Alia Mundi br. 3 (septembar-decembar 2017)

Tragom naslovnice: Sakupljač

SAKUPLJAČ

− asemblaž 40x45cm –

Dawn Adams je britanska multimedijalna umetnica koja je diplomirala na primenjenoj umetnosti. Rođena je 1959. godine u jugoistočnom Londonu. Detinjstvo je provela u blizini otvorenih polja te je bliskost sa prirodom i njenim lepotama kasnije prenela i na svoju umetnost.

Još u mladosti je volela da skuplja različite predmete koje bi usput pronalazila. Tu praksu je nastavila i kasnije kada je „te male dragocenosti“ svog detinjstva i mladalačkih dana počela da aplikuje na svoje umetničke radove, nalazeći im sasvim novu primenu.

Jedno vreme je živela i na Novom Zelandu gde je svoje radove izlagala na samostalnim izložbama. Nakon povratka u Veliku Britaniju, doselila se u grad Bedfordšir gde i danas živi.

U tom gradu je učestvovala na nekoliko kolektivnih izložbi.

Neki njeni radovi se nalaze i u privatnim kolekcijama.

U svom umetničkom radu, Dawn se najviše koncentriše na oslikavanje tekstila i porcelana, štampi na tekstilu, slikanju akrilnom tehnikom, a posebno je posvećena umetničkoj tehnici poznatoj kao asemblaž ili prostorni kolaž. Njeni umetnički radovi pre svega oslikavaju njenu opčinjenost prirodom te predmetima koji su potekli iz prirode ili pak onima koji su nastali veštačkim putem. Vrlo često kombinuje oba elementa i prirodni i veštački, uspostavljajući sasvim novu umetničku realnost. Inspiraciju

pronalazi u sasvim običnim trenucima ili odlomcima iz svakodnevnog života koji bi svakom drugom prošli neopaženo, ali ne i njoj.

Ona svaki trenutak brižljivo čuva u svom sećanju, potom ga transponuje na svoje umetničke radove. Ona je u konstantnoj potrazi za „zaboravljenim ptičjim gnezdom“ što je svojevrsna metafora za izgubljene trenutke koje ona na svojim slikama ili radovima pokušava da oživi.

To je takođe i poziv na dublje promišljanje o prirodi i njenom značaju za ljudski rod. Dawn tako iznova stvara svoja „ptičja gnezda“ i to na porcelanu kao svojevrsno podsećanje na svu krhkost prirode. Kroz recikliranje starih i odbačenih predmeta koji nakon njene kreativne obrade postaju umetnička dela, ona zapravo pokazuje visoku svest o očuvanju prirode i skreće pažnju na to da i umetnost može da doprinese toj plemenitoj ideji.

Umetnica: Dawn Adams

ANA STJELJA

ALIA MUNDI

magazin za kulturnu raznolikost

septembar-decembar 2017 / br. 3

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI REČ

magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017 / br. 3

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici u 3. broju:

Slobodan Tišma (Beograd, Srbija)

Nina Abdul Razzak (Manama, Bahrein)

Nikola Matić (Beograd, Srbija)

Jagoda Kljaić (Glina, Hrvatska)

Nadežda Purić Jovanović (Beograd, Srbija)

Ljiljana Stjelja (Beograd, Srbija)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Dawn Adams (Bedfordshire, England)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/aliamundi

Grafička priprema

Andrijana Vasić

Štampa

Digital Art Company, Beograd

Naslovna strana

Sakupljač, Dawn Adamas

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Ana Stjelja

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

UREDNIKA

REČ UREDNIKA

Dragi čitaoci, Pred vama je treći broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost. Ovim brojem se završava vrlo uzbudljiva, kulturno raznolika i nadasve uspešna godina za projekat „Alia Mundi“. Ovom prilikom se zahvaljujem svim saradnicima.

U trećem i poslednjem broju za 2017. godinu magazin predstavlja Hrvatsko-tursko društvo Rijeka kao vrlo uspešan primer društva koje je tokom svog dugogodišnjeg postojanja radilo na promociji turske kulture. U ovom broju se prisećamo dobitnika NIN-ove nagrade iz 2011. godine, skromnog, a nadahnutog Slobodana Tišme koji zatvara ovogodišnji ciklus intervjua za magazin „Alia Mundi“.

Magazin skreće pažnju na zaboravljenu srpsku vajarku Vukosavu Velimirović koja je svoj globtroterski život ispunila neumornim stvaralaštvom, putovanjima i susretima sa znamenitim ličnostima svoga doba. U ovom broju govorimo o palestinskom kulturnom nasleđu kroz zbirku poezije libanske pesnikinje čiji su koreni u Palestini. Otkrivamo zanimljivu priču o prvoj afro-američkoj pesnikinji Filis Vitli. Govorimo i o značaju koji su imale srpske pravoslavne crkve u BiH za vreme austrougarske uprave. Magazin „Alia Mundi“ čitaoce vodi u Figeres, rodni grad čuvenog slikara Salvadora Dalija. Takođe, skreće pažnju na izuzetno značajnu zbirku poezije Miodraga Pavlovića sa posebnim osvrtom na „Neolitsku Pitiju iz Medvednjaka“. „Alia Mundi“ posvećuje pažnju i očuvanju banijskog dijalekta kao svojevrsne jezičke baštine Srba u Hrvatskoj. O balkanskom nasleđu govori tekst koji nam otkriva staroegipatske i antičke tragove u istočnoj Srbiji. Magazin u novom broju promoviše dokumentarnu emisiju RTS-a „One su pomerale granice“, a takođe obeležava i jubilej zaboravljene romske muzičarke Fevzije Jašarević. Naslovnicu novog broja magazina „Alia Mundi“ krasi umetnički rad engleske umetnice Dawn Adams.

Uživajte u čitanju!

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

SADRŽAJ BROJA

1.

Alia Mundi predstavlja:

Hrvatsko-tursko društvo Rijeka: Turska kuća „di Fiume“

2.

AM intervju:

Slobodan Tišma:

Živim u univerzumu, sam pod zvezdama

3.

Globtroteri

Vukosava Vuka Velimirović:

Kad zavrti globus delija-devojka

4.

Kultura Umetnost Religija

Palestina u srcu:

Riznica raseljenih blaga

Američki san Filis Vitli:

Sloboda otkupljena perom

Iz pravoslavne riznice:

Srpske škole u BiH – apostoli srpske misli

5.

Tragom srpske kulturne baštine

Jezik kao nasleđe:

Ogrlica od banijskih riječi

Neolitska pitija:

Pesma koja spaja mitove

6.

Globus

Figeres:

Magični teatar Salvadora Dalija

Kapija Balkana

Staroegipatski odjeci sa Balkana: Kad je Oziris vladao od Dunava do Indije

7.

1.

2.

6.

4.

RTURSKA KUĆA

„di

Fiume“

ijeka je multikulturalan grad, prepoznatljiv po tome što je uvek cenio različitost, odnosno poštovao činjenicu da su se na njegovom tlu oduvek ukrštale različite kulture. Moto Evropske unije „ujedinjeni u različitosti“ upravo je i moto grada Rijeke i to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. U takvoj sredini i pozitivnoj društvenoj atmosferi bilo je očekivano da se pokrene osnivanje mnogih društava prijateljstva, između ostalih i Hrvatsko-turskog društva Rijeka.

Hrvatsko-tursko društvo (HTD) Rijeka je osnovano 1995. godine. Po osnivanju, Društvo je radilo u sastavu: prof. dr. sc. Ante Simović - predsednik, dipl. oec. Branka Drakula i dipl. Iur. Miroslav Banić - potpredsednici, mr. sc. Esma Halepović Đečević - sekretar i dipl. ing. Tomislav Knežević - blagajnik. Novoizabrano rukovodstvo Društva, svojim brojnim aktivnostima, daje primer mnogim uticajnim i obrazovanim ljudima da se direktno ili indirektno uključe u rad Društva i tako daju svoj doprinos. U početku je ta saradnja bila samo na nivou saradnje raznih preduzeća iz Turske i Hrvatske. Kasnije se te aktivnosti proširuju na saradnju u kulturi, ali i u drugim segmentima društva, a na obostrano zadovoljstvo.

Organizuju se akcije sakupljanja humanitarne pomoći za stradale u razornom zemljotresu koji

je zadesio Tursku 1999. godine, zatim se uspostavljaju brodske veze između Rijeke i Turske. Velikim zalaganjem Društva, 1998. godine se otvara počasni Konzulat Republike Turske u Rijeci, a pokreće se i proces bratimljenja grada Rijeke sa turskim gradom Mersinom što nažalost do sada nikada nije ostvareno. Značajno je napomenuti da je 1997. godine u Zagrebu rukovodstvo Društva bilo pozvano na prijem kod predsednika Republike Turske gospodina Sulejmana Demirela tokom njegove državne posete Republici Hrvatskoj.

Taj događaj govori o važnosti i ugledu koji uživa Hrvatsko-tursko društvo Rijeka. Predstavljanje turske kulture u Hrvatskoj i hrvatske kulture u Turskoj nastavljeno je kroz brojne tribine i predavanja riječkog, zagrebačkog i sarajevskog Univerziteta, a u cilju što boljeg upoznavanja i zbližavanja dva naroda.

Panorama Rijeke

ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: HRVATSKO-TURSKO DRUŠTVO RIJEKA

Godine 2001. vođenje Društva preuzima novoizabrana predsednica Esma Halepović-Đečević. Ona svojim znalačkim radom, velikim požrtvovanjem, a nadasve dobrom organizacijom i kvalitetnim programom, doprinosi velikoj posećenosti predavanja, izložbi i filmskim projekcijama koje organizuje Društvo.

Zahvaljujući njenom predanom radu grad Rijeka je obogatio svoju kulturnu ponudu, a za svoj posvećeni rad, kao i za uspehe koje je postigla u vođenju Društva, Esma Halepović-Đečević je 2013. godine nagrađena prestižnom Godišnjom nagradom Grada Rijeke.

Esma Halepović-Đečević je rođena 1951. godine u Rijeci. Potiče iz bosanske porodice Halepović koja poreklo vodi iz sirijskog grada Halepa (Alepa), od pretka – Hasana Halepa, sina Mehmeda iz vremena pod osmanskom vlašću. Diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Rijeci, a postdiplomske studije završila je u Zagrebu. Specijalista je dermatovenerologije i do penzionisanja je radila kao predavač u Medicinskoj školi u Rijeci. Član je više strukovnih udruženja u zdravstvu, a potpresedni-

ca je Izvršnog odbora Mežlisa Islamske zajednice Rijeka. Kako je sama istakla, preuzimanje vođenja Društva za nju je veliki izazov, ali je sa posebnim zadovoljstvom prihvatila obavezu očuvanja Društva, a oseća i veliku čast što može da dâ svoj mali doprinos. U svom radu se vodi jednim motoom koji glasi: „Naslijediti obavezu, čuvati i sačuvati, voljela bih je ostaviti u naslijeđe onima koji će u budućnosti voditi Hrvatsko-tursko društvo Rijeka“. Od samog preuzimanja predsedničkog mandata Esma Halepović-Đečević imala je intenzivne susrete sa viđenim i značajnim predstavnicima Turske što je doprinelo podizanju ugleda Društva. NjE Burak Ozugergin je posetio Rijeku 2011. godine i tom prilikom se sastao sa predsednicom Društva. Organizovano je predavanje pod naslovom „Kultura kao sredstvo diplomacije u 21. stoleću“. Toga dana je prilikom obilaska „Turske kuće“ u Rijeci, koja je od 1900. do 1918. bila sedište Turskog konzulata, nastala ideja da se kuća obeleži spomen-pločom, i to na hrvatskom i turskom jeziku. Ubrzo je ideja bila realizovana. Postavljanjem spomen-ploče želeo se istaći značaj Turske

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Ambasador Turske Burak Ozugergin sa članovima diplomatskog kora i članovima HTD Rijeka na proslavi u Zagrebu povodom 90. godišnjice Dana Republike Turske

ALIA MUNDI AM PREDSTAVLJA: HRVATSKO-TURSKO DRUŠTVO RIJEKA

kuće kao jedinstvenog arhitektonskog ostvarenja koje svojom neobičnom mešavinom secesije i pseudoorijentalnih uticaja svedoči o multikulturalnoj i multietničkoj Rijeci.

Orijentalni ornamenti na fasadi, prozori orijentalne dekoracije, arabički natpisi, koji predstavljaju redak primer kaligrafske umetnosti čine Tursku kuću jedinstvenim izvorom za istorijske, umetničke i kulturne istraživače. Sâm čin postavljanja spomen-ploče doprinosi stvaranju čvrstih prijateljskih odnosa među narodima i kulturama. Kroz dugi niz godina postojanja Društva, sprovedeno je dosta aktivnosti na planu spajanja dve kulture i to kroz tribine, predavanja i izložbe. Tematski programi vezani za velika književna imena imali su za cilj da riječkoj publici približe knjige prevedene na hrvatski jezik, a vezane za tursku kulturu i istoriju, kao i hrvatske knjige prevedene na turski jezik. Predavanja i predstavljanje knjiga bila su veoma uspešna, o čemu svedoče i reči jedne od članica Društva, Marije Šegote-Novak: „Otkrivali smo riječkoj publici zaboravljene orjentaliste, ugošćavali turske glazbenike i umjetnike, prezentirali istraživanja hrvatskih i inozemnih turkologa. Impresivna je lista imena vrsnih znalaca, predavača i autora kao i institucija iz kojih su na naše programe dolazili ti predavači i autori. Dolazili su kako iz različitih gradova i zemalja (Rijeke, Zagreba, Sarajeva, Beograda, Italije, Turske ) tako i iz različitih institucionalnih okruženja, akademskih, obrazovnih, kulturnih, znanstvenih, religijskih...“ Treba pomenuti neka najznačajnija predavanja, između ostalih preda-

vanje: „Hrvatsko-turski odnosi u Rijeci“ Dr. Sc. Irvin Lukežić, „Hrvatski krajevi u delima turskih pisaca“ Dr. Sc. Muhamed Ždralović, „Istanbul Orhana Pamuka, Ervin Jahić, „Prožimanje kultura u

Osmanskoj Bosni“ prof. Dr. Sc. Ekrem Čaušević, zatim predavanje povodom izlaska hrvatskog prevoda knjige Suraiye Faroqhi „Sultanovi podanici, kultura i svakodnevnica u Osmanskom carstvu“

Dr. Sc. Tatjana Paić-Vukić, predavanje „Začetnik mistične poezije - Junus Emre“ Dr. Sc. Ana Stjelja, predavanja prof. Dr. Sc. Ekrem Čaušević. „Predstavljanje Katedre za turkologiju“, Dr. Sc. Tatjana Paić-Vukić predavanje „Orjentalni rukopis u Hrvatskoj“ i niz drugih značajnih predavanja. Hrvatsko-tursko društvo je u saradnji sa riječkim Art-kinom 2010. godine započelo sa revijom turskog filma, a zahvaljujući turskoj vladi, riječkoj publici su predstavljeni mnogi turski filmovi koji su osvojili brojne nagrade i priznanja. Kroz filmove može se lakše približiti turska kultura, može se bolje upoznati način života ljudi, kako gradskog tako i ruralnog, zatim njihovi običaji i jezik. Ovoj saradnji veliki doprinos dala je i ugledna turska kulturna ustanova Institut „Junus Emre“, koja se kasnije uključila u ciklus prikazivanja turskog filma. Značajno je istaći da je prikazivanje turskih filmova naišlo na veliko interesovanje riječke publike. Veliki broj izložbi koje je Društvo organizovalo kroz dugi niz godina svog postojanja, dokaz je da su članovi Društva prepoznali univerzalnost umetnosti, kao najbolji način razumevanja i komunikacije između dva naroda. Vrlo često su izložbe propratni deo predavanja i prezentacije, kojima

Spomen-ploča na Turskoj kući u Rijeci, ispisana na turskom i hrvatskom jeziku

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

ALIA MUNDI

se nastojalo da se razvije međukulturalni dijalog i prihvatanje različitosti i tolerancije. Treba pomenuti izložbu „Prozor u Tursku“ autorke Mirjane Lončar, umetnice fotografije koja je ovom izložbom kroz vizuru otvorenog prozora dočarala bajkoviti Istanbul. Zatim izložbu fotografija „Turske kuće“, upriličenu povodom promocije monografije koja govori o kući koja je arhitektonsko-umetnički unikat, a nalazi se u Rijeci. Kulturološko-istorijski, likovno-umetnički i jezičko-kaligrafski aspekt Turske kuće, istakli su autori Dr. Sc. Muhamed Ždralović, Mubera Maslić Ždralović i Teodora de Kanziani, u svom tekstu koji je propraćen umetničkim fotografijama Mirjane Lončar.

Hrvatsko-tursko društvo Rijeka je povodom stogodišnjice nastanka romana spisateljice Ivane Brlić Mažuranić „Čudnovate zgode šegrta Hlapčića“ predstavilo pomenuto delo koje je prevedeno na turski jezik. Priređena je izložba pod nazivom „Hlapčić govori svim jezicima“ u Rijeci i Slavonskom Brodu, a nakon internacionalnog Sajma knjiga u Istanbulu. Ovaj roman o dečaku „malenom kao lakat, a veselom kao ptica“ najobjavljeniji je hrvatski roman, a doživeo je prevode na sve važnije evropske jezike.

Tajna svetskog uspeha „Hlapčića“ verovatno se krije u tome što on ne predstavlja samo dečju književnost, već je delo čiji sadržaj krije u sebi dublje elemente istorije, religije i morala. Prevođenjem ove knjige na turski jezik, Društvo je turskoj javnosti približilo deo hrvatske kulture na najbolji način. Nizali su se zajednički projekti koji su vezani za muzičku kulturu, gastronomiju, običaje...

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Pročelje Turske kuće

Knjige u izdanju HTD Rijeka

ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: HRVATSKO-TURSKO DRUŠTVO RIJEKA

Projekat „Marama“ je nastao 2009. godine, prema zamisli predsednice Društva Esme Halepović-Đečević. Ideja je bila da se obradi tema jedne turske reči koja se „odomaćila“ u hrvatskom jeziku.

Plakat za projekat „Marama“, fotograf Kristijan Vučković

Vlasnica riječkog studija za vizuelnu komunikaciju „Design“, Martina Lukanović okupila je kreativne saradnike i prijatelje kako bi ispričala priču o marami, predmetu iz svakodnevnice, ali i o modnom i religijskom simbolu.

Fotografije Kristijana Vučkovića prikazale su riječku svakodnevnicu na nesvakidašnji način preko jednog predmeta „koji spaja i razdvaja, skriva i otkriva“. Video instalacija koja je tom prilikom bila upriličena kroz koreografiju moderne plesačice doprinela je da njena silueta oživi maramu tako da se ona na povetarcu viori i klizi oko njenog tela, poput svile. Sva raskoš marame se mogla videti na brojnim plakatima koji su krasili izloge grada Rijeke.

Za dve decenije postojanja Hrvatsko-turskog društva Rijeka, kroz brojne projekte i aktivnosti, pokazalo se da je to jedno od aktivnijih društava na području Rijeke i okoline. Brojnim izložbama, stručnim i naučnim skupovima i tribinama, izvrsnom monografijom o Turskoj kući, zatim ciklusom turskog filma zainteresovalo je javnost za upoznavanje turske kulture i tradicije i prihvatanje različitosti, tolerancije i prijateljstva. Najveći doprinos tom uspehu svakako je doprinelo zalaganje članstva Društva i njegovih predsednika koji su požrtvovano i savesno vodili Društvo. Nadamo se da će i nadalje njihovi mlađi naslednici čuvati i produbljivati te prijateljske veze između Republike Turske i Republike Hrvatske, ali i sa njihovim prijateljima iz drugih zemalja, na obostrano zadovoljstvo.

TEKST: Ljiljana Stjelja

FOTO: HTD Rijeka www.htdr.hr

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

živim u sam pod UNIVERZUMU, ZVEZDAMA

Poštovani Slobodane, hvala Vam što ste prihvatili intervju za magazin Alia Mundi.

U mladosti ste bili posvećeni muzici, poeziji i konceptualnom umetničkom izrazu. Tadašnjoj muzičkoj sceni ste darovali sada već kultne novosadske bendove novog talasa „Luna“ i „La strada“, šta je ono esencijalno što Vas je privuklo muzici i kako danas gledate na taj period svog života i umetničkog stvaralaštva?

Muzika je suština. Počeo sam sa muzikom, kao dečak učio sam da sviram violinu. Međutim nisam bio dovoljno istrajan da bih se bavio klasičnom muzikom, rokenrol je bio moj domet. Ali ostao sam pasionirani slušalac tzv. klasike do dana današnjeg. Ne skidam se sa Mezzo TV-kanala. Nisam ja darivao te bendove tadašnjoj rok sceni. Bendovi su neka vrsta egregora, interakcije različitih individualnosti, dakle, radi se o hemiji. Kombinacijom elemenata nastaje nešto dobro ili nešto loše. Ne odlučuje o tome jedan čovek.

Članovi grupe Luna na koncertu održanom 31. marta 2017. godine u Mikser Hausu

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Prve književne korake ste napravili u poeziji i to pod pseudonimom „Artur“, po ugledu na Artura Remboa, velikog francuskog pesnika dekadencije i čoveka nemirnog duha. Čime Vas je to inspirisao Rembo i šta od „remboovskog“ duha poseduje kako Vaš lični, tako i Vaš pesnički karakter?

Malo toga. Rembo je bio pustolov, uz to, bio je starmali, prerano sazreo. Ja sam još uvek detinjast, a i plašljiv sam. Nikada se, ni u današnje vreme, ne bih usudio da idem u Afriku da se bavim trgovinom. Ali njegova poezija me je drmnula kada sam imao dvadeset godina. Posebno „Iluminacije“ i „Sezona u Paklu“. Privlačio me je njegov eksperiment u jeziku, potraga za novim.

Kao pisac koji je ovenčan najznačajnijom srpskom književnim nagradom (za romaneskno stvaralaštvo) te koji je imao prilike da oseti „ukus slave“, kako gledate na tu pomalo tužnu činjenicu da se kod nas dela vrsnih pisaca čitaju samo uoči i po dobijanju neke nagrade, a da potom interesovanje delimično ili potpuno zamre. Da li je dobar pisac bez medijske pompe osuđen na ilegalu, a njegova dela na zaborav? Kakvo je Vaše lično iskustvo po tom pitanju i kako uopšte gledate na usud pisca kod nas?

Da li sam ja primer pisca koji je osetio „ukus slave“, a zatim je potonuo, nestao sa književne scene? Teško je to reći. U književnom svetu nisam nikada imao neki ugled, makar da sam dobio sve te nagrade, devet na broju. U medijima takođe nikada nisam dostigao status javne ličnosti, ja sam polupoznat. Neko će reći da je uzrok tome to što posle „Bernardijeve sobe“ nisam ništa objavio. Međutim, niko se ne pita zašto? Posle „Bernardijeve sobe“ napisao sam još dva romana: „Grozota ili…“ i „Astal Tiš Riba Fiš“, dakle, kao autor sam živ, ali nemam izdavača. Iz nejasnih razloga sam oteran iz Lagune. Ni do dana današnjeg mi nije objašnjeno zbog čega ili je objašnjeno, ali prilično neubedljivo. Jedan od urednika u Laguni mi je u poverenju rekao da su razlozi vanknjiževni. Svi

dobitnici Ninove nagrade su u Laguni, jedino ja više nisam i nemam šanse da budem. To samo govori da ja nisam neka faca u književnosti. Nadalje, problem je što kod drugih izdavača nema novca, čak i ako ste kakvo-takvo ime, ne možete da računate na veći tiraž. Treba da dam nekom roman za pedeset hiljada, nešto što sam pisao tri godine. Ne pada mi na pamet da to radim. Romani drežde u kompjuteru, a ja živim u nemaštini. Svi skorašnji dobitnici Ninove nagrade su zaradili ogroman novac, prodavali su po četrdesetak hiljada knjiga. Ako su od primerka dobijali jedan evro, eto koliko je to novca. Jedino ja nisam zaradio ništa, zato što mi je roman „Bernardijeva soba“ objavila institucija koja uopšte nije izdavač, Kulturni centar Novog Sada, koji nema nikakav interes. Pre toga bio sam Lagunin autor sa romanom „Quattro stagioni“. Da li je to moj lični usud ili je to usud pisca uopše? Što se medija tiče, mislim pre svega na televiziju, nemam pristup. Možda je razlog što nisam skoro ništa objavio, ali ni ovo nije tačno. Posle „Bernardijeve sobe“ objavio sam knjigu „Velike misli malog Tišme“, četrdesetak intervjua, kao neku vrstu životopisa. Međutim, desilo se nekoliko puta, kada sam nastupao na nekim javnim priredbama, da sam jednostavno eliminisan: saradnica me zove da snimimo prilog za neku emisiju iz kulture, ja pristanem, ali urednica posle kaže: On ne može! No, baš me je briga za medije i javno mnjenje, malo ja marim za to.

Ja sam paleolićanin, crnac, živim u univerzumu, sam pod zvezdama. Ali razlog je možda i to što postoji priča da sam ja autonomaški pisac, izdaj-

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Roman „Quattro stagioni (Laguna, 2012)

Triologija „Kvadrati troglovi“ (Čarobna knjiga, 2014)

nik, dakle, nepodoban. Istina je da sam navijač FK Vojvodine. Još kao dečak, pedesetih godina prošlog veka, išao sam da gledam onu Vojvodinu u kojoj su igrali Vujadin Boškov, Toza Veselinović, Dobroslav Krstić i Zdravko Rajkov i koji su bili okosnica fudbalske reprezentacije Jugoslavije.

Rođeni ste u Jugoslaviji koja je oduvek važila za multikulturalnu sredinu. Kakvo je Vaše promišljanje na temu tog našeg multikulturalizma, šta nam je doneo, a šta uskratio i da li je ponovo moguće napraviti, odnosno ojačati taj most između naroda bivše Jugoslavije? Da li je u današnje vreme ostvariva ideja kulturne raznolikosti i multikulturalizma?

Sve je propalo. Mi smo svi bili u Jugoslaviji braća. Mislim na mlađe generacije koje čak nisu ništa imale sa komunistima. Članovi grupe OHO su bili naša braća, takođe, zagrebački umetnici. Ali mi nismo imali nikakav kontakt sa sarajevskim umetnicima, možda i zato što su oni bili izrazito

komunistička omladina, tamo je to bilo jako prisutno, zaklinjali su se na Tita. Mi nismo, ali to ne znači da smo bili manje Jugosloveni. Slovenci, Hrvati i Vojvođani su bili mangupi u njihovim redovima. Doduše, bilo je i u Vojvodini dosta onih koji su se zaklinjali na Tita, ali mi avangardisti i pankeri nismo. Danas nemam nikakav kontakt sa ljudima iz Slovenije. Sa Hrvatima imam, ali oseća se nepoverenje. Napisao sam roman koji je omaž velikom hrvatskom umetniku Bernardu Bernardiju. Osnovni zaplet romana je trgovinski odnos između jednog čoveka iz Zagreba i jednog iz Urvideka, ali nikada u Hrvatskoj nije bila jedna reč o knjizi, nikoga to tamo ne zanima. Kada sam bio prošle godine na „Goranovom proleću“, jedan mlađi pesnik iz Splita, mislim da se zove Darko Šeparović, mi je najdobronamernije objasnio u čemu je problem: oni u Hrvatskoj vide u tome neku vrstu provokacije, posebno ako je roman još dobio Ninovu nagradu. A da li sam ja neko ko bi pisao roman s namerom da provocira pripadnike druge nacije?

U 2011. godini Vaš roman „Bernardijeva soba“ je nagrađen Ninovom nagradom za roman godine. Da li ovaj roman smatrate svojim najboljim i najkompleksnijim književnim ostvarenjem ili se to „idealno delo“ možda krije baš u poeziji. Da li je Slobodan Tišma u duši pesnik ili romanopisac i da li je njegovo „savršeno“ delo već napisano ili tek treba da se napiše?

Teško je to reći. Sve moje knjige su dosta različite, teško ih je porediti. Postoji mišljenje da je moja najuspelija knjiga, pesnički dnevnik „Pitoma religiozna razmišljanja“. Ali ja sebe i ne vidim kao nekog pisca, ja sam umetnik, svaštar. Nekada mislim

da je najbolje što sam stvorio jedna rok pesmica koja se zove „Okean, u suton“ grupe „La strada“. Imam u kompjuteru tri neobjavljene knjige, dva romana i jednu zbirku pesama. Dakle, nešto što još nije izloženo sudu javnosti. Možda se tu krije moje

Roman „Bernardijeva soba“ ovenčan NIN-ovom nagradom za 2011.

ALIA

Iako ste poznati kao umetnik i stvaralac koji je uvek gledao u budućnost, u nešto moderno i avangardno, da li se nekad osvrnete i na prošlost, na svoje književne i kulturne pretke, one koji su krčili put kako Vašoj tako i sadašnjim generacijama? Koja ličnost srpske kulturne istorije bi mogla da Vam posluži kao uzor i čije kulturno odnosno književno nasleđe najviše vrednujete?

Ja sam jako malo čitao domaću književnost. Moj ukus se uglavnom formirao na svetskoj književnosti i to prevedenoj. To nije baš dobro, kažu da se poezija ne može prevesti ili ako se prevede da to nema veze sa originalom. Ipak, mislim da prevođenje proze ima smisla. U poeziji je jezik pod velikim pritiskom, svaka nijansa je važna, što sa prozom ipak nije slučaj, iako ima i neprevodive proze. Kada je srpska književnost u pitanju, od

starih bitni su za mene Jakov Ignjatović, Jovan Sterija Popović i Đorđe Marković Koder, a od modernih, Aleksandar Vučo.

Poslednji album grupe „Luna“ je objavljen 1984. godine i nosio je naziv „Nestvarne stvari“. Koje su to ne(o)stvar(e)ne stvari Slobodana Tišme?

Pitanje je jasno: da li postoji u meni neka nerealizovana ideja? Ne znam. Inače, ja nikada nisam pristupao stvaranju sa namerom da realizujem neku ideju. Kod mene je sve to spontano, ja sam intuitivan tip. Imam neki iracionalan poriv jednog trenutka i onda iz dubine nesvesnog se pojavljuje nešto što želi da se rodi, da dođe na svetlo dana. Međutim, kada napuni sedamdeset godina, čovek je prilično potrošen. Kako reče veliki francuski pesnik Pjer Reverdi: „Tako malo ima da se uzme iz čoveka koji umire.“ Patetično, ali i strašno.

INTERVJU VODILA: Ana Stjelja

FOTO: http://slobodantisma.blogspot.com

Monografija grupe Luna „Ogledala Lune“

ALIA MUNDI

GLOBTROTERI: VUKOSAVA VUKA VELIMIROVIĆ

Kad zavrti globus, delija-devojka

Istoriju srpske umetnosti, obeležila su mnoga slavna imena. Iako je među njima bilo znatno manje žena, ipak to ne znači da se neke dame srpske umetničke scene nisu upisale zlatnim slovima u istoriju srpske kulture. Nažalost, mnoge od onih koje su ostavile značajnog traga, danas kao da su netragom nestale. Njihovo ime se zagubilo u hodnicima vremena i tek poneko slučajno otkriće, pokaže kakve su sve neustrašive i nadarene dame hodale stazama srpske umetnosti. Upravo je ovu sudbinu doživela i prva srpska vajarka Vukosava Vuka Velimirović. Da Istorijski muzej u Pančevu nije došao do pisama Uroša Predića u kome on otkriva svoju naklonost ka Vuki koju je u tim pismima nazvao „delija-devojka“, možda još dugo ne bismo imali svest o tome da je ova čudesna žena bila deo naše kulturne istorije.

Priča o Vuki Velimirović je priča o izuzetnoj umetnici, nadahnutoj vajarki, svetskoj putnici i ženi kojoj se divio svet. Vukosava Velimirović je rođena 1888. godine u Pirotu, u mnogočlanoj porodici prote Miloša i majke Jelene koja je bila učiteljica. Osnovno obrazovanje stekla je u Pirotu, pre svega odrastajući u intelektualnoj i patrijarhalnoj porodici. Vedrog i radoznalog duha, još od ranog detinjstva je pokazala interesovanje za stvaralaštvo, kako likovno i vajarsko, tako i književno. Za sebe je znala da kaže da je „mangup-dete“, a zapravo je samo bila željna novih umetničkih pustolovina. Kao dete dolazi u Beograd zajedno sa svojom mnogočlanom porodicom, a kao devojka postaje studentkinja Umetničko-zanatske škole u kojoj je predavao čuveni vajar Đorđe Jovanović. Da je Vuka Velimirović svojom neizmernom

lepotom i talentom plenila pažnju okoline i znamenitih ljudi iz umetničkog miljea, nabolje govori zanimljiva priča o tome kako joj je čuveni slikar Uroš Predić pisao pisma i sa kakvim joj se divljenjem obraćao. Uroš Predić i Vuka Velimirović su se upoznali tokom Prvog svetskog rata kada je ona živela u Kuršumliji i Kruševcu gde je u gimnaziji radila kao nastavnica crtanja. Odnos između Uroša Predića i Vuke Velimirović je bio isključivo prijateljski, te je manje verovatno da je između njih postojala romansa. Pisma (bilo ih je desetak), koja su razmenjivala dva umetnika došla su u posed Istorijskog arhiva u Pančevu koji ih je otkupio pre nekoliko godina. Zahvaljujući ovim pismima, upoznajemo se i sa stidljivom i poetičnom stranom Predićeve ličnosti. U pismu koje je Predić poslao Vuki 12. aprila 1924. godine piše: „Ja sam Vas u sebi nazvao delija-devojkom, od prvog časa kad sam Vas ugledao, stasitu i pravu kao jela... Svaka osetljiva, bolećiva duša, naročito ženska, nosi u sebi neke ideale i traži u životu njihovo ostvarenje, pa ne nalazeći ih u njihovoj neostvarivoj potpunosti, izliva svoju nežnost na prvi predmet koji bi ma u čemu donekle odgovarao onoj čežnji, i iskiti i ukrasi taj predmet ili to lice svim vrlinama... Ovako star i iskustvom otrežnjen i dalje verujem da dobro i lepo još nije izumrlo u ovom našem dobu čarlstona i džeza.“ Njegova pisma su bila protkana i mudrim rečima koje je svakako želeo da uputi svojoj mlađoj koleginici i nadarenoj umetnici, pa tako u jednom od svojih pisama piše: „Koliko bih bio srećan, kada bih bio onakav kakvim me Vi zamšljate! Ali, ja sam kao onaj hadžija koji je star, slab i nemoćan pošao u

ALIA MUNDI

GLOBTROTERI: VUKOSAVA VUKA

svetu Zemlju: Nikada je neće videti, ali celim putem pratiće ga sreća i zadovoljstvo, što se približuje svome cilju.“ Kao svojevrsnu zahvalnost za umetničko prijateljstvo, Uroš Predić je 1926. godine u svom ateljeu naslikao portret srpske umetnice Vukosave Vuke Velimirović i ta slika se čuva u SANU. U zrenjaninskom Narodnom muzeju, u legatu slikara Uroša Predića nalazi se pozivnica povodom veridbe gospođice Velimirović za grofa Lisjena de la Martinerija, za koga se ona kasnije i udala, ali od koga se i razvela nakon tri godine braka.

Vuka Velimirović u svom ateljeu (Foto: http://www.srbija-forum.com)

Da je Vuka Velimirović započela svoj globtroterski život, bilo je jasno kada se nakon završetka rata uputila u svetsku prestonicu umetnosti - Pariz. Kada je kročila u slikarski atelje Antoana Burdela, vrata pariske umetničke scene su joj se širom otvorila. Tako je Vuka neumorno učila i usavršavala svoju vajarsku umetnost, a istovremeno je drugovala sa znamenitim svetskim umetnicima poput Ane Pavlove, Džozefine Beker, Fjodora Šaljapina i drugim ličnostima koje su predstavljale umetničku elitu toga doba. Vuka je putovala Evropom i upoznavala znamenite ličnosti svoga doba, neretko im radeći portrete. Tako je zahvaljujući intezivnom druženju sa ruskom emigracijom, došla na ideju da izradi bistu knezu Lvovu, nekadašnjem predsedniku ruske vlade, potom bistu čuvenoj ruskoj baletskoj igračici Ani Pavlovoj. Svoj

boravak u Španiji je iskoristila da uradi portrete izvesnih markiza i intelektualaca, a posebno je značajan njen put u Tursku gde je na poziv samog Ataturka uradila njegov portret. Oduševljeni njenim vajarskim delom, Turci je pozivaju da uradi i spomenik Republici Turskoj, ali ta ideja iz nekog razloga nikada nije sprovedena u delo. Da se nit između Vuke i Turaka ne pokida, zaslužne su njene skulptorske kompozicije koje krase porodičnu kuću Veljković, a koju je koristila turska ambasada. Vuka je svetom putovala i kroz stvarna putovanja i kroz svoju umetnost, ali i kroz upoznavanje sa umetnicima iz raznih delova sveta. Možda i najintrigantniji susret koji je srpska vajarka imala bio je susret sa indijskim nobelovcem Rabindranatom Tagorom. O tom susretu se ne zna puno toga te je to razlog zbog kog su se raspredale razne priče.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Vuka i Tagor

(Foto: http://www.srbija-forum.com)

Naime, Tagor i Vuka su se viđali u salonu Marije Germanove, članice Hudožestvenog teatra koji se nalazio negde na obodu Bulonjske šume. Iz tih susreta kod Germanove, tvrdi se da se izrodilo veoma blisko prijateljstvo dva umetnika, a prema nekim izvorima, tvrdi se da je čak Tagor bio i zaljubljen u srpsku vajarku! Navodno postoje i natpisi u crnogorskoj štampi tog vremena koja je pisala kako su se Tagor i Vuka, uprkos velikoj razlici u godinama, „strasno voljeli“. Pričalo se da postoje i pisma koja je Tagor pisao Vuki, negde se čak navode i stihovi poput „probdio sam svu noć, a moje oči otežale su od sna“, „moje srce ptica iz daljine, našlo je svoje nebo u tvojim očima“ koje je Tagor u svom ljubavnom zanosu posvetio lepoj srpskoj vajarki.

Urbanih legendi je bilo dosta, poput one da je Tagor 1936. godine krišom posetio rodno selo Vukinih predaka koje se nalazi u Crnoj Gori i to sve, kako se tvrdi, iz velike ljubavi prema lepoj Vuki.

Da su se Tagor i Vuka poznavali i da su drugovali, sasvim je izvesno, jer o tome svedoči i Vukina spomen-sveska, ali i zajednička fotografija. Sama Vuka, u svojim „Uspomenama na Germanovu“ beleži:

„Tagor tvdi: ‘Evropa polako gubi tle pod nogama, i materijalna borba među Evropljanima dobija sve više izražaja, duhovna ravnoteža se gubi i uskoro će u njoj nastati haos’...“. „Celo društvo ućuta“ , piše Vuka i obrati pažnju na besednika kome je glas postajao nešto jači: „Imali smo pred sobom pravog apostola, istočnjačkog mističara, pesnika Rabindranta Tagoru.“

Spomen-sveska Vuke Velimirović (Foto: http://www.srbija-forum.com)

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

ALIA

No, da li je bilo ljubavnog žara kod Tagora, to će ostati večita tajna. Život prve srpske vajarke obeležili su ljubav prema umetnosti i prema putovanjima, odnosno upoznavanjem sa drugim kulturama i njihovim istaknutim predstavnicima. Ipak i pored toga što je volela da zavrti globus, ova delija-devojka je volela svoju Srbiju i njenu slavnu prošlost. O tome je ostavila traga kroz njen ciklus posvećen znamenitim Srpkinjama, od Majke Jugovića, Despotice – proklete Jerine, kneginje Milice, velike županke Ane, Jelene Anžujske, preko Simonide i Jefimije, do Jelene Balšić i Vukosave, žene Miloša Obilića. Sama Vuka je o tom periodu svog stvaralaštva rekla: „Odavno sam želela da klešući u kamenu skulpture naših vladarki iz srednjeg veka, ostavim iza sebe nešto trajno, što će biti od koristi i interesa čitavim pokoljenjima. Dugo sam studirala našu istoriju. Ulazila sam duboko u suštinu i duh tog vremena. Posmatrala sam mnoge freske po našim manastirima i slike starih majstora koji su davali kipove naših vladarki po individualnim zamislima, pa sam tako i sama, posle dugog vremena, našla sopstveni izraz za tipove naših srednjovekovnih vladarki.“

Skulptura Vuke Velimirović (Foto: http://www.srbija-forum.com)

Srpska globtroterka je nakratko živela i u Italiji gde ju je takođe odvela njena umetnost. Vuka Velimirović se kao već oformljena vajarka, iz Pariza uputila u Rim gde je takođe nastojala da usavrši svoje vajarsko umeće. Upravo u Rimu započinje blistava vajarska karijera Vukosave Velimirović. Naime, ona se usavršava na tamošnjoj Umetničkoj akademiji, ali i u ateljeu Etona Ferarija. U tom periodu radi na bisti čuvenog italijanskog baritona Mateasa Batistinija. Upravo ova bista će joj doneti svetsku slavu. O tome piše Petar V. Mikić (rad objavljen u Zborniku Narodnog muzeja): „Može se reći, ovom bistom je započela njena skulptorska karijera. Mnogi ilustrovani listovi su doneli fotografije M. Batistinija i njenog autora, mlade srpske vajarke Vuke Velimirović, a neki među njima davali su joj epitet ‘La femme du jour’.“

Vukosava Vuka Velimirović je zahvaljujući svojoj umetnosti i velikoj radoznalosti propoutovala Evropu i upoznala se sa brojnim zanimljivim ličnostima. To je svakako svrstava u red čuvenih srpskih globtroterki.

TEKST: Ana Stjelja

© Imad Abu Shtayyah (Foto: Pinterest)

Zbirka poezija „Raseljena blaga“

Biti rođen u jednoj zemlji te biti pripadnik jednog naroda znači biti duhovno povezan sa svojim korenima. Bez obzira na to da li se tokom života selili iz jedne u drugu državu, iz jedne u drugu kulturu, neminovno svoju zemlju, njen narod i njegovo kulturno nasleđe nosimo u svom srcu. Duhovna i kulturna pripadnost je poput utisnutog žiga koji se nikada ne može izbrisati.

Da je to istina, potvrđuje i primer žene koja je tokom svog života proputovala puno zemalja, puno toga videla i doživela, ne menjajući samo mesta boravka, već i kulturološki različite sredine, ali je uvek, ma gde bila, u svom srcu nosila trag svojih predaka. Reč je o libanskoj intelektualki i pesnikinji Nini Abdul Razak koja poreklo vodi iz Palestine. Kao omaž svojim precima i njihovim palestinskim korenima, Nina je napisala i objavila zbirku poezije pod naslovom „Raseljena blaga: zbirka pesama iz egzila“, u kojoj je progovorila o Palestini i njenoj baštini, ali i o svoj patnji koja je zadesila njen narod.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Tragom ove zbirke, idemo tragom Nininih predaka, tragom palestinskog nasleđa, otvaramo riznicu bogate arapske kulture, ali i riznicu raseljenih blaga, kao večiti usud palestinskog naroda.

KOLIKO O TEBI ZNAMO?

(Posvećeno palestinskom zatvoreniku, 7. jul, 2005.)

Znamo da slobode svoje lišen si, znamo da spavaš u ćeliji, znamo da iza rešetaka zaključan si, da l’ zapravo znamo za bol u tvojoj duši?

Znamo da su prava tvoja povređena znamo da za tebe minut je kao godina znamo da mnoge nepravde nanete su ti da l’ zapravo strah tvoj razumemo mi?

Znamo da iz sveta svog istrgnut si znamo da velikom jadu izložen si znamo da za voljenima svojim patiš ti da l’ zaista razumemo na kakve muke stavljen si?

Znamo da skoro neuhranjen si znamo da hladnoću i vrućinu podnosiš ti znamo da noću su noćne more tvoji prijatelji da l’ zaista znamo kakvih se principa pridržavaš ti?

Znamo da za slobodom svojom žudiš ti znamo da oslobađanje svoje iščekuješ ti znamo da dane bez broja prebrojavaš ti da l’ tačno osećamo koliko izneveren si?

Čini nam se da puno znamo o onome što preživeo si čini se da o tome puno pričamo i vešto raspravljamo mi duboko u sebi znamo, iako naše znanje površno je al’ koliko zaista znamo o tebi, bit tvoja kakva je?

Znamo da naše znanje o tebi ograničeno je, znamo da o tebi ima mnogo više no što čini se znamo da ne znamo mnogo o onoj ptici u tebi kako bi znali kad se vinuli nismo tamo gde ti bio si?

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: PALESTINA U SRCU

Kulturna raznolikost u životu Nine Abdul Razak, više je nego prisutna. Za sebe zna da kaže da je amalgam različitih zemalja, kultura i sredina u kojima je odrastala, a koje su oblikovale i njen identitet. Rođena je u Libanu, u porodici koja vodi poreklo iz izraelskog grada Ako ili Akra, koji se nalazi u oblasti zapadne Galileje (oko 18 km severno od Haife), na obali Sredozemnog mora čije je Staro gradsko utvrđenje uvršteno u Uneskovu listu svetske baštine. Ovaj grad je jedan od najstarijih u kontinuitetu naseljenih gradova sveta.

Detinjstvo je provela u Saudijskoj Arabiji, a studentske dane u Sjedinjenim Američkim Državama. Danas, živi i radi u Bahreinu. Kako je još od rane mladosti spoznala i Istok i Zapad, trudila se da iz tog iskustva uzme ono najbolje i sebe oblikuje na pravi način. U Libanu je naučila da voli prirodu i da prigrli životnu radost, u Saudijskoj Arabiji da ceni značaj onoga što je od Boga dato, makar to bila i najmanja sitnica, a u Americi je naučila da vrednuje praktičnost i važnost da sebe ohrabri, da sebi postavi životne ciljeve i da uvek prati svoj san.

Za Ninu, Palestina je oličenje domovine, to je zemlja njenih predaka i zemlja prema kojoj oseća neizmernu ljubav i duboko poštovanje. Iako nikada nije kročila na njeno tlo, ona oseća čvrstu povezanost sa parčetom zemlje koju naziva svojom. Iz njene poezije, jasno se može zaključiti da ona poznaje svaki kutak zemlje o kojoj je slušala od svojih roditelja. Iako nikada sama nije iskusila bekstvo od rata i sama nosi taj kolektivni osećaj izbeglištva, ali i ponosa zato što je Palestinka. Među vrline palestinskog naroda ističe: odanost, dobrodušnost, hrabrost, ponos i posvećenost obrazovanju kao ključnom faktoru napretka. Kao univerzitetski profesor, edukator i borac za prava dece u muslimanskom svetu, svoj život je posvetila radu na prosvećivanju i ukazivanju na značaj obrazovanja, ali i brizi za decu i njihova prava. U toj oblasti je objavila i delo „Moja prava su sveta: bliži osvrt na prava dece u muslimanskom arapskom svetu“.

Magazin

Nina Abdul Razak na promociji svoje knjige

Stari deo grada Ako /Akra (Foto: http://maki.org.il)

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: PALESTINA U SRCU

Pisanje poezije, za nju je takođe prilika da evocira svoje palestinsko poreklo. Divi se arapskim pesnicima poput palestinskog pesnika Mahmuda Darviša (1944 - 2008) i mladog egipatskog pesnika palestinskog porekla Tamima el Barguzija. Iz riznice palestinske kulturne baštine izdvaja čuvenu palestinsku maramu koufiyee (koju mi popularno zovemo „arafatka“), zatim palestinsku narodnu nošnju, palestinska jela i poslastice, poput kunafe (kunafa), kao i tradicionalnu palestinsku muziku i ples (dabkeh) kao elemente na kojima počiva palestinski nacionalni i kulturni identitet.

Tematikom u potpunosti vezana za sudbinu palestinskog naroda, Nina Abdul Razak, u svojoj zbirci ispisuje vrlo potresne priče o stradanjima kako pojedinaca, tako i celog naroda kome i sama pripada. Njene ispovesti su vrlo intimna putovanja kroz svet njenih predaka, njenih sunarodnika, a sve to kroz opise palestinskih predela koje nikada nije imala prilike da vidi i doživi. U nekoliko pesama gotovo da kroz vapaj žali za zemljom koju nikada nije posetila, a koju nikada ni neće moći da poseti. Tu vrstu patnje mogu da osete i prepoznaju samo oni čiji je usud bio tragičan, oni koji su bili isterani iz svoje zemlje ili zemlje koju su doživljavali kao svoju.

Sama pesnikinja, u uvodu svoje knjige, skreće pažnju na teške trenutke kroz koje danas prolazi čitav arapski svet, te izražava svoj stav da je upravo u ovakvom jednom trenutku, poezija najbolji način da se generišu osećanja poput sapatništva i topline. Poezija ove libanske pesnikinje palestinskog porekla, vrlo je iskrena, jednostavna

u svom izrazu, ali duboko potresna i nosi snažnu poruku. Iako sama nije proterana, niti živi u egzilu, pesnikinja se oseća kao izgnanik, ona progovara u ime svih prognanih, deli bol svih unesrećenih i nastradalih. Kroz svoje pesme, ona obrađuje pojam izgnanstva ne samo kao stvarnog stanja, već tom fenomenu prilazi i sa psihološkog te sociopsihološkog stanovišta. Kroz njene stihove provejava jedan prototip izgnanika koji, bio to zaista ili to iskustvo pak sapatnički delio sa svojim najbližima i svojim narodom, zapravo biva suočen s konstantnom borbom za svoja prava. Ta borba nije ništa drugo do borba za dostojanstven život, a sve kako bi se pronašao ključ kojim bi se otključalo skriveno blago, koje prema rečima pesnikinje, leži u svima nama. Na tom tragu, pesnikinja je ispisala i nekoliko društveno angažovanih pesama sa primesama političkog konteksta. Kao intelektualac, smatrala je da je nužno da progovori o onim pitanjima o kojima mnogi ćute ili ih, pak, kontinuirano ignorišu. Poezija Nine Abdul Razak, predstavlja pesnički

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

© Imad Abu Shtayyah (Foto: Pinterest)

© Ibrahim Shalaby (Foto: Pinterest)

proplamsaj jedne žene, Palestinke u srcu, jednog savremenog intelektualca, sklonog racionalnom razmišljanju i promatranju svih pitanja ključnih za razumevanje savremenog sveta. Njena poezija, takođe, oda je izgnaniku, izbeglici, prognanom, koga su mnogi zaboravili, a koji se može susresti širom sveta. To je pre svega čovek, biće nesrećnog usuda, osuđen da večno pati za svojom zemljom iz koje je proteran i u koju se nikada više neće vratiti.

Zbirka poezije „Raseljena blaga“ jeste podsećanje na stradanja Palestinaca, na njihov progon, na njihovu konstantnu borbu, da opstanu, da se održe i da se „raseljena blaga“, ako je ikako moguće, ponovo skupe. Ova zbirka poezije zapravo može da posluži kao simbolično pevanje o pogubnosti ratova, o uludim stradanjima naroda, o napuštanju domovine, o tragično izgubljenim životima, o razdvajanju čitavih porodica, o svemu onome što u današnjem svetu nažalost još uvek postoji. Ratovi na Bliskom istoku, beg od stradanja, ubijanje nevine dece, migracije, sve je to surova sadašnjost koja se ne odigrava negde daleko, onda je tu pred našim očima, samo je mi ne vidimo ili ne želeći da gledamo, skrećemo pogled. Migracije neminovno donose ponovno mešanje kultura, one na kraju krajeva pokažu da je čovek samo čovek, ma gde rođen, ma koje vere ili nacije bio. Savremeno čovečanstvo je već uveliko na važnom ispitu, ispitu čovečnosti i ljudske humanosti.

TEKST: Ana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Knjiga

„My rights are divine…“

Knjiga „A Year to Forget“

Naučni časopis koji je u Bahreinu pokrenula i uređuje Nina Abdul Razak

OTKUPLJENA PEROM

Američka kultura, iako ne može da se pohvali dugom tradicijom, dala je izdanke koji su obogatili svetsku kulturu. Jedna od najznačajnijih tekovina američke kulture jeste njena književnost. Američka književnost je iznedrila brojna velika imena svetske književne scene, posebno pesnike, među kojima i žene, počevši od slavne Emili Dikinson (1883 - 1886) sve do Silvije Plat (1932 - 1963), Odri Lord (1934 - 1992) i Adrijen Rič (1929 - 2012)… Pesničke junakinje „Novog sveta“, krčile su put današnjim generacijama pesnikinja, od 19. veka pa sve do modernih vremena. No i pre tog doba su postojale književne heroine koje su se osmelila da uzmu pero u ruke, a među njima je bilo i onih kojima to nije sledovalo, onima kojima je čak i sloboda dostojna jednog ljudskog bića, bila uskraćena.

Prošlost Amerike obeležila je nadmoć belog čoveka u odnosu na crnog čoveka, kao i jasno izdefinisan robovlasnički odnos između dve rase. Amerika se u svojoj prošlosti suočavala sa izraženim rasizmom i neprihvatanjem različitosti. Danas, posle decenija borbe, sve je posve drugačije. Ipak, američka istorija dobro pamti one koji su toj borbi dali veliki doprinos. Junakinja ove priče, dala je i više od toga. Filis Vitli je ime crnkinje koja se zlatnim slovima upisala u istoriju američke književnosti kao prva osoba crne rase koja je objavila knjigu. Ako se ima u vidu da je u Ameriku došla kao nepismena robinja, da je odrastala u vreme kada je bilo malo žena kojima je bilo dozvoljeno da se školuju, posebno da se bave pisanjem, onda je sasvim jasno kakva istorijska gromada je Filis Vitli. Pripovest o njenom životu je gotovo nestvarna i svakako za divljenje. Filis Vitli, prvi objavljeni afroamerički pisac, rođena je

Kolaž „San o slobodi Filis Vitli“ Ljiljana Stjelja

negde oko 1753. godine u Zapadnoj Africi, pretpostavlja se u Senegalu ili Gani. Mnogi biografi se slažu sa idejom da je Filis najverovatnije pripadala plemenu Fula, muslimanima poreklom iz Libije koji su pisali na arapskom pismu. Kao sedmogodišnja devojčica je prodata u roblje i poslata u Ameriku. U Africi ju je lokalni vođa prodao nekom putujućem trgovcu koji ju je zajedno sa ostalim robovima ukrcao na brod koji se zvao „Filis“. Vlasnik broda za dopremanje robova Timoti Fičof, bio je više nego precizan u instrukcijama koje je davao svojim radnicima. Na brod je trebalo ukrcati samo radno sposobnu snagu, posebno mladiće u dobi od 14 do 20 godina koji su se najbolje prodavali na tržištu. Bez obzira na njegove stroge instrukcije, na brod je ukrcana i jedna devojčica - Filis Vitli. Ova crnkinja koja će dobiti ime po brodu na kom je putovala, a prezime od porodice u koju je prodata, u Boston je stigla 11. jula 1761. godine. Odmah po pristajanju broda, Filis je preprodata i odvedena u novu porodicu, porodicu bogatog bostonskog trgovca i krojača Džona Vitlija. Ono što joj je omogućila porodica Vitli, te način na koji se ophodila prema njoj, svakako će ući istoriju kao primer ljudskosti i ispravnog postupanja. Porodica Vitli koju su činili Džon Vitli i njegova supruga Suzan Vitli i njihovo dvoje dece, sin Natanijel i ćerka Meri, prema devojčici su se ophodili kao prema svom članu. Iako isprva ona nije bila lišena obavljanja kućnih dužnosti, ipak vrlo brzo nakon što se adaptirala u novu sredinu, Filis je počela da se obrazuje. Vrlo temeljno i kvalitetno obrazovanje omogućili su joj upravo Vitlijevi. Filis je prvo počela da uči engleski, potom i da čita Bibliju, a znanja je sticala i iz društvenih nauka: geografije, astronomije, istorije, engleske književnosti (posebno je čitala Džona Miltona i Aleksandra Poupa). Učila je takođe i latinski jezik nakon čega se upoznala i sa delima grčkih klasika Vergilija, Ovidija, Homera… Filis se pokazala kao veoma nadarena za učenje, čitanje i pisanje. Posebno se istakao njen književni dar. Kao rezultat temeljnog istraživanja života i rada Filis Vitli došlo se do podatka da je Filis svoju prvu pesmu napisala još kao trinaestogodišnjakinja. Ta prva pesma naslovljena sa „On Messrs. Hussey and Coffin“ objavljena je 1767. godine. Ipak, pesma koja joj je donela slavu i priznanje je pesma pod naslovom

„Whitefield elegy“. Sve to vreme dok je stvarala, Filis je imala veliku podršku porodice Vitli koja ju je ohrabrivala u njenim smelim namerama da postane obrazovana crnkinja i da se za svoju slobodu izbori upravo perom. Iako je bila privilegovana robinja, Filis je ipak bila vlasništvo svojih gospodara, porodice Vitli.

Portret Filis Vitli (Foto: www.thoughtco.com)

Kada je napunila 18 godina, Filis je već u rukopisu imala zbirku od 28 pesama koju je nameravala da publikuje. Uz pomoć gospođe Vitli koja joj je svakako bila najveća podrška, Vitli je u svim bostonskim novinama objavila oglas u kome traži podršku za izdavanje svoje knjige. Kako u Americi nije bilo nikoga ko bi podržao književno stvaralaštvo jedne Afrikanke, tako se Filis na predlog gospođe Vitli obratila bogatim mecenama u Engleskoj. Svoju tada već čuvenu pesmu „Whitefield elegy“ poslala je grofici Selini Hejstings. Bogata grofica je imala sluha za njenu poeziju i odmah ju je uputila na izdavača Arčibalda Bela. Već narušenog zdravlja, Filis Vitli se 1771. godine sa sinom svojih gospodara Natanijelom, uputila u London gde su je primila velika imena engleske elite: zaštitnik abolicionista grof od Dartmauta, pesnik Baron Džordž Litlton, Ser Bruk Votson, filantrop Džon Torton i čuveni Bendžamin Frenklin. Dve godine kasnije uslediće jedan veliki događaj, kako za samu Filis, tako i za američku književnost. Filis Vitli će objaviti zbirku poezije pod naslovom „Pesme na različite teme, religiozne i moralne“ i tako se upisati u istoriju kao prvi pi-

Magazin

sac crne rase koje je objavio knjigu. Svoje pesme, Filis je pisala u distihu, jambskom pentametru, ugledajući se na antičke grčke pesnike koje je još kao mlada čitala. Pesme Filis Vitli su ubrzo stekle veliku popularnost u Engleskoj i u američkim kolonijama. Ona je postala svojevrsni borac za prava crnaca, robova, potlačene dece… Neretko se dopisivala sa značajnim ličnostima pri čemu je izražavala svoje jasne stavove da američkim crncima treba dati sva prava. Zanimljivo je da je Filis 1775. godine poslala jednu kopiju svoje knjige (sa posvetom) američkom predsedniku Džordžu Vašingtonu koji je kao i mnogi drugi hvalio njen pesnički talenat. Kao rezultat njegovog oduševljenja bio je i poziv koji je usledio 1776. godine da ga poseti u njegovom sedištu u Masačusetsu.

Zbirka poezije „Poems on Various Subjects, Religious and Moral“

(Foto: https://learningenglish.voanews.com)

Skulptura Filis Vitli u Bostonu (Foto: www.britannica.com)

Poezija Filis Vitli je bila zasnovana na paganskim verovanjima koje je ona sa sobom ponela iz Afrike, kao što je slavljenje kulta Sunca, zatim na hrišćanskim vrednostima i veri u Hrista, te klasicističkim elementima koje je ona inkorporirala u svoju poeziju veoma vešto, dajući joj neponovljivi izraz. Čini se da nakon velikog uspeha njene objavljena zbirke, nakon svih pohvala i uzdizanja njenog pesničkog stvaralaštva, kreće pravi sunovrat najveće afroameričke književnice. Prvi veliki krah doživljava kada 1774. godine umire njena gospodarica, Suzan Vitli, a za njom 1778. godine i njen suprug Džon. Nakon tih tužnih događaja, Filis dobija slobodu, ali za nju kreće novo iskušenje - život van okrilja porodice Vitli. Ona se nakon sticanja statusa slobodne crnkinje, udaje za takođe oslobođenog roba, trgovca Džona Petersa koji je bio veoma uglađen, dobar govornik i pisac. Nakon braka sa Petersom, sledi čitav lanac nesrećnih događaja za Filis. Rađa dvoje dece koja umiru, a suprug joj zbog dugova završava u zatvoru. Sama, bolesna i u potpunoj bedi, Filis se brzo predala. Umrla je 5. decembra 1784. godine u svojoj 31. godini. Iza nje su ostale pesme, pisma koja je pisala važnim ličnostima i trag koji će sve do danas da prate poštovaoci njene poezije i naučni istraživači koji se bave likom i delom ove izuzetne crnkinje. Svoje poslednje delo je napisala neposredno pred smrt. Pesmu pod naslovom „Sloboda i mir“ potpisala je sa „Filis Peters“ i u njoj je izrazila nacionalni ponos, želju za mirom i slobodom, koja je u slučaju Filis Vitli i više od reči, to je nešto uzvišeno za šta se ona borila ceo svoj život, a što je na kraju i osvojila svojim zlatnim perom.

TEKST: Ana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Srpske škole u BiHapostoli srpske misli

Srpska pravoslavna osnovna škola u Novom, 1889. (Foto: Konstantin Matić)

Misao ujedinjenja svih Srba javlja se vrlo rano. Tom je mnogo doprinela obnova Pećke patrijaršije. Ovom obnovom utiru se sve političke granice i preko crkve u njenoj nacionalnoj kulturi dolazi se do punog duhovnog ujedinjenja srpskog naroda. Ta misao potpunog ujedinjenja srpskog naroda, kako duhovnog tako i političkog, javlja se vrlo rano u BiH. Mnogim seobama dobija prevagu u BiH stanovništvo iz stare srpske države Nemanjića, donoseći u ove pokrajine nacionalnu, čisto srpsku misao, štaviše velikosrpsku. Ta misao išla je za ujedinjenjem svih Srba. Celokupni pravoslavni narod Bosne i Hercegovine bio je inspirisan tom mišlju i sav njegov rad bio je uperen u tom pravcu. Kao moćno sredstvo za ostvarenje ovog svog cilja gledao je narod u osnivanju svojih srpskih škola.

Imajući u vidu ovaj cilj, srpski narod u BiH nije mogao očekivati od Turske da mu ona podiže škole onakve kakve njemu trebaju, već je svojim žrtvama pristupio osnivanju svojih srpskih škola, vrlo rano, kao što smo videli, nekoliko vekova pre okupacije. Takođe smo videli da su te škole s početka bile više verskog karaktera, međutim kasnije, kada su za učitelje tih škola dolazila lica iz Dalmacije, Vojvodine i Srbije i kada su se u ovim školama počele upotrebljavati knjige sa čisto srpskim jezikom i srpska škola počela je gubiti taj verski karakter, a dobijala sve više nacionalni. Iz toga se vidi da je srpski narod u BiH vrlo rano shvatio potrebu i važnost srpske škole i odredio joj pravi cilj. Stoga nije čudo što je okupacija zatekla u BiH veliki broj srpskih škola.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Iz srpskih škola u BiH je vrlo rano potekla spremna omladina i prve generacije srpske inteligencije. Tim prvim srpskim školama imaju da zahvale pravoslavni Srbi u BiH što nisu dočekali okupaciju potpuno nespremni, kao što je to slučaj s drugim konfesijama koje nisu imale svojih škola. Da je nacionalna svest srpskog naroda u BiH u doba okupacije bila već potpuno budna, vidi se i po ustancima u BiH koji su odredili pravac srpskom plemenu: srpstvo osloboditi od turskog jarma, to je bio glavni cilj rada kroz drugu polovinu XIX veka. Ostvarenju tog cilja težile su i srpske škole. Tako vidimo da je srpski narod u BiH od davnina težio i radio da se kulturno i prosvetno podigne, a time i nacionalno da ojača. Znači da su Srbi u BiH vrlo rano uvideli da je prosveta moćno oružje i u borbi za nacionalno održanje. Očigledno je da srpske škole u BiH vrlo rano primaju nacionalni karakter. Sam naziv srpske pravoslavne škole ne znači da su one konfensionalne. To se vidi najbolje po tome što su u srpske pravoslavne škole kroz celo vreme njihovog opstanka išla i deca drugih vera. Čak je i pravoslavna crkva imala nacionalni tip. Osmanlije su ubrzo uvidele da hramovi nisu samo domovi molitve, već i hramovi prosvete, gde se u molitvi budi srpska nacionalna svest. Stoga su oružjem udarili na te svetinje, rušeći ih i paleći. Tako se srpska osnovna škola u BiH pojavljuje po svom

unutrašnjem uređenju i duhu, kao čisto nacionalna ustanova i samo kao takva imala je svog smisla. Srpska škola pored toga što vaspitava omladinu u čisto nacionalnom duhu, ona je i važna kulturna ustanova. Ona izbacuje na površinu nove ustanove: pevačka društva, čitaonice i knjižnice, a naročito svetosavske i druge priredbe; sve to je znatno uticalo na narodnu kulturu u nacionalnom duhu. U nju se narod skuplja na zbor i dogovor, iz nje izlazi svaka akcija za kulturni i nacionalni napredak srpskog naroda u BiH. Zbog toga je austrougarska vlada, uvidevši da su u BiH srpske škole izvor nacionalnog i kulturnog napretka, počela da ih zatvara, da zabranjuje otvaranje novih srpskih škola, da progoni učitelje i da svim sredstvima ometa rad već postojećih srpskih škola. Jednom reči, htela je tim da omete, ne samo rad srpskih škola, već je bilo jasno da će tim onemogućiti svaku manifestaciju nacionalnih misli. U tom svom nastojanju tuđinska vlast nije birala sredstva. Naročito joj nije konvenirala upotreba srpskog imena. Stoga se izdaju naredbe kojima se određuje da se jezik naziva, umesto srpski, „bosanski“ i „zemaljski“. Pa kada se ima u vidu da se nije prezalo ni od grubih policijskih mera protiv onih „čija je glava u Beogradu, a noge na Cetinju“, tek je tada jasno kakvim je sve opasnostima i neprilikama bio izložen učitelj u BiH, kao glavni nosilac nacionalne težnje.

Srpski narodni predstavnici iz BiH na zboru u Sarajevu decembra 1899. (Foto: Konstantin Matić)

Austrougarska vlada imala je u vidu i ekonomski momenat, te je i njega upotrebila kao sredstvo za suzbijanje nacionalnog poleta. Tako je srpski narod u BiH bio i ekonomski zapostavljen. Srbi u BiH, uvidevši da su opkoljeni jačim i kulturnijim tuđinskim elementom, koji je zauzeo neprijateljski stav prema srpskom narodu, gledali su u svojim srpskim školama jedini spas, a vaspitanje omladine bila im je prva briga. Srpskoj školi stavljeno je za cilj da vaspita omladinu, koja će moći voditi istrajnu i uspešnu borbu za svoj moralni, materijalni i nacionalni opstanak. Baš taj fakat što je državna uprava ometala rad srpskih škola jasno dokazuje da je srpska škola vršila svoju misiju u nacionalno kulturnom pogledu, na zadovoljstvo nacionalno-prosvetnog pravca, koji nije ništa drugo do vaspitanje omladine u srpskom duhu. Vidi se da potrebu nacionalnog vaspitanja još jače izazivaju same prilike, naročito rafinirana sredstva i postupci austrougarske vlade, kojima je bilo dovedeno u pitanje sve ono što je srpsko. Samim tim, Srbi su dovedeni u položaj onoga koji mora da se brani, jer ono što je najviše napadano kod bosansko-hercegovačkih Srba, to je nacional na svest. Tom cilju služila je i komunalna (držav na) škola, kojoj je bio zadatak da uguši nacionalnu svest i nacionalno ime, da zbriše nacionalne tradi cije. U težnji da uguši osećanje šireg nacionalnog patriotizma nastojala je da u duši detinjoj izazove osećanje provincijalnog patriotizma „bosanskog“. Taj cilj jasno se isticao u celokupnoj organizaciji komunalnih škola, a naročito u nastavnim plano vima i udžbenicima. Komunalne škole ne samo da nisu odgovarale nacionalnim potrebama srpske omladine već nisu odgovarale ni etičkim potreba ma. Vaspitanje karaktera, razvijanje patriotizma, požrtvovanje kao i ostalih vrlina mogla je u pravoj meri dati samo nacionalna škola. Ta nacionalna bezbojnost komunalnih škola bila je najveća opa snost za naš narod. To je naš narod instinktivno osetio. Zato je pored sve svog siromaštva i štedlji vosti podizao i izdržavao svoje narodne škole, pa čak i u onim mestima gde je postojala komunalna škola. To nije bila konkurencija vladinim školama, kao što su neki dokazivali, već jedna nužna samo odbrana za odbranu i podizanje svoje narodno sti. Bilo ih je koji su dokazivali da nije potrebno otvarati srpsku školu u onom mestu gde posto-

ji komunalna škola. Čak su dokazivali da srpske škole prvo budu kulturne, pa tek onda nacionalne ustanove. Svi oni koji su ovako mislili oštro su kritikovani i osuđivani sa svih strana. Komunalna škola nije mogla nikako zameniti nacionalno kulturne potrebe srpskoga naroda u BiH, te zato dr Uroš Krulj kaže: „Mi moramo sada još više nego ranije podizati srpske škole svuda gdegod nas ima, i gde smo u većini, i gde smo u manjini, i gde ima komunalna škola i gde je nema, jer našu nacionalnu školu ne može nikoja druga zameniti“. Isto tako prota Marko S. Popović, dokazujući da srpska škola mora biti na prvom mestu nacionalna ustanova, veli: „...za srpsku stvar više valja i vrijedi jedan nepismen Srbin, nego svi pismeni i kulturni Nesrbi“. Time je ujedno podvučeno da srpska škola mora biti grad o koji će se razbiti sve navale na nacionalni život Srba u BiH.

Sveti Sava (Foto: Wikimedia)

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Nacionalni karakter srpskih narodnih škola ističe se u tome što su one udešene u čisto nacionalnom duhu. U svom radu težile su da daju čisto nacionalno vaspitanje. Srpski učitelji težili su da taj nacionalni duh bude kod dece što jači; videli smo da nisu propuštali nijednu priliku, niti i jedan nastavni predmet, a da nisu imali u vidu taj momenat. Pa ne samo nastava, već i svetkovanje srpskih narodnih praznika, naročito proslava Sv. Save, nosi u sebi čisto nacionalni karakter. Ova proslava izvođena je na veoma svečan način, za celo vreme opstanka srpskih škola u BiH. Samo su vlasti u cilju suzbijanja nacionalnih osećanja zahtevale da vode kontrolu i nad tim proslavama. Bilo je obavezno da srpske škole prethodno šalju na odobrenje program svečanosti „kotarskom uredu“ (sreskom načelstvu). Interesantno je navesti takav jedan program iz 1890. godine, koji je dostavljen na odobrenje kotarskom uredu za proslavu Sv. Save u Srpskoj osnovnoj školi u Modriči. Taj program izgledao je ovako: „ 1) tačka „Uskliknimo“; 2) „O Sv. Savi“ - govor učenika; 3) „Kad se Srbin Bogu moli“; 4) „O domaćem vaspitanju“ - govor učitelja; 5) „Na Vračaru“ - deklamacija; 6) „Onamo-namo“ - pesma; 7) „Napretku“ - deklamacija; 8) „Srbin sam Srbin“ - deklamacija; 9) „Sokolovi moji tići“ - pesma; 10) „Rado ide Srbin u vojnike“ - pesma i 11) „Sabljo moja, dimišćio“ - pesma. Kotarski ured odobrio je ovaj program s tim da se izostavi pevanje drugog stiha himne Sv. Savi, koji glasi: „Puna jesi košnice, trudoljubna Srbijo, sa svih strana svi Srbi, i ti Bosno nam mila...“. A na kraju odobrenja stavljeno je: „Odnosno pak govora, misli se da će isti biti takođe u granicama dopustljivosti i pristojnosti sastavljen“. Iz ovog programa jasno se vidi da je proslava Sv. Save imala čisto nacionalni karakter i da su te proslave imale ogroman uticaj u nacionalnom pogledu ne samo na decu, već i na šire slojeve srpskoga naroda. U vezi ovoga programa vidi se takođe i jasna tendencija austrijskih vlasti uperena protiv nacionalnog rada u srpskim školama. Sistematski rad učitelja srpskih škola u nacionalnom pravcu jasno dokazuje da su oni bili svesni da nacionalna osećanja ne dolaze sama od sebe, već da su to vrline koje treba negovati i razvijati: „Nacionalna osećanja treba negovati baš onako isto, kao što baštovan obrađuje, kopa, zaljeva, pljevi, čisti...“. Ovo je ujedno dokaz da srpske škole u BiH nisu radile površno na postignuću svoga glavnog cilja - nacionalnog vaspitanja - već su psihološkim putem budile i jačale ta osećanja i stvarale jasna i određena ubeđenja u tom pravcu. Vredno je pomenuti kod učenika srpskih škola jaku podlogu domaćeg vaspitanja u čisto nacionalnom pravcu. Narod vaspitan u tom duhu nije mogao drukčije vaspitati ni svoj podmladak. Time je srpskim učiteljima posao bio mnogo olakšan, jer su bili u mogućnosti da nastave sa sistematskim radom tamo gde je započelo domaće vaspitanje. Tako je uticajem domaćeg vaspitanja stvoreno kod srpske dece, još pre stupanja u školu, predubeđenje o velikoj vrednosti srpske škole, naročito upoređujući je s komunalnom školom. To ubeđenje potencirano je još više za vreme samog pohađanja srpske škole. Interesantno je u tom smislu navesti mišljenje jednog učenika srpske škole, koje su neospor-

no imali svi oni koji su pohađali srpsku školu. On kaže: „Mi, đaci, iz srpske škole mislili smo da je naša škola daleko bolja od državne, tzv. komunalne škole. Bili smo uvjereni da se u našoj školi bolje i više uči. Smatrali smo da je naša škola bolja i zbog toga što se u njoj slobodno srbuje. Znali smo da se u državnoj to ne smije. Otud nam je državna škola bila odvratna. Srbe, đake, koji su išli u državnu školu, zvali smo „švapčićima“. Oni i njihovi roditelji za nas su bili kukavice. Naprotiv, naši drugovi čiji su roditelji bili državni činovnici - a takvih je bilo dosta - silno su nam imponovali“. Rodoljubivi rad srpskih učitelja priznala je i sama Austrougarska jednim dokumentom, kada je odbila 1917. i 1918. godine, molbu Velikog upravnog i prosvetnog saveta da se ponovo otvore srpske škole, navodeći kao razlog sledeće: „U parnicama radi velike izdaje izbio je na površinu u svoj svojoj nagosti odvratni i zgražavajući destruktivni, antidinastički, agitatorski, subverzni i iredetični rad mnogih učiteljskih lica srpskih pravoslavnih škola u ovim zemljama, koji ne samo da se nisu ni najmanje brinuli za odgoj poverene im mladeži prema tački 8 i 55 Crkveno-prosvetne uredbe, to jest da se odgajaju deca u ljubavi prema otadžbini i najvišem vladajućem domu, nego su nažalost odgojili zločince koji su prvi bacili ugarak u svjetski požar, što i danas još bukti, te baca čovječanstvo u bedu i nevolju“. Ovaj dokument indirektno i jasno dokazuje, da je rad učitelja srpskih škola u BiH bio uvek uperen protiv intencija obnarođiva-

nja i suzbijanja nacionalnih obeležja ovih pokrajina, a u saglasnosti sa željama srpskoga naroda. Kad je neprijatelj ratom zapretio Srbiji, Srbi iz BiH rado su se predavali srpskoj vojsci, jer im srpski ponos i srpsko rodoljublje nisu dozvoljavali da se bore u redovima austrijske vojske protiv svoje braće Srba. Učitelji srpskih škola iz BiH borili su se kao dobrovoljci srpske vojske, te su tako i fizički potpomogli ostvarenju one ideje koju su, kao učitelji srpskih škola, duševnim radom verno i istrajno sprovodili. Iz izloženog vidi se da su učitelji srpskih škola bili podstrekači i osnivači, preduzimljivi i neustrašivi pobornici svake naprednije misli u BiH. Sprovodili su nacionalne i kulturne ideje kroz narod. Bili su apostoli srpske misli. U svim prilikama odbijali su napadanje na srpske škole i na narod, stavljajući se neustrašivo uz narod protiv turske i austrijske uprave. Narodne nevolje bile su i njihove nevolje. Oni su ih snosili zajedno sa narodom. Podstrekavali su narod na otpornost i istrajnost, sokoleći ga i podsećajući ga na bolje dane u budućnosti. Ovakvi učitelji bili su u stanju da vaspitaju najveću i najslavniju omladinu u čitavoj našoj istoriji od Kosova pa do danas. Njihovom zaslugom niklo je u BiH pokolenje, čiji će nacionalni podvizi služiti za primer svima onima koji su posle njih došli i koji će doći. To slavno pokolenje u Bosni i Hercegovini dala je srpska škola i njeni učitelji. Oni su pripremili generacije koje su dale sebe za opšte dobro svoga naroda i jugoslovenskog naroda kao celine.

TEKST: Nikola Matić

(iz knjige „Srpske pravoslavne škole u BiH pod Austrougarskom upravom“, 2008)

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Pesma koja Spaja mitove

Pesma „Neolitska Pitija iz Medvednjaka“ pripada zbirci „Ulazak u Kremonu“ objavljenoj 1989. godine. Knjiga sadrži pesme nastale u susretu sa artefaktima iz različitih epoha. O poniranju u prošlost, sam Pavlović piše: „Biti svestan svoje kulturne tradicije znači za mene biti zaista svestan sadašnjeg trenutka i njegovih zadataka. Ako idemo što dublje arhaično, to samo izgleda da naglašavamo osobenosti sopstvenog kulturnog nasleđa. U stvari idemo ka pravim riznicama opšteljudskog, suštinski pesničkog mišljenja.“

Neolitska Pitija iz Medvednjaka

Sagnuta figura preko svojih kolena zagledana u zemlju i njen vir. Uska leđa i lukovi ramena propinju se u krst čađav i vitak. Bedra su stožeri i oko njih se uobličuju obećanja. Ispod lica otvara se tlo. Ko govori kome? Sasvim su blizu deva i zemlja. Ko će da proriče, ko koga oglašava? Proročka struna u struku žene, po njoj pečati i belezi složni, i zglob svaki pod znakom začeća.

Humus prima i prenosi njen glas i pravi čoveka od usklika stomnogostrukogmilost pomnožena sa plesom usred lavirinta: majka i ćerka okrenute jedna drugoj - jama gleda u jamu. Šapat njihov šumi, zatim izraste klas.

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: NEOLITSKA PITIJA

Figurina je otkrivena na arheološkom lokalitetu Medvednjaka, kod Smederevske Palanke, na istom onom na kom je pre nekoliko godina, 2013. godine otkriven osam milenijuma star Lunarni kalendar na kljovi divljeg vepra.

Lunarni kalendar na kljovi vepra

(Foto: www.opanak.net)

Neolitska figura iz Medvednjaka

(Foto: Narodni muzej

Smederevska Palanka / Pinterest)

Procenjuje se da je u struku previjena figura iz neolita stara oko 6500 godina, a karbonska metoda govori da je i starija. Odlikuje je neobičan položaj tela, koji je svakako inspirisao pesnika da otkrije, putem instrumenata koje mu omogućuje poezija, mitski i arhetipski sloj, da oživi matrijarhalne mitove i ginecentrično shvatanje sveta. Pokušaćemo da objasnimo kako je jedan artefakt čija nam je namena, u suštini, nedovoljno poznata, pesmom preneo duboka arhetipska saznanja. Pavlović pretvara svoje znanje o grčkoj, arhajskoj civilizaciji u znanje o neolitu na našim prostorima upravo zato što postoje univerzalne antropološke istine koje su postojale i pre nama poznate kulture, a i posle nje.

Pesma je napisana u tri sekstine, čiji su stihovi nejednake dužine. Nije slučajan broj šest – to je po Pitagorejcima prvi savršen broj, jer sadrži zbir i proizvod prva tri broja – dakle 1, 2 i 3.

Inverzija na početku pesme za časak zaustavlja našu pažnju. „Sagnuta figura preko svojih kolena“, ima veoma slično značenje kao i Figura sagnuta preko svojih kolena. Inverzija nije upotrebljena slučajno. Ona naglašava da je figura sagnuta i u tome je njena neobičnost u odnosu na ostale figurine Starčevačke kulture, a koje su u uspravnom ili u sedećem položaju. Uvodni stih u doslovnom smislu opisuje figuru. Ali postavljanje reči sagnuta na prvo mesto navodi nas na dodatno tumačenje, i ističe da je ta figura „zagledana u zemlju i njen vir“, a ne samo presamićena i sagnuta preko kolena. U prenesenom značenju prvog stiha „kolena“ bi predstavljala i nešto drugo sem dela tela. Kolena su budući naraštaji, pokoljenja koja dolaze, ali i pokoljenja koja su bila. Zagledana proročica, videćemo nešto kasnije, zna i šta je bilo i šta će biti. Neobičan je spoj reči iz dvaju elemenata – zemlje i vode – zemlja nema svoj vir, u bukvalnom smislu i to nas dalje navodi da potražimo tumačenja vezana za Delfsko proročište.

Grčko predanje kaže da je Pitija, sedeći na tronošcu, komunicirala sa zemljom i njenim proročanstvima preko pukotine u zemlji. Smatra se i da je proricala još iz žubora vode sa izvora, ali i iz šumova lišća. O tome govori poslednji stih u pesmi.

U Delfima se nalazi i Omfalos, pupak sveta, njegovo duhovno i materijalno središte. On je simboličan beli kamen koji liči na jaje, a omotan je zmijom, označava put komunikacije između čoveka, mrtvih i boga. Simbol je pobede nad snagama haosa, pobede čoveka nad samim sobom. A Pitija je Apolonova proročica i njeno ime evocira drevnu pobedu Apolona nad htonskim bićem Pitonom. Apolon

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

ALIA MUNDI

pitijski je simbol pobede razuma nad instinktom. Sledeći stihovi dopunjuju značenje Pitijinog proročišta. „Uska leđa i lukovi ramena“ propinju se u čađav i vitak krst što čitamo i kao nagoveštaj hrišćanske kulture koja dolazi milenijumima kasnije. Uska leđa i lukovi ramena predstavljaju spiritualni, nematerijalni, gornji deo tela, dok su dole stožeri – bedra, tvrdi i postojani. Oko njih su „obećanja“, što može značiti i da je ona boginja plodnosti. Lukovi su, kao i strele, Apolonov atribut moći, a strela je maskulinog značenja. Dopirući van dometa ona osvaja nešto što se može iskusiti tek u transcendentnom. Strela u vazduhu oslobađa sebe od vezanosti za zemlju. U „Ilijadi“Apolon je srebrnoluki bog, pojavljuje se noću i sija poput meseca. Njegov luk je simbol ljudskog uspona, ideal mudrosti. Apolon je Zevsov prorok, kao što je Pitija Apolonova proročica.

Tronožac na kome sedi grčka Pitija, a što takođe može predstavljati stožer, osnovu, bedra, simbol je neba i broja tri, odnosno prisutnosti Apolona. Lira kojom su povezani nebo i zemlja

Omfalos ili pupak sveta (Foto: Wikipedia)

ima sedam struna. Apolonova lira označava moć proricanja. Krst kao i četvorougao simbolizuje broj 4 i Zemlju, ali njene spiritualne aspekte. U njemu se sastaju zemlja i nebo, on označava prelaz i dodir dva elementa. Jevanđeoski krst označava veru, nadu, milosrđe, i postojanost. U ovoj strofi se, kao i u celoj pesmi, nalazi spojeno nekoliko mitova koje tumačimo iz leksičke polisemije.

Prva i druga strofa vezuju se opkoračenjem, baš kao što reči navode: „Ispod lica/ otvara se tlo.“ Kao što je proročica okrenuta zemlji, tako se dozivaju prva i druga strofa. Stihom „Sasvim su blizu deva i zemlja“ naglašen je njen položaj, ali i još nešto – njihova međusobna povezanost, uzajamnos i zavisnost. Proističu jedna iz druge. Pitanje „Ko će da proriče, ko koga oglašava?“ doživljava se kao retorsko, jer se ne zna da li deva govori zemlji ili zemlja devi. Šta je starije – kokoška ili jaje? Na pitanje odgovara se pitanjem, baš kao što je proročište u Delfima davalo dvosmislene odgovore. Pitija objavljuje, ona je emanacija božje mudrosti, ali tek kada dozna od majke zemlje. Možda je jedini pravi odgovor upravo ta dvosmislenost i dvostrukost svega stvorenog, dualna priroda bića.

„Proročka struna u struku žene“ svakako je aluzija na Apolonovu liru, ali i nagoveštaj nečega što dolazi. „Pečati i belezi složni“ odnose se kao znakovi za prošlost i za budućnost. Današnjim arheolozima znakovi na figurama nedovoljno su razjašnjeni. A u zglobovima, dakle na spojevima, nalazi se „začeće“, koje bi predstavljalo sponu prošlosti sa budućnošću. To dovodimo u vezu i sa „kolenima“ u prvom stihu.

Dok se u prvoj strofi opisuje figura, a u drugoj se objašnjava njena proročka uloga, u trećoj strofi, govori se o stvaranju čoveka. U njoj je rezultat sadejstva proročišta i zemlje: „Humus prima i prenosi njen glas“. Humus je reč koja spaja čoveka i zemlju, jer su to zemni ostaci biljnih i životinjskih tela. Humanus znači čovekov, čovečiji.

Veza se uspostavlja još i preko latinskog humusa i humilitusa – potčinjenosti, samilosti, što su atributi majke zemlje. Po grčkom mitu velika majka, majka svih bogova, upravo je Gea, ili zemlja. Prema hrišćanskom učenju, sveta zemlja je duhovno središte. Sada je jasnije zašto su „blizu deva i zemlja“. Devičanski Pitijini atributi prenose se i na hrišćansko učenje o Devici Mariji. Ili se učenje o Devici Mariji prenosi na neolitsku Pitiju.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: NEOLITSKA PITIJA

Apolonova lira, vaza iz muzeja u Delfima (Foto: www.rmsr.ch)

Čovek nastaje „od usklika stomnogostrukog“ devinog glasa koji se prostire kroz zemlju, a to je „milost pomnožena sa plesom usred lavirinta“. Ovo je reminiscencija na Tezejev ples koji je bio u čast pobede nad Minotaurom, odnosno u čast pronalaženje izlaza iz lavirinta. Prema nekim tumačenjima, lavirint je bio na vratima Sibiline odnosno Pitijine pećine. U inicijacijskim obredima lavirint je bio zamršena putanja do središta, prelazak iz jednog sveta u drugi. A središte je povezano sa moći, svetlosti i beskrajem. Broj sto iz kovanice stomnogostruki je civilizacijski broj, on individualizuje deo celine koja je i sama deo veće celine.

Deva i zemlja u trećoj strofi postaju „majka i ćerka“, njihov položaj je isti – okrenute su jedna drugoj – i poistovećene su jer „jama gleda u jamu“. Jama je nedvosmislen simbol ženskog. Iz njihovog međusobnog šapata izrasta klas. U simboličkom smislu klas je rođen iz hijerogamije, svetog braka neba i zemlje. Predstavlja atribut milosrđa i obilja, atribut Cerere i Demetre, boginje ratarstva. „Ako umre zrno u zemlji, mnogo roda donese“ - jedna je od jevanđeoskih mudrosti o smrti i vaskrsenju. Klas, kao vlat trave, takođe ima koleno, čime se dodatno dovode u vezu uvodni i završni stih pesme.

Rimski mozaik koji predstavlja Tezeja i Minotaurov lavirint (Foto: Wikipedia)

Ovo nije samo pesma o boginji plodnosti ili proročici, ovo je pesma o tome kako je čovek vazda, pa i pre sedam milenijuma težio savladavanju gole materije kamena, ovo je pesma o jedinstvu neba i zemlje i dualnoj prirodi bića. U njoj se otkriva kako se materijalno spiritualizuje i kako teži savršenstvu koga ne bi bilo bez uzajamnosti zemaljskog i zemljanog sa nebeskim i duhovnim.

Pesma spaja mitove tri civilizacije, za koje arheologija pretpostavlja da su u kontinuitetu. Ono što istraživači nisu dovoljno rastumačili, pesnik je intuitivno naslikao uvidom u poznati deo (pra)istorije pre nulte godine. Materijalni izvor, predmet od kamena, otkriva duhovno nasleđe drevnih epoha. Materijalno i spiritualno se poistovećuju, gradeći nerazlučivo jedinstvo svega što postoji. Neolitska proročica nemo svedoči o prajedinstvu od koga smo utekli i opominje današnjicu ogrezlu u specijalizaciju i upojedinačenost.

TEKST: Nadežda Purić Jovanović

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: JEZIK KAO BAŠTINA

Dâ što li je drugo riječ nego list? I jezik nego proljetni dan?

U ovom majskom danu prelijepa priroda krajolika Banije pokušava stvoriti još pokoju do sada nepoznatu sliku i sa jednog proplanka, preko šuma, rječica i potoka, odaslati na drugi proplanak koju riječ o jeziku kojim govore ljudi što po njima hode u svakodnevnoj borbi za opstanak. Ili su samo donedavno govorili, sve rjeđe imajući koga podučiti, dok ih godine nisu pristigle i oni sa sobom u grobove ponijeli ne samo riječi, nego i pojmove, događaje, običaje, kulturne i historijske karakteristike vremenâ i naroda u njima.

Banijski narodni govor oduvijek je postojao u isprepletenom okruženju jezika Bosne i Srbije (današnja regija u okviru Vojne krajine nastala je u18. stoljeću) uzimajući od onih, koji su kao osvajači prolazili područjem omeđenim rijekama Kupom, Unom i Glinom te Petrovom gorom, poneku riječ, reklo bi se onu koja bi se uklopila u njihovu svakodnevicu. Ne čudi stoga što u jeziku toga naroda – a bilo bi nepravedno ne spomenuti cijelo područje Hrvatske na kojem su, do rata 19911995 godina, živjeli pretežno stanovnici srpske nacionalnosti, odnosno, pored Banije, i Kordun, Liku, Dalmatinsku Zagoru i Istočnu Slavoniju –

azmišljati o jeziku kao o, naprimjer, jednom običnom majskom danu, nije baš prikladno, još manje bi moglo biti razumljivo, a najmanje naučno i književno poduprto. Dan proljetno prevrtljiv, u mnoštvu mijenâ oslikanih bezbrojnim nijansama, kad jedan zazelenjeni list doživi toliko transformacija da nikako ne može biti isti i jednak sebi u svitanje i suton. U jednom tako posve običnom danu sa svakim treptajem ljudskog oka događaju se promjene. Promatraču vidljive u svom vlažnom ogrtaču ovlaš prebačenom preko dana uz pomoć kišnih kapi, koji, eto, začas isparava u zaborav zabljesnut sunčevim zrakama, a sve postojeće, oku vidljivo ili nevidljivo, živo i naoko neživo, kao srna i list, kreće se i mijenja zavisno od toga što mu okolina nudi, daje i uzima, prilagođavajući se samo onoliko koliko je nužno za opstanak.

dakle, u njihovom jeziku nalazimo poprilično turcizama, njemačkih riječi, te nešto manje mađarskih i riječi iz romanskih jezika. A budući da list u proljetnom danu nikad ne miruje, sigurno je da su i prohodnici – privremeni osvajači odnosili sa sobom poneku do tada im nepoznatu riječ, čiji izgovor ih je, poput slike, asocirao baš na određeni pojam, stvar, stanje ili doživljaj kome su tražili odgovarajući naziv. Uostalom, može li jezik i biti nečiji? Može, onih koji se njime koriste, bez obzira kojoj naciji i vjeri pripadaju. Tako je i sa riječima iz ovog poddijalekta: bile su uobičajene i rasprostranjene među srpskim stanovništvom Banije, slobodno ih možemo definirati kao jezik banijskih Srba, ali je nepobitna činjenica da su mnoge potpuno bile udomaćene i među hrvatskim stanovništvom banijskih sela i nije poznat slučaj da netko nekoga nije razumio onda kad ga je želio razumjeti.

Jezik je to, najjednostavnije definirano i kazano: poddijalekt ijekavske štokavštine. Kojim se govorilo, ali skoro nikad pisalo, jer su bila vremena u kojima su se svi nastojali izražavati književno, bio je to uvjet za dobru ocjenu iz materinjeg, materinskog, srpskohrvatskog ili kako se već zvao jezik naših obrazovnih institucija. A narodni govor bio

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: JEZIK KAO BAŠTINA

je govor seljaka, neobrazovanih, nepismenih ili polupismenih, pa gdje će jedan školarac izreći: đe s krenla (kuda si krenula – pošla). Bio bi ismijan, postao seljo-beljo, takav i ostao, i u ozbiljnim godinama vršnjaci bi prepričavali kako se osramotio kad je progovorio kao da je kod krava

Ali, kako sve u životu ima svoje krugove koji se otvaraju i zatvaraju, muškarac u sedamdesetim

životnim godinama, porijeklom iz sela iz okolice Gline, dugogodišnji stanovnik glavnog grada novoosnovane države u čijem je Banija regionalnom sastavu, na jednu jednostavnu, običnu i potpuno razumljivu riječ, kao što je budalaš, odjednom se sjeti davnog vremena i glasno priznaje: otkad nisam čuo tu riječ. Bî mi nekako žao zemljaka, vidim da mu je riječ mila, upitah se kako bi podnio i izdržao da čuje: Eno m ćaće na drešu, počelo je mašinanje… Nomadne sam se krajcala sa Stevanom… Pojo me brez kruva … Sve kapnica niz svodak curi… Prosto sam se obezdanla kad sam svatla kolko m je prija oblaporna… U snaje m je šuvaka…

Narodna nošnja Srpkinje sa Banije iz 19. stoljeća (www.staresrpskeslike.com)

U poddijalektima štokavskog govora čakavskom i kajkavskom, ali ni u samom književnom jeziku, zasigurno nema tako slikovitih riječi kojima, čak i kad su slušaču nerazumljive, slova posložena u riječ i njen izgovor ukazuju na stanje uma i duše. Drugačije odzvanjaju riječi: dilkati ili đamkati od orcati ili brsliti, na što li asociraju izvorgati ili raščenti, a ne nosi li čijanje u sebi sliku raspršenog guščjeg perja. (O banijskim psovkama u ovom tekstu neće biti govora, ali želim samo konstatirati da grubljih, težih, ružnijih, oporijih, gorih i opasnijih psovki nema ni u jednom jeziku ni jednog dijalekta srpskog ili hrvatskog jezika. Neke riječi koje i nisu psovke toliko su „ružne“ da ih je skoro pa neprikladno koristiti u bilo kom obliku književnog izražavanja; kako, naprimjer, u pjesmi reći da je suknja rasprđikana ili da bi kurbetinu netko mogao labanti po gubcama onda kad se raspečla pred tuđim čojekom.)

Banijski narodni govor preslika je teškog načina života ljudi toga kraja, historijskih tegoba i nedaća kroz koje su prolazili (namjerno izbjegavam riječ: ratovi jer bi odvela daleko od teme) njihove neprekidne borbe za koricu kruha, ali i za napredak – ili bi danas bilo najprikladnije reći: za opstanak. Urođena intuitivna inteligencija koja nije uvjetovana stupnjem obrazovanja, moć zdravorazumskog i logičnog rasuđivanja, hrabrost, prkos, inat i visprenost utjecali su na bogatstvo riječi narodnog govora

Banije u kome slučajnom ili namjernom slušaču samo bljesnu riječi – zlaćane iskrice poput: poljupati, popišmanti, ćeno, škruta, nožce, zacvrkati, pjence, žvižda… čista rapsodija nerazumljivih tonova koji tvore, čine, vežu i spajaju nitî života u odu tom i takvom životu. Težak je, nepravedan, nepošten, svakakav i nikakav, ali naš je i to će zanavijek biti, a mi ćemo ga prevariti i iskobeljati se iz svake nemoguće situacije – kao da je narod sročio svoju himnu od riječi drugima nerazumljivih. I kao da su ti divni izrazi svojevrsni bedem zaštite od svih vrsta neprijatelja. Mlađi naraštaji, a teško je odrediti kojih bi

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Željeznička stanica u Glini s početka 20. vijeka

to bili godina, lakše je definirati da su to oni koji su iz sela otišli u gradove na školovanje i tamo ostali, povremeno dolazeći u kratkotrajne posjete porodici u provinciju, nikad nisu koristili narodne riječi u svakodnevnom govoru jer bi, kao što rekosmo, bili okarakterizirani kao prosti i neuki kojima ni škola nije puno pomogla. Za njih je narodni jezik odavno izgubljen. Za njihove roditelje, babe i djedove nikad nije, ali njih više nema na ovom svijetu. Malo je toga ostalo zapisano, baš zato što nije bilo književno. Živjelo je samo u usmenom predânju i čulo se o crkvenim zborovima, sajamskim okupljanjima, u seo-

skim svatovima, za žetava i na prelima.

Za deset-dvadeset godina malo tko će razumjeti navedene riječi i mnoštvo korištenih a još danas poznatih nam. Nije nemoguće da će za nekoliko stoljeća neki novi Milorad Pavić pisati također novi Hazarski rečnik u kome će Hazari biti Srbi sa Banije, iz Like ili Korduna. Ili da će za osamdeset godina, možda, također neka nova Isidora Sekulić napisati tekst pod naslovom: Banijski jezik, kao što je prava Isidora pisala o Bosanskom jeziku sad već davne 1936. godine.

I hoće li uopće za stotinu godina postojati knjige i bilo kakvi pisani tragovi, kad nam proroci nauke i tehnologije predviđaju preseljenje ljudi na neku novu planetu na kojoj će i organizacija života biti nama nepoznata? Kako će i gdje ostati zapisane najljepše ljubavne poruke sa Banije: kad đevojka svome draganu šapuće: Kad te vidim, povilenim… a on njoj oko vrata savija grotulju, kao da je zaručnički prsten.

Bez obzira na takva predviđanja nedaleke sutrašnjice, riječima kojima doslovno prijeti ubrzano nestajanje u zaboravu kako koji starac i starica odu s ovog svijeta ostaje posljednja nada: zapisati ih, trajno spremiti u prozu, poeziju, rječnike, leksikone, u knjige ili na novinske stranice. Sasvim je svejedno na koji način i tko će ih u kojoj formi objelodaniti, hoće li to biti odmah ili za deset godina, ali one moraju biti zapisane, kao okosnica kulturnog naslijeđa jednog naroda koji na jednom prostoru nestaje.

Kako drvo može dokazati da je drvo ako nema lista na sebi?

I narod ostaviti trag bez razigranih drhtavih usjajenih manjih većih zaobljenih šiljastih mekanih bodljikavih sigurnih neprebrojivih listova – riječi?

Hoće li se možda riječi pobuniti zato što su nanizane u najraskošniju ogrlicu – grotulju bez početka i kraja poklonjenu proljetnom danu, ogrlicu – jezik?

I tko bi to imao pravo pootkidati listove, rastrgati ogrlicu, zatamniti proljetni dan i zaboraviti svoj jezik?

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Grotulja

Rječnik banijskih riječi

brsliti - pričati gluposti, nepovezano i neugodno, govoriti brzo, puno, glupo i nerazgovijetno

čijanje - čišćenje guščjeg perja, odvajanje pernatog od rožnatog dijela; seoski običaj

okupljanja i druženja, uz veselje

čojek - čovjek; muž, suprug

ćaća - otac

ćeno - pas, pašče

dilkati - igrati se s djetetom, zabavljati ga

dreš - vršilica preteča kombajna, odvajao je zrnje od košuljice, nije se sam mogao kretati nego se prevlačio ili prevozio uz pomoć konja ili volova

đamkati - jesti polako i s užitkom

đe - gdje, kuda

đevojka - djevojka, cura

grotulja - najčešće se odnosi na nanizane

pečene neoguljene kestene, nosi se oko vrata kao ogrlica

gubce - usnice

izvorgati - izmokriti se; ali i ispovraćati se

kapnica - mast koja curi pri pečenju pečenice na ražnju

krajcati - susretati se, mimoilaziti se kruv - kruh, hljeb

kurbetina - kurvetina, laka žena

labanti - udariti, obično preko lica, usana

mašinanje - vršidba žita

nomadne - nekidan, prije nekoliko dana

nožce - škare, makaze

obezdanti - preneraziti se od iznenađenja, zanijemiti od čuda

oblaporna - proždrljiva, pohlepna, halapljiva osoba

orcati - lupati, zveketati sa stvarima, stvarati buku

pjence - germa, kvasac

poljupati - na brzinu pojesti, uglavnom voće, bobice, bombone, nešto što je sitno popišmanti - predomisliti se, povući se, pokajati se, promijeniti mišljenje

povilenti - izraz za posebna stanja, kad se ne zna za sebe od sreće,radosti, ali i tuge i žalosti; poludjeti; skrenuti s pameti

raspečti - stati kao ukopan, raširenih nogu, pred nekoga; ali i nešto raširiti, raskriliti, npr. prozore, zavjese, rublje

rasprđikana - suknja ili haljina sa povećim rasporom odostraga ili naprijed

raščenti - raspoloviti, namjerno razdvojiti na dva dijela; može se dogoditi i padom; koristi se i u obliku kletve drugoj osobi: dabogda se

raščenla

svatti - shvatiti

svodak - lim, pleh na koji curi masnoća, kapnica, pri pečenju odojka ili janjeta na ražnju škruta - mrtvački sanduk

šuvaka - lijeva ruka

šuvak - ljevoruk

zacvrkati - jelo preliti svinjskom masti i zapeći žvižda - vrtirepka, nestašna djevojka

U Glini, 21. - 22. maja 2017. godine

TEKST: Jagoda Kljaić

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br.

MAGICNI TEATAR SALVADORA DALIJA

Put, besprekorno ravan, vodi nas prema katalonskom gradu Figeresu. Zelenilo i divni predeli kroz koje prolazimo upotpunjuju naš užitak. U autobusu se čuje tihi žagor, vlada prijatna atmosfera i primetno je dobro raspoloženje turista. Približavamo se gradu u kome je rođen i živeo poznati španski slikar Salvador Dali. Odavno sam imala želju da obiđem nadaleko poznati muzej - magični teatar Salvadora Dalija. Želja će mi se ubrzo ispuniti, jer lagano ulazimo u Figeres. Skoro na samom ulasku u Dalijev rodni grad, primećujemo građevinu koja podseća na dvorac sa kulom. Ova zanimljiva građevina sa fasadom boje terakote, umnogome se razlikuje od ostalih. Na zidovima su u jednakim razmacima zalepljeni hlepčići oker boje, a na vrhu kule ukrug su poređana ogromna bela jaja. Zadivljeni, gledamo nešto neverovatno, a opet očekivano. Ovo je prvi nagoveštaj da smo stigli na pravo mesto. Prepoznajemo Dalijevu posebnost i neponovljivost.Vidimo jaje kao jedan u nizu motiva njegovih umetničkih dela, kao simbol ljubavi i nade. Ulazim u predvorje muzeja u kome je nekada bilo pozorište, koje je tokom Španskog građanskog rata potpuno srušeno. Koračam po kamenim pločama i lagano uranjam u dalijevski Dalijev muzej (sa spoljašnje strane)

svet raskošne fantazije. Pomalo zbunjena, pokušavam jednim pogledom da sagledam sve detalje koje je vođen svojom maštom i svojim rukama, napravio Dali. Centralno mesto predvorja zauzima crni automobil iz doba Al Kaponea, a u njemu replika vozača za volanom, a na zadnjem sedištu replike Dalija i Gale, njegove muze i žene njegovog života. Sve je tako verno urađeno da se čini da će svakog trenutka iz kola izaći Dali i pozdraviti sve posetioce muzeja. Sa zamagljenih prozora automobila slivaju se kapi kiše.

Prizor koji fascinira. Nedaleko od umetničke instalacije poznate kao „Kišni taksi“, u tom istom prostoru, nalazi se ogromna sirena koja svojim snažnim rukama vuče jedrenjak postavljen visoko na

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

stubu. Posmatrajući taj prizor, imala sam utisak da jedrenjak slobodno lebdi u prostoru. U udubljenima zidova koji okružuju predvorje nalaze se u kamenu uklesane skulpture žena koje kao karijatide pridržavaju stubove. Kako je kod Dalija sve simbolika, otuda on ženi pripisuje nadrealnu snagu i moć. Dali je imao prevelika i nerealna očekivanja od žena. Obožavao je svoju majku, a kako je sâm govorio, od nje je očekivao da njegove duševne poroke učini nevidljivim. Smrt majke je doživeo kao najteži udarac u životu.

Ulazim u Dalijev nadrealno zamišljeni lavirint. Prostor ispred mene je autentičan, deo starog po-

zorišta sa ogromnom binom koja je oivičena teškim crvenim zavesama. Centralni deo bine krasi naslikana Gala, lepa i zanosna kakva je bila i kakvu ju je Dali video svojim zaljubljenim očima. Preda mnom je najpoznatije Dalijevo delo hologramske umetnosti „Naga Gala gleda na more“. Genijalnost Dalija se vidi na svakom koraku, na putu kroz ovaj prostor mašte i simbolike. Kada se kroz okular postavljen ispred slike, sa određene udaljenosti posmatra slika nage Gale, umesto Gale, zapravo se vidi portret Abrahama Linkolna. Još jedna magija od koje zastaje dah! Uz komentar i divljenje, mnogi ponovo posmatraju sliku, kao da ne veruju svojim očima.

Bez reči hodam kroz prostorije muzeja, sa ushićenjem posmatrajući najpoznatija dela Salvadora Dalija: „Nasmejana Venera“, „Devojka iz Figeresa“, „Prvi dan proleća“, „Pikasov portret u 21. veku“, dok mi je nad glavom izmaštani misteriozni dalijevski svet, oslikani svodovi po kojima „koračaju“ ljudi ogromnih stopala živopisnih boja, anđeli čuvari, raskošni svirači, ali i trubači koji kroz guste bele oblake najavljuju smrt. Sve opsesije i strahovi kojima je Dali u svojoj genijalnosti bio ophrvan, lebde kroz prostor kojim se krećem kao kroz mističnu teskobu svetlosti.

„Kišni taksi“, Dalijev muzej

Oslikana tavanica, Dalijev muzej

„Gola Gala gleda na more ili „Portret Abrahama Linkolna , Dalijev muzej

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Iz njegove teorije da se vreme meri časovnicima mekanim i rastegljivim kao testo, da je vreme relativno, a ne fiksno, nastala je slika „Topljeni satovi“, još jedno od Dalijevih remek-dela. Zagledan u komad sira, a pod uticajem jake migrene, on je video satove koji su se prosto topili i krivili pred njegovim očima. Daliju je pojam nesvesnog otkrio psihoanalitičar Sigmund Frojd koga je lično poznavao. Dali duguje Frojdu to što su mu se vrata njegovog nadrealističkog stvaralaštva širom otvorila, spoznavši tako svoje strahove, slutnje, opsesije i unutrašnji svet. Dok stojim ispred ovih čudesnih slika, Dali me polako uvodi u svoj svet nadrealnog, a da se meni čini da su te optičke iluzije potpuno stvarne i moguće. Genijalnom umu se veruje. Izlazim iz muzeja u dvorište koje krase krošnje drveća. U realnost me vraća prijatna svežina. Ispred mene su stolovi i stolice, pre bi se reklo francuskog bistroa, a ne španske taverne, no to nije bitno, prija mali odmor da saberem utiske i dođem do daha. Sedim u hladu krošnje drveta i ćutim. Magija prestaje. Imam osećaj da se teatarski san upravo završio.

TEKST: Ljiljana Stjelja

FOTO: Ljiljana Stjelja

Dvorište Dalijevog muzeja

…Kad je Oziris vladao od Dunava do Indije...

Tragovi staroegipatskog kulturnog nasleđa na tlu Zapadnog Balkana zadiru u daleku prošlost. Prema rasprostranjenim verovanjima, Oziris je vladao svim zemljama od izvora Dunava do Indije, te se ne treba činiti iznenađujućim njegovo prisustvo na današnjem tlu istočne Srbije. U običajima i kulturi Vlaha sa ovih prostora postoji niz podudarnosti sa magijskim radnjama starog Egipta kao što je „povojnica“ za dete ili mladog Boga, ili povijanje zaboravljenog božanstva oličenog u deblu badnjaka muškom košuljom - izvukavši Ozirisovo telo iz kovčega sraslog u veliko stablo (stub), i bo-

ginja Izida obmotala je stub platnom, kako su to i Jevreji činili sa svojim Ašerama, nagoveštavajući uskrsnuće principa Dobra - Ozirisa.

Ne treba da nas čudi ni pominjanje egipatskog boga pismenosti Tota na jednom natpisu pronađenom na kamenom žrtveniku donesenom od strane rimskih legionara na Karataš, budući da je njegov kult poznat po misterijama „crnog obreda“, donekle sličnim obožavanju Kibele transformisane u crni kamen, predstavu prepreke na ulazu u podzemni svet, kakvim je prolaz dunavskih Gvozdenih vrata obilovao. Natpis glasi:

„DEO TOTO VITIONI AUR(ELIUS) .................. AGATHOMI - NUS MIL (ES) LEG(IONIS)IIII FL (AVIAE) CATARAC (TARUM) STATIONIS DI-A (NA) E HONEST(E) VOTUM LIBIENS POSUIT“

(„Bogu Totu /TotovEpitet/ Aurelije Agotomi-nus vojnik legije IV Flavija, stanice Dijane (Dunavskih) Slapova, pristao zavetni spomenik da rado postavi“)

Tot je kod Egipćana bio i božanstvo Meseca, a njegovim imenom označavan je, poput Janusovog u Rimljana, početni mesec u godini. Utoliko je interesantnija koincidencija da dva boga iz velikih religijskih sistema sa istovetnim ulogama merilaca vremenskih početaka, egzistiraju na području Gvozdenih vrata. Vladar graničnih područja Hermes, čije je obožavanje proisteklo iz kulta svetog kamenja u svojoj rimskoj transformaciji, Merkuru, bio je simbol za govor. Krila na njegovoj obući i šlemu značila su da govor leti zrakom poput ptice, kako to na divan način reprezentuje bronzana figu-

ra iz prvog veka nove ere, pronađena u Dijaninom svetilištu kod Karataša. U Ciceronovom delu „O naravi bogova“, spominje se da je Merkur, ubivši čudovište Arga, pobegao u Egipat, gde je Egipćanima zasnovao zakone i pismenost, bivajući poistovećen sa njihovim bogom Totom.

Nije teško složiti se da je u starim, kao uostalom i današnjim vremenima, prostitucija bila ekonomski iznimno atraktivna delatnost, počev od one najprizemnijeg nivoa, rezervisane za siromašnije slojeve, do „zvezdanih visina“ kakve su dosezale kurtizane kalibra Rodopije/ Rodopis, iz šestog veka

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Staroegipatski bog Tot (Foto: Wikipedia)

pre nove ere. Ova Tračanka, rođena na Balkanu, pod imenom Doriha, kao dete bila je oteta i prodata u ropstvo na ostrvu Samosu.

Kada je stasala u prelepu devojku, gospodar je odvodi u bogati egipatski grad Naukratis, gde je za basnoslovnu svotu novaca otkupljuje i daruje joj slobodu vinarski trgovac Haraks, brat nadaleko čuvene pesnikinje Sapfo sa Lezbosa, koja mu je mnogo zamerala „što se odao milosnici Dorihi u Naukratisu egipatskom“. Želeći mu uspešan povratak iz Egipta, Sapfo piše stihove: „Zdrava dajte, Nerejeve deve časne,/ Brata moga vratite domu meni,/ Želju svaku, u srcu što je nosi,/ Ispun’te njemu!/ Stare neka okaje grehe svoje,/ Bio prijateljima milim radost,/ Žalost dušmaninu,al’ više nama/ Ne bilo takva!/...Ali čuj me, boginjo, jesu l’ ikad/ Tebi srcu godile pesme moje,/ Crnom noći jade svoje zastri nama,/ Mržnju odagnaj!“ Godine 2013. pronađen je papirus sa još jednom njenom pesmom u kojoj spominje Haraksa, o čemu čitaoce beogradska Politika informiše u Kulturnom dodatku od 8. marta. U baladi „Braća“, (prevod G. Rosić), Sapfo peva: : „Stalno i neprekidno govoriš/ kažeš da dolazi Haraksos,/ evo, stigao je lađom, i to ne praznom,/ Mislim da je ovo Zevsu poznato,/ kao i svim bogovima/.../ Nego me pošalji i od mene traži/ da se mnogim molitvama obratim/ gospodarici Heri,/ da Haraksos dođe ovde/ dovozeći i lađu bezbedno,/a nas zatekne zdarvim/...“

Legenda kaže da je Haraks miljenici Dorihi dao krasnu kuću, brojne sluškinje i užitke, pa i sjajne zlatne cipelice koje su simbolizovale odsjaj njene plave kose na suncu. Jednoga dana orao, za koga se verovalo da je Horus, sin Ozirisa i Izide ukrade zlatnu ili staklenu cipelicu, toliko malu da noga niti jedne Egipćanke u nju nije mogla stati, i donese je u Memfis, pred faraona Amasisa (570526), poslednjeg velikog vladara Egipta pred rat sa Persijancima. Ostalo je priča pretočena u savremenu bajku o Pepeljugi. No, ovo je tek početak bajkovitog života nekadašnje Dorihe, sada već Rodopis, po nekima zbog rumenih obraza i lepote, no nije nemoguće i po činjenici da njeno ime ima koren u nazivu za Amfitritinu i Posejdonovu kćer, boginju punog žetvenog meseca, suprugu Heliosovu.

Herodot beleži („Istorije“, Knjiga 2, 134135): „Bludnica Rodopija i on (Keopsov sin Mikerin) je sagradio piramidu, ali ona je bila mnogo manja od piramide njegova oca; bila je četvorouglasta, široka sa svake strane tri pletra manje

dvadeset stopa, i do polovine od Bletiopskog kamena. Neki Heleni kažu da je to piramida bludnice Rodopije, ali to nije istina. Izgleda mi da nisu ni znali ko je bila ta Rodopija, jer joj ne bi pripisivali da je podigla takvu piramidu koja je, takoreći, koštala bezbroj hiljada talenata; a kraj svega toga, Rodopija je živela za vreme kralja Amazisa, a ne za vreme ovih vladara; dakle, mnogo godina posle kraljeva koji su sazidali ove piramide. Bila je rodom iz Trakije i robinja Jadmona, sina Hefestopolijeva sa Sama i drugarica u ropstvu sa basnopiscem Ezopom. Rodopija je došla u Egipat sa Ksantom sa Sama, koji ju je ovamo doveo da pomoću nje napravi dobar pazar. Nju je, međutim, otkupio za veliku svotu novca Haraks, sin Skamandronima iz Mitilene, brat pesnikinje Safe. Tako je oslobođena, pa je ostala u Egiptu i zaradila mnogo novca, jer je bila izvanredno lepa; to znači mnogo novca za jednu Rodopiju, ali još uvek nedovoljno da tim novcem podigne jednu piramidu. Pa i danas može svako, ko god hoće, da vidi deseti deo njenog imanja i ne treba misliti da je jako mnogo novca poklonila hramu. Htela je, naime, da ostavi u Heladi neku uspomenu i na kraju je izmislila nešto što dotle još nikom

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

Grčka pesnikinja Sapfo (630 - 580 p. n. e.) (Foto: https://facesandvoices.wordpress.com)

nije palo na pamet, te je poslala u Delfe poklon jednom hramu da se, kao uspomena na nju, postavi u Delfe kao zavetni dar. Za deseti deo svog imanja dala je da se napravi mnogo železnih ražnjeva, dovoljno velikih da se na njima može ispeći jedan vo, i poslala ih je u Delfe, gde i sada leže na gomili iza oltara koji su podigli stanovnici Hija, baš prekoputa samog hrama.

Proročište u Delfima (Foto: https://hermandadpagana.files.wordpress.com)

U Naukratiji je rado vršilo svoj zanat više vanredno lepih bludnica, pre svega ova o kojoj je ovde bilo govora, a koja je bila tako čuvena da je u Heladi svako znao za ime Rodopije, a posle nje je bila neka Arhidika, o kojoj se takođe mnogo govorilo u Heladi, ali ipak manje nego o onoj prvoj. A Haraksa, koji je bio otkupio Rodopiju, kad se vratio u Mitilenu, ismejala je oštro u jednoj svojoj pesmi pesnikinja Safa... “

Gaj Plinije Stariji (23-79) u knjizi „Istorija Prirode“ biranim rečima finalizuje impresije izazvane slikom fascinantnih egipatskih piramida.

„...Eto takve su čudesne piramide ali je najveće čudo od svega to da je najmanju piramidu koja istovremeno izaziva najveće divljenje - a ne neka od onih koje pokazuju

kraljevsko bogatstvo- sagradila Rodopija, kurtizana! Ova žena je svojevremeno bila robinja zajedno sa Ezopom, filozofom i basnopiscem i sa njim je delila postelju, ali ono što najviše iznenađuje je to da je jedna kurtizana mogla, putem njenog zanata, da stekne tako neverovatno bogatstvo“.

Kod tumača antičke istorije ipak preovlađuju mišljenja da je u legendi o piramidi Doriha/ Rodopis, pomešana sa Nitokris, dražesnom egipatskom kraljicom i junakinjom mnogih legendi zapisanih od strane Julija Afrikanca i Euzebija, za razliku od Strabona i Elijana koji u Tračanki vide kraljicu Egipta. Prema Herodotu, kćer faraona Keopsa zahvaljujući legalizovanoj prostituciji obezbedila ja novac za okonačnje izgradnje impresivne piramide, da bi nedugo zatim i sebi sagradila spomenik slične vrste na način da je „svaki njen posetilac bio obavezan doneti po jedan kamen“. Čini nam se da između imena kraljice Nitokris i naziva grada iz kojeg je Rodopis dovedena pred faraona - Naukratisa, ima podudarnosti dovoljnih da naziv mesta odakle je Horus doneo znamen faraonu Amasisu o budućoj miljenici, bude predznak kraljičin. Ovaj antički grad iz sedmog veka p.n.e. nalazio se u delti Nila i bio centar kulturne i trgovinske razmene Egipta i Grčke, bačen u zasenak osnivanjem Aleksandrije 332. godine p.n.e. Smeliji tumači legendi mogli bi povući i paralelu po

pitanju „geografskog porekla“ izmena imena najlepše Tračanke, jer je ime spominjano posle njene emancipacije otkupom od strane brata pesnikinje Sapfo - „Rodopis“ identično ogromnom planinskom lancu Rodopi koji zahvata, izuzev prostranstava današnje južne Bugarske, deo Makedonije i značajni segment severoistočne Srbije, uključujući planinu Crni Vrh. Ovde treba imati u vidu da je u antici postojao običaj da se robovima daju imena po kraju odakle potiču. S tim u vezi, Rodopis bi moglo biti „ropsko“ ime lepe Tračanke, zadržano i po njenom oslobođenju iz nekog razloga kao što bi to mogla biti simbolička „kosmička svadba“ Sunca oličenog u egipatskom faraonu i Meseca pohranjenog u osnovi imena Rodopis, ili mora, čija je boginja punog Meseca izdanak po ocu Posejdonu i crvene zemlje koju predstavlja egipatski živi bog. Štaviše, u mitologiji stare Grčke, Rodopis može biti i nevesta Hema (Crvene planine), sačuvanog u nazivu planinskog masiva, danas znanog kao Balkan. Inače se ne spori da je legendarna tračka kurtizana, od plodova svog zanata, darovala proročiš

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: STAROEGIPATSKI ODJECI SA BALKANA

te u Delfima, u šta se lično uverio Herodot pohodeći delfsko svetilište. U krajevima današnje Srbije žive legende, ali i istorijski tragovi, o kurtizanama po kojima su i gradovi dobijali imena. Prvi takav slučaj zabeležio je Feliks Kanic identifikujući koncem devetnaestog veka Kurvingrad u blizini Niša, čuvajući od zaborava pripovest ranije zabeleženu od strane Milana Đ. Milićevića („Kraljevina Srbija“, str. 16): „Osnivanje ovog grada, koji se u poslednjih nekoliko godina više i ne pominje, narod pripisuje istoj knjeginji Niši, sestri onih bugarskih knjeginja koje su sagradile dunavske tvrđave Vidin i Vidbol. A ime Kurvingrad potiče, po naro-

du, otuda što je ta Niša održavala nedozvoljene odnose s kaluđerima u manastiru Komiga na drugoj strani reke. Da bi tu vezu olakšali, nemoralna dama je između svog grada i manastira razapela platno po kojem je prelazila. Na filitnoj steni na kojoj se nalazio manastir još se vide neki ostaci, ali je ružna uspomena u narodu sprečila njegovo obnavljanje. Ipak ga sujeverni ljudi posećuju i podvlače se pod neki izdubljeni čudotvorni kamen tražeći tamo leka svojoj bolesti. Sa kurvingradskog platoa otvara se dalek i jasan pogled na Leskovac...“ („Srbija, zemlja i stanovništvo“, knjiga 2, SKZ, 1987).

I u legendama o tračkom konjaniku ili nekom njegovom daljem supstitutu u regiji đerdapskog Podunavlja spominje se platno kao obavezni „rekvizit“. U tim krajevima osobeni značaj božanstva oličenog u konju ogledao se dugi niz vekova u Tekiji na Dunavu, kroz obred komuniciranja sa silama podzemnog sveta. Poslednji takav slučaj zabeležen je početkom dvadesetog veka, kada bi, kao i njegovi daleki preci, svake godine u nedelju, pred Todorovu subotu, jedan muškarac padao u trans. Bio bi polagan na belu prostirku u najvećoj odaji sopstvenog doma, a od ulaza u dvorište do kućnog praga polagano je na zemlju belo platno. Nakon što bi osoba obdarena ovom moći završila seansu, dobijajući odgovore na pitanja poput onih gde je neka stvar skrivena i kako do nje dospeti, a da se ne navuče prokletstvo na porod, šta kome od mrtvih treba dati za podušje i slično, nevidljiva sila bi se, kao što je i došla - uz zastrašujući topot, vraćala u svoje obitavalište. Mada niko od „ovozemaljskog sveta“ nikada nije na položeno platno kročio, ono bi po svršetku obreda, bilo išarano tra-

govima konjskih kopita. Konačno, postoji običaj kod Vlaha iz đerdapskog zaleđa da, kada prizivaju dušu umrlog, prethodno platno kojim su prekrili štap zaboden u zemlju, zaliju vodom... Dubrovački emisar Mata Gundulić je na proputovanju kroz niški kraj 1672. godine čuo narodno predanje po kome je srpski kralj nekada taj grad darovao, kao nagradu nekoj bludnici - „e dicono dato gia per mercede ad una meretrice dal re di Servia“ (Miroslav Pantić, „Susreti s prošlošću, 1984, str. 392). Istoimeni grad postojao je i u ataru sela Mala Vrbica na Dunavu, kod Kladova. Prema u više verzija razgranatoj legendi među domorocima, impozantni antički dunavski most nije mogao biti izgrađen dok nije na žrtvu prinesena Trajanova miljenica, kurtizana rodom iz prekodunavske Dakije. Kada je bačena sa prvog stuba mosta, njeno telo isplivalo je na mestu Kurvingrada, odakle u novijim vremenima naziv za naseobinu. U Rumuniji je rašireno uverenje da je i rimski car Trajan tračkog porekla o čemu svedoči njegovo ime nastalo od reči ,,Trakijan“ - „Tračanin“.

TEKST: Ranko Jakovljević

Kurvingrad (Koprijan) (Foto: Wikipedia)

CIP - Катлогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja - 2017. br. 3 (sep./dec.)- .[Beograd] : Ana Stjelja, 2017 - ([Beograd] : Digital Art company). - 24cm

Tri puta godišnje.

ISSN 2466-506 = Alia Mundi COBISS.SR-ID 226263820

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2017, br. 3

„One su pomerale granice“

Dokumentarni serijal RTS-a

Novi serijal Dokumentarne redakcije RTS-a „One su pomerale granice“ posvećen je znamenitim, a zaboravljenim Srpkinjama - ženama revolucionarkama u našem društvu. Prva emisija „Pravo sunca“ govori o neverovatnoj, a zaboravljenoj književnici, Jeleni J. Dimitrijević (1862 - 1945) koja je svoju borbu „naspram svih“ započela odmah posle povlačenja Turaka iz Srbije. Žena-lavica koja je u svojoj 65. godini sama obišla ceo svet, govorila 6 jezika, družila se sa najpoznatijim ženama sveta, i najskrivenijim ženama po haremima Bliskog istoka te u mnogim segmentima svojih aktivnosi ostala enigma do dana današnjeg. Druga emisija ovog serijala pod naslovom „Kobno pismo“ posvećena je Milici Tomić, koja je ušla u istoriju kao prva žena vlasnica i glavna urednica nekog časopisa u Srbiji. Jedna je od sedam žena koje su prve, početkom 20. veka, ušle u Veliku skupštinu i zastupale srpske žene i njihova prava u ondašnjoj Vojvodini odnosno Ugarskoj. Feministkinja je postala sa 18 godina kad je samo 9 zemalja u svetu imalo ženska udruženja. Među njima i njeno - „Srpkinje Novosadkinje“. Kritičar crkve kada je to bilo i neprihvatljivo i opasno i najžešća borkinja za ženske škole u Vojvodini. Treća emisija iz ovog serijala je posvećena Magi Magazinović, ženi koja se drznula da „izađe na crtu“ i filozofima i umetnicima i pedagozima i estetičarima i novinarima i aktivistima i životu i to u Srbiji početkom 20. veka! A onda izazove sve pseudomoraliste i tradicionaliste i ni za pedalj ne odstupi od namere da se bavi plesom koji je u to vreme pomerao granice baletske umetnosti. U narednom ciklusu gledaoce očekuju nove uzbudjive priče o ženama koje su „pomerale granice“. Urednik serijala je Olivera Pančić.

Fevzija Jašarević (fotografija iz kalendara „Nišlijke za nezaborav“)

U 2017. godini se navršava 95 godina od rođenja Fevzije Jašarević, istaknute niške umetnice romskog porekla. Fevzija Jašarević je bila violinistkinja prvog niškog Simfonijskog orkestra, osnovanog 1960. godine. Rođena je u Nišu 1922. godine iz koga je tokom svoje muzičke karijere često odlazila, ponajviše zbog honorarnog angažovanja u inostranstvu. Kada se vratila, ostala je u Nišu sve do penzije 1978. godine. koju je dočekala kao zamenica vođe drugih violina. Više puta nagrađivana, Fevzija je uspela da, zahvaljujući svojoj hrabrosti, talentu i predanosti muzici, zauzme istaknuto mesto u prvim niškim gradskim orkestrima. Da se ime Fevzije Jašarević otrgne od zaborava pomogao je kulturno-edukativni kolektiv „Zadrugarice“ koji je povodom Dana žena 2015. godine osmislio i objavio kalendar „Nišlijke za nezaborav“ koji predstavlja deo istoimenog, šireg projekta Udruženja građanki i građana „Zadrugarice“. Projekat je posvećen rehabilitaciji uspomena na neke od žena koje su svojim delovanjem obeležile istoriju Niša. Projekat je realizovan uz pomoć Rekonstrukcije Ženskog fonda iz Beograda, a u saradnji sa Umetničkom školom Niš čiji su đaci ilustrovali stranice kalendara. Fevzija Jašarević, romska dama sa violinom, čiji je život obeležila muzika, može da posluži za primer i kao uzor sadašnjim i budućim generacijama žena romskog porekla. Memento!

95 godina od rođenja Fevzije Jašarević

Verska raznolikost i kulturna raznolikost

Verska raznolikost je ključna dimenzija kulturne raznolikosti. Iako ne postoji izjednačavanje religije sa kulturom, isto kao što ne postoji ni izjednačavanje jezika sa kulturom, kulturna tolerancija se često zasniva na verskoj i/ili jezičkoj toleranciji. Miran građanski život često zavisi od spoljnih znakova: slobodno javno prikazivanje različitih verskih simbola – od crkvenih zvona preko narandžaste odore (Budisti) do dredova (Rastafarijanci) – je često positivan pokazatelj da je kulturna raznolikost prihvaćena, ako ne i podsticana u dotičnom gradu i da je građanstvo jače na javnom mestu nego kulturna pripadnost. Unesko (UNESCO) teži promovisanju dijaloga između religija putem događaja kao što su dan otvorene crkve ili hrama, multikonfesionalne proslave, kao i razmene gledišta na sastancima i konferencijama.

Kult Kulturno nasleđe kao univerzalni jezik urno nasleđe kao univerzalni jezik

Kulturno nasleđe je postalo složena realnost, oslikavajući kulturnu raznolikost čija se uloga u razvoju društva mora prepoznati. Nedavni aktuelni događaji su pokazali kako nasleđe, viđeno kao nešto što predstavlja vrednosti identiteta – verskog, nacionalnog, zasnovanog na zajednici – može da se pogrešno koristi kao vrhunski simbol voljnog odbijanja različitosti (spomenici uništeni, jezici ugroženi, tradicije zapostavljene). Nasleđe je ključni ulog i sredstvo međukulturne komunikacije i svaki čin agresije protiv njega podriva svaku nadu za dijalog. Obrazovanje o nasleđu bi pomoglo jačanju koncepta zajedničkog nasleđa čovečanstva koje je plod višestrukih razmena između kultura i civilizacija. Time, putem „leksikona“ formi, senzacija i značenja, nasleđe će moći da ponudi univerzalni jezik neophodan za izgradnju kulturno održive budućnosti.

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017