од 1523. до 1525. г. Ово сазнање нам је посебно значајно јер се тако наведени Служебник може сматрати и првим српским штампаним Служебником. Истовремено, оно говори и о томе да је Пећка патријаршија, преко својих свештенослужитеља, била укључена у развој штампарства и код других православних народа.

Теме броја

је највероватније издала пет књига и све су, као и из других старих српских штампарија, богослужбене: Октоих првогласник 4. јануара 1494, што је, дакле, прва српска штампана књига; Октоих петогласник завршен вероватно почетком 1494. г.; Псалтир са последовањем 22. септембра 1494. г.; Молитвеник (Требник) јула или августа 1495. г. и Четворојеванђеље 1495. или 1496. г. (које је изгубљено). Предговори и поговори ових инкунабула јесу први, али не и једини извор нашег знања о раду Црнојевића штамаприје. Први сведоче веома мало података о њој. То је разумљиво када се зна да су штампари били монаси који су у складу са монашком традицијом скромности, засведоченом и у нашим рукописима, желели да остану анонимни у што већој мери. Тако је и главни штампар цетињских инкунабула јеромонах Макарије оставио мало података о себи. Он се у предговору цетињског Октоиха потписује као „свештеноинок Макарије“, а у поговору исте књиге као „смерни свештеник монах Макарије“. Исти истиче да је штампање књиге учињено по заповести Ђурђа Црнојевића, мада у поговору пише да је и сам Ђурађ „излио матрице за слова“. Међутим, историјски факти говоре да је праизвор знања о штампарству и за Ђурђа Црнојевића, као и за све наше штампаре тог времена, била Венеција. Тако је Ђурђов отац, Иван Црнојевић (1465-1490), прво штампарско знање научио од Которанина Андрије Палташића, који је у Венецији још 1476. г. основао штампарију и штампао на италијанском и латинском језику. Наиме, Иван је живео у Млецима од 1479. до 1481. г. где је, можда, посећивао и многе штампарије и тако се упознао са новом техником умножавања књига. Највероватније да се и јеромонах Макарије, управо код Палташића, а по заповести Ђурђа Црнојевића, учио штампарском послу. Прва српска штампана књига има димензије 254х186 mm, обим 269 листова (538 страна) и штампана је на папиру у две боје (црна и црвена), у стилу ренесансе. У њеном штампању учествовало је осам људи, што нам говори да је штампарија била скромних могућности. Пошто тада још увек није било израза за штампу, тј. за нову технику умножавања књига, у цетињским инкунабулама се срећу термини „рукоделисах“, „написах“ и „саписах“. То, у суштини, значи пренети мисли знаком. Мотив за штампање књиге је, према већ поменутом поговору, недостатак „светих“ тј. богослужбених књига услед турских освајања. У овоме се састоји један од најважнијих доприноса штампарства развоју богослужбеног живо-

јереј Ратко Хрваћанин, парох прве парохије у Жичи

Теме броја

PRAVEDNI STARAC SVETI TEODOR TOMSKI (Спомен престављења 20. јануара/ 2. фебруара и 22. јуна/5. јула обретење моштију)

,,И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни“ (Мт. 19, 29) Живот Светитеља је по својој природи тајанствен, али не због тога што је у њему нешто посебно скривено од очију оних који нису у њега посвећени, него што су на посебан начин постали посебно блиски тој великој Тајни ‒ Богу, а на основу те блискости и њихов живот је сродан тој Тајни. ,,Сви који љубе Господа личе на Господа“, сведочи подвижник нашег времена преподобни Силуан Атонски. Ова сличност, кроз неисцрпни благодатни живот, излива се на свет у виду многоструких духовних дарова. Тајна унутрашњег духовног живота се, такође, често пројављује на тајанствен начин, који је несхватљив на први поглед, али се открива очима вере срца. И личност великог сибирског подвижника, Светог Теодора Томског, овејана је таквом тајанственошћу. Немогуће је да данас с потпуном сигурноћу тврдимо ко је био праведни Старац пре него што се појавио у Сибиру. Тачно је само једно: управо раздобље његовог живота у Сибиру сведочи о његовој светости, дарујући нам силног заступника пред Богом, јер име Теодор значи ,,дар Божији“. Подвиг, који је преузео на себе праведни Старац, познат је још из времена древног хришћанства под називом отшелништво. ,,Отшелништво“, учи велики учитељ духовног живота преподобни Јован Лествичник, ,,јесте неповратно напуштање свега што се у отаџбини противи нашем стремљењу ка благочешћу“. По речима тог Светитеља, подвиг отшелништва преузима на себе човек у намери да своју мисао нераздељиво сједини са Богом. Удаљивши се на сваки начин од света и од ,,онога што је у свету“, Старац Теодор је водио суров живот, препун добровољних лишавања. За становање је користио малу избу, једну тесну келију са малим прозором и предсобљем. Старац је спавао на голој дасци, која је у једном тренутку, по његовој молби, била пресвучена грубим платном. На то је праведни Теодор, коме је већ било осамдесет година, рекао: ,,Биће телу тешко.“ Уместо јастука користио је један пањ. У келији се, такође, налазио обичан

сто и неколико клупа – за посетиоце. У предњем делу келије су висиле иконе, а по зидовима слике Светих места, поклони многобројних поштовалаца. Старчева одећа, као и његова келија, били су изузетно једноставни. Лети је ишао у белој, дугачкој кошуљи од сељачког платна – којих је имао укупно две – опасан танким каишем или конопцем, и у таквим дугим, широким панталонама. Зими је преко кошуље облачио дуги, тамносиви огртач и стари, изношени кафтан, споља и изнутра обложен крзном, и шубару са изврнутим крзном. На ногама је имао чарапе, зими дебеле, и обичне кожне ципеле. Старац Теодор се одликовао тиме што је његова одећа била увек чиста. Уопште, Старац је био изузетно педантан. Своју келију је одржавао у беспрекорној чистоћи и није подносио никакав неред. Без обзира на убогу старчеву одећу, његово царско држање и његова необична спољашњост

Старац је говорио тихо, али пажљиво, изражајно. Понекад је имао строг изглед, заповеднички, мада врло ретко. По свом карактеру је био драг и благ, понекад плаховит. Старац се одликовао изузетно великом физичком снагом. Поступци Старчеви, његов ход и сви манири били су као у човека лепо васпитаног и образованог. Све је то оправдавало мишљење да Теодор Кузмич није био човек обичног порекла, мада се он трудио да сачува једноставност у говору, и уопште у свим видовима живота. Старац је устајао веома рано и све слободно време посвећивао молитви. Нико га, уосталом, није видео док се молио зато што су врата на његовој келији увек била затворена. Следећи јеванђељску заповест о неопходности молитве у тајности од света (Мт. 6, 6), Старац се удостојио да од Бога прими, према Његовом истинитом

обећању, видљиве благодатне дарове. Али, тек је после његовог упокојења изашло на видело да су му колена била препуна жуљева, који су сведочили о честим и дугим коленопреклоним поклонима за време његових усрдних молитава. После Старчевог упокојења сачувана је молитва коју је он саставио: ,,О, Владико, Човекољупче, Господе, Оче, Сине и Свети Душе, Тројице Света! Благодарим Ти, Господе, због твог великог милосрђа и великог дуготрпљења. Да ме Ти, Господе, и Твоја благодат нису покривали грешног, у току свих дана и ноћи, и свих часова, ја бих, јадник, нестао као прах пред лицем ветра, због свог кукавног стања, и слабости, и због противприродних грехова. И чак не престајем, и све до овог часа нећу престати да чиним грехе, а када зажелех да дођем свом духовном оцу на покајање, застидех се лица очевог, утајих грехе, заборавих их и нисам их све исповедио због стида и мноштва својих грехова; зато је моје покајање нечисто и лажно. Али Ти, Господе, Који знаш тајну срца мога, допусти да ћутим и опрости у мом грешењу душу моју грешну, јер си благословен у векове векова. Амин.“ Старац Теодор је брижно скривао своје порекло не казујући имена својих родитеља, чак ни духовним лицима који су имали високе титуле. Говорио је само да се Црква моли за њих. О себи је Старац Теодор открио епископу Атанасију Иркутском, који га је често посећивао, само то да за свој подвиг има благослов Светог Филарета, Митрополита московског. Код себе у келију Старац Теодор је примао све који су му долазили за савет, и ретко је одбијао да неког прими. Његову посебну наклоност је уживао велики број простосрдачних људи чистог срца, код којих је Старац живео, прелазећи из места у место. Савете сваке врсте давао је бесплатно, новац ни од кога никада није узимао, а новаца чак није ни имао код себе. Са непознатима је увек разговарао стојећи или шетајући по соби, при чему је руке обично држао на прсима или завукавши једну о појас, а другу положивши на груди. Са свим посетиоцима Теодор Козмич се понашао суздржано, трезвено, без фамилијарности.

Теме броја

није се губила иза кошуље убожјака – простог човека из народа. Према описима архимандритâ из Алексијевско-томског Богородичиног манастира, Виктора и Лазара, трговца С. Ф. Хровома и других савременика Светог Теодора, он је био правилно грађен, високог раста, широких рамена. Величанствене спољашњости, лица изузетно лепог, светлог, увек чистог, мада нико никада није видео да се Старац умива. Имао је плаве очи, косу коврџаву, дугу браду, лепршаву, потпуно седу.

У својим причама Старац је показивао необично познавање петроградског живота на двору и етикецију, а такође и догађаје с краја 18. и почетка 19. века. Знао је све државне трудбенике и описивао њихове особине са изузетном прецизношћу. Са великим страхопоштовањем је говорио о Митрополиту Филарету, архимандриту Фотију и дру-

Теме броја

гима. Говорио би о Аракчејеву1, о његовим војним сеоским газдинствима, о његовом раду, помињао је Суворова2. Сва његова сећања и мишљења о људима имала су обележје непристрасности и у исто време призвук благости. Посебно је Старац Теодор волео да говори о војним походима и борбама, када би се, и сам то не приметивши, упуштао понекад у описивање таквих тананих подробности, например у детаље из рата 1812. године, чиме је изазивао недоумицу чак и код образованих особа: свештенства, код затвореника који су припадали руској интелигенцији. О Кутузову је говорио да је био велики војсковођа и да му је Александар I завидео... Када су се Французи приближавали Москви, како је Теодор Кузмич приповедао, цар Александар је припао моштима Светог Сергеја Радоњешког и дуго се са сузама молио том Божјем угоднику. Тада је чуо унутрашњи глас који му је рекао: ,,Иди, Александре, дај одрешене руке Кутузову, да би Бог помогао да из Москве буду прогнани Французи. Као Фараон у Црвеном мору, тако ће се и Французи утопити на реци Березини3...“ Сачувано је следеће мишљење Светог Теодора о Православљу: ,,Православна вера је велики брод који плови по мору; све секте су мале лађице које су се привезале за тај велики брод, као на ужету. Само из тог разлога су на површини и не тону.“ Чак је и на самртном одру Старац одбио да каже своје право име. Вест о упокојењу Светитеља брзо се раширила по целом Томску и његовој околини. Мноштво народа окупило се око куће у којој се упокојио Праведник кога су становници Томског 1) Гроф Алексеј Андрејевич Аракчејев (1769–1834), руски државни и војни трудбеник, који је уживао велико поверење царева Павла I и Александра I, посебно у другој половини владавине Александра I. Реформисао руску артиљерију, био је генерал руске артиљерије, главни заповедник војних сеоских газдинстава (Војна сеоска газдинства ‒ систем организовања војске у Русији од 1810. до 1857. године, којим је војна служба била повезана са производним радом, углавном сеоскогаздинским.) Учествовао је у Отаџбинском рату 1812. године против Наполеона I. 2) Александар Васиљевич Суворов (1729‒1800), један од неколицине генерала у историји који никада нису изгубили битку. Био је присан са својим људима. Обичне војнике је ословљавао са ,,брате“, а резултате свог детаљног и пажљивог планирања је представљао као ствар инспирације. Један од најзначајнијих војсковођа 18. века. 3) Река Березина у Белорусији, где се одиграла истоимена битка 1812. године између руске армије и снага Наполеона I.

волели и добро познавали. Сви су, почевши од локалне аристократије и на крају са сиромасима, које је за живота штедро дариво Теодор Козмич, журили да се поклоне гробу необичног Старца. Службу је савршио, уз саслуживање свештенства, настојатељ Алексијевско-томског Богородичиног манастира, архимандрит Виктор. Сахрани су присуствовали представници локалне власти и маса народа. Старац је био сахрањен, сагласно жељи коју је изразио за свог живота, у порти мушког манастира, на североисточној страни од олтарског простора манастирског храма. Затим је над могилом Праведника била подигнута капела, разрушена после Револуције 1917. године, а која је данас обновљена. После Старчеве смрти његов гроб и келија, у којој је живео, постала су места ходочашћа великог броја људи из разних друштвених слојева. Почетком 20. века усрђем многобројног грађанства Томска над његовим гробом подигнута је капела. Образовао се круг људи блиских Манастиру, поштоваоци Старца, који су прикупили сав познат материјал о њему и дали га на штампање. На Епархијском саветовању постављено је питање о неопходности бриге о томе да се сачувају и дођу у црквени посед све Старчеве ствари, које су сачуване а које су биле неми сведоци његовог Светог живота. Свима је била очигледна светост живота праведног Теодора као и неминовност да он буде прослављен као Светитељ. У сваком случају, његова канонизација, из различитих разлога, догодила се тек 1984. године, када је по благослову Његове Светости Патријарха Пимена име праведника Теодора било уврштено у Сабор Сибирских Светитеља. 5. јула 1995. године догодио се други значајан догађај: пронађене су Свете мошти угодника Божјег и положене у посебни дрвени кивот у храму Алексијевско-томског Богородичиног манастира. Спомен Светог праведника Теодора сваке године се празнује у манастирској обитељи на дан његовог престављења 2. фебруара (20. јануара по старом календару) и 5. јула – на дан кад су пронађене његове Свете мошти, а такође и 23. јуна када се празнује Сабор сибирских Светитеља.

AKATIST SVETOM PRAVEDNOM TEODORU TOMSKOM

ко величају: Радуј се, ризницо разумевања божанских појмова. Радуј се, ти који си се научио да испуњаваш вољу Божију. Радуј се, реко, преиспуњена водом Божије благодати. Радуј се, ти који си се удостојио да разумеш божанствена писма. Радуј се, путовођо, ка изворима спасења. Радуј се, јер си онима који то желе предао воде вечне. Радуј се, ти који си нас научио победи у мисленој борби. Радуј се, јер си све сплетке непријатељске уништио. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом. Кондак 3. Сила Свевишњег Бога, уселивши се у твоје чисто и непорочно срце, праведни Теодоре, тебе је целог Божијом љубављу запалила, научивши те да се удаљиш од свега земаљског и пролазног, и уразумивши те да узрок оног вечног и бесконачног тражиш. Стога видевши такво твоје старање и усрдност према спасењу душе, умилно Свевишњем Богу појемо: Алилуја. Икос 3. Имајући у себи смиреномудреност која узвисује, узнео си се на висину врлинâ, и украшен крилима благоразумности, лако си прелетео непријатељске мреже, тиме си у слави и у небеску палату ушао, премудри; а ми, дивећи се узвишености твог врлинског живота, умилно ти овако појемо: Радуј се, истинити подражатељу Христовог смирења. Радуј се, јер си достигао вечни покој. Радуј се, окриљени смиреномудреношћу и благоразумношћу. Радуј се, јер си се смирењем и љубављу узнео ка оном небеском. Радуј се, јер си се опасао смирењем и поставио штит трпљења. Радуј се, јер си узвисивши се смирењем у смирењу духа послужио. Радуј се, јер си Христа, Који се нас ради унизио, усрдно подражавао. Радуј се, јер си кротошћу и смирењем уништио све непријатељске мреже. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом.

Теме броја

Кондак 1. Изабрани чудотворче и предивни угодниче Христов, брзи помоћниче и молитвениче наш, праведни оче Теодоре! Величајући Господа који те је прославио, упућујемо ти похвалне песме, притекавши кивоту моштију твојих. А ти, пошто имаш смелост ка Господу, од сваке невоље ослободи оне који те призивају: Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом. Икос 1. Знајући те, праведног Теодора, као анђела у телу посланог од Бога, да тобом објави међу људима образ истинског благочешћа и добрих делâ, дивећи се путевима Његовим, објављеним у твом пролазном животу, прослављајући величину милосрђа Његовог, у срдачном умилењу овако ти вапијемо: Радуј се, невидљивих непријатеља храбри победитељу. Радуј се, заповести Божијих усрдни извршитељу. Радуј се, врлинâ најчистије огледало. Радуј се, иконо дубоког смирења. Радуј се, ревносни испунитељу Божије воље. Радуј се, душâ немоћних исцелење. Радуј се, јер се твојим за нас заступништвом пред Богом надамо да задобијемо спасење. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом. Кондак 2. Господ Бог, Који о свему промишља, видећи доброту твоје душе, Он усмери помисао твоју да тражи оно што је једино потребно. А ти, све ово зажелевши, научио си да непрестано вапијеш Богу: Алилуја. Икос 2. Имајући Богом просвећен разум, схватио си, свехвални, по речима апостолским, да је од свега најпотребније благочешће, чиме си се потрудио да обогатиш душу своју, у молитвама и изучавању речи Божијих свеусрдно пребивајући. Тога ради људи те ова-

Теме броја

Кондак 4. Од животне буре у овом свету, увек спољашњим и унутрашњим злострадањима усталасане, праведни оче наш Теодоре, избавивши се доспео си у пристаниште неметежно, небеско, у место одмора и покоја, тражећи Славу Божију непролазну, где су потоци неизрециве духовне сладости, песме и гласови оних који празнујући славе. Тамо почиваш и веселиш се, са свим ангелским силама појући Богу: Алилуја. Икос 4. Слушајући апостола како говори: ,,Наш живот је на небесима“, и зажелевши да тај живот наследиш, овај кратковремени проживео си не у угађањима плоти и у страстима, Теодоре, него у очишћењу своје душе од нечистота греховних, са којима нико не може ући у Царство Небеско. Стога имајући тебе као образац богоугодног живота и помоћника у свему, овако ти вапијемо: Радуј се, јер си Божије заповести по сваку цену сачувао. Радуј се, јер си и оне који су кренули за тобом научио како да их чувају. Радуј се, јер си испунио светоотачка, спасоносна предања. Радуј се, јер си нас научио да њима верно следујемо. Радуј се, јер си се убројао у збор оних који су у небеским насељима. Радуј се, јер си после твога престављења обасјан даром чудотворстава. Радуј се, јер тебе ради задобијамо исцелења од телесних болести. Радуј се, јер се твојим посредовањем пред Богом уздамо да примимо опроштај грехова. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни наш молитвениче пред Богом. Кондак 5. Звезду светлошћу обасјану, која је засијала у Сибиру, угледавши, радујемо се и тим зрацима привучени, сабравши се, усрдно савршавамо спомен твој, Праведниче, светло празнујући и Бога благодарствено у песмама прослављајући: Алилуја. Икос 5. Видевши, праведни Теодоре, да је у овом свету све сујета блиска пролазности, похитао си свом душом да угодиш Превечном Богу, и уистину се узалуд ниси потрудио, заменивши пролазно оним непролазним, особито си се удостојио да молитвено заступаш пред страшним Престолом Владике у вечној слави, зато

ти и вапијемо: Радуј се, јер тамо где је Христос телесно, тамо и ти пребиваш. Радуј се, јер као у огледалу, у Богу све Њему драго сагледаваш. Радуј се, јер видевши у Њему оне који ти се моле за помоћ, твојом молитвом оно што је за њих корисно, тражиш. Радуј се, брзи помоћниче оних који те призивају у биткама православних. Радуј се, бесребрениче који немоћи телесне и душевне исцељујеш. Радуј се, јер си многа чуда благодаћу Духа Светога учинио. Радуј се, рогозо Христа, Истините Лозе, који многе плодове производиш за помоћ хришћанима. Радуј се, добри слуго и верни, ревносни обделатељу винограда Христовог. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом. Кондак 6. Постом и молитвом плот си твоју потчинио духу, и у слави Божијој си, духовниче, поживео: стога ради сада молитвено заступаш пред Престолом Пресвете Тројице, зато ти узносимо песму: Алилуја. Икос 6. Засијао си, праведни оче наш Теодоре, као нови тајнозналац, јер си благодат Светога Духа смирењем и молитвом са сузама задобио, њом си љубављу неизрецивом испунио своје срце. А ми, имајући те за неуморног молитвеника пред Богом, с умилењем те призивамо: Радуј се, јер си својим животом угодио Богу. Радуј се, јер те је Он због тога прославио. Радуј се, јер си пролазност и обману овог света презрео. Радуј се, јер си плату небеску примио. Радуј се, јер си се показао као веран у малом. Радуј се, јер си се удостојио да примиш изобиље благодати Божије. Радуј се, предивни чудотворче. Радуј се, јер онима који ти са вером притичу пружаш брзу помоћ. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом. Кондак 7. Посредник код Господа јавио си се свима, праведни Теодоре, због тога и ми прибегавамо твом покрову, иштући спасење, јер сви у нуждама и свим годинама несрећâ и искушењâ у теби помоћника имамо. Због тога са благодарношћу вапијемо Богу: Алилуја. Икос 7. Нову милост показа слугама својим Човекољубац Господ, када је изволео да

Икос 9. Плетеницама лепоречивости не можемо те достојно похвалити, достојни сваке славе, славни оче наш Теодоре, јер си многа натприродна, преславна чуда учинио. А ми, принуђени љубављу усуђујемо се да ти појемо: Радуј се, земаљски анђеле и небески човече. Радуј се, јер си у телу поживео духовно, и на земљи небески. Радуј се, јер си као човек поживео англески, а у свету веома тихо. Радуј се, јер си својим очима душе непрестано сагледавао Господа. Радуј се, јер си пред лицем Божијим, као слуга пред Господом ходио. Радуј се, јер си пред Оним, као син пред Оцем, као ученик пред Учитељем корачао. Радуј се, јер си свих дана живота свога Њега тражио и на Њега наду полагао. Радуј се, јер ништа на Небу и на земљи ниси желео да видиш осим Христа Исуса. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни наш молитвениче пред Богом. Кондак 10. Достигавши, праведниче, кончину спасоносног твог подвига, свету душу твоју предао си у руке Божије, њу Ангели свети узнесоше горе код Престола Сведржитеља, да са свима Светима заступаш молитвено у слави незалазној, певајући песму захвалну светих Светоме Логосу: Алилуја. Икос 10. Стена си људима, који прибегавају твоме заступништву, праведни оче Теодоре. Тиме и нама који ти приступамо и молимо за твоје милостиво заступање у свим нуждама код Цара Небеског, буди стена чврста и ограда необорива, од сваке нас беде и напасти покривајући и штитећи, због чега ти овако вапијемо: Радуј се, столпу трпљења. Радуј се, обрасцу храбре борбе. Радуј се, храбри војниче Христове војске. Радуј се, грађанине Небеског Новог Јерусалима. Радуј се, јер си на земљи ширио умилење сузама. Радуј се, јер се на Небесима храниш плодовима вечне утехе. Радуј се, ти који си у непрестаним молитвама бдио. Радуј се, јер си увек имао ум узнесен ка Богу. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни наш молитвениче пред Богом. Кондак 11. Песма непрекидна све до данас се савршава код светих моштију твојих, угодни-

Теме броја

те прослави и јави у теби Своју благодат која твори чудеса. Ми, радујући се таквом промишљању Божијем, благодарно вапијемо: Радуј се, ти преславних чудотворстава извршитељу. Радуј се, Божије милости према људима испунитељу. Радуј се, премудрошћу одозго обдарени. Радуј се, благодаћу Светога Духа озарени. Радуј се, јер онима који те призивају брзо излазиш у сусрет. Радуј се, јер оне који те љубе од различитих несрећа и напасти избављаш. Радуј се, сместилиште Божије благодати. Радуј се, сасуде Божији изабрани. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни молитвениче наш пред Богом. Кондак 8. Необично и преславно чудо угледавши, које Ти твориш, оче наш Теодоре, изобилни у свему, молим те: моли Бога који кроз тебе чини чуда, да се и ми удаљимо од овог света сујетног и преварног, да безбедно препливамо пучину живота и у тихо пристаниште спасења стигнемо заступањем твојим, у векове векова са захвалношћу ти појући: Алилуја. Икос 8. Сав си био љубављу Божијом испуњен, свеблажени, никако се не удаљујући љубављу према телу и свету, него као бестелесан целомудрено и преподобно си свој живот провео, Богом творећи преславна чуда. Прими стога ове наше усрдне похвале које ти приносимо: Радуј се, божанствене љубави сместилиште пространо. Радуј се, Свете Тројице обиталиште. Радуј се, мислених непријатеља силни и храбри победниче. Радуј се, јер тебе призивамо да победиш, победитељу свих. Радуј се, житељу пустиње. Радуј се, у трпљењу силни и дивни. Радуј се, јер се са свима Светима наслађујеш вечном радошћу. Радуј се, јер си са њима радосно наследио Небеска насеља. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни наш молитвениче пред Богом. Кондак 9. Сва природа ангелска задиви се теби, великом дару одозго, јер си на земљи показао духовни живот, и у телу, као бестелесан поживео си. Примивши дар од Господа да твориш многа чудеса, због чисте душе твоје која љуби Бога, милошћу Његовом прибројан си Небеским силама, и на небесима сада појеш свесилном Богу: Алилуја.

Теме броја

че Божији Теодоре, а многи који се налазе у невољама, знају те као помоћника брзоуслишног и молитвеника предусретљивог. Стога сада сва земља Сибирска благодарно вапије Богу Који те је прославио: Алилуја. Икос 11. Светилник Светлошћу обасјан био си у свом земаљском животу, оче наш Теодоре, благодаћу озаривши душе верних. Просвети стога молитвама твојима очи наше душевне, који на пучини греховној пропадамо, да ти благодарно вапијемо: Радуј се, облаку кишоносни, који излива потоке сузâ. Радуј се, јер муњама благодати озарујеш оне који те воле. Радуј се, јер си нечујно у смирењу и кротости живот свој провео. Радуј се, јер си био образац христоподражавајуће кротости. Радуј се, јер из скривености у пустињи јасно светлиш зрацима чудеса. Радуј се, јер си се дубином смирења узнео изнад Небеса. Радуј се, јер си по престављењу твом засијао чудима. Радуј се, јер си свима узвишеност живота у смирењу показао. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни наш молитвениче пред Богом. Кондак 12. Знајући за благодат дану ти од Бога, сада те усрдно молимо, праведни Теодоре: излиј топлу молитву Господу за нас, да сачува Цркву Своју Свету неповређену од јереси и раскола, а све православне да помилује и спасе, који Му вапију: Алилуја. Икос 12. Појући о твом богоугодном животу, оче Теодоре, на Небесима од Бога прослављени, величамо безбројна твоја чудеса и твоја исцелења, и полажући наду на непрестане молитве твоје, говоримо ти овако: Радуј се, подвига у постовима добро завршивши ток. Радуј се, наследивши рајско насеље сверадосно. Радуј се, блистањем врлина на земљи светло сијајући. Радуј се, јер си због многих својих напора на Небесима примио плату. Радуј се, јер се тобом избављамо од различитих искушења. Радуј се, јер у Богу твојим заступништвом у различитим несрећама брзу помоћ налазимо. Радуј се, јер здравље телесно дарујеш. Радуј се, јер заступаш за спасење душе. Радуј се, праведни оче наш Теодоре, усрдни наш молитвениче пред Богом.

Кондак 13. Праведни оче наш Теодоре, погледај на нас, немоћне, који свакога дана падамо у многа сагрешења, и твојим богопријатним заступањем код Бога, избави нас од сваког искушења непријатељског и страх Божији усели у срца наша, да се удостојимо да у врлинама и у смирењу поживимо и да са свима у радости незалазној певамо: Алилуја, Алилуја, Алилуја. (Овај кондак се чита 3 пута, затим икос 1. и кондак 1.) Молитва Светом праведном Теодору Томском О, праведни оче наш Теодоре! Прими ову похвалну песму, коју ти са љубављу и вером приносимо, и милостиво погледај са небеских висина, будући отац чедољубиви, на оне које те с вером и љубављу поштују, молитвено заступај за опроштај грехова, поправку живота, хришћанску мирну кончину без заседа духова злобе. И заступај у том часу, oче, прогонећи страх смртни од верних слугу твојих и поштовалаца свештеног спомена твог, безбедним чинећи разлучивање душе од тела од напада демонских силним твојим молитвама пред Господом и заступништвом, благодаћу, милошћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Његове Пресвете Мајке, и милостивим твојим молитвеним за нас заступањем. Сви овде сабрани надамо се да добијемо опроштај и да се удостојимо да у дан Страшнога Суда станемо са десне стране са свима онима који су угодили Богу. Амин. Тропар Светом праведном Теодору Томском, глас 4. Од светског се живота, праведни Теодоре, удаљивши, у земљу сибирску добровољно да дођеш пожелевши, чудима и знацима Божијим народ томски си задивио, а по својој кончини укрепљујеш веру оних који те поштују. Помињи нас, који спомен твој поштујемо, оче наш Теодоре!

За Жички благовесник са руског превела Марина Вељковић

O TOME DA NE POSTOJI CARSTVO BO@IJIH NEPRI^ASNIKA

могућност да свештеник дâ епитимију тј. забрану Причешћа на одређено време, али верник нема благослов да је самом себи изриче. Може само да се исповеди и да чека поуку исповедника. Свети Сава је овако расуђивао: „А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај који се својој вољи приклања“ (Студенички типик, Слово пето). Преведено са језика монашке заједнице на парохијску то би гласило: А непричешћен неко да буде без знања парохијског свештеникаисповедника непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај који се својој вољи приклања. Невоља и странпутица већа од те само је она када се таква самовољна особа осмели да изриче суд о другима и да их осуђује због њихове жеље да се причешћују, правдајући се притом сопственом саблажњеношћу и сујетном недостојношћу. Блаженопочивши патријарх српски Павле, аутентични следбеник светосавског Предања, је поручивао да нигде није пронашао да постоји благословено „царство саблажњених“. Заједно са поукама Светог Саве додали бисмо да не постоји ни благословено царство Божијих непричасника. То што постоји опасност од неодговорног причешћивања није разлог да се од њега одустане, већ да се у покајању и подвигу што усрдније похита ка Светом Причешћу, „Леку бесмртности“ (Свети Игњатије Богоносац). jереј Александар Р. Јевтић парох у Ужицу

Теме броја

Тема о причешћивању је једна од највише разматраних црквених тема у последње време. То је добра вест. Нема благочестивије теме о којој би се могло разговарати. Разговарати, али не и препирати. Препирање већ није благочестиво. Још је Свети апостол Павле приметио да неки између верних болују од „духа препирања“. Овај дух није Дух Свети, јер не доноси мир већ осуђивање и мржњу у име „заштите Бога и Цркве“. Наглашавајући важност припреме за Свето Причешће кроз сведочење свеукупног свог живљења у подвигу и покајању, овде бисмо да нагласимо нешто што је поприлично заборављено у данашњици. То је светотајинска, јеванђелска и светоотачка поука да нико нема права да самог себе одлучи од Светог Причешћа. Као доказ за ово наше тврђење навешћемо речи из Студеничког типика од Светог Саве, првог архиепископа српског. Реч је о Петом слову Студеничког типика. Наслов гласи: О Светој Литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем. Овде би могло да се стане. Све је довољно јасно. Ипак, објашњење постоји и у тексту који последује наслову. Оно се креће између две, на први поглед, тешко усагласиве тезе. Прва је јеванђелска: „Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6,53). Друга је апостолска: „Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој“ (1 Кор 11, 27). У првом случају се наглашава животворна важност причешћивања, а у другом опасност од причешћивања без припреме. Међутим, онај ко се из страха да му причешћивање не буде на суд и осуду одвоји од Тела и Крви Христове, одваја се од Живота. Да ли постоји већа пропаст од те? Да ли је и то већ остварени на делу суд и осуда. Најгоре је што ту осуду човек изриче самом себи. Уместо да се покаје и свесрдно усмери ка Господу са жељом да кроз подвиг припреми себе за заједницу у Телу и Крви Христовој, он одлучује да себе одлучи од Причешћа. Често се то покушава приказати као благочестивост. У стварности то је психологизација и гордост. Постоји

Теме броја

^UDOTVORNA MIROTO^IVA ,,HAVAJSKA“ IVERSKA IKONA PRESVETE BOGORODICE

Из твоје Свете иконе, Пресвета Богородице, Свето миро потече изобилно. Тиме си утешила оне који у изгнанству остадоше верни теби и просветила невернике светлошћу Сина твога. Стога ти се, о Владичице, са сузама поклањамо. Буди нам милостива заштитница у дан Суда да не бисмо, након што примисмо твоју милост, били кажњени као они који је презреше; него нам својим молитвама подари да родимо духовне плодове и спаси душе наше. Тропар Иверској икони, глас 7.

Мироточиве иконе на Хавајима

,,До сада су сви наши парохијани који живе у Хонолулуу чули о благослову који је дарован нама грешнима и недостојнима милошћу Сведржитеља и љубављу и бригом за нас Пресвете Богородице. Замолио сам нашег чтеца Нектарија, у чијем дому су ове две иконе почеле да мироточе, да својим речима опише шта се догодило.“ Свештеник Анатол Лиовин

ПИСМО ЧТЕЦА НЕКТАРИЈА... Драги возљубљени у Христу, Са скрушеношћу и великом стрепњом, покушаћу да вам испричам шта се заправо догодило, пре него што се гласине рашире, развију и на крају постану неистине. Многи су ме питали да објасним догађаје који су се десили последњих недеља у вези са мироточивим иконама у парохији посвећеној икони Пресвете Богородице Иверске1, 1) Иверска икона Пресвете Богородице чува се у Иверском манастиру (грузијски Манастир Ивирон) на Светој Гори и према предању насликао ју је апостол Лука. У време иконоборачке кризе у 9. веку, икона је плутајући по мору стигла до Свете горе, где су је пронашли монаси Иверске обитељи. Монаси су икону поставили у храм, али су је ујутру пронашли на вратима и то се понављало неколико пута док се Пресвета Богородица није јавила Св. Гаврилу Грузину (монаху Иверске обитељи) рекавши му да не жели да буде храмовна икона тј. да монаси њу чувају, већ да жели да буде на вратима и да она чува манастир и монахе. По томе је и добила назив Вратарка (Portaitissa). Акатист Иверској икони чита се за исцељење од болести, у невољи, за

у Руској заграничној православној цркви у Хонолулуу на Хавајима. Тешко је преточити у речи ове недавне догађаје који су преузели контролу над мојим животом. Не могу да замислим како би други реаговали када би се нашли на мом месту, само Господ то зна. Молим се Господу да руководи мене и моју породицу како бисмо чинили и говорили оно што није супротно Његовој Вољи. Покушаћу да испричам како су ове скромне иконе ушле у мој живот и како су га промениле. Све што овде пишем је истина. У питању су две иконе: 1) Прва је штампана папирна икона заштиту дома, за резрешење недоумица. Празнује се 25./12. фебруара и 26./13. октобра – када је њена копија донета у Русију 1656. године. Такође, у новије време, 24. новембра 1982. године, копија Иверске иконе у Канади, позната под називом Монтреалска Иверска икона, почела је да точи Свето миро, те се она прославља 24./11. новембра. (прим.прев.)

2) Јосиф Муњоз-Кортес (1950-1997), православни Шпанац из Чилеа који је донео са Свете Горе копију Иверске иконе у Канаду, као поклон о. Климента, игумана Скита Рождества Христовог, и у чијем дому у Монтреалу је убрзо икона промироточила 24. новембра 1982. године - од тада је позната као Монтреалска Иверска икона - био је чувар и пратилац ове чудотворне иконе са којом је 15 година посећивао верне широм света, доносећи благослов Пресвете Богородице, утеху вернима и огањ Православне вере. Путовања са иконом је сам финансирао и сав прилог од иконе остављао Цркви. 1995. год. само у Бугарској пред иконом се поклонило преко 60.000 верника, а обишла је и САД, Јужну Америку, Канаду, Европу, Аустралију. Јосиф Муњоз-Кортес је 31. октобра 1997. мучен и убијен у хотелу у Атини где је током поклоничке мисије боравио са иконом, а икони се губи сваки траг. Многи га сматрају једним од последњих мученика Руске цркве у 20. веку. Занимљиво је да је копија Монтреалске Иверске иконе на Хавајима, тј. Хавајска Иверска икона почела да мироточи у периоду када се обележавала десетогодишњица његовог пострадања. Више о њему: http://www.stjohndc.org/Russian/munoz/MunozE/e_06_ Stream_Icon.htm. Интервју са Јосифом Муњозом може се прочитати у преводу на српски језик на православном веб-порталу Светосавље.орг: http://www. svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Munjoz. htm (прим.прев.) 3) О. Анатол Лиовин, управитељ парохије у Хонолулуу на Хавајима Руске заграничне цркве посвећене Пресветој Богородици Иверској, родом је из Лесковца и професор је славистике. Говори одлично српски језик.

са Христа у традиционалном византијском иконографском стилу. Насликао ју је један грчки монах са Свете горе. Димензија је око 20 х 27,5 цм, а отприлике је 4 цм дебљине. Купио сам комплет паковање од два скоро идентична крста и један сам поклонио своме оцу, а други сам ја задржао. Пре него што вам испричам целу причу о овим иконама, дозволите да кажем како је све то почело: Пре више од три месеца, негде отпилике у мају, јуну или јулу 2007. године, супруга и ја смо приметили да се у простору око одељка у коме стоје иконе у нашој кућној капели осећа неки мирис ружа. Нешто нас је навело да погледамо у Христову икону у облику Часног крста (која се налазила иза нашег породичног реликвијара) и приметили смо једну капљицу течности око ране у пределу ребара на Христовом телу на икони, тамо где ,,један од војника прободе Му ребра копљем“ (Јн. 19,34). Течност је предивно мирисала, попут мира. Моје искуство са Светим миром прилично je ограничено будући да је мој једини контакт са миром било парченце вате натопљено Светим миром са Монтреалске мироточиве Иверске иконе Богородице и неколико туфера од вате натопљених миром са мироточиве иконе Светог Николе. Никоме нисмо ништа рекли о овоме и наставили смо да ,,држимо на оку“ ову икону, како бисмо видели даљи развој догађаја или било какав евентуални наставак овог ,,мироточења“. На крају, капљица мира се осушила и тако смо и ми на овај догађај заборавили. А сада да пређем на најскорији развој догађаја у мојој причи... Током последње недеље септембра почео сам да примећујем невероватно јак мирис Светог мира у кући, у ауту, чак и на послу. Нисам то могао да објасним. Да ли је све то постојало само у мојој глави? Питао сам своју супругу, а она је рекла да не осећа никакав мирис. Разговарао сам са још неколико људи који су посећивали наш дом и они су такође рекли да не осећају никакав мирис. (Међу њима је била и моја православна кума Српкиња4

Теме броја

налепљена на дрвену позадину (каширана икона), произведена, претпостављам, у фабрици црквених производа ,,Софрино“ у близини Москве. То је верна копија Монтреалске мироточиве Иверске иконе Пресвете Богородице – иконе о којој се старао и чији је чувар био преподобни мученик брат Јосиф (Хозе) Муњоз.2 То је мала икона, димензија отприлике 17,5 х 22,5 цм и око 2,5 цм дебљине. Икону ми је поклонио наш парохијски свештеник о. Анатол Лиовин3 на мој имендан 1997. године. Рекао је да ју је купио у црквеној књижари у Торонту приликом прославе обележавања педесетогошњице оснивања парохије у којој је одрастао. Иконе произведене у ,,Софрину“ препознатљивог су стила са предивном ризом (или ,,окладом“ на руском, pukamiso на грчком језику) урађеној у сито-штампи и уграђеном у икону. Иконе се овако израђују да би они који не могу да приуште лепе али врло скупе иконе могли да купе нешто једнако лепо из ,,Софрина“ за мање новца. 2) Друга икона је ручно насликана икона у облику крста која приказује Распеће Господа Ису-

4) Српска православна заједница на Хавајима данас броји око 40-ак породица и стално се умножава. Први Срби су се доселили пре 50 година на Хаваје, али не из Србије, већ са запада Америке. Ипак, бројнија и значајнија досељавања Срба су се десила крајем 80тих и почетком 90-тих година прошлог века и убрзо су се организовали у заједницу, окупљајући се за прославу највећих верских празника и разних добротворних манифестација - последњи пут ради прикупљања помоћи за поплавом угрожена подручја у Србији. Парохија хавајских Срба посвећена је Св. кнезу Лазару, а основао ју је 1990. блаженопочивши епископ жич-

Теме броја

– она такође није могла да осети никакав мирис.) Био сам убеђен да сам све то само умислио. То је било 27. септембра на празник Воздвижења Часног крста. Онда смо се прве недеље октобра жена и ја јако разболели и једне вечери смо пропустили вечерњу службу. Ми ретко пропуштамо црквена богослужења, па смо тако запамтили који је то датум био – 6. октобар (празник Зачећа Св. Јована Крститеља). Око 22.30 те ноћи, радио сам у канцеларији која нам у исто време служи и као кућна капела, у којој се налазио одељак са икона-

ма. Мој мачак је ушетао у канцеларију и почео да њушка около као да је нешто намирисао. Ја нисам осећао никакав мирис. Наставио је да хода према оном делу где се налазе породични реликвијари. Помислио сам колико је то необично, јер он никад није прилазио близу тих реликвијара, некако чудесно би га увек нешто зауставило, премда је радознао мачак. Па ипак, овог пута је стајао на задњим ногама и њушио около како би, претпостављам, открио какав је то мирис. Ја још увек нисам осећао никакав мирис. Кренуо сам према њему да га подигнем када сам осетио миомирис. Био је толико продоран, скоро свепрожимајући. Никада у жики г. Хризостом Столић, тада епископ западноамерички. Више о томе: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/ Srba-ima-i-na-Havajima.lt.html, http://pravoslavlje.spc. rs/broj/963/tekst/misionarska-parohija-svetog-cara-lazarana-havajima/ и на http://www.vesti-online.com/Dijaspora/ drzava/SAD/Vesti/408598/-Aloha--molimo-se-za-Srbiju. (прим.прев.)

воту нисам осетио такав мирис. Нисам могао да објасним зашто нисам осетио овај мирис раније. Било је као да је хиљаду ружа наједном пало у собу. Прекрстио сам се и заштитио Исусовом молитвом. Спустио сам мачка и кренуо да погледам иконе. Признајем да сам се плашио да погледам у иконе близу реликвијара. На крају сам стигао до иконе у облику крста и приметио да је она кап мира код Христове ране на ребрима још увек била осушена и у делићу секунде мало сам повратио прибраност док је мирис ружа постајао све интензивнији. Онда сам погледао доле и шака ми је била мокра – то је било миро. Како је доспело ту? Икона је била сува. Или није? Тада сам приметио да се на левом колену на икони нашег Господа образује кап мира управо пред мојим очима. Онда сам позвао супругу. Дотрчала је и када сам је питао да ли је просула нешто по иконама, рекла је да није. Није им ни била прилазила. Показао сам јој икону. Била је у шоку. Рекао сам јој да је мирис исувише јак. ,,Помози ми да прегледам остале иконе.“ И тако смо заједно тражили извор миомириса. У канцеларији сам имао два ормара са полицама за књиге на којима су на врху стајале иконе. Стајао сам на врховима прстију како бих дохватио иконе на врху полица. Моја жена је радила исто. Коначно сам дохватио Иверску икону коју ми је поклонио отац Анатол. Била је потпуно мокра. А онда се мирис појачао. Сада је и моја супруга осећала мирис. Због оних који не познају моју супругу, морам да појасним да је њено чуло мириса врло ограничено; она може да осети само мирисе лимунастог воћа. Уплашили смо се обоје. Питали смо једно друго да ли смо недавно брисали или помазивали иконе нечим и обоје смо одговорили да нисмо. ,,Шта се ово дешава?“, питао сам се. Вратио сам иконе назад на место и фотографисали смо их неколико пута дигиталним фотоапаратом. Онда сам прочитао Акатист Пресветој Богородици у част њене Иверске иконе и отишао на спавање, тј. барем сам покушао да заспим. Сутрадан, у недељу 7. октобра, након доста дискутовања о томе шта нам је чинити, оставили смо иконе код куће и отишли у цркву. Након Литургије разговарали смо са нашом кумом која нас је упутила да сместа разговарамо са свеште-

5) У новембру 2007. године, капелу Руске заграничне цркве посвећену Иверској икони Пресв. Богородице посетио је епископ СПЦ западноамерички г. Максим, а икона је мироточила све време током Свете архијерејске Литургије. На Литургији су саслуживали о. Анатол Лиовин, као домаћин, и о. Блашко Параклис, администратор српске пархије Св. Кнеза Лазара на Хавајима. Више о овој посети: http://serbianorthodoxnews.blogspot.

ја и још једна особа били задужени за чишћење и спремање. Док смо спремали цркву нисмо могли да одвојимо поглед од мироточивих икона које су полако испуштале миро све време док смо ми радили. Мирис ружа био је изразито продоран. Изгледа да су иконе испуштале јак миомирис ружа. Чинило се да икона Мајке Божје више мирише ,,на руже“ од осталих икона, а крст је мирисао некако ароматичније. Не могу то да објасним. Док смо спремали цркву, наши кумови су дошли да виде иконе. Мало људи је могло да сачека вечерњу службу тог дана. Кума ми је касније рекла да је она ,,неверни Тома“ и да није могла да поверује док се није и лично уверила. Разумљиво. Она није увидела да су иконе заправо мироточиле док смо ми спремали. (Оне не мироточе непрестано.) Поклонила се Часном крсту и целивала стопала нашег Господа када су јој се уста испунила позамашном количином мира. Попут апостола Томе који је ставио прсте у Христове ране на шакама и ребрима, тако је и она ставила уста у Свето миро, на место где нисмо очекивали да има мира! Нисам могао да се уздржим од смеха. Следећег дана, у недељу 14. октобра, прослављали смо празник Покрова Пресвете Богородице, а отац Анатол је народу обзнанио шта се дешава са иконама. Иконе су изобилно мироточиле; било је довољно мира за све. Од тада су

Теме броја

ником. Испричали смо оцу Анатолу шта се догодило. Пажљиво нас је саслушао и рекао: ,,Донесите иконе у цркву!“ Договорили смо се са њим да донесемо иконе у цркву следеће среде, 10. октобра. Све време до те среде, иконе су наставиле да точе миро. Сакупљао сам миро ватом и молио се пред иконама за своју сестру која је била болесна и за још неколико људи. /напомена оца Анатола: Следећег дана, његова сестра је назвала свог оца и рекла да њен доктор не може да објасни како се њен панкреас, који је потпуно био престао да функционише, опоравио и вратио у нормално стање, као и то да је њен дијабетес под контролом./ Једва смо чекали среду. У среду, 10. октобра, донели смо иконе у цркву и поставили их на два сталка за иконе насред цркве. Отац Анатол их је прегледао и обрисао ватом, а затим почео да служи Акатист Иверској икони. Након акатиста, поново је обрисао иконе и показало се да су мироточиле све време службе. Отац Анатол нам је потврдио да је ово ,,дефинитивно мироточење“ и да је у питању ,,веома чисто миро“. Мирис ружа испуњавао је простор. Питао сам га шта треба да радимо. Замолио нас је да за неко време оставимо иконе у цркви. Нико није знао за ове иконе, тако да су биле безбедне у цркви. Следећа субота, 13. октобар, била је, како се испоставило, ,,дан за спремање цркве“. Спремали смо цркву за предстојеће празнике: славу наше парохије (24. новембра), Божић, посету српског епископа5 итд., па смо тако моја супруга и

com/2007/11/serbian-hierarchal-liturgy-at-russian.html (прим.прев.)

Теме броја

наставиле да мироточе. Многи су долазили да их виде: Руси, Грци, Срби, римокатолици, протестанти. Сви који су приступали иконама осећали су благодат Божју! Било је дана када су биле потпуно суве, док су другим данима бивале прекривене миром. Па ипак, без обзира да ли су мироточиле или не, све време су одавале изузетно јак миомирис ружа. Ваистину велико чудо! Понекад се питам да ли је то неко упозорење. Када се сада враћам на те догађаје, чини се да је ,,откривење“ о овим иконама било главна тема у последње време. ,,Открили смо“ нашим кумовима чињенице о њиховом мирису на празник Воздвижења Часног крста, открили смо да иконе точе миро и показали их нашем свештенику на празник Зачећа Св. Јована Крститеља, који је открио и обзнанио Христа свету. Наш свештеник је објавио у цркви да иконе мироточе на празник Покрова Пресвете Богодорице. То не могу бити случајности! Наша парохија је посвећена оригиналној мироточивој Иверској икони Пресвете Богородице, икони која никада није била на Хавајима. Брат Јосиф је желео да са њом посети Хаваје, али никада није успео. Морам вам признати да ми се понекад чини да су наша православна браћа на копну заборавила нашу малу острвску парохију, нашу малу заједницу. Живећи овде усред Тихог

океана, боримо се да опстанемо као православна парохија. Боримо се да платимо рачуне, да платимо закупнину. Понекад се питам када ћемо имати нашу цркву/храм овде? Да ли нас је Господ заборавио? Да ли ћемо се вечно тако борити за опстанак? Да ли смо нешто згрешили? ,,Да ли смо Те наљутили, Господе?“ Без обзира да ли су наша свештена браћа и православни верници заборавили на нас или нису, једно је јасно: Пресвета Мајка Божија нас није заборавила. Она нас није напустила и неће нас напустити! Благодаћу ових икона, сада имам наду да ИМА светла на крају тунела. Да ли ћемо бити благословени да имамо свој храм овде или не, заиста није важно; Господ нам је показао да нас није заборавио! А то је све што нам треба. Господ нам говори да је Он стваран! Смемо ли ми да игноришемо ово откривење? Смемо ли да окренемо леђа овом великом чуду? Смемо ли да заборавимо Христа? Нека нам Господ опрости ако се то деси! У љубави Христовој, чтец Нектарије (децембар 2007.)

ДОДАТАК: новембар 2012. Јуна 2008, ,,Хавајска“ мироточива Иверска икона је званично призната од стране Руске пра-

,,истински миомирис светости“. Шта тачно значи појављивање ове иконе – само Господ зна и време ће показати. Међутим, оно што ми знамо то је да нас Бог воли. А то је једино важно...

Молитвено помињање пред иконом и наручивање Светог мира Уколико желите да наручите Свето миро са чудотворне Хавајске Иверске иконе, можете се обратити на доленаведену адресу. Такође, можете послати и списак са именима (живих и упокојених) за молитвено помињање пред иконом; та имена ће бити помињана пред иконом сваке недеље од стране чтеца Нектарија. Листићи са именима за помињање све време се држе испод Свете иконе.

The Iveron Icon 845 Queen Street #102 Honolulu, Hawaii 96813 USA

Такође, миро можете наручити и послати списак за именима за молитвени спомен и на следећу адресу електронске поште: request@orthodoxhawaii.org. Ако шаљете писмо или поруку, молимо вас да наведете на коверти да ли је за оца Анатола Лиовина (Fr. Anatole Lyovin), управитеља парохије, или за чтеца Нектарија (Rdr. Nectarios). Уколико шаљете донацију, молимо вас да наведете да ли је намењена за бригу о икони или је за парохију. Такође бисмо вас љубазно замолили за стрпљење док чекате да стигне Свето миро. До данас је пристигло на хиљаде наруџбина. Све донедавно, миро је сам паковао и слао чтец Нектарије лично, а уз то још непрестано путовао широм света доносећи са собом благослов Свете мироточиве Хавајске Иверске иконе Пресвете Богородице свим православним верницима. Због тога вас молимо за мало стрпљења док чекате на Свето миро.

6) Хавајска чудотворна копија Иверске иконе посетила је Грузију у мају ове године. Древна Иверија је данашња Грузија. (прим.прев.)

Теме броја

вославне заграничне цркве као чудотворна и достојна поклоњења и дат је благослов да путује и посети многобројне цркве и манастире Светог Православља. Изворни ,,власник“ иконе чтец Нектарије именован је од стране Руске православне цркве да буде њен чувар и пратилац, да се стара о њеној безбедности и да брине о овој чудотворној икони Свете Христове Цркве. Благодаћу Божјом, Часни крст је полако престао да непрестано мироточи као што је некада био случај, и сада се то дешава само у посебним приликама током године, а најскорије мироточење било је на Свету Пасху. Утеха верном народу је да овај Часни крст још увек непрекидно емитује предиван и јак миомирис, без обзира да ли истовремено и мироточи или не. Док ,,Хавајска“ чудотворна Иверска икона Богородице путује по свету и доноси благодат различитим крајевима васељене, Часни крст остаје на Хавајима где пружа заштиту вернима и где му се поклањају. Од јуна 2008. године, икона је посетила преко 500 храмова у Северној Америци у свим (канонским) јурисдикцијама и пред њом се поклонило, према проценама, 250.000 људи широм Сједињених Америчких Држава. У многим градовима, Свету икону носе из једне парохије у другу, док се пред њом сво православно свештенство заједно поклања, те тако помаже да се успоставе и исцеле односи између православних верских заједница и да се ојачају и негују везе између сестринских парохија. До сада су упућени позиви да чудотворна икона посети Русију, Грузију6, Украјину, Грчку, Кипар, Јужну Америку, Европу, Свету земљу, Румунију, Свету гору и Србију. Многобројна чуда се приписују Богородици која делује кроз ову ,,скромну иконицу“, а сведочанства о чудима се још увек прикупљају и заиста их је велики број. Телесна и духовна исцељења укључују исцељења од слепила и очних болести, од рака, демонске поседнутости, парализе, болести бубрега, хроничних болова и изнурујућих вируса. Међутим, где год ова Света икона борави, благодат Господа нашег Исуса Христа и Његове Пресвете Мајке изобилује. Људи коментаришу да се само стојећи у њеном присуству већ осећа изобиље љубави и радости. То је заиста неописив осећај. Толико смо благословени што је Господ показао Своју љубав према нама дајући нам овај мали предокушај онога што Светитељи називају

Са енглеског превела Александра Стојановић (преузето са: http://orthodoxhawaii.org/icons.html http://orthodoxhawaii.org/icons.html)

Теме броја

PASHA

О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости и Логосе Божији и Сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом У незалазни дан Царства Твога.

Реч пасха потиче из арамејског pashâ и јеврејског pèsah (гл. pasah) и може да значи „извршавам ритуални плес око жртве“ (3.Цар.18.26), а у преносном смислу значи бежим, прелазим, ослобађам се. Пасха у Старом Завету је пролаз Јахвеов, Који је прошао изнад кућа Израиљаца, док је походио куће Египћана (Изл.12: погубљење првенаца, крв на довратницима и почетак изласка из египатског ропства). Све ово је било праобраз новозаветне Пасхе, Која је Христос. На Тајној Вечери Христос је узео Хлеб, заблагодарио Господу, преломио Хлеб и дао Га Својим Ученицима, рекавши им да Га једу, јер је то Тело Његово. Затим је узео Чашу, заблагодарио Господу и дао Ученицима, рекавши им да из Ње пију, јер је то Крв Његова Новог Завета. У Његовом Телу и Крви успостављен је Нови Завет. Христос је Нова Пасха, новозаветна Пасха, чије старозаветне праобрасце налазимо у концепту литургијске праксе Књиге Левитске и Књиге Поновљених Закона, која показује прелазак и развој ка централизацији богослужења Јахвеу у главном светилишту у Јерусалиму (Понз.12.8-12. 18.1-8), као тип заједничке службе: убијање жртвоване животиње (теле, говедо, јагње), сечење на различите делове, спаљивање на олтару, заповест да се поједе од стране свештеника (левита) и приносилаца жртве као свети и свештени обед или благодарење (Лев.1. 6.16.26. Изл.29.36-44). Овај обед спаја све заједно свештенике, народ, приносиоце жртве и сви стога имају учешћа у жртви (види Лев.3.7-11). Са крвљу се шкропи, а маст се спаљује на олтару (Изл.24.8. Лев.1.8.1112. 3.2-5.9-11.14-17). Крв је симбол живота и зато се са њом прска олтар и забрањује се строго да се крв једе (Лев. 1.5; Понз.12.16.23-24). Крвна жртва (јевр. zebah), која укључује свештени обед, је термин који се примењује на пасхалну жртву.

Кратак поглед на Стари Завет је довољан да нас увери о васељенском значају жртве, која повезује целу свештену историју Старог и Новог Завета (види: првобитно човечанство Пост.8.20; Аврамов завет са Богом и Исакова жртва Пост.15. 22.115; Мојсијева жртва Изл. 5.3; епоха Судија и Ца-

рева Суд. 20.26. 3.Цар.8.64; поствавилонско ропство Јез.3.1-6). Жртва одређује живот појединца и заједнице. Жртва изражава личну и колективну побожност. У Старом Завету Пасха је сећање на излазак Јевреја из египатског ропства. Окупља верне у Јерусалим да жртвују и једу пасхално јагње. Према томе, старозаветна Пасха је праобразац новозаветне пасхалне Жртве, Која је Христос и своје испуњење налази у пасхалној Тајни Новог Завета.

тога Духа са циљем да се све возглави (Еф.1.10) и учлани у Тело Христа Богочовека, и тако све обожи и дође у непропадљивост, нетрулежност и бесмртност. Сав живот Цркве, у свим њеним богочовечанским димензијама и правцима, прожет је пасхалном литургијском Тајном Христовом. То је пасхално искуство Цркве, у којем се Христос назива и поје као Нова Пасха. У овом изразу садржан је и смисао Његове Личности: Спаситељ, Оваплоћени Логос Очев, Богочовек, Који Својим Страдањем и Васкрсењем као саборна личност сједињује у Себи сву Цркву, сав род људски и сву творевину Божију. Он је испуњење свих праобраза Старог Завета, испуњење смисла историје и свега створеног. Пасха је спасење, прелазак из овог трулежног света у Есхатон, у Вечно Царство Његово. Ово стање нетрулежности предокушавамо на Св. Литургији, у којој нам Христос даје на дар Своје Сопствено Тело и Крв, као Жртву Љубави и сједињења са нама. Својом самоличном Прагматијом, тј. домостројем спасења, Сâм Собом и на Себи, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, Христос остварује у Себи и кроз Себе – као Првосвештеник и Јагње Пасхално, као Жртвеник и Жртва, као Храна и Пиће бесмртности, као Онај Који освећује и Који се освећује, Који приноси и Који се приноси, као Тајноводствени Богочовек – Заједницу Тела Свога, тј. Цркву, Која је, по речима Ап. Павла, „пуноћа Онога Који све испуњава у свему“ (Еф.1.23), да бисмо се ми телесно и духовно испунили у Њему, Који је Глава Цркве и свих и свега (Еф.1.22. Кол.2.9-10). Пасхална Тајна не окончава се са Смрћу и Васкрсењем Господњим. Пасха нас припрема за онај коначни и крајњи прелазак, за Будући век, који долази у Сили. Пасха тако задобија есхатолошку димензију. Заправо, Пасха не значи само Тајна Смрти и Васкрсења Христовог, Тајну Свете Литургије, већ такође значи Небеска Гозба, према којој се сви крећемо. Реч је о есхатолошкој пуноћи Откривења Божијег, које ће се тек збити, али коју предокушавамо на пасхалној Тајни Свете Литургије. Дакле, Онај Који беше (Јн.1.1), Онај Који јесте (Изл.3.14. Јн.8.24. 13.19. 18.5) и Онај Који ће доћи (Отк.22.20), Слово и Премудрост Божија, Својом пасхалном Жртвом ствара све ново (Јн.1.1-18. Отк.21.5) и Својим Другим славним доласком сабраће нас у Себи и кроз Себе на пасхално-есхатолошку гозбу Будућег Царства, коме неће бити краја. ђакон Саша Станојевић, докторант Богословског факултета у Атини

Теме броја

Старозаветна Пасха има есхатолошко усмерење ка Новом Завету и предизображава типолошки ново стварање у Христу (Ис.65.17). Пасха се на тај начин најстварније повезује са стварањем и обожењем, са очишћењем и искупљењем. Хришћанска Пасха уједињује у најтешњу заједницу верни род са Исусом Месијом, Који је истинско Јагње Божије и Који је Помазаник Јахвеов (Ис.61.1. Лк.4.17-21). Њега, Месију, Бог шаље у свет као Свог Опуномоћеника да изврши спасење света и људског рода (Ис.11.19), Кога тајинствено очекујемо на пасхалном и свештеном обеду Цркве. Према описима из Јеванђеља, током пасхалног периода, Христос изговара речи и чини дела, која мењају смисао старозаветне Пасхе: 1) пасхално умножење Хлеба (Лк.9.12-17), које ће постати Тело Његово, а Које ће Он принети као Жртву „за спасење света“ (Јн.6.51); 2). На јудејску Пасху, Исус улази у јерусалимски Храм, кад истерује из Храма трговце и најављује васкрсење Свога Тела (Јн.2.13-23). Он је Нови Храм и уводи нас у Светињу над Светињама Својом пасхалном Жртвом, у „дом Оца Свога“ (Јн.2.16. Лк.2.49; 3). И изнад свега, Пасха Новог Јагњета, кад Исус заузима место пасхалног клања из Старог Завета и испуњава старозаветне праобразе пасхалне жртве и установљава нову пасхалну вечеру. Остварује и испуњава старозаветни праобраз изласка из египатског ропства, који је стога био тип или сенка преласка из света, који лежи у греху, у Царство Оца Његовог (Јн.13.1). Последња Исусова вечера са Ученицима, која се десила пред јудејску Пасху, унутар јерусалимских зидова, је једна нова пасхална Вечера. Христос установљава Тајну Свете Литургије као пасхалне Вечере. Он даје да се једе Тело Његово и да се пије Крв Његова, која се излива за живот света (Мк.14.22-24). Његова Смрт на Крсту је истинска пасхална Жртва, а Он је ново Јагње Божије, Које се даје за спасење света и људског рода, јер Његовом Крвљу спирају се греси. Он је њоме стекао Цркву Своју, Невесту Јагњетову (Отк.21.9), царско свештенство, род изабрани. Пасха чини верне (Цркву) учесницима Смрти и Васкрсења Христовог, Који нас је ослободио од робовања смрти и греху и превео нас из трулежног и пропадљивог у нетрулежни и бесмртни живот, у коме нема туге, бола и уздисања. У 1.Кор.5.7 Апостол Павле каже „јер и Пасха наша Христос, жртвова се за нас“. Сва твар и све што је створено, небо и земља, све се освећује и приноси Богу као пасхални дар захвалности Цркве Његове, и на све се низводи благодат Све-

Теме броја

STOPEDESET GODINA OD RO\EWA BRANISLAVA NU[I]A

Ове године се навршава стопедесет година од рођења великог писца Бранислава Нушића (1864-1938). Он је у Аутобиографији изразио неповерење да ће се писати његове биографије. Сопствена скромност га је навела да погреши, јер је мноштво биографских и критичких осврта на његов живот и дело написано, и даље се пише. Поменућемо и препоручити текст Светог Јустина Ћелијског „Мала воштаница на гробу великог пријатеља“, објављен у зборнику Сетве и жетве.. У знак спомена на великог књижевника за читаоце Жичког благовесника издвајамо текст његовог Књижевног текоји сведостамента чи о важности заједничког деловања.

Књижевни тестамент „Спор је темпо којим ми корачамо у племенитој тежњи да се уврстимо у редове кулкул туром и напретком далеко измаизма клих народа, спор је темпо да ми у блиској, па можда и у далекој будућности не можемо догледогле дати остварење тих својих тежњи. Не лежи узрок томе у недостатку духа, недостатку духовних моћи наших, већ у тежњама и материјалним и моралним приликама и условима под којима се наша млада култура развија. Културни изрази, културни покрети, прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда;

носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле градитељи културе, код нас су мал’те не излишни људи, чак толико излишни да се њихова реч реша одстрањује чак и кад се решава о најважнијим културним питањима. Сем тога, млада култура као и млада биљка за свој развој и процват тражи ат атмосферу зрачнију, но што је ова коју јој наше поднебље нуди. Под нашим тако че често мутним поднебљем, млада се биљка не може да развије у стабло, нити да дâ пуну цват, као што ни духовно стваралаштво не може доћи до пунога изражаја, те стога многа реч остаје недоречена, многа мисао можда неисказана. Многи ток пресушује на самоме извору своме или бар не даје све изобиље своје духовне моћи. Ма колико снажан духом, појединац није ка кадар ни својим напорима ни евентуалним својим личним успе успесима, да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духов духовне вредности у нашој среди средини, и моћи ће да им обезбеде значај који оне имају у раз развитку једног културног мла младог друштва“. приредио за Жички благовесник јереј Александар Р. Јевтић

O JEDNOM PISMU MIROSLAVU KRLE@I

Господине Крлежа, у четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из 1916., 1919., 1920., 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански Цигани, каква ли срамота!“. На истој страни на дну кажете: „Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на

међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански Цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“. Пошто се ове гадне рјечи, г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности: 1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода или зашто се бар једном реченицом не оградите? 3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине – „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било, г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви Цигани“? 7. Сматрате ли Ви, г. Крлежа, да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим Циганима“ и „багром за вјешала“? 8. Ви сте, г. Крлежа, сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера „Јосип Броз Тито“, у којој на страни 81, под примједбом „Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог свет-

Теме броја

Писмо Аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи, из 1954. године, чека већ 58 година да буде објављено, као и дивна слика писца који је био краљев официр, једно време и на служби у Краљевој гарди у Дворцу на Дедињу. Пишчев унук, Душан Бабац, га је „Печату“ доставио, с напоменом: „Ових дана је мој отац сређивао документацију свога оца, наишао је на ово писмо упућено Крлежи. Писмо никада није објављено, што је и разумљиво, с обзиром на време када је настало“.

Теме броја

ског рата“, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1 247 000 жртава, то јест, 28 одсто од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас, г. Крлежа, јесу ли 1 247 000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви Цигани“?

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника. Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“. Нови бечки „Greie Presse“, најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“. Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски

војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“. Немачки лист „Godlische Rundshau“, од 1917. године, пише: „Војска малене Краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу умногоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју „Велике Србије“, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“. Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“. Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“. Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције „слобода, братство и једнакост“ није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и живот. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо

позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви Цигани“? Потребно је, г. Крлежа, да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао, када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор у вези са питањем „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа, и то књижевник, назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим Циганином“. Осим тога, да ли сте се, г. Крлежа, упитали откуда то да за време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 Југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви Циганин“ и да би га требало истребити? Да завршим ово моје отворено писмо речима: Не заборавите, г. Крлежа, да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили.

Теме броја

међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Светог Саву још у XIII веку, кога на данашњи дан прослављамо“. Руски научник Мељуков, том приликом о Светом Сави је рекао између осталог и ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“. Јапански професор Медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског „Црвеног крста“ у Паризу, рекао је у свом говору о Светом Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо и на то мало љубоморни“. Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо, сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне. Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском Парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог, али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у Парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању. На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб, него роб!“. Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим Циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу. А сада, г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није

приредио Павле М. Бабац

Из ризнице Жичке епархије

MONA[KA [KOLA

Монашка школа, за коју се показало интересовање још крајем XIX, отворена је у манастиру Раковици код Београда 1906. године. У ту школу примани су манастирски ђаци (искушеници) од четрнаест до осамнаест година. Трајала је четири године и давала је неопходна богословска и привредна знања.

За време ратова од 1912. до 1918. године, школа прекида рад и поново је отворена 20. марта 1922. Примала је годишње по двадесет ђака са четири разреда основне школе, колико је тада и трајала основна школа, а који не могу бити млађи од седамнаест година. Монашка школа за српске манастире у Румунији отворена је у манастиру Бездину код Темишвара 31. октобра 1922. године. За издржавање

те школе, по наређењу епархијских епископа, давали су годишње прилоге сви манастири, поготову они који су у тој школи имали своје ђаке.1 Монашка школа у Раковици није била дугог века. Одлуком Светог архијерејског синода премештена је 1932. године у манастир Високе Дечане. Тамо је неколико генерација завршило ту школу као четвороразредну. За време Другог светског рата, и Богословија у Призрену и Монашка школа, престале су са радом. Међутим, одмах после рата показала се потреба за обема школама. Због тешких околности под којима се Црква после рата налазила, због нове комунистичке власти, као и због страдања наставничког кадра за време рата, тек после око петнаест година (1961/1962) дошло се до дозволе и могућности да се одлуком Светог архијерејског синода отвори Монашка школа у виду једногодишњег курса у манастиру Преображењу, у Овчару. Од краја рата до тога времена, на потребу оснивања монашке школе указивало је, а ту потребу и појечавало, ново братство манастира Раче, које се формирало 1949. године по благослову Епископа Валеријана, администратора Жичке епархије, на челу са игуманом благовештењским оцем Василијем Домановићем и игуманом вујанским оцем Јулијаном Кнежевићем. У том братству су се налазили и дипломирани теолог, тада јерођакон, а затим, од 1954, јеромонах Павле Стојчевић, потоњи Патријарх српски, као и тадашњи троношки архимандрит отац Антоније Ђурђевић. То братство је било у могућности да сакупи у Рачи десетак младића, манастирских искушеника, што је у том безнадежном времену за манастире било право освежење и будило наду да се и под таквим условима може нешто радити. Да би такво младо братство од око петнаестак чланова могло што боље напредовати у монашком животу и образовању, управа манастира је, по благослову Епископа Валеријана, ангажовала јерођакона Павла да одржава рачанским искушеницима и младим монасима незваничну наставу из Светог пис1) Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, urednik Stanoje Stanojević, Zagreb 1925-1929, knj. II, 868-869.

где је та школа била Хаџи-Мелентију и многим другим монасима кроз векове? Њихова је школа била будак и Часловац. Из Часловца се учило основној писмености и молитви, а с будаком и мотиком морало се радити да би се живело. Такав систем манастирског школовања био је кроз векове, што је и Вуку Караџићу било врло добро познато.“ Када су власти виделе да им није добар тај метод за растурање рачанског братства, променили су план, па су на манастир Рачу удариле несразмерно велики порез на имовину, од 75 000 подигли су га на 350 000 динара. Тако се цело манастирско братство претворило у аргате за порез држави. Ради тога почели су се бавити и занатством, па су од куваног и огуљеног прућа плели корпе, столице и друге лепе предмете. Производили су и расну стоку, живину, хибридни кукуруз, који се у то време појавио.

Из ризнице Жичке епархије

ма, литургике, црквеног појања и других предмета, слично програму Монашке школе. Тако је братство манастира Раче нагло узнапредовало, како у бројном и духовном, тако и у економском погледу. То је засметало месној власти у Бајиној Башти, а посебно ОЗНИ, односно УДБИ. Зато су на саслушање позвани игуман манастира отац Јулијан и предавач јерођакон отац Павле. Стављено им је на терет то што су се, „противно закону“ тадашњем, усудили да окупе у манастиру толике младе људе „и израбљују њихову радну снагу, а нису плаћени ни осигурани“. Када су им у ОЗНИ игуман Јулијан и архиђакон Павле објаснили да то нису никакви радници већ манастирски ђаци-искушеници, поставили су им из ОЗНЕ друго питање: „А где вам је школа, програм и наставници, као и дозвола од државе?“ Тада су им ови рачански духовни оци рекли: „А

Из ризнице Жичке епархије

Извесно време братство се на овај начин борило, а када се уморило и када су монаси почели да побољевају, дошло је и до постепеног незадовољства и растурања или преласка у друге манастире. Тада је нови жички епископ Василије Костић то братство из Раче преместио у Студеницу, а у Преображењу је 1961. године синодском одлуком и његовим заузимањем отворена Монашка школа. За управника Монашке школе у Преображењу постављен је протосинђел Десимир (Влатковић), професор Београдске богословије. Наставници су били прота Миливоје Маричић, прота Новица Милићевић и игуман тројички Иринеј Васиљевић. Извесно време предавао је професор Младомир Тодоровић, као и други. Игуман Евстатије (Ракић), старешина манастира Преображења, био је духовник и школе и братства у манастиру. Епархијски архијереј Василије Костић водио је надзор над радом школе. Прва генерација Монашке школе завршила је школску годину 1961/62. године. Друга генерација завршила је школску годину 1963/64. године. Затим је дошло до кратке паузе, а онда је Монашка школа премештена у Острог, у Црној Гори. Овде прилажемо и фотографије наставника и ученика Монашке школе у Преображењу. Прва школска година 1961/62

ПРВИ РЕД, одоздо с лева на десно: игуман Евстатије Ракић, духовник Епископ жички Василије протосинђел Десимир Влатковић, управник монашке школе ДРУГИ РЕД: Григорије Марковић, јеромонах Василије Мандић, јеромонах Сава Николић, јеромонах Игуман Иринеј Васиљевић, предавач Прота Миливоје Маричић, професор Мирон Вукомановић, јеромонах Венијамин Мићић, јеромонах Марко Калањ, јеромонах Николај Марунић,монах ТРЕЋИ РЕД Славко Марунић Исаија Иваз Милош Квргић

Друга школска 1963/64. година ПРВИ РЕД, одоздо с лева на десно седе: Новица Милићевић, прота, предавач Игуман Евстатије, духовник Епископ жички Василије Десимир Влатковић, протосинђел, управник монашке школе прота Миливоје Маричић, професор Младомир Тодоровић, професор богословије ДРУГИ РЕД: Бранко Ђукановић, ученик Бранивој Милошевић, ученик Љубиша Благојевић, ученик Методије Лазић, монах Николај Зечевић, монах Григорије Јефтенић, јеромонах, из Гомионице Гаврило Вучковић, монах Раде Савичић Љубомир Зарић Чедомир Јовановић ТРЕЋИ РЕД Миливоје Топич, ученик Монах Рафаило, ученик Љубомир Митић, ученик Ђорђе Ђокић, ученик (сада Епископ канадски Георгије) Ново Краставчић, ученик Таква школа у манастиру Преображењу била је активна од 1961 до 1964. године. Затим је школске 1966/1967. године, по благослову Светог архијерејског синода, премештена у Црну Гору, у манастир Острог, као повољније место. Следеће, школске 1967/1968. године, та двогодишња школа је имала нешто више од 40 ученика. Систем рада био је исти као у богословијама, само са мање предмета. Изостављени су језици, изузев српског и црквенословенског, као и апологетика, философија и још неки предмети. Остали предмети су држани по методским јединицама, као у богословијама. Уведено је изучавање историје монаштва као хришћанске животне философије, предмет из пољопривреде, као и практичан рад у баштама, на економији, сађење и калемљење воћа, младих борова... Управник Монашке школе био је професор протосинђел Десимир Влатковић, а наставници јеромонах Зосима Ивановић и јеромонах Јован Радосављевић.

Епископ бачки), јеромонах Зосима Ивановић и Мираш Дедејић. Претварањем основне четвороразредне школе и мале матуре у осмогодишње основно образовање, знатно се смањио прилив ученика у Монашку школу, јер је порасло интересовање за похађањем и учењем богословије. Зато је Свети архијерејски синод професора јеромонаха Иринеја Гавриловића, управника Монашке школе, следеће године вратио у Призренску богословију, где је, недуго затим, постао и ректор. Јеромонах Иринеј Буловић је био разрешен и упућен на постдипломске студије у Грчку, у Атину. Мираш је такође разрешен и отишао је у Рим на специјализацију, а синђел Зосима Ивановић је остао сâм као управник и предавач у Монашкој школи са неколико ученика. Колико је ова Монашка школа, тих првих година, док је имала добар прилив ученика, била продуктивна и успешна, може се најбоље видети по раду и успеху самих ученика. Од већег броја одличних ђака, после даљег школовања и студија, четворица су постали епископи Српске православне Цркве. То су Јован (мирски такође Јован) Младеновић и Георгије (Ђорђе) Ђокић – заједно

су седели као ученици у клупи, Милутин (Михаило) Кнежевић – седео је негде испред њих, а Доситеј (Деспот) Мотика који је седео у првој или другој клупи. Од њих се још тада, по њиховом владању и раду, могло пуно очекивати. Њихов тадашњи колега, млађи једну годину, био је и ученик Радован Биговић, касније ставрофорни протојереј, доктор богословља и професор нашег Богословског факултета. Из генерација те монашке школе изашло је и више монаха, игумана и свештеника. У новембру 1974. године, управник Монашке школе синђел Зосим Ивановић се разболео и умро после операције од малигног тумора у глави. На његово место Свети архијерејски синод је поставио јеромонаха Јована Радосављевића, који се вратио из Атине са постдипломских студија и примио је дужност о Светом Ваведењу 1974. године управника Монашке школе. Због малог броја ученика и неодговарајућих услова за даљи рад, Свети архијерејски синод преместио је Монашку школу 1977. године у манастир Крку, где је постојала Богословија. Иако је тамо било бољих услова, пошто су наставници Богословије могли помоћи у предавањима и нормализацији рада, Монашка школа је убрзо престала са радом, јер су се преостали ученици, жељни солиднијег учења и знања, преквалификовали и уписали у богословију или су се почели бавити другим послом. На тај начин, Монашка школа је престала са радом већ школске 1977/1978. године. Школске књиге за наставу, архива и документа Монашке школе из Острога су пренесени у манастир Крку. Скромна школска библиотека је остала у школској згради на располагању манастиру Острогу. Вршилац дужности управника Монашке школе јеромонах Јован Радосављевић постављен је за наставника богословије у манастиру Крки.

Из ризнице Жичке епархије

Школске 1968/1969. године управник монашке школе био је професор јеромонах Иринеј Гавриловић (садашњи Патријарх српски), а наставници јеромонах Иринеј Буловић (садашњи

Архимандрит Јован Радосављевић

Из живота епархије

БЕСЕДА ЈЕРЕЈА СЛОБОДАНА ЈАКОВЉЕВИЋА НА ОТВАРАЊУ ИЗЛОЖБЕ О СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ, 25. МАЈА У ПАРОХИЈСКОМ ДОМУ ЦРКВЕ ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ЧАЧКУ

Часни оци, часно монаштво, драга браћо и сестре, господо хришћанска, Христос васкрсе! Велика ми је част и благослов да могу да вам представим изложбу под називом „Љубав најдужа молитва“ у склопу дана посвећених Светом владици Николају, а као најава похода његових чесних моштију у наш град 1. јуна. О Николају је штошта речено и написано. Можда најмање о његовој светости. Ми православни знамо да светост није тек – праведност, већ таква висина праведности при којој су људи у толикој мери испуњени благодаћу Божјом да се она од њих излива и на оне који опште са њима. Потврда тога је и ово усхићење које осећамо чекајући његове Свете мошти. Зашто је то тако? Одговор нам даје сам Свети владика, када пишући о oхридским Светитељима и набрајајући пештере, испоснице, мошти, утвари, стене, изворе, дрво, платно на коме је њихов лик изображен, изводи кључни теолoшки закључак зашто су ове ствари предмет посебног поштовања: „Све је ово освештано светошћу њихове душе, која је стајала у најтешњој вези са Живим и Светим Богом.“ Тако је и са свим стварима везаним за његов живот. То је зато што је сав живот Владике Николаја од почетка до краја био христоцентричан. Николај није био кабинетски или академски теолог, каквих је данас и превише, и којима управо тај академизам смета да буду истински теолози. Свети владика је теолог опита и искуства. Он говори оно што чује и види, и у искуству вере доживљава. Зато његово богословље јесте оригинално стваралаштво. О његовом животу је заиста доста написано. Ми ћемо само приметити да је, као и некад, и данас често оспораван, оптуживан за фашизам и антисемеитизам, исмеван, затваран, али од народа увек вољен... Ваљда је такав живот сваког Светитеља. Почетком двадесетог века извор вере у српском народу је готово пресушио. Нико то није тако дубоко доживео, ту кризу вере, тај индиферентизам као млади Николај Велимировић. Зато он громовито проповеда, живо прати не само оно што се код његовог народа догађа, него и религиозна збивања, друштвено-социјални контекст тадашње Европе и света, али и научна истраживања те епо-

хе. Путује и мисионари по свету. Обнавља манастире, између осталих и нашу овчарско-кабларску Свету Гору, обнавља монаштво, обнавља веру у народу, ствара богомољачке покрете који дају то монаштво и, у крајњој линији, касније владике.

Зато је и ова изложба данас пред вама. Мали принос за све оно што је он учинио у овој епархији, па и у овом граду у коме је, као што је познато, једно време и столовао. У почетку смо замислили да овај догађај буде само изложба фотографија, међутим, многоструко смо га обогатили. Најпре, имамо 26 фотографија из живота Светог владике Николаја, које прате његов живот од студирања у Берну преко столовања Охридскобитољском и Жичком епархијом па до изгнанаства, смрти и проглашења за Светитеља. Ту има

ку у два наврата, као епископ жички 1919-1920. и као администратор поменуте епархије 1933-1934. У осталим витринама су материјали који у некој тачки владику повезују са Чачком, или су просто занимљива сведочанства из његовог живота. Ту су молбе представника града Чачка за останак владичанства у граду, предлог епископа Николаја да се и Црквени суд, након пресељења епархије, пресели у Краљево, молба Намесника трнавског Милића Милутиновића Градском поглаварству за обнављање овчарско-кабларских манастира, или молба истог свештеника за ставку у буџету града за одржавање Дечјег хранилишта, које је основао Владика Николај. Затим, везан за ово, до сада невиђен, запис проте из 1938. о канонској посети Владике Николаја Чачку и Дечијем хранилишту. Такође, искористили смо прилику да изложимо

и неке занимљиве ствари из наше ризнице које до сада нису виделе светло дана попут путира, звездице и копља с почетка 19. века и још много тога. Све ово потврђује да је наша црква и ово црквиште исконски извор Православља овог дела Србије, који је увек крсто-васкрсно сведочио Господа. Ова изложба је, као што и сами знате, милосрдног карактера за помоћ потребитим, браћи и сестрама који су страдали на разне начине у скорашњим поплавама. Сасвим је јасно да ми православни хришћани на потоња догађања гледамо као на Божију опомену своме народу. Постмодерно друштво у коме живимо учинило нас је неосетљивим најпре за Христа а затим и за другога. Па ипак сви смо сведочили о духу саборности ових дана, када су људи бринули једни о другима. То нам јасно показује да Господ и кад руши – зида. Руши грађевине људске, а зида заједништво и љубав. Хвала вам свима што сте показали ту љубав самим својим доласком, и на помоћи да другима помогнемо. Као аутор изложбе осећам дужност да се захвалим, пре свега, на позајмљеном мобилијару Народном музеју, Градској библиотеци, затим госпођи Маријани Матовић из Научног одељења библиотеке и графичкомдизајнерском студију „Тригон“, глумцу Братиславу Јанковићу, господину Горану Вељковићу из Крагујевца, који нам је уступио фотографије и нашим вероучитељима. Свима им хвала за њихову несебичну љубав према Цркви коју стално показују, и нека им Господ узврати по њиховим делима. На крају вас позивам да у склопу дана посвећених Светом владици Николају 31. маја у 18 часова дођете на пројекцију документарног филма о његовом животу који је режирао ђакон Ненад Илић, после које ће бити уприличен разговор са архимандритом Јованом Радосављевићем, савремеником Владике Николаја. Изложба је отворена, уживајте у експонатима!

Из живота епархије

више лепих и ретко виђених фотографија, попут оне са Ловћена из 1925., или Николаја са кумчетом; нама занимљивих са освећења данашње цркве у Коњевићима из 1935., или освећења цркве у Бресници итд. Будући да грађе о његовом животу има доста, досетили смо се да у ово укључимо и мултимедијални приказ материјала који нисмо могли да изложимо. Витрине које садрже делове одежди и богослужбених утвари су први пут пред нама. Верујемо да су митре, дикирије и трикирије и саме одежде биле коришћене од стране како владике Јефрема Бојовића тако и Светог Владике Николаја. Познато је да је он столовао у Чач-

Из живота епархије

IZVE[TAJ SA [ESTOG SABRAWA VEROU^ITEQA U MANASTIRU STUDENICI

Вероучитељи Епархије жичке су и ову школску годину завршили традиционалним саборовањем у манастиру Студеници. Овогодишње, шесто, састајање било је обогаћено и једним акредитованим семинаром и предавањем професора Бошка Миливоновића са Учитељског факултета у Лепосавићу.

Првог радног дана, у суботу 14. јуна, одржан је стручни семинар за вероучитеље: „Коришћење интернета у реализацији верске наставе“. Аутор овог семинара, господин Милош Јелић (вероучитељ из Смедеревске Паланке), током свог излагања упознао је учеснике са личним искуством у коришћењу Интернета и других савремених достигнућа у процесу извођења верске наставе. Предочио је закључке из свог истраживања о Интернету уопште, о његовом коришћењу у настави, и посебно у верској настави. Поред тога, вероучитељи су имали прилику да, уколико већ нису, отворе свој блог на друштвеној мрежи и детаљно се упознају са начином употребе блога ради што ефикаснијег извођења наставе и боље комуникације са децом. Закључак је да је Интер-

нет пожељан и користан у остваривању циљева наставе, те да не сметнемо са ума да „наставника кога рачунар може заменити, треба заменити“. Другог дана, професор Бошко Миловановић одржао је предавање на тему: „Дидактичкометодичка организација часа“, током којег је врло надахнуто говорио о пожељним вештинама за организацију школског часа. Предавач је вешто и духовито представио колико занимљив час може да буде, а да притом не изгуби свој дидактички и методички смисао. Професор је упознао вероучитеље и са литературом која је пожељна за боље извођење часа, а његово излагање је оставило врло добар утисак на све присутне, будући да је дао доста корисних савета који би се успешно могли применити. Наравно, не смемо заборавити да је смисао наших окупљања у студеничком манастиру управо литургијско сабрање у којем смо сви учествовали и које нас је изнова уверило да је сав наш труд смислен само ако „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“. Уосталом, свако заједничко дело добија пуну важност и смисао само ако је запечаћено и литургијским учествовањем у Тајни Христовој.

Ђакон Владимир Малешевић, Бајина Башта

КАНОНСКЕ ПОСЕТЕ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У ЖИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ ОД 2./15. МАРТА 2014. ГОДИНЕ ДО 24. МАЈА/6. ЈУНА 2014. ГОДИНЕ 2./15. март (Свети свештеномученик Теодот Киринејски) У суботу друге седмице Великог поста, Његово Преосвештенство г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у овчарско-кабларском манастиру Вазнесењу. После заједничке трпезе епископ је посетио оближње манастире Благовештење, Никоље, Јовање и Успење, а затим и цркве у Љубићу, Коњевићима и Балуги. 5./18. март (Свети мученик Конон; Преподобни Марко Подвижник) Епископ је служио Свету архијерејску Литургију Пређеосвећених Дарова у Параклису Светог Николаја Жичког у згради Духовног центра у Краљеву, на којој је пререзан славски колач поводом годишњице упокојења Светог Владике Николаја.

9./22. април (Васкрсни уторак) На трећи дан прославе Васкрсења Господњег, владика је служио Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Чачку. 20. април/3. мај (Преп. Теодор Трихина; Преп. Јоасаф Српски; Свети Николај Жички) Поводом прослављања преноса моштију Светог Николаја Жичког, епископ је служио Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у манастиру Жичи. 22. април/5. мај (Преп. Теодор Сикеот; Свети свештеномученик Платон Бањалучки) Епископ је у манастиру Студеници уручио Орден царице Милице госпођи Драгињи Ђурић, председнику Управног одбора банке Интеза. Затим је освештао два црквена стана у граду Рашки.

9./22. март (Светих 40 мученика Севастијских – Младенци)

28. април/11. мај (Свети апостоли Јасон и Сосипатр)

Свету архијерејску Литургију епископ је служио у придворном храму Епископског двора у Краљеву, поводом славе храма.

Свету архијерејску Литургију владика је служио у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Студеници, на којој је јерођакона Арона (Туторића), сабрата овога манастира, рукоположио у чин јеромонаха. Потом је присуствовао симпосиону поводом седамстогодишњице Краљеве цркве у Студеници. У подневним часовима епископ је у цркви Светог Василија Острошког на Берановцу, пред моштима Светих Врачева Козме и Дамјана, служио акатист.

14./27. март (Преподобни Бенедикт Нурсијски) Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у пратњи епископа Јована, посетио је храм Светог Саве и епископски двор у Краљеву, као и резиденцију Патријаршије СПЦ у Врњачкој Бањи, ради договора о реконструкцији. 30. март/12. април (Преподобни Јован Лествичник; Лазарева субота (Врбица)) У поподневним часовима, Његово Преосвештенство г. Јован предводио је литију кроз град Чачак, након које је служена празнична вечерња служба у храму Вазнесења Господњег. 31. март/13. април (Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети) Свету архијерејску Литургију епископ је служио у храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. 8./21. април (Васкрсни понедељак) Владика је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Краљеву.

30. април/13. мај (Свети апостол Јаков Зеведејев) Његово Преосвештенство је служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Студеници, након које је дочекивао епископе наше Цркве и Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја. У 18 часова, Патријарху је одслужена доксологија. 1./14. мај (Свети пророк Јеремија (Преполовљење)) Епикоп Јован је саслуживао на Светој архијерејској Литургији у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Студеници, којом је отпочело овогодишње сабрање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Божанском Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслуживање великог броја архијереја.

15./28. мај (Преподобни Пахомије Велики; Свети Ахилије (Оданије Пасхе) На дан храмовне славе Светог Ахилија, Господин Јован је началствовао Светом архијерејском Литургијом у Ариљу, у току које је чином протојереја одликовао парохе ариљске Мирчету Крупниковића и Драгана Стевића, старешину храма. Празнично бденије владика је служио у храму Вазнесења Господњег у Чачку, где је положио мошти Светог Теофилакта Охридског. 16./29. мај (Вазнесење Господње – Спасовдан) Епископ је поводом храмовне славе и славе града служио Свету архијерејску Литургију у Чачку, на којој је одликовао правом ношења напрсног крста протојереја Сашу Јоловића, архијерејског намесника трнавског, а чином протојереја парохе чачанске Крстивоја Милуновића и Ивана Пауновића, старешину храма. У чин ђакона рукоположио је теолога Ненада Јаковљевића из Краљева и поставио га за парохијског ђакона у Врњачкој Бањи. 19.мај/1.јун (Свети Свештеномученик Патрикије) Поводом доласка моштију Светог Владике Николаја у град Чачак, владика Јован је у поподневним сатима учествовао у литији и служио акатист Српском Златоусту у храму Вазнесења Господњег. 24.мај/6. јун (Преподобни Симеон Дивногорац (Оданије Вазнесења)) Свету архијерејску Литургију епископ је служио у Дому Спасовом у Чачку, на којој је чином протојереја-ставрофора одликовао Станоја Лазаревића, свештеника у пензији и проту Драгана Радојичића, првог пароха у Чукојевцу. Литургији је претходило рукопроизвођење у чин ипођакона г. Дејана Камиџорца, фрескописца из Краљева. Након евхаристијског сабрања, мошти Светог Владике Николаја свечано су испраћене из Чачка, преко овчарских манастира Ваведења, Вазнесења и Преображења у град Крагујевац. приредио ђакон Александар М. Грујовић