PISMO BRANKU

PISMO BRANKU

digitalni zbornik književnih radova

povodom jubileja – 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Izdavač

Udruženje Alia Mundi

Inicijator i urednik Ana Stjelja

Saradnik na projektu Marjan Gojković

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

PISMO BRANKU

digitalni zbornik književnih radova povodom jubileja – 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Beograd, 2024.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Branko Miljković (1934–1961), jedan od najznačajnijih srpskih pesnika moderne književnosti, poznat je po svojoj dubokoj filozofskoj poetici i emotivnim stihovima. Osim poezije, Miljković je voleo da piše pisma, kroz koja je izražavao svoje misli, dileme i umetničke vizije. Njegova pisma nisu bila samo komunikacijski alat, već i intimni prostor za introspekciju, filozofska promišljanja i otkrivanje složenosti ljudske psihe.

Povodom 90 godina od njegovog rođenja, Udruženje Alia Mundi i časopis Enheduana odlučili su da obeleže ovaj značajni jubilej priređivanjem zbornika radova pod nazivom Pisma Branku. Zbornik je okupio savremene srpske književnike i ljude od pera koji su imali šta da kažu i poruče Branku Miljkoviću, tako ujedno ostavljajući svoj lični pečat i trag sadašnjeg trenutka.

Ovaj zbornik posvećujem svom dedi po majci Radivoju Marinkoviću!

Dr. Ana Stjelja

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Olivera Dragišić: Pismo Branku

Imam samo jedno kratko pitanje za Branka:

„Šta napisa ovo?

Sunce se okreće istina menja mesto

Onima koji ostaju verni ostaje samo laž

Al na istinitom mestu je hladno

Na istinitom mestu niko ne diže dom”

... Da l' Branko odgovara?

*Dr Olivera Dragišić je naučni saradnik na Institutu za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Bavi se političkom i kulturnom istorijom Balkana u 20. veku. Jedan je od urednika internet magazina Stella polare posvećenog istoriji, književnosti i filmu, u okviru kojeg obavlja i izdavačku delatnost iz oblasti književnosti, kulture i istorije.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Biljana Maksimović: Pismo Branku

Veliki čoveče,

Ne poznajemo se, a pripadamo istom svetu, vreme je pokušalo da sagradi neprozirne zidove na kojima, ipak, reči prave pukotine i idu nezadrživo, daleko, visoko, duboko. Umaknu slova, zametnu se, iskričavo dodirnu smislom. Pisao si o njima. O vrletima i bespućima do kojih stižu kada se ćutanju ne prepuste. Kao i iluzijama da se mogu zatvoriti u krletku, a prijateljstvo trampiti sa slabašan plamičak koji titra pred očima i ne greje dušu. „ Svet se deli na one koji su zapevali i na one koji su ostali robovi – prošaptao si u jedno davno praskozorje. Ma koliko slabašan bio glas, on i danas huči. Istinom. Predskazanom i doživljenom. Borio si da pesnici budu ključari tajni Da se ne otvore sva vrata pred tuđinima i kukavnim strašljivcima. Verovao da iza straha ništa ne ostaje, a iza odvažnosti ostanu dela i reči. Trgovi bez spomenika su onaj vrtlog besmisla u koji smo upali povijajujći ramena. Video si pre više od pola veka kako praznina samo ljušturu stvara.

Pričaju da si bio zagledan u mrak. Da si tamu pustio da crvotočno glođe dobrotu tvoju. Ne verujem. I ispod crnog šešira i prevelikog kaputa jedino što vidim je besmrtno srce pesnika. Onog koji nije strepeo za sebe, već za ljude oko sebe.

Izvini, što prilazim nepozvana. Magnet stihova nije olabavila površnost kojom se vezujemo danas. Tvoje su reči ta sila neukrotiva.

Hvala ti, za ostavljene putokaze i raskrčene staze, za poeziju koju si samo Ti mogao (na)pisati!

Privrženik tvoje misli Biljana

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

*Biljana Maksimović, rođena 1965. godine u Beogradu, politikolog, više decenija bavila se novinarstvom i uređivačkim radom. Objavljivala priloge u stručnim publikacijama i aktivno učestvovala u radu društvenih, političkih i organizacija humanitarnog karaktera. Poslednjih godina svoj stvaralački opus proširuje i ogleda se na književnim konkursima.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Boris S. Marković: Pismo Branku

Branko,

Kako da ti se obratim? Kao nekoj suštini koja i sada postoji. Ponovio si sudbinu pesnika, umetnika. Možda pre sledeće rečenice treba da napišem većina pesnika, mnogi pesnici.

Neću.

Pesnik je onaj ko je marginalizovan, odbačen, kritikovan, ponižavan, omalovažavan, izdan, prodan... Filozofi misle o životu i smrti, o dobru i zlu. Pesnici instiktivno osećaju život i smrt, dobro i zlo. Otkuda svetlo u pesnikovim stihovima? Da, to svetlo je kao vapaj, tvoj.

Otkud tama u stihovima pesnikovim? Koliko ratova, sukoba, neljudskosti, borbe.

Branko,

možda si ti primio i sve one udarce koji su bili namenjeni i nama.

Pozdrav u večnosti.

*Boris S. Marković rođen je 1980. u Novom Sadu. Diplomirao je istoriju umetnosti u Beogradu. Bavi se slikarstvom, vajarstvom i savremenim dizajnom. Objavljuje poeziju i kratke priče. Od 2008 godine živi u Brizbejnu, (Australija). Objavio je pesme u uglednim srpskim časopisima. Na sajtu porodice Branka Miljkovića –Brankova pohvala svetu objavljena je njegova pesma Sudbina čoveka.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Marija Aleksić: Pismo Branku

Dragi mrtvi pesniče,

Nakon trudnoće planiram da rodim prejaku reč, ne onu tvoju već moju koja je još jača, koja će me satrti i slomiti na sto komada, koji će se vući po zgarištu i skupljaće je stari Romi. Vikaće niz ulicu da su našli nešto dosad nenađeno.

Našli su moju tek rođenu dušu, a već umrlu po rođenju. Nosiće je po buvljim pijacama i nudiće za bagatelu. Neko će se prevariti i dati poslednju paru da kupi stari prah neukaljane duše. Stavite je u buhtlu sa džemom i dati komšiji da se posluži. Potopiće u vrelu vodu i oprati veš njome. Skuvaće u boraniju i dati deci da pojedu posle škole. Baciće u kantu za đubre i odneti ponovo na zgarište. Ponovo će je naći noćni skupljači i preprodavati.

Prodaće je po nižoj ceni od prethodne, jer svaka cena je niža od prethodne ...

*Marija Aleksić (1981, Jagodina) je diplomirani istoričar, prozni pisac i pesnik. Ima iza sebe tri zbirke poezije i zbirku priča Prababa Julka i hotel Bristol. Omiljeni pesnici su joj Branko Miljković i Edgar Alan Po.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Vesna Đukanović: Pismo Branku

Pismo Branku, pesniku u tišini, U blagoj večeri pokrivena stihom tvojim pokušavam da nađem mir. Ranjena u rani, bolna u boli osluškujem tvoje misli. Leti do mene stih „UBI ME PREJAKA REČ”.

Bezvremen. Stvaran. Napisan da traje. Hvatam ga dušom. Zadržavam dah. Upredam ga u misli i pokušavam da pronađem put. Od pesnika, za pesnike. Od tebe do nas koji plivamo u istom moru. Istina je njegova dalekosežna, opominjujuća, jasna. Sudbina pesnika je ista.

Smem li da ti se jadam?

Povređena grubošću, nedostatkom razuma i pogrešnim idealima gubim snagu. Plašim se noći, koja neminovno dolazi, zaborava i neznanja.

Pitam te u koliko činova se odvija pesnikov život? Jedan? Dva? Da li jedan s ove , a drugi s one u nekoj drugoj dimenziji? Kako da pesnik u vremenu mraka pronađe svetlost? Gde da ide? Skloni se ili povuče liniju koja se ne sme preći? U čemu da pronađe smisao? Da li je pesnikova sudbina besmisao i bespuće?

Kultura pliva u mutnoj vodi. Ostaje nam samo reč. Tvoja. Zapisana, izgovorena, ostavljena budućnosti.

Do „urečenog viđenja”!

Vesna Đukanović

*Vesna Đukanović rođena je 1963. godine. Objavila je dve knjige kratkih priča: „Radost žute lubenice” za koju sam dobila nagradu

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Čučkova knjiga koju dodeljuje Narodna biblioteka Branko Čučak iz Han Pijeska Republika Srpska (za 2016) i „Odsjaj svilenih niti” (2018), zbirku pesama „Možda bezgrešan” 2022. godine kao dar najautoru Kreativne radionice Balkan.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Dragoslav Babić: Pismo Branku

Dragi prijatelju,

Vreme je mreti, zalud me zraci toplinom griju. Zalud mi vetrovi daljinu kriju, i korake teške ubrzavam. Vreme je mreti, a teška srca se odvajam.

Zastao si negde na tom putu, i na oštre stene se saplićeš, i dugo, dugo padaš. Koliko si samo puta rekao životu, idi od mene, i više ti ne opraštam. Bez svetlosti u tvom mraku, ne mogu ništa da pročitam, tek kad upalim sveću, znaću da oko tebe ima puno mraka.

Prijatelju, da li se sećaš, da li je barem jedna suza u oku ostala, i da li bašta uvela, i da sam vetra da je nestao u brezama. I ja ću umreti veoma brzo, i sat koji još kuca eksplodira u hiljade komada. I ja ću umreti veoma brzo, pašće velika gromada na srce tada.

NE NAPUŠTAJ ME SVETE

NAPUŠTENIM TUNELOM

MOŽDA DO JUTRA NE STIGNEM

Do skorog viđenja, Dragoslav

*Dragoslav Bato Babić, rođen je 1958. godine u Prijepolju. Objavio je četiri knjige poezije. Zastupljen u pedesetak zajednickih pesničkih zbirki. Nagrađivan je autor.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Mr Nataša Ćulibrk: Pismo Branku

Kap mastila se razliva, obris tuge ostavlja jer Branko spava već godinama. Možda je sve nejasno, možda se mi ne razumemo, a možda zaborav mrtve stvarnosti ne slutimo.

„Dve reči tek kad se kažu dodirnu se, i ispare u nepoznato značenje, koje s njima nikakve veze nema jer u glavi postoji jedna jedina reč, a pesma se piše samo zato da ta reč ne bi morala da se kaže.”

Da li ćemo saznati koja je to reč, da li ćemo prepoznati pismo u kom možda njega nema, ali njegove ljubavi ima? Da li ćemo osetiti vatru koja se ukazuje i zaljubljenom kad ipak ništa nije izgubljeno? Znamo da je svaka naša rana nedostižna, slova ova verovatno nepotrebna, a malo dublja misao nekad nekorisna.

Ipak, da podelimo ovaj mrak između sebe u pesmi koja još nije stvorena, dok je san davna, izbledela istina u noći jačoj od celog sveta.

Branko, kao da si večno zaspao, glas sumnje postao, a ja bih da poverujem, da si ipak sa teškim, poslednjim rečima na početku traganja jednostavno zastao.

*Mr Nataša Ćulibrk, autorka romana „Udah ljubavi”, zapisuje katkad misli na stepenicama Petrovaradinske tvrđave, sa pogledom na Dunav i ceo Novi Sad. Zamišljeno gleda u daljine horizonta između stvarnosti i privida.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Dušan Stojković: Pismo Branku

Dragi prinče,

ostvarilo se tvoje proročanstvo: Poeziju svi pišu! I svi se za tvoju krunu grabe svojim prljavim rukama. Studenti, penzioneri, boemi, ptice selice, psi lutalice i gavran.

Pišu očajne pesme, jer demokratija je zavela pesnike. Dragi moj, napisao sam pesmu za svoj 27. rođendan i izgubio sam je između dva dana. To je valjda sudbina pesnika. Prepustio sam se rečima i stojim bos i usamljen nad grobom na Lovćenu, potucam se od reči do reči, opijam se kapima mastila, jer pesma se ne piše - ona se živi, udiše. Poeziju svi pišu: deca, vojnici i lekari, novinari i zidari, čak i ratni profiteri/i još koje kakve zveri/ti si na vreme ostavio trag urezan na drvetu i spalio pisma.

Nemoj da nam pišeš ponovo, jer ko zna kakve su pošte tamo gde se nalaziš, a i ovde ne žele da čitaju, ne žele da ih probudiš i prodrmaš. Radije će prespavati svoje živote.

*Dušan Stojković rođen je 1994. godine. Živi u Grdelici. Objavio je zbirku poezije

NISI PROKLETA - Na grudi ušlo, na grudi izašlo (2021) i zbirku poezije ŽALNepovratno si otišla u polja (2023). Zajedno sa Jelenom Sarić Cvetković osnivač je Udruženja MUK (Mladi Umetnici Kulture), generalni je direktor međunarodne komore književnika i umetnika CIESART za Srbiju, član je Udruženja BUKA i Međunarodnog udruženja književnika i umetnika GORSKI VIDICI iz Crne Gore.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Oliver Janković: Pismo Branku

O kojoj ličnosti želiš da čuješ? Koja te zanima?

Onaj Branko, da kažem običan, trezan. Metodičan u komunikaciji s ljudima, pedantan. Željan znanja i saznanja. Velikodušan i dobar, ali vrlo narcisoidan, osetljiv na kritike, svojeglav, šarmantan, elegantan ali pomalo nespretan ženskaroš, onaj koji pokušava da bude dendi...

Ili pijani Branko, svadljivi, ratoborni, polemični. Veliki Srbin, kada je to bilo opasno, patriota, divlji Branko, spreman na svakake gluposti. Branko koji odlazi sa prvom prijateljicom noći. Branko van sebe, koji nije mogao da se zaustavi. Branko koji je spalio sve mostove za sobom i one ispred sebe. Branko koji je spaljivao svoje rukopise. Koji je dizao ruku na sebe i svoju poeziju.

A možda... možda te zanima Branko kao pesnik. Branko zavezan za lađu svojih stihova. Pesnik koji mora proći brojna iskušenja. Stvaralac kome su Scila i Haribda poput dečje igračke u odnosi na one žrtve koje od njega traži poezija. Onaj kome mastilo sazreva u krv dok piše. Onaj koji kida utrobu svakim svojim stihom.

Plemeniti i plameniti, uzvišen, bezmalo pa savršen.

Možda će samo to stanje moje ličnosti biti upamćeno.

*Oliver Janković je rođen 1957. godine u Beogradu. Završio je studije Slavistike na Filološkom fakultetu. Piše poeziju, prozu, drame i radio drame za decu i odrasle. Bavi se književnom kritikom a piše i aforizme i kratke satirične forme.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Ljiljana Stojadinović: Pismo Branku

Zasanjanog te, ipak, budim da ti duh dotaknu birane reči u kojima zauvek obitavaš.

Tvoje Drvo smrti istinu duboko pod korenjem krije, samo kobna grana šapuće „neznano se zna”.

Tvoja Ptica, s vremena na vreme, progleda tražeći Svevideće oči. Uglavnom ugleda vrane koje leteći namerno čupaju svoja pera. Za ta pera se mnogi otimaju.

Predskazanje si davno predskazao.

Zasanjanog te budim, nemoj zameriti. Razumećeš...

*Ljiljana Stojadinović Srpkinja je rođena 1964. godine u Omoljici. Do sada je objavila osam knjiga:

„Genetsko nasleđe” - 2001.

„Čuvari duše” - 2002.

„Kad zvona zazvone” - povodom 200 godina Prvog srpskog ustanka- 2004.

„Usput rođeni” - 2006.

„Kad me Anđeli nagovaraju” - 2008.

„Ustaj Lazare” - 2009.

„Nepoznata Ksenija” - sećanje na akademsku slikarku Kseniju Ilijević - 2009.

„Zasanjane misli” - 2011.

Živi i stvara u Pančevu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Srećko Aleksić: Pismo Branku

Dobar dan veliki Branko Miljkoviću.

Posle izvesnog vremena smogao sam snage da ti napišem par rečenica i da ti se javim za tvoju izvrsnu poeziju i knjigu koju si mi poklonio preko mog ujaka Đorđa Valjarevića. To je bila dečija knjiga pesama vaših ranijih koje ste pisali iz mlađih dana. Ujak mi je stalno govorio da vam je kuća kao gnezdo i da sa tih visina pišete malim ptićima vaše pesme. A pesme su dečiji snovi ili uspomene na najranije detinjstvo ili „Vatru i Ništa”. Posle ste dobili silne neke nagrade uz obrazloženje da je „Uzalud budite samu”.

Ptica koja nema krila ne može nigde da poleti. Cvet je bez boje mirisa i ljubavi samo su uspomene večne i one traju dok smo živi. Stalno pitam ujaka kako vam je tamo iznad plavog horizonta sa posteljom od snova i svile. Sa pesmama izvan svakog zla i vetra koji donosi ljubav samo najboljim pesnicima. Imam vaše slike i foto-album koje sam dobio. Čuvam u svom ormaru, možda ću sutra i ja vama da se odužim za lepu posvetu.

„Dragom Feliksu od čika Branka pesnika”. I to nije kraj pisma nacrtao sam jedno crveno sunce i tri tačke. Da nas spoje u tom mraku večnosti. Onom gde ptice pevaju po ceo dan a cveće miriše na snove.

Možda će samo pesma spojiti naše viđenje sveta, onog malog dečaka što vas zove da mu date podršku za njegove buduće pesme.

Pozdrav plemeniti pesniče sveta!

*Srećko Aleksić pesnik iz Beograda, rođen je 1972. godine. Pesnik, književni kritičar, romanopisac i pomalo glumac iz ranijih godina. Objavio je sedam zbirki poezije i jedan roman (prvenac) „Kada opadaju kajsije”. Dobitnik je preko trideset nagrada za svoje stvaralaštvo, sedam u Italiji. Godine 2020. dobitnik je nagrade

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Balkanski Juvelir za književnost i stvaranje, uz Simu Pandurovića, književni klub „Dušan Matić”. Živi i stvara u Beogradu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Milena Blagojević: Pismo Branku

Branku Miljkoviću, Pesniče,

San je davna i zaboravljena istina, pevao si, ali zašto si tako rano i nepravedno istrgnut s lica zemljinog šara, zbog čega je za tebe tako mladog i vedrog, mada ponekad zamišljenog, ova planeta bila mina u raskrvavljenom nebu, a ne aerodrom, prizemljenje na kome bi mogao spokojno da boraviš u predasima od uzleta u lirske i kontemplativne visine? Tvoja mirisna, cvetna duša, strasna i bolna istovremeno, otvarala je poput raskovnika, zagonetne i lekovite biljke iz narodnih predanja, u ranom praskozorju, tamom i tajanstvom zaodenutom trenutku nepojmljivog rađanja dana u krilu ružoprste boginje Eos, put zori i jutru, put iz koga izleće ptica vinuvši se oslobođeno i smelo u nedostižne daljine. Naučio si nas da otkrivamo tajne stoletnog kamenja, što se vekovima neosetno preobražavalo dejstvom sunčevih zraka, kiša i nepogoda, te se samo pažljivim posmatranjem u onim naročitim magnovenjima sjedinjenja s prirodom, kada postajemo svesni natura naturans i žive pulsirajuće sveobuhvatnosti univerzuma, može zapaziti njegov nedokučivi, no ipak postojeći život, oličen u tragovima i brazdama nataloženih godina. Znao si da raspoznaš poruke prekrivene patinom minulih vekova, zov predaka iz najudaljenijih prostora vremena, i da osetiš kako u tvojoj krvi, dok si zahvaljivao vatri na životnoj snazi, podrhtava glas zarobljenih ptica što su noćile u kolopletu vena i prožimale krvotok i dah strasnom žudnjom za potpunim oslobođenjem. Vatrom si se odvažno i sa neugasivim žarom srca igrao, najuzvišeniji i najblistaviji stanovniče našeg poetskog Parnasa, njen se preteći zlokobni sjaj spolja odražavao u tvojim dobrim i krupnim crnim očima, spokojnom izrazu lica i samoći kojoj si se rado prepuštao poklanjajući joj uzdarje svoje, privremen, tako nepravedno kratke egzistencije u zemaljskim okvirima. Ti si je, vođen plemenitošću svoga srca posve drugačije poimao, gledajući na nju prevashodno kao na bazični konstitutivni element sveta, koji dočarava njegovo kontinuirano trajanje ispoljavajući se u stalnom kruženju, nestajanju i nastajanju što pokazuje privremenost bića koja kod tebe bejaše samo tren. U tom trenu si se uzneo u daleke lirske visine, razvijajući poeziju francuskih simbolista na odista osoben i jedinstven način, preobraćujući je u raznolikosti svojih kontemplativnih pesama u mnogo složeniji, dubokim i zamršenim mislima prožet stvaralački panoptikum, širok više-

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

značan poput drevnih metafizičkih učenja začetnika proučavanja o suštinskoj, nepropadljivoj biti svemira.

Divne reminiscencije na narodno stvaralaštvo i folklorne elemente, uposebljene unikatnim pristupom u tkivo poezije, pridavale su tvojoj umetnosti neverovatnu i dirljivu šarolikost i prizvuk starodrevnih slovenskih mitova, neraskidivo utkanih u bit našeg opstajanja u nemirnom, uskovitlanom svetu. Stoga tvoja poezija bejaše jedinstvena i nepodložna svakom podražavanju, ne bi ni Platon, da je mogao da te upozna, njoj nikakve zamerke učinio.

Kako bih volela da u nekom, usled naših ograničenih mogućnosti nepojmljivom svetu, živiš i stvaraš večno, nepromenjen, onog lepog izgleda i dostojanstva i silovite, misaone poezije, kojom si zavredeo oreol princa pesnika! Praiskonska je snaga u tvojim, pomamnom ljubavlju natopljenim pesničkim tvorevinama, izlivenim iz razrasle, uzbuđene duše željne života i stvaranja. Najbolje ju je opisivala reč vatra, taj praizvorni Heraklitov element, Prometejev velikodušni dar ljudima, oganj što se razgoreva, plamti i bukti, u stalnom preobražavanju i nepostojanosti, nestajući onako neočekivano kao što se rasplamsao, vatra koja te je toliko mamila. Čuvstvovao si u krvi, u toj čudnoj reči što se ne sme, njene neprestane dozive, i hitao za njom, nastojeći da joj spoznaš smisao. Ali Branko, ti si morao znati koliko je vatra obmanjujuća i strašna kada se Hefest, stari bog kovač duge plamene brade i snažnih ruku, razgnevi, te joj zapovedi da zahvati i sagori onoga koji je najviše ište, koji u njoj sluti značaj svoga življenja, da ona greje i utopljava, ali da isto može bolno da opeče i utisne neotklonjive rane, da u paklenoj jarosti sagori strasnu dušu koja joj je dobrovoljno predata na žrtvenik posvećenosti.

Nisu li ti se misli upravljale ka skrivenim opasnostima vatre? Unosio si u pesništvo svu svoju čestitu i uznositu dušu, bojio si krvavim mastilom isteklim iz srca belu ružu nevinosti i čistote, simbol u kome si pronalazio utehu i ohrabrenje nakon što je tvoja ruža, ovenčana svetlošću mladosti i nepresušne dobrote, tako surovo i nemilosno oteta iz ruku što su je nežno i brižljivo grlile. Međutim, ona je tebi, gde god se nalazila, bila nemerljivo zahvalna za sve trenutke čiste i nepomućene radosti preotete od večnosti, u čiju je tamu nasilno gurnuta, otišavši iznenada, dok si je, progovarajući neizmernom tugom i bolom, uzalud budio zbog zajedničkih snova

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

koji su vas ispunjavali spokojem i srećom, i zbog rose na travi, tog znaka istinske čednosti. Izgubio si ime u pesku, tražeći ga na horizontu vremena, u sumornoj misli filozofa iz Efesa da sve teče, panta rei, i da u istu reku nikad ne možeš stupiti. Iskao si slobodu, gromoglasno je dozivao u svakom stihu, u krilima ptica što se u beskonačnoj aproksimaciji sjedinjuju s vazduhom, oslobađajući se ograničenja tela.

Možda si želeo, možda si težio da i ti dosegneš to apsolutno rasterećenje od zemaljskih okova, da se tako mlad dobrovoljno obistiniš u večnosti? A mogao si nam još toliko snažnih i osećajnih stihova napisati i podariti, na neizmernu sreću svih pokolenja koja bi uživala u njihovoj rečitosti i melodičnosti. Postao bi nesumnjivo najveći pesnik koji je ikada obitavao u zemaljskom Panteonu, mada za mene to i jesi, još od trenutka kada sam po prvi put u ušima kojima si voleo dok si izgovarao reči što objašnjavaju drvo, moguće baš ono misteriozno drvo života, čula stihove kojima je uzalud budiš, tvoju voljenu ružu, najlepši dar i smisao tvoga bitisanja. Kao što i mi tebe već decenijama uzalud budimo i dozivamo tvojim glasom snažnim i oporim kada si se pitao o slobodi i sužanjstvu, ili pak milozvučnim i mekim dok si govorio labudovima belim i ponosnim, što lagano poput velikih belih lađa klize po prozračnoj vodi, kojoj si se usrdno i postojano molio.

Navršio si samo dva desetleća kojima se prisajedinio onaj misteriozni broj što u nekim kulturama znači sreću, a u drugim patnju. Zašto utva zlatokrila tvojih snova još dugo nije letela nad mekim dolinama i bistrim rekama, zašto uz drevne i čudesne zvuke frule nisi duže hodao ulicama Konstantinovog grada? Grada u kome su se jedne ledene daleke zime potvrdile reči, poeta nascitur, jer je u toplom porodičnom okrilju po prvi put svoje tamne oči otvorio istinski Pesnik, ti, dragi Branko. Zaklopio si ih tako brzo, ubila te je prejaka reč, ali iskrena i pesnička, nepokolebljiva i odlučna, tebe koji si strasno voleo život uprkos mnogim bolima, ispisujući mu vrelom krvlju svojevrsnu posvetu. Zašto si i ti postao ptica zauvek sletela, a tvoja duša, nahranjena mitovima, izabrala baš onaj tmurni i turobni egipatski, gde se telo sjedinjuje s kamenom, ostajući na njemu poput stravičnog priviđenja, dok duša Ka, s krilima ptice, metafizičke i bestelesne, odlazi u Ozirisovo carstvo. Orfeju, ti koji nisi izneverio Euridiku, pošao si i sam prerano za njom, sanjajući kristalna jezera u tami, smatrajući sunce često zaslepljujućim i varljivim, pesniče i filozofe!

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Zanavek spavaš na nekoj zvezdi pod okriljem boginje meseca, istočivši vrelo i uzburkano srce u stihove. Voleo si sunce, iako si mu ponekad uzmicao, tragajući za tajnama davnina, obavijenim velom tame i ostvarenim u maglovitim nagoveštajima.

Ali Branko, ja duboko verujem, u vreme između dva trenutka sjedinjena tvojom jedinstvenom pojavom i promicanjem zemnim šarom, da se ovo kretanje mora završiti suncem.

Beograd, 19. februar 2024

*Milena Blagojević (Beograd), završila je osnovne i master studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je stručne tekstove iz filozofije u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika.

Objavljivala je prikaze, eseje, recenzije, reportaže i putopise za časopise PULSE, Stella polare, Kult, Sinhro, Scena Crnjanski, Godišnjak, časopis Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja, Ilustrovana politika, kulturni dodatak dnevnog lista Politika i prevode s francuskog, engleskog i ruskog jezika za zbornik Šumadijske metafore. Učestvovala je na festivalu ARLEMM u Arilju, gde je imala prvo javno čitanje autorske priče Misirska svita, objavljene u časopisu Dometi. Uradila je prezentaciju posvećenu filozofiji presokratovaca u okviru obeležavanja Svetskog dana filozofije za srednju školu „Sveti Ahilije” i biblioteku srednje škole „Sveti Ahilije” u Arilju. U najnovijem, jubilarnom, 200. broju Letopisa Matice srpske objavljen joj je esej o lirskim i filozofskim promišljanjima u pesmi Tamnica Vladislava Petkovića Disa pod nazivom Metafizičko određenje života kao tamnice u poeziji Vladislava Petkovića Disa. Živi u Beogradu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Maid Čorbić: Pismo Branku

Dragi Branko,

Ne mogu nikada zaboraviti taj osmijeh koji si davao drugima oko sebe. Uvijek nesebičan si bio i dijelio ljubav ka drugima oko sebe. Mnogo si volio dobre ljude i često si govorio da svako od nas je idejni tvorac svoje sudbine. Iako je prošlo mnogo godina otkada te više nema sa nama i dalje su tvoje pjesme posebne. Baš zato tvoj rad i tvoje djelo je postalo sinonim sreće i jedinstva kao nikada do sada. Neka ljubav i dalje živi sa nama jer samo sa tobom naša sreća smisla ima. Ljudi smo i volimo jedne druge oko sebe. Vjerujem da je sjajan osjećaj kada znaš i kada bi mogao vidjeti neke stvari...Znao bi da čuči i dalje ljubav u dnu duše. Hvala ti na svemu što si dao i što daješ nesebično za druge oko sebe. Hvala ti na svemu..

Tvoj umjetnik.

*Maid Čorbić rođen je u Tuzli. U slobodno vreme piše poeziju koja je više puta pohvaljena i nagrađivana. Nesebično pomaže ljudima oko sebe, a takođe je i moderator Svetskog foruma književnosti za mir i humanost (World Literature Forum for Peace and Humanity – WLFPH) u Butanu. Urednik je Prvog virtuelnog umetničkog portala, koji vodi Dijana Uherek Stevanović, kao i selektor takmičenja na istoimenoj stranici koja ima za cilj da okupi pesnike iz celog sveta. Njegovi radovi objavljeni su u brojnim antologijama.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Anka Stanojčić: Pismo Branku

Dragi Branko,

nije nam bilo dato da se upoznamo, a od tebe bih mnogo naučila. Kako se nešto lepo kaže, kako da misao jasno teče, kako da lepota krasi stihove. Iako tako mlad, bio si i ostao sinonim pesnika koji ume mnogo da kaže u malom kvantumu reči.

Uzalud si budio one koji nisu hteli da čuju tvoje misli. To je sudbina velikih, dobro znaš. Pored roditelja, saučešće je trebalo izjaviti poeziji. Ona je izgubila zbog svega što nisi stigao da iznedriš. Ti si pisao poeziju, ona je pisala tebe.

Dragi moj Branko, samo jedno bih volela da mogu, a od tebe ne bih naučila: kako da me ne ubije prejaka reč!

Tvoja drugarica po peru

Anka

*Anka Stanojčić je internista nefrolog koja piše od školskih dana. Objavila je četiri knjige poezije i kratke proze sa plesnim imenima, „Valcer” (kandidat za nagradu grada Beograda, 2009), „Rumba” (2011), „Tango” (2013) i „Bluz” 2017. godine, pa roman „Čekam te na strani deset” (dobitnik priznanja „Balkanski juvelir” i kandidat za nagradu grada Beograda, 2020), zbirku poezije „Ljubav plime i oseke” (kandidat za nagradu grada Beograda, 2021) i novelu „Zbog tebe tata” (2023).

Publikovala je svoje radove u književnim časopisima i periodici. Sada je potpredsednica i moderatorka u „Društvu književnika Beograda” i urednica njegovog časopisa „Pobednik”.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Tanja Ajtić: Pismo Branku

„Moj pad produžava moj život”

Na njegovm grobu piše: „Ubi me prejaka reč!” Ništa više, sem imena i godina, a toliko mnogo je napisao. Moglo je biti napisano više, da postojao je još. Tragično, u vrtlogu duše, u velikom bolu, nestao je.

Da li pišemo poeziju iz straha ili divljenja? Pitao se! „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?” Vrištao je pesnik pripit u kafani i daleko su ga čuli. Označili ga kao nepodobnog i više se nije čuo ali pesme su ostale a on neće više nikada imati dvadeset i sedam.

Nikad više posle toga ni jednu godinu ili rođendan jer nestaće zagonetno kako se i rodio kao zrnce sveta kojeg je opevao davno u bolu ubijeni pesnik sam predskazaće svoju sudbinu drugu svom, a spomenik će mu se podići tamo gde je i on hteo.

Reč i dalje stoji. Čeka da napadne opet neku osetljivu dušu, nečiji pad gde će opet vaskrsnuti kao život njegov, u pesmama njegovim, oživeti ga opet u suncokretima koji će pognuti glave njemu u čast.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Aleksandra Lekić Vujisić: Pismo Branku

Pjesniče!

Iz tvojih dlanova isticale su pjesme kojim smo pojili duše, sujete, ljubavi, živote, a ti si nestajao sa svakim novim redom, pakt s Đavolom se ispunjavao.

Za svaki novi stih odlazila je po jedna godina života - računala sam: imao bi preko sto godina da si samo mogao pero da odložiš i da ne hraniš beštije koje će ti taj isti život uzeti.

Nestao si, Pjesniče!

Koracima od sedam milja pobjegao si od života, od izobilja, a mi smo ostali, bijedni, stihova tvojih nevrijedni da tražimo u njima smisao.

Kao da tvoj život nije bio smisao sam po sebi, kao da krv koja je tekla tvojim venama nije bila najčistija poezija…

Tekla je, kao život je tekla, zato su ti stihovi crvene boje, a noći su, Pjesniče, i dalje tamne.

Jesi li zvao upomoć?

Nijesi sigurno. Mogu da zamislim kako se prkosno smiješ i završavaš posljednju pjesmu umačući pero u svoju krv - tu si pjesmu ušio u postavu svojih očiju i nikada je nećemo čitati.

Šta li si smislio dok je krv kapala? Da prevariš život? Ima li smrti tamo gdje te pjesma dopala,

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

da je pišeš tih, ima li smisla da nad glavom bije svih olovnih kiša provala i da se od njih razliva stih?

Pjesniče, gubim i ja svoje bitke.

Vidiš da ne znam gdje je lijevo, a gdje je desno. Vidiš da su mi rime obješene o drvo, i da ne znam smijem li se usuditi da ti desnim ili lijevim dlanom mahnem sa mog bespuća, koje je toliko drugačije od tvog.

Ali, Pjesniče, u jednom smo slični. Pakt potpisujem, ni meni ne treba Bog.

*Aleksandra Vujisić rođena je 1979. godine u Podgorici, Crna Gora. Autorka je zbirki poezije za odrasle „Krvarim po pismima” (IK „Poetikum”, Srbija, jun 2022.) i „Slon na trapezu”(podržao Sekretarijat za kulturu grada Podgorice, Crna Gora, septembar 2023), kao i zbirke poezije i proze za djecu „Djetinjstvo u džepu” (izdavač Narodna biblioteka „Radosav Ljumović”, Podgorica, Crna Gora jul 2023.). U pripremi je njena četvrta knjiga, zbirka poezije „Igrokaz” koju će objaviti IK „Nova poetika” iz Beograda, Srbija u skladu sa osvojenom prvom nagradom na konkursu za najbolju knjigu poezije „Zlatni hrast 2024”. Dobitnica je više nagrada na međunarodnim konkursima i festivalima. Aleksandra je profesorica engleskog jezika i književnosti, govori italijanski jezik i angažovana je na različitim projektima. Pokrenula je Kulturni centar „Čigralište” (www.bajke.me) kojim se promoviše značaj čitanja u ranom uzrastu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Dušan Dojčinović: Pismo Branku

Evo me Branko!

Pružam ti ruke pružam ti dah moljenja mog. Iznad moje glave stoji omča... Hoću li povući stoličicu, nogom i vinuti se u nebo u ruke nečastivog. Ili će mi ruka dušmanska maknuti tu stoličicu da okončam sa sobom i vasionom. Nebo čuje li me u ovo veče okićeno zvezdama... Tiho je i čuje se samo lavež pasa u daljini... Tiho je i bez vetra, pravi prolećni dan za poželeti da umrem i nestanem.. Da me više nema osim u sećanju, pesnika. Hoće li stvoriti mit i oko mog imena i oko mojih pesama..

A što bi?

Drugo je „vatra i ništa”, i „ubi me prejaka reč”!? Drugo si ti, dragi moj Branko!

*Dušan Dojčinović je pesnik iz Leskovca. Objavljivao je radove (pesme, priče, aforizme i radove za decu) u domaćim i međunarodnim časopisima i antologijama.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Senahid Nezirović: Pismo Branku

Posle ponoći pišem ovo Pismo Pesniku rođenom u susedstvu tvrđave i Kule lobanja. Tada si zaplakao, poput svih živih stvorenja, jer te Anđeo poljubio u čelo i šapnuo mesto stradanja, na koje se neumitno mora doći...

Prolazni život na dunjaluku, nisi „potrošio” na svakodnevne potrebe kao što čini velika većina ljudi. Nakon školovanja, počeo je stvaralački rad u zanosu. Pisanje poezije koju si vazdigao iznad religije, prevodilački rad iz bratskih literatura, objavljivanje kod najuglednijih izdavača...

H v a l a što si opevao najbitnije motive i ljude iz naše prošlosti, čineći ih besmrtnim!

Prvi put sam čuo za tebe od moga srednjoškolskog profesora i, čitajući stihove iz prvenca „Uzalud je budim“, potajno se „zaljubio”... ne, ne u devojku, simpatiju, nego u pesme koje su čudesnim putovima ulazile u moje srce. Ubeđivali su me da si podigao ruku na sebe!? Čak je i „istraga“ ukazivala na zaključak da je čuveni „Princ svih Pesnika“ izvršio samoubistvo, ali... nisam (po)verovao. Nikada!

Naslućivao sam da su ljubomorni zavidnici skovali plan, a onda nalogodavci dali zadatak ubicama da te likvidiraju, pod okriljem noći, u Ksaverskoj šumi.

Danas, preko 30 godina od još jednog ubistva koje se desilo tokom rata nad mojim dragim „profom“ (u Tuzli), koji mi te otkrio, sažaljevaju nalogodavca i ubicu, pokušavajući sakriti krivično delo u istrazi kao „zločin iz koristoljublja”!?

Vreme(na) su kokuzna, svejedno da li bio mir ili rat: srpski pesnici smetaju, a oni koji mrze knjige i čitanje pisanje poezije nazivaju „srbovanjem”!?

Svaka smrt je čemerno gorka, naročito mučenička! No, Branka (i Špiru) nisu mogli usmrtiti, jer ste nadrasli, preživeli i preselili se u astralni prostor. U studenim noćima, poput ove, Pesme i stihovi greju naša srca...

Senahid Nezirović, rođen je 1963. u Tuzli. Pohađao srednju MTŠ u EMHŠC Lukavac i Filosofski fakultet u Sarajevu. Objavio: „Ceremonijal”, pesme, IGRO „Univerzal” Tuzla, 1985, SR BiH; SFRJ, „Taksirat”, priče, „IP „Bosnia Ars”, Tuzla, 1998, BiH (www.knjiga.ba); „Klasići” roman, „NavrbrdaInstitut” kraljevina Norveška, 2011 i

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

„Jagma”, roman, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2020. (www.ukrs.org)

Dobitnik nagrada za esej, prozu i poeziju. Objavljivao u značajnijim časopisima bivše SFRJ i na internet portalima... Član: Udruženja književnika Republike Srpske i DKB-a u Republici Srbiji; Predsednik Suda časti Književnoga kluba Brčko distrikt BiH; Osnivač i Predsednik NVO „Dr Špiro Matijević” Lukavac, a obavljao i dužnost Predsednika Književnoga kluba „Mostovi” Lukavac (1980/1981).

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Lidija Rakočević: Pismo Branku

Pešačio si, nepoznati prijatelju, tamo gde su zore umrle pre rađanja... Visokim i oštrim čelom nadgledao si živote odlazećih, svoj život si pustio da kroz maglu gasne osmehujući se smrti, prijatelju. Ti koji u postelji od mahovine boluješ bolom zabranjene ljubavi, osveštao si mnoge pute za hrabre i prkosne... Ne odustaj ni onda kad ti u mraku njihovih strahova vežu korake ilovačom, uzburkaj hladne vode, silne okeane, brda i planine; sve što su Ti otrgli iz života, čekaće ih na početku... Ti koji si prkosio snažnom istinom i crnim mastilom svog pera, okupao si svakoliki hrišćanski svet i dao im lajtmotiv kako, zašto i zbog čega se boriti i ne odustati, ni pred samim smaknućem. Ti si, prijatelju, znao tamne vilajete i da u njima zri čovekoliko zlo. Tanka beše zelena grana za kolosa čoveka, pesnika; iznedrenu ljubav okalemiše ruke zlotvora... Nije umro čovek-pesnik tog hladnog jutra; iz korena stabla sad niču novi divovi, nove ljubavi...

Hvala, prijatelju.

*Lidija Rakočević rođena je 1962. godine na Prokletijama (Peć, Kosmet). Po završetku srednje škole u Peći, studira na Višoj školi za primenjenu informatiku i statistiku. Nagrađivana za poeziju (Bešenovo, Drinski književni susreti itd.)

Zastupljena u književnim zbornicima. Objavljuje u književnoj periodici. Godine 2021. izašla joj je prva pesnička knjiga, „Samotni svetionik” (Intelekta, Valjevo). Živi i stvara u Beogradu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Ivan Dimoski: Pismo Branku

Dragi Branko...

Pitao sam Anđela za tebe jutros Pitao sam ga kako si? Pitao sam ga je li i gore pišeš pjesme? Samo si se nasmiješio. Pitam se je li nas gledaš sada odozgora. Pitam se čitaš li našu poeziju. Pitam te hoće li biti nešto od nas? Vidim tvoj osmjeh. Znaš da si ostavio trag. Pričaju ljudi o tebi, I oni koji te čitaju I oni koji sami pišu. Reci mi je li imalo smisla pisati? Dane i noći provoditi u tišini I razmišljati i pustiti da teče Ono što samo pjesnici osjećaju. Reci mi Branko iako me ne poznaješ, Ima li osmjeh cijenu, ima li stih cijenu? Ima li život pjesnika perspektivu kojom može promijeniti svijet.

Čujem kako mi govoriš:

„Pjesniče moj koji ulicama lunjaš I sa sobom nosiš izgubljeni san, potraži odgovor u svome srcu. Tamo ti kraljuje Vječni stih. Gdje god da kreneš gdje god da putuješ uvijek ćeš se vratiti svome srcu. Tamo te strpljivo čeka Pjesma koja će ti reći odakle si i kuda ideš. Pjesma će ti sama reći, ona će te razveseliti, i ona će te znati utješiti. Ona će ti stihovati. Pjesma će te odvesti u ralje života gdje ćeš plakati a opet biti sretan, gdje ćeš biti sretan a opet plakati. Ne brini Pjesma će ti reći.... Pjesma će ti govoriti o... Životu... O ženama i strastima, O vinu i rakiji..govoriti će ti o požudi i tugi... Pjesma će ti govoriti o...Bogu.... Ljubavi, Miru... blagostanju, početku i kraju Puta...Pjesma će ti govoriti o Tebi... O tvojim stihovima... O tvojoj čežnji... O tvojoj slobodi... o svemu... Isplati se pisati jer je svaka strofa, komadić Tebe koji osjećaš, Komadić Neba kojeg gledaš, Kap vode koju piješ. Bio bi siromašan čovjek, Prazan i pust da nema Pjesme. Bio bi čovjek koji ne osjeća, A čovjek koji ne osjeća nema što ni reći. Oslušni Pjesmu svoga srca, I kreni na Put, siromašan i krhak, Tvrd i gorak a opet beskrajno Sretan i poseban... Put Pjesme koja ti govori“.....

Hvala ti dragi moj Branko, Divno si me okuražio, Pjesmom zagrlio, Stihom izrekao ono što jest i ono što će biti.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

*Ivan Dimoski, rođen 1970. u Zagrebu, pisac je proze i poezije prisutan na književnoj sceni Balkana. Autor je romana Ponovno u očevom zagrljaju (2024) u izdanju Agencije za iseljeništvo Vlade Republike Makedonije i Centra za kulturu Vračar, kao i romana Makedonsko devojče (2022) objavljenog kod Virtus books.

Njegove priče i pesme objavljene su u brojnim zbornicima, uključujući Kultura snova i Diligo Liber, te u međunarodnim antologijama.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Jelena Sarić Cvetković: Pismo Branku

Neshvaćeni moj,

Mnogo godina nakon tvog odlaska pokušavam da razotkrijem tajne znake prateći tvoje tragove ostavljane u svakoj pesmi. Sklapajući komad po komad, nadam se da ću te sastaviti celog, ponovo. Pratim te. Pratim tvoja hodanja kroz lavirinte ništavila prateći pesmu koja te uvodila u tajne odaje praznine. Ti si onaj koji je dodirivao sve granice bezumlja, a ja ona koja dodirujem tek okvir nezpoznatog bezdana. Živeo si u domu koji je postao gnezdo crnih vrana i svakodnevno si istraživao sve prostore orfejskog podzemlja, a ja sam, kao i ti, počela da otvaram svoje prozore noći pre smiraja dana. Ti, kome je jedini ideal bila dobrota, u svetu zla si pesmama veličao ljudske suštine, a opet ti je sudba toliko lošeg nanela. Ne bojim se, jer moj idol si –Ti. Ti, koji si video vatre sumblimnih vrednosti života. Zato me i muči pitanje: Zašto si se bacio na pesnice sudbine? Iako si živeo malo, napisao si mnogo. Stalno si vršio osvrt svog života i sve preispitivao. Našao si poreklo nade, utkao po jednu nit u svaku pesmu. Na onome ko čita ostalo je da sklopi sliku i prepozna novi život vredan življenja. Sve što si ikada želeo reći, napisao si. Nažalost, sangvinična napetost je uzela fatalan obrt. Počeo si da koračaš kraj živih, a da čuješ pozive podzemlja. Čuo si krike mrtvih, sejao tišinu. Otišao si kao činima omađijan, ali ja ti opraštam taj čin bez opoziva. Opraštam ti smrt. Opraštam ti život. Koliko god da si bio izgubljen, ti si pobedio. Besmrtan si, a ja sam jedno zrno prašine u peščanoj oluji koje prati korake svog idola nadajući se da će mu to biti karta za besmrtnost.

Zauvek tvoja pratilja, Jelena Sarić Cvetković

*Jelena Sarić Cvetković rođena je 1992. Godine u Vlasotincu. Živi i stvara u Beogradu. Master profesor srpskog jezika i književnosti. Njena stručnost se ogleda u doprinosu lekturi i korekturi zbornika poezije mnogih autora. Iza sebe ima objavljene dve zbirke poezije. Pesme su joj objavljene u mnogim zbornicima kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, što svedoči o internacionalnom uticaju njenog stvaralaštva. Ona piše na engleskom, srpskom, ali i poeziju na dijalektu,

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

demonstrirajući veštinu izražavanja na više jezika i dijalekata, kao i komuniciranje sa različitim kulturnim kontekstima. Kroz sve aspekte rada pokazuje predanost razvoju i promociju književnosti i kulture njene Srbije.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Mirjana Štefanicki Antonić: Pismo Branku

Veliki Pesniče,

Piše Ti, Pesnikinja Štefanickaja u praskozorje nedeljnog, sedammnaestog novembarskog dana, godine 2024. Dragi Pesniče, filosofe. Obeležio si moju mladost, studentske dane. Čitajući „Propovedanje vatre”, davno sam zabeležila Tvoj stih „Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva. ” Poslao je Pevač tihu poruku zanavek... Odletela je februarska pahulja sa oboda Tvoga šešira, u stud – suzu se pretvorila, na vrhu brda belog. Branko, Pesniče, beskrajem/dugovečni. Prhnula je malena ptica iz Tvojih grudi put nedosanjanih visina. Izbrojao si dvadesetsedam „malenih cvetova”, dok raskošni stihovi u vrtlogu života i smrti, brode i plove neverovanjem. Polomila se zraka Sunca na ljutom drvetu, (ljuto nikada više ne bilo), u Ksevarskoj šumi, na periferiji Zagreba... Pevao si o malenim cvetovima, u Tvom pesničkom sabranju, u ime večitog sećanja, nezaboravnim zahvatima. Tvoja posebnost izražaja, u celom Tvom opsežnom radu, pokazala je neumornost i žurbu, ali i umetničku disciplinu i samosvest. Bio si Pesnik – intelektualac. Smatrao si da je Pesma izraz patetike uma, a ne srca. Zašto je Tvoja poezija od početka bila zaokupljena motivom smrti? Kao da si slutio da će Ti život biti uskraćem, u mladosti, u dvadesetsedmoj godini života. Avaj!

I ako je Tvoj život bio kratak, snažno je obeležen Tvojom poezijomkao i pečatom poruka Tvojih bezvremenih stihova...

Veliki Pesniče, ostao si u večnom poetskom bdenju i svojoj dobroti, na polzu pokolenjima.

Novi Sad, 17. novembar 2024.

*Mirjana Štefanicki Antonić je rođena 1954. godine u Novom Sadu. Po obrazovanju ekonomista. Objavila je šesnaest samostalnih knjiga. Od toga: jedanest

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

knjiga poezije, tri knjige književnih ogleda i dve knjige književnih kritika. Piše poeziju, kratke priče, književne kritike (recenzije i prikaze). Roman u pripremi za objaviljavanje. Nagrađivana za svoja književna ostvarenja. Pesme su joj prevedene na engleski, bugarski, slovenački, ruski, poljski, francuski i arapski jezik. Njeni radovi su zastupljeni u časopisima za književnost, kulturu, umetnost i nauku. Zastupljena u zbornicima i savremenim antologijama poezije. Član je Društva književnika Vojvodine od 1997. godine i Udruženja književnika Srbije od 2019. godine. Živi i piše u Novom Sadu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Sandra Krstić: Pismo Branku

Pesniče,

Opet su zime pred vratima. Prikradaju se polako i nečujno uvlačeći se pod kožu. Rumene se obrazi ljudi kao u mladih devojaka koje se postide kada im Ti uputiš pogled. Kažem Ti, jer verujem da su mnoge padale na pogled tvojih očiju, a i da nisu, tu su bile reči. Umeo si da ih tako lepo složiš u vrstu kao da si gospodario njima, a one ne želeći da ti prkose pokorno su slušale, pa su tim skupinama očaravale, mamile osmehe i izgarale srca.

Nisi umro, ne. Ne umire se tako lako pesniče kada tvoji stihovi i dalje žive, kada Ti živiš kroz njih i u njima. Ne umire se dok ljubav u tebi cveta. Šta tebi smrt može?

Nije te mogla skriti od zaborava, nije te mogla prekriti. Veliki su ljudi koji umeju da vole, koji svetlošću oboje mrak. Ti si to umeo, umeo si u sivilo da navučeš boje. Ti nisi imao svet, imao si reči u koje je svet stao.

Pesniče, zar su slova skrojena po tvojoj meri pa su tolike pesme iz tebe iznedrile?

Sa toliko malo slova i godina, zar je moguće pisati o ljubavi, tuzi, slobodi i smrti?

Kao da ti je ruku po belom papiru samo nebo vuklo! Kao da ti je srce u grudimo tuklo za još pet života i kao da si okusio još tri rata!

Ne poznajem te, a kao da te znam, kao da dušu tvoju mogu osetiti. Kažu pesnik pesnika prepozna po zamišljenom pogledu, osmehu koji titra u uglu usana i damaru u grudima. Ponekad čujem taj damar i ne, nisam ga umislila. I vidim taj osmejak na usnama, na svakoj slici, i ne nisam umislila. Znam, srce ti je puno jer nisi nestao. A kako može nestati neko ko je tolika krila imao?

Ne verujem im! Ne verujem im da si ti okončao ono što se život zvalo jer sada ne bi bio anđeo, a jesi znam. Znam jer je deo tebe u meni, deo tebe je u svakome od nas koji se rečima bave i pišu. A puno nas je, jer poeziju će svi pisati, pa i ja.

Pesniče, znaj i ovo, nije te svet napustio, niti će. Živećeš ti još kroz generacije i generacije, još će se o tebi pričati, još će se soneti tvoji čitati i recitovati, još će se u njima pronalaziti. Nisi umro, pesniče, iako si smrt okusio, iako si tamu na sekund dodirnuo.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Opet zima dolazi, miriše na sneg, a Ti još uvek tako mlad. Po šezdeset i četvrti put ćeš opet napuniti dvadeset sedam i opet će poteći stihovi za tvoj rođendan.

Utabao si svoje tragove u snegu te zime, utabao si stihove u naša srca i svoju priču o večnosti. I traješ...

*Sandra Krstić rođena 1976. u Beogradu gde i živim. Udata, majka dvoje dece. Pišem poeziju, prozu, dečije pesme, šaljivu poeziju. Mnoge pesme su objavljivane što u našim, što u međunarodnim zbornicima, nekoliko priča je objavljeno u elektronskom obliku. Knjigu Kad sreća odškrine vrata, izdala u junu 2023. Član udruženja pisaca Dunavski venac.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Biljana Đurđević: Pismo Branku

Dragi Branko,

Htjela sam svijetu nešto da kažem, nešto veliko i važno. Međutim, riječi su se umrsile u glasnicama i nisu htjele van... Zalud sam ih mamila, obećavala svakojaka priznanja, šaputala im hvalospjeve, kumila i bogoradila: „Nemam, osim vas, ništa drugo...”

Za svaku sam našla rimu, smjestila ih u najvrcavije metafore i dodijelila im najfinije epitete. One su mudro ostajale negdje ispod dušnika. Ušuškane su mi se rugale i čudile mom neznanju i samoljublju.

Onda sam počela da im kupujem olovke i donosim predivne sveske i papire sa svakog putovanja. „Hajde, barem dođite na papir!”

Nisam ih prevarila. Danju su se pretvarale da čvrsto spavaju, noću su tiho uspavljivale mene i vrebale da slučajno ne otvorim oči i pogledam unutra.

I recitovala sam svoju poeziju samoj sebi, u snu. Spavala sam, da se ne bih uzalud budila i molila mrtvoj tišini.

Onda me je, u jednom kratkom momentu između dva sna, pogodila tvoja istina: „prava reč se još rodila nije”! Ne znam odakle je stigla, ni ko je izgovorio, ali sam povjerovala i sada samo muklo ćutim i puštam svoje stihove da se u tami legu kao zmije.

A čujem ih... Čujem kako u meni grebu, kao po svježe okrečenom zidu.

Počivaj u miru i hvala ti, u ime svih nas koji mira nemamo.

Biljana

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

*Biljana Đurđević je rođena u Pljevljima, 1984. god. Autorka je zbirki pjesama „Mrtvac u visokoj travi” i „Treće žensko” koje je objavila IK Nova poetika iz Beograda, 2023. odnosno 2024. godine. Stihovi su joj objavljeni u regionalnim zbornicima poezije i časopisima za kulturu i umjetnost. Dobitnica je priznanja „Srce kozaračko” za zapažen uspjeh na pjesničkom konkursu „U ime ljubavi je drugo ime Boga” (BKC Prijedor) i nagrade za najbolju pjesmu magazina za kulturu i umjetnost „Avlija” (Rožaje). Njena poezija je zastupljena i u Zborniku poezije „Frida-žene govore” (Književne vertikale) i zajedno sa tekstovima odabranih autorki preoblikovana u prigodan dramski tekst. Profesorica je razredne nastave. Diše i piše u Podgorici.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Duška Kontić: Pismo Branku

Moj Miljkoviću, uvijek u sjećanjima, u priči, pjesmi, u sentencama....

NE STIDIM SE...morala sam!

Ja sam Srb(p)kinja...Crnogorka...Jugoslovenka...možda ništa nisam... građanin ove Zemlje sam ...pripadnik cijelog Svijeta...možda nemam svoj identitet po vašim mjerilima...ponekad ne znam ko sam... ne mrzim... volim svoju Crnu Goru...ali me baš briga za političke podjele.... volim sve dobronamjerne ljude...toliko ružnih riječi, neosnovanih komentara...ja ne razumijem!!!

NE STIDIM SE!!!

E, moj Miljkoviću, a ti???

*Duška Kontić rođena u Zenici 1958. godine. Osnovnu i srednju školu završila je u Nikšiću. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću na odsjeku za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Pisanjem se bavi još od djetinjstva. Član je Književne zajednice „Mirko Banjević” iz Nikšića u okviru koje je izdala zbirku poezije „Nemirni smiraj”. Takođe je član Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano” iz Bara i udruženja književnika i umjetnika „Zenit” iz Podgorice sa kojima ima uspješnu sinergiju. Sarađivala je u mnogim zbornicima i časopisima u regionu u okviru kojih su zastupljene njene pjesme. Pjesme su joj objavljivane u antologijama širom svijeta. Pedesetak zbornika i antologija iz regiona krase police njene biblioteke, a takodje i mnoge diplome, zahvalnice i sretifikati.Iz saradnje sa Tunisom nikle su tri antologije, a zastupljena je i u ruskoj antologiji Hyperpoem koja je u Ginisovoj knjizi rekorda.Dvije godine uzastopno nosilac je nagrade za izvrsnost stranih autora iz Italije „Citta del galeteo” u okviru organizacije Verbumlandiart, čiji je pokrovitelj predsjednik grada Rima. Iz saradnje sa Brazilom, Filipinima, Japanom, Indijom, Italijom, Peru, SAD, takodje je zastupljena u antologijama koje se prodaju na platformi Amazon. Živi u Nikšiću, država Crna Gora.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Snežana Ćurčić: Pismo Branku

Pismo dečaku imenom Branko,

Mili i dragi dečače, što ti je detinjstvo ubio rat, taj nemilosrdni zlotvor izmišljen u ljudskom umu. Umesto letećih zmajeva za kojima bi trčao razdragan, tvoje oči ugledaše leteće sejače smrti. I bi ranjena Ruža,komšinica lepa tvoja što si je kradom gledao, da zauvek zaspi kad joj vreme nije. Ostavi trag večni u srcu dečaka, pesma se morala iz nezaborava javiti.

Ispisao si tu pesmu godinama kasnije, jer od tog tužnog dana u tvom srcu maleni zametak se stvori. I kao pupoljak ruže što čeka svoj trenutak da se raskrili laticama crvene boje,boje krvavog izgubljenog detinjstva što u trenu dečaka u čoveka pretvori, pesma dočeka svoj dan. I stihovi tvoji što zavapiše:

„Ta žena sa rukama deteta koju volim, to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim.. Uzalud, uzalud, uzalud...,” još uvek istim bolom poje.

Mili i dragi Branko, ti zauvek ostade čiste duše neiskvarene zlom, nadam se da je taj svet kome si prerano pohrlio umeo da te primi u okrilje dobrote, da tvoje rane melemom iskrene ljubavi i razumevanja zaleči.

Eh, nepravedan i nemilosrdan svet je i ovaj naš danas,ratovi su opet među narodima. Zli ljudi neki šalju leteće smrti na čiste dečje nedužne duše. Ceo svet ćuti. Plačem i pišem pesme tužne.

A ti, veliki pesniče srca dečačkog, počivaj večnim snom u miru, kod nas je ovde teško čovekom biti.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

*Snežana Ćurčić (1954), Ivanjica. Piše pesme i priče iz ljubavi i u želji da ostavi trag u vremenu svojim potomcima. Za sada objavljuje povremeno svoje radove u književnim grupama, časopisima i zbornicima.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Valentina Zlatanović-Marković: Pismo Branku

Pesniče mili,

Sreli smo se u Reči kojom se, ako je ćutimo, ništa ne kazuje, u Reči kojom se, ako je kažemo, kazuje ono što nismo hteli reći. U toj Reči koja je početak našeg ćutanja i našeg pričanja, otkrila sam da se „poezija ne dostiže životom već umom”. I tu Tvoju ideju sam radosno prihvatila i zaronila u pesnički svet metafizičkog iskustva koji mi je otvorio vrata prema dubljoj spoznaji sebe. Jedne jeseni poput ove, govorila sam pesmu napisanu za Tebe, Ako smo nekad znali da volimo, u Tvom gradu na Nišavi, sa osećajem da me čuješ jer su me tu doveli Tvoji stihovi. Tako je počela moja poezija. Tako sam shvatila da se „sve dešava na području jezika i simbola“ i da poezija jeste „patetika uma”. Oslobađam svoja krila, uz aplauz koji je pozdravio stihove, uz zahvalnost koja probija zidove starog zdanja i prinosi Ti suze i reči bez glasa, jer „sve što imamo, to su naše reči”, i dugo, nakon toga, ćutim, ćutim... U tim kontemplacijama nedosanjanih snova, pokušavam da ukrotim reči koje tako superiorno jurišaju iz mirisa Tvojih stihova ka mome biću povezujući poetike simbolizma i nadrealizma, mireći Vatru i Ništa, malarmeovsku magiju reči i Valerijev poetski put ka ontološkom. I ulećem u koncentrične krugove najtiših šapata o slobodi koja se dostiže poezijom, prepuštajući se asocijacijama Tvog pesničkog sveta. Poezija je put kao vlastitoj spoznaji (čitam između redova), proces u kome otkrivamo suštinu izvora iz koga smo potekli, praznina koja nas ogoljene vraća smislu i prometejstvu, senka smrti čije granice pomeramo kroz stvaralački ugru. Kako je samo pukao pogled pred mojim mladim životom, onda kada mi se razdanila unutrašnja misao Tvojih filosofskih stihova! I kretanje je postajalo lakše, jer smo spoznali da se „neće to putovanje otrovom završiti”. Mogla bih reći da je Tvoja poetika – poetika smisla. Snaga Tvoje pesničke moći, obojena apstrakcijama sudbinskih puteva hvaljenih i omraženih, gradi jedan egzistencijalni okvir, u kome sam i sama, kroz Tvoje simbole, otkrila kosmičku dramu koja se odvija u svakom ljudskom biću. Pitanje života i smrti u osnovi je svake Tvoje misli. Njome se osvaja metafizički prostor i ruše sve granice vidljivog sveta i stereotipne forme međuljudskih odnosa. Zato, Pesniče, evo mojih otvorenih dlanova na kojima su latice ruža sa mirisima tvojih mladalačkih dana i imenima tvojih ljubavi. Uznosim ih ka nebu i Njoj koju uzalud budimo, ka pticama koje čuvaju lirsku osećajnost i tajnu Heraklitove vatre, ka Tebi koji si prejakom reči bojio pejzaže na kojima su

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

stasavale nežne stabljike pesničkih duša i počivale sve sumnje u istinitost svega (ne)izgovorenog.

Veliki Pesniče, zato što znam da „jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”, tim nežnim mirisnim laticama kitim prostrano nebo i radujem se pesničkim kapima kiše koje će doneti osveženje i smirenje, svetlost reči i ozdravljenje od ništavila.

Pesniče moj,

Hvala Ti za beskraj.

Valentina ZM

*Valentina Zlatanović Marković (Vranje, 1970) je magistar književnoistorijskih nauka i doktor filoloških nauka. Zaposlena je na Univerzitetu Metropolitan u Beogradu. Bavila se radijskim i televizijskim novinarstvom. Radila je dvadeset pet godina u srednjoj školi kao profesor i za svoj rad sa učenicima nagrađivana je mnogo puta na različitim nivoima, u oblasti dramskog stvaralaštva, literarnog, u besedništvu, javnom nastupu, književnoj olimpijadi. Ima deset objavljenih knjiga (poezija, proza, monografija o Isidori Sekulić). Član je više umetničkih udruženja. Bavi se književnom kritikom, slikanjem, lektorisanjem i organizacijom kulturnoumetničkih i duhovnih programa. Član je republičkog Antropološkog društva, saradnik Instituta za dečiju književnost i Umjetničke likovno-književne unije „Vlaho Bukovac” iz Splita.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Gordana Opalić: Pismo Branku

Moj Pesniče,

Ova noć me okrznula, kao „prazne šake, prazna prošlost je (koja je) u večnosti.”

Zadrhtale su strune moga bića... volim noć, kada i mračne utrobe kreću reči, a tišina rida, niko je ne čuje (samo, ti i ja)! Otkrivam posle pola veka da si pisao stihove kao starozavetni proroci, mudraci...

A naš si savremeni. „Misao koja ne ume da misli, zavladala svetom. I sada je kasno.”

Da, kasno je, proroče, i to sa dvadeset i sedam godina. Ni danas devedeset posto ljudi ne ume da misli. Reći ću ti, jedan doktor nauka, posle mnogo napisanih knjiga, objavio nedavno knjigu: „Učim da mislim” a ti to konstatovao u tri stiha?!

Pitam se kako si predvideo ratove, poplave, uragane (koje su proizvele naše misli)?

Napisao si:

„Sada je kasno!”

Nestaje svet, na hiljde žrtava, ... nevinih stradaju ... A molio si:

„Ne povredite zemlju, Ne dirajte vazduh, Ne učinite nikakvo zlo vodi...”

Raspori noć, dubok mi uzdah, Sve se to zbiva!

„Išao si ispred sebe Po isplakanom putu ...”

Zaplakao si, znao si, video... Predosetio... već tada si znao da (ključna) kost nosi zaboravljena sećanja. To su najnovija otkrića! Vrištim, cepam mrki pokrov Neba, a ti?

Hodaš li mirno tražeći reči da izraziš sebe, da te shvate, prihvate... Spavaju mnogi, a ti je budiš rečima:

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Gordana Opalić

„Budim je jer će ova

Naša planeta Biti mina U raskrvavljenom nebu...”

Eh, moj Pesniče, Da li si pero u krv umočio kada si napisao: „Vaskrsnuće mrtvog Rođendana po milosti!”

Zora je...drhte ptice u grudima...

Moj, Pesniče!

*Gordana Opalić rođena je u Marinoru, 1950. godine. Živi i radi u Novom Sadu od 1956. godine. Radila je kao profesor književnosti u srednjoj školi. Književnim radom bavi se od 2004. godine, kada je objavila prvu zajedničku zbirku kritika na odabranu pesmu. Od 2009. godine objavila je pet knjiga duhovne proze, poezije i romana. Zastupljena je u više zbornika i časopisa, a dela su joj prevedena na ruski i engleski jezik. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i SKOR-a.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Nikola Šimić-Tonin: Pismo Branku

Dragi Branko,

u prvom redu moga pisanju mogu ti reći kako si u mnogo toga bio u pravu. A u čemu nisi? Tri su Branka koja su obilježila moj mali pjesnički kozmos: Branko Radičević, Branko Ćopić i Ti Branko. Kako istinom zvoni tvoj stih: „Ubi me prejaka riječ.” Ubi i prvog a još više drugog Branka. Branka Ćopića, koje veže most i ulica. Došao je Brankovom ulicom i skočio s Brankovog mosta, mosta Branka Radičevića po kom je dobio ime. Branko Ćopić koji je obilježio moj pjesnički život, pred kojim sam u trećem razredu Osnovne škole recitirao svoju prvu pjesmu: „Kraljevna u kapi rose” i sav se spetljao… Još mi u ušima zvone Brankove riječi: - Hajde Niđo možeš ti to.

Rado pročitam koju tvoju pjesmu kada me se uzmu poetske nedoumica, kad me pukne depresija. I kroz misli kao kroz kakav nenapisani krimić razmišljam o tvojoj smrti, znam, pjesnici ne umiru, a opet toliko mi toga nelogično zvuči, oko tvoje „smrti”. Ili je sam dragi Bog poželio imati uz sebe pjesnika tvoga kova. Ne znam. Toliko mi toga, gleda toga povlači more sinje? – nika za sobom.

A tek ona tvoja: „poeziju će svi pisati”. – I umjetnička inteligencija je piše. Ono što je Nikola Tesla bio u znanosti Ti si dragi moj Branko bio u poeziji.

Nikola Šimić Tonin

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Zorica Bamberger: Pismo Branku

Dragi Branko,

ti mene verovatno bolje znaš nego ja tebe. Sa visine se vidi najbolje.

Šta bih ti mogla reći? Pesnike ubijaju, zar ne? Ne vole reč. Šta ćeš...

Izgleda da je bila zaista prejaka.

„Pa, biće Majakovski, ovako i ne znaju za njega, smeju se niškom naglasku i ne razumeju šta piše.” - govore tvoje ubice.

Da, ne razumeju. Tužno. Pretužno.

Ne razumeju pesnika, pa ga ubiju.

A ti šta bi im rekao?

„Šta ima bolje od Niša i šta ima bolje od reči, pa makar ona bila i prejaka?”

Ništa, Branko. Reč je reč.

„A sem toga”, nastavljaju tvoje (telesne) ubice, „i ti takozvani pesnici, nisu uopste bezazleni kako se predstavljaju, onamo neka pesmica, metafora, stilska figurica, i šta sve ne žvrljaju, a ovamo dugačak jezik, samo tako. Bezobrazluk. Drugo ništa. Drskost.

I njoj nema mesta u nasem perfektnom svetu, kojeg MI stvaramo! Tačka!”

Tja, vidiš, da oni i ne znaju šta je Reč.

„Oprosti im, ne znaju šta rade”

Ali, ovi su znali.

Jedino što u njihovom „perfektnom” svetu nisu znali je da takve Gospod nagradi neprolaznom slavom. A to ti sigurno nisu želeli.

Tja, ko ne zna Reč, i ostane bez Reči.

Branko, ostaj nam u miru.

Voli te, Zorica

*Zorica Bamberger rođena Miladinović, potiče iz lepog gročanskog kraja, majka je troje dece i odnedavno i baka. Živi i radi u okolini Nirnberga. Aktivista je protiv kućnog nasilja u kojem je i sama živela (i preživela). Bavi se pisanjem. Radovi su objavljeni u mnogobrojnim književnim zbornicima.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Marija Škornički: Pismo Branku

Dragi Branko,

Još od rane mladosti, tvoja knjiga „Vatra i ništa” iz tvojih sabranih dela, bila je neprestano u mojim rukama. Ja, devojčurak, počinjem maštati kroz tvoje stihove ali i stihove Garsije Lorke, Prevera i mnogih drugih pesnika čije su knjige bile oko mene... Tvoji stihovi su, za mene, bili dragoceni kao i voda sakupljana sa gorskih izvora. Imali su tu čistotu i skladnost, imali su savršenstvo kao i kosmičke slike koje se ogledaju na mirnoj vodi uz svetlost punog meseca. Opasne su bile te dubine ali je umetničko savršenstvo izdizalo misaone zamke iznad tragičnosti te poezije.

Ostala mi je u pamćenju jedna tvoja rečenica: „Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji?... Ja sam se samo trudio da budem pesnik.” Zato sada čitava plejada pesnika i čitalaca piše tebi, o tebi, o tvojoj poeziji, zahvaljuje ti!

Da, Branko, ti nisi običan pesnik, ti si vanvremenski, za sve generacije pesnika i ljubitelja poezije koji pune dušu tvojim mudrostima i stihovima:

„Evo cveta dovoljno smelog da miriše Na praznom mestu i u uspomeni.” / (Cvet)

Tvoje pesme su pravi putopisi o trajanju u večnosti, od budućih plovidbi kroz velike vode i misli koje misle retki, putopisi kroz svetlost vatre, kroz metamorfoze, dodirujući i prepličući imaginarno sa metafizičkim akordima.

Svako iščitavanje tvojih stihova hrani dušu nesagledivim dubinama tvoje emotivnosti kroz jezičke prostore sjedinjujući drevne elemente sa prolaznošću i vremenskim granicama.

„Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje.”

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Ovaj, tvoj stih, zapisan u jednom od mojih spomenara, i rečenica „dok kleče bele zvezde...” kao i pogled čežnje na nebeska prostranstva i mitska sazvežđa, možda je bio okidač da napišem ovu pesmu posvećenu tebi. Možda si namignuo, trepnuo okom, mahnuo, tek pesma je sletela na beli papir:

Mit o Labudu

Branku Miljkoviću

Iako je okačen On i dalje peva.

U visine sa njim popela se, pa vijori, poezija.

Spasila se od pogubljenja.

(M.Š)

A onda, kao da si mi svojom pesmom „Uvod u igre” dao odgovor:

„Između mene i tebe jedna ptica i nekoliko zvezda. Uzmi sve to – i idi! Izdišem poklon zvezdama i bilju, živu prazninu...”

Dragi, Branko, još jednom ti se zahvaljujem na zvezdama padalicama kojima noću jezdiš i igraš igre koje nisi završio, na pesmama koje iznova pevaš:

„Postajem vidljiv Ali niko ne može da vidi Onoga što u meni peva...

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

...Pa ne znam je li stvarni Predeo kroz koji prolazim.”

Hvala ti, na svemu što si nam podario, hvala što su tvoje reči i dalje budne i ne gase se jer su izvan svega i ničega.

Pozdravlja te tvoj zvezdoljubac

Marija 20.11.2024.

*Marija Škornički rođena je i živi u Valjevu. Poeziju i prikaze objavljuje u mnogim književnim listovima, časopisima i zbornicima. Objavila je nekoliko knjiga za decu i odrasle. Uređivala je Almanah umetničkog stvaralaštva Kolonada, izdavač SEMS (Sindikat Elektromreže Srbije) od 2011-2019, kao i član redakcije Časopisa Brankovina, član Art grupe Akt, Književne zajednice Valjeva, Književnog kluba Valjeva-KKV, Haiku društva Srbije... Član je Udruženja književnika Srbije od 2011. godine.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Sanja Marinković: Pismo Branku

Misliš li da je sve bilo uzalud pesniče? I vatra i stih? Reč koja iz kamena niče?

Tu gde si živeo, muka i teskoba i dalje traju. Reči i dalje peku grlo. Opor je ukus u ustima i svuda je pepeo i brašno ništavila. Prazne su ruke i srce je prazno. Izvesno je samo da će život proći. Završiće se putovanje.

A na nebu razapetom između prstiju i dalje se nazire tvoj čudni preobražaj trajanja. Da.Tvoj maleni cvet koji još progovorio nije i danas lepotu stvaranja krije. A reči iz vatre ko iskre izranjaju, ime im je večnost.

Život i danas na zemlju miriše i mi u strahu živimo čekajući...

U stihovima drugih pesnika,tvoja prejaka reč traje, a poeziju već pišu svi. Ne brini. Sve si to video i znao. I stihovi tvoji su prosuti ko pepeo u večnost. Dobro si naslutio da će tamo gde je bilo srce, sijati sunce. Dan odjekuje! I u tom odjeku čuju se tvoje reči. Ti još živiš kroz njih.

U beskraju plovi tvoja moguća zvezda pesniče!

Da li je zaista sve bilo uzalud?

Sanja Marinković

*Sanja Marinković, rođena je 1971. godine u Zaječaru. Učiteljica je koja voli poeziju. Piše i ne objavljuje (osim u nekoliko školskih časopisa, elektronskom zborniku „U čast učitelju” i još nekoliko zbornika sa pojedinih poetskih konkursa). Članica je ženskog poetskog kluba „Vlat” iz Zaječara.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Milena Janković: Pismo Branku

Od kada sam ih prvi put čula, tvoje reči i dalje odjekuju u mojoj glavi kao vatra u čaši noći, jer svaki istkan stih koji si napisao ostaje kao neizbrisiv trag. Među njima, posebno me je dotakao stih: „Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju.” Ovo je za mene snažan pokazatelj moći poezije, opomena i vodilja.

Dok sam čitala tvoje stihove, osećala sam se kao da sam prisutna u raspravi o prolaznosti i večnosti. Shvatila sam da je praznina o kojoj si govorio zapravo realnost koja nas oblikuje, a ne nešto što nas nužno odvaja. Samo u tišini možemo pronaći odgovore i čuti kako slova gube svoje značenje, ali istovremeno otkrivaju tajne.

I danas kada zarvorim oči, osećam kako snovi pevaju o ljubavi i smrti, jer tvoje nasleđe daje mogućnost da sagledam duboke misli o egzistenciji života i stvaranja. Svaka tvoja pesma je kao otvorena rana koja nije bolela samo tebe, već i nas danas, naš svet koji se gubi i traga za svojom smislom.

Ti si, za mene, jedan od retkih pesnika koji je uspeo da unese haos ljudskog života u reči koje pevaju, razapinju i leče. Tvoje pero bilo je tvoj spas, a svaka misao koju si izneo na površinu postala je deo večite muzike.

Danas kada tvoji stihovi osvajaju nove čitaoce sećanje na tvoj kratak život ne jenjava, jer se plameni duh tvojih dela ne gasi. On živi u nama i kroz nas.

S ljubavlju i dubokim poštovanjem, Milena Janković

*Milena Janković, rođena 2003. u Nišu, živi u selu Gornja Studena kod Niške Banje. U osnovnoj školi „Đura Jakšić” u Jelašnici bila đak generacije. Završila gimnaziju u Prokuplju (prirodo-matematički smer) i bila sve četiri godine u učeničkom domu… Član je književne omladine Prokuplja od 3. godine gimnazije i udruženja književnika „Branko Miljković” u Nišu od juna 2023. Aktivno se bavi pisanjem, prvenstveno poezije, ali i proze u manjoj meri.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Učestvuje na različitim događajima i manifetacijama. Njene pesme su zastupljene u brojnim zbornicima i u zajedničkoj knjizi poezije „Na Brankovom dlanu” UK „Branko Miljković”, ali za sada još uvek nema vlastitu zbirku. Voli pisanje, nastupe i uvek je spremna za nove izazove.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Milica Cvetković: Pismo Branku

Dragi moj zemljače,

Pišem ti ko da me iza ćoška čekaš, sa onim svojim umornim blagim osmehom. Oči me odaju mlade, a umorne zbog one pesničke boljke - zvane „neshvatljivost”... Pre koji dan navršilo se mojih 27 godina. Ne mogu da te lažem, i dalje mi je omiljena ona tvoja „Pesma za moj 27. rođendan.” Ovde kraj mog sokaka proteže se jedna duga ulica, nazvana tvojim imenom.

Pitam se, kada bi na trenutak odnekud izjurio,onako mio i razigran. Da li bi mi odao tajnu koju si sa sobom odneo za navek?! Ostao si za uvek mlad. A onaj maleni cvet, te svake godine iznova slavi. I ponosno nosi sa sobom u srcu i očima.

Ovde kod nas ništa se nije promenilo,lopova više no ikada, nepravda svuda oko nas, tuga, bol i patnja. I znaš... Ne bih te budila, ni na trenutak. Još dva puta bi umro zbog ove nepravde. Neke te zore još uvek pamte, ulice Niša, Zaplanjske livade.

A ti, gore kraj nje - nisi je probudio, ali si otišao da joj opišeš sve zalaske sunca, i jutarnju rosu. Previše rano, ugašena je vatra tvog života. Besna sam na sve one koji o tome i dalje ćute. Sa svojim „pismom prijatelju” postaješ prijatelj svih nas. Večno će mo slaviti pobedu jednog „Princa poezije”. Svojom titulom pobedio si smrt. I ostavio pregršt stihova, sa kojima se u slavu tebi ponosimo.

*Milica Cvetković rođena je 1996. godine u Aranđelovcu. Član je udruženja književnika „Branko Miljković” Niš. Živi u Gadžinom Hanu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Danijela Milojković: Pismo Branku

Iako se nismo sreli Branko, jedan deo mene te poznaje, onaj tajni, suštinski, prikriveni deo mene, što uvek zataji i ćuti kao crna turobna noć optočena zvezdama. Taj deo mene je uvek prazan kao stari, duboki bunar zaboravljen od ljudi i vremena. Praznina se ne da ničim dopuniti samo zjapi na rubu vremena. I možda je moj Branko drskost biti slobodan čovek oslobođen stega i okova, oslobođen svega ovozemaljskog. A to je možda i drskost. Pisao si o osećanjima kroz hermetičku prizmu, protkan tajnama i nedostupan, oslobođen svih ovozemaljskih čulnosti i osećanja. Nebesko plavetnilo ti nije bila granica a strah , strah je tvoj najbolji drug. Praznina se moj Branko u nama nije ugasila, postala je još veća i dublja, neprolazna, nedokučiva, nesaglediva. Poniremo polako, bez borbe samo bitisajući reda radi. Pred svakim tvojim stihom smo zastali puneći pluća mirisnim notama. Ti nisi umro, ostao si da živiš u nama, da se raduješ esenciji života, da se raduješ našim praskozorjima. Još uvek tragaš za subjektivnim tragizmom gde se pesnikova reč poštuje i prelama kroz prizmu razorenih osećanja i gde praviš posebnu realnost i egzistencijalni paralelni svet.

S poštovanjem i uvažavanjem

Danijela Milojković

*Danijela Milojković rođena u Prokuplju. Osnovnu i srednju školu završava u svom rodnom mestu. Master studije za vaspitača završava u Aleksincu. Radi kao vaspitač u P. U. „Neven” u Prokuplju. U slobodno vreme piše pesme, neke od njenih pesama su objavljene u zbornicima („Lament nad gradom”, „Zbornik pesama”najlepša pesma o fruli „U zagrljaju večnosti”)...

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Vesna Krnić: Pismo Branku

Poštovani Branko,

Za tebe kao pesnika iskreno da kažem čula sam dosta kasnije od mojih starijih i iskusnijih kolega pesnika. Ali čitajuci tvoju poeziju koja je po mnogo čemu ne dohvatljiva napisana iz duše, dobro sam razumela o čemu pišeš. Stihovi napisani iz duše hodaju i ulaze u snove, u stvari žive dok ima ko da ih čita.Tako tvoji stihovi „Poeziju će svi pisati” su me jako dotakli. Kako kažeš. „Cvet između pepela i mirisa oni koji odbijaju da prežive ljubav i ljubavnici koji vraćaju vreme u nazad vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga”. Pesniče, čitajuci ovaj stih upitala sam se da li je ovo predosećanje ili neispunjena želja. Da li bi želeo da vratiš vreme u nazad, i hodaš vrtom kao opojni miris nepoznatog sveta. Branko napisala sam ti ovo iz svoje duše, jer osetim da si hteo mnogo vise od onog sto si ostavio iza sebe. A ipak ostavio si dovoljno da te pamtimo po tvojoj tihoj dobroti i preranoj smrti. Ostavio si nju, koju si uzalud budio, belog labuda koji i sad lagano svetom leluja, dok nebeskim svodom sija tvoja zvezda. Završila bih ovo pismo tvojim citatom koji govori mnogo više od reči. „Ko nikad nije Pohvalio tuđe srce, Taj se predao na Milost i ne milost rečima”.

*Vesna Krnić rođena je 1961. godine u Novom Sadu, gde se i školovala. Objavljivala je svoje pesme kao osnovac, u Osnovnoj školi „Dositej Obradović”, u Novom Sadu, u školskom časopisu. Učestvovala je na književnim manifestacijama i umetničkim kolonijama. Objavila pet knjiga poezije. Član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju – SKOR, Novi Sad od 2017. godine. Član je Društva književnika Vojvodine– DKV, Novi Sad od 2022. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Magdalena Redžović: Pismo Branku

Prinče poezije,

Odavno nisam pisala pisma, čini mi se još od srednjoškolskih dana, a onda u kratkom vremenskom intervalu pišem već drugo. Možda se pisma vrate u modu baš kao i poezija.

Već dugo ne hodaš Zemljom ovom. Nema te u materijalnom svetu, koji je ionako prolazan. Živiš u srcima svih nas kojima je tvoja poezija svakodnevni saputnik. Čitajući tvoje stihove, mirim zavađene reči i slažem ih u istine koje će se nastaniti u nekim budućim pesmama. Prilagođavamo se rečima i reči prilagođavamo sebi. Proročki si izrekao kako će svi poeziju pisati, ja dodajem da retki su oni koji će u stihovima uživati. Ne znam ponekad da li sam nešto u tvojim pesmama pročitala ili sam pak izmaštala one posebne reči kojima si video dalje, osetio dublje, predskazao ove savremene usamljenosti i tuge? Voleo si istine,,koje nisu obavezne” , reči isklesane iz rebra i ,,sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra”. Uzaludno si pokušavao probuditi usnule ljubavi, zavedene ljude i kamen. Čini mi se da si želeo samo najjednostavnije stvari, one sitnice koje život čine – da govoriš vodi, zemlji, ptici i koračaš „prema sebi kao prema svome cilju”

Pesniče dragi, spuštam sve češće pogled ili ga skrećem u stranu nemoćna da shvatim stvarnost ovu, a onda iskrsne iz tmine stih poneki i uzaludne misli u red dovede. Žive stihovi tvoji i u život me vraćaju.

Iskreno, Magdalena

*Magdalena Redžović rođena je u Rumi 1974. godine gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i stekla zvanje profesor srpskog jezika i književnosti. Od 1999. godine radi u Kostolcu u Osnovnoj školi „Jovan Cvijić”, gde i živi sa suprugom i dvoje dece.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Do sada je objavila jednu autorsku zbirku priča „Azbučnica od sitnica“ zbirku pesama „Ljubav i sitnice” .

Pesme i priče objavljuje u časopisima za književnost „Majdan” , „Stig” i štampanim i elektronskim zbornicima.

Član je Kluba ljubitelja knjige „Majdan”, Udruženja „Od knjige do duše” i „Psihološkog centra” iz Kostolca.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Miodrag Brkin: Pismo Branku

Voleo bih da zaboravim neka nedostajanja. Neke trenutke, koji su se urezali kao slova na kori drveta. Voleo bih da zaboravim sva ta koračanja po parku, kada su kazaljke na džepnom časovniku uvek pokazivale pravo vreme. Voleo bih da vrteška nije prestala da se vrti. Oko naših duša, oko naših sena. Oko svega onog što nas je delilo od stvarnosti. Voleo bih takođe, da su naši snovi bili drugačije snevani i negovani kao tiha pucketajuća vatra iz kamina.

Eh, moj prijatelju dragi, koliko je teško kada uveče, dok se mesec nečujno uspinje, legneš u postelju uspomena i u nozdrvama osetiš onaj miris života i harmonije. A voleo bih da ne postoje. Ni ta postelja, ni taj miris. Ni ta mesečeva svetlost koja mi greje sva ta nedostajanja.

Voleo bih, da kao i ti nekada, bez milosti negujem sve te epohe tragične ljubavi i pružim im večno utočište...

S poštovanjem, Miodrag Brkin

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Zvonimir Nemet: Pismo Branku

Tvoja jutra ne mirišu na uobičajeno. Tvoje noći također. Sve tvoje miriše na pjesmu, na prozračne stihove uspavanih ljepotica. Možda nam se nekad sretnu stihovi, zapjesme se iznenada redovi, riječi…Poznatiji si od nas svih, tvoji su stihovi putokaz, tvoje su pjesme zanebesale poetsku scenu i tisuće ljudi pokušava da te prate. Zapjesmile su ti pjesme nebesa, dotiču Svemir ljepotom, zvijezdarnice se u njima ljube, prizemljuju u dušama trajući svjetlošću, ljubavlju u svemu…volio bi te sresti negdje na nebu. Nekad… Volio bi biti barem jedno slovo tvojih pjesama…Branko, hvala ti što si poetski putokaz milionima zaljubljenika u riječ, slovo, stih, pjesmu.

Hvala ti!

Zvonimir Nemet

*Zvonimir Nemet, rođen je u Inđiji 1952. godine. Objavio je 25 knjiga. Dobitnik je književne nagrade „DONAT” HKD Zadar za književni doprinos za 2022. Učesnik LIRE NAIVE i tri su mu pesme ušle u ANTOLOGIJU HRVATSKOG PUČKOG PJESNIŠTVA u REPUBLICI SRBIJI. Pesme mu se nalaze u mnogim zbornicima, kako u Hrvatskoj, tako i u inostranstvu. Tridesetak pesama mu je komponovano za muziku. Preko 1700 pesama mu je objavljeno i štampano u knjigama. Živi u Dugom Selu, Republika Hrvatska.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Milan Drašković: Pismo Branku

Dragi Branko,

Budim sve one koje volim al’ uzalud je. Reči su začarane s one strane Meseca. Ariljskog anđela sjaj zaslepi poput Sunca. NIŠTA pušta otrov do zvezda i galaksije, kamen u mojoj glavi nebo bi da razbije.

Orfej proklet zauvek usred podzemlja grca, more čeka da usnim da se domogne srca. I utva zlatokrila gle pesmu bi da svije.

Ljubav prizvah dublju no prazno odzvanja ona, kuli od zaborava zlehuda mi sudbina.

O pesmi samoj pevam, Branko, o zaveštanju svetu. Vatro večna volim te! Lepa moja pohvalno. Izmislih stih za dan kad mene ne bude bilo, ćutaću u ptici u dugom snu i u cvetu.

*Milan Drašković rođen je 1951. godine u Beogradu. Po obrazovanju je ekonomista, a u književnosti se istakao kao prozaista, pesnik i prevodilac. Objavio je zbirke priča Golijat (1993), Splin megapolisa (1996) i Priče iz budućnosti (2014), kao i roman Srce svetova (elektronsko izdanje, Digitalna Dosada, 2023).

Njegova poezija zastupljena je u uglednim književnim časopisima (Književne novine, Zlatna greda, Koraci, Gradina, Znak sagite, Braničevo, Zvezdani kolodvor, Haiku novine), u brojnim zbornicima i na internetu. Objavio je zbirku soneta Soneti strepnje i tame (Everest Media, 2022), kao i elektronske zbirke Tamni karneval (Digitalna Dosada, 2022) i Pet akrostiha (Digitalna Dosada, 2023). Sa engleskog jezika prepevao je stihove Edgara Alana Poa, Dilana Tomasa i Hauarda F. Lavkrafta. Živi i stvara u Novom Beogradu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Snežana Šolkotović:

Poštovani Branko,

Kažu da je nekada tanka linija između života i smrti i da se duše sreću ma gde bile na vremenskoj kapiji koja zna da spoji nespojivo. Kažu da o čoveku govore dela i da kroz njih dišu i žive večno otavljajući svoje razmišljanje, želje, nade kroz pisaniju koja svedoči o tragovima prošlosti i postojanju. Kaže i - mali cvet - koji još progovorio nije ali zna za tajne ovozemaljskog života i šta sve krije.Zna da se bori za život tražeći smisao u svetlosti koja nudi budućnost... Možda taj izazov ga tera da miriše ispod tvog pera,a miriše i dalje podsećajući da kroz njega ostaje tvoja duša... Kažu da postoji zvezda pod kojom se rodi dete i da ga ceo život prati. Možda je za tebe plava, za mene je vodilja koja spaja skromnu dušu i i dugine boje reči kroz neki stih koji je još negde na margini..., čeka da ga neko pročita... Vremenski svitak je taj koji čuva tvoje stvaralaštvo, kroz njega senzibilnost i neshvaćenu dušu. I tvoj deo života je kao i moj obeležio Zagreb, grad tajni, misterija..., nedovršenih priča. I ti si bio neshvaćen kao i ja... Ne predajem se... I ja tražim neki svoj put u vrevi ulepšavajući ga nekom rimom, kistom i bojama oslikavajući trenutno raspoloženje. Znam da je teško shvatiti boema, za to treba čovek biti rođen...

Poštovani Branko, život je čudo koji vodi utabanom stazom ka nekom cilju. Možda si ga i našao...

Ja još tragam za svojim i uživam u lepoti tvojih pesmama, pokušavajući da shvatim duše u kojima se krije jedan ceo svemir. Samo se jednog bojim, da se ne izgubim u toj lepoti...

Snežana Šolkotović...

*Snežana Šolkotović profesor je razredne nastave. Pisanje joj je hobi. Objavila je pesme i priče za decu i odrasle u 63 knjiga. Neke od knjiga su joj prevedene na engleskom, italijanskom, rusinskom, rumunskom... 13 knjiga je napisala na vlaškom jeziku. Dobila je prestižne nagrade na domaćim i inostranim konkursima. Mnoge pesme i priče su joj zastupljene u domaćim i inostranim antologijama,

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

zbornicima, časopisima... / Indija, Rumunija, Indonezija, Italija idr. / Pomalo slika...

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Slobodan B. Đurović: Pismo Branku

Celoga Života reči su nas krale, (Ein ganzes Leben lang die Worte uns bestahlen) –ali ti si ih imao svakad previše, da bi se za njih našlo dostatno čuvara da ti riznicu sveobilja obiju ili dragocenosti da pokradu; na hiljade tatova jedan je skoroteča bogova koji se proviđenjem ili pukom slučajnošću obreo med smrtnicima, te ga svet nije prepoznao – došao je možebiti odveć rano ili dockan prometejskom vatrom da nas osokoli, krilatom rečju digne, do prestolja božjeg. Kao Orfej spuštao si se na dno danca i na vrhu vršaka palio ko Emineskuovog Svetlonoše bakljade koje se ne gase, čestice vazduha koje se ovostran bitija ne udišu udisanjem, no izdisanjem. Ti si Orfej koji se jednoć vratio iz Pakla da bi nama osvetlio ushod na više, iz pantljičare preispodnje.

Kad ogledalo biva njeno mrtvo lice/za ptice krilatice iznad zle litice/ (Wenn sein totes Anlitz wird zum Spiegel/für des geflügelten Wortes Vögel überm bösen Hügel). Mrtvo i živo su za tebe poput pomešanog špila, gde herz i pik uzajamno se dodiruju nedoticajem, ljubav se poput Orfeja znatiželjno okreće znajuć da je i sam rastanak privid, koji će nas odostrag bitisanja kucnuti po ramenu, kao znanac koji ne prepoznaje bližnjeg očima, već ga poput slepog poznaje ticalima – sve da su mu kao hobotnici sasečeni sve do jednog i tom poslednjom znaće nerastumačivo da rastumači, neslućeno da osluti.

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao (Dort wo ich kniete wird die Sonne fallen). Naše zablude su naši najverniji pomagači. Sigurnost, tačnost, da smo žreci istine, pravice i lepote lažni su kao pokrovci, poput leševa iskopanih iz jama, da bismo uverili sebe da smo manje propadljivi negoli oni, nagriženi truležnošću. I ti si prvosvešteniče pesničke lire verovao da je naš život tek ’usputna stanica’ ka božanstvu. Popur orfičara i ti si smatrao da dešavanja u prirodi ne kreću od života ka smrti, već od smrti ka životu.

/U večitom sam strahu da ne usni /Lepote pakla noć zagrobnu na usni/...Čitan na kolenima predeo koji se otvara... (Ewig fürcht’ ich dass der Hölle Pracht/könnt’ träumen auf der Lippe die Jenseitsnacht/ Auf Knien lese ich die Gegend die sich nun aufschließt). Na Kalderonovom tragu („Šta je život-mahnitanje/šta je život-puste sanje/prazna sjena što nas ovi/o malen je dar nam dan/jer život sav-to je san/a san

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

su i sami snovi”, ali naš se pesnik ne zadovoljava opskurnim vidikom, već svoj vidik okreće ka bezgraničju – onaj Leopardijev krajolik iza živice.

Orao visokoletač uvek snatri iz povisočja, čak i kad poput Orfeja pristiže iz paklenskih dubina, iz ništavila.

Slobodan B. Đurović

*Slobodan Blažov Đurović rođen je u Zemunu, gde i sada živi. Stekao je diplomu grafičkog inžinjera, kao student generacije. Radni vek proveo u „Politici”, kao višegodišnji lektor. Bio urednik u više izdavačkih kuća, zauzimao odgovorna mesta u više kulturnih institucija… Bio je potpredsednik Udruženja Krajišnika u Beogradu. Kao kandidat za šahovskog majstora, kraće vreme pisao za šahovsku rubriku u listu „Politika”. Bio je demonstrator na meču Fišer – Spaski u Beogradu. Imao je zapaženu samostalnu izložbu slika u galeriji „Politike” 2004. Do sada je objavio petnaestak samostalnih pesničkih knjiga, jednu poetske proze, i tri antologije svetske poezije. (Autor je i obimne antologije „Krik pesnika iz senke”, (2014.) Iranska ambasada je 2011. godine objavila njegov prepev klasičnog persijskog pesnika Attara „Govor Ptica”. 2015. je prepevao i Hafizov „Divan”(preko 10. 000 stihova) – prvi prepev Hafiza na srpski jezik. Bavi se književnim prevođenjem s ruskog, ukrajinskog, nemačkog, makedonskog i slovenačkog. Prevođen na desetak svetskih jezika... Idejni je pokretač i organizator većeg broja kulturnih manifestacija, klubova, časopisa, mentorskih projekata...) Piše poeziju, kratke prozne forme, aforizme, komparatističke studije, kritiku. Dobitnik je više domaćih i međunarodnih priznanja za književnost i kulturu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Anđa G. Šušić: Pismo Branku

Intelligo Te, carissimi Branko!

Razumem Te, najdraži Branko!

Možeš li mi pomoći da potpuno shvatim Tvoj izbor?! Izlaz iz nemogućeg… iz necarstva materijalnog u svebiće duhovnog. Uspon iz crnice u svetlost. Preko nevidljivih stepenica. To mi pomozi da svatim!

Tvoj odlazak iz parka, kroz zimski pejsaž, putem posutim Belim Radama u vidu čarobnih, bogato razrojenih pahuljica. Možda to i nije bilo bekstvo?! Beše to, možda, usud Tvoj, sudbina koja Ti odredi da raspevavaš nebo i seješ lepotu tople i nežne, svebiću uvek potrebne mile a razborite reči. Došao si sa snegom, prosuo mnoštvo pahuljica grupisanih u nezaboravne stihove, i sklonio se u večnost da ne bi lavrirao između VATRA I NIŠTA, da se ne bi hrvao SMRĆU PROTIV SMRTI. Ovako, ostala je KRV KOJA SVETLI.

Ja, mali poeta, nesigurna čak i u to da umem dovoljno da se nadivim tvom nedostižnom delu, upisah, neskromno, u moju zbirku NADAHNUĆE, Tvoju misao: Poezija je jasan dokaz života. Ako je vatra tvoga života rasplamsana, poezija je samo pepeo….

Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.

Tako si pevao u sudaru sa okolišem, a možda i sa samim sobom.

Sklonio se jesi. Bio si isuviše iznad ovog surovog sveta, iznad ove planete prepune suprotnosti i nerazumevanja. Ipak, da nije bilo toga, možda ne bi nastala ni ova prelepa pesma koji može roditi samo uzvišena emocija. Baš ta emocija je najsigurniji znak našeg postojanja. I opstanka u nekoj od dimenzija nama još uvek nerazumljivim sasvim… i do kraja.

S pijetetom

Anđa G. Šušić

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

*Anđa G. Šušić, rođena 21. novembra 1947. godine u Gajdobri. Osnovno zanimanje je profesor istorije. Omiljena oblast je književnost. Piše prozu i poeziju. Objavila osam knjiga. U štampi su još tri, u izradi još četiri knjige. Član Društva književnika Vojvodine, Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, Matice srpske u Novom Sadu, Jugoslovenske književne zajednice. Nominovana za člana Udruženja književnika Srbije, član više književnih klubova, objavljivana u više književnih časopisa, domaćih i stranih. Zbornici, izložbe, recenzije, književne večeri, objavljivanje u sredstvima informisanja.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Miroslav Mišel Boltres: Pismo Branku

E, moj nikad upoznati po peru prijatelju! Znaš da te se često setim i dugo u noćima bez sna o tebi razmišljam...

I nočas sam ti opet bio u društvu mrtvih pesnika i znaš koga sam sreo? Tvoga poetskog druga iz vremena vaše mladosti, koji je kao i ti pripadao neosimbolistima, sa kime si često tada drugovao, misli i pesme razmenjivao... Da, sa Mićom Danojlićem sam bio i o tebi zborili smo čitavu bogovetnu noć.

Ja nisam imao tu sreći i čast da te za tvoga kratkog života upoznam, jer prerano si sa ovoga nerazumnoga sveta za poete, otišao. A, da si, kao nam kažu i lažu, da si se obesio i izvršio samoubistvo – u to nikada nisam poverovao. Mada sam znao da si, kao i mnogi od nas, često i neumereno pio – jer često si pjan bio utapajući pesničku dušu u alkoholu, davajući oduška sopstvenom, verovatno, ljubavnom jadu i bolu...

A, reče mi Mića, da si voleo da nosiš šešire tada, baš kao što i ja volim i nosim ih sada.

Ma, to nam je sudbina – da idemo putevima kojima se ređe ide, da stihopojemo o ljubavi i smrti – kao večnim temama i inspiracijama svih pesnika, verovatno i možda zarad večne slave, koja nas uglavnom i ponajčešće sačeka kad se preselimo u carstvo nebesnika.

E, moj Branko prijatelju nikad upoznati, znaš da čitajući ove tvoje zbirke poetske:

„UZALUD JE BUDIM” i ja se borim

„SMRĆU PROTIV SMRTI” i pokušavam da iznadjem

„POREKLO NADE” a, dobro znam da su „VATRA I NIŠTA” samo i uvek

„KRV KOJA SVETLI”

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

I ne bih te više uznemiravao u tvom spokoju večnom ovom pisanijom, hoću samo još da ti kažem, a mislim da to zasigurno znaš – da je tvoj i moj prijatelj Mića za života doživeo ponajveću čast za jednog pesnika i pisca: gradska biblioteka u Ljigu nosi njegovo ime! Ti to nisi za života dočekao, mada danas imenom tvojim neke se ulice zovu, književni klubovi, trgovi... Posthumno svakog pisca počast sustigne... A, ja bih voleo sve to za života...

Nek nas pesme naše sačuvaju od peska zaborava! Do našeg susretanja jednog dana, a možda če biti noć, u nebeskom zavičaju – ostaj mi zdravo.

Poslednjeg dana meseca novembarijusa, nekuda na jugu u blizini Niša – tvoga zavičaja Gospodnjeg leta 7533. godine od postanka Sveta

Tvoj sabrat po poetovanju i pisaniju

Miroslav Mišel Boltres

*Miroslav Mišel Boltres, srpski književnik, rodjen u Smederevu 1966. Diplomirani menadžer. Akademik – dopisni član i generalni zastupnik Srpske Kraljevske Akademije naučnika i umetnika (SKANU). Moderator kulturno-umetničkih manifestacija. Bavi se izdavačkom delatnošću. Počasni doktor književnosti i počasni ambasador mira. Piše klasičnu poeziju, haiku, rubaije, kratke priče, zapise i aforizme. Počastvovan sa više književnih priznanja do današnjih dana. Član je UKSa sa statusom samostalni umetnik i brojnih književnih i umetničkih asocijacija.

Objavio: 9 knjiga do sada, od kojih jednu u USA. Jedana od najdražih nagrada LUKIJAN MUŠICKI za ŽIVOTNO DELO u oblasti književnosti i kulture. Predsednik Umetničkog kluba RASKOVNIK, Smederevo od 2009. Utemeljivač međunarodne književne manifestacije „DESPOTOVA ZAKLETVA od 2014. Živi i stvara između Beograda, Smedereva, Aleksinca, Vlasotinca i sela Štavice podno Rudnik planine.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Dejan Bogojević: Pismo Branku

Dragi Branko,

Znaš već da današnji pesnici uzalud bi da bude nadu i da se svodnevno vlastitiom mukom smrću bore protiv smrti. Da uzaludno očekuju vatre i ništa – vatre su davno zgasle. Tinja negde u nigdini poreklo nade i svetlost daje jedino krv koja svetli.

padaju teške crne senke na potiljak –uzalud je budim

smrću protiv smrti bat konjskih kopita po zvezdanoj stazi

gomila se smeje gomili –vatra i ništa u mahnitom begi poreklo nade prate gromovi

spavam i sanjam da ne mogu da se probudim: krv koja svetli

Pozdrav Pesniče

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

*Dejan Bogojević (Valjevo, 1971) je srpski književnik, antologičar, književni kritičar, esejista i likovni umetnik.

Autor je poezije, proze, haikua, eseja, drame, kao i književne i likovne kritike.

Njegova dela zastupljena su u preko 200 zbornika, zajedničkih knjiga i antologija u Srbiji i širom sveta, a prevedena su na petnaestak jezika. Objavio je 40 autorskih knjiga i uređivao brojna periodična i antologijska izdanja.

Pored književnosti, bavi se i likovnim stvaralaštvom koje obuhvata slikarstvo, ilustraciju, crtež, strip, vizuelnu poeziju, mejl-art i dizajn.

Predsednik je Haiku društva Srbije i Haiku udruženja Srbije i Makedonije. Idejni je tvorac i organizator međunarodnog umetničkog projekta „Interkulturalni dijalog kroz srpski i međunarodni umetnički izraz”, održanog u Valjevu od 2009. do 2014. godine. Član je Udruženja književnika Srbije od 1997. godine, kao i Udruženja strip umetnika Srbije i Udruženja dramskih pisaca Srbije. Takođe je član splitskog udruženja „DADAnti”.

Aktivan je u brojnim međunarodnim obrazovnim projektima i živi i stvara u Valjevu.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Danijela Padejski: Pismo Branku

Dragi Branko,

Jednostavno je pisati čoveku koji je bio sav od vatre i koji kroz žive reči prožima naše živote. Tvoji čitaoci veruju da još sediš za stolom stare niške kafane i besediš. Besmrtan je mikrokosmos koji si nam ostavio. Poruka je toliko da ne brinem ni za generacije koje dolaze. I sam si se pitao šta se na dnu pesme krije? Tvoja pesma nema dno već brojne magistrale koje iz nje izbijaju u svim pravcima.

Ne poznajem te, ali čujem tvoje reči i osećam prostor „s one strane meseca”. Spadaš u grupu ljudi od integriteta, duboke vere i istinske ljubavi. Zbog toga si življi nego ikad. Tvojih mladih 27 godina u večnosti su umnožene.

Sanjala sam da si došao u našu gradsku biblioteku i lažno se predstavio kao Dis. Poverovali smo ti. Ipak sam ti izgovorila tvoje stihove:

„U snu smo oni čije zaljubljene usne traže reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo usnu gledajući u crne vrhunce.”

Smejao si se glasno i udaljio kroz otvoren prozor. Posle udara čulo se „Ako smo pali bili smo padu skloni.“ Probudila sam se spokojna.

„Treba se moliti smrti za svoj život.”

*Danijela Padejski je rođena 1977. u Valjevu. Radi kao bibliotekar u Matičnoj biblioteci „Ljubomir Nenadović” u Valjevu. Bavi se književnošću i vizuelnom umetnošću.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Do sada je objavila dve knjige kratke proze. Prevođena na nekoliko jezika. Nagrađivana. Član je Udruženja književnika Srbije (Beograd) i Udruženja umetnika „ART grupa AKT” (Valjevo). Glavna i odgovorna urednica časopisa za književnost, umetnost i kulturu „AKT”.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića

Marina Žinić Ilić: Pismo Branku

Dragi Branko!

Te godine, kad se rodila tvoja zbirka „Uzalud je budim”, i ja sam ugledala svet. Zar je toliko vremena prošlo od pedeset šeste na ovamo? I šta se zapravo promenilo ovde. Jesmo li isti, gori ili bolji? Od vatre ili ništa? Pesnici dolaze i odlaze. „Korona” je kosila pod velom tajne. Koliko ona toliko i mržnja ponikla između istoka i zapada. Naše drvo „sreće” sve više podseća na tvoje. Premreženo je nebo, zemlja se prekopava. Kamen drobi. Slova je na horizontu sve više. Pišu i veliki i mali. Prorekao si da će tako biti. Ali neka te to ne plaši. Ne zameri, tako se pesnička nabrekla duša oslobađa. Tvoji stihovi se i danas tumače po kružocima. Stavio si zlatna slova kao ptiće u gnezdo na udaljenoj litici da te je nemoguće dosegnuti. Ipak, kidamo okove nejasnoće i bola, razgrćemo prstima gustopleti mrak. Noć je duga, pred zoru je najteže. Prazninu popunjavamo tvojim zvezdanim slapovima krvi, razbijajući nagomilanu neveru i beznađe. Pričao si Laliću i Popi o zagrljaju suštine, o trubadurima i koje čemu, diveći se životu. A mi se divimo tebi, prinče poezije. Neko te govori a neko ćuti. Ali te niko ne može poreći.

Marina Žinić Ilić, magistar ekonomskih nauka, književnik i slikar, rođena je 1956. godine u Metliću, Srbija. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja umetnika Železnica Srbije (jedan od osnivača), kao i drugih književnih i umetničkih asocijacija. Autor je brojnih zbirki poezije i proze za decu i odrasle, među kojima su: „Svemir u šeširu”, „Početak" i „Umivanje logosa”. Njene pesme prevedene su na više jezika i zastupljene u raznim antologijama. Dobitnica je mnogih nagrada, uključujući „Zlatni pesnički prsten”, „Momčilo Nastasijević” i priznanje International Ambassador of Peace od strane World Literary Forum for Peace and Human Rights. Od 2004. godine aktivno se bavi slikarstvom, izlažući samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu. Učestvovala je na brojnim umetničkim kolonijama i nalazi se u više slikarskih kataloga. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu i svom ateljeu u Pocerju.

Povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića