LAMENT
digitalni zbornik radova u spomen na poginule u Novom Sadu 01.11.2024.
Inicijator i urednik
Ana Stjelja
Saradnik na projektu
Izdavač Udruženje Alia Mundi
Marjan Gojković
LAMENT NAD GRADOM
digitalni zbornik radova u spomen na poginule u Novom Sadu 01.11.2024.
Lament nad gradom
Svanuće jednom... Osmehom tvojim umiće se Dunav Grade, ne treba ti da pogneš glavu.
Diši, diši... Ostani živ!
Marina Žinić Ilić
Saksija
Ulazim u autobus broj sedam.
Prolazim pored mesta odakle su slavuji poleteli u nebo.
Zastadoh pod nebeskom strehom da prebrojim iskapale suze. Prekidaju se misli kao vremešni konopci.
Ređaju se reči: Uzimam, zavidim, grabim i bežim. - Niko nije kriv!
Moji se obrazi nedužno crvene. Čujem glas sa trećeg brda: - Zločin, mrtvi će da se vrate, živi će da odu.
Iz podnožja pruge odzvanja: - Ćuti, ne laj, poješće te mrak...
- Ne dao Bog nikome i - Stići će ih...
Tvoje je pravo na revanš, ali zanemari. Ne budi protivrečan niti od praznoverja. Da se žališ nizinama zbog stradanja?
Slušam iskaze, dokaze, zamerke na gozbi crnih rukavica. Sve je tu samo njih nema oni su vriskom spakovani u večnost. Ispod krova pohitali su uvis anđele sreli.
To je moja železnica, pomislih. U njoj provedoh ceo radni vek. Naučila me da volim i dajem.
Nije ona kriva, krivi su zli ljudi sa saksijama u rukama.
Ja sam u njima gajila ljubičice. Oni gađaju krišom, podmuklo, nemo licemerno... Kako ih prepoznati?
Kad ih pogledaš u oči obaraće pogled bacaće krivicu na druge.
Lament nad gradom 5 |Zbornik
Nosiće skupa odela i oštre zube.
Kad se otvori zavesa smrti videće pokojnog sebe sa utvarama svojim.
Sudiće im Bog, kao što svima sudi.
Ulazim ponovo u autobus broj sedam. Tišina zri.
Voz gleda u daljinu kao nesreća i sreća. Samleveni u trenu istine označeni žrtvenim slovom.
Na dan Svetog Luke upisani u zlatni, vavremeni let.
Vječnaja pamjat!
Lament nad gradom
Sanja Mančić
Grč u muci
Evo i dan se kišom mije
Dok ona tužnije nego tuga teče I nije ona ta koja peče..
Svaka je kap reč u suzi
Svaki je uzdah grč u muci
I onaj nemi glas vrišti
Otkucaj srca,kao ključ u ruci I teret koji dušu tišti.
Pusti da žive i rastu mladice pusti da svaki pupoljak cveta ne daj u grobove jedre obraze nek se množe sva deca sveta.
Uspori malo tugo,živote
Kao crv mi zdravo tkivo jedeš Pusti u zalasku malo lepote dok me na drugu adresu ne odneseš...
Mene i sve moje golgote!
Dajana Petrović
Ako Boga znaš
Teodori, novembra 2024.
Ako Boga znaš
Ne sedaj pod nebo kameno
Prokleto na nas zinulo
Guta mi ruke grljene
Ako Boga znaš
Ne kopaj se živa u zemlju
List te nikad ne pokrio
Mrav ti u ustima kuću ne podigo
Ako Boga znaš.
Ako Boga znaš, Nek lasta gnezdo u kosu ti splete
Ne daj betonu prste, tanane,
Noge hitre, usne mekane...
Ako Boga znaš, kako umeš i znaš
Odoli svećama.
Odoli pesmi koju neznanac sriče
Ostani moja, vilo, košuto,
Ako Boga znaš, Ne daj se čedu sirotom
Ako Boga znaš, Ostani mu pesma, ugrej da ne zebe...
Ne idi, zemljo plodna, obećana
Ako Boga znaš, Nebo nije još spremno za tebe...
Suze će ti naše otežati
Ako Boga znaš, Zar ćeš od sad cvećem iznicati
Ako Boga znaš, ženo
Ne sedaj pod kamen, pod nebo...
Ne sedaj pod nebo kameno.
Ako Boga znaš
Ako pođeš, povedi i nas
Međ cveće posečeno.
Ako Boga znaš.
Ako Boga znaš, Ako Boga znaš.
Danijela Nela Jevremović
Ranjena ptica
Vozovi dolaze i odlaze
Odnose dane i godine,
Sećanja i uspomene.
Dok čekamo bolje dane
I da nam konačno svane
Očajni, nemi i sebični
Samodovoljnosti vični
Nit sa snovima se prekine
I život nekakav
Pored nas mine.
Jato ranjenih ptica
Ka nebu prhne
U neke plavetne visine.
Pesma se pretvori u plač
Onih nejakih i nedužnih,
Nismo im čuli nikada glas
Jer su nečujno živeli pored nas.
Sam na peronu
Stojim i ćutim
Bezdan tuge i očaja slutim
Vapim za Bogom i tražim spas
Ne ostavljaj nas same u ovaj čas!
Jer vozovi danas svi idu u nigdinu,
Tminu i zlokobnu tišinu.
Pitam se zašto opet
Stradaju deca
I čija je to na duši krivica?!
Da l’ da ćutim ili vičem
Plačem il’ molim
Glavu ka nebu dignem?
Šta čoveku drugo preostaje
Na mestu gde se život
Sa smrću sastaje,
Gde svakog časa
Može da bude onaj
Čija je ovo poslednja stanica
Još jedna ka nebu
Ranjena ptica?!
Lament nad gradom
Dragana Ljuna
Posljednji voz
Posljednji voz
Ne bješe to voz, ni poziv za raj, niti sumnja da je kraj… bješe dan ko svaki drugi…
Gospode privi ih na grudi!
Okovan u tugu Novi Sad, rjeka bola preplavi ulice…
Zar je za nevinima tolika glad?
Srbijo komadaju ti srce!
Nikome krivi, nikome dužni, ne sluteći pomračenje… posljednju stanicu…
čekaše polazak..
čekaše ih bližnji..
Vječna se bol ureza na srcu!
Poslednji voz bez najave stiže, četrnaest duša nebu se vinu, u krilo svoje privi ih Bože.
Srbijo u pamet se, djeca ti ginu!
U Novom Sadu, novembra prvog, u podne…
mrak se spusti, nesta sunca…
zaplakaše Nebesa, zavapi Bog, u pamet se Srbijo, ginu nam djeca!
Suzana Aleksić Tasić
Ne plači, mama
Ne nemoj palkati mama, malo je samo bilo mračno seka je tu i nisam sama, i sad je tako svetlo sa neba. Uteši rečima i drugu majku tu ima puno Anđela-dece, samo ponekad pročitaj bajku iz one knjige u našoj sobi. Tu gde je svetlost večito sada Milica mala nas osmehom dočeka nju što odnese tuđinska ruka gada, nas što pokosi naših nebriga neka. Samo ponekad kad čuješ zvono u školi i žamor dece, svih naših drugara oči ka nebu digni i za nas se pomoli ja bih i seka na ponos bile tebi. Ne plači mama i tata neka zaćuti sada smo stvarno Anđeli vaši mili možda je prazno naše mesto u kući, sigurne još smo, čuva nas naš deda.
nad gradom
Suze su tihe
Tiče se ovo cele Srbije
(posvećeno svim stradalima)
Nestade daha u jednom danu, Suze su tihe, tiše od svega
Muk u sobi, crnilo, pakao
Da l’ je to život što se sad živi?!
Upali majko još jednu sveću,
Da put osvetliš nad ovom tamom
Nek bude svetla tamo gde idem, Plašim se mraka, Al’ ne i da ginem.
Ovde sad sa mnom anđeli stoje, Gledam odozgo nad Novim Sadom
Puno se ljudi skupilo dole, I puno tuge nad ovim gradom.
Ne plači Svete,mi smo ti ljudi
Koji za Zemlju stradaše sada, Greška je vaša i vašeg stada, Što smo svi ovde na Nebu sada.
Zalud sve suze uzdaha pune
Opelo stoji nad svima nama.
Tiče se ovo cele Srbije
I svake majke, i svakog Grada...
Ko sad zaćuti neka ga zmije
Kroz snove prate, do Novog Sada!
Milica Cvetković
Biljana Marković Mihajlović
Tragedija u Novom Sadu
Zar je moralo to da se desi...?
Anđeli sa neba bolno plaču, Beskrajna tuga, ko avet ječi, dok bližnji jauču...
Neutešni ljudi u Novom Sadu.
I zar je sad bitno ko je kriv.
I ja plačem, jer nedužan nije živ.
Zar je moralo to da se desi...? Što platiše nedužni, a čiji su gresi.
O Mili Bože, kada bi čovek znao, Na rizično mesto nikad ne bi stao.
Al’ šta znaju nedužna deca mala.
U koje bi poeme tuge, takva sudbina stala.
Zar je moralo to da se desi...?
Koliko žrtava i koliko boli,
Možda nikada nećemo znati, Kao ni to gde je sledeće gubilište.
Da li to Sotona još krvi i mesa ište?
U svetu na sve strane oluje, poplave i ratovi.
Zar je moralo sve to da se desi...? Život da malo vredi, o Bože, gde si...?
Pokaži put spokoja i duhovne utehe...
Molimo se za usnule nevine duše.
I da se nikad na nevine žrtve, ruševine ne obruše!
Bože, to nije moralo da se desi.
Molim te suzama ovim iz duše, Nek utihnu sve vesti loše, Usliši molitve da se svako spasi!
Lament nad gradom
Marja Hamović
Nema pesma
I nebo je nadstrešnica
koja ne sme da se uruši.
Kada krik postane nem, on potresa nebesa.
Ipak, ponekad, reči ućute na tren.
I taj tren
Postaje večan
Lament nad gradom
Lament nad Novim Sadom
Beše novembar i beše prvi, rekao bi čovek novembar kao svaki drugi.
Odjednom tresak, vrisak i muk, uveriše nas da ovaj novembar nije drug.
Dođoše hrabri, podignuše beton, spasiše ono što se spasiti da.
Ovaj novembar ostaće večno u našim srcima.
Lament nad gradom
Bojana Bogojević
Jasenka-Marija Leko
Kruna nebeskog kralja
(Kada umrem)
Iskrena sućut!
Čekam na ulaz u raj, Draguljima popločan.
Zlatna vrata raja
Zaključana stoje, Čekajući na duše svoje.
Jedna od njih je i moja, Ja se radujem, Gle tu je i tvoja, I tvoja, i tvoja.
Pa ti dragulji
To su naše duše, Poredane pred Vratima raja, Čekaju da uđu, I ukrase krunu
Nebeskoga kralja. Svaka duša
Jedan dragulj više, Samo nebo tu priču Može da piše.
Lament nad gradom
Aleksandra Šarenac
Poslednji voz za Saru, Tinu ihovog deku
Juče se ljudima
Srušio krov na glavu
Jednom deki
Ostao je
Prazan zagrljaj
Skamenjen na peronu
Čeka voz
Za poslednji ispraćaj
Vrisak je pocepao
Noć i dan
U Loznici i Novom Sadu
Slavska sveća
Na svetog Luku
Premetnula je svoj dim
Zaplamsala u Zadušnu
Ooooooooooooooo
Svi Sveti, pomozite
Nesrećnoj ženi
Što živa trči
Već četvrti put
Na onaj svet
Da zagrli jednu,
Pa drugu unuku
Kako da umesto
Zagrljaja i poljubaca
U mirisnu kosu
Svojih unučica
Javi majci
Da je ostala bez čeda
Kako da kaže ocu
Da je izgubio diku
Svi Sveti, pomozite!
Juče se ljudima
Srušio krov na glavu!
Mi, grešni i smrtni, Palimo vam sveće
Da im pošaljete utehu
Dok ispraćaju voz
Na poslednju stanicu.
Lament nad gradom 17 |Zbornik
Ljubisav Grujić Gruja
Neeee...
NEEEEE...
Nečiji nemar, ili sramota da odnese toliko žovota...
NEEEEE... Ne da se zapiše da to ne sme da se dogodi više. Svako odgovoran mora znati ne sme se ljudskim životima igrati.
NEEEEE... Ne da se zapiše da to ne sme da se dogodi više!
Ni jedan život da više ne gasne poruke odgovornima da budu jasne.
NEEEEE... Ne da se zapiše da to ne sme da se dogodi više!
Radmila Stojadinović
Zemlja suza
Ovde gde tišina ćuti najglasnije
gde nevinost snove sahranjuje
zemlja puca pod težinom tuge
svaki korak je tihi odjek jer seća na one zaustavljene
Vetar nosi uzdahe bezimenih
kao kroz kamenje rasutih snova
Reka suza kroz srca prolazi one teku ali bol ne spiru duša nam iznutra umire
Poput plamena u noći u daljini gore uspomene
žar stradanja niko ne gasne nada plamti u očima onih koji čekaju da nečije srce opet zakuca i pozove ih nazad iz pepela
Tišina nema boju
čuje se teška i duboka
Razlivamo bol kroz reči preplićemo prste da napravimo most od tuge ka miru od jecaja ka zaboravu
Sutra ćemo opet disati taj muk kroz uzdahe, kroz korake noseći imena onih koji nisu uspeli kao naše sopstvene
Katica Zmijarević
Krikovi očaja
Danas je jedan grad postao zaleđen
Danas se strašno čudo dogodilo
Ne pamte ljudi strahote divnoga grada
Kao da mu je netko pamet pomutio
Odjednom se razljutio, i srušio snove svima
Svima koji su pod teretom crnoga zida prestali pričati
Smijeh su odnijeli, suze ostavili
U crno zavili svoje mile roditelje, prijatelje
Za njih je život prestao disati
Za njim hodaju pretužni jecaji
Tko može spomenuti a suzu ne pustiti
Kome će majke, bake u sobu praznu ulaziti
Tuzi, teškoj slici gdje praznina guši prostor
Samo će muk i suze zamijeniti nedostajanje
Ali na kratko
Ono što izgubiš, zamijeniti nitko ne može
Srce koje krvari dušu
koja je umrla istog trena
kada se suočila sa istinom koja jako boli
Bole noći nedosanjane,
boli ime kojeg više nećemo dozivati
Boli sve a lijeka nema
Nema nikoga tko bih mogao vratiti u zagrljaj voljene
Nema ništa teže od srca slomljena
Patnjom će majke, očevi gledati vlak bez povratka
U njemu su proputovali naši Anđeli, naše duše mile
Milovat će ih rajske ptice
Tješiti neutješne u kojima plamti živa vatra bez prestanka
Kada se rasplamsa, samoća će biti prisutni dio riječi, a riječ se u djelo pretvorila nebu vrata otvorila
Plaču sirote uboge, preteške sudbine
Tješe ih trenuci u kojima se guše njihovi životi
U kojima gube samopouzdanje jer nema je, nema ih
Oči gledaju drugačije
Usne ne ljube više
Zagrljaj je progutala crna zemlja
Ljubav u sjeni na humku hladovine čeka, a dočekati više nikada neće prazan hod pokrila je rijeka suza na vijek.
Gordana Opalić
Ruševine
Iz zenica se širi boĺ
Zgusnut, taman!
Zaustavljene mìsli
Ne primaju sliku
Ruševine...
Vide ljude
Nasmejane
Koji odlaze
Dolaze...
Iz utrobe se Probi krik
Nasrešnica
Je samo
Nebo
Koje ne
Zaboravlja!
Lament nad gradom 21 |Zbornik
Irena Jovanović
Po ruševinama
Kiša suza lije po ruševinama gde su životi nestali u tami ispod naslaga teških bezumnih dela koje drugi učiniše nehajno nemarni
U nepovrat otekoše njihovi uzdasi osmesi nevini, čedne ideje, snovi nekim drugim svetom duše njihove hode nikad se neće vratiti, ostasmo sami
Potoci, slapovi, vodopadi, okeani slane kapi natapaju postojanje kako je krhko živeti u ovoj stvarnosti nestvarnijoj od same sebe
Kako da sprečimo traćenje života uludu pogibelj žrtava ljudskih zašto je sudbina tako okrutna zašto su ljudi tako neodgovorni…?
Kiša suza lije po ruševinama gde su životi nestali mnogi ispod naslaga teških bezumnih dela koje drugi učiniše nehajno nemarni
Viktor Cvetić
Železnica
Železnica, simbol nečijeg početka, zadnja stanica nečijeg kraja.
Stanicu na koju stignemo tačno da se sudbine isprepletu i da napišu najduboku knjigu života, neko se zaljubi, neko se rastavi. Pogled jedan sve promeni.
Neko krene ranije i novi život počinje, pun radosti, pun kolorita. Neko zakasni 2 minuta i sve tu završi. Sve je to negde zapisano, kažu...
Neke stranice nismo uspeli da dopišemo, neke stranice su ostale bele, a obraz crn kao katran. Nema nazad, nazad je stid, nazad je bahatost naša. Nema nazad jer ispred nas je odgovornost duboka, 14 knjiga neispisanih, nedovršenih. 14 knjiga pune ljubavi otišle su u kosmos. 14 knjiga pune života ugasnule su kao poslednja ugašena svetla na peronu.
Siluete nesrećnih ljudi
Ćutanje čujem
Samo su siluete, Nesrećni ljudi.
Lament nad gradom 24 |Zbornik Maja Đukanović Osmančević
Dinko Osmančević
Panonski mornar
Krivi smo mi, napisao je davno Panonski mornar, legendarni Đorđe Balašević. I upravo u njegovom gradu, u prelepom Novom Sadu desila se strašna tragedija. Na ljude koji su krenuli na put, neko na slavu, neko u obilazak rodbine, neko drugim povodom, srušila se betonska nadstrešnica železničke stanice i time na najstrašniji način prekinula njihov životni put. A mnogi od nastradalih, tek su bili krenuli svojom životnom stazom. Nacija koja je imala čuvenog Branka Žeželja i mnoge druge vrhunske arhitekte i građevinare, nacija koja je gradila svud po svetu, doživela je tragediju sličnu onim za koje smo saznavali u vestima, a dešavale su se u najsiromašnijim državama Afrike, Azije ili Južne Amerike. Nadstrešnica koja je stajala šezdeset godina, srušila se nakon nedavne rekonstrukcije stanice. I nije ovo jedini primer, samo je zadnji i najtragičniji. Ali, bojim se da neće biti i poslednji, ako se nešto bitno ne promeni. A neće se promeniti svedok budemo ćutali, a ćutimo već predugo. Dešavaće nam se i gore stvari, ako ne budemo imali istinsko demokratsko društvo u kome će se suzbiti kriminal, nepotizam, stranačko zapošljavanje podobnih, a ne sposobnih. Društvo u kome će se sve raditi transparentno, a mediji biti otvoreni i istinski slobodni.Društvo koje neće oblikovati rijaliti šou programi, starlete i kriminalci, već uređeno školstvo, kojem se mora vratiti dostojanstvo. Satiričari i pesnici ne mogu sami promeniti svet, ali mogu ukazivati na devijacije u društvu i činiti ovaj svet makar malo lepšim mestom za život.
Dorina Vojinović
Poslednja stanica, raj
Jedna će majka svisnuti od tuge
Sin joj se igra na obodu duge.
Šest godina imaše;
I samo je hteo da nastavi put, Kad ga je zatrpalo gvožđe i šut.
Jednom će ocu srce prepući, Njegova princeza ne vraća se kući. Lepota na pragu mladosti; A toliko je tek trebalo da iskusi radosti, Da voli i ljubi.
Armatura je ubi!
Jedna će baka,od muke, sama u grob poći, Unuk joj nikad više neće doći. Da pokaže indeks i ocenu; Možda gladan, ali častan, Nije znao da život ovde nema nikakvu cenu.
Jedan je deka već na zemlju kao pokošen pao, Voljene sa puta nije dočekao. A tako im se nadao; 14 duša , 14 ubijenih, Na put pošli, a nigde nisu stigli. Svako od njih nedužan stradao.
Otvori Bože vratnice raja Za ovu tugu kojoj nema kraja.
Raširi skroz rajske dveri
I ovo mučeništvo dobro premeri.
Stiže ti 14 anđela sa svog poslednjeg putovanja, Iz ove doline bola, plača i tugovanja.
Snežana Tomin
Svi smo krivi
Ne postoji kazna za zločin od kog nam srce krvari, neće vratiti osmehe dečije pokajničke reći ničije. Ne postoje reči utehe niti bol može da se izmeri čoveku što izgubi oca i dve malene kćeri. Svi smo krivi i svi smo u ovom zločinu krvavi dozvolili smo da nam se domovina nemarom skrnavi, da shvatimo u kakve smo potonuli grozote tek kad nevini izgube živote.
Lament nad gradom
Ivana Mitić
Muk se spustio na grad
Osećam kako mi misli beže, razleću se od ličnog ka opštem i obrnuto. Slučajem sam se obrela u mom gradu baš u vreme nesreće.
Kad su mi javili vest zabrinuti ljudi koji znaju da su stanice moja druga kuća poslednjih godina, pa i decenija mog života, nisam slutila koje su razmere niti posledice. U mojoj glavi bilo je nešto malo se negde srušilo, jednostavno u um mi nije došlo da je to mogla biti cela betonska nadstrešnica.
Stigla sam kući. Na vestima su bili neki političari. Neki su bili vidno potreseni. A neki... Vidno nisu sposobni da osećaju. Mogu do besvesti da glume. Prozirni. Ne može se tuga glumiti. Ne može se glumiti da si čovek ako nisi.
Muk se spustio u grad. Nemi krik. Otišla sam sutradan do železničke jer sam morala. Osećala sam to kao svoju ljudsku dužnost. Miris sveća, cveće, igračkice koje su deca donosila, imena stradalih. Kako sam se približavala, srce mi se stezalo i ledilo. Suze su same grunule bez moje dozvole. Sablasni mrak je obavio sve. Stajali smo nemo.
Mi, „svetina”. Majka je u naručju držala devojčicu koja je plakala. Govorila je mami da hoće da ide odatle da ne gleda više u te grozne sveće. Mala je, ne razume, ali dete oseća tu strahotu.
Iz svake porodice deca su otišla da ne gledaju strahotu oko sebe, ili budu njene žrtve.
Dina Zavarko
Osmehom tvojim umiće se Dunav
Osmeh ti se sledio, grade naš. Ni molitva ni urlik ne mogu ga vratiti. Iz rane ti krv lije I damar četrnaest puta odzvanja već peti dan...
Svanuće jednom... Osmehom tvojim umiće se Dunav.
Grade, ne treba ti da pogneš glavu.
Diši, diši...
Ostani živ. U inat lošim kartama.
Lament nad gradom
Nedosanjani snovi
Činilo se da je isto
Jutro nebo i Sunce
Osmeh na licima
Pozdrav na usnama
Zagrljaj u rukama
Da se reči utrkuju
San prepričaju
Do kraja dana
Da ih dosanjaju
Činilo se... ali nije
Napuklo jutro
Porušen dan
Zatrpani snovi
Na klupama
Ispod nadstrešnice
Ni slutili nisu
Da su stigli
Do poslednje stanice
Milica Stević
Peron
Niko nikad saznati neće jesu li se u tom kratušnom času između dva huka jejine ljudi ko anđeli obrušili na kamenje ili se kamenje obrušilo na ljude nečiji prsti su kroz tunele parajući armirku, ostali bez nokata, kako bi takle bližnjeg poslednji put ružu zavrela srca da mu smire u večnosti galop da nastave
Slobodan B. Đurović
Plakaćemo sutra
Plakaćemo sutra.
Danas nam je bes nadvladao jad.
Belina jutra
Ne donosi svetlost u Novi Sad.
Utehe nema.
Za pravdom žudimo, pravda nam treba.
Otrovnica drema
U srcima što nemo vrište put neba
Ni robija ni kazna
Tuge i očaja neće ugasiti plam.
Ostavite jednom opravdanja lažna
Recite barem da vas je sram.
Tanja Jocić Stamatović
Ljiljana Mirić
Ne budimo anđele
Da li je taj dan nebom projezdio znak da li se odlomilo u gorju stenje da li je odjeknuo majčin zov da l' bio je slučaj il' izazov. U gnezdo stradalnog doma obučena u crno došla je Ona. Neko se igrao bez pravila, grubo u neko vreme sasvim drugo. U kotlu gradske vreve, života kao na stratištu, golgota. Ne budimo anđele, nepojamna je strahota.
Lament nad gradom
Utihnule su ptice
Utihnule su ptice nad Novim Sadom. Vazduh je nepokretan od težine bola. Ne čuje se više ni šum lišća na drveću, sivilo poništava jeseni razbuktale boje. Trg slobode okovan je tišinom i osmeh pesnika u Dunavskom parku, izbledeo je, posuknuo, iščezao, obavijajući se dubokom tugom kakvu ranije nije poznavao.
Srpsko narodno pozorište stoji usamljeno, a daleki prolaznici nestaju u magli.
Misli guta ponor nepregledan.
Nemo odjekuje muk.
Lament nad gradom
Milena Blagojević
Mirjana Štefanicki Antonić
Tužan si moj voljeni grade
Tužan si moj voljeni grade.
Pretužan, Novi Sade.
Četrnaest malenih ptica je prhnulo, iz ljudskih grudi, put nebesa.
Nevinih, bezazlenih putnika i prolaznika.
Crna nadstrešnica je nemilosno razorila ljudske živote.
Prvi dan u novembru 2024. godine, odjeknuo je užasom, tugom i boli.
Polomljene zrake Sunca nad Željezničkom stanicom u Novom Sadu.
Poslednji vozovi odoše sa koloseka, ka horizontu.
Ne čuje se više kloparanje lokomotiva.
Samo muk i jad.
Opomena je opet došla.
Niko je nije zvao...
Kaplju olovne suze, iz pocepanih oblaka, u crno zavijene.
Ovo je opomena za očovečenje čoveka.
Lament nad gradom
Spomenka Denda Hamović
Grom
Grom od betona vrisnu
na detinjstvo, mladost, nanizane godine.
Pod tonama blokova nestali su životi, a krenuli su radosno u zagrljaj suncu.
U suznom oku i srcu neverica
žalost, bes i svesnost vrtlože.
Istina ćuti, skrivena u valovima reči.
Verjuj i ne veruj, svejedno, životi su ugašeni.
Šta nas čeka sutra?!
Do kada će talasi mutni da odnose nevine?!
Gospode, razagnaj muljevite vode, Osvetli put Životu!
Lament nad gradom
Rusinkov Marković
Poslednja stanica
Dan okupljanja nevinih na putovanje koje se nikad nije desilo, dan se pretvorio u noć, u neizmeran bol, gde ni suze ne mogu da pruže utehu . Dve stanice, kao dve obale, neće se nikad susresti. Na drugoj stanici, ostale su prazne ruke, koje su čekale da zagrle dugo očekivane, najdraže, izgovore reči dobrodošlice, Ostali su na tužnoj stanici, Okamenjeni su, zaleđeni, poslednji trenuci, pre nego što se smrt obrušila na očekivanja, nade. Plače grad, moj Novi Sad, plače cela Srbija.
Gordana
One koje su ostavili u suzama
Niko i ništa nije utihnulo...
kad za njima ponosno koračaju oni koje su ostavili u suzama i bolu...
Lidija Rakočević
Bojana Radovanović
Beli nam dan crni
Da mi je da vidim beli dan
Da crni sram pojede besramne
Kad u belom danu crne monte neba obruše se.
Da mi je da sam kneginja Milica
Pa da sa belog platna crnu kletvu bacim
Na žižak crni u žitu belom.
Da mi je da sam Sveti Ilija
Pa da crne gromove pobacam
Na radost pravednih oblaka belih.
Da mi je da nestanem danas u prašini crnoj
Pred majkom
Što je decu na put beli ispratila
Ženom što su joj tanjiri beli
Za muža i sina postavljeni
Popucali
Pred babom što čeka
Da joj sa stanice crne
Izađu unuci beli.
Da mi je da nije osvanuo
Ovaj beli dan crni.
Tren
Poleteše golubovi beli, ispod strehe koje više nema.
Vinuše se u nebo visoko, svaki od njih posta jedna zvezda.
Olivera Simić Normali
Miodrag Brkin
Jecaj
Boli me danas.
Svaka ulica od Grbavice, do Podbare, čika Jova Zmaj i most slobode...
Boli me postolje ispod Miletića, sat na tvrđavi, svaka klupa u Limanskom parku...
Boli me danas, svaka nadstrešnica, svaki krov, svaka pruga i ivičnjak na trotoaru.
Boli me danas
četrnaest rana.
Onih koji neće moći da se zacele, ni sada, ni kasnije, ni sutra...
Četrnaest duša, koje će večno da lebde nad Srpskom Atinom, u potrazi za odgovorom. Manifestom gorke i surove istine, koja cvileći već dugo čami, nad bezličnim tragovima ništavila.
Boli me danas što Srbiju svoju ne prepoznajem više. Što njeno korenje lagano vene, zatrovana nemarnošću.
Boli me danas, i boleće me zauvek.
Svaki jecaj i svaka bol...
Lament nad gradom
Skamenjena bol
Na stanici Novosadskoj
Niče drvo bijelih cvjetova
Za njih, o duše nevine!
Mirom čuva spomen
I kamnu opomen
Na crne ljude i živote.
U novom danu
Drvo se rascvjetava
U skamenjenu bol.
Lament nad gradom
Jasmina Hanjalić
Svetlost nevinih duša
Eh, grade moj... sred novembarskog Sunca
što ti toplinom prija, u nedrima tvojim opet tuga se svija.
Neko je morao otići... bez pripreme za put. Neko nije imao priliku za zagrljaj, osmeh je ostao... zamrznut.
Nekom je smrt oprostila ovaj put, ostavila strašna sećanja, noćne more i priliku da ispunjenjem ostvare neka obećanja.
A nekom se pola srca odronilo,
život mu se teško razboleo... nestao je neko koga je voleo.
Tuga je opet našla svoj put... grad moj... drhti kao prut.
U meni bljesnuše svetla nevinih duša i moja ranjena bit samo rekvijem sluša...
Lament nad gradom
Tanja Petrović
Šta sad vredi?
Šta sad vredi?
Vikati i besumučno proklinjati
da kriva je ona, ili on Ne pridajte ovoj bedi gnevan ton...
Šta sad vredi?
Materijalno će da se sredi
Ostavljen osećaj patnje, bola i srama
Postoji li majstor za ono sto ste slomili u nama?
Lament nad gradom
Olja Petrović
Biljana Stanisavljević
Nebeska nadstrešnica
Pljusak, plače li kiša?
Vozova pisak. Dečji vrisak!
Od dvoje zaljubljenih osmeh i ruku stisak.
Pljusak, nariče kiša?
Nije to kiša, to majke moćna nebesa mole, da pod sigurnom nadstrešnicom čuvaju decu i one što se vole.
Lament nad gradom
Njima
Mnogo patite, Zašto patite, Za onog koji nanosi bol,
To može biti pobeda, Može biti dobar dan, Ali za njih, To je mračan dan, Koliko bola možete podneti, Da li znamo, Šta je sloboda, Šta su prava i sreća, Oni ne znaju, Trebalo bi da ih volimo, Trebalo bi da brinemo o njima, Treba da osete sreću, Trebalo bi da ih volimo.
Binod Davadi (Binod Dawadi, Nepal)
Tražim pravdu
Javile su vesti: „Tragedija u Novom Sadu”.
Železničkastanicajepostalagrobnica nevinih,aosuđenihnapreranusmrt. Zanemeojegrad,celazemljairegion. Društvene mreže gore. Ponovo je bastion zla uzeo danak.
Tuga! Ogorčenje! Ljutnja! Bes!
Ovo je stotinu puta gore, nego da nam se desio zemljotres.
Nije to bio nesrećni slučaj, već zločin alavih ljudi, za koje ovozemaljski zakon ne važi.
Njima će Božiji zakon da sudi.
Bahati moćnici zaštićeni, političkim imunitetom, ne mare i ne žele za kolateralnom štetom.
Nečijem su ocu ćerke istrgnute iz zagrljaja.
Nekim će majkama oči postati izvori nepresušni.
Odgovorni će se opet izvući kroz iglene uši.
Ko da podnese ostavku ostaku, kad moć izaziva nezasitu glad???
Tražim pravdu za sve one u crno zavijene.
Tražim pravdu za ovaj lepi grad, koji je u svoj topli zagrljaj primio dođoša, mene.
Tražim pravdu za Savamalu, za Omera Mehića, za otete bebe, za sve predhodne zločine zataškane, za sve nas ponižene.
Za ranjenu i porobljenu Srbiju, koja kleči pred Bogom i moli za spas.
Duška Kontić
Tren
Prolazila sam gradom
Vidjela djecu pred Osnovnom školom
Srećno lice učiteljice
Uhvatili se u kolo
Pomislila sam na
Naš Novi Sad
I tužne roditelje
Neispunjene želje
Kako su otišli
Nenadano u trenu
Kakva je to smrt
Razorilila ne birajući
Mladost i starost
Poklopila ljubav
I zgazila ljepotu
Prkoseći životu
U betonskoj stihiji
Oduzela cvijetu
Godine novih zora
Iskapila vodu
Sa grešnih izvora
Ostavljajući vječnu tugu
Svenulim korjenima.
Lament nad gradom
Miroslav Mišel Boltres
Suze za izgubljenim
Dok nam nevini i nedužni stradaju nad nama ini nepomenici vladaju... Čekamo uz molitve pravdu i kazne, a suze za izgubljenim same padaju...
Lament nad gradom
Miroslav Ninković
Crno
Spušta se ponovo kiša na oborene poglede, spušta se pokrov na spuštene kapke pokojnika i sanduk će biti spušten u zemlju crnu
kroz žilice trave, sluzave gole puževe, presečene nadule gliste, kapi crnog, gustog vina.
Zavijoriće se nad rakom
široki crni rukav sveštenika natopljena zastava krsta pod crnim nebom.
Crni red svečane kupole crnih kišobrana, crni vez
širokih, naboranih marama, crno blato na postrojenim, iznošenim cipelama.
Crn stojim kao greh dok me brodolomnika crna bujica nosi tebi.
Smeđ pesak obale svetluca niz gola ramena, plamenim jezikom ližeš žar sa usana.
Izmičeš mi kao
život, neumitna kao
smrt.
Među anđelima
...Kad se popnem do oblaka bijelih
I popnem se gore malo još
Ponijet ću s tugom sve uspomene
Da me podsjete suzom na vas
Kad se popnem samo malo još
Poljubit ću zvijezde svojom dušom
Zapjevati vašu pjesmu, onu pjesmu što pjevaju tužni
Kad odlaze međ' anđele gore
Neću prestat sve te riječi ljubit
U toj pjesmi što pjeva o vama
Neću moći nikad stati
Već ću tiho, tiho plakati
Plakat za vas, plakat s anđelima
Plakat sto godina još...
Zvonimir Nemet
Kud odlaze leptirovi
Postoji jedna granica gde preostaje samo Istina najzad bićemo viđeni, al ne od stranaca s mreže. Neće nam više trebati pažnja i plitki efekti ni znakovi, ni brojevi...
To dalje seže.
Velika bela svetlost i neka vilinja bića: kao čaure pamuka, kao nevini snovi.
Isečci dečjih sećanja i livadama trčanja... put kojim odlaze leptirovi.
Ana Pravilović
Senahid Nezirović
Dan opomene
Kao da su nam ukrali tela bližnjih iz ove „Doline suza”, preseljavajuć ih u astralni predeo ispunjen maglom gde duša ne poznaje bol, strah, žalost, patnju i smrt, pa nas odatle gledaju, čudeći se našem buđenju...
Strpljivo čekamo da slavuj iz hora zapeva:
DAN OPOMENE je stigao poput snega koji beše, iznenada, napadao na Havajima!
Od te studeni, zalediše se Zvezde u očima zaljubljenih:
Mladić i devojka su otišli u smrt zagrljeni!
A oni podvijenih repova koji zadovoljno primaju plate na ruke za račun tuđih nesreća, moraju spoznat iskustvo gubitka; jer da sup ostradala njihova deca, roditelji, braća i sestre njihov krik i urlanje bi odmah čulo Sunce, ispod neba koje nema miljenike...
Razija Buharalija
Sunce je stalo
Nečija
sadašnjost gutala je nečiju budućnost. Progutala je korake, riječi, osmijehe, progutala je nade, zatomljene, ozbiljne i snene. Sunce, sunce je stalo i u čudu gledalo nestajanje budućnosti u sadašnjosti dok nebo se farbalo u boju tuge. Oblaci su se stiskali u nevjerici a ljudi s milimetarske udaljenosti skamenili su se u zjenici. Kreator, kreator je nemarno živote tuđe u šake svoje zgrabio.
Tišina
Zanemeše ljudi i ptice i Novom Sadu potamne lice, naglo i brzo sve se preokrenu, samo u jednom trenu, četrnaest života ugasi se i niko nije mogao da ih spase. Na najbolniji način nestaše u tami, a najmlađi, među njima, i najneviniji, ni detinjstvo ne odsanjaše i ne odživeše svoje, nikad videti neće na akvarelu budućnosti boje. Primi ih Gospode u svoje carstvo blagosti U kome, uvek, cvetaju radosti, Podari im živote nove
Da u tvojoj duši odsanjaju svoje snove.
Mi ih nikad više nećemo videti, ni sresti, Ali će dok nas ima, na ovom svetu, živeti u našoj svesti.
Verica Tadić
Tišina
Čula se tišina posle praska,
Tišina koja još uvek traje,
Korača oko nas i u nama.
Šta da kažemo?
Šta da mislimo?
Bol je prejaka, nemoćna, Užas je u očima.
Mogla sam biti ja, Mogao si biti ti.
Samo možemo da gledamo
I da ćutimo u tišini.
Samo možemo da budemo
Besni i vičemo.
Da li možemo da Budemo glasniji od tišine
I pogledamo u oči krivce?
Da li možemo da odbranimo
Vašu nedužnu i strašnu smrt?
Da li smo ljudi ili plašljivi miševi?
Čula se tišina posle praska,
Tišina koja nas opominje
Da otvorimo oči i dušu.
Dunja Draginči
Lament nad gradom
U reĉ, na dnu duŝe, skupile se suze spremne na vrisak.
Ali reĉ ćuti pod teretom bola...
Neisplakane suze pretvaraju se u ptice, u molitvu za duŝe stradalih, u vetar koji zagluŝuje pisak lokomotive, u grmljavinu nadstreŝnice koja pada na naŝe vreme, minute, korake i htenja...
Nema tih ljudi viŝe.
Suza do tog saznanja ne stiže.
Pogled joŝ traži poznato i milo lice pod kamenom ploĉom, u praŝini, u zvuku smrtu, u ehu jecaja, pisku vozova.
Rastasmo se, a da nismo ni znali da rastanci ostavljaju straŝne bezimene praznine pod nebom. I sive nepregledne poljane bez cveća.
Vozovi dolaze, odlaze, prolaze...
Neisplakane suze pretvaraju se u molitvu za duŝe stradalih.
Nedužnih.
U smrti izjednaĉenih. U veĉnosti - živih.
Valentina Zlatanović Marković
Urbane blagodeti
Urbane blagodeti
dograđene kao fine igračke.
Salve betona i njihov gromki eho. Umjesto susreta s bližnjim, tiho prikradanje i zagrljaj smrti.
Osjećam grč straha pri pomisli
koliko gabaritnih igračaka strpljivo iščekuje svoj trenutak da se poigra s našim životima.
Lament nad gradom
Tatjana Tomić
Poezijo, zemlje i neba
Poezijo zemlje i neba, radosti moja i tugo, šta mogu, šta mogu drugo, ćutim glasno, nije lasno, poezijo molitvena.
Lament nad gradom
Vlasta Mladenović
Danijela Milojković
Muk
U tišini mračnoj samo se nemi oseća muk ni drhtaj ni plač ni dobro poznati zvuk. Kamenje hladno i nemo, ne odaje tugu ni ćasak, ne odaje vapaj ni nemoć ni jedan jedini glasak. Krvave ruke, prekriše hladni kamen, i proli se topla krv kao najbrži plamen. Nebesko carstvo raširilo ruke, da spase stradale i sve njihove muke. Nečije sestre i braća stradahu boljem životu oni se nadahu.
Krvavi blesak nadvi se nad gradom, u čemernoj tisini sad na svojim jadom.
Kobna tišina spustila se nad stanicom, i kao užarena lava, peva burno naglas „Neka im je slava”. Čovečnost i ljudskost na tankom su ledu, neko više nikada neće vratiti se čedu.
Zagorac
Stanica
Smrt.
Buka zbog buke. Potonuće u nemoral. Gde je stanica?
Lament nad gradom
Jelena
Biljana Maksimović
Gubitak
Ovo je bol koja ima ime.
Rasprskavajuća. Prožimajuća.
Uzeli su nam nevine.
Jedan, četrnaest, koliko već gubitaka koje sledeći dan neće prekriti, smanjiti, učiniti nevidljivim.
Ostajemo da nosimo pretežak prtljag ćutanja, neopiranja, zla slutnja i teskoba do pucanja.
Krivi su ostali da ispraćaju odlazak bića nedužnih.
Nije ih odnela kanonada ratna, beda strahotna, satrla ih je betonska gromada.
Upozoravala, štrčala, pred očima bivala, zalud.
Nagomilano na njoj palo je sve pogrešno.
Zdrobilo je pitominu, zaklon mali, odmorište. I ljude. Sa snovima i nadom.
Odvedeni u neželjeno zauvek.
Reči je malo za preveliku tugu.
Razloga previše e za nezaborav i opomenu.
„To je zivot” - zborili su nam davno stariji kada se suočimo sa nepravdom, nepoznatim, nenosivim. A, šta je ovo?
Do kada se odgovori krvlju ispisuju?
Novi Sad jeca
Huk
Lom. Staklo. Prašina. Muk. Krv. Vrisak. Bol. Jauk. Suze. Strah.
Očaj. Smrt.
Novi Sad jeca. Srbija grca.
Vlast ćuti. Smrt
Strah.
Stid. Srbija.
4 S u našim zivotima.
Lament nad gradom
Slađana Belko
Najlepši grad na svetu
-Najlepši grad na svetu - rekla mi je ćerka, kada se preselila iz Beograda u Novi Sad.
-Znaš li kako je kada užasna nesreća postane fizički bol? - pitala me je 1. novembra. -Znam - odgovorila sam. - Ti si bila na tom mestu juče i trebalo je da budeš danas, dva sata kasnije. A dve devojčice, od 6 i 9 godina...
To razara. Nemoguće je dovršiti misao. To je nepodnošljivo i za mene, koja im nisam ništa. To razbija dušu.
Sanda Ristić Stojanović
Ne piši lažne pesme, bez krvi i mesa
Ne piši lažne pesme, bez krvi i mesa, one što su iste kao ravnodušnost jednog prizora i ravnodušnost jednog izveštačenog raja i pakla. Piši kako je Sunce iščupalo sebi utrobu od muke jer tragedije melju sve i naše pesme i reči i paradiranja zvezda i krikove dece, sve to melju tragedije u prah i pepeo po kojima naše pesme kleče, zidaju svoju napuštenost, izoštravaju vrhove planina ljubavi, traže reč koja bi klečala pred ovim krvavim vremenom.
Drevni Sad
Novi Sad je preko noći ostario i postao Drevni Sad.
Beton pada na decu
Beton pada na decu.
Lament nad gradom
Ivana Milaković
Marija Najthefer Popov
Danas je jedan grad zaledio osmeh
Danas je jedan grad zaledio osmeh
Upisao trajnu tetovažu na krvavo srce
Crne ruže
Danas su se venčali u večnost
Danas su devojčice postale zvezde a anđeli su plesali
Nad gradom
Koji se guši u bolu
Vozovi imaju novi vozni red U večnu tugu
I putuju ka Rajskim stanicam...
Danas jedan grad
Vrišti tugu
Koju svi čujemo
Ranjeni grade, moj Novi Sade
Tužna vest tužnog dana vrisnu bolom
Zatečeni,zanemeli u neverici
Čekamo brojke smrti
Koje se iz časa u čas povećavaju
I stade broj na četrnaest
Ej, četrnaest nedužnih bića
Što čekali su voz koji za njih nikad neće doći
U večnost se u trenu jednom
Zauvek preseliše
Bahati nemar iskezi smrti lice
I zavi u crno ceo jedan grad i brojne porodice.
Zorica Bamberger
I odoste!
I odoste!
Samo svojim vozom, nekako prebrzo...
Ostala je ruševina, lom, prašina i tuga.. Palićemo sveće, pominjati u molitvama, psovati krivce i čekati na samo svoj voz pod nekom nadstrešnicom..
Lament nad gradom
Tugovanka
Tiho se novembar spušta
zanemeo
dunavsko ogledalo sjajem bdi. Nad usnulom dušom svakom lebde u neveri ljudi zanemeli od bola, a sveće plam Nebo budi.
Grad se povio pod teretom dana ćuti i grlo steže kroz ulice duge leti samo tuge trag.
Tihu molitvu glasom predem Nebu da podari snove meke anđele za svetao put nedužnima do rajskih vrata.
Vesna
Marija Škornički
Muk putuje
Osunčane klupe Zakloni senka smrti. Muk putuje.
Lament nad gradom
Ćutimo
Ćutimo, strah nam je pokidao glasne žice, mumlamo u sebi, a razum traži krivce. Nemuštim jezikom ćemo govoriti, jer robovi govore tako, ali jednom ćemo morati grlo otvoriti, jer ovo je zlo i naopako.
Odavno je naša ćutnja sve ovo odobrila, krivi smo i krivica nas je sa strahom porobila, uljuljkani u ništavilu buđenje nam teško pada, pa dokle ćemo da ćutimo, dok nevin zbog tuđe obesti strada.
Možda ćemo shvatiti, kad se i poslednje svetlo razuma ugasi, da je život naš, u našim rukama i da čovek mora da ga spasi. Pa neka plotuni razuma odjeknu, neka grunu, da nas naša mrtva deca iz grobova ne prokunu.
nad gradom
Nada Karadži
Dragi Novi Sade
Neshvatljivo je teško
Pisati kada se tuguje
Mudrim, odmjerenim
Riječima iskazati bol
Naše su misli uz
Tragično nastradale
Prijatelje, sestre, braću, Porodice zavijene u crno.
Bol, nevjerica, muk
Sve je stalo, ljudski
Gubici su nenadoknadivi, Pazimo na misli, postupke,
Djela, bolna vremena uče
Nas dostojanstvu, jedinstvu, Dobroti, živi oplakuju mrtve, U molitvi se tihuje...
Lament nad gradom
Melita Mely Ratković
Milorad Kuljić
Crna kapija grada
Belo zdanje kapije mog grada među lepim što najlepše beše namolala crnom bojom horda na paklenim alama što jaše.
„Svi Sveti” su nove svece stekli što prečicom nebu se uzneše. Za zemaljski put karte su kupili no tim putem neće ići više.
Remek delo savremene gradnje iz Zlatnoga doba Novog Sada po zlodelu ove crne radnje posta spomen gde nevin postrada.
Dveri bele brojne dočekale u srdačnom gostoprimlju grada i s ljubavlju tuda ispraćale. Pocrnele sada su za svagda.
Odmorište i dočekivalište spomenikom u sred Grada posta. Sve mu svetle funkcije se nište mrljom tame što zanavek osta.
Novosadska elegija
Život se nenadano srušio prvog novembarskog dana. Mrak Sunce ugušio, jesen zlatnu obesio, mladost progutao pod ruševinama, oteo radost porodicama otvorio bezbroj rana roditeljima čija deca ostaće zauvek - nedočekana.
Uvek nasmejan Novi Sad naš lepi, voljeni grad tuguje sada - nem, očajan. Suza hladnija od Dunava, vrelija od krvi i znoja gorča od pelena, potopila grad sve do Kaća i Kovilja i još dalje na sve strane sveta jeca srce nedočekanog deteta.
Pomiluj Gospode
ljude nedužne, duše nevine, putnike bez stanice, prerano odletele ptice. Mir podari svima u carstvu nebeskom, u naručje primi čeda svoja da snivaju o ljubavi u životu večnom.
Ivana Kneževi
Gdje nevini stradaše
I epohom kroz život shvatljive prirode i Sunca vedro nebo nas očekuje sunčano je
Ali neki osjećaj u meni nije isti kao nekad prije čini mi se da ljubav nestaje u svjetlosti
U neizbježno doba na istom mjestu stradaše nevini ljudi odoše u počinak
Tek sada shvatam da život je veliko ništa zato pamti i praštaj moli i opominji
Jer toliko je toga preostalo neispričano u sjećanju na mrtvom korijenju traga nebeska.
Tugovanka za Novi Sad
Plačeš, mirni grade, zavijen u crno zastava spuštenih na pola koplja.
Gnev neće oživeti nevine žrtve. Suze neće sprati sramotu odgovornih.
Plače Novi Sad, plače Srbija. plače svet.
Tuga je pala na nas.
Lament nad gradom
Anka Stanojčić
Ivana Radojič
ić
čekaš
Nekoga čekaš A onda više nikada.
Lament nad gradom
Nekoga
Okamenjene suze
Ne izlivaš se...
Potekla si,
A onda si na puta zastala
Bolom i tugom skamenjena, Suzo moja.
Ne izlih te...
I ako si iz oka potekla.
Lice mi opekla
I zastala, Okamenjena.
I da si se izlila,
Zar bi bol bio manji?
14 nesreća u sekundi Đavo izmami.
Pravdo,
Na čijoj si strani?
Dva cveta, nežna malena
Za ruku oba vođena, Ali dođe nevolja golema.
14 nedužnih duša Život je izgubilo.
Suzu u oku sledilo, Bolom zaledilo.
Pokoj vam večan bio!
Rajsko vam carstvo bilo!
Milost od Boga molim, Rukama mojim golim
I molitvom, presahlom nemom
Suzom mojom, Skamenjenom.
Borka
Dva haikua za 1. novembar 2024.
zaustavljen pokret
dece - jesenje boje razbiktavaju bol
brzina smrti
brža od brzine vozaNovi Sad
Lament nad gradom
Dejan Bogojević
Viktor Radun Teon
Na mestu na kojem počinje Novi Sad
Dan je postao noć
dan posle svetog Luke
dan posle Divalija dan posle Noći veštica dan kada je rođen Bora Na mestu na kojem se prvi put ulazi u Novi Sad i izlazi na put ka nekom drugom gradu
Bio je lep dan za prvi novembar ljudi su čekali da dođe voz ljudi su ulazili ljudi su izlazili
srećni što je petak i što mogu da odu kod svojih
srećni što su doputovali u lepi Novi Sad ali slučaj je hteo da se dvaput renovirana stanica obruši na ljude prolaznike putnike svet je nestao srca su stala sat je stao na mestu na kojem grad počinje i završava počivajte u miru drage duše
Lament nad gradom
Lament nad gradom
Meni su ukrali snove
Bacili nebu pod oblake, Voz i dalje raznosi maglu
Bele senke nad Lamentom ; Grad koji nema svoje putnike
Ne poznaje svoje ljude.
Trazim te ispod rusevina,
Da mi bolje bude u mislima.
nad gradom
Trenutak
Dovoljan je bio nesrećni trenutak
Da se obruši mukla tišina
Puna bola,
Dovoljno je bio vrisak
Da krv više venema ne kola.
Niko to nije slutio,
Niko se tome nije nadao
Samo su saopštili..., Neko je..., stradao...
Ko je kriv...?
Sudbina koja zna da se poigra
Sa čovekom,
Suza u oku
Koja sama klizi niz obraz
I postaje rekom...
Nastao je muk
Kao da ništa smisla više nema
Za momenat je sve ugušio
zastrašujući zvuk
Teška bol je dušu pritisla...
Sa pitanjem - Zašto..., zašto..., Novi Sad, izgubljene nade
U svitku vremena...
SADRŽAJ
Marina Žinić Ilić
Saksija..................................................................................................5
Sanja Mančić
Grč u muci............................................................................................7
Dajana Petrović:
Ako Boga znaš .....................................................................................8
Danijela Nela Jevremović
Ranjena ptica......................................................................................9
Dragana Ljuna
Posljednji voz.....................................................................................10
Suzana Aleksić Tasić
Ne plači, mama .................................................................................11
Milica Cvetković
Suze su tihe........................................................................................12
Biljana Marković Mihajlović
Tragedija u Novom Sadu.................................................................13
Marja Hamović
Nema pesma.......................................................................................14
Bojana Bogojević
Lament nad Novim Sadom ..............................................................15
Jasenka-Marija Leko
Kruna nebeskog kralja ....................................................................16
Aleksandra Šarenac
Poslednji voz za Saru, Tinu ihovog deku ......................................17
Ljubisav Grujić Gruja
Neeee... ................................................................................................18
Radmila Stojadinović
Zemlja suza........................................................................................19
Katica Zmijarević
Krikovi očaja .....................................................................................20
Gordana Opalić
Ruševine .............................................................................................21
Irena Jovanović
Po ruševinama...................................................................................22
Viktor Cvetić
Železnica ............................................................................................23
Maja Đukanović Osmančević
Siluete nesrećnih ljudi.....................................................................24
Lament nad gradom 85 |Zbornik
Dinko Osmančević
Panonski mornar..............................................................................25
Dorina Vojinović
Poslednja stanica, raj ......................................................................26
Snežana Tomin
Svi smo krivi......................................................................................27
Ivana Mitić
Muk se spustio na grad ....................................................................28
Dina Zavarko
Osmehom tvojim umiće se Dunav...................................................29
Milica Stević
Nedosanjani snovi ............................................................................30
Slobodan B. Đurović
Peron...................................................................................................31
Tanja Jocić Stamatović
Plakaćemo sutra...............................................................................32
Ljiljana Mirić
Ne budimo anđele .............................................................................33
Milena Blagojević
Utihnule su ptice...............................................................................34
Mirjana Štefanicki Antonić
Tužan si moj voljeni grade ..............................................................35
Spomenka Denda Hamović
Grom ...................................................................................................36
Gordana Rusinkov Marković
Poslednja stanica .............................................................................37
Lidija Rakočević
One koje su ostavili u suzama.........................................................38
Bojana Radovanović
Beli nam dan crni.............................................................................39
Olivera Simić Normali
Tren.....................................................................................................40
Miodrag Brkin
Jecaj....................................................................................................41
Jasmina Hanjalić
Skamenjena bol.................................................................................42
Tanja Petrović
Svetlost nevinih duša .......................................................................43
Olja Petrović
Šta sad vredi? ....................................................................................44
Biljana Stanisavljević
Nebeska nadstrešnica ......................................................................45
Lament nad gradom 86 |Zbornik
Binod Davadi (Binod Dawadi, Nepal)
Njima ..................................................................................................46
Ružica Stojaković
Tražim pravdu ..................................................................................47
Duška Kontić
Tren.....................................................................................................48
Miroslav Mišel Boltres
Suze za izgubljenim..........................................................................49
Miroslav Ninković
Crno ....................................................................................................50
Zvonimir Nemet
Među anđelima .................................................................................51
Ana Pravilović
Kud odlaze leptirovi .........................................................................52
Senahid Nezirović
Dan opomene .....................................................................................53
Razija Buharalija
Sunce je stalo.....................................................................................54
Verica Tadić
Tišina..................................................................................................55
Dunja Draginčić Živić
Tišina..................................................................................................56
Valentina Zlatanović Marković
Lament nad gradom.........................................................................57
Tatjana Tomić
Urbane blagodeti ..............................................................................58
Vlasta Mladenović
Poezijo, zemlje i neba .......................................................................59
Danijela Milojković
Muk .....................................................................................................60
Jelena Zagorac
Stanica ...............................................................................................61
Biljana Maksimović
Gubitak...............................................................................................62
Slađana Belko
Novi Sad jeca.....................................................................................63
Mina Tod
Najlepši grad na svetu .....................................................................64
Sanda Ristić Stojanović
Ne piši lažne pesme, bez krvi i mesa ..............................................65
Nina Živančević
Drevni Sad .........................................................................................66
Lament nad gradom 87 |Zbornik
Ivana Milaković
Beton pada na decu..........................................................................67
Marija Najthefer Popov
Danas je jedan grad zaledio osmeh ...............................................68
Snežana Ćurčić
Ranjeni grade, moj Novi Sade ........................................................69
Zorica Bamberger I odoste! ..............................................................................................70
Vesna Đukanović Tugovanka .........................................................................................71
Marija Škornički
Muk putuje.........................................................................................72
Nada Karadžić Ćutimo ................................................................................................73
Melita Mely Ratković
Dragi Novi Sade................................................................................74
Milorad Kuljić
Crna kapija grada............................................................................75
Ivana Knežević Novosadska elegija...........................................................................76
Maid Čorbić
Gdje nevini stradaše.........................................................................77
Anka Stanojčić Tugovanka za Novi Sad...................................................................78
Ivana Radojičić
Nekoga čekaš.....................................................................................79
Borka Miličić Okamenjene suze...............................................................................80
Dejan Bogojević
Dva haikua za 1. novembar 2024....................................................81
Viktor Radun Teon
Na mestu na kojem počinje Novi Sad ............................................82
Srećko Aleksić
Lament nad gradom.........................................................................83
Snežana Šolkotović
Trenutak ............................................................................................84
Lament nad gradom
