Alia Mundi br. 6 (septembar-decembar 2018)

PISMO

- kombinovana tehnika na platnu30 x 30 cm

Teodora Stojanović je srpska slikarka rođena 1981. godine u Beogradu, u mešovitoj porodici (majke Srpkinje i oca Grka). Svoju umetničku darovitost i sklonost ka slikarskoj umetnosti pokazala je još u osnovnoj školi kada je osvojila mnoštvo nagrada na takmičenjima za decu školskog uzrasta što ju je dalje usmerilo i odredilo njen put kao umetnika. Nakon završene gimnazije upisuje se na Akademiju lepih umetnosti. Nakon studija, upisuje Specijalističke studije kod čuvenog srpskog slikara i profesora Vladimira Veličkovića. Kako je pored slikarstva gajila ljubav i prema filozofiji, uporedo završava studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde stiče zvanje mastera filozofije.

Na svojim slikama razmatra iskonska filozofska pitanja o smislu i svrsi života, patnjama na zemlji, pravednosti i nepravednosti, ljudskim pravima i istinskim vrednostima. Teme njenih slika govore o patnjama čoveka na zemlji, ali i snazi koju čovek mora da poseduje kako bi ih prevazišao. Teodora umetničku sliku smatra preslikanim stanjem duha, nečim jedinstvenim i neponovljivim. Svaka slika sadrži energijuumetnika u trenutku stvaranja. Slika je jedan svet u malom, jer zapravo predstavlja skup svih utisaka, osećanja i doživljaja njenog autora. Duboko veruje u ideju da je svaki čovek stvoren sa razlogom i da on mora da ispuni svoj cilj dok se nalazi u ovozemaljskom telu. Duša – (čovek) je zarobljena u okovima tela i dok ne ispuni svoju svrhu vezana je za to fizičko telo koje joj je rođenjem predodređeno. Patnje su tu da bi nas ojačale, a duh mora da prevaziđe telo i da se uzdigne iznad njega. Duh je moćan i jak, a telo je

propadljivo. Osim tematike propadljivosti tela i snage duha, ona svojim slikama izražava bunt protiv usvojenih predrasuda koje sputavaju ljude, pretvarajući ih u inhibirane kukavice, koje nisu sposobne da žive pravim životom, već mogu samo da životare i čekaju kraj svog zemaljskog postojanja. Teodora Stojanović je dobitnica brojnih nagrada iz oblasti slikarstva, ali i učesnica mnogih internacionalnih izložbi u Italiji, Španiji, Južnoj Koreji, Australiji, Americi, Tajvanu.Umetničke slike Teodore Stojanović nose veoma snažnu filozofsku poruku – da je ljudska priroda propadljiva, i da je svaki trenutak u životu pun neizvesnosti. Spoj kreativnog i filozofskog duha zapravo se ovaploćuje na slikama ove mlade i talentovane srpske umetnice. Ona svojim slikama poručuje: „Život je vrtlog i hod na konopcu, u svakom momentu se možemo okliznuti, ali uvek se moramo vraćati u ravnotežu i nastavljati svoj put borbe“.

ANA

ALIA MUNDI

magazin za kulturnu raznolikost

septembar-decembar 2018 / br. 6

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018/ br. 6

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u 6. broju:

Goran Arsić (Vranje, Srbija)

Edin Urjan Kukavica (Sarajevo, BiH)

Marija Juračić (Opatija, Hrvatska)

Miloš Todorović (Smederevo, Srbija)

Dr Justin Popović (Vranje, 1894– Vranje, 1979)

Ljiljana Stjelja (Beograd, Srbija)

Ivan Dinić (Sarajevo, BiH)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Tijana Rakočević (Podgorica, Crna Gora)

Teodora Stojanović (Beograd, Srbija)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/aliamundi

Štampa

Digital Art Company, Beograd

Naslovna strana

Pismo, Teodora Stojanović

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Ana Stjelja

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

Dragi čitaoci, Pred vama je šesti broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost, ujedno i poslednji broj za 2018. godinu.

U ovom broju predstavljamo Udruženje za očuvanje i negovanje tradicije „VED“ iz Vranja, koje se posebno ističe svojim predanim radom na očuvanju tradicije i starih muzičkih instrumenata. Za ovaj broj magazina „Alia Mundi“ govorio je Edin Urjan Kukavica, nakšibendijski šejh, književnik i kulturni poslenik iz Bosne koji u razgovoru za magazin govori o čoveku, kulturi danas, islamu, istinskim vrednostima. U rubrici Globtroteri prisećamo se nobelovke Perl Bak i njene opčinjenosti Kinom koju je upoznala još kao devojčica. Kulturnu lepezu otvaramo tekstom o čuvenim japanskim samurajima – roninima, jedinstvenim po kodeksu bushido i po tome što su ostali bez gospodara. Posebno se osvrćemo i na nedavno otvaranje renoviranog zdanja Narodnog muzeja kao jedne od najznačajnijih institucija kulture i umetnosti u Srbiji. U rubrici Religija, skrećemo pažnju na veoma značajan i edukativan tekst dr Justina Popovića o svetosavlju te ulozi i misiji Svetog Save u razvoju srpske duhovnosti. Tragom srpske kulturne baštine vodimo vas u Kastel Elizabet koji se nekada nalazio na obalama Dunava kod Ade Kale, a kome danas nema ni traga, već je na njega sačuvano sećanje jedino kroz dela putopisaca koji su ga u prošosti obišli. Zavrteli smo Globus i krenuli putem čarobne Barselone i njenih brojnih znamenitosti. U rubrici Kulturni kaleidoskop donosimo zanimljivu priču o supruzi španskog diktatora Fransisa Franka, Doni Karmen Polo i skici za priču slučajno pronađenoj u njenoj fioci za escajg. Kroz Kapiju Balkana vas vodi priča o odnosima između Turaka i Crnogoraca, kroz vizuru književnog opusa crnogorskog kralja Nikole.

U rubrici Promo predstavljamo severno-američki časopis „SAN“. U rubrici Memento podsećamo na 60 godina od smrti književnice Isidore Sekulić. Naslovnicu magazina krasi rad srpske slikarke Teodore Stojanović pod naslovom „Pismo“.

Uživajte u čitanju!

SADRŽAJ BROJA

1.

Alia Mundi predstavlja

Удружење „ВЕД“ Чувари наслеђа

2.

AM intervju

Edin Urjan Kukavica: Čovjek najprije mora biti čovjek

3.

Globtroteri

Perl Bak:

Opčinjena Kinom

4.

Kultura Umetnost Religija

Ronini:

Legenda o samurajima

Народни музеј: Ризница српске уметности

Др Јустин Поповић:

Светосавље као философија живота

5.

Tragom srpske kulturne baštine

Кастел Елизабет Моћно утврђење на обали Дунава

6.

Globus

Barselona:

Na krilima mašte Antonija Gaudija

7.

AM Kulturni kaleidoskop

Skica za priču: Šta krije ladica Done Karmen Polo?

8.

Kapija Balkana

Idealno drugo:

Crna Gora kao antemurale christianitatis

AM Promo:

Северноамеричке новине „Сан“

AM Memento:

Исидора Секулић

2.

5.

3. 6.

Чувари

НАСЛЕЂА

дружење грађана „ВЕД“ је удружење за проучавање, неговање и очување наслеђа кроз различите видове: језик, музику, обичаје и рукотворине које постоје на територији јужне Србије и Балкана. Његови чланови су људи различитих занимања, те верске и националне припадности. Назив удружења потиче од прастаре речи вед, која још увек живи у говору Врања и околине, али која постоји и на простору од Индије до Ирске (вид, веда, ο>δα, video, videre, vizion...)

и има значење увид, виђење знање (ко веда –зна, приповеда, исповеда, сведочи, заповеда...).

У оквиру својих културних активности, „ВЕД“ је посвећен и рукотворинама, дизајном и издаваштвом. Удружење је до сада објавило књигу иранског филозофа Мортезе Мотахарија (1919 – 1979) под насловом „Увод у исламски светоназор – објава и веровесништво“ у преводу Александра Драговића, (Центар за монотеистичку мисао „Сафина“, 2016), затим збирку поезије младе песникиње из Врања Катарине Антонијевић под насловом „Буди своја“, те књигу Миљане Младеновић „Кораци и застајкивања“, књигу Душана Ђорђевића „Жива у гроб несам могла“ (на врањском дијалекту) и књигу Милене Богдановић „Невена“.

Горан Арсић, оснивач удружења „ВЕД“

Оснивач удружења „ВЕД“, Горан Арсић, студирао је на Призренској богословији, а такође је боравио и на студијама теологије на Атинском универзитету што му је омогућило да поред хришћанске науке, почне да проучава грчки језик, а потом и да се посвети проучавању различитих музичких традиција. Самоуки је музичар те истраживач језичког наслеђа. Посебно је посвећен изучавању санскрита, а као плод тог истраживања настала је и књига „Учити санскрит“ коју је објавио (2004), у коауторству са Платоном Атанацковићем и Радивојем Пешићем, кроз коју је настојао да покаже велику сличност између санскрита

Нека од издања удружења „ВЕД“

ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Удружење „ВЕД“

Вед Трио

и српског језика. Исте године превео је и књигу „Тајна звука и склад живота“ Хазрата Инјата Хана, а у припреми му је и књига о богословским и музичким сусретима између суфија, исихаста, појаца, музичара са Балкана, из Цариграда и Мале Азије.

„Учити санскрит“

„

Тајна звука и склад живота “

Своју љубав и посвећеност традиционалној музици и старим инструментима, преточио је у „Вед Трио“, музички састав који је основан у оквиру истоименог удружења. Овај јединствени музички трио, осим Горана Арсића који свира на томбаку (зарб), бендиру, дефу и ћупу чине и Ненад Вјештица Хан који свира ут, ситар и бузук и Милош Николић који је првобитно наступао као кларинетиста да би се потом посветио свирању кавала и гајди. Оно што „Вед Трио“ чини посебним јесте чињеница да своју

музику изводи на старим инструментима, а на свом репертоару углавном има традиционалне врањанске, косовске, босанске, македонске песме и песме Истока.

Овај музички састав је до сада објавио два ЦД/ДВД издања „’Оћу да ви појем врањанско!“ и „Музици с љубављу“ (аутентични аудиовидео запис из врањског Харемлука), уз велики број гостовања на разноврсним фестивалима, како у Србији, тако и у иностранству, неретко сарађујући са другим врсним музичарима и појцима који такође негују традиционалну музику.

„Музици с љубављу“ „’Оћу да ви појем врањско!“

Културна иницијатива удружења „ВЕД“ коју посебно треба истаћи јесте изложба старих инструмената „Свирка моја – образ мој“ која је организована 2016. године, а коју је удружење

спровело у сарадњи са Библиотеком „Бора Станковић“ у чијем холу се и нашла поставка старих и ретких музичких инструмената. Познато је да стари музички традиционални инструменти постоје од најдревнијих времена – помињу се у многим светим књигама, описани су у старим индијским списима на санскриту, као и у древним иранским текстовима, насликани су у египатским пирамидама, постоје у Кини, у старозаветним псалмима, у античкој Грчкој и Византији, у Африци, Јужној и Северној Америци, Аустралији... Видимо их на старим фрескама, иконама, минијатурама, ћилимима, чујемо их у црквеним песмама, помињу се у средњовековној књижевности... Међу балканским и српским писцима најмузикалнији, најпесмо(о)појнији и најиграорскији били су Бора Станковић, који у многим својим делима помиње велики број старих музичких инструмената и историчар Јован Хаџи Васиљевић који је први забележио многе песме, инструменте и игре врањског краја.

Аутор ове изложбе, Горан Арсић, и сам поседује велики број традиционалних инструмената које је желео да представи публици у Врању. Захваљујући овој веома вредној поставци, посетиоци ове изложбе су тако могли да се упознају са неким старим и помало заборављеним инструментима, попут: тамбура, сазова, шаргија, кавала, ћемана, лира са Крита, ирачких гусала, индијске табле, зарпа из Ирана, тарабуке из Јерусалима. Изложба је гостовала и у Куманову 2017. године и то на позив Културно-уметничког друштва „Српски вез“ из Куманова.

Ови инструменти, израђени старинском техником, од природних материјала: земље, дрвета, коже, жице, део су велике и пребогате ризнице Удружења грађана „ВЕД“ које већ више од 20 година сакупља, чува и негује светиње Врања и околине – кроз звук, реч, слику, филм, текст... Посебно треба нагласити да ова изложба организована у част славног Боре Станковића, али и бројних свирача, како Врања, тако и околине, заправо има за циљ да „ово огромно звучеће и звуковно богатство с поштовањем и

ALIA MUNDI AM PREDSTAVLJA: Удружење „ВЕД“

љубављу преда деци на даље чување, неговање и развијање“. Ова изложба је и добила назив према речима које је забележио сам Бора Станковић, чувши их од једног свирача у Врању, као мерило, правило и узор за доживљај свирке као „образа“ или као светиње.

Осим ове значајне изложбе старих музичких инструмената, „ВЕД“ је организовао и једну занимљиву изложбу фотографија под насловом „Печал и Слобода“. Ове фотографије аутентично сведоче о једном времену, о рату и страдању, али и као подсећање на врлине и част наших предака. Удружење „ВЕД“

и „Вед Трио“ аутори су и једне аудиовидео презентације о старом Врању под

насловом „Гел, баим гел“ коју заправо чине најстарији снимци Врања уз традиционалну музику која употпуњује овај аудио-визуелни пројекат.

Удружење „ВЕД“ је својеврсни чувар наслеђа, свега оног што је старо и аутентично врањанско, српско и балканско те у нашој културној средини има изузетно важну културну, али и едукативну мисију коју спроводи ненаметљиво, али веома успешно. „ВЕД“ представља светлу тачку и потврду да дугогодишњи рад и прегалништво у области очувања културе и традиције Врања и околине није био узалудан. Тај дугогодишњи предани рад такође и обавезује зарад будућих нараштаја којима би у аманет требало оставити свест о богатству сопствене културе, позитиван однос према другим културама и што је још важније свест о очувању традиције као основи на којој почива један народ. То је, свакако, и један од „дарова“ који ће „ВЕД“ у аманет оставити генерацијама које долазе.

ТЕКСТ: Ана Стјеља ФОТО: „ВЕД“

https://www.facebook.com/VedTrio/?ref=br_rs

AM PREDSTAVLJA: Удружење „ВЕД“

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br.6

ČOV JEK NAJPRIJE MORA BITI ČOVJEK

Poštovani Edine, pre svega, hvala Vam što ste prihvatili razgovor za magazin Alia Mundi.

Hvala Vama na ponudi i neka Vas Uzvišeni nagradi za zanimanje za teme koje stvarnost deplasira, a realnost čini važnijim i značajnijim od nenabrojivog mnoštva površnosti i trivijalnosti kojima se savremeni ljudi opterećuju, na kojima se iscrpljuju i u kojima se, na koncu, gube.

Kao nakšibendijski i rifa’ijski šejh, pisac, prevodilac, kolumnista, kulturni poslenik, jednom rečju duhovnik-intelektualac, kako zamišljate jednog savremenog duhovnika ili verskog velikodostojnika? U kom smeru bi trebalo da ide njegov duhovni, ali i društveni angažman? Još preciznije, da li smatrate da je ovo vreme u kome bi duhovnici trebalo da progovore i da deo svoje spoznaje i mudrosti prenesu i na svoje vernike? Kako Vi lično uspevate da uspostavite sklad između obavljanja poverenih Vam značajnih verskih dužno-

sti i kulturnog pregalništva?

Svašta ste nabrojali i tek sad kad sam pročitao vidim koliko stvari i koliko identitetskih oznaka skrbi moje življenje na ovome svijetu i koliku ustvari, imam prema sebi i prema drugima. Od svih spomenutih draža bi mi bila „titula“ koju niste spomenuli, a to je čovjek.

Puno je danas, ako mi dozvolite reći, intelektualaca bez duha i vjerskih dostojanstvenika bez imalo intelekta... i jedni i drugi pričaju, propovijedaju i nalažu da se čini ono što sami ne rade, odgovarajući na zamamni zov ovog svijeta stavili su svoje znanje, zvanje i pozvanje u službu onih i onoga u čijoj se službi ni kao intelektualci ni kao svećenici ni kao duhovnici nikada nisu smjeli staviti... prejeftino su prodali svoj osobni, intelektualni i duhovni(čki) integritet za ovaj svijet i njegove blagodati. U toj trgovini nikako ne mogu trajno biti na dobitku jer su prodali ono po čemu prašina ne može pasti i što se dijeljenjem može samo uvećavati za ono što vatra i voda u trnu mogu pretvoriti u ništa i što se dijeljenjem samo umanjuje.

INTERVJU VODILA: Ana Stjelja

Intelektualac, svećenik, duhovnik... bilo koji svjestan i osviješten čovjek ako želi ispuniti svoju ljudsku misiju može i mora funkcionirati samo kao živi primjer ljudskog, intelektualnog, duhovnog integriteta, autoriteta i suvereniteta sa posebnim naglaskom i naročitom razradom svakog od tri spomenuta elementa autentičnog i autohtonog ljudskog življenja. Za ovu priliku izdvojit ću posljednju spomenutu karakteristiku – suverenitet jer se u velikoj mjeri preklapa čak identificira sa temeljnom karakteristikom Čovjeka u islamu kao namjesnika Božjeg na zemlji, halife odnosno vladara u Ime Vladara ili suverena u Ime Suverena.

Ako je riječ o svjetovnoj vlasti i ako ćemo se pridržavati autentičnih i temeljnih islamskih normativa onda treba reći da bi se svjetovna vlast u islamu trebala davati samo i isključivo onim ljudima koji je neće jer će oni, kao takvi, voditi računa da vlast ne ukaljaju provođenjem i donošenjem odluka koje će nanijeti štetu podanicima, a sa druge strane obavljajući poslove i zadatke čuvati se da na njihovoj odjeći ne ostane mrlja od pogrešno donesenih odluka i njihovog nekompetentnog izvršavanja.

Ako je riječ o duhovnim ovlastima onda se one dodjeljuju božanskom intervencijom uz iznimno malo ljudskog posredovanja, a dobivaju se temeljem čovjekovog približavanja idealu Čovjeka, odnosno ispunjavanjem božanske namjere, svrhe i razloga čovjekovog stvaranja.

Moje je mišljenje da čovjek najprije mora biti čovjek, a potom sve ostalo... kao takav ljude u svome okruženju svojim postojanjem, radom, djelovanjem, ponašanjem, govorom... mora podsjećati na to da prije i poslije svega trebaju i moraju biti ljudi. Ako je čovjek – osim što je čovjek – još i intelektualac, svećenik, duhovnik... njegove obaveze su neusporedivo veće jer svaka od tih „funkcija“ zahtijeva njegovo uprimjerenje toga čime ga nazivaju i kao šta vrijedi u ovome svijetu.

Veći deo svog života ste posvetili sufijskom učenju kao unutrašnjoj dimenziji islama. Uzevši u obzir vreme u kome živimo i sve izazove pred kojima se nalazimo, koje sufijsko učenje biste izdvojili kao suštinsko, te koja mistička spoznaja bi danas mogla da nam koristi i da nam poslu-

ži kao „nur“ (svetlost) u ovim prilično mračnim vremenima?

Božja milost u vidu stvoriteljskog stvaralačkog Svjetla neprestalno se izlijeva na ukupno stvaranje manifestirajući se u nenabrojivom mnoštvu nimeta / opskrbnih potrebitosti zahvaljujući kojima stvorenja uživaju svoje ovosvjetovne i zemaljske blagodati. Nur, svjetlost je jedna od tih manifestacija javljajući se kao unutarnja „stvar“ svakog svjesnog čovjeka.

Osvijestiti postojanje fejza / izvora i njegovoga Ishodišta / Boga kao ultimativnog Vrela svega dobra – i povjerovati u Njega – osnovni je razlog, svrha i namjena čovjekovog postojanja na ovom svijetu. To se zove vjera – sveobuhvatni sistem i način života u kojemu se veza sa Stvoriteljem, Gospodarom i Rastvoriteljem ne gubi niti zanemaruje bez obzira šta čovjek radi i u kakvoj trenutnoj situaciji se nalazi smatrajući sve Djelom Božjim, svako davanje Božjim Davanjem i u svemu – kako god nam se to ne sviđalo – nalazeći samo i isključivo dobro.

Nažalost, htjeli mi to priznati ili ne, vjera danas u najvećoj mjeri egzistira i funkcionira na razini religije (samo obrednog segmenta) nakon kojega se većina veza i odnosa sa Bogom Uzvišenim prekida do slijedećeg obreda.Derviši, islamski duhovnici ili duhovni putnici, za razliku od većine ostatka svijeta, vjeru posmatraju kao sveobuhvatni sistem namijenjen za olakšavanje života na ovome

ALIA MUNDI AM INTERVJU: EDIN URJAN KUKAVICA

svijetu u kojemu nijedna životna situacija nije prepuštena na milost i nemilost bilo čemu osim Bogu Uzvišenom i kao takva predstavlja ili putokaz na duhovnom putu ili korektiv – korigirajuće upozorenje da nešto nismo dobro učinili ili smo na svome Putu skrenuli u slijepu ulicu. Tako, derviši žive svoje živote na ovome svijetu osvjetljavajući svoje nutrine nurom lijepih osobina, vjerujući da nas je Uzvišeni Bog stvorio da budemo dobri i odgojeni, dobro i lijepo odgojeni ljudi, žive manifestacije najljepših ljudskih vrlina zahvaljujući kojima ljudsko biće postaje Čovjek nurom tih osobina osvjetljavajući vlastito ponašanje, a sve to pokazujući u ovome svijetu isključivo dobrim djelima. Time i tako uspostavljamo i učvršćujemo tri stupa svoga postojanja na ovome svijetu: ahlak, adab i amel (lijep odgoj, lijepo ponašanje i lijepo djelo) svjesni da je u tome Božja milost na ovom i nada u veću Milost na Budućem svijetu.

Znam da zvuči utopistički, ali zar ne bi bilo lijepo i korisno da se svi makar djelomično ponašamo tako: odgajamo sebe, pristojno se ophodimo prema drugima i činimo dobra djela?! Ili, makar prema onoj staroj poslovici koja kaže: Derviš je Božji prijatelj. Pa, ako već sam ne možeš biti Božji prijatelj, onda makar budu prijatelj Božjem prijatelju.

Kako gledate na odnos država u regionu, pre svega u smislu razmene kulturnog i duhovnog sadržaja. Da li verujete u suživot naroda različite vere, kulture i običaja i da li će na našim prostorima ikada biti dostignut taj stepen svesti koji će nam omogućiti versku i svaku drugu toleranciju, i u krajnoj liniji normalan život, lišen bilo kakve mržnje?

Spomenuli ste riječ koja, ako nije jedna od onih na kojima počiva savremena civilizacija onda je, zasigurno, jedna od onih koje su u posljednjih nekoliko desetljeća koje pamti moja generacija najčešće korištene i zloupotrebljavane, pogrešno tumačene i prevođene. Konkurenciju joj čine još samo pojmovi narod, nacija, politika, tradicija... Naime, malo je poznato da riječ tolerāre skrbi iznimno negativan značenjski kontekst i osjećaj jer doslovno prevedena znači podnositi, trpiti... što su, u osnovi, prilično negativni konteksti. Tako

na djelu imate jedan paradoks – koji je možda paradigmatski za naše lokalne, ali i ukupnost ove naše, regionalne situacije, da se tolerancija smatra pozitivnom pojavom, a netolerancija negativnom... Mi podnosimo iznimno veliku unutarnju nepravdu, trpimo strašno ugnjetavanje od strane onih koji nam ne dopuštaju da podnosimo jedni druge i ne dozvoljavaju ni da se začne sjeme, a kamoli da procvjeta cvijet ili sazri plod strpljenja pa da se strpimo i sačekamo da (nešto) prođe... S druge strane, trebamo li ili moramo li, da bismo živjeli u miru, trpiti, podnositi, tolerirati ili pak, razgovarati, komunicirati, razmjenjivati mišljenja i iskustva, prepoznavati i priznavati razlike i u njima vidjeti blagodat i blagoslov, utvrditi u čemu se (sve) ne slažemo i to zaobići i ostaviti za kasnije, a tražiti sličnosti, dodirne tačke i nešto zajedničko čime će se (oni) pozabaviti pa da nama – običnim ljudima – bude dobro i svaki dan sve bolje bit će nam svejedno je li nam lepo ili lijepo. Previše je historije iza nas, previše veza, zajedničkih stvari u jeziku i materijalnoj i nematerijalnoj kulturi, previše sinkretizama i dubleta, na kraju krajeva previše tolerancije, podnošenja i trpljenja da bismo prednost davali jednom ili dva ili koliko god mentalnih konstrukata i nekolicini poluinteligentnih mediokriteta i zapjenjenih ljudskih bića bez duše...?

Nažalost, na historijskoj sceni su ljudi, politike i ideologije koje insistiraju na razlikama i različitostima... njihov je narativ najglasniji, njihova paradigma najuočljivija, njihov način primitivizam najprijemčiviji preovlađujućem ukusu... Posmatrano iz perspektive tog i takvog konceptualnog i kontekstualnog okruženja mir je misaona imenica, a kamoli šta drugo, više, uzvišenije... No, perspektiva iz koje ja posmatram stvarnost kaže da situacija u kojoj je puno lošeg idealna da se uz malo truda učini veoma puno dobrog. I čini se. Drugim riječima, i Vi i ja – i stotine i hiljade drugih poput nas – znamo da to na razini običnoga, normalnoga i svakodnevnoga uopće nije tako. Evo, komuniciramo, razgovaramo, razmjenjujemo mišljenja i stavove, slažemo se ili se ne slažemo, uopće nije bitno... pristojni smo, ljubazni smo jedni prema drugima. To je sigurno, pokazat će se prije ili kasnije, jedini pravi način koji je u stanju

poroditi elitu koja će birati riječi i umjeti da priča umjesto dosadašnjeg vikanja, koja će znati da (se) nasmije umjesto dosadašnjeg režanja, koja će davati umjesto da traži... Taj stav će sigurno utjecati na formiranje nove svijesti, novog narativa i novih paradigmi...

S obzirom na to da ste rođeni i živite u BiH koja je oduvek predstavljala amalgam različitih naroda, vera i kultura, kako gledate na ideju kulturne raznolikosti, i koja kultura ili neka njena osobenost najviše privlači Vašu pažnju, odnosno kojoj Vi lično naginjete?

Bosna i Hercegovina je čudna, začudna i čudesna zemlja koja kao da nije sa ovoga svijeta nego iz literature. Na prostoru koji se za kratki zimski dan može preći s kraja na kraj živi preko dvadeset naroda, rodno je mjesto i kolijevka cijele plejade nevjerovatnih kulturnih, umjetničkih, naučnih, znanstvenih, privrednih, ekonomskih pa i političkih i vojničkih ličnosti koje su bile, a mnogi od tih ljudi još uvijek jesu nosioci oblasti u kojima su djelovali. Oko mnogih ili makar, oko nekih još ne možemo da se dogovorimo čiji su ali to je najmanje bitno...

Raznolikost rasa, naroda, nacija, ljudi, boja, karaktera, otisaka prstiju... je Božja Volja te, stoga, i naročita vrsta milosti, pokazatelj Njegove svemoći, začudnosti stvaranja u mnoštvu stvorenja i u razlikama i sličnostima i istostima među tih stvorenjima. Da je Uzvišeni htio da nas učini istim, zasigurno je to bio u stanju...

Nesreća zemlje Bosne je u drevnom čovjekovom samonametnutom prokletstvu: vjeruje da zemlja pripada njemu, ne shvatajući da na kraju svi, ustvari pripadamo zemlji, u nju ćemo se vratiti kao što smo nekoć davno kroz Adema, mir neka je s njim, iz nje izvedeni i od nje stvoreni... I tu, doista, sve priče o Bosni počinju i sve se završavaju.

Kao takva, mala, topla, ušušna, bogata i širom otvorenih kapija i vrata... neiscrpno je vrelo ne samo inspiracije nego i nadahnuća i dobrim i nedobrim, i dobronamjernim i nedobronamjernim, i onima koji dolaze da u nju nešto donesu i ostave i onima koji dolaze da iz nje iznesu... Stoljećima nedobri i nedobronamjerni iznose i ne

mogu iznijeti ono što joj Dobri i Dobronamjerni u izobilju daruje... Ja sam malo staromodan pa pisanoj riječi i umjetnosti i umješnosti pisanja uvijek dajem malu prednost u odnosu na sve ostale oblike umjetničkog izražavanja pritom nipošto ne omalovažavajući druge oblike umjetničkog stvaralaštva.

Kao kulturni poslenik koji je odnedavno uključen i u rad različitih kulturnih institucija, šta biste izdvojili kao ključni faktor za napredak kulturne sfere? Čini se da u nedostatku novca, svi pomalo odustaju od kulture, što neminovno otvara velike mogućnosti za nekvalitetne, primitivne sadržaje, koji se neretko kose i sa moralnim normama. Na koji način tome stati na put i kako kulturi vratiti mesto koje joj pripada?

Da... koliko god se trudimo izdići i uzvisiti ponad materijalnog novac nas nekako uvijek

Šejh Edin Urjan Kukavica

ALIA MUNDI AM INTERVJU: EDIN URJAN KUKAVICA

povuče za nogu i vrati u stvarnost: nema besplatnog ručka.

Teško je ovo pitanje za mene i nemam odgovor na njega ali, mogu Vam reći kako ja funkcioniram u svojoj specifičnoj situaciji: s jedne strane sam direktor Bosanskog kulturnog centra, budžetske ustanove koja, bez obzira na činjenicu da je njen budžet više nego skroman ipak funkcionira na razini neke sigurnosti, a sa druge pisac koji sam štampa pa i prodaje svoje knjige.

Vrata i prostore Bosanskog kulturnog centra smo širom otvorili mladim umjetnicima i kulturnim djelatnicima koji objektivno nemaju novaca da pokažu to što znaju, za što su se školovali i obrazovali, na čemu su radili i što su svojim rukama pravili. Potom smo napravili Sporazum o suradnji sa svim udruženjima koja okupljaju roditelje atipične djece i u tom domenu činimo izvjesne napore da se ta djeca uključe u kulturne sadržaje. Prošle godine napravili smo prvi Sajam bosanskohercegovačkih izdavača s namjerom da ove godine napravimo drugi, a ove godine pravimo i dva naročita događaja, u maju prvu izložbu mladih grafičara sa akademija iz cijele Bosne i Hercegovine, a u septembru prvo bijenale renomiranih umjetnika ovog likovnog izraza. U suradnju sa nevladinim i privatnim sektorom ove godine suorganiziramo i Festival dječije umjetnosti sa pratećim sadržajima poput Sajma knjiga za djecu i mlade i knjiga koje pišu djeca i mladi.

Naravno, ima još mnogo programa kojima na neki način građanima vraćamo sredstva koja su iz njihovih poreza izdvojena za naše funkcioniranje poput glumčakih radionica za juniore i mlade, kluba 50+ za seniore i nešto starije... napravili smo i još uvijek radimo na Sporazumu o suradnji sa svim većim centrima kulture u cijeloj zemlji s namjerom uvezivanja tih centara u svojevrsnu mrežu unutar koje bi se razmjenjivali autorski programi... Uz to imam i ovaj svoj privatni duhovni život, vodim tekiju i derviše i ovaj spisateljski život...

Šta biste izdvojili kao najznačajniji element svog književnog stvaralaštva i u kojoj meri se Vaša duhovna i Vaša spisateljska ličnost prepliću?

Nekako se pokazalo da je taj dijapazon oblasti i tema koje me zanimaju poprilično širok, ali se

načelno sve „okreću“ oko filozofije i duhovnosti. Najdraže mi je pisati romane... možda i zbog toga što njih najsporije i najteže pišem i što mi je tu svaka rečenica predragocjena... Možda i zato moj novelistički opus nije velik, napisao sam samo četiri romana: „Prvorođeni“,„ Dun’ja“, „Beš“ i „Vjernik“ ali sam sa svakim sasvim zadovoljan.

Roman „Vjernik“ Roman „Beš“

Doduše, iskreno, kao i svaki zanatlija kad ponekad, istina rijetko, otvorim njihove stranice najradije bih ih počeo ponovo pisati. Zato svoje romane nikada nisam pročitao kao cjeline rukovodeći se praksom starih graditelja koji nikada nisu prisustvovali objelodanjivanju svojih najvećih djela...

Knjiga „Priručnik za revoluciju“

Romani su mi, kažu, teškog pisma, složene strukture i zanimljivih ali kompliciranih priča... tako da su mi neki puno poznatiji romanopisci govorili da bi oni od jednog mog napisali po tri svoja romana. To su priče toka svijesti, duhovnog proživljavanja, druge strane očevidnih događanja i, iako nemaju puno likova svi likovi su ustvari, samo jedan lik.

ALIA MUNDI

U svetlu sve gnusnijih zločina počinjenih od strane fanatika koji to tobože čine u ime islama, na muslimane širom sveta je stavljena svojevrsna stigma. Kakav je Vaš stav povodom toga, na koji način pravoverni, miroljubivi muslimani treba da se odupru sve većoj islamofobiji i da li biste ukratko mogli da podsetite čitaoce koje sve to vrline propoveda islam?

Koja bi bila Vaša poruka čoveku današnjice, koji put treba da sledi?

Dobro... da i tu nedoumicu pokušamo rasvijetliti i koliko god je to moguće do kraja razotkriti. Allah, Uzvišeni u Njegovoj Svetoj knjizi kaže, parafrazirat ću: „Ko ubije nekoga ko nije ubio nikoga, kao da je sav svijet pobio! A ko spasi jedan život kao da je cijelom svijetu život spasio!“

Na ovo jasno upozorenje, opomenu, podsjećanje pa, ako hoćete i zapovijest, imperativ, strogu naredbu nema replike, nema potrebe za dodatnim objašnjenjima i tumačenjima, nema potrebe za tefsirom i te’vilom... sve je jasno kao dan!

Osim toga, Allahov poslanik Muhammed, mir neka je s njim i njegovima, u jedinoj predaji u korpusu od preko 70,000 zabilježenih hadisa, definira suštinu svoga poslanstva slijedećim riječim: „Došao sam (poslan sam) da uljepšam ljudski ahlak (ćud, odgoj, vaspitanje).“ Tom predajom se, prema stavu islamskih duhovnika, definira ne samo suština poslanstva posljednjeg Božjeg Poslanika nego i sama suština islama: ahlak (lijep odgoj, vaspitanje), adab (ili edep, lijepo ponašanje) kao praktična dimenzija i manifestaciona ravan lijepog odgoja i amel (lijepo djelo) kojim se pokazuju, potvrđuju i dokazuju lijep odgoj i lijepo ponašanje. Načelno, sve što izlazi izvan ovog trostranog okvira, sve što otpada sa ove tri grane drveta islama – nije islam!

U istom smislu, teror – bilo koja vrsta aktivnosti koja vodi zastrašivanju, a kamoli ubijanju u ime islama – u islamu ne samo da je najstrožije zabranjena nego i prokleta i smatra se zulumom (upravo terorom i ugnjetavanjem) te se ne može i ne smije provoditi nad bilo kim za potrebe bilo kojeg cilja.

Nadalje, ne treba biti naročito pametan pa uvidjeti da ratovi koje vode ti (ne)ljudi koji se pot-

puno neopravdano nazivaju muslimanima uglavnom se vode protiv drugih muslimana, a da’ijski (misionarski) pokret pod utjecajem vehabizma isključivo je usmjeren prema „islamizaciji muslimana“. Primjera radi, ti mladi i uglavnom neobrazovani ljudi u Bosni i Hercegovini nadahnuti od strane svojih prvaka školovanih gotovo isključivo u Saudovoj Arabiji, „bosanski“ islam, tradicionalno mehak, lijep, dobrosusjedski, komšijski, širokogrud, čist islam smatraju i nazivaju „komunističkim islamom“ zaprljanim upravo svim ovim pozitivnostima po kojima su se bosanski muslimani razlikovali od svih ostalih u svijetu.

U nekoliko navrata sam već pisao i javno govorio o tome i zbog toga osuđen kao heretik, ali uvijek ću ponavljati: to što se danas u svijetu promovira kao islam, to ružno lice koje neki neljudi pokazuju svijetu kao u ime i lice islama... nema

2018, br. 6

Monografije „Antropologija Fetuvveta“ i „Antropologija Tesavvufa“

ALIA MUNDI

AM INTERVJU: EDIN URJAN KUKAVICA

nikakve veze sa islamom. To su arapski nacionalistički pokreti koji islam koriste kao ujedinjujući i kohezioni faktor radi ostvarenja nekih ciljeva koji su isključivo u korist arapskog nacionalizma. Treba naglas reći da za većinu arapskih muslimana bijeli muslimani nisu i ne mogu biti „pravi muslimani“ nego samo topovsko meso za njihove ciljeve. Strašno je to i jako boli gledati šta se sve „prodaje“ pod islamom i ko se sve slovi muslimanom... a pritom znati koliko to sve skupa nema veze ni sa islamom, ni sa muslimanima, ni sa ljudskošću...

Nemam nikakvu veliku poruku ni za početak ni za kraj... hajde da probamo i potrudimo se biti ljudi. Za sve ostalo ćemo lahko.

Opčinjena KinOm

Život Perl Bak, prve Amerikanke koja je dobila Nobelovu nagradu, bio je posve uzbudljiv. Ova zanimljiva i nadarena žena, još je u svom detinjstvu okusila čari kulturne raznolikosti. Kako su joj roditelji bili misionari, tako se još kao dete preselila u Kinu. Fascinacija ovom dalekom mističnom zemljom u koju je kročila još u ranom detinjstvu, na Perl Bak je izvršila veliki uticaj, što će se najviše videti u njenom veoma bogatom književnom opusu koji joj je uostalom i doneo Nobelovu nagradu za književnost.

Perl (Komfort, Sidenstriker) Bak je rođena 1892. godine u američkom gradu Hilsboru u Zapadnoj Virdžiniji. Kada se rodila, njeni roditelji, inače prezviterijanski misionari već su uveliko živeli u Kini, ali su se zbog rođenja ćerke, nakratko vratili u Ameriku. Perl je često znala da kaže da je živela u nekoliko različitih svetova, jedan mali, beli čist prezviterijanski i drugi veliki, ljupki ali ne tako čisti kineski svet. Upravo je ta razlika najviše inspirisala Perl Bak da svoju veoma uspešnu književnu karijeru skoncentriše oko istraživanja sličnosti i razlika dva sveta, zapadnog – američkog, i istočnog kineskog.

Da je Kina ostavila veliki trag na život i delo

ove američke književnice, govori i podatak da je ona osim svog američkog imena, imala i kinesko ime koje je glasilo Sai Zhenzhu. Sama Perl je odrastala i školovala se u bilingvalnoj sredini i jednako govorila engleski i kineski jezik. Iako nije planirala da ostane da živi u Kini, sudbina je htela da bude baš tako. I ona je krenula putem svojih roditelja i postala misionarka. U Kinu se vratila nakon studija koje je završila u Americi. Udala se za Džona Losinga Baka 1917. godine i sa njim živela u kineskom gradu Sužou, u provinciji Anhuji, na reci Huaji. U periodu od 1920. do 1930. godine, Perl Bak je živela u gradu Nankingu gde je na tamošnjem univerzitetu predavala englesku književnost. U tom periodu njenog života dogodile su joj se neke lične tragedije, preminula joj je majka, a ćerka Kerol obolela je od fenilketonurije, metaboličkog poremećaja koji utiče na smanjenje mentalne sposobnosti obolelog. Skrhana tim porodičnim problemima, Perl se vraća u Ameriku. To vreme koristi da stekne magistarsku titulu, a već 1925. godine usvaja devojčicu po imenu Dženis i potom se ponovo vraća u Kinu. Zanimljivo je da je otac Perl Bak do te mere verovao u jednakost rasa, da je sve turbulentne godine i događaje koji

ALIA MUNDI GLOBTROTERI:

su se tokom godina dešavali u Nankingu, proveo upravo tu, verujući da treba da ostane i da ne pokaže strah. Ipak, kada su sukobi eskalirali, Perl Bak i njena porodica su bili primorani da se sakriju, i to kod jedne siromašne kineske porodice koja im je ponudila skrovište. Ubrzo potom su se spasili i odmah uputili ka Šangaju odakle su otišli u Japan. Zahvaljujući ovome, Perl Bak je imala prilike da se upozna i sa japanskom kulturom, o kojoj je formirala sasvim novo mišljenje nakon što je godinu dana provela u Japanu. Ipak, nešto ju je ponovo vuklo ka Kini i ona se opet krajem 1927. godine vratila u Nanking gde se intenzivno posvetila pisanju. Dobila je čak i podršku eminentnih kineskih pisaca Ksu Zima i Lin Jutang koji su joj dali podstrek da se posveti pisanju kao profesiji. Kako je ostala bez novčanih sredstava kojima bi obezbedila lečenje svoje bolesne ćerke, a kako je njen brak bio u krizi, Perl Bak se ponovo uputila u Ameriku. Tamo je upoznala svog izdavača, kasnije i životnog saputnika Ričarda Volša koji je objavio njen roman „Istočni vetar: zapadni vetar“.

Nakon svoje prve knjige, Perl Bak se intenzivno posvetila pisanju svog, može se reći remek-dela, romana „Dobra zemlja“. Napisala ga je za godinu dana i to u potkrovlju univerziteta na kome je predavala, u miru i tišini. Ovaj roman ju je ovenčao Nobelovom nagradom 1938. godine čime je postala prva Amerikanka dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Ovaj roman je dobio i Pulicerovu nagradu, nešto ranije, 1932. godine.

Za Perl Bak se govorilo da je to žena koja je prigrlila svet, koja je večito živela na različitim mestima i upoznavala druge i drugačije. Ljubav prema Kini joj je svakako pomogla da je bolje razume, ali da o njoj piše izbliza, sa pozicije nekog ko dobro poznaje prilike i mentalitet ove drevne kulture i drevnog naroda.

Perl Bak je bila veoma plodna književnica. Objavila je veliki broj romana, priča za decu, biografija i autobiografija, eseja i dela koja ne spadaju u žanr beletristike.

U poznijoj životnoj dobi, Perl je ponajviše bila posvećena humanitarnom radu i društveno angažovanom pisanju na teme poput ženskih prava, azijske kulture, emigraciji, misionarskom radu, ratu i nasilju. Dakle, sve ono što je tokom svog života percipirala, sve ono u čemu je učestvovala i što joj se i lično događalo Perl je nastojala da prenese na papir, prvenstveno kao vrstu bunta protiv određenih pojava u društvu. Godine 1949. postala je suosnivač dobrotvorne organizacije Welcome House, prve međunarodne agencije za usvajanje dece različitih rasa. Bila je veliki pobornik usvajanja dece, posebno je insistirala na tome da treba usvajati decu koja potiču iz drugih kultura i naroda, na sopstvenom primeru potvrdivši da je to moguće i ostvarivo, jer je i sama usvojila petoro dece. Godine 1964. Perl je osnovala svoju fondaciju pod nazivom Pearl S. Buck Foundation čiji je rad bio posebno usmeren na pomoć siromašnoj i diskriminisanoj deci Azije. Koliko je ovom svom plemenitom cilju bila posvećena prva američka Nobelovka govori i podatak da je otvorila sirotišta u Južnoj Koreji, Tajlandu, Filipinima i Vijetnamu. Svojim aktivnim i smelim angažmanom, Bak je zapravo uradila mnogo na podizanju svesti američkog društva kada su u pitanu osetljive teme poput rasizma, rodne diskriminacije i stradanja ratne siročadi iz Azije.

Književno stvaralaštvo Perl Bak, kao i njen društveni i humanitarni angažman umnogome su pomogli da se američko društvo bolje upozna sa azijskom kulturom i da je shvati na pravi način. Perl Bak je u tom smislu zapravo napravila pravi kulturni most između Istoka i Zapada – relacijom koja joj je poslužila i kao inspiracija za prvi roman napisan na brodu kojim se iz Azije vraćala u Ameriku.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br.6

Perl Bak je bila čudesna žena, majka, dobrotvorka, književnica, globtroterka, aktivistkinja, žena velikog srca i razumevanja za sve – bez obzira na razlike. Usud joj je bio da odrasta u Kini, zemlji čiji je jezik prvo naučila kao maternji, te zemlji koja joj se do te mere podvukla pod kožu da ju je naprosto opčinila. Kao rezultat te opčinjenosti, Perl je svetu darovala svoje knjige u kojima je iznela sve ono što je videla, saznala i doživela u Kini.

U godini u kojoj se obeležava osam decenija od kada je Perl Bak postala prva Amerikanka dobitnica Nobelove nagrade za književnost, prisećamo se njenog lika i dela, njene književne, društvene i kulturne ostavštine.

Da je sve u vezi Perl Bak bilo čudnovato, a izuzetno, govori u prilog i podatak da je 2013. godine posle čak četrdeset godina skrivanja pronađen njen poslednji rukopis – roman „Večno čudo“. Književnica je ovaj roman napisala neposredno pred smrt 1973. godine, i on je spletom raznih okolnosti pronađen u Teksasu i vraćen porodici. Sudbina ostavštine Perl Bak je bila takva da su mnoge stvari nakon njene smrti nestale, ali srećom, ono najvrednije – poslednje književno delo velike američke književnice ipak je sačuvano

i objavljeno, na radost čitalaca. Pronalaženjem ovog nestalog rukopisa, kao da se nanovo vratilo interesovanje za Perl Bak i njen književni opus. Njena nekadašnja rezidencija na Univerzitetu Nanking sada je spomen-kuća Sai Zhenzhu Memorial House. Uspomenu na Perl čuvaju oba naroda kojima je pripadala, i američki i kineski. Tako je Pošta SAD 1983. godine objavila poštansku marku sa likom Perl Bak, u čast svoje prve Nobelovke. Njeni književni rukopisi i radovi čuvaju se u njenoj zadužbini Pearl S. Buck International u rodnoj Zapadnoj Virdžiniji.

Perl Bak je preminula od raka pluća 1973. godine, i kao što se može zaključiti po poslednjem rukopisu, pisala do poslednjeg daha. Njena posvećenost pisanju, njena opčinjenost Kinom i Azijom, i njena smela i bespogovorna društvena angažovanost na polju humanitarnog rada, ostaće ono po čemu ćemo pamtiti ovu damu od pera.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

TEKST: Ana Stjelja

Spomenik Perl Bak ispred njene nekadašnje rezidencije na Univerzitetu Nanking (Foto: Wikipedia / Zhou Guanhuai)

Radna soba Perl Bak u njenoj vili u Lušanu (Foto: Wikipedia / Gisling)

Legenda o samurajima

Jedna legenda o samurajima odavno je prešla japanske granice i postala književna svojina svijeta. Od kada su je Japanci 1917. godine filmovali i o njoj mnogo kasnije snimili televizijsku seriju, nezaustavljivo je osvojila i europske prostore. Bila je to priča o roninima, samurajima koji su ostali bez svog gospodara, priča o vjernosti i odanosti, o poštivanju zadane riječi, o ratničkom kodeksu bushido, priča u kojoj su Amerikanci vidjeli dobar potencijal za snimanje filma pa su ga i snimili u 3D tehnologiji i omogućili gledateljima cijelog svijeta da doznaju činjenice o ovom događaju, koji se odigravao od 1701. do 1703. godine, a koji je duboko ukorijenjen u japansku tradiciju i čiji se sadržaj stoljećima igra u japanskom kazalištu kabuki.

Naš europski svjetonazor može ovu priču prihvatiti samo kao zanimljivu zgodu drugačije kulture, može poštivati ponašanje ljudi koji imaju drugačiji pogled na svijet i život, ali ne može prihvatiti, po našim mjerilima, uzaludno, suicidalno traćenje života. Svojevrstan nastavak tradicije suicida u slučaju osobnog neuspjeha nastavlja se i danas pa Japan ima najveći broj samoubojica u svijetu, iako ga ratovi zaobilaze već više od 70 godina. Postoji u Japanu stravična, mračna šuma Aokigahara, poznata i kao Šuma smrti u kojoj se svake godine ubije stotinjak ljudi, većinom muškaraca srednje životne dobi, koji smatraju da nisu vrijedni života, a Japan se svake godine suočava s tridesetak tisuća samoubojstava, čiji je uzrok najčešće osjećaj vlastitog neuspjeha i osobne časti. Taj osjećaj osobne časti duboko je usađen u japansku tradiciju pa predstavlja i okosnicu priče o roninima.

Priča potječe iz Edo – perioda s početka osamnaestog stoljeća, vremena u kojem su mno-

Ronin, samuraj bez gospodara (Foto: Wikipedia/ Yoshitoshi Taiso, 1839-1892,)

gi japanski feudalci izgubili dio zemlje, jer se šogun Ieyasu bojao njihove moći pa više nisu mogli uzdržavati svoje samuraje koji su tako postali ronini, samuraji bez gospodara. Vlast ne samo što nije sustavno riješila njihov status, nego im je čak zabranila da imaju vlastitu zemlju. Tako je stotinjak tisuća ronina lutalo cestama, nezadovoljno režimom i spremno podržati svaku pobunu protiv njega. Vlast ih se pribojavala i odrekla pa su mnogi od njih preživljavali otvarajući škole ratnih vještina i podučavajući mlade ljude borilačkim vještinama. Njihovi su se učenici uskoro počeli udruživati u gradske bande pa je Edo postao nesiguran grad. Vlast je na nasilje bandi odgovorila nasiljem i jedne noći koordinirano napala sve organizirane bande, pogubila njihove vođe i riješila se gradskih nasilnika.

Japanska legenda o roninima je poznata. Godine 1701. dva su seoska kneza pozvana na dvor da organiziraju svečanost povodom posjete carskog emisara. Visoki dvorski službenik Kira Kozuke-No-Suke neprekidno ih izaziva i nedvosmisleno vrijeđa govoreći im da su seljaci, nesposobni i neuki pa u jednom trenutku Asano na njega potegne nož, iako je znao da se napad na šogunovog

službenika kažnjava smrću. Kira je preživio napad, a Asanu je udijeljena milost da smije izvršiti ritualno samoubojstvo, čin časti – sepuku (harakiri). Budući da je Asano u svojoj službi imao oko 300 samuraja, svi su oni tim njegovim činom trenutno postali ronini – samuraji bez gospodara i bez zaposlenja. Samuraj Karanosuke Oishi okupio je njih četrdeset sedmoricu koji su se tajno zakleli da će osvetiti smrt svog gospodara. A kako je osveta jelo koje se jede hladno, nisu hrlili grlom u jagode, nisu djelovali brzopleto, već su čekali povoljnu priliku. Bojeći se osvete, Kira se okružio cijelom vojskom stražara. Kuća mu je postala neprobojna utvrda, a njegove su uhode neprekidno špijunirale opasne ronine. A što su oni radili? Neki su postali trgovci, obični fizički radnici, drugi su se propili i podnosili razna poniženja, a nekolicina se uspjelo pod drugim imenom zaposliti i u njegovom kućanstvu. Sve je to bila maska sračunata da zavede i prevari neprijatelja. Oishi je glumio posebno uvjerljivo. U očima puka postao je propalica koja nema samopoštovanja, onaj koji se svakodnevno pijan valja po kanalima i banči po opskurnim mjestima. I vrijeme je prolazilo. Kira je pomislio da je siguran. Kako je štedljivost prevagnula nad oprezom, raspustio je većinu stražara i to ga je koštalo života. Dvije godine nakon Asanove smrti, točno 14. prosinca 1702. ronini su ispunili svoj zavjet.

Kirini stražari su ubijeni, neki samo ranjeni, a Kira je nađen u ženskim odajama gdje se skrivao. Po nekim izvorima, Oishi, vođa ronina, ponudio mu je časnu sepuku, ali je Kira to odbio pa mu je Oishi odrubio glavu. Po drugima, o sepuki nije bilo riječi i Kira je poginuo u časnoj borbi.

Kira je bio opasan protivnik i dobar mačevalac pa mu je svaki udarac bio proračunat. Ali, godine života provedene na šogunovom dvoru u svakodnevnom izobilju, smekšali su ga, što je sada pokazivalo i njegovo teško disanje. Bilo je očito da je odavno prestao s vježbanjem. Ono malo snage, koju je još imao, umanjivala je spoznaja da je ostao sam i da ne može očekivati pomoć. Bio je ipak odlučan da svoj život ne preda lako. Oči su mu sjale, ali mu je disanje postajalo sve teže pa se u jednom pokušaju da zada fatalan udarac, okliznuo i pao na koljena. Mač mu lupi o kamen i on shvati da mu je došao posljednji trenutak.

„Asano!” još je povikao, a onda mu glava odletje s ramena. Oishi mu je u divljem bijesu, držeći mač objema rukama i zamahnuvši visoko, zadao fatalan udarac.

Ronini su obavijestili Asanovu obitelj o izvršenoj osveti, a Kirinu glavu odniješe na grob svog gospodara. Nakon toga, mirni i pomireni sa

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

Spomenik podignut u slavu 47 ronina na groblju Oishi (Foto: https://it.depositphotos.com)

ALIA MUNDI

Čuveni ronin Miyamoto Musashi (Foto: Wikipedia)

smrću, predali su se vlastima. Nisu ih objesili kao kriminalce, jer je šogunat razumio razloge njihova čina pa im je bilo dopušteno izvršiti sepuku. Kolektivno, ritualno samoubojstvo izvršili su 4. veljače 1703. godine. Njihovo oružje te bubanj i zviždaljka, kojima su signalizirali početak napada i hvatanje Kire, još se čuvaju u obližnjem hramu.

Zanimljiva je bila taktika napada samuraja na Kirin dvor. Ne mogu odoljeti, a da ne spomenem kako je Šekspirov Hamlet iskoristio predstavu jedne kazališne grupe, jer su i roninini također iskoristili priliku da nekolicina njih s kazališnom grupom uđe u dvor, u kojem se trebala odigrati predstava. S grupom je ušao i maskirani Oishi pa je čak i glumio u predstavi. Druga je grupa prešla zidine i iznenadila brojne stražare, dok je pažnja gledatelja bila usmjerena na predstavu i dok su na pozornici izvođeni posebni zvučni efekti. Da su ronini nakon ovog čina postali odmah slavni, govori i sama legenda.

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: RONINI

„O vama cijeli Japan govori“ – reče mu Araki, postali ste slavni. U kazalištima u Osaki i Kiotu prikazuju se predstave o vašoj osveti.“

„Zaista? Zar nas igraju u kabuki teatru?“– upita Oishi pomalo zbunjeno. Brinulo ga je, hoće li glumci vjerno interpretirati njihove osjećaje.

Mene to ne bi zabrinjavalo, već veselilo“, reče začuđeno Araki.

„Tako ćete postati primjer svim generacijama i to ne samo samurajima, nego i ljudima svih društvenih klasa.”

„Znači i seljacima?“– upita ga Oishi.

„Jasno. I seljacima. Postoji li nešto bolje, nego biti uzor svim ljudima, pokazati im kako biti discipliniran i lojalan? To će mnogima pomoći da postanu bolji ljudi i da učine nešto za druge, ali i za sebe.“

„Nadam se da neće nikome nanijeti štetu, već donijeti korist” – kazao je Oishi smiješeći se. Mislio je na jednu osobu koja bi se radovala da čuje ove riječi, a koja će ga prepoznavati u kazališnim predstavama mnogo godina kasnije.

Samurajska maska iz kabuki teatra (Foto: Amazon)

Priča o roninima prolazi kroz stoljeća, nadahnjuje umjetnike i postaje književna svojina svijeta.

TEKST: Marija Juračić

NOVO RUHO

RIZNICE SRPSKE UMETNOSTI

Nije toliko neuobičajno da se u radu jedne institucije ogleda cela struka. Mada, nije baš toliko česta pojava da se u radu jedne institucije ogleda celo društvo. Ipak, upravo se to dešava sa jednom od najvećih kulturnih institucija u Srbiji – Narodnim muzejom.

Narodni muzej u Beogradu nije samo jedna od najvećih kulturnih institucija, on je i najstarija institucija. Ove godine puni čak 174 godine! Osnovan je 10. maja 1844. godine kao Muzeum serbski ukazom ministra prosvete Jovana Sterije Popovića i tadašnja misija je bila da se na jednom mestu saberu starine i da se za potomstvo čuvaju.

Nakon samo četiri godine, prvi inventar muzeja je imao ukupno 79 rednih brojeva (novci, povelje i diplome, rukopisne i štampane knjige, stari pečati, alatke, posude, statue). Međutim, prva postavka u muzeju će morati da sačeka tek 1864. godinu. Vremenom se fond muzeja uvećavao: 1871. godine broji 12.869 predmeta raspoređenih u 19 odeljenja, 1937. godine broji 250.000 predmeta, 1994. godine taj broj dostiže 300.000, a do 2009. godine će se u fond dodati još sto hiljada predmeta.

Danas, nažаlost, malo ko zna šta se sve nalazi u tom muzeju. Narodni muzej u Beogradu zatvoren je 2003. godine i više od decenije će ostati tako. Premijerka Srbije, Ana Brnabić, je rekla da je to što Narodni muzej ne radi 15 godina „kulturni genocid“ i malo ko se sa tim ne bi složio. Ne-

dopustivo je da najveća i najstarija muzejska ustanova u državi toliko godina nije otvorena za ljubitelje umetnosti. Naravno, nije sam muzej kriv. Ovaj muzej je ogledalo odnosa društva prema kulturi. U normalnom društvu koje ceni svoje kulturno nasleđe je tako nešto nedopustivo, mada je u Srbiji tako nešto sasvim normalno. Kada je loše ekonomsko stanje u bilo kojoj državi, kultura prva strada. Kada društvo ima problema, ono više nije zainteresovano za predstave, čitanje ili izložbe. Problemi mu okupiraju misli. Davno su prošla vremena kada su ljudi iz kulture vodili države. Mada, nakon toliko godina, ipak izgleda da je budućnost kulture svetla. Prošle godine je nakon 10 godina u Beogradu ponovo otvoren Muzej savremene umetnosti, a ove godine je na Vidovdan, 28. juna, konačno ponovo otvoren i Narodni muzej. Nakon svih problema oko renoviranja, skandala, probijenih rokova, pa i jednog neuspešnog postavljanja sata koji odbrojava do otvaranja muzeja, Narodni muzej je ponovo otvoren! Konačno, nakon više od decenije će ljudi iz Beograda i Srbije moći da vide deo blaga koji se čuva ovde za njih i njihovu decu.

Za samo otvaranje bio je organizovan spektakularan multimedijski performans. Zgrada muzeja te noći nije bila običan spomenik kulture, već je i sama pretvorena u pokretno umetničko delo. Bila je platno na koje je projektovan jedinstven light show. Svetlosni efekti su učinili da izgle-

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

da kao da se zgrada savija i pokreće u ritmu muzike koja se puštala stvarajući jedinstvenu atmosferu koja je posetioca slala u trans. Na zgradi su se i smenjivale senke i figure koje su izgledale kao neverovatan film, a čak su i konture zgrade pretvorene u deo predstave. Prozori, statue i cigle su bile deo tog filma isto koliko i slika. Na zgradu su projektovani eksponati iz muzeja, od slika do arheoloških predmeta. Mada, prava zvezda preformansa je bio ples „Buđenje” koji je za otvaranje uradio svetski poznat baletski plesač Sergej Polunjinon.

Šou je zaustavio prolaznike, a posetioce ostavio bez daha pre nego što su i ušli unutra. Nije bilo ni lako ući, jer je ispred muzeja danima bio čitav red ljudi koji su čekali da budu prvi posetioci ove institucije. Čak ih ni kiša na otvaranju nije oterala, jer su mirno čekali i po par sati ispred muzeja koji je bio otvoren cele noći.

Narednih dana broj ljudi koji je čekao da pogleda novu stalnu postavku nije se smanjivao, već je rastao. U svakom trenutku ispred muzeja je bilo nekoliko stotina ljudi koji su čekali da uđu. Red je bio toliko dugačak da je zbog gužve bilo teško preći ulicu kod Trga Republike. Narod je jedva čekao da uđe i da se prošeta kroz postavku koja je prekrivala čak 3 sprata – od arheoloških artefakata i numizmatičke kolekcije u prizemlju, preko srednjovekovnog nasleđa, grafika i slika srpskih umetnika iz 18. i 19. veka na prvom spratu, do dela jugoslovenske i evropske umetnosti na drugom spratu.

Naravno, javnost može da vidi samo deo zbirke koja broji skoro pola miliona predmeta. Nemoguće je izložiti sve. Ipak, vredi pomenuti kakva sve blaga krije naš Narodni muzej. Mnogi ne znaju da se u njemu nalaze dela velikih svetskih slikara za koje su svi čuli: Pjer–Ogist Renoara (Kupačica), Vinsent van Gog (Seljanka), Anri Matis (Purpurne bukve), Kamij Pisaro (Trg Frrancuskog pozorišta, efekat sunca), Pol Gogen (Tahićanka), Klod Mone (Ruanska katedrala/Ružičasta katedrala), Pablo Pikaso (Glava žene), Edgar Dega (Posle kupanja), Jan van Gojen (Holandski pejzaž) i mnogi drugi.

Osim Pikasovih, van Gogovih, Gogenovih, Pisarovih i Degaovih slika, u muzeju se čuvaju i njihovi crteži. Naravno, tu su i slike, skulpture, grafike i crteži skoro svih poznatih domaćih umetnika. Od Nadežde Petrović, preko Uroša Predića,

Paje Jovanovića, Đure Jovanovića do Zaharija Orfelina. Ali, Narodni muzej nije umetnički muzej. U njemu se nalaze brojne kolekcije sa različitim kuriozitetima. U muzeju se u srednjovekovnoj kolekciji čuva zlatni prsten kraljice Teodore, „Miroslavljevo jevanđelje“, oružje, svakodnevni predmeti poput posuda... Numizmatičku kolekciju ne čine samo novčići iz modernog doba ili srednjeg veka,

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

već ima i retkih primeraka iz antike. Naravno da u antičkoj kolekciji možete videti svakodnevne i luksuzne predmete iz Rimskog carstva. Od srebrnih posuda do statua od mermera i bronze. Iako se trenutno čuva u Velikom barutnom magacinu na Kalemegdanu, ovoj kolekciji pripada i čuveni Jonin sarkofag koji je pronađen na rimskoj nekropoli na Dorćolu 1884. godine. Na sarkofagu su uklesani neki od najranijih hrišćanskih predstava: scena iz Starog zaveta, iz života proroka Jone i prikaz Hrista Spasitelja kao Dobrog pastira, koji je simbol prolaznosti zemaljskog i večnosti nebeskog života. Mada, u ovoj zbirci se nalaze i predmeti iz grčko–helenskog perioda koji su pronađeni na teritoriji centralnog Balkana.

Tu je i bogata praistorijska kolekcija u kojoj se nalaze predmeti iz gvozdenog doba, bronzanog doba, neolita, pa čak i predmeti iz paleolita stari stotinama hiljada godina. U kolekciji se nalaze predmeti koji su pripadali Ilirima, Dardancima, Tribalima, ali i narodima i zajednicama kojima nikada nećemo znati imena.

Daleko od toga da se u fondu Narodnog muzeja nalaze samo predmeti iz Evrope. Tu su i crteži iz Japana i i egipatske figure od bronze i krečnjaka, amuleti, sarkofazi, skarabeji, pa i jedna mumija. Nju je 1888. godine u Luksoru kupio naš bogati trgovac Hadži Pavle Riđički, kako sam navodi „ne za sebe, već za srpski narod“. Ideja mu je bila da se „narod srpski pouči običaju drevnih mislilaca“ i zato je mumiju donirao Narodnom muzeju gde je jedno vreme ona bila deo stalne postavke, pre nego što je pala u zaborav.

Sada, sa otvaranjem Narodnog muzeja za javnost, valjda će se njegova želja ispuniti. Valjda će se narod poučiti u poseti muzeju. Mnogi velikani su poklanjali predmete ovoj ustanovi upravo da bi narod imao koristi od toga. Katarina Ivanović je muzeju poklonila 11 svojih dela, kralj Milan Obrenović je poklonio zbirku od 1.352 primeraka srpskog srednjovekovnog novca i zapon humskog kneza Petra, Bertold Lipaj je dao 70 slika mletačkih umetnika, a knez Pavle Karađorđević je bio veliki kolekcionar i Narodnom muzeju je ostavio vredna umetnička dela velikana koje smo već pomenuli.

Skoro dva veka Narodni muzej skuplja najveće kulturno blago Srbije i sada je konačno vreme da ljudi ponovo krenu da uživaju u njemu. Vidimo se u muzeju.

TEKST / FOTO: Miloš Todorović

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

Јустин Поповић (Фото: Orthodox Christian Network)

СВЕТОСАВЉЕ као философија живота

ожанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек – наш брат, наш бесмртни брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој. И самим тим има вечну, божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за материјал, за средство, за алат. И најнезнатнији човек претставља апсолутну вредност. Зато, кад год сретнеш човека, реци себи: гле, мали бог у блату! гле, мој мили, мој бесмртни брат и вечни сабрат!

Господо, шта ја радим? – Само излажем светосавску философију света. Молим вас, зароните у Растково осећање света, прођите га од врха до дна, прођите од истока до запада... Реците, какво је осећање света имао мали Растко Немањин? Нема сумње, врло снажно, врло сложено, врло драматично и – са сваке стране бескрајно и бесконачно. Над раскошном тајном света његово се срце мучило као и ваше. Он је наш први стварни философ, јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осетио колико је изненађење

свет и све што је у свету. Философ је Растко постао чим је то осетио и младо срце своје питањима изрешетао: шта је свет, шта –човек? какав је смисао света, а какав – човека? Поставиш ли себи та питања, већ си философ; решиш ли их растковски, онда си – прави философ.

Али тајну света и човека Растко је најдубље осетио, највидовитије сагледао и најдраматичније доживео, знате ли када? –Када га је Христос повео и кроз овај свет провео. Тада му се открила вечна тајна света и човека и грануо божански смисао њихов.

Под топлим погледом његовим, загрејаним молитвом и љубављу, свака је твар отварала своју круницу и казивала божанску тајну своју, и Растко је увидео да је свака твар - загонетна скривница. Васиона је чаробни храм у коме обитава Бог кроз мисли своје, а човек је свештеник у том храму, свештеник и првосвештеник. Сваки цветић је мирисна кадионица пред Богом, а свака птичица –раздрагани члан свекозмичког хора који неућутно славослови Творца светова.

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: Др Јустин Поповић

Ти то не осећаш? – повери се Растку и осетићеш. Узми њега за свог вођа кроз овај загонетни свет. Пођи са њим од једне твари до друге, од једног бића до другог, и, загрејан његовим осећањем света, ти ћеш осетити, несумњиво осетити ову основну растковску истину о свету: свака твар је чувар по једне мисли Божје; отуда је свака твар – мало еванђеље Божје, јер проповеда Бога, мисао Божју, јер је неуморни гласник Божји. Неразориво језгро сваке твари сачињава мисао Божја која је у њој, мисао Божје Мудрости, Божјег Логоса. Отуда све стреми, гравитира Богу, Божјем Логосу, јер логосном суштином свога бића чезне за Богом, вуче Богу, орасположује за Бога. Божје мисли су као светлосна зрнца, расејана по свима тварима, те свака твар зрачи логосном светлошћу, и сви зраци из свих твари воде

и одводе вечном и неугасивом Сунцу: богу Логосу – Господу Христу. Логика света? Има ли овај свет логику, свет у свима својим појединостима и у својој свеобухватној целини? – Да, има: Бог Логос је једина логика света; у Логосу је и логика, само у Логосу. To је за српску душу пронашао и утврдио, он, наш први истински философ, Растко. Али, тај Логос света није неки замишљени, апстрактни, трансцендентни, платоновски, безлични логос, већ историски реална вечна Божанска Личност: Бог Логос који је постао човек, постао тело, постао материја, и на тај начин ушао у матицу наше, овостране, земаљске стварности, и у сфери људске историје живео и делао као Богочовек Исус Христос. Помоћу тог Бога

додатком: све у свету постоји ради те божанске логосности и ради те божанске логичности. Без тога, свет је алогосно и алогично чудовиште. Свети Сава је први од Срба обрадио и разрадио у себи свето, еванђелско осећање света. У том осећању света, у тој философији света: Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна и кохезивна и синтетичка и промислитељска сила у свима бићима и у свима тварима. Све зрачи Логосом, јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла. Јер у овом свету само је грех безлогосан, безлогичан, бесмислен.

Црна сила која обесмишљује свет, обезлогосује бића и твари јесте грех. Бог Логос је и ушао оваплоћењем у овај свет да га ологоси,

Логоса Св. Сава је сагледао тајну света у свој њеној божанској величанствености и свевредности, и свим бићем осетио оно што и св. апостол Павле: „Све се кроз Христа и за Христа сазда“. A то значи: све у свету, од анђела до црва, од сунца до атома, има свој логос и своју логику, и то – божански логос и божанску логику; па још са овим неминовним

да протера из њега грех и његов бесмисао, да зацари у њему божански смисао и унедри божанске вредности.

Само уништитељ греха у свету може бити осмислитељ и просветитељ света. A то је једино Он, једино – Богочовек Христос. Оваплоћењем Он је ушао у матицу огреховљеног света да свет очисти Богом од греха и зла, осветли Богом, просветли Богом и осмисли Богом. И заиста, Богочовек је једини међу земаљским бићима божански мудро, божански савршено, божански потпуно објаснио тајну света и човека. To је свим бићем доживео у најпунијој мери Свети Сава, први међу Србима. Доживео, како? –Еванђелском светошћу. Јер се само човеку светог еванђелског живота откри-

Бог Отац наш Небески (Фото: pravoslavie.ru)

ва божанска логика света. Господо, укорените се и утемељите у растковском, у светосавском осећању света, и ви ћете свим бићем осетити: оно на чему стоји свет, темељ и основ света јесте – Бог Логос. Само се на том и таквом темељу може саградити човечански свет, пун божанске логике, божанског смисла, божанске мудрости, божанске вечности. Камен темељац – станац свему вечнољудском постављен је једном за свагда; – то је Господ Христос. Одбаци ли се Христос, одбачен је основ света, извучен је темељ испод грађевине света, и све се намах сурвава у хаос, у бесмисао, у лудило, у ђаволов водвиљ.

Шта је материја по светосавској философији света? – Материја је нешто божанско, нешто логосно, јер је и она постала кроз Бога Логоса. Стога материја зрачи логосном светлошћу и божанском логичношћу. А и савремена наука тврди да материја зрачи неком пресунчаном светлошћу.

Кроза све и из свега што ми људи називамо материјом зрачи, израчује, прозрачује, просијава Логос. Свет светли Богом Логосом, Божанском Светлошћу, Божанском Логиком, Божанским Разумом. Зато је оваплоћени Бог Логос рекао за себе: „Ја сам светлост света“. Томе додајте и ово: свет живи светлошћу, јер је и саткан од логосне светлости; живот је живот божанском светлошћу, зато је оваплоћени Бог Логос рекао за себе још и ово: „Ја сам светлост живота“. И свет је свет Логосом, и живот је живот Логосом. Логос је и у атому и у васиони; од врха до дна – све је од Њега, све је у Њему, све је кроз Њега. И само постојање је логосног карактера, јер, „све кроз Бога Логоса постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде“ (Јован

1, 3). Све што постоји сачињава једну целину, божански логосну и божански логичну... – За Светог Саву, материја и сав материјални свет није друго до провидни, прозирни вео кроз који он види Бога и осећа Бога. Као што наука кроз чврсту и густу материју види електроне и фотоне. У свету материје иза свих видљивих појава таји се невидљива сила Божија. Свака твар је извор, врело те силе. Колико чудеса у једној капи воде, а камоли у сунцу, у звездама,

у сазвежђима, – a тек у Творцу свих тих чудеса! Око човечје не може да гледа у сунце, акамоли у Творца толиких сунаца!....

Господо, еванђелска светост обесконачи човекову душу божанским бесконачностима, и свети човек божански дубоко види свет, божански широко осећа његову тајну, божански високо мисли о свету. За Светог Саву: свака твар је – мало богојављење, јер свака твар самим постојањем својим објављује Бога. Листић љубичице, зар то није мало богојављење? Ластино око, – зар то није веће богојављење? А зеница у твом оку, – зар то није веће богојављење и од једног и од другог? Замислите: Растко бди над тајном светова: пред њим промичу у бескрајним поворкама милијарде твари, великих и малих, и у свакој од њих по једно богојављење, велико или мало; и сва се та богојављења стичу у једно огромно – огромно, свеобухватно богојављење: Богочовека Христа. И ти заједно са Растком говориш себи: да, свака твар је својим главним нервом везана са Творцем! да, свака твар је богогласник! да, свака твар је богојављење! да, овај свет је непрекидно и неућутно богојављење; кроза њ Бог објављује и мудрост своју, и љубав своју, и силу своју, и истину своју, и правду своју, и доброту своју, и лепоту своју...

Књига „Светосавље као философија живота“ (Манастир Ћелије, 1996)

Само ситне – сићушне душе не могу, јер не желе, да зароне у божанске дубине света и тамо пронађу божанску логику његову, и идеју, и мисао, и смисао. Површински паразити, они стално остају на површини света, стога и не могу ван прашине света.

ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: Др Јустин Поповић

Прашина им затрунила очи, па не виде ни Бога нити ишта Божје. Творевину су прогласили за прво и последње биће, за први и последњи живот, за прву и последњу истину. A то је идолопоклонство, и извор сваког идолопоклонства, било оно духовно или физичко.

Господо, ви сте осетили, прво начело светосавске философије света јесте: свет је богојављење. А друго, шта је друго начело?

– Човек је богослужење. Богојављење је природа света, а богослужење је циљ света. Кроз свет Бог јавља себе. На богојављење човек одговара богослужењем. У свету који је богојављење, сав живот човеков од почетка до краја, од врха до дна, треба да буде непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење. Главни посао човеков у овом свету, у овом грандиозном храму Божјем јесте – служење Богу, богослужење. Природно је и логично да се у овој васиони, у овом храму Божјем, живи – служећи Богу. Пошто је овај свет богојављење, природно је да човек буде богослужење. По светосавском схватању: човек и није Друго

Урош Предић „Свети Сава благосиља Српчад“ (1921), Народни музеј (Фото: Википедија)

до – свештенослужитељ, богослужитељ. Он непрекидно служи Богу: и мислима, и осећањима и речима, и делима, једном речју – целокупним својим животом.

Господо, у светосавској философији света свемоћно владају два основна начела. Прво је начело: свет је богојављење; а друго је: човек је богослужење. Сав живот Светога Саве у овоме свету изграђен је на та два начела: његов живот је био непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење, јер је овај свет он сматрао за величанствени храм Божји у коме се врши непрекидно богојављење. Најбоље се и најсавршеније служи Богу када се живи по Еванђељу Богочовека Христа. Свети Сава је свим бићем својим и мислио и осећао и делао и живео по Еванђељу Христовом, и тако постао, и за навек остао, најмудрији и највећи српски философ, који је српској души најпотпуније и најсавршеније открио вечни божански смисао и света и човека.

одломак из књиге др Јустина Поповића „Светосавље као философија живота“ (Манастир Ћелије, 1996)

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

Утврђење које су Аустријанци на Ади Кале почев од 1717. године под управом гувернера генерала Месија, фортификационог инжењера, подизали као одбрамбени бедем царства, али и витални пункт контроле саобраћаја Дунавом, имало је на српској страни тврђаву са два бастиона и кулом осматрачницом на узвишењу, названу по царици Елизабети. Градитељ је био генерал Хамилтон, а по преовлађујућим мишљењима радови су завршени 1736. године. Њени топови штитили су широки рукавац Дунава, али и спречавали нападе са реке. Постоје претпоставке да је подводним тунелом била спојена са острвом, док су казамати постојали као веза између бастиона и куле стражаре. На основу ликовних приказа кастела из 17. и 18. века може се закључити да је у време османске управе дограђивана, саобразно војним потребама и значају за контролу пловидбе кроз Ђердап. Године 1738. у рускоаустријско-турском рату, приликом опсаде од стране војске под командом Амиакум-паше са 20.000 војника, „захваљујући изврсно грађеним казаматима, ни острвска тврђава коју је бранило 2000 људи, ни Елизабетфорт коју је држало 240 војника, нису биле теже

МОЋНО УТВРЂЕЊЕ НА ОБАЛИ ДУНАВА

оштећене непријатељском ватром“. Током борби на линији између Елизабетфорта и Аде Кале, дужином од 520 аршина ( 1 аршин=0,6858 метара), како хроничар бележи „били су постављени шарампови у којим је у размацима од по 10 аршина пободено копље, за које су ланцима привезани чамци“ (Елезовић, 1941, 21-22). Према Феври Куртоглуу кастел је тада називан тврђава „Шанс“ – Шанс кал’аси. Име Шистаб, негде Шистап, данас распрострањено као турски назив, највероватније је скраћеница или искварена турска реч чије првобитно значење није извесно.

Кастел је имао важну улогу и годину дана раније, обезбеђујући повлачење коморе армије маршала Зекендорфа, али је она нешто касније, код Брзе Паланке ипак задржана од стране Турака (1981, 509). Од тога доба, након пада Оршаве, Османлије су преузеле управу над Елизабетфортом, под чијом доминацијом је остала све време постојања изузев кратког периода од заузећа аустриjским трупама 1790. године до Свиштовског мира 1791. године (Каниц 512-513). Турски одметник, родом из Босне, Осман Пазваноглу/Пазвантоглу, својим активностима обележио је крај

ALIA

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: КАСТЕЛ ЕЛИЗАБЕТ

Овај османски одметник отцепљењем дела данашње северозападне Бугарске од власти султана Селима Трећег 1795. године, створио је модел државног устројства способног да чини спој између Османског царства и балканских националних држава у повоју. Забележен је случај Пазваноглуовог покушаја препада на Аду Кале, истовремено са нападом на са њиме везани Кастел, у пролеће 1801. године. Његова настојања да становништво учини покорним, попут геста из 1798, када је за све реквириране потрепштине плаћао готовим новцем колико је власник тражио, а два Турчина која су од народа отела неколико стотина оваца, посекао због њиховог насиља, одузету стоку вративши, нису уродила плодом, уз то је убрзо изгубио контролу кладовске тврђаве – „пошто су нападачи спалили сва предграђа, биле су Османове трупе принуђене повући се у град; ноћу су становници отворили две градске капије, те нападачи продру унутра...“ (Пантелић 1949, 234–235).

Будући аустријски цар, тада принц Фердинанд крајем априла 1832. године изразио је жељу да лично изврши увид у стање система утврђења Аде Кале „будући да су ови град његови стари испланирали и сазидати дали, да га прегледа“ (Нинковић 1988, 294). Али Турци су издали дозволу једино за разгледање са реке.

О стратешком значају Кастела, скупа са Адом Kале концем периода српске управе под Карађорђем, почетком друге деценије 19. века Владимир Стојанчевић је записао: „Адакале је представљало кост у грлу за слободну пловидбу Срба Дунавом. Захваљујући њему (укључујући Кастел), Кључ и Крајина нису се могли редовно и најбржим путем снабдевати ратним потребама у довољној мери, пошто је Адакале прекидало дунавски пут од Београда, Смедерева и Пореча за Текију, Кладово, Брзу Паланку...“ (2001, 32). Током Првог српског устанка, владар утврђења Реџеп ага „свезу је с Карађорђем учинио да трговци и трговина туда могу слободно падирати без икаква препјатствија /сметња, једне и друге стране иако Карађорђе с Турцима рат води“ (Нинковић, 57). Још већу улогу овај систем од два утврђења – Шистаб и Ада Кале имао је у доба османске власти 1813–1833. године када је цео кладовски крај био потчињен власти адакалског паше који је вршио административну, пореску, судску и војну управу. У састав Србије подручје око Кастела ушло је 1833. године, док је тврђава и даље део турског војног и административног система.

У „Географическо-статистическом описанију Србије“ Вук Караџић у одељку о српским градовима и варошима спомиње у склопу

Ада Кале на Ђердапу 1909. (Фото: http://www.carsa.rs)

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

ALIA MUNDI

Академик Владимир Стојанчевић и (Фото: Блиц)

података о Ада Кале „особито градић према њему на десној страни Дунава припојен уз велике стене, које од планине у Дунав ударају“ (1964, 135–136). Будући митрополит Михајло-Милоје Јовановић на пропутовању кроз Ђердап видео је „с’ српске стране спрам Аде Кале стоји као неко оделеније тог града, у брду неколико кула и које се и доле и горе и с' немачке стране непријатељ видити може“ (Војиновић 1987, 37). Из 1847. године потиче запис „Писма из Сербије пријатељу Г. у Загребу“ где се ово подручје описује: „Спрам Адакала на Сарбском бриегу Дунва лежи твардињица мала и јака Кастел с твардом кулом на стени зиданом“ (Гај 1847, 126)

Половином столећа на Ади Кале стационирано је 500 турских војника. „Овај су град Аустријанци чудесно са млогим лагумима и сводовима подземним сазидали и нужним кулама и околним градићима снабдели... Под овај град спада и Кастел иначе звани ’Форт Елизабет’ спроћу истог Адакалског града на обали србској такође врло художествено од Немаца сазидана тврдиња са чрезичајном високом стражарском кулом. Град се Кастел сваки дан на заоду сунца затвара и путницима велике неугодности, а трговини знатне препоне причињава, јер се туда ноћу ни сувим ни водом проћи не може. У граду Кастелу и у најновије време млоги су србски житељи своју погибељ и гроб у Дунаву нашли. Оваквих жалосних примера много имаде. Сва три у овом срезу постојећа града зависе од валије видинског“ (Пчелар 1857, 214215).

Путописац је пролазећи кроз зону тврђаве 26.7.1860. године, забележивши да је још тада била у рушевинама, дао следећи опис: „... Пред сам сунчев залазак стигао сам пред тврђаву, која припада Адакалеу, чије су се рампе и капије, чим одјекне први позив мујезина на вечерњу молитву, беспоговорно затварале. Путник који је случајно закаснио могао је само под ведрим небом да очекује час кад ће мујезинов позив на молитву најавити следећи дан... Један низам- чауш с кључевима управо се приближавао рампи кад смо ми кроз њу, тако рећи пролетели. Сунце се већ

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: КАСТЕЛ ЕЛИЗАБЕТ

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

Митрополит Михаило (Фото: Википедија)

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: КАСТЕЛ ЕЛИЗАБЕТ

било спустило и крила капије се залупише за нама... Једва чујно су допирали гласови турских стражара који су се смењивали, над целим пределом су завладали величанствени мир и тишина...“ (Каниц, 501-502).

Каниц наводи да је кнез Михаило септембра 1867. издао наређење да се тврђава разори (1987, 513). По другим ауторима, рушење се збило 1868. године: „Срби су га разорили 1868, по уговору о предаји градова, и данас је на том месту само гомила цигала и камења, обрасла травом и маховином“ (Стојковић 1893, 212). Из новијих времена чак има мишљења да су „у бесу због напуштања градова, а с обзиром да је на другој страни остала тврђава на Ади Кале, Турци разорили

тврђаву Шистаб и тако је разорену предали Србима“ (Живановић 2008, 57). Афекти или бес у међународној политици нису својствени озбиљним актерима, какви су засигруно били

српски изасланици и представници великих сила. Извештај Јована Ристића, заступника Србије у Цариграду, упућен Илији Гарашанину 1.марта 1867. године (по старом календару), везано за разговоре о предаји градова на управу Србији, садржи податак о жељи великог везира „да се Кастел разруши због свог положаја којим доминира Ада Кале“. То је и учињено након успешних преговора оконачних 1867. године предајом тврђава Смедерево, Шабац, Београд и Фетислам Србији, уз обавезу рушења Кастела на Дунаву. Иначе он je био предмет интересовања српске стране још од раних шездесетих година 19. века.

Поводом турског бомбардовања Београда 1862. године Илија Гарашанин је у следујућим међународноправним разматрањима начина превазилажења проблема

30.6.1862. године изнео став Србије страним конзулима, Порти и силама заштитницама, да је неопходно „да се Србија потпуно ослободи Турака у тврђавама“ (Мекензи 1987, 329).

На причу је привремено стављена тачка у Канлиџи, споразумом којим је Порта преузела обавезу само мале тврђаве у унутрашњости треба порушити – Соко и Ужице (Мекензи, 330).

Не одустајући од настојања елиминисања

Царица Елизабета Кристина од БрауншвајгВолфенбитела, портрет из 1730. (Фото: Wikipedia)

Акварели Феликса Каница који приказују Ада Кале око 1860. године (Фото: Виртуелни музеј Дунава)

ALIA MUNDI TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: КАСТЕЛ

ЕЛИЗАБЕТ

Милан Ђ. Милићевић (Фото: http://riznicasrpska.net)

Реиздање књиге Милана Ђ. Милићевића „Кнежевина Србија“ (Book, 2006)

турског војног присуства у Србији, Гарашанин је јуна 1863. године изјавио француском конзулу како „Србија има основано право на Мали Зворник и Кастел, али их неће одмах тражити“ (Мекензи, 340). Упорна дипломатска борба резултирала је коначно 1867. исељењем турских гарнизона из тврђава. Одлука Порте да се Кастел има разорити засновна је на евидентној опасности коју би њен опстанак представљао по безбедност суседне турске тврђаве Ада Кале, последњег османског бастиона на Дунаву. Турци током преговора јесу првобитно одбијали прихватити иселити се из кастела тврдећи да је он саставни део тврђаве Ада кале, али је уговорено рушење као „средње решење“ између овог и оног о предаји Кастела Србији, о којем је извештавао и лорд Лајонс писмом од 21.11.1866. године из Цариграда упућеним лорду Стенлију (Јанковић 2006, 71; Јанковић 2008, 135; Јакшић–Вучковић, 19633, 184–185).

Остаци тврђаве у „Кнежевини Србији“ Милана Милићевића споменути си речима: „Испод Текије, према Адакалу, на десној обали дунавској, леже сада распрскани дебекли зидови недавно страшнога Кастела, који су држали Турци све до 1867, па су га и тада морали распрскати у ваздух, пошто су најпре дигли из њега своју посаду“ (1876 2, 951) . У периоду 1920–1925. године Коста Јовановић истраживао је прошлост Текије и околине нашавши да је „Кастел Fort Eisabeth рушевина градића између Текије и Сипа“. Актуелна презентација на сајту Народног музеја Београд – Археолошки музеј Ђердапа – Виртуелни музеј Дунава, постављен је текст о тврђави Елизабет: „Ово моћно утврђење, чије су структуре прилагођене изузетно високој, стрмој, терасастој обали Ђеврина, састојало се од неколико посебних бастиона и једне високе стражарске куле са осматрачницом, која је доминирала тереном. Тврђава је минирана приликом напуштања, као и приликом пробијања модерног пута током 20. века. Уз пут Текија–Кладово и данас се могу видети моћне рушевине солидно грађених зидова средњег бастиона, архитектонски повезаног са најнижим делом четвороугаоне, бастионе тврђаве која се налазила на самој обали реке и која је потопљена акумулацијом /подизање нивоа Дунава услед изградње хидроелектране 3 км низводно/ 1970. године“. Данас уз обод паркинг простора на магистралном путу Кладово–Београд постоји улаз у тунел којим се силазило у доњи ниво кастела. Остаци грађевине препуштени су зубу времена, као што је то случај са готово заборављеним топонимима из окружења, какви су столећима егзистирали истовремено са Кастелом, а сада их ни географске карте не чувају од изумирања: Врашка Накла, Дафина, Алат Пашин поток, Брзујка, Џеврин поток, Серафим, Врапчији крш, Пепељави поток, Пештер, Фајфур...

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић

na krilima mašte

Antonija Gaudija

Obići Barselonu za jedan dan, naprosto je nemoguće. Videti sve lepote i zanimljivosti ovog grada koje su na raspolaganju posetiocima, za tako kratko vreme podrazumeva trku sa vremenom.

Barselona je glavni grad španske pokrajine Katalonija i jedan od najlepših gradova Evrope. Krasi ga izuzetna arhitektura Antonija Gaudija, koji je ostavio svoj pečat i učinio da ovaj grad postane prepoznatljiv u svetu. Nit koja spaja lepe zgrade građene u gotskom stilu, brojne fontane prelepih oblika i raznobojnih svetala, gotska umetnost i bezbroj kulturnih spomenika, daje ovom gradu sopstveni identitet. Turisti iz svih delova sveta, koji posete Barselonu, obilazak počinju iz centra grada sa trga Katalonija, najprometnijeg i najdužeg šetališta Las Remblas, pa sve do trga Portal de la Pau ili Vrata mira u staroj luci, gde se nalazi statua Kristifora Kolumba.

Utapam se u gužvu nepregledno dugačke ulice. Oko mene se ljudi tiskaju, ne želeći da propuste raznovrstan sadržaj koji se nudi turistima. Žurnim korakom, kao da nisam na šetalištu, prolazim pored malih montažnih cvećara, koje nude lepo i šareno cveće. Tu su i prodavci ptica i malih kornjača. Na mnogim kioscima, duž ulice, nude se interesantni suveniri, koji su tipični za Španiju. Oko mene su ulični svirači, zabavljači i slikari koji izrađuju portrete na licu mesta. Posebnu atrakciju predstavljaju ljudi statue u najra-

zličitijim i maštom nadahnutim kostimima, koji izvode svoj performans u direktnoj interakciji sa prolaznicima. U ulici Las Remblas nalazi se i palata Vireina, svetski poznati teatar Liseu kao i glavna pijaca Bokerija, koja privlači pažnju velikog broja turista. Stigla sam do stare luke sa osećanjem da sam iza sebe ostavila čudesno nestvarnu filmsku atmosferu. Nalazim se na trgu Vrata mira u čijem je centru ogromna statua Kristifora Kolumba, koji sa podignutom rukom i ispruženim prstom pokazuje prema italijanskom gradu Đenovi, njegovom rodnom gradu, a u smeru suprotnom od američkog kontinenta.

Barselona je i grad u kome se rodio i živeo arhitekta Antoni Gaudi. Svojim neobičnim i lucidnim građevinama svom gradu je dao potpuno jedinstven izgled. Njegovo najpoznatije arhitektonsko delo je Katedrala Sagrada familija ili Sveta porodica, koja je ostala nedovršena posle njegove smrti i koja se još uvek gradi.

Ova bazilika počela je da se gradi 1882. godine. Prvobitno je zamišljena potpuno drugačije od izgleda koji joj je dao Gaudi. Kao glavni arhitekta preuzeo je radove na Katedrali 1883. godine na kojoj je radio sve do svoje smrti 1926 godine. Sahranjen je u kripti Svete porodice, arhitektonskom delu kome je posvetio ceo svoj život. Radovi na Katedrali su nastavljeni, a na njoj se intezivno radi i danas jer se završavaju visoki tornjevi koji simbolizuju 18 evanđelista.

ALIA MUNDI

Za života Gaudija u potpunosti je završen spoljašnji luk i fasada Rođenje Hristovo. Gaudi je inspiraciju za svoja dela pronalazio u prirodi, a kako bi udahnuo život svojim arhitektonskim građevinama. Sagrada familia je simbol Barselone i cele Španije i kao jedinstvena u svetu uvršćena je u Uneskovu listu svetske baštine. Kada se nađete ispred ove velelepne građevine, ona deluje potpuno nestvarno, kao da posmatrate Smaragdni grad iz filma „Čarobnjak iz Oza“. Ništa manje ne zadivljuje ni park Guelj, koji je takođe projektovao Gaudi, a za potrebe grofa Eusebija. Park se nalazi na brdu El Karmel. Spojem prirode i arhitekture, što je njegov zaštitni znak, Gaudi je napravio potpuno jedinstvenu ambijentalnu celinu, uklopljenu u strme padine sa krivudavim putevima. Svojim maštovitim idejama stvorio je utisak kao da se krećete kroz bajku. Oko vas su simpatične kućice kitnjastih fasada, a drveće podseća na stalaktite iz pećina. Sve to je oivičeno zidom izgrađenim od kamena i polomljenih pločica, koji se talasasto proteže duž parka. Sve je osmišljeno tako da pruži mir i tišinu, što se od jednog parka i očekuje. Vreme neumoljivo brzo teče, pa stoga nastavljam dalje. Prolazim pored Kuće Mila ili Casa Mila u aveniji Gracija, koju je Gaudi projektovao i izgradio od kamenih blokova koji su postavljeni valovito sa interesantnim terasama tako da cela građevina deluje apstraktno. Još jedna ekscentrična građevina krasi ovu aveniju, a to je Kasa Batljo (Casa Batlló).

GLOBUS: BARSELONA

Sagrada Familia

Gaudi je rekonstruisao i učinio veoma interesantnom i neobičnom. Fasada izgleda kao da je napravljena od lobanja i kostiju, a valoviti krov deluje kao da je obavijen leđima zmaja koji je inače jedan od tipičnih simbola Gaudijeve arhitekture. U ovoj kući se održavaju mnogi kulturni događaji.

Casa Milà

(Foto: www.metropoliabierta.com)

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

(Foto: Wikipedia / Marek Holub)

Spomenik Kolumbu

(Foto: Wikipedia / Gena Haltmair)

Fontana Rođenje Venere)

(Foto: http://img-fotki.yandex.ru)

Ono šta u Barseloni ne sme da se propusti, svakako je poseta brda Monžuik (Montjuïc), ili Jevrejsko brdo, koje se uzdiže iznad starog dela grada. Pored različitih sadržaja koje pruža ovaj deo grada, kao što su: etnološki i arheološki muzej, Grčki teatar, Botanička bašta i Fondacija Žoan (Huan) Miro, sa ovog brda pruža se lep pogled na ceo grad i luku, koja sa ove visine deluje impozantno. Šumoviti Monžuik pruža predivnu svežinu morskog vazduha koji se probija kroz zelenilo. Parkovi puni raznobojnog cveća krase ovaj prelep prostor za šetnju i uživanje.

Posebnu atrakciju ovog prostora čine Magične fontane, koje su izgrađene 1929. godine, a nalaze se ispred Nacionalnog muzeja umetnosti Katalonije. One pružaju spektakl vode, svetala duginih boja i muzike kaskadno u slapovima prelivajući se sa jednog platoa na drugi. Sve je podređeno uživanju i lepom ugođaju turistima koji u ogromnom broju posećuju Monžuik.

Izgubila sam trku sa vremenom. Sa prvim sumrakom napuštam Barselonu, a da nisam uspela sve da vidim i obiđem, što nesebično nudi ovaj grad. Iza sebe ostavljam grad okupan svetlima i ukrašen brojnim fontanama u nadi da ću se jednoga dana u njega ponovo vratiti.

TEKST: Ljiljana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

AM KULTURNI KALEIDOSKOP: SKICA ZA PRIČU

ŠTA KRIJE LADICA

done KARMEN POLO?

Skica za priču supruge Fransisa Franka otkrivena u njenoj ladici sa escajgom

Donа Karmen Polo, supruga španskog fašističkog lidera Fransisa Franka, živela je zaštićena, kako od svog supruga, tako i od fašističke ideologije koju je on reprezentovao, u luksuzu i hedonizmu, totalno nesvesna šta je ta ideologija činila većini njenih sunarodnika, ali takođe i celom svetu. Kako se nesvesno kao psihička kategorija kad-tad mora manifestovati, tako se u slučaju Done Karmen Polo ono se manifestovala u vidu jedne skice za priču koju je na brzinu napisala i hitro sakrila u ladicu za escajg da je niko ne vidi. Priča reprezentuje biografiju čoveka po imenu Luis Perez (što predstavlja spoj imena tri poznata teoretičara) i počinje brzim pregledom njegovog rođenja, relativno srećnog detinjstva u igrama i školovanju da bi, u naizmeničnim svedenim i deskriptivnim epizodama ludorija i napornog učenja na fakultetu, došlo do prelomne faze u njegovom normalnom i sređenom životu koja je oličena u pronalaženju zaposlenja u jednoj računovodstvenoj firmi.

Nakon zaposlenja dolazi do bezrazložne promene ponašanja našeg Luisa koja se manifestuje u njegovom napuštanju kuće i odlasku u nesiguran i surov život na ulici da bi tamo živeo sa svim ostalim beskućnicima dok, u isto vreme, on nastavlja sa radom na svom poslu. Takva njegova radikalna odluka, u okviru narativnog toka, nije da ne treba da bude objašnjena već samo podrazumevana, a nastavak strukture priče treba skoncentrisati na Luisov odlazak na posao. On bi svakoga jutra po njegovom završetku, skidao svoje skupo poslovno odelo, koje je jedino zadržao od svojih starih stvari, i presvlačenja u svoje beskučnjičke

pocepane prnje i grozničavo se dao u poteru za hranom preživljavajući kopanjem po kontejnerima ili proseći, dok svе vreme sa sobom vuče i ljubomorno čuva jednu crnu metalnu kutiju u koju svakog meseca stavlja svoju platu nikada je ne trošeći.

Priča se fokusira na praćenje Luisovog života u sređenom, hladnom i standardizovanom vidu na poslu nasuprot mukotrpnom i obeshrabrujućem životu beskućnika na ulici koji se iz u dana u dan muči da preživi uprkos novcu u svojoj kutiji koji on apsurdno ne dira, a za čije nekorišćenje i ne treba dati razlog na bilo kom nivou priče. Prikazuje se njegovo brižljivo apsktraktno naprezanje u baratanju sa brojevima na poslu i njegovo predstavljanje sebe kao normalnog uravnoteženog čoveka da bi se potom, u jezgrovitom kontrastu, opisivale njegove svađe i tuče na ulici zajedno sa beskonačnim mukama u poteri za punim stomakom i nekim mirnim prenoćištem.

Opisuju se detalji poput krađe hrane iz radnji ili od lokalne dečurlije, skupljanje kartona i raznih otpadaka, kao i krađu žileta i pene za brijanje da bi svakodnevno izgledao uljudno na poslu uprkos raznim ožiljcima od grubog života na ulici koje pokušava brižljivo da sakrije. Naglasak se u priči se stavlja na teškom i iscrpljujućem životu beskućnika na ulici kao i na ljubomornom čuvanju njegove crne kutije gde god da se naš Luis našao na ulici koju su neki i pokušali da ukradu, a koju je on hrabro odbranio što se transponuje u par epizodnih tokova u priči.

Kako vreme prolazi i priča se sve više raz-

Dona Karmen Polo (1900–1988)

(Foto: Wikipedia/Vicente Martin/ Fondo Car-Kutxa Fototeka)

zvija sadržaj njegove crne kutije sve više raste pa je naš Luis prinuđen da je zameni sa koferom koji sve više i više bubri i nadima se od prolaska tolikih godina i koji mu predstavlja naizgled bespotrebni teret koji mora da vuče sa sobom i brine se o njemu.Tako dolazimo do penzionisanja našeg Luisa gde mu se život svodi, sada kada više ne mora u svoju računovodstvenu firmu, na celodnevno uličarenje sa svom patnjom koje ono podrazumeva.Što godine više prolaze to mu život teže pada, ali naš Luis nikada ne koristi dragocene resurse iz svog kofera koji kao Sizif uporno vuče sa sobom iako mu njegovo čuvanje pada kao kamen oko vrata, oko tog izboranog vrata ispod posedele napaćene glave. Na taj način dolazimo, u okviru narativnog tkiva priče, do iscrpljivanja psihičkih i fizičkih snaga našeg Luisa gde on postaje svestan neumitnog kraja svoga mukotrpnog života; da bi jednog dana, ničim izazvan, stavio svoj teški kofer na krhka leđa i zaputio se ka centru grada uzdihan, klecajućih kolena; i na njegovom užurbanom trgu, punom turista i mnoštva sveta, istresao sav svoj novac, teško stečen tokom čitavog života, na trotoar i zapalio ga šibicom u svojim drhtavim, umornim rukama naočigled svih, legao pored te buktinje i naizad sretan konačno zaklopio oči.

Ova skica za priču reprezentuje simulaciju jednog istorijskog realiteta jer sam istorijski okvir sadržaja priče čini interpretaciju i značenja teksta znatno drugačijim gde taj okvir utiče na priču i, obrnuto, priča utiče na istorijski okvir.Urađena je u formi skice upravo radi same teme i navodnog autorstva te teme, jer samo u formi nacrta se takve ideje i mišljenja u datom istorijskom ali i u svim istorijskim kontekstima, mogu probiti na nivo stvarnosti.Kao supruga poznatog fašističkog diktatora Don Karmen Polo može da zahvali svom ženskom biću upravo takve teme o običnom čoveku koji, hteli mi to priznati ili ne, uvek u obliku nesvesnog osećaja krivice progone sve diktatorske, autokratske pa i sve ostale hijerarhijske sisteme. Sam junak priče deluje kao i svi mi, bačen u ovu kapitalističku stvarnost gde joj se mora povinovati, ali koji to radi odbijajući je na svoju štetu.Upravo to i jeste njegova tragedija ali isto tako i njegova veličina.To apsolutno odbijanje koje čak odbija i sebi da pomogne,tj.odbija sebi da pomogne po pravilima sistema, i čiji ceo život predstavlja u stvari jednu jedinu izjavu protiv date imanentnosti sveta koju može da izvede jedino po cenu sopstvene propasti.

(iz rukopisa)

TEKST: Ivan Dinić

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

TURČIN, (NE)PRIJATELJ

Crna Gora kao antemurale christianitatis

Autopercepcija, makar u književnome kontekstu, nema uvijek porijeklo jedino u samo(pod) razumljivosti – ako su postojeći obrasci poimanja Drugog i dalje stabilni, svi beočuzi lanca biće mobilisani u svrhu smještanja suprematora u istorijski krematorijum. Književnost tada postaje oružje kao i svako drugo: zamišljena kao naprava koja neprekidno projicira prevazilaženje submisije, ali i kao svojevrsni eliksir vječne nacionalne srčanosti, ona opravdava svoju ulogu i beatifikacijom i satanizacijom tuđine (u smislu: svega što pripada Drugome), pri čemu se kao meritorne uzimaju i svjesne i nesvjesne reakcije. U imagološkoj literaturi traganje za slikama/predstavama o Drugome ima jasno determinisanu interesnu sferu koja, ma koliko djelovala kao obimna digresija na temu književnosti, nikada ne postaje sasvim strana svome prvobitnom zanimanju za ono po čemu se neki tekst dešifruje kao umjetnički; kako predmet ove discipline nije nacionalni identitet per se, već njegova nekritička sublimacija u vidu stereotipa, a njen cilj razumijevanje tenzije između posmatrača i posmatranoga (the spectant and the spected), ideološki aspekt, vrsta teksta i njegova ciljna grupa, te istorijski kontekst, (Lerssen, 2007: 28) finalni rezultat analize mora biti misaona materijalizacija superteksta koji relativizovanu književnu stvarnost svodi na dimenziju njene skraćenice. Iz toga proizilazi da je autostereotipni prikaz dijela poezi-

je Nikole Petrovića, više nego dobra prolegomena za sondiranje heterostereotipa (uz napomenu da nikada nije riječ o samo jednom, već se, u zavisnosti od unaprijed postavljenih premisa, radi o nizu konvergentnih procesa). Pritom u ovome »laboratorijskom« slučaju treba načiniti razliku između spontane, mirnodopske, i one druge, vojne interakcije (potonja se, prirodno, odlikuje znatno frekventnijom produkcijom negativnih stereotipa, iako njeno prisustvo u tome pogledu nije presudno). U ilustraciji ove tvrdnje biće od koristi činjenica da je za evropske narode – pri tome se misli na one koje nijesu nikada ili su posve rijetko dolazile u neposredan dodir sa Turcima – sama pomisao o susretu sa njima bila povod za brojne diseminacije (u taj korpus spadaju neprovjerene glasine i fingirane ili hiperbolizovane priče o surovosti Orijentalaca), dok Crnogorci, čija je komunikacija sa Turcima bezmalo dio svakodnevice, nemaju izražene sklonosti ka modelovanju njihovih likova kao moralno nakaznih sladostrasnika sa iznimno velikim mučiteljskim afinitetima. Prema tome, uslov sporazuma između književnoga i nacionalnog idiolekta u sinhroniji jeste zapravo stepen opasnosti koja im prijeti: u takvom slučaju rade udruženim snagama.

Posmatrani dio opusa knjaza Nikole Petrovića inervisan je veoma razvijenim tekstualnim stavovima. To nije književni raritet, naročito ako

se u vidu ima njegov propagandni karakter; ipak, tvrdnja Sava Vukmanovića da je pjesnik veličao Turke kao pobjednike i pregaoce, da ih nije prikazivao kao primitivce i nasilnike, kao što su obično radili naši romantičari, već kao vitezove od kojih je čitava Evropa zadrhtala (viđeti predgovor Sava Vukamovića u: Petrović, Pjesme, 1969: 15–16) – u svome nukleusu sadrži protivurječnost koju možda površnim, katrarktičkim čitanjem nije ni moguće demaskirati. Međutim, ako se dokumentom ove opečnosti smatraju Nova kola, jasno je da se publikumu ne stavlja u zadatak transponovanje defektnoga materijala u kulturno tkivo koje pripada nadolazećem naraštaju – moguće je pjevati samo o sopstvenoj pobjedi (i porazu ukoliko je on rehabilitovan novim sukobom), dok samo divljenje protivnikovoj visprenosti nalazi utemeljenje u tradicionalnoj pjesmotvoračkoj doksomaniji: izgovor za poraz i razlog za samozadovoljno likovanje nakon trijumfa. Taj šablon ne ostavlja prostora za individualne pokuse, niti bi se toj riskantnoj avanturi uzrok mogao naći u preferencijama samoga autora, naročito ako se zna da umjetnik nije predvodnik kulture, niti stvaralac obrasca – on samo drži ogledalo u kome društvo sagledava ono što inače možda ne bi viđelo. (Hol, 1976: 133)

U skladu sa tim, njegova poetska skretanja sa matičnoga ideološkog kursa uvijek su argumentovana nekom neubjedljivom naznakom ekscentričnoga kosmopolitizma, zbog čega se poruka, sa svim njenim značenjskim varijetetima, rastvara u sopstvenoj konotativnoj teritoriji. Kada se, na primjer, pjesma posvećena Turčinu prepušti specifičnoj analitičkoj obradi koja podrazumijeva i jezik samoga jezika, onda se

Knjaz Nikola Petrović (Foto: Vikipedija)

ma kojima se sudi, jer kod drugih naroda pripadnici određene nacije cijene samo ono što je njima blisko. (Todorov, Mi i drugi, 1994: 27). Iako prvi izrazi zanimanja za autentičnost kulturnih različitosti pripadaju eposi romantizma, (Žunić, 2010: 337) čini se da poimanje alteriteta u njegovoj južnoslovenskoj varijanti nije doživjelo značajnije transformacije; ostaci učaurene svijesti ogledaju se u smisaonoj komparabilnosti stereotipa prisutnih u gnomama sa onima, takođe vanredno lapidarnim, u književnome stvaralaštvu. Nasuprot sacrificium perpetuus kategoriji (koja

nije ništa drugo do označitelj za »potlačenoga, ali pravednog«) nalazi se Drugi (nemilosrdni uzurpator), čiji lik u poeziji Nikole Petrovića različito figurira: u jedan mah je čalmonosac (Petrović, Pjesme, 311) –u čijoj vizuelnoj identifikaciji metonimija igra glavnu ulogu i ima pejorativan karakter – dok se u drugom kolektivno opisuju kao islamske ljute zlice, (100) čak i samo zato što su u nesaglasju sa onim uopštavajućim jastvom. To važi i za one

je strašljivica direktno potiče od onoga koji mu pritvorno drži stranu. Poetska kulminacija pak biva smještena u onaj ekstatički tjesnac u kom Ja, kao kosmički antipod idealizovanog Drugog, na mala vrata uvodi svoje skrušeno veličanstvo – jer, što je razlika između (upečatljivog) Drugog i (neupadljivoga) Mene značajnija, utoliko je Moja predominacija začudnija – pitam: u boj ko to može / da se s tobom barabari – // do nas šaka siromaha? Istorija međusobnoga kontakta zapisana u poeziji služi kao uveličavajuće staklo etnocentrizma prevashodno zato što nam sudovi koje jedne nacije donose o drugima pružaju obaveštenje o onima koji prosuđuju, a ne o onida ustvrditi i položaj svih onih leksičko-sintaksičkih slučajnosti koje su se u njoj našle. Stereotipni Turčin, dakle, nosi čalmu, sakuplja harač, uživa u putenim čarima i Latinke i Njemice (ne samo zato što plijeni tjelesnom ljepotom, već zato što na njih, kao na subordinirane, polaže pravo), jaše hata i uliva strah na Okcidentu; no sam modalitet – ili bolje: uzrok – njegovoga pojavljivanja u tom svijetlu jeste reprezentacija reprezentacije, poglavito zato što formulacija Otoman

ALIA

verbalizovane sentimente u kojima silnu težnju za plemenski konvencionalizovanim poštovanjem rivala dezavuiše frazeologija (čak i kada se mit o Sebi želi uspostaviti kao još jednom dokazano pravilo, diskurzivno ponašanje prema Drugome ga izdaje): nizam (redovna turska vojska) na bojnome polju veči, (40) kao što to čine životinje, dok Crnogorci strašni usud podnose bez leleka. (288) Turčin je, osim što je nosilac njine divlje zlosti, (293) ujedno zulumćar, (394) zlotvor i nasrtač, (167) dok jedna poetska slika u pjesmi Pijmo vino ima snažan metaforički kapacitet: vrcava anakreontska zanesenost poprima proročku ozbiljnost kada se hladnokrvna prijetnja ispijanjem begovske krvi dovede u hromatsku vezu sa samim vinom. Ukoliko se pak u obzir uzme kontekst, mjere socijalne opreznosti, opseg leksičke ekvivokacije i psiholingvistički aspekt u pisanome tekstu, sasvim je suvislo zapitati se »može li uopšte postojati istinita reprezentacija bilo čega, ili je svaka reprezentacija, zato što je reprezentacija, prije svega smještena u jezik, a zatim i u kulturu, institucije i politički ambijent onoga koji reprezentuje.« (Said, 2008: 361)Teritorijalnost, koja spada u primarni sistem poruka i koju kao tehnički termin upotrebljavaju etolozi da bi opisali osvajanje, korišćenje i odbranu neke teritorije u životinjskome svijetu (Hol, 1976: 51) važi i za ljude, pogotovo ako njihovu koegzistenciju – bila ona voljna ili nametnuta – doživljavamo kao ukrštene nagone za samoodržanjem. Unutrašnju koheziju, prema tome, reanimira agilnost turske noge čiji su osvajački apetiti gotovo neutaživi i kao takvi postaju predmet pjesničkoga izobličenja; obrnuta perspektiva u Barskome kolu dobija legitimitet iznuđenoga priznanja za počinjeno nasilje: U nj' mi Turci ostadosmo / samovoljni cari mali; / ža' da kome učinimo, / nijesmo se ustezali. Fizički iskristalisane granice osvjedočene su u tekstu u kom upotreba sinegdohe ima funkciju razaranja same teritorijalne premoći: ossesione turca više ne bivstvuje među himerama – njen idejni preobražaj biva propraćen stanjem nacionalne hipnoze koja maniju prostornoga potiskivanja (i njen emocionalni efekat) čini dopuštenom, čak relaksirajućom: u grad Turčin sabio se / od nevolje i od straha. (Petrović, Pjesme, 323) Time se antagonist (zlikovac) izlaže sramnome progonu, kako bi se sastav o kome se govori vratio u prvobitno stanje, stanje homogenosti, pri čemu je korisno imati na umu da: »ta univerzalna praksa kojom nečiji duh označava poznati prostor kao 'naš', a nepoznati prostor iza 'našeg' kao 'njihov' jeste put da se načine geografske distinkcije koje mogu biti potpuno arbitrarne; varvari ne moraju prihvatiti tu distinkciju.« (Said, 76)

Jubilej 40-godišnjeg vladanja knjaza Nikole 1900 (Foto: Vikipedija)

Brutalni paralelizam dvaju sistema nikada nije samo površinski, nikada ne postaje iznajmljeni pośed Drugoga u smislu konačnog usvajanja te strukturne ambivalencije, ili čak u smislu prepoznavanja njenoga doprinosa interkulturnoj komunikaciji; on je uvijek eksces, istorijski predestiniran i poetski inoviran kao rekombinovani skup svega što je, doduše u drugom ruhu, postojalo i ranije. Tjelesni integritet (koji se nerijetko očituje kao uži vid teritorijalnosti), uočljiv je jedino onda kada je njegova odbrana skopčana sa odbranom kolektiva, te u Pješivačkome kolu dušmanin nepokolebljivi animozitet prema svome kulturnom preinačenju izražava voljom za smrt: sa sjevera Brđanin se / od dušmana boja' nije, // već ako bi prekročio / preko mrtvog našeg trupa... Prostorna autonomija je rijetko intonirana sredstvima opipljive pojavnosti – ona se najradije i najcjelishodnije denudira u spoju radikalnih jezičkih okruženja u kojima granice između dva svijeta bivaju još markantnije: turcizmi o Turčinu, o

Čataldža nekada

(Foto: http://patriyotlar.com)

Crnogorcu lekseme slovenskoga porijekla. Jedini nagovještaj prostornoga zalaska u Drugo prikazuje se kao osvajački ekstrem u Kolu američkih Crnogoraca: rezistencija prelazi na samoj epiloškoj granici Novih kola u teritorijalnu pretenziju: a novaca ovo malo (...) pričuvaću da ih nađe (...) u šeheru skadarskome / o čijemu snivam padu, / il’ Janjini, il’ Čataldži, / ili samom Carigradu!

Manjkavost heteroimaginacije (tačnije, stepen kulturne izvitoperenosti) sofisticiranom čitaocu se prikazuje tek ovakvim jukstapozicioniranjem dvije kulturne matrice – u doslovnome ili prenesenom značenju – te pomenuta igra supresije dobija još jednu stajališnu dimenziju: onoga koji razlike nastale u toj proceduri poredi.

Ekspanzivnost kulturnih znamenja u Novim kolima – a kolo samo po sebi ima težinu »povlašćenog čuvara zajedničkih predstava i vrednosti« (Brajović, 127) usmjerena je na emitovanje onih signala koji činioce indigene kulture drže na okupu: rudimentarne simboličke forme (i njima odgovarajuće poetske vizije) plod su zasićenja teritorije Sobom, opstojnost njihovih defanzivnih svojstava obezbijeđena je upravo suprotstavljanju uobičajenoj atomizaciji – sve mora biti združeno, saradljivo. Držati barjak »na visoko« znači gospodariti parčetom zemlje, sa barjakom jurišati znači kretanjem uspostavljati sopstveni ritam, sopstv-

enu disciplinu, njegova lajtmotivska važnost u Petrovićevoj poeziji generiše se iz njegove važnosti unutar plemena. Gubljenje barjaka (ili njegov pad) vodi razaranju kolektiva zato što je on znak grupnog identiteta, što je način kodifikovanja i strukturisanja društvenih odnosa, pravljenja razlike između onih koji su »u igri« i koji su »van igre«, u cilju pobuđivanja emocionalnog odgovora, kao što je strah, poštovanje, poniznost ili ponos, kod svih koji ga vide. (O’Konel–Eri, 2007: 68)

Turčin se izlaže drukčijem tretmanu; kao biće koje u očima pokorenoga člana jednačine nema sposobnost da (sa)ośeća, postaje objekat iživljavanja, čime se dvije navodno nepomirljive kulture dovode u stanje nepodnošljive istosti, sve zbog toga što smo »Turci više nego što smo hrišćani, mi smo Drugi u odnosu na sebe same, dok, paradoksalno, Drugi, ’naše ogledalo’, može da bude više ’Mi’ od nas samih.« (Pintarić, 2010: 77–78) Grubost je uvijek u budućnosti (sub dentem) i verifikuje se strahom od propasti duše; prolivanje krvi zato ima higijensku funkciju i direktno je povezano sa oslobođenjem od ugnjetača (Onamo, ’namo: ...sablji za stara / njegova rebra da tupim rez / po turskim rebrim'...). Strah od Turčina, dakle, ne proizilazi iz svijesti o nadmoći njegove tjelesne ili oružane sile, već se

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

on obrazlaže drukčijim (nepojmljivim) načinom života, ali i stanjem permanentnoga kulturnog šoka – harem nije samo simbol erotske fluidnosti koja se predočava kao neotkupljivi grijeh, nego i ovaploćenje demonske slobode:

Sposobnost simboličke komunikacije navodi ljudska bića, bez obzira koliko civilizovanim sebe smatrala, na večitu potragu za ispunjenjem njihovih želja. Avaj! to je neminovno izvan domašaja „civilizovanog i prosvećenog“ sveta. Drugi – i jedino Drugi! – u stanju je da neobuzdano uživa (MURŠIČ, 2010: 34).

Nadoknada za nepreciznost kulturnih barijera katkad leži u činjenici da su one dio centralizovanih struktura (Okcident versus Orijent alias hrišćanstvo versus islam), te da granično područje kome pripada posmatrani poetski prostor u stvari simultano vodi bitke na dvama odvojenim frontovima: dokazati odanost Zapadu, zaslužiti povlačenje sa pozicije mosta, inkorporirati se u birokratski raj, i na drugoj strani – biti njegova vječna, pravovjerna odstupnica, antemurale christianitatis. Očuvanje pravoslavlja se smješta u drugi unifikacioni krug, tako da se koncept bedema hrišćanstva kod knjaza Nikole Petrovića poklapa sa panslavističkim ambicijama; poetski zapis Na koricama jednoga Korana uzetoga na Vučjem dolu u tom smislu služi drugoj trosmjernosti – Kur’an je ratni plijen, posveta ruskoj grofici Bludonovoj rekapitulacija konfesionalnih razmirica, a sam čin skrnavljenja svete knjige (koji bi u izvornoj kulturi podlegao strogoj sankciji) semantički je provokativan, predstavlja ovjeru pripadnosti, jer mit antemurale christianitatis funkcioniše kao mehanizam za određivanje granica, ali njegova korisnost počiva u njegovom urođenom pristrasnom pristupu granicama. (Bartulović, 2010: 177)

Knjaževo drugo putešestvije u Istanbul iznosi na viđelo književno-ideološki zaokret motivisan neposrednom, empirijskom spoznajom Drugoga; simbolička aparatura više ne upravlja isključivo reifikovanim antropomorfemima, a lirski subjekat, naročito u pjesmi Stambolu, antepozicionira junaštvo turske ordije u odnosu na mletačku hipokriziju. Kako bi se amortizovalo dejstvo već formirane stereotipne slike, potrebno je iz kolektivne memorije revocirati diskreditujuće

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

Sultan Abdulhamid II (Foto: Wikipedia)

Kraljica Milena (Foto: Pinterest)

Harem Sultan Abdulhamida II (Foto: Pinterest)

sheme (Latini su stare varalice) i staviti ih u prvi plan, Stambol predstaviti kao čaroban, sultana kao ponositoga, a njegovu vladarsku stolicu kao slave punu. Lično prijateljstvo Nikole I i sultana Abdulhamida II – tačnije, potezi načinjeni u pravcu dezintegrisanja uvriježenih predrasuda o osmanskome načinu života – boravak kneginje Milene u Haremskoj rezidenciji prilikom pośete Istanbulu, zajednički banketi i uzajamna darivanja (Özcan, 2009: 15-26) unekoliko su revidirali dojam stečen o Drugome, i to dopuštajući samim Orijentalcima da govore u svoje ime.

Kobnome slovu korana se, k tome, priznaje moralna samosvojnost i mjerodavnost njegovih propisa (što je slučaj bez presedana), mada se ova neuobičajena imagološka metamorfoza može posmatrati kao refleks uvjerenja da od Turaka, barem privremeno, ne prijeti ratna opasnost. Prihvatanje otomanskoga nasljeđa kao ključne sastavnice sopstvenoga kulturnog identiteta ne ukazuje na konačnu tekstualnu demarkaciju između anteriornosti i posteriornosti, niti je skretanje istorijskoga toka garancija iščezavanja nijemih stereotipa:

Izrazi patetičnoga, grotesknog divljenja tlačiteljskoj sili u literaturi žive kao zavist ili kao patnja – o aristokratskom filteru kroz koji se posmatraju i ocjenjuju događaji u Otomanskom carstvu i na Balkanu posebno svjedoči poštovanje koje se izražava prema otomanskoj moći iz prošlih vekova. Ono se nazire čak i iza kasnijeg prezira prema slomu te imperije, mada je to zapravo pre bilo žaljenje, pa čak i bespomoćni bes zbog izdaje veličine. (Todorova, 2006: 193)

TEKST: Tijana Rakočević

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

Северноамеричке новине „САН“

Serbian Canadian Magazine “SAN”

Северноамеричке новине „САН“ излазе на српском језику и намењене су српској заједници у Канади, као и читаоцима пореклом из бивше Југославије. Покренула их је група ентузијаста, интелектуалаца, писаца и бивших новинара српског порекла у Торонту новембрa 2014. године. Први број часописа изашао је из штампе у јулу 2015. и од тада излази редовно свака три месеца. Од фебруара 2018. године читаоцима је, поред штампаног, омогућено и интернет издање. Мисија часописа „САН“ је да ван матице Србије негује и одржава српски етнички иденитет, језик, културу, историју, уметност и традицију. Часопис излази из штампе квартално – у јануару, априлу, јулу и октобру.

„САН“ се бави темама из српске традиције, културе, историје, уметности и језика. Негује посебну рубрику која прати догађаје у српској заједници у Канади, укључујући и репортаже о различитим организацијама и групама, као и интервјуе са успешним Србима у Северној Америци. Заступљене су и теме из канадског друштва – o историји, животном стилу, бизнису, каријери, образовању, здрављу и путовањима. Жеља редакције је да „САН“ , поред актуелних чланака везаних за живот емиграције са Балкана у Северној Америци, у скромној форми задовољи и неке наше интелектуалне и духовне потребе кроз информативна као и интригантна гледишта на актуелне теме, кроз чланке о друштву, историји, традицији, кроз приказе књига, представа или филмовима, као и кроз интервјуе са нашим успешним суграђанима српског порекла у северној Америци Од 2015. године „САН“ је члан National Ethnic Press и Media Council of Canada. www.sanmagazine.ca

Колаж „Исидорина соба“, Љиљана Стјеља Исидора Секулић, једна од најобразованијих и најумнијих Српкиња, књижевница и академик, рођена је 1877. године у Мошорину. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије. Била је удата за Емила Стремницког, лекара пољског порекла, након чије смрти 1914. године се више није удавала. Говорила је немачки, енглески, француски и руски језик са којих је и преводила. Њено прво животно определење је била просвета да би се након своје прве објављене књиге „Сапутници“ (1913) потпуно посветила књижевности. Остварила се у прози, есејистици, књижевној критици и путописима. Писала је о Бранку Радичевићу, Његошу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу, Јелени Ј. Димитријевић, а своје последње дело о Његошу је спалила. На Топчидеру, где је Исидора живела, 2015. године је подигнут споменик у њену част. Умрла је 1958. године у Беогаду. У овој години се обележава 60 година од смрти Исидоре Секулић. Мементо!

Veb-portal ISTOČNI BISER sa ponosom predstavlja svoj prvi književni projekat

Zbornik haiku radova „Zvuk vode“

povodom 90 godina od objavljivanja antologije Miloša Crnjanskog „Pesme starog Japana“ (1928)

„Духовна ризница Србије: српске цркве и манастири “

поводом 820 година од обнове манастира Хиландар (1198)

CIP - Катaлогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja - 2018. br. 6 (sept./dec.)- .[Beograd] : Ana Stjelja, 2017 - ([Beograd] : Digital Art company). - 24cm Tri puta godišnje.

ISSN 2466-506 = Alia Mundi

COBISS.SR-ID 226263820

Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 5 maj-avgust 2018

ALIA MUNDI br. 6 septembar-decembar 2018