Narsiza Amalija: MAGLINE

NARSIZA AMALIJA

Magline a

Е D I C I Ј А

Porta Mundi

Narsiza Amalija MAGLINE

Izdavač

Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi”

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi udruzenje.alia.mundi@gmail.com

Autor predgovora Dr Ana Stjelja

Prelom / Korice Udruženje „Alia Mundi”

Kolaži Ljiljana Stjelja

Tiraž 100 ISBN 978-86-81396-21-6

©Udruženje „Alia Mundi” 2024. Sva prava zadržana.

NASLOV ORIGINALA

NEBULOSAS

Narcisa Amália

Obra publicada com o apoio da Fundação Biblioteca Nacional do Ministério da Cultura do Brasil e do Instituto Guimarães Rosa do Ministério das Relações Exteriores do Brasil.

Ova knjiga objavljena je uz podršku Fondacije Nacionalne biblioteke brazilskog Ministarstva kulture i Instituta Gimarais Roza pri Ministarstvu spoljnih poslova Brazila.

Narsiza Amalija

Prevod

Beograd, 2024.

Knjiga se objavljuje povodom jubileja –100 godina od smrti Narsize Amalije

Poeziju brazilske pesnikinje Narcize Amalije karakteriše njen introspektivni lirizam, bogatstvo pesničkih slika i duboki uvid u ljudsko iskustvo. Svojim stihovima ona poziva čitaoce na putovanje u predele samootkrivanja i kontemplacije, nudeći utehu, inspiraciju i dublje razumevanje složenosti ljudskog postojanja. Njena poezija pleni svojim dubokim istraživanjem tema kao što su unutrašnja snaga, lepota (fizička i duhovna), nevinost i pamćenje. Kroz svoj evokativni jezik i živopisne slike, ona prenosi čitaoce na jedan poseban duhovni nivo, spretno ih uvlačeći u svoj poetski svet.

U poetskom duskursu Narsize Amalije posebno se naglašava unutrašnja snaga pesnikinje i njena otpornost u suočavanju sa izazovima i ljudskim patnjama. Pesnikinja tone u dubinu sopstvene duše kad god okleva ili se oseti preplavljenom različitim osećanjima. Pesničke slike koje dominiraju poetskim prostorom Narsize Amalije, evociraju putovanje u najdublje prostore sopstva, gde su emocije sirove i intenzivne.

Pored tematskog bogatstva i emocionalne dubine veoma prisutne u poeziji Narcise Amalije, njeno pesničko stvaralaštvo, takođe pokazuje majstorstvo pesničke forme i jezika. Ona pokazuje snažnu sposobnost da ispisuje stihove koji nisu samo emocionalno rezonantni, već i estetski prijatni i melodični. Amalijina upotreba pesničkih slika je posebno upadljiva, jer

ona vešto koristi živopisne opise i simbolički jezik kako bi izazvala snažne emocije i prenela složene ideje. Bilo da opisuje unutrašnje delovanje ljudske duše ili lepotu prirodnog sveta, njene slike su živopisne i evokativne, omogućavajući čitaocima da u potpunosti urone u njene poetske pejzaže.

Štaviše, Amalijina poezija često uključuje elemente romantizma, sa svojim naglaskom na emocijama, mašti i uzvišenom te duhovnom. Njeni stihovi su prožeti osećanjem čuđenja i strahopoštovanja, dok promišlja misterije postojanja i međusobne povezanosti svih stvari.

Još jedan značajan aspekt Amalijine poezije jeste i njeno istraživanje univerzalnih tema koje odjekuju u različitim kulturama i vremenskim periodima. Iako je ukorenjen u sopstvenim iskustvima i perspektivi, njen poetski rad govori o zajedničkom ljudskom postojanju i opstajanju, nudeći uvide i razmišljanja koja su relevantna za čitaoce svih rasa, religija i kultura.

Pesme nastale iz pera ove brazilske pesnikinje odlikuje živopisna slikovitost, dok sonetna forma njene poezije daje osećaj strukture i muzikalnosti pesmi.

Njenu pesničku pažnju privlači i priroda. No to nije površna već kompleksna fascinacija prolaznom prirodom lepote i neizbežnošću propadanja. Kroz metaforu ruže kao čestog motiva, ona zapravo promišlja prolaznost mladosti i prihvatanje smrtnosti, unoseći u svoje stihove dirljive slike i emocionalnu dubinu.

Neke od pesama iz ove zbirke slave nevinost i optimizam, naglašavajući čistoću i otpornost ljudskog duha. Amalijina poezija odiše upravo tom toplinom i nežnošću dok istražuje radosti detinjstva i moć nade da osvetli čak i najm

račnija vremena. Takođe, pesme iz ove zbirke predstavljaju nostalgične ode prijateljstvu i prolaznosti vremena. Kroz svoja iskrena sećanja, Amalija hvata njihovu gorko-slatku suštinu, pozivajući čitaoce da razmisle o trajnim vezama koje oblikuju naše živote.

U svojoj poslednjoj pesmi iz ove zbirke pod naslovom „Magline” (Nebulosas) Narciza Amalija, poput zrelog pesnika koji duboko promišlja filozofiju života, pristupa istraživanju kosmičkih tema, egzistencijalnih pitanja i pesnikovog sopstvenog puta, inspiracije i očaja. Kroz bogatstvo slike, kompleksan jezik i filozofska razmišljanja, Amalija ulazi u misterije univerzuma, razmišljajući o prirodi postojanja i ulozi božanskih sila u oblikovanju ljudske sudbine.

Pesnikinja ulazi u svoju ličnu potragu za razumevanjem, prepričavajući svoje istraživanje kosmičkih misterija i božanskog nadahnuća koje nalazi u njima.

Amalija prepliće religiozne slike sa kosmičkim fenomenima, sugerišući božansko prisustvo u funkcionisanju univerzuma. Ona se divi lepoti i zamršenosti stvaranja, videći to kao dokaz dobronamernog Stvoritelja. Njeno poštovanje prema nebeskim telima i njihovom uticaju na ljudsku sudbinu opipljivo je u celoj pesmi, jer ona razmišlja o međusobnoj povezanosti svih stvari. Međutim, pesma se takođe bavi mračnijim temama, kao što su sumnja, očaj i egzistencijalni strah. Pesnikinja opisuje trenutke pustoši i duhovnih previranja, kada se budućnost čini mračnom, a nebesa ne pružaju utehu. Ipak, čak i u trenucima očaja, pesnikinja pronalazi utehu u lepoti i veličanstvenosti kosmosa, crpeći inspiraciju iz zvezda i misterija koje oni čuvaju.

Ova pesma iz zbirke poezije Nebulosas, 1 kao uostalom i cela poezija Narsize Amalije jeste duboka meditacija o ljudskom postojanju i našem mestu u kosmosu. Svojim lirskim jezikom i filozofskom dubinom, pesma poziva čitaoce na razmišljanje o misterijama postojanja i trajnoj snazi vere i nadahnuća. Da zaključimo, poezija Narcise Amalije je svedočanstvo trajne moći jezika i pisane reči. Svojim veštim izrazom i dubokim uvidima, ona ostavlja za sobom nasleđe koje nastavlja da inspiriše i očarava čitaoce do danas.

Dr Ana Stjelja

1 Udruženje Alia Mundi objavljuje izbor iz zbirke poezije Nebulosas Narsize Amalije koji je publikovan kao digitalno izdanje 2019. godine u izdanju DESIGN UNiFOA. Knjiga je dostupna na ovom linku: https://fliphtml5.com/dyomx/gzck/basic

„...Tako su rođeni moji tužni stihovi, koji beže od pompe lažljivog sveta...”

ZAŠTO SAM JAKA?

Za Ezekiela Freiru

Reći ćeš da neistina je. Ne. Istina je. Svaki put kada oklevam, do dna duše silazim... Svaki put kad suza ili krik u muci me izdaju – kad osetim da posustajem... I priznajem svaki strah, svaku ljubav, i prelazim prag ove zemlje blažene.

Iščekujem proslave što u nedogled traju! Zaslepljena, užase života zaboravljam!

To je zato što unutar sebe imam doline, neba, visine, koje pogled sveta ne kvari, nežni mesec, cvetove, voljena bića, i svuda se čuje, u svakom grmu, u svakoj pećini, simfonija večne strasti!...

I evo me ponovo, jaka za borbu.

RUŽA

Ružo ljubavi, ružo purpurna i lepa, koja bezdušna ruka te je otkinula u plamenu sna?

Almeida Garrett

Jednog dana, izgubljena u tami postojanja bez slavljeničkih osmeha, bez vere u budućnost, pokušavala sam da uđem u tamni hram prošlosti, zureći u sumornu zoru svoje mladosti.

Okrenula sam svoj nesigurni korak prema samoći polja, tamo gde ne dopire buka sveta, tamo gde svetlost provaliju duboku obasjava, i bleda lampa pali svica.

I videh kako se nad tepihom mekanim, iz divljeg ružičnjaka graciozno uzdiže najsjajnija kći! Od purpura i mirisa – čudo neznano, osećajući se ljupkom, od nežne senke je bežala!

Ah, ludica! Tražeći sunce jarko što sve prži razmrsila se kraj puta. I sunce, pijano od ljubavi, u vreloj nežnosti obeležilo je boju njenog baršunastog vrata!

Cvet je iscrpljeno govorio izgubljenom povetarcu: „Ah! Prijatelju moj dragi, umiri žar zraka!

Zar ne vidiš? Mlada i lepa, osećam da nestajem uskoro ću na zemlju beživotno pasti!”

„Pčelu spajam sa čednim grudima u hiljadu ludila divote žedna, na blistavost svoju ponosna, sad uzalud zavidim svežini jagoda, sad uzalud molim za nevinost ljiljana!

„Ostaje mi samo da umrem! Blagoslovena leptirica koja leprša zlatnim krilima i lebdi iznad izvora, u mirisnom talasu natapa svoje ljupko čelo i uživa u svežini svog omiljenog drveta!”

I povetarac je prošao. I napušteni cvet pokušao je svoje mekano lice od sunca da sakrije, ali osušena latica otkotrlja se po prašini puta!

Tako se strgnu cvetni veo mladosti i statua talenta na postamentu se zatalasa; tako iz uma nestade blistava ideja i za vernika ostaje samo nebo kao krajnje utočište.

TEŽNJA

Jednoj devojčici

Nežni leptiru, raduješ se i smeješ na početku postojanja!

Gonçalves Diaz

Plavi treptaji očiju tvojih nadu i radost bude. Donose sreću, oh, mila devojčice, nebeski cvetu, u svetu među trnjem!

Sad kada spustiš čelo u razmišljanju, od igranja umorna, zadovoljna, od hiljadu snova, lepa, nevina, maštanja u boje prizme obojena.

Sad kada letiš lagano među cvetovima odbacujući plamen, maleni anđele, vetar ti nežnost šalje, a zvezde ti nude milovanje!...

Ali ako uhvate blistave trepavice beli biser što ti krasi lice, sa tvojih usana, u glasnom govoru, kiša pada, nastaju idile uzvišene.

Sa tvojih usana na nar boje rubina pada hiljade sretnih poljubaca!

Tvoja su krila predivnih nijansi.

Ah! Ne razdiri sebi putem poroka!

SEĆANJE

Da li se još sećaš, Adelajde, našeg dragog detinjstva? Onog srećnog vremena, onog sunca tako lepog što je životu čaroliju davalo?

Ja sam bila kao cvetić, bojeći se da procveta. Ti, beli ljiljan doline, otvorila bi se donekle u svom stablu od zore do svetlosti, zlatne i ružičaste.

Naše nebo nije imalo oblaka, ni jedna zora nije blistala, ni jedna nimfa nije se vrtela, ni jedan povetarac nije dunuo a da nije radost doneo!

Ti si mi pričala svoje snove o neporočnoj čistoći, o izdisaju poezije, taktovima magične harmonije... Bila si inspirisana proročica!...

I kako su naša bića bila ispunjena ovom ljubavlju koja ne vene,

kako je život radostan bio! i koliko bi zaveta nevinosti naše molitve ka nebu nosile!

Danas kada samo blista daleka zvezda života, došla sam tužna da te se setim, da zagrlim te, moja draga Adelajde!

SNOVIĐENJE

Za Elenu Fišer

Nada je simbol budućnosti, put neprekidni ka znanju, ka bogatstvu, ka nebu.

Jácome de Campos

Jedne noći kada je groznica budnosti oparila mi glavu i maštu iz predela svetlosti i harmonije videh kako se jedno milo snoviđenje javi.

Na čelu od abonosa, umesto loze, venac od tuberoze2 je imala u belim, nežnim rukama sveti zalog otkupljenja je donela.

I upitah: „Ko si ti, sjajni anđele, što dolaziš da mi osvetliš tamnu noć?

Ko si ti, ti što razlivaš svežinu u stidljivi putir cveta?...

Da nisi možda teutonska vodena nimfa u pokrov od pene umotana?

1 Tuberoza ili cvet strasti. Jedna od najprivlačnijih mirisnih nota u parfemima. (Prim.prev.)

Da nisi možda snop svetlosti što sa Golgote dolazi da mi život, veru i ljubav donese?”

„Život... Ne pokušavaj, heruvime zemaljski, da oživiš danas ugašeni plamen!

Osećam da mi sveća razuma beži iz večne tame u strašno more!

Vera... Uzalud sam se molila i dugo plakala!

Uzalud je moja duboka patnja vikala, kao što je Gete umirući vikao„Svetlost! Senke tišine iz Vajmara!”

Ljubav... Čisti biser što sa očnih kapaka Isusa klizi i oplođuje tlo!

Ljubav... Blagi melem, uteha za koju se moli čovečanstvo pod krstom!... Oh, da! Pokaži mi belu iluziju koja verniku pokazuje otvoreni raj, i zvezdu Izraela, koja će nas iz pustinje voditi u naručje Pobede!...

Ali ko si ti što dolaziš da smrtnu zora moje budućnosti iz bezdana podigneš?

Reci! Ko si ti što poljupcem tako čistim celivaš moje žensko čelo?!...

„Ja sam Nada”, rekla je. Na mojoj haljini svetluca spokojna suza potištenog.

Presto je moj u naručju beskraja, Presto mi je u krilu beskonačnosti, i svetlost ružičasta me obasjava.

„Otvori mi srce puno tuge, naći ćeš utehu u mom naručju, gde šapat ljubavi suptilno šapuće, gde ćeš se u plavim jezerima od zlatnog peska njihati tvoja vera će ponovo oživeti, i pod nežnom senkom gustih loza treperećeš duboko zamišljena nad notama rebaba3!”

„Pokloniću se, o anđele, tvom mirnom tronu! Patnja me više toliko ne boli!

Osećam u svojim grudima božanski dah koji mi daruješ svojim plačnim pogledom! Moje oči otvaraju se na nejasnom putu, neizvesnu budućnost mirnije i jače gledam, imam snage da se sa usudom borim i svoju liru na tvom oltaru zaklinjem!”

2 Rebab je orijentalni muzički instrument sa tri žice. (Prim.prev.)

PATNJA

Umirem, a na grobu mom do kog polako stižem nikog neće doći da se isplače.4

Gilbert

Kako padaju ljupki ljiljani belih latica kada s juga dolaze hladne magle, kada grom iznad brda zagrmi uz munje iskričave.

Kao šumski golub, proboden smrtonosnom strelom odapetom od divljeg varvarina, što nemoćno čelo priljubi i pade kraj obale lagune voljene.

1 Pesnikinja je ovaj stih navela na francuskom jeziku i on u originalu glasi: „Je meurs, et sur ma tombe oú lentement j’arrive, Nul ne viendra verser des pleurs”. (Prim. prev.)

Kao nežna zvezda vedrog neba, sijajući pred božijim skutima što polako setna postaje, i sve bleđa i bleđa umire, umotana u crne velove.

Kao kap meda što se u zoru po drhtavom lišću prospe i blista i iskri u prizmu hiljade boja i potom nestane u sjaju zlatnoga vrtloga.

Tako su otišle ruže iz mog srca bez rose jesenje.

Vidim samo dlan mučeništva, pozivajući me da krenem prema plamenu sveće, da snivam večni san.

LJUBAV LJUBIČICE

Ljubičice su tihe misli koje misterija i samoća bude u duši zelenila sjajnog proleća.

Luis Guimarães Júnior

Izmičući vlažnim usnama ludog leptira, u hladu mirisne livade, najlepša, živela je jedna ljubičica.

Ali jednog dana kraj nje prolazi neka devojka čedna i odlazi da ubere najudaljeniju, razigranu hortenziju što se u njenu plavu pletenicu uplela.

„Ah!”, zajeca nepoznati cvet.

„Kad bi se svetla boja što lepu ružu obasjava, tužnom nijansom na tren zamenila.

Kako bi se osetila, ljubavlju opijena, tugom ispreplitana, ubrzanih otkucaja srca čednog, sa čistim grudima povezana!”

Bleda devojčica se pojavi na mirisnoj travi, i nežnu ljubičicu kraj sebe, gracioznu i čilu, sebično zgnječi.

Pognuvši beživotno čelo, prostodušan cvet zajeca: „Ah! Kako sam srećan! Namirisah biljku od abonosa svoje čedne lepotice!..

PLES

Ova lažna radost, ova lažna sreća, šta će sa njima biti kad svane dan?...

Gonçalves Diaz

Noć polako pada, magijom ispunjena, uzbuđena gomila hrama radosti upada u dvorane prostrane. Mermer, kristal, žeđ i sjaj, od manake5 što budi magične mirise u letargiji reči.

Kada svetla zasvetle, dalije venu... provlačeći se kroz prašinu, haljine devojaka čednih potamne, Belina postaje mutna...

Vazduh postaje mlak... božanska muzika podseća na uzdaha lutajuće harfe... To je čas ludila!

5 Drvo sa svetloljubičastim, belim ili ružičastim cvetovima. Raste do 12 m. Može se naći na jugu i jugoistoku Brazila. (Prim. prev.)

N a r s i z a A m a l i j a

Kroz otvoreni prozor kroz koji poteče ples u prozračnom etru, topli i nežni talas bučnoga daha, gorčina života grčevito vreba lagano lepršanje prolaznih fraza... drhtanje radosti!...

I sve postaje opijeno: treptaj smeha pali u duši nežnu svetlost raja, pokida zakletvu vatrenu i poput nepažljivog leptira u iznenadnoj vrtoglavici, žena se usudi da svoja čedna nedra na užarenoj lomači opeče!

Na belini vrata, tamna kosa raspusti se u hiljadu lokni, oreol ruža čisto čelo okružuje, od sumanutog vrtloga valcera prostorom leluja.

Oko uskog pojasa, svilene trake, dok isprepletane niti u blizini lebde.

Tamo, u nežnoj senci, ravnodušnoj prema svemu, uronjen u slatko sanjarenje, vrat od somota zaslepljujuće se zatalasa. Kakva vatra skrivena i nepoznata prodire kroz njegova vlakna, živopisni žar od kojeg drhti njeno snežno krilo, kao čaplja na samrti?!

Dalje, moje oči plašljive sa tugom posmatraju noge žene, ove ptice lepote, nemilosrdno zgažene!..

Razbacane po zemlji, pocepane čipke, cveće je sada uvelo... napuštene legende divlje mladosti!

Zabavi se bliži kraj, harmonije ponestaje, svetlost u svom konačnom grču slabo se proteže preko puste sale, malopre – užurbana gomila, sada – bledi treperavi plamen, u neizvesnom sumraku!

Posle – hladan razum koji pripoveda o prolaznim trenucima čednih sanjarenja, o drhtavim zakletvama koje se čuju bez straha...

U klonulom telu, uznemireni duh...

I groznica budnosti koja neodređenu čežnju vezuje za bolno stanje...

Život je ovo: danas, surov gvozdeni okov, sutra možda, od zlata, ali uvek bol, greška, uništeni svaralački duh!

Prošlost – zlatni ornament u moru ravnodušnosti.

Sadašnjost – večna univerzalna farsa, na sceni sveta prekinuta!

ZAVET

Mojoj majci

Neka barem od ljubavi stihovi moji bedni u svečan dan kad ona zaplače, za njom uzdišu u slatkim suzama!

Alvares de Azevedo

Neka tiha igra vetra pod lepezom palmi

tvojoj duši svetu inspiraciju, i očaravajuće užitke donese.

Nežni cvete što se na šarenoj zemlji zadovoljno rascvetaš, zavidim ti na mirnom i živahnom životu, voljenog od dece.

Samo iz očiju tvojih padaju setne suze mistične nežnosti, neka te radost okruži poput duha svetla, sa srećom se poveži!

N a r s i z a A m a l i j a

Svi sinovi neka poslušno na put tvoj ruže polože i neka trnje poklekne pod koracima obožavane Majke!

To su molitve koje ti šalje tvoja siromašna kći. I Bog prima tamjan, iako iz belog čuda isijava!

Maglinama se nazivaju mrlje beličaste koje se vide tu i tamo, u svim delovima neba6

Delaunay

U uzvišenim nedrima beskonačnosti, lebde tanane odbegle senke –beli labudovi mora beskraja koje gomila ljudi smatra gustim maglama, a nauka ih u smislene grupe svrstava. Vidim ih kako se pojavljuju noću, između planeta, kao nežne vizije tokom sna, i sfere koje drhte dok se okreću nad njima, uništavajući cvetove zlatne, kradu mi trenutke u skrivenoj patnji!

Navikla sam da istražujem njihove tajne otkako je jednog dana barjak ideje slobodno, pod uticajem kreativnog duha, otvorio mi hram gde inspiracija sija u talasima;

2 Pesnikinja je ovaj stih navela na francuskom jeziku i on u originalu glasi: „On donne te nom de Nébuleuses à des taches blanchâtres que l’on voit çà et là, dans toutes les parties du ciel.” (Prim. prev.)

u svemiru ih prate dugi plaštevi okićeni vatrenim meteorima, i kada od oluje mračni arhanđeo

u prostranstvu svoja crna krila raširi, biće moje, kroz divlji teizam, naginje se u ponor ludila!

Da! Oni su najljupkija stvorenja

što su ikada kliznula iz ruku Gospoda!

Da! Iz njihovih grudi u zlatnoj urni, milosrdna suza anđela, brzo se u sjajnu zvezdu pretvara!

U trenu kad je mučenik sa Golgote pognuo glavu na zloglasno drvo, glas Tvorca, u svetoj smelosti, u mekom sjaju njegove svetlosti uzdigao mu je smireni duh ka nebu!

Čak i sunce što na obodima Istoka slobodno luta i pušta na nas kišu od hiljadu svetlosnih zraka, u rajskim ljiljanima svoga zagrljaja čelo odmara i crveni plašt skida!

U stalnom okretanju nejasnih putanja, sfere se savijaju u parabolama ispijajući dah u nežnom sjaju!

I promenljiva tapiserija univerzuma lepše se talasa svojim blistavim suzama!

A koliko nesrećnika ne zaboravlja zloslutno tumačenje strašne sudbine, ako će u prolazu večernjih sati

njihova bića na njihovim glavama smiraj naći, da pramenovi od sutona zasijaju!

Koliko ruža ljubavi ne otvara svoj putir do neizrecivog daha snova u uplašenom srcu devojačkom, ko, od meseca do zlatnog sjaja udubljivanja, prati njihove tragove na azurnom nebu?

Jednog dana očaj mi krvavim kandžama probi grudi gusta tama zamaglila mi horizont gde je nekada sijala

jutarnja zvezda budućnosti. Osećala sam hladne poljupce neverice, ali u užasu napuštenosti, podižući oči sa plahom molitvom milostivom nebu, Svedočila sam kako se dižu sa tla nebeskog svoda, cvetajući u blistave grozdove, preplićući mi grudi u jezivim zracima.

Ah! Volela sam ih tada!

Preko struje njihovih blagih, noćnih svetlucanja, smelo se oslobodih u plavim sferama. Nagnuh se, okružena plamenom nad ponorom sumornog i tmurnog sveta!

Iznad poezije sam se još više uzdigla otkrivajući začarane lagune, i uživala u neopisivim užicima o osećanju u svetim potocima u božanskoj svetlosti sunca slave.

Kada sam se kasnije spustila, zaslepljena tolikom svetlošću i inspiracijom u dolinu u koju sam kroz prostor uz osmeh otišla i osetila užareni pesak pustinje kako sprži moje biljke nejake. Bežeći sa staza ta noć se proteže preko postelje zemlje usnule, gledala sam plačući u zoru koja je ustala!

i ptica ljubavi – samoća divljine ispuni se tužnim cvrkutom!

Tako su rođeni moji tužni stihovi, što beže od pompe lažljivog sveta! Ne spavaju pod zlatnim krovovima zemaljskih sila, koje nestaju od klonulosti na njihovim mlohavim kaučima, presecajući ledene zimske magle lepršaju po zvezdanim hodnicima gde lebde i u svetlu slobode istražujući misterije beskonačnog, odlaze da se beživotno vrte po Božjem prestolu!

Narsiza Amalija de Oliveira Kampos (3. april 1856, Sao Žoao da Bara, — 24. jun 1924, Rio de Žaneiro, ) bila je brazilska pesnikinja i aktivistkinja za prava žena. Smatra se prvom profesionalnom novinarkom u Brazilu.

Odrastala je u intelektualnoj porodici. Njen otac je bio književnik Žoakim Žakome de Oliveira Kampos Filjo, a majka Narsiza Inasia de Kampos, koja je radila kao učiteljica u osnovnoj školi. U svojoj 11 godini, zbog očeve bolesti pluća, seli se u brazilski grad Rezende. Amalija je ovaj grad veoma zavolela i u njemu je često pronalazila poetsku inspiraciju. U svojim dvadesetim, počela je da piše i objavljuje svoju poeziju. Takođe, bila je i urednica časopisa Resende Gazette. Potom je 70-ih godina 19. veka pisala za časopis „Ženski rod” (O Sexo Feminino) a sarađivala je i sa časopisom „Čitanje” (A leitura 1894-1896).

Kao i sve velikanke tog vremena, ni nju nisu zaobišla kontroverze i spletke koje su joj podmetali kako bi je omeli u njenom pionirskom radu i intelektualnom razvoju. Prva osoba koja je pokušala da je sputa u njenom duhovnom i intelektualnom napretku bio je njen suprug koji je pokušao da je okleveta tako što je tvrdio da stihove iz zbirke Nebulosas nije pisala ona, već da su to učinili njeni ljubavnici. Brazilski književnik Musio Teišeira poveo je čak i kampanju protiv nje, optužujući je da je njene pesme napisao muškarac pod ženskim pseudonimom.

Tada odlučuje da napusti grad Rezende i da se preseli u Rio u kome je prevashodno radila kao učiteljica. Iako je volela grad Rezende, bila je izložena difamaciji sa kojom

nije mogla da se pomiri. Godine 1888. preselila se u Rio u kome je živela sve do svoje smrti. Radila je kao učiteljica i bila je otvoreni zagovornik promene društvenog i političkog statusa žena. Na Amaliju se gleda kao na drugu značajnu figuru u feminističkom pokretu Brazila. Borila se protiv ženske opresije. Njena knjiga iz 1892. godine pod naslovom „Žena devetnaestog veka” (A Mulher do Século XIX), bila je svojevrsni poziv ženama da se bore za svoja prava.

Osim novinarskim radom, Narsiza se bavila i pisanjem poezije. Njena prva i jedina objavljena zbirka poezije pod naslovom „Magline” (Nebulosas) objavljena je 1872. godine. Knjigu je štampao i objavio čuveni i prestižni izdavač Garnier koji je posebno bio fasciniran činjenicom da se u to vreme jedna žena osmelila na književno stvaralaštvo. Njegova podrška je zasigurno bila od velikog značaja i neka vrsta ohrabrenja da nastavi da se bavi intelektualnim radom. Njenu poeziju je voleo, a nju visoko cenio i Pedro II od Brazila (1825-1891), drugi i poslednji car Brazila. Za njen književni rad od posebnog značaja je bila podrška koju je imala od Mašada de Asisa (1839-1908), koji se smatra najvećim brazilskim piscem.

Narcisa je umrla 24. jula 1924. od dijabetesa, u 72. godini života. Pred smrt je već bila slepa, siromašna i imala je problema sa kretanjem. Sahranjena je na groblju Sao Žoao Batista u Rio de Žaneiru. Nakon smrti, potpuno je pala u zaborav.

Pred smrt, ostavila je neku vrstu oporuke budućim književnicama kojima je poručila: „Rekla bih inteligentnoj ženi – Umoči svoje pero u krv svog srca i u svoje stvaralaštvo udahni zaljubljenu dušu koja te oživljava. Tako ćeš ostaviti trag živosti u svim čulima.”

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.134.3(81)-1(0.034.2)

АМАЛИЈА, Нарсиза, 1856-1924

Magline [Elektronski izvor] : izbor iz poezije / Narsiza Amalija ; prevod sa portugalskog Ana Stjelja ; [autor predgovora Ana Stjelja] ; [kolaži Ljiljana Stjelja]. - Beograd : Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi”, 2024 (Beograd : Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi”). - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm. - (Edicija Porta Mundi)

Sistemski zahtevi: Nisu navedeni. - Nasl. sa naslovne strane dokumenta. - Prevod dela: Nebulosas / Narcisa Amália. - Tiraž 100. - Predgovor. - O autorki.

ISBN 978-86-81396-21-6

COBISS.SR-ID 141254409