Alia Mundi br. 8 (maj-avgust 2019)

Седморечје ТРАГОМ ПРАИСТОРИЈСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ

Светислав Иван Петровић ЗАВОДНИК СА ВЕЛИКОГ ПЛАТНА Put

Tian Ju

„Београдски

Задужбина

Култура Азера

Putevi Roma ROMI KLADOVA

Tragom naslovnice: Kosovski vez

KOSOVSKI VEZ

- rad na tekstilu70 x 50 cm

Umetnik: Branko Jovanović

Branko Jovanović je rođen 1965. godine u Prištini gde je na Akademiji Umetnosti stekao zvanje diplomiranog grafičara. Magistrirao je 2000. godine izložbom u Grafičkom kolektivu. U svom opusu likovnog stvaralaštva primarna i omiljena tehnika mu je suva igla. Bavi se dizajnom tekstila. Član je ULUS-a od 1998. godine. Crteži, akvareli i grafike Branka Jovanovića, grafičara posvećenog klasičnim i savremenim grafičkim tehnikama, razotkrivaju stvaralačku ličnost velike radoznalosti, istrajnosti i koncentracije. Kao karika u lancu beogradske, tačnije, prištinske grafičke škole, Brankova umetnost nosi prepoznatljive grafičke postupke, crtačke strukture, obilje motiva obojenih speskrivene i uvek prisutne slojeve emocije, nostalgije, pa i tragike. Pored ovakvih zgusnutih predstava, Jovanović, s druge strane, pokazuje sklonost i ka drugačijim energetskim svojstvima slike, kada kao dalekoistočni umetnik u jednom potezu iskazuje sve, odnosno, univerzum, bit svega ali i prazninu.

cifičnim duhom, simbole koji ga čine predstavnikom jednog određenog kulturnog bića. Po čemu se on razlikuje od drugih umetnika iste provenijencije, kako je njegov tako utemeljen likovni svet čitljiv u drugim sredinama? Branko Jovanović geografsko, mentalno, subjektivno, emocionalno, transcendira svojim vibrantnim, upečatljivim i magičnim kompozicijama punim detalja koji stabilno koegzistiraju u fantastičnim, nadrealnim sklopovima. Boje su blistave, evokativne i međusobno dobro korespondiraju, omeđene su jakom crnom ili belom konturom. Strukture radova su dekorativne ali i podsticajne, ekspresivne, dinamične. Najčešći motivi su stilizovana lica, oči, u neobičnim metamorfozama. Česta je i simbolična upotreba arhetipova, predstava ptice (Žar ptica ili gavran…) ribe, cveta, krsta, tkanice… i samih boja, crvene, žute, plave.. Tako privučen i zaintrigiran vizuelnim, posmatrač ipak neće ostati uskraćen za one

U tome i jeste vrlina Brankovog rada, što ne prepričava i kada ima i želi nešto da kaže, što ne osuđuje i kad upozorava, što ne zbunjuje i kada gusto boji, što ne razvodnjava kad akvareliše, što ne vodi u očaj senčeći tugom. Poetika Branka Jovanovića je blagorodna, kao kad gledate u zvezdano nebo, samo su kod njega zvezde – oči. Umetnikov pogled, te brojne i Vaše oči zajedno ilustruju jedan beskonačni san, jedno sećanje; ilustruju sećanje na detinjstvo, selo, grad, ljude, oslikavaju svekoliki i lični svet, vidljivo i nevidljivo. Inspiraciju crpi iz prošlosti i uspomena pokušavajući da neke ljude događaje i svoje uspomene sačuva od zaborava.

LJUBICA JELISAVAC

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

REČ UREDNIKA

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019/ br. 8

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u 8. broju:

Ljubica Jelisavac (Beograd, Srbija)

Tian Ju (Ta'ian City, Shandong Province,China)

Željko Medić (Beograd, Srbija)

Dragica Užareva (Beograd, Srbija)

Milan Đorđević (Srbobran, Srbija)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Miloš Todorović (Smederevo, Srbija)

Branko Jovanović (Beograd, Srbija)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

Naslovna strana

Kosovski vez, Branko Jovanović

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“

ŠTAMPA

Štamparija PROOF, Beograd

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

Dragi čitaoci, Pred vama je osmi broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost.

U ovom broju predstavljamo „Sedmorečje“, školu praistorijske arheologije koja nastoji da populariše i promoviše arheološko nasleđe Srbije. Za ovaj broj magazina „Alia Mundi“ govorio je Tian Ju, mladi, ali veoma perspektivni pesnik iz Kine koji nam je preneo svoja razmišljanja o poeziji danas, ali i o zanimljivostima iz kineske kulture. U rubrici Globtroteri govorimo o putničkim iskustvima Luiša de Kamoiša, najvećeg i najslavljenijeg pesnika portugalske književnosti koji je pratio Magelana na njegovim putovanjima. U rubrici Kultura Umetnost Religija govorimo o azerbejdžanskoj kulturi i ličnostima koje su je proslavile svojim delom, zatim skrećemo pažnju na Svetislava Ivana Petrovića, “zaboravljenog princa filma”, koji je ostavio traga na srpsku, a posebno na evropsku filmsku scenu prve plovine 20. veka. Kroz rubriku Tragom srpske kulturne baštine našim čitaocima skrećemo pažnju na jednu duhovnu svetinju iz Rakovice koja je izgrađena u čast svoje dobrotvorke, Beograđanke Jelene Radojkić. Govorimo i o Romima u Kladovu, dok u rubrici Globus predstavljamo putopis iz sirijskog manastira Deir Mar Musa. U rubrici AM Libris skrećemo pažnju na zbirku poezije Željka Medića „Dvojeručica“. U rubrici magazina AM Životopis predstavljamo biografiju srbobranskog pesnika Milana Dunđerskog u čiju čast je nedavno ustanovljena i nagrada kako bi se njegovo delo otrglo od zaborava. U rubrici AM Kaleidoskop govorimo o fenomenu Kula tišine u Indiji kao svojevrsnom načinu sahranjivanja Parsa. Kroz Kapiju Balkana vodimo vas do nasleđa tri grada: Atine, Sofije i Beograda. U rubrici AM Promo predstavljamo hrvatski veb-portal „Vox feminae“, koji promoviše rodnu ravnopravnost i skreće pažnju na znamenite žene sveta koje su svojim delovanjem ostavile trag, što u prošlosti, što u modernoj istoriji.U rubrici Memento podsećamo na jubileje, 100 godina od rođenja slavne srpske slikarke Milene Pavlović Barili, kao i 170 godina od rođenja Velimira Teodorovića, jedinog sina i naslednika kneza Mihaila.

Naslovnicu magazina krasi umetnički rad „Kosovski vez“ Branka Jovanovića.

SADRŽAJ BROJA

1.

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Alia Mundi predstavlja

Седморечје Трагом праисторијске археологије

AM intervju

Tian Ju:

“Važno je imati prijatelje koji dolaze iz daleka”

Globtroteri

Луиш де Камоиш:

Магелановим трагом

Kultura Umetnost Religija

Kултура Азера

Дамари азербејџанске културе

Светислав Иван Петровић:

Заводник са великог платна

„Београдски паримејник“

Драгуљ међу српским рукописним књигама

Tragom srpske kulturne baštine

Задужбина на дар

Духовни завет једне Београђанке

Putevi Roma

Romi Kladova

Globus

Put u manastir Deir Mar Musa: Otac Paolo

AM Libris

„Двојеручица“

Жена од овога света

AM Kulturni kaleidoskop

Куле тишине

“Куле смрти” старог Бомбаја

АМ Животопис Милан Дунђерски:

Прометеј слободе

Kapija Balkana

Atina-Sofija-Beograd: Nasleđe tri grada

AM Promo:

„Pro feminae“

AM Memento:

Милена Павловић Барили Велимир Михаило Теодоровић

2.

4. 9.

5.

TRAGOM PRAISTORIJSKE

ARHEOLOGIJE

Седморечје је назив за Школу праисторијске археологије која путем организованих предавања о мезолиту и неолиту Балкана, скреће пажњу на археолошка налазишта и артефакте Србије. Својим радом, Школа указује на значај, важност и квалитет

ископина, чиме Србију смешта на европску и светску археолошку мапу.

Главни циљ Седморечја јесте популаризација и промовисање праисторијског наслеђа Србије, и то пре свега кроз едукацију. Осим тога, ова Школа настоји и да унапреди културни туризам у Србији. Представљањем најзначајнијих српских археолошких налазишта, заправо се отвара пут културном туризму у коме Србија има пуно тога да понуди, имајући у виду њен културноисторијски потенцијал.

Седморечје је нарочито посвећено сакупљању, класификацији и презентацији свих досадашњих сазнања о праисторијском наслеђу Србије. На иновативан и модеран начин креатори ове идеје настоје да публици приближе праисторијску археологију, да скрену пажњу на многобројна праисторијска налазишта која се налазе у Србији и тиме подстакну још веће интересовање за ову тематику.

У оквиру свог едукативног програма Седморечје нуди предавања на тему: „Праисторијска Србија“ којим су обухваћене најважније културе мезолита (Лепенски Вир, 9500-5500 п.н.е.), неолита (Старчевачка 6200-5200 п.н.е., Винчанска 5500-4200 п.н.е.), појава првог рударства и металних

доба (енеолит или бакарно доба 4500-2500 п.н.е., бронзано доба 2500-1000 п.н.е. са Дубовачко-Жутобрдском културном групом као представником, гвоздено доба око 1000око 100. г. п.н.е.). Тако ће, на пример, онима који буду одслушали предавања бити јасније разлике између мезолитске и неолитске богиње плодности, како је изгледао свакодневни живот Винчанаца, која је фигура проглашена за најлепши комад керамике у европској праисторији, који су то тајанствени култни предмети из Лепенског Вира и зашто је чувени скелет из куће 69 сахрањен у “јога” положају, када је припитомљен пас, где је било главно светилиште из 6. миленијума у које су на поклоњење долазили из целе Европе, зашто винчанске фигурине имају ванземаљска лица, шта су то просопоморфни поклопци и шта су чували, и још пуно сличног едукативног садржаја; затим предавања на тему „Мезолитске културе у Србији“ у оквиру ког се обрађује Лепенски Вир, као јединствени мезолитски локалитет на Дунаву који је био седиште једне од најсложенијих и најважнијих култура праисторије. Велики број монументалних камених скулптура инспирисан је рибом моруном која је била једно од њихових божанстава. Пронађени су и многобројни жртвеници, ватришта и трапезоидни неимарски објекти подизани према јединственој архитектонској шеми (кружни исечак). Поближе су објашњени елементи станишта, начин сахрањивања,

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

култни предмети, мотиви и изглед скулптура, феномен двоструког изласка сунца, начин живота мезолићана. Ово налазиште представља кључ за разумевање процеса неолитизације на Балкану, јер су једино овде забележене све фазе прелаза мезолита у неолит. Почеци земљорадње и сточарства из корена мењају начин живота и привређивања, а осим њих, неолитска револуција суштински мења и религију. Мезолитски култ везан за камен и свет мртвих повлачи се пред новим религијским стремљењима. Затим, Школа нуди и предавање на тему „Неолитске културе у Србији“ које се пре свега односи на историјат две велике неолитске културе – старчевачку и винчанску културу; затим, предавање на тему „Прво рударство и метална доба у Србији“ током ког посетиоци могу сазнати занимљивости о првим рудницима у Србији, и технолошким поступцима за добијање руда, те употреби метала и изради оружја, оруђа и накита; и последње предавања које организује ова Школа тиче се винчанског писма и носи назив „Винчански знаци и симболи, писмо или не“. Како је до сада откривено преко 1000 примерака винчанских знакова, на преко 60 локалитета и на читавој територији где се ова култура простирала, тако је од значаја сазнати нешто више о његовом пореклу и употреби. И даље постоје велике недоумице да ли је то фонетско писмо, знаци власништва, сликовно писмо, трговачке ознаке... те тако предавање доноси најновија сазнања у вези са истраживањем винчанског писма.

Свако предавање пропраћено је видеопрезентацијом, на керамичким фигурама објашњавају се карактеристике појединих култура, а добија се и адекватан пра-текст, магнет на поклон, као и Ртањски чај из шоља са праисторијским мотивом. Осим ових креативно осмишљених предавања, Седморечје поседује и продавницу сувенира инспирисаних праисторијским артефактима, књиге, тканине, шоље, магнете, играчке, мајице, накит... и организовало је неколико уметничких изложби, модних ревија, преко 150 снимљених предавања за

Сувенирница „Седморечја“

грађанство… Власница Тамара Комазец недавно је отворила и први приватни етно-музеј, „Традиционална Србија“ и то кроз прву поставку – Етнографска збирка Утвар Жељка. Ова, веома креативно осмишљена Школа праисторијске археологије има веома важну образовну улогу и мисију, а то је да сачува и пренесе знање о праисторијском наслеђу Србије, као и о богатству српске традиционалне културе. Седморечје – земља са седам река, терен или држава где лепота праисторије још увек траје.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br.8

ТЕКСТ: Ана Стјеља ФОТО: https://sedmorecje.com

ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Седморечје

“VAŽNO JE IMATI PRIJATELJE

KOJI DOLAZE IZ DALEKA”

INTERVJU VODILA: Ana Stjelja

Poštovani gospodine Ju, zahvaljujem se što ste prihvatili intervju za magazin „Alia Mundi“. Za početak, predstavite se našim čitaocima i kažite nešto o sebi.

Zovem se Tian Ju (Tian Yu), imam 25 godina i rođen sam u kineskom gradu Tai’an u provinciji Šangdong (Tai’an City Shangdong Province). Pesnik, pisac, prevodilac, muzičar i kulturni poslenik. Pisanjem sam počeo da se bavim jako rano, sa šest godina. Do sada sam se ostvario kao autor preko hiljadu stihova u klasičnom stilu, trista stihova u modernom stilu i preko dve hiljade tekstova za muziku. Takođe, pišem drame, prozu i učestvujem u diskusijama. Do sada sam objavio sedam monografskih publikacija, uključujući jednu zbirku kratkih priča, dve zbirke poezije u klasičnom stilu i zbirke tekstova za muziku. Moja

književna ostvarenja su osvajala nagrade širom Kine, dobitnik sam deset nacionalnih priznanja i dve međunarodne nagrade.

Kao pesnik, kako biste opisali svoju poeziju. Koje teme Vas najviše inspirišu? Recite nam nešto o svojim književnim dostignućima i izdanjima?

Moju poeziju karakteriše zabrinutost za razvoj ljudskog roda, pritom volim da koristim apstrakne pesničke slike i metafore kako bih opisao svoj unutrašnji svet. Moje pesme su objavljivane kako u kineskim (kao što je „Star Poetry“, „Chinese Literature“, „Chinese Poetry“, tako i u međunarodnim časopisima (kao što je singapurski časopis „Xinhua Literature“, japanski časopis „Cantonese Style Pomes“), ali i u mnogim drugim časopisima.

Pripadate jednoj od najstarijih i najbogatijih kultura sveta. Šta biste izdvojili kao najvažniji element kineske kulture? Zapravo, ovo pitanje je veoma jednostavno. Tradicionalna kineska kultura je esencija, ona se fokusira na odnos između prirode i ljudi. Ustvari, svaka kultura sveta je takva, s tim što je tradicionalna kineska kultura mnogo više tiha i misaona što je njen veoma važan element.

Kako gledate na ideju kulturne raznolikosti? Da li ste imali prilike da se upoznate sa nekom drugom svetskom kulturom, odnosno koja kultura Vam se čini zanimljivom. Da li volite da putujete i upoznajete ljude iz drugih zemalja. Recite nam ukratko nešto o kulturnom nasleđu mesta iz kog potičete. Šta biste preporučili stranim turistima?

Kulturna raznolikost je neizbežna stvarnost. Razvoj ljudske istorije, rasa i svesti su merila za razlikovanje različitih kultura, tako da to čini razliku između kultura. Ali mislim da bez obzira na to koliko je kultura raznolika, njena uloga je pre svega da istraži odnos između porekla ljudskih bića i prirode, a razlika je samo slična razlici između linija na lišću.

U poslednje vreme, kako su se stekli bolji uslovi za putovanje u inostranstvo, kao i tehničke mogućnosti, imam mnogo više prilike da upoznajem i razumem druge kulture i njihove osobenosti.

U ovoj fazi svog života veoma za zainteresovan za staru japansku i italijansku kulturu. Primera radi, u tradicionalnoj japanskoj kulturi vidim obrise stare kineske kulture koji ne postoje u modernoj kulturi Kine. Kao što italijanska kultura sadrži formu grčke i rimske kulture.

Veoma volim da čitam i da putujem za šta imam podršku svoje porodice. Kako još uvek nisam oženjen, u budućnosti bih voleo da steknem životnog saputnika, osobu koja bi mi ujedno bila saputnik na putovanjima. Takođe, voleo bih da upoznam ljude iz različitih zemalja i drugih kultura. Usrećilo bi me kada bih sa njima mogao da razmenjujem iskustva. U Kini postoje jedna stara izreka koja kaže: „Važno je imati prijatelje koji dolaze iz daleka“. Moj rodni grad Tai’an koji se

Planina Tai, istorijska i kulturna znamenitost Kine (Foto: Wikimedia)

Hram Dai (Foto: Wikimedia)

nalazi u provinciji Šandong je veoma poznato mesto u Kini. Tu se nalazi veoma stara i poznata planina Tai (jedna od “Pet svetih planina”). Verujem da mnogi moji prijatelji iz inostranstva znaju za tu planinu. U istoriji Kine, više od četrdeset vladara je ovde dolazilo radi obavljanja ceremonija. Sve do danas, kad god bi se održavali tradicionalni kineski festivali kao što je Festival proleća, ovo mesto bi posetio veliki broj turista koji bi došli da se pomole za sreću. Moja porodica i ja živimo u podnožju planine Tai i ja sam veoma ponosan što živim u blizini prve planine u Kini. Kada bi me posetili

Magazin

moji prijatelji iz inostranstva prvo mesto koje bih im preporučio bila bi kultura planine Tai. Osim nje, tu je i Hram Dai, veoma poznato mesto u Kini, ujedno od velikog istorijskog i kulturnog značaja.

Kakva je pozicija knjige i književnosti u kineskom društvu? Da li Kinezi vole da čitaju i pišu poeziju, prozu, romane? Ko su najpoznatiji odnosno bestseler autori u Kini danas i koje su to književne teme zanimljive za čitaoce?

Da budem iskren, književni krug u Kini je veoma haotičan, što je takođe jedna od mojih briga. Književnost i knjige su zapravo neusklađene. Mnogi poznati pisci ili pesnici ne objavljuju knjige uz književnu odgovornost, već ih koriste kao oruđe da bi stekli slavu u zamenu za novac i moć. Tako danas, knjigama i književnosti u Kini, generalno gledano, pridaje se velika važnost, ustvari, svakome je stalo samo do vlastite reputacije i količine

novca, a zapravo takvi ljudi najviše preziru književnost. Što se tiče knjiga, one su samo knjige.

U Kini ima mnogo ljudi koji pišu pesme, ali većina njih to ne voli. Pišu pesme jer žele da drugima pokažu da su kultivisani i da im to može doneti korist.

Ovo je takođe stvorilo veoma poseban fenomen u Kini, koji će, verujem, zahvatiti i druge zemlje. Taj fenomen se odnosi na činjenicu da su pisana dela nepodnošljiva za čitanje, pritom postoji veliki broj ljudi koji sebe svakodnevno naziva pesnicima.

Dakle, Kinezi više ne čitaju poeziju. Ne vole da čitaju knjige. Oni više vole da zure u mobilne telefone i surfuju internetom. Međutim, još uvek ima mnogo zvaničnih književnih figura u Kini. Kako bi se stranci uverili da je Kina još uvek velika kulturna zemlja, uvek sarađuju sa nekim stranim pesnicima. Ustvari, sve je to lažno.

Prema tome, u Kini postoje samo bestseler pisci, ali ne i najomiljeniji, narodski pisci. Narod voli pisce i pesnike koji su klasici, kao što su Li Bai, Du Fu, Su Shi, Cao Xueqin i tako dalje. Najzanimljivija književna tema za Kineze u ovom trenutku je koji pisac prodaje skuplje knjige. Inače, ako želite da zaista razumete glas Kineza, ipak treba da dođete lično i da se sami uverite. Zvanični podaci o kineskim piscima i pesnicima su uglavnom netačni.

Da li imate neke književne idole, kako u kineskoj tako i u svetskoj književnosti?

Ako govorimo o književnicima kojima se divim to su: Li Bai and Su Shi u oblasti klasične kineske književnosti. Što se svetske književnosti tiče najviše cenim pesnike poput Šekspira i Jejtsa. Od proznih stvaralaca najviše mi se dopada kineski pisac Cao Xueqin, od američkih O. Henri (Vilijam Sidni Porter), a od japanskih Ryunosuke Akutagawa.

I za kraj ovog razgovora, recite nam koji su Vaši planovi za budućnost?

Kako vidite svoju buduću književnu karijeru i čemu se nadate u svom profesionalnom životu?

Taoistička skulptura u Hramu Dai (Foto: Wikimedia)

Što se književnosti tiče, ona je moj život i kao takva nema granice. Tako da se nadam da ću u budućnosti pisati kvalitetna dela kako bi uticao na što više ljudi koji takođe treba da traže dalje one na koje će se ugledati. Moja književna karijera će biti neujednačena (imaće uspone i padove), baš kao što je to slučaj i sa drugim književnicima, za šta sam više nego spreman. No nikad neću odustati.

Što se tiče mojih očekivanja od književnosti, uglavnom bih voleo da impresioniram sve ljude na svetu tako da im moja književnost na naki način osvetli život.

Tian Ju prilikom dodele nagrade

Tian Ju na naslovnici poetskog časopisa

Магелановим Т Р А Г О М

Н

е постоји слављенија личност у историји Португала, његове културе и књижевности као што је то Луиш де Камоиш, песник, војник и симбол португалске борбе за слободу.

О Камоишовом животу тешко је говорити из разлога што постоји неколико различитих животописа који се међусобно доста разликују. Једину релевантну и поуздану биографску грађу о Камоишовом животу чини седам докумената који су похрањени у архиву. Све остало је плод маште, нагађања, усмених предања или слободних тумачења његових многобројних биографа и тумача. Званично први Камоишов животопис долази из пера Педра де Мариза који је написао предговор делу „Лузијаде“ 1613. године. Већ његов следећи биограф Мануел Северим де Фариа е Соуза верује да се о песниковом животу највише може сазнати управо из његових дела. Фариа е Соуза је чак направио реконструкцију

Камоишовог живота и то на основу саме Камоишове поезије у којој су биографски елементи и више него присутни, што директно, што индиректно, кроз различите метафоре. Соуза се уједно сматра и једним од највећих и најзначајнијих “ камоишолога ” , oдносно познавалаца Камоишовог живота и дела. Верује се да је Камоиш рођен 1524. или 1525. године. За место његовог рођења узимају се Лисабон, Аленкуер, Коимбра или Сантарем. Сумња на град Аленкуер је пала из разлога што се Камоиш на овај град осврће у три стиха из епа „Лузијаде“. Град Коимбра се повезује са Камоишовим стиховима односно алузијама на реку Мондего која протиче кроз овај град, док се Сантарем помиње и као родни град његове мајке Ане де Маседо. Већина биографа се ипак слаже да је Камоиш рођен у Лисабону. Камоишов живот је обележило неколико ствари: то што је рођен као обичан пучанин који је својим ратним заслугама стекао племћку

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

ALIA

ALIA MUNDI

титулу, то што је највероватније по рођењу био новохришћанин (покрштени Јеврејин), то што је био несрећно заљубљен у грофицу Виоланте де Андраде на чијем двору је служио, и то што је највероватније био ванбрачно дете. На ове сумње понајвише упућује његова поезија у којој се може осетити Камоишов несрећни усуд, јадиковање над самим собом, и неостварена љубав која је и била инспирација за бројне љубавне стихове које је Камоиш написао.

Камоиш је захваљујући својим морским авантурама, трагом Магеланових освајања, постао светски путник, онај који ће своје доживљаје забележити и тако оставити дубок траг, не само у португалској, већ и у светској књижевности.

На основу неких сачуваних списа из 1552. године зна се да је Камоиш био у Лисабону и да је у том периоду завршио у затвору јер је ранио једног дворског поданика (Гонсала Боржеша) и то не из личног анимозитета већ како би помогао својим пријатељима. Ово само говори у прилог томе колико је храбар и срчан био овај велики Португалац. И управо у тој тамничкој атмосфери настало је једно од највећих дела португалске књижевности еп „Лузијаде“. Одмах по изласку из тамнице, Камоиш се укрцава на лађу „Сан Бенто“ чије је одредиште била Индија. Прво је приспео у Гоу где је учествовао у бројним војним операцијама. Може се рећи да је цео Камоишов живот протекао на путовањима. Био је на Црвеном мору, Мароку где је изгубио једно око, Ормузу, Молучким острвима, Макау где је написао неколико поглавља свог ремек-дела. Две године након боравка у Макау, доживљава бродолом на обалама Камбоџе, близу делте реке Меконг. Након година проведених у Гои, Камоиш одлази у Мозамбик одакле се коначно враћа у родни Португал и то као стар, болестан и измучен војник.

Његово дело „Лузијаде“ које је писао током свог живота на својим бројним путовањима, а проткано и бројним опасним авантурама, говори о португалској колонијалној експанзији, а његову срж чини праћење путовања Васка де Гаме у Индију од 1497. до 1498. године. Камоиш је у Гамино путовање настојао да утка читаву историју

GLOBTROTERI: ЛУИШ ДЕ КАМОИШ

Португала.

Камоиш је ван Португала највише боравио у Индији, и то пуних 14 година. Након путовања бродом које је трајало шест месеци, Камоиш је стигао у Гоу, државу на југозападу Индије, која је све до 1961. године био португалска колонија. Колико су Гамина путовања и истраживања имала утицаја, говори у прилог и чињеница да се највећи град ове индијске државе управо зове Васко де Гама. Након Гое, Камоиш се у оквиру војнопоморске експедиције отиснуо и у Малабар где је требало да се турска трговачка флота сузбије на Истоку. Занимљиво је да је у једном од својих писама о Индији записао: „О овој вам земљи могу рећи да је она мајка поквареним гадовима, а маћеха честитим људима“ . Осим у Индији, Камоиш се обрео и у Макау где је био именован за управитеља добара покојних и несталих Португалаца на подручју Кине. Ту, на ушћу Меконга, где је написао добар део свог ремек-дела „Лузијаде“ , Камоиш је доживео бродолом и изгубио сву своју имовину, али и позицију.

У занимљивој биографији овог војника, песника и светског путника забележно је да је провео две године у заточеништву због неизмиреног дуга и да је тек 1569. године на путу из Индије за Мозамбик успео да се ослободи уз помоћ неких пријатеља и заштитника. У домовину је стигао 1570. године. Остаће такође записано да се велики португалски песник прославио у Источној Индији и да је за живота препловио 5500 миља. Његов живот обележила су путовања, мора којима је пловио, различите културе и народи које је стицајем околности и своје службе, имао прилике да упозна. Све то, стало је у еп „Лузијаде“ у којем је Камоиш описао путовања Васка де Гаме, све битке и догодовштине којима је и сâм присуствовао и узео учешћа. Иако је већи део свог епа писао у Индији, Камоиш је своје, али и ремекдело португалске књижевности завршио у Лисабону. И више је него фасцинантно какво је било путешествије тог рукописа, који је заједно са Камоишом опловио многа мора, провлачио се по затворским тамницама и бродским кабинама. Свакако да је рукопис

Споменик Луишу де Камоишу у Лисабону (Фото: Викимедија)

следио судбину свог аутора, која истини за вољу, није била нимало сјајна. Камоиш је за живота доста пропатио, али је зато слављен и величан након смрти, као што обично бива са великанима. Велики песник и неуморни ратник умро је у Лисабону 1580. године у потпуној беди. Ни о његовој смрти не постоје тачни и поуздани подаци. Пред његову смрт очекивала се велика инвазија Шпанаца, те је тако вест о Камоишовој смрти прошла неопажано. Тек петнаест година након Камоишове смрти, заслугом његовог поштоваоца Гонсалвеа Коутиња постављена је надгробна плоча на којој је исписан епитаф:

„ОВДЕ ЛЕЖИ ЛУИШ ДЕ КАМОИШ, КРАЉ ПЕСНИКА СВОГ ВРЕМЕНА. ЖИВЕО ЈЕ ЈАДНО И БЕДНО, А ТАКО ЈЕ И УМРО ГОДИНЕ 1579.“

Нешто касније су проучаваоци Камоишовог живота пронашли документ о његовој пензији чији је прималац била његова мајка, и на основу тог документа утврдили су да је Камоиш умро 10. јуна 1580. године Овај дан је проглашен за национални празник Португала. Иако је Камоиш умро као стар и ислужени војник, он је у срцима Португалаца остао вечито жив и слављен, оставивши за собом дело као својеврсну одбрану португалског народа и језика.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Damari azerbejxanske kulture

Азербејџан, по величини мала земља која лежи на западној обали Каспијског мора, на размеђи Западне и Источне Европе, уз Јерменију и Грузију, чини Кавкаску област или Закавказје. Позната под именом “Земља ватре”, почевши од првих насељеника који су се окупљали око ватре на Кавкаским планинама, па све до зороастријских храмова ватре у Бакуу, ова земља, била је сведок историје током које су се мењале културе. Географски појам Азербејџан, највероватније је изведен од имена локалног вође Атурпата (у значењу “чувар ватре”), а који је том облашћу владао у доба када је Александар Велики извршио инвазију на Персију. Атурпат и његови наследници, вековима су владали облашћу Атурпаткан (Азербејџан) у којој

је постојање храмова ватре било врло честа појава. Много популарнија верзија о пореклу имена Азербејџан упућује управо на реч “азер” или “ватра”, а односи се на већ поменуте зороастријске храмове ватре који су се ватром снабдевали из бројних богатих изворишта природног гаса у овој области. Без обзира на различите верзије, око једног податка, слажу се сви азербејџански научници, а то је да се име државе Азербејџан у употреби налази више од два миленијума.

Историја Азербејџана, веома је дуга и сеже све до Каменог доба. На то упућују и археолози који су на основу делова костију пронађених у Азербејџану, утврдили да постојање најстаријих становника ове земље датира из Каменог доба. На основу

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

петроглифа односно цртежа на стенама које су пронађене у месту Гобустан, археолози су дошли до трагова напредне праисторијске цивилизације у области Кавказа. За данашње, модерне Азербејџанце, верује се да етнички и лингвистички порекло воде од номадских турских племена која су у ову област мигрирала пре око хиљаду година.

Кроз своју историју, Азербејџан је због свог доброг географског и потенцијално стратешки важног положаја, био мета бројних освајача, од великог персијског владара Кира, Александра Македонског, римског војсковође Помпеја до монголских владара Џингис Кана и Тамерлана. Ретка су раздобља у историји Азербејџана која се могу означити као стабилна. Готово током целе своје историје, Азербејџан је заузимао територију којом су владала велика царства попут Персијског и Руског царства.

За историографију Азербејџана, од велике важности је постојање две државе. Једна је држава Атропатена којом је владао поменути владар Атурпат, а која је обухватала територију јужно од реке Аракс, а чије постојање се везује за прве векове пре нове ере. Друга, такође веома значајна држава је Кавкаска Албанија, названа и Агванија која се развијала на територији северно од реке Аракс, а која се сматра територијом садашњег Азербејџана. У периоду совјетске доминације, азербејџански научници су тврдили да порекло њиховог народа треба тражити управо у Кавкаској Албанији, уз напомену да се народ из Кавкаске Албаније временом мешао с турским племенима што се посебно огледа у језику.

За историју Азербејџана значајан је 4. век нове ере када су разни византијски мисионари Албанским краљевством ширили хришћанство. У вековима који су уследили, подигнуто је мноштво цркава након што је велики део становништва христијанизован. Ипак, хришћанство се није дуго задржало на овим просторима. Наиме, арапским освајањима у 7. веку, дошло је до великих промена када је овај простор постао део огромног Исламског царства које се простирало од Азије, преко Блиског Истока па све до Северне Африке. То

Петроглифи у Националном парку Гобустан (Фото: Викимедија)

је био тренутак, када је са новим царством, стигла и нова религија. Ислам је, недуго потом, постао доминантна религија, што је остао и дан-данас, чинећи Азербејџан једином муслиманском земљом, у претежно православном хришћанском окружењу (Јерменија и Грузија).

Култура и уметност

Успони и падови разних царстава, миграције и укрштања народа, као и мешање различитих култура на простору Закавказја, учинила су Азербејџан земљом богате традиције, што се посебно огледа у његовој култури. Током своје дуге и богате историје, Азербејџан се борио да заштити свој културни идентитет од дуготрајних спољних утицаја тако што је неговао локалне облике уметничког и интелектуалног израза. Упркос дугој совјетској владавини, која је у извесном смислу гушила национални и сваки други идентитет, Азербејџан је настојао да очува своју културну баштину. И након стицања независности, Азербејџан је трпео извесне верске и политичке утицаје од суседа, Русије на истоку, Ирана на југу и Турске на западу. Управо на основу историјских прилика можемо закључити да су азербејџанску културну традицију обликовали

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

ALIA MUNDI

KULTURA

Песникиња

ирански, турски и руски утицај. Златним добом азербејџанске уметности може се означити период од 11. до 13. века, односно доба када су територијом данашњег Азербејџана владали Турци Селџуци. Међу најзначајнија ремек-дела архитектонске и књижевне уметности спадају управо дела настала у овом периоду. До 11. века, азербејџанско књижевно наслеђе обликовао је зороастријски елемент, односно свети списи из „Авесте“, затим турско народно песништво и усмено стваралаштво (дестани) као што су дела „Књига Деде Коркута“ и „Короглу“ која садрже неке преисламске елементе. У средњовековне класике спада и дело „Астрономија“ аутора Абул Хасана Ширванија. Свакако да у историји азербејџанске књижевности, посебно место заузима збирка пет романтичних песама, написаних на персијском језику под насловом „Хамса“ чији је аутор Низами Ганђави, велики азербејџански и персијски књижевни стваралац из 13. века. Поред песника Низамија, значајно је споменути и Фузулија, песника из 16. века који је писао на турском језику, а чија су дела извршила велики утицај на драму и оперу у 20. веку. Поред песника Фузулија, дворску поезију писао је и Шах Исмаил I, први сафавидски шах, те се њихове песме и данас читају на оригиналном турском дијалекту који је сличан модерном књижевном азербејџанском језику. Град Ганџа (Ганђа), од великог је културноисторијског значаја за Азербејџан. Сматра се колевком песништва јер је изнедрио неколико врсних поетских стваралаца попут поменутог Низамија, али и једне жене која се још у 12. веку бавила мистичним песништвом. У питању је песникиња Махсати Ганђави чији је јубилеј (900 година од времена када је живела и стварала) у 2013. години прославио Унеско. Међу бисере азербејџанске књижевности свакако спада и поетско дело Мирзе Шафија Вазеха који је живео и стварао у 19. веку, а са чијим песничким опусом је српска књижевна јавност могла да се упозна захваљујући Јовану Јовановћу Змају који је 1861. године објавио дело „Источни бисер“ у коме се налазе препеви неких Шафијевих стихова. Колико је књижевност значајна за културу ове земље, и колико сами Азербејџанци цене књижевно стваралаштво, говори у прилог и чињеница да је вицепремијер ове земље познати књижевник Елчин Ефендијев. Када је у питању музичко стваралаштво, за Азербејџанце веома значајно и високо вредновано, и у том сегменту доминира наслеђе преузето из традиције. Преносиоци тог наслеђа били су песници ашици који су изводили музику уз рецитовање, претежно мистичке поезије.

Песник Фузули

Махсати Ганђави Песник Мирза Шафи

Биста азербејџанског композитора Узеира Хаџибејлија у Новом Саду (Фото: Викимедија)

Традиционални инструмент на коме се свирало звао се кобуз. Такође, веома значајан елемент азербејџанске музичке традиције је и инструментална музичка форма мугам. С тим у вези, две велике, али културолошки различите домаће музичке традиције, уметност ашика и мугам, повезане су са још једном значајном религијском и културолошком традицијом, а то је дервишки перфоманс као својеврсни спој религије и филозофије, музике и књижевности.

Највећи савремени азербејџански музички стваралац је Узеир Хаџибеков (или Узеир Хаџибејли). Овај изузетно надарени музички стваралац је управо у својој музици сјединио стилистичке особености свих жанрова азербејџанске народне музике, песме, игре, мугамно и ашикско стваралаштво, створивши оригиналан музички стил који се назива и хаџибековски стил .

Иако, по територији мала земља, Азербејџан је изнедрио нека велика имена која су потекла или живела на његовом тлу. Те личности, било књижевници или музички ствараоци, временом су постали део светског културног наслеђа.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: СВЕТИСЛАВ ИВАН ПЕТРОВИЋ

KULTURA UMETNOST RELIGIJA:СВЕТИСЛАВ

ада је пре тачно 90 година српски глумац Светисла Иван Петровић посетио Нови Сад, био је права сензација! Његов долазак је до те мере узбуркао јавност да је његово појављивање изазвало праву хистерију у граду, девојке су се бацале под кола, кућа његових родитеља је била под опсадом фанатичних обожавалаца и то све јер су први пут имали прилику да виде једну филмску звезду. Овај заборављени српски глумац који је због своје популарности те маркантног изгледа прозван “српски Рудолф Валентино” био је први Србин који је постао права филмска звезда.

Светислав Иван Петровић је рођен 1894. године у Будимпешти (иако је говорио да је рођен у Новом Саду). Без обзира на мађарско држављанство, увек је истицао своје српско порекло. Занимљиво је да је своје аутографе увек потписивао ћирилицом. Школовао се у родном граду и у Будимпешти где се уписао на студије политехнике. Забележено је и да

је Светислав лепо певао, свирао виолину и бавио се спортом. Као пливач је чак учествовао на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године. Ипак, љубав према филму и глуми је била јача, те се он врло брзо окренуо филмској каријери. Свој филмски деби је остварио у немом филму „Натчовек“. У Бечу је упознао мађарског редитеља Михаља Кертеса (који се касније прославио у Холивуду као Мајкл Кертиз), са којим је снимио неколико филмова. У периоду од 1918. до 1920. снимио је своја прва три филма („Госпођа са сунцокретом“, „Дама у црним рукавицама“ и „Звезда Дамаска“) и то као Светозар Петров. Иако је Петровић почео да глуми још у ери немог филма, врло брзо је по појави звучних филмова прешао у ту филмску индустрију која му је и донела велику славу. Несумњиво је да су му лепа спољашњост, мужевност и маркантност обезбедили сигурну позицију у филмском свету. Снимао је филмове у Берлину, Паризу, Бечу и Будимпешти... Нови Сад је посетио 1928. године, пре свега како

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2019, br. 7

maj-avgust 2019, br. 8

ALIA MUNDI KULTURA UMETNOST RELIGIJA: СВЕТИСЛАВ И. ПЕТРОВИЋ

се видео са својом породицом. Те године лист „Политика“ је пренео вест како га је сачекало и поздравило на хиљаде Новосађана. Нашао се чак на насловној страни листа „Политика“ што само говори да је његов долазак била значајна вест. Том приликом га је примио и краљ Александар који му је уручио орден Светог Саве првог степена за допринос популаризацији филмске уметности. Светислав Петровић (уметничко име Иван Петровић) био је ожењен Немицом Фридлом Штусер, певачицом и глумицом. Своју супругу је упознао на снимању оперете Рихарда Освалда. Имали су складан брак, али без деце.

Након Другог светског рата пао је у заборав, пре свега зато што се његови филмови нису приказивали у српским биоскопима, а разлог за то треба тражити у доласку нове комунистичке власти која му није опростила што је снимао филмове у Берлину. Треба нагласити да је Петровић снимао углавном филмове љубавне тематике.

Светислав Иван Петровић је остварио завидну глумачку каријеру, те за собом оставио велики број филмова, попут: „Кенигсмарк“ (1923), „Уметничка душа“ (1925), „Гола жена“ (1926), „Чаробњак“ (1926), „Алахов врт“ (1927), „Три страсти“ (1927), „Сирена Моргана“ (1928), „Латински кварт“ (1929), „Слепи миш“ (1931), „Викторија и њен хусар“ (1931), „Хавајски цвет“ (1932), „Козак и славуј“ (1935), „Уз укључење јавности“ (1927) „На плавом Јадрану“ (1937), „Европа не одговара“ (1941), „Процес“ (1948), „Ероика“ (1949), „Лифт за губилиште“ (1957), „Путовање“ (1959). Снимио је и словеначки филм „Далматинска свадба“ чије је приказивање било забрањено у Србији.

Учествовао је у једној од првих копродукција у нашој земљи са филмом „Принцеза корала”

Виктора Јансона, у ком му је партнерка била Ита Рина.

У својој филмској каријери је снимио само један пропагандни филм и то филм „Непријатељи“ у режији Виктора Туржанског. Углавном је тумачио аристократске ликове, племиће, официре, свештенике и фаталне љубавнике. Да је овај српски глумац сламао

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

Иванова супруга, немачка глумица Фридл Штусер (Фото: Викимедија)

У филмској сцени са Итом Рином (Фото: Викимедија)

женска срца, говоре и тадашњи натписи у штампи где се наводи: „Са свих страна Београда, као речна бујица, јуриле су београдске девојке да виде Светислава Петровића, гајећи у души потајну наду да ће се бар један његов ватрени поглед задржати на њима, на њиховим накарминисаним усницама, заљубљеним

очима. Новинари, окупљени у једном салону, чекали су Светислава Петровића да сиђе из својих одаја, где је тога момента посећивао све своје време на тоалету, купање, масажу, нежну гимнастику“

Са изложбе у Кинотеци (Фото: Југословенска Кинотека)

Први број часописа „Кинотека“ (Фото: Југословенска Кинотека)

Да лик и дело Светислава Ивана Петровића не падну у заборав, потрудила се Југословенска кинотека која је 2017. годину посветила овом заборављеном српском глумцу и то поводом јубилеја – 55 година од његове смрти и 80 година од филма „Принцеза од корала“ Виктора Јансона. У свом првом броју, часопис „Кинотека“ објавио је текст управника Архива Југословенске кинотеке Александра Саша Ердељановића у коме је изнета биографија прве српске филмске звезде. Осим објављеног текста у свом часопису, Кинотека је организовала и изложбу посвећену Светиславу Ивану Петровићу, уз пројекције његових филмова. Кинотека је у оквиру ове изложбе приказала и сценографију једне радне/дневне собе из двадесетих и тридесетих година 20. века, уз изложене Петровићеве фотографије, плакате за филм и филмске сцене из Архива Југословенске кинотеке. У плану је и објављивање монографије о овом српском глумцу. Прослављени српски глумац који је суверено владао европском филмском сценом у међуратном периоду, умро је од рака, 1962. године. Иако је преминуо у Паризу, сахрањен је у Минхену. Данас једна улица у Београду носи његово име, као подсетник на српског “Рудолфа Валентина”, заборављеног принца филма.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

међу српским рукописним књигама

Једно од значајнијих елемената српског

културног наслеђа које се истиче својом улогом у развоју српске културе, просвете и духовности, од Светог Саве до данас, јесу свакако ћириличне рукописне књиге. Народна

библиотека Србије, као чувар српске рукописне баштине и најбогатија ризница књига у нас, чува неколико значајних рукописа. Поред Мирослављевог и Вукановог јеванђеља, у Народној библиотеци Србије је похрањен и „Београдски паримејник“, најстарија сачувана српска рукописна књига коју чине изабрани одломци из двадесетак књига Старога завета, те само две из књиге Новога завета.

У средњовековној Србији, паримејник је пре свега имао литургијску и обредну намену.

Садржао је делове Старог и Новог завета који се читао приликом богослужења. У грчком и словенском културном наслеђу паримејници су били уткани у књижевно и језичко наслеђе као његов веома важан чинилац.

„Београдски паримејник“ представља српски средњовековни кодекс из 13. века. Сматра се да је књига настала негде на територији јужне Србије, Косова и Метохије и планине Риле у данашњој западној Бугарској. По својим језичким карактеристикама те српској редакцији старословенског језика, припада раном периоду рашке школе, с тим што поседује одређене правописне знаке који га доводе у везу са зетско-хумским рукописима и ранијом македонском подлогом. Писац овог кодекса, као једног од драгуља међу српским рукописним књигама, није познат. По својим карактеристикама спада у најлепше споменике

ране српске писмености о чијој историји и сведочи.

За превод „Београдског паримејника“ са грчког на старословенски језик заслужан је Свети Методије Солунски са сарадницима, а сâм превод овог кодекса старији је од превода пуног текста Библије, истовремено представљајући и веома важан рукописни извор за проучавање старословенских рукописних књига те словенске писмености у целини.

„Београдски паримејник“ је био у поседу Народне библиотеке Србије (на Косанчићевом венцу) све до 1915. када је спаљена до темеља, но стицајем срећних околности поново је пронађен и то захваљујући холандском слависти проф. др Кристијану Алфонсусу ван ден Берку, који је у Немачкој пронашао десет српских рукописних књига, а међу њима и „Београдски паримејник“. Паримејник је враћен у Народну библиотеку Србије након што га је откупила тадашња Влада, а у читавој организацији свој допринос су дали и академици Дејан Медаковић и Димитрије Богдановић.

О овом значајном ћириличном рукопису објављена је и књига 2006. године, коју је приредила Биљана Јовановић-Стипчевић. Ова књига је настала у оквиру дугорочног научноистраживачког пројекта „Опис ћирилских рукописа у бившој Југославији и српских у иностранству“, а који се остварује у оквиру Археографског одељења Народне библиотеке Србије.

Приређивач је навео да се „у овом издању доноси интегрални део текста

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

сачуваног у рукопису. При томе су очувани подела на листове, односно стране, двостубачан текст, подела на редове као и изворна интерпункција. С друге стране, у критичком апарату Београдски паримејник је упоређен са четири рукописа српскословенске редакције: Српским паримејником из друге четвртине ХIII века, Хиландарским из истог времена, Дечанским с краја ХIII и почетка ХIV и Паримејником из Црколеза из првих деценија ХIV века. Ово издање би требало да омогући потпунију типолошку и текстолошку припадност рукописа и да истовремено олакша изучавања рукописне традиције паримејног текста у српском наслеђу“ . Важно је напоменути да „Београдски паримејник“ данас има сачуваних 180 листова, при чему је око 40% оштећених, уз сачуване 82 минијатуре. Такође, важан је и податак да су се делови Паримејника читали на вечерњој служби уочи свих важнијих празника, али и на јутарњој уочи Великопосног циклуса. Све ово говори о значају рукописне књиге „Београдски паримејник“ као једне од најлепших и најочуванијих споменика српске и словенске писмености на основу којих ћемо убудуће моћи да сагледамо историју и значај српских рукописних књига, као једног од најважнијих елемената српског културног наслеђа.

Споменик Св. Методију у Требичу, Чешка (Фото: Викимедија)

TЕКСТ: Ана Стјеља

„Београдски паримејник“ (Фото: Народна библиотека Србије)

ALIA MUNDI

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: „БЕОГРАДСКИ ПАРИМЕЈНИК

Духовни завет

једне

Београђанке

Престоница Србије је дом многих знаменитих светиња. Велики је број цркава, нешто мањи манастира који се налазе на територији града Београда који заправо говоре о његовој духовној историји, али и богатству његове културе и културне баштине.

Можда је мање познато да се на путу до једне од најстаријих и најзначајнијих београдских светиња – манастира Раковица (саграђен 1380.) налази црква са веома занимљивом причом коју вреди испричати. Ради се о Храму Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици који представља ктиторску задужбину једне побожне и хумане Београђанке. Наиме, историјат ове цркве везан је за хумани чин госпође Јелене Радојкић.

Како се наводи у летопису ове цркве, Јелена Радојкић, удовица из Београда пожелела је да овековечи успомену на свој лик и дело, али и на своје најмилије, преминулог супруга Николу, бившег благајника Министарства просвете, као и покојну ћерку јединицу Бисенију. Како би

добила благослов за свој наум упутила се код тадашњег патријарха Варнаве. Када је патријарх Варнава дао благослов и када је 1937. године од манастира Раковица добијен плац који је нивелисан, изградња Храма Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици могла је да почне. Темељ цркве је исте године освештао Митрополит скопски Јосиф, а саму изградњу новчано су помогли патријарх Варнава, као и парохијани. За пројекат Раковичке цркве заслужни су инжењери Михаило Радовановић и професор Војислав Зађина. Храм је освећен 24. јуна 1939. године и одлучено је да буде посвећен Светим Апостолима Вартоломеју и Варнави. Освештење храма извршио је Преосвећени Епископ Дионисије, викар Његове Светости Патријарха Гаврила. У 2019. године се обележава 80 година од освештења ове цркве.

Две године након што је црква освештана, у 89. години живота упокојила се његова ктиторка – госпођа Јелена Радојкић. Њени посмртни остаци сахрањени су у крипти

ALIA

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: ЗАДУЖБИНА

њене задужбине, где почивају и данас. Занимљиво је да је ова побожна и изразито хумана жена својој задужбини пре смрти даривала црквени мобилијар и звона. Иконостас и фреске у олтару и куполи осликао је јеромонах Наум (Андрић).

За новију историју манастира везује се свакако догађај из 1999. године када је на несрећу саме цркве и њених верника, првобитни иконостас тешко оштећен у пожару, док су фреске потпуно уништене. Нови иконостас од храстовине у дуборезу, иначе поклон манастира Раковица, постављен је 2005. године. Током 2004. године на Храму

Детаљ из цркве (Фото: Храм Св. Апостола Вартоломеја и Варнаве)

је урађена нова фасада и кровна конструкција. Парохијски дом је саграђен 1939. године. У њему се налази канцеларија и стан за свештеника. За потребе парохије од 1989. до 1991. године изведени су грађевински радови на проширењу, а 2006. године зграда је потпуно реновирана. Са западне стране, наспрам улаза у Храм, 1995. године изграђен је параклис за паљење свећа. Исте године на дан славе Храма, када се прослављају Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава, Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле освештао је новосаграђени параклис (палионицу свећа) и мозаик Светог Саве. Током 2000. године благословом Патријарха Павла у Храму су у фреско-техници живописани олтар и солеја. Велики део је преостао да се живопише, што је планирано за 2017. годину. На улазу у саму цркву постављена је капија од камена и кованог гвожђа која води у ово тихо и зеленилом окружено црквено здање.

На путу за манастир Раковицу, на мањем узвишењу изнад пута налази се црквени комплекс који представља праву оазу мира. Црква, парохијски дом и пространи парк који их повезује чине да се верници окрепе духовном снагом, да се присете старијих и много хуманијих времена када су људи били од речи и дела. У сенци дрвећа које испуњава празнину у црквеном дворишту као да се надвила једна племенита сенка – благи лик његове ктиторке – госпође Јелене Радојкић.

ТЕКСТ И ФОТО: Ана Стјеља

Портрет Јелене Радојкић (Фото: http://crkvarakovica.rs/)

Romi Kladova

Uz uvažavanje okolnosti da je za vreme migracija kao i u periodu njihovog konstantnog prisustva na evropskom tlu bilo spajanja sa pripadnicima drugih etničkih zajednica, danas se čini nespornim indijsko poreklo Roma, oficijelno prihvaćeno od vlade ove mnogoljudne zemlje, proklamacijom da su oni deo stanovništva Indije u dijaspori, a iranski, jermenski, turski, grčki, vlaški koreni reči što ih danas upotrebljavaju, retki su preostali tragovi puta kojim su stigli na Balkan. Prispevši na evropske prostore u Srednjem veku, ljudi čiji su preci stolećima naseljavali Indiju uspeli su održati sopstveni identitet, neretko po cenu da su bili žrtve stravičnih zločina sa kvalifikativima genocida, rasizma, getoizacije, uz nepriznavanje elementarnih ljudskih prava i degradacije ličnosti, živeći u uslovima daleko od onih omogućenih drugim stanovnicima evropskog kontinenta.

Prvi pisani tragovi o boravku Roma na đerdapskom Podunavlju u vreme turske vladavine datiraju iz XVI veka. Popis za grad Fetislam iz 1586. godine, pored četiri hrišćanske mahale sa 191 kućom, posebno navodi džemat (skupinu) Roma hrišćana koja se sastojala od 12 članova.

Knez Miloš Obrenović sprovodio je politiku naseljavanja Roma kolara, kovača i kočijaša u graničnim područjima Srbije prema Vlaškoj, Vidinski pašaluk, u koje svrhe im je dodeljivana na korišćenje i zemlja u kneževom vlasništvu. Stefan Stefanović Tenka iz Poreča 18. oktobra 1830. u vezi sa Miloševim traženjem rumunskih Roma referiše da polazi „u Fetislam/Kladovo naročito Cigana radi“ da ih potraži i raspita se da li „u pašaluku Adakalskom onakvih Cigana ima koji su aščiluku ili teranju konja vešti“. Dana 20.oktobra iste godine Tenka izveštava kneza da je sišao do Fetislama „za potražiti kojeg iz Vlaške Ciganina, koji je

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019,

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: PUTEVI ROMA

aščiluku, teranju konja u intovu ili u posluživanju oko astala obučen’’, da je „u Tekiji našao jednog šokojskog Ciganina, koji konje, kao što kaže, zna terati dobro i da mu ga je tekijski vojvoda obećao dati, ali da i paši za to javi, i da će još koga potražiti, i ako nađe, moliće Derviš-agu da mu ih dade, a ako ih ne dade, da će moliti pašu. Najzad, 24.oktobra iz Poreča on piše knezu kako je „letos bilo dosta Cigana vlaških u Fetislamu, no zbog velikog danka i kuluka turskog, pobegli su opet u Vlašku’’, da mu je Derviš-aga obećao „da će sredstvo upotrebiti, ako se može ukrasti nekoliko veštih iz Vlaške Cigana’’ i da je zasad „jedva tri Ciganina, i to kočijaša našao, no i oni su na lađama dole’’, ali je paša obećao da će ih za nekoliko dana poslati. Devetog novembra on šalje Milošu dva Cigana kočijaša, a 30. novembra 1830. i trećeg, po imenu Martin Predo.

Vlaški Romi prelazom na srpsku stranu Dunava spašavali su se ropstva koje je na rumunskoj strani oficijelno ukinuto tek 1856. godine. Stravični uslovi življenja, sa pravim ropskim statusom, teškim telesnim kaznama, neuvažavanjem roditeljskih ili bračnih veza, doprineli su da među Srbima oni iskažu zanatlijske, ali i ljudske kvalitete koji ih na području Ključa kladovskog čine ravnopravnim članovima društevne zajednice. Prebegu je pogodovala okolnost da je, ovdašnji živalj vlaškog i srpskog porekla, i sâm vekovima izlagan represalijama osvajačkih pohoda Mađara, Kumana, tatarskih hordi, Bugara, Turaka i čestim migracijama, u znatnijoj meri nego stanovništvo podunavskog zaleđa, saosećao sa ponižavajućim položajem Roma na vlaškom i moldavskom tlu. Romi su pak, vredno radeći kao kovači znatno doprineli razvoju poljorpivrede, uslovljenom zamenom drvenih plugova gvozdenim, ali i saobraćaja, što rečnog, radom na izvlačenju brodova kroz Đerdap, što su činili stolećima, što održavanjem drumskog saobraćaja konjskim zapregama.

Kosta Jovanović, istražujući stanovništvo Krajine i Ključa početkom XX veka ostavio je dragocena svedočanstva o toponimima i etničkoj strukturi stanovništva Kladova i okolnih naselja. Dobra ziratna zemlja u delu atara Ljubičevca zove se Cigani. U Podvrškoj severoistočni deo naselja, prema etničkom sastavu meštana zove se Ciganski

kraj. U blizini, atar Petrovog sela, nalaze se potes Ciganlija, Ciganske krčevine, Ciganski breg i Ciganski potok.

U Kladovu naseljeni meštani romskog porekla svoja staništa izgradili su u reonu ulice Hajduk Veljkove, svega stotinu metara od najužeg varoškog jezgra. Prilikom geodetskih snimanja radi evidentiranja stanja poseda, 3. juna 1935. godine popisani su sledeći posednici stambenih objekata na ovom mestu: Firić Desanka ud. Nikole, rođ. Stepanović /kt.br.976/, Dimitirjević Dimtirija Vojislav /vlasnik kt.br.989.i 990/, Marcojević Žojica, Đorđević Stanoja Stanoje. Macanović Dimitrije, Jovanović Spasoja Natalija, Jovanović Đorđa Petrija, Đorđević Pavla Vlada /Cara Lazara 5/, Đorđević Petrija, ud.Pavla rođ. Živanović /Cara Lazara 7/, Đorđević Ana, žena Jovanova / Cara Lazara 9/, Pilikić Jovana Nikola /Hajduk Veljkova 40/, Stevanović Mitra žena Jovanka /Hajduk Veljkova 38/, Đorđević Pavla Stanoje /Hajduk Veljkova 36/, Bondokić Darinka, ud.Đorđa /Hajduk Veljkova 34/, Šepecanović Jovanka ud.Nikole, rođ. Stevanović /Hajduk Veljkova 32/, Korbovljanović Jovanka, žena Aleksandra / Hajduk Veljkova 30/, Jovanović Katarina, žena Marjana /Hajduk Veljkova 28/, Slatinašević Đorđa Dimitrije /Hajduk Veljkova 26/, Marcojević Jovaka ud. Konstandina rođ. Stanojević / Hajduk Veljkova 24/, Mikilović Petra Blagoje /Hajduk Veljkova 36/, Marcojević Jovana Pavle /Hajduk Veljkova 35/, Đorđević Pavla Mijajlo /Hajduk Veljkova 2/, Pirojević Lenka /Hajduk Veljkova 4/, Konstandinović Živka ud. Đorđa rođ. Đorđević / Hajduk Veljkova 6/, Pirojević Dimitrija Đorđe /Hajduk Veljkova 10/, Stanojević Gice Kosta / Hajduk Veljkova 1, kt.br.373/, Stanojević Gice Jovan / Francuska br.10, kt.br.197/, Stanilović ud. Tase Lenka, rođ. Stanojević / Francuska 12, kt.br.199/, Vlatković Marka Mihajlo /Francuska 14, kt.br.200/, Dimitrijević Anđela Vukašin / Hajduk Veljkova 3, kt.br.375/, Marcojević P. Ratko /Hajduk Veljkova 5, kt.br.380/, Pilikić Miloša Živojin / Hajduk Veljkova 9, kt.br. 381/, Dimtrijević Dimitrija Vojislav / Hajduk Veljkova 9/, Stanilović Sime Nikola / Hajduk Veljkova 11/, Ignjatović Mica, udova Jordana /Hajduk Veljkova 13, kt.br. 388.

Bežeći pred nadirućim nacizmom iz sred-

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: PUTEVI ROMA

nje Evrope, više od hiljadu jevrejskih stanovnika Beča, Berlina, Dancinga, Praga, Bratislave... privremeno utočište našlo je u Kladovu, čekajući da se steknu uslovi za nastavak puta brodovima ka Palestini. Hans Klajn svoje novo boravište početkom 1940. godine opisao je kao „mala zimska luka pokraj ciganskog sela sa kolibama od blata“. Posle određenog vremena provedenog na usidrenim brodovima, jevrejske izbeglice prešle su da žive na obali po kladovskim kućama. Jedan deo pripadnika ove grupe smešten je kod kladovskih romskih porodica, ne u konformnim uslovima, ali sa dovoljno pažnje od strane stanodavaca da se to učini boljim rešenjem od života na brodovima. Sudbine ovih dvaju grupa, izuzev zajedničkog boravka u Kladovu, spojiće, na stravičan način nešto kasnije, nemački vojni zapovednik u Srbiji 30. maja 1941. donevši „Naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane“. Prema paragrafu 19, Ciganinom je smatrano „lice koje vodi poreklo od najmanje tri ciganska pretka. Sa njima su izjednačeni i ciganski melezi koji vode poreklo od jednoga ili dva ciganska pretka i koji su oženjeni Cigankom ili stupe u brak sa Cigankom“. Za njih su uvedene žute trake sa natpisom “Ciganin” i ciganske liste, a protivljenje odredbama ove naredbe sankcionisano je zatvorom, novčanom kaznom, a u teškim slučajevima kršenja normi robijom ili smrću. Romi su se morali prijaviti u roku od dve nedelje srpskim policijskim prijavnim vlastima na čijem području imaju mesto boravka. Za popravku ratom nastalih šteta za njih je uvedena obaveza prinudnog rada, važeća za sva lica oba pola, starosti od 14 do 60 godina. Zabranjeno im je posećivanje javnih manifestacija i lišeni su slobode kretanja jer bez odobrenja nadležne okružne komande nisu se smeli udaljavati. Meštani kladovskih naselja srpskog i vlaškog porekla, tim povodom iskazali su solidarnost sa svojim romskim sugrađanima, prihvatajući da jedno vreme borave u njihovim seoskim domaćinstvima, kako bi izbegli okupatorske represalije, mada su za takvo ponašanje bile zaprećene najstrože kazne.

Na području Timočke Krajine okupatorska politika progona Roma zaoštrena je počev od 18. novembra 1941. godine naređenjem Krajskomande predsednicima opština da pod ličnom

odgovornošću u roku od 24 sata izvrše provere ima li na području njihovih opština nepohapšenih Jevreja i Cigana starih 16 godina ili starijih, da se takva lica odmah uhapse i sprovedu u policijsku ispostavu. Međutim, 21. novembra iste godine preduzeća kod kojih su na prinudnom radu bili Cigani, poput Borskog rudnika, i timočka sreska načelstva, dobili su naređenje Vojnog zapovednika u Srbiji datirano još 11. jula 1941. prema kojem za zaposlene i stalno nastanjene Cigane na teritoriji Srbije /najkasnije prispele na ove prostore 1850. godine/ prestaju da važe ranije propisane mere, pod uslovom da za oslobađajuće razloge pribave i podnesu upravi policije potrebne dokaze. Molbe sa dokazima kako bi se dobile lične isprave bez oznake “Ciganin” podnosile su se feldkomandanturi 809 u Nišu.

Prilikom popisa stanovništa iz 1948. godine ni jedan stanovnik Kladova i okolnih sela nije evidentiran kao Rom, mada je izvesno bilo tri enklave isključivo njima naseljene u Kladovu, Podvrškoj u Brzoj Palanci. Takođe je poznato da je gotovo svako naselje imalo makar po jednu romsku porodicu koje su se uglavnom bavile potkivačkim odnosno kovačkim zanatom.

Danas, posmatrano kroz zvanične statističke podatke u Kladovu se gotovo niko ne deklariše kao Rom. Životni uslovi su donekle bolji nego na jugu Srbije, uglavnom zahvaljujući činjenici da jedna četvrtina stanovništva živi i radi u zemljama Evropske Unije, mada još uvek postoji na desetine domaćinstava, čiji su članovi na ivici siromaštva, a tragovi dalekih korena iz indijske prapostojbine jedino su zastupljeni u fragmentima narodnih običaja i verovanja iz prethrišćanske epohe.

TEKST: Ranko Jakovljević

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

Otac Paolo

Neko je rekao da pravo pročišćenje dolazi samo u pustinji. Mislim da sam se približio početku takvog procesa kada sam se uputio u sirijsku pustinju ne bi li pronašao manastir Deir Mar Musa. Minibus me je ostavio na prašnjavoj autobuskoj stanici u Nabiku koji se nalazi šezdesetak kilometara od Damaska. Potom me je taksi odvezao još petnaest kilometara u srce pustinje u kojoj je stao ispred ogromnog brda sazdanog od ljubičaste peščane stene. Na vrhu brda, uzdizao se skoro u natprirodnom položaju manastir do koga je vodila vijugava staza stepenika napravljena od grubog kamena. Očekivalo me je uspinjanje od bar tri kilometra. Vozač me je podsmešljivo gledao dok sam svoju torbu kačio o rame. Mislim da je na lošem engleskom rekao da je tamo gore mesto koje vekovima pokušavaju da posete budalaši u ime Hristovo. To je zazvučalo dovoljno ohrabrujuće da

se uputim stepenicama, ostavljajući brkatog taksistu bez bakšiša. Već na pola puta moje srce je ubrzano kucalo, osetivši da se vraća svome pravom domu. Pogled je već bio toliko očaravajući da sam sve to nazvao duhovnim pejsažom. Najranija evidencija o tome kada je manastir Deir Mar Musa osnovan nađena je u sirijskim manuskriptima iz šestog veka. Pretpostavlja se da je njegova gradnja započeta 570. i da je dograđen 1058. godine. U okolnim brdima postoje stotine pećina od kojih su neke bile skloništa hrišćanskim monasima još od samog početka. Konačno sam došao do uporišta “pustinjskih očeva”. Kada sam se sagao da prođem kroz mala manastirska vrata znao sam da iza sebe ostavljam bar jedan deo tereta koji se sakupljao decenijama. Prošao sam pored crkve i stigao na ogromnu terasu ispod koje se prostirao veličanstven pogled stotinama kilometara una-

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

Manastir Deir Mar Musa u Siriji (Foto: Wikimedia / Effi Schweizer Eric Albers)

okolo. Posle prvih formalnosti kroz koje prolaze turisti kada dođu ovde, dobio sam svoj krevet i šolju hladne vode da se okrepim. Niko me nije pitao koliko vremena planiram da ostanem. Pošto sam raspakovao svoj skromni prtljag vratio sam se na terasu kako bih uživao u pogledu na pustinju pre sumraka. Primetio sam da pored zgrade u kojoj su bili smešteni posetioci postoji još jedna veća zgrada do koje je vodio viseći most iznad dubokog ambisa. Seo sam i znatiželjno posmatrao sveštenike koji su bili uobičajeno zauzeti svojim dnevnim poslovima. Vrlo brzo sam shvatio da i posetioci treba da učestvuju u dnevnim aktivnostima. Izabrao sam da iz perionice stepenicama podignem teške košare opranih čaršava, pokrivača i jastučnica od putnika koji su otišli. Mislim da sam sledećih dana pomagao ljušteći krompir, prao sam sudove ili čistio pod. Hrana je bila ukusna, organski med sa lepinjama i čajem za doručak, vegeterijanske poslastice za ručak i sjajan kozji sir za večeru. Proteklo je malo vremena pre nego što me je korpulentni muškarac od pedesetak godina u svešteničkoj odori oslovio. Tada sam prvi put ugledao fascinantnu figuru hrišćanskog sveštenika, Oca Paola. Kažu da se rodio u Rimu sredinom pedesetih godina prošlog veka i da je u svojim ranim dvadesetim otišao u Liban da studira arapski nakon što je već postao jezuitski sveštenik. Do kraja osamdesetih je znao Kuran napamet i posle magistarskih studija u Damasku i doktorata u Napulju, postaje doktor islamskih nauka. Početkom devedesetih nastanjuje se poput Ibn-Arabija, za stalno u Siriji. Kažu da kada je prvi put došao u manastir Deir Mar Musa sve je zatekao skoro u ruševinama. Tada je uložio prvih pet stotina dolara u početak obnove manastira.To je bilo sve što je imao u džepovima. Kada sam ja prvi put ušao u manastir moglo se lako zaključiti da je u bliskoj prošlosti mnogo novca bilo uloženo u njegovu obnovu. Sve zgrade su odisale svežinom, staze oko pećina su bile sigurne i popločane, a crkva je sijala i spolja i iznutra. Sve to zaslugom jednog čoveka koji je motivisao hrišćane u celoj Zapadnoj Evropi kako bi mu pomogli da povrati sjaj manastiru, toliko značajnom u vreme samog početka hrišćanstva. Otac Paolo me pita da li sam došao u manastir zbog tradicionalnog okupljanja eksperata svih religija zarad diskusije otvorene

za javnost. Kažem ocu da mene može da svrsta u javnost i to onu iznenađenu jer ništa pre mi nije govorilo da se takav događaj sprema usred pustinje u manastiru starom preko hiljadu pet stotina godina. Otac kaže da mi je to ipak neko rekao kada sam se već našao tu i zagonetno se nasmešio. Da, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatio da sam pogodio svojim dolaskom sâm početak internacionalnog okupljanja religijskih filozofa. Bilo je tu šiitskih mula, sunitskih hodža, pravoslavnih popova i katoličkih sveštenika, članova sekti poput druza, mislim da je bilo i monofizita, možda čak i nestorijanaca. Video sam neke Ruse koji su govorili o budizmu, nekoliko psihologa i mistika koji su mudro ćutali i čekali da kažu nešto važno. Video sam koptske vernike iz Somalije i ponekog derviša iz Egipta. Konferencija i debate su vođene u novoj zgradi napravljenoj od kamena, kao i sve ostalo, u sali perfektno ohlađenoj sa obiljem osvežavajućih

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

Okolina manastira Deir Mar Musa

napitaka i slušalicama za simultani prevod na bar tri svetska jezika. Shvatio sam da Otac Paolo, koji je žučno učestvovao u svim debatama, govori najmanje pet živih i još toliko “mrtvih” jezika. Sećam se da sam posle trećeg dana tražio da me niko ne uznemirava u jednoj od pećina gde sam tiho plakao nekoliko sati. Plakao sam od sreće. Srećan sam bio što postoje ovakava mesta na ovoj planeti. Srećan sam bio što i “svete budale” nekada naiđu na svoga sveca i on im potvrdi da put nije bio uzaludan. Kada se konferencija završila i kada su mnogi dragi gosti otišli nazad u svoje gradove i zemlje, upitao sam Oca Paola da li je u mogućnosti da mi posveti pola sata kako bih kompletirao intervju sa njim. Posedovao sam spravu koja se slučajno zatekla u mom prtljagu, neki mp3 koji snima i koji sam sada iskoristio da zatražim intervju od čoveka za koga sam smatrao da je junak. Hteo sam da provedem bar pola sata gledajući ga u oči. Nećkao se, ali je pristao. Mislim da sam mu postavio samo prvo pitanje koje ni ne zaslužuje da se registruje i na koje se Otac Paolo nasmeši, gledajući me u oči i čitajući me kao neku knjigu. Rekao mi je da stena ispod koje sam sedeo u manastiru Svetog Simeona može da leti. Rekao mi je da sada mi i u ovom manastiru na ovoj ogromnoj steni, u stvari, letimo. Kaže da kada se Simeon Stajlit popeo na stub od

kamena i na njemu proveo trideset sedam godina, tim činom je pokazao svim vernicima koliko je telo teško. Ono se može uzdići. Čovek može da leti. Čovek ili žena imaju sposobnost da polete i priđu izvoru svih milosti. Pitao me je da li znam da je u istoriji hrišćanstva bilo zabeleženo više slučajeva žena pustinjaka. Pomenuo je Pelagiju, poznatu glumicu i kurtizanu koja je prerušena u muškarca živela u Maunt Olivu, pa je pomenuo i Mariju Egipćanku, prostitutku iz Aleksandrije, koja je provela četrdeset sedam godina lutajući pustinjom. Kaže da nije ni bitno da li smo rođeni kao muškarac ili žena, bitno je ono što dolazi pre činjenice da smo muškarac ili žena. Nisam stigao da ga upitam šta muslimanski žitelji obližnjeg mesta misle o njegovim aktivnostima u manastiru jer mi je Otac Paolo pročitao misli i rekao da je vrlo dobra stvar za muslimane što su on i njegovo jato tu. Kaže da je pravi dijalog onaj koji ljude postavlja u poziciju da se više ne osećaju stranci jedni spram drugih. Kaže da je islam toliko duboko u njemu da su ga mnogi hrišćani prozvali da je prešao u drugu veru. Odgovara im kako taj prelazak u drugu veru postaje irelevantan sve dok ljudi veruju u Boga koji zrači razumevanjem i ljubavlju. Smatra da su reakcije između različitih veroispovesti nužne kako bi vernici uspostavili dijalog. Nasilne

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust2019, br. 8

Otac Paolo sa gostima manastira

reakcije dolaze iz razloga zbunjenosti i manipulacija, no na kraju dolazi do pobede razumevanja. Rano hrišćanstvo i sufizam imaju skoro iste pozicije. Pustinjski oci i derviši su prenosili znanje jedni drugima. Pokušavali su baš kao i Simeon da podignu teret materijalnog sveta da bi ga svi uočili. Mi sada ne letimo, mi sada sedimo na vrhu stene. Teško je živeti bez tela, a još teže voleti. Uvek je lakše pridružiti se dobrim idejama. Retki su oni koji imaju snage da se bore protiv loših ideja. Zato nas i zovu “ svetim budalama” jer se otvoreno borimo protiv loših ideja. Suština se svodi na to da iako imaš materijalne i intelektualne kapacitete oni su bezvredni ukoliko nisi potražio nešto dublje od toga. Da bi bio upotpunjen moraš da se krećeš ka esenciji Najvišeg jer je samo centar njegovih želja i centar tvojih želja,

Njegove odluke su i tvoje odluke, kad to shvatiš bićeš upotpunjen. Paolo je završio razgovor tako što mi je preporučio da umesto dubokih i dugih molitvi u grupi odem u pustinju i nađem neku stenu na koju ću se popeti i sesti na njen vrh. Ta stena će mi sve reći. Otac Paolo me je naučio da letim. Leteo sam iznad Sirije sve do Balbeka u Libanu i Petre u Jordanu. Leteo sam gledajući na pustinju koja je palila poslednja uporišta sumnje u mojoj svesti. Leteo sam iznad Damaska obavijenog magičnom energijom starine koja podučava, ali i upozorava. Odleteo sam i do Alepa i sa neba gledao Muhameda

i Džamala kako izvode svoga staroga oca na namaz. Leteo sam iznad Sirije koju sam zavoleo svim svojim bićem. Da li sam konačno sagoreo sasvim? Letim i slušam poj ptica koje proleću, Atarova pesma posvećena Al-Haladžu miluje mi uši. TEKST

Predavanje oca Paola

Unutrašnjost manastira

“КУЛЕ СМРТИ”

уле тишине у некадашњем Бомбају, сада Мумбају, везују се за древни обичај индоиранског народа по имену Парси који имају необичан и помало застрашујући начин сахрањивања. Наиме, Парси се, следећи своју зороастријанску религију, сахрањују тако што се тела преминулих односе у такозване “Куле тишине “ (кружне уздигнуте грађевине) на рубу чијих бедема се окупљају орлушине које се, након што осете присуство људских трупала, обруше на њих и кљуцајући људско месо, поједу све до костију. Основни разлог зашто Парси верују да тело не треба покопати у земљу

или да га не треба спалити јесте тај што верују

да су земља и ватра свети елементи и као такви не смеју бити нарушени. Такође, веровали су да су након смрти људска трупла “ нечиста” те да их одмах запоседне зао дух или демон. Једини начин пурификације од злих сила јесте да се тела изложе и као жртва принесу птицама.

Опис ових Кула тишине из старог Бомбаја дала је српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић у предговору своје поеме „Une vision“ (али и у самој поеми), и он је веома сликовит и потресан. Ритуал сахрањивања код народа Парса, посебно су дирнули српску књижевницу која је и лично могла да се увери, током свога боравка у тадашњем Бомбају, како изгледају чувене Куле тишине. Оне су до те мере застрашујуће да чак описане у и песми, имају призвук нечег готово нестварно окрутног. Тугујући за својом тек преминулом пријатељицом Леди Дораб, српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић доживљава неку врсту визије или привиђења, кроз које се прелама

Скица Куле тишине сачувана у првом издању поеме „Une vision“, 1936.

Индија, њено дружбовање са племенитом Парсијанком, али и страшне Куле тишине које су само подсећање на то да су, суочени пред смрћу, сви људи једнаки и да ће свако пре или касније бити “гозба птицама” или “гозба црвима”. Стога, српска Сапфо (како су називали Јелену Ј. Димитријевић), своју потресну поему завршава латинском сентенцом која гласи: „Memento, homo, quia pulvis es еt in pulverem reverteris.“ („Сети се човече да си прах, и да ћеш се у прах и вратити“).

ТЕКСТ: Aна Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

жена од овога света

Трагом збирке песама„Двојеручица“ Жељка Медића Жаца (Књижевно друштво „Свети Сава“, 2018)

Пред нама је обимом невелика збирка песама Жељка Медића Жаца, необичног назива „Двојеручица“. Када се са овим насловом сусретнемо, пре но што се удубимо у читање песама њиме обухваћених, остајемо упитани у каквом се односу налази Медићева „двојеручица“ у односу на Богородицу Тројеручицу. Да ли је реч о овоземаљској доброчинитељки, или је пак реч о некоме ко би требао да представља антипод Тројеручици. Иако делује као дигресија, морамо читаоце најпре подсетити да је икона Богородице Тројеручице најзнаменитија српска икона и најпоштованија у самом Хиландару. Једна је од нерукотворених икона, што значи да ју је иконописао јеванђелист Лука. Ова икона са Богородичиним ликом, добила је име (које до

данас носи) у VIII веку. Иконоборци су своме противнику, Јовану Дамаскину одсекли руку. Он се пред Богородичином иконом молио целе ноћи да га исцели и жеља му је била испуњена. (И сам Јован Дамаскин је био песник, сетимо се само песме Ивана В. Лалића Шапат Јована Дамаскина.) Након тога се он замонашио и наложио да се од сребра искује рука, која ће бити додата икони. Трећа Богородичина рука симболизује заправо руку Јована Дамаскина, коју је она исцелила. Сада кад знамо ко је Тројеручица, можемо кренути у одгонетање Медићеве кованице „двојеручица“. Овом речју песник је истовремено хтео да нагласи и сличности и разлике између оне која љубав и утеху пружа човечанству и оне која исто то понавља у

микрокосмосу лирског субјекта, ког често можемо идентификовати са песником. У једној од песама (на начин на који је то умела Марина Цветајева) наговештава име свог лирског субјекта, идентично са својим:

Када би знала колико често мислим на тебе

казаљке на твом сату биле би стално поклопљене и сви предмети чији назив има почетно слово као моје име испали би из твојих руку неспретно и непрестано али нико се није досетио да прави такве сатове и мало који предмет на слово “Ж” почиње Можда неки заборављени жетон са аутобуске станице.

Управо због тога, уз благу резерву, лирско ја можемо стопити са песниковим, а „двојеручицу“

доживети као ону која је заслужна за његову овоземаљску срећу.

И заиста, када се осврнемо унатраг кроз светску и домаћу литературу, откривамо да је много стихова написано о љубави, али веома мало о срећи вољења, као да нас срећа оставља немим. Према оној сентенци којом започиње Толстојева Ана Карењина: „Све срећне породице личе једна другој, свака несрећна породица је несрећна на свој начин“. Жељко Медић Жац настоји да оповргне овакав став. Ако несрећне љубави имају милион лица, зашто не показати и лице среће и озарења. Зато он на врло достојанствен начин, без сентименталности и болећивости слави овоземаљску љубав, љубав која испуњава биће срећом, а живот смислом. Ако поштено признамо, о срећним часовима љубави, па чак и о љубавној срећи која траје писали су и други песници (Јован Јовановић Змај у својим Ђулићима, Борислав Радовић у песми „Млеко и мед“, Драган Стојановић у Сл. Четири песме о Сл, Иван В. Лалић у поеми „Strambotti“) али код сваког од њих провејава нека туга, макар и туга пред временом које пролази, или је у далеком наговештају дата нека стрепња, нешто што би могло да поквари идилу. У Жацовим песмама срећа вољења је непомућена. Она није

Жељко Медић Жац

еуфорична, ни хиперболично пренаглашена, али тим објективним свакодневним, ништа није одузето од њене вредности. И премда је у свакој од песама нагласак на песниковим осећањима, односно на ономе што постојање вољене жене у њему изазива, њени обриси постају све јаснији и схватамо зашто је назив збирке баш „Двојеручица“ . Певајући о својим осећањима, Жељко Медић Жац слави ону која је те емоције побудила, ону која користећи само две руке може да обујми цео песников свемир и испуни га.

Приликом једног путовања возом на релацији Београд–Подгорица, возом који је каснио невероватних десетак сати, глумац Младен Нелевић и ја прекраћивали смо време рецитовањем. Пожалио ми се тада како нико више не пише љубавну поезију, бар не такву љубавну поезију каква би се могла јавно изводити, говорити пред публиком... Волела бих да до овог глумца допру Медићеви стихови, јер они просто жуде за читањем наглас, за учењем напамет. И премда је уживање у читању збирке песама „Двојеручица“, која је подељена у три циклуса подједнаког обима (у сваком од њих се налази по дванаест песама) било велико, тек када сам их прочитала наглас било је потпуно.

Особеност поезије Жељка Медића Жаца јесте без сумње њен звук. Стално посезање за алитерацијама и асонанцама (у изузетно ретким случајевима чак и граматички неоправданим, али зарад лепоте склони смо не да опростимо,

већ да оправдамо и подржимо кршење конвенција!) чини ове стихове изузетно податним за казивање. А већ смо мислили да такве поезије више нема! У овим песмама често је присутна и рима, али она никада није наметљива, строго позиционирана, обавезујућа. Њен једини задатак је да допринесе том самосвојном звуку, по ком је Медић још од Апнеје препознатљив. Уз то, колико год дубока и понекада загледана у саму себе (јер без обзира на срећу вољења са „двојеручицом“, песник је потпун само када је у једнако добром односу са оним што ствара), Жацова поезија је пријемчива и једним својим слојем податна широким читалачким круговима. У том погледу скоро да се граничи са „естрадном поезијом“. (Овај помало незграпан термин данас има изузетно негативан призвук, сасвим неоправдано, јер се односи на поезију какву су писали или још увек пишу: Изет Сарајлић, Перо Зубац, или једним делом Матија Бећковић и Брана Петровић. Дакле, када кажемо „естрадна поезија“ не мислимо на поезију која је лишена квалитета, већ на поезију која је податна за говорење, поезију коју многи могу да прихвате и заволе.)

Па ипак, Жацова поезија је „естрадна“ само једним својим слојем, оним који нам се кроз њене звуковне предности и неку лакоћу исказаног први отвара. Али испод тога се скрива још много велова, који ће сладокусци и добри познаваоци поезије свлачити један по један, налазећи у томе велико задовољство. Све у свему, пред нама је књига у којој се налази тридесет и шест песама изузетно уједначеног квалитета. Циклуси су и на језичком и на тематском нивоу врло чврсто грађени. Стихови се просто лепе за непце од потребе да буду наглас читани или казивани, а након тога нас терају да добро размислимо о сваком од њих. Ово је књига коју не само да треба препоручити за штампу или за читање, већ и за јавно извођење, чиме би добила своју пуну лепоту.

ТЕКСТ: Драгица Ужарева

Prometej slobode

Milan Dunđerski je rođen 1952. godine kao sin jedinac, od majke Ljubice (rođ. Radišić) i oca Novaka, u porodici skromnog srbobranskog zemljoradnika, koji nije bio u direktnoj srodničkoj vezi sa bogatom familijom istog prezimena. Do polaska u srednju školu, kada je njegov otac kupio kuću u delu naselja Srbobran pod nazivom Unčić, detinjstvo je proveo na salašu, zbog čega je najčešće bio đak pešak.

Kao učenik Srbobranske gimnazije bio je pod znatnim uticajem zapadne popularne kulture, novog senzibiliteta kasnih 60-ih i omladinskog hipi pokreta, a zbog ispoljenog literarnog talenta i glasovnih kvaliteta izabran je za honorarnog saradnika Radio Srbobrana.

Poeziju je počeo da objavljuje 1970. godine kao student jugoslovenske književnosti u zrenjaninskoj Ulaznici, koju je uređivao Vujica Rešin Tucić, i u novosadskom studentskom listu Indeks. Prva pesnička zbirka pod naslovom „Okovan rebrima“, objavljena mu je 1973. godine u ediciji Prva knjiga Matice srpske, koja je davala šansu mladim, talentovanim početnicima u kojima je prepoznat

značajan umetničko-stvaralački potencijal, te su ti književni prvenci predstavljali trajne kulturne vrednosti. Dr Draško Ređep, glavni i odgovorni urednik ove edicije, u časopisu Odjek je 1973. godine objavio kritički književni prikaz o onima koji stižu, tj. o značajnim predstavnicima najmlađe vojvođanske generacije pesnika, među kojima je bio i Milan Dunđerski: „Ta tri rukopisa, mogu to da utvrdim s osećanjem uredničke odgovornosti, nesumnjivo su se izdvojila u poštanskim pošiljkama koje svakodnevno stižu na uredničke adrese... Žedni, daroviti, prodorni dečaci našeg pesničkog trenutka bez sumnje se zovu i Benka, Dunđerski, Lalić.“

Da ugledni intelektualac i univerzitetski profesor nije pogrešio u svojoj stručnoj oceni i prognozama, pokazao je dalji pesnički razvoj tih istaknutih mladih stvaralaca umetničke poezije. Za poeziju objavljenu u Indeksu dobio je 1973. godine prestižnu nagradu Brankovog kola „Pečat varoši sremskokarlovačke“, koju je redakcija tog uglednog studentskog lista tradicionalno dodeljivala mladim jugoslovenskim pesnicima. Odluku

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

ALIA MUNDI

o laureatu je doneo žiri koji je radio u sastavu: Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović, Pero Zubac, Jovan Zivlak i Vladimir Stanić. Iste godine mladi pesnik je dobio i najviše društveno priznanje od rukovodećih ljudi Opštine Srbobran, koji su mu zbog izuzetnog dostignuća na polju kulture uručili „Oktobarsku nagradu“.

Milan Dunđerski je bio saradnik i urednik srpske redakcije „Tribine mladih“ od 1973. do 1977. godine, koja je, kao jedan od najprogresivnijih omladinskih kulturnih centara u zemlji, okupljala talentovane i slobodoumne stvaraoce iz Vojvodine i značajne intelektualce iz svih republika SFRJ i inostranstva. Dunđerski je bio i član redakcije Polja od 1976. do 1984. godine, časopisa koji je delovao u sklopu „Tribine mladih“.

Drugu pesničku zbirku pod naslovom Mrtva priroda objavio je 1979. godine. Sledeće godine dobio je nagradu „Stražilovo“ za najbolju knjigu u poslednjih godinu dana u izdanju istoimene edicije. Žiri ove prestižne književne nagrade su sačinjavali: Pero Zubac, Vladimir Bogdanović i Jovan

AM ŽIVOTOPIS: MILAN DUNĐERSKI

Dunđin.

Milan Dunđerski je 1981. godine diplomirao Jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Direktor Radio Srbobrana je bio u desetogodišnjem mandatu, a kao nastavnik srpskog jezika radio je u više navrata u Srbobranskoj gimnaziji i OŠ „Vuk Karadžić“.

Među onima koji su ga lično poznavali, bili mu bliski prijatelji, kolege i saradnici. U kulturno-prosvetnom radu postoji saglasnost da je bio veoma obrazovan i uljudan. Tvrde da je, iako ćutljiv po prirodi, uvek bio otvoren za dijalog i tolerantan, sposoban da prizna grešku i da se izvini, a ističu da je bio miran i staložen, skroman i nenametljiv idealista sa velikim poverenjem u ljude, koji je časno i pošteno radio svoj posao i ostvarivao veoma vredne rezultate, te bio dobar učitelj i inspiracija mlađim saradnicima.

Milan Dunđerski je svoju treću zbirku pesama pod naslovom „Anatom senke“ objavio 1986. godine. Zoran Đerić je iste godine u časopisu Polja objavio kritički prikaz ove knjige tvrdeći da je

Magazin za kulturnu

Mišo Avdalović i Vladimir Stanić (levo), Jovan Zivlak i Milan Dunđerski (desno) u Studenstkom domu, (Foto: Ratomir Milićević)

ALIA MUNDI AM ŽIVOTOPIS: MILAN DUNĐERSKI

reč o vrednom književnom delu: „Dunđerski je do sada objavio dve knjige pesama. „Anatom senke“ je njegova treća knjiga, kojom potvrđuje nesumnjive poetske kvalitete i pronalazi svoje mesto u kontekstu mlade srpske književnosti.“

Književnik Nenad Grujičić je 1990. godine objavio almanah stihova „Auh, što život ušima striže: Stražilovo 1970–1990“ sačinjen povodom dvadesetogodišnjice postojanja obnovljenog lista Stražilovo, u koji je uvrstio i Milanovu pesmu „Biografske zabeleške“ iz zbirke „Mrtva priroda“. Vladislav Matić je u Novom Sadu (u izdanju Saveza amaterskih pozorišnih društava Vojvodine) 1990. sačinio i objavio izbor pesama za mlađi uzrast pod naslovom „Al je lep ovaj svet“. Reč je o zbirci poezije za mlade recitatore u koju su uvrštene pesme poznatih i priznatih jugoslovenskih i svetskih pesnika, među kojima je i Milanova pesma „Sedamnaesti kvart“. Početkom 90-ih godina prošlog veka Milan Dunđerski nije bio ni poslušni konformista ni proračunati oportunista. Kao odgovoran, dosledan i požrtvovan intelektualac socijaldemokratske orijentacije, u skladu s vlastitim pacifističkim i uopšte humanističkim idejno-vrednosnim uverenjima, pridružio se građanskim snagama, koje su se hrabro kritički pobunile i politički angažovano suprotstavile autoritarnoj vlasti, nacionalističkoj palanačkoj mržnji, primitivizmu i ratnom načinu rešavanja dugotrajne i duboke krize u odnosima jugoslovenskih naroda i narodnosti. Udruženje radiodifuzne organizacije Vojvodine 1992. godine nagradilo ga je za esej protiv rata, nacionalističke političke instrumentalizacije kulture i gušenja slobode mišljenja, koji je pročitao u emisiji Dnevnik urednika Radio Srbobrana. Pero Zubac je 1997. godine u svoju antologiju najlepših pesama o ljubavi pod naslovom „Velika tajna: od Stevana Tontića do Đorđa Sladoja“ uvrstio i Milanovu pesmu „Ako me tražiš gle“ iz njegove druge zbirke pesama „Mrtva priroda“. Četvrtu zbirku pesama pod naslovom „Pluralia tantum ili Mesec iznad Tise“ Dunđerski je objavio 2003. godine u izdanju Narodne biblioteke Srbobran. U Društvu književnika Vojvodine na promociji ove knjige govorili su književnici Petko Vojnić Purčar i Zoran M. Mandić, koji je tom prilikom između ostalog rekao i sledeće: „Poezija Milana Dunđerskog godinama ostavlja dubok

trag u srpskoj književnosti, postala je legitimni deo njene celine.“

Poeziju je najčešće objavljivao u novosadskim časopisima Polja i Zlatna greda, a nekoliko njegovih pesama iz različitih zbirki prevedeno je na mađarski jezik i publikovano u dnevnom listu Mađar so

Na sednici Upravnog odbora Matice srpske, održanoj 19. aprila 2004. godine, Milan Dunđerski je izabran za redovnog člana, što je značilo da je imao pravo i mogućnost aktivnog učešća u radu ove najstarije i najuglednije naučne i kulturne ustanove srpskog naroda. Ideju o osnivanju književne nagrade „Lenkin prsten“, u čast Lenke Dunđerski i Laze Kostića, za najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku objavljenu u poslednjih godinu dana, Milan Dunđerski je realizovao 2006. godine u saradnji sa Domom kulture Srbobran. U osnovi je bila namera da se na visokom umetničkom nivou nagrađuje i afirmiše ljubavna poezija i ljubav uopšte, kao jedan od najbitnijih fenomena ljudskog postojanja. Milan Dunđerski je umro posle kraće i teške bolesti 10. decembra 2007. godine.

Činjenica da je imao samo 55 godina kada je preminuo, govori nam da je naša lokalna sredina i srbijanska kultura uopšte ostala uskraćena za mnoge pozitivne i vredne rezultate preranim odlaskom ovog umnog, talentovanog i dobrog čoveka. Zlatko Benka, jedan od najznačajnijih književnika vojvođanskih Slovaka druge polovine 20. veka, je na vest o smrti svog starog prijatelja

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

Plaketa „Oktobarske nagrade“ , Nagrada „Stražilovo“ (Foto: Deja Krstić, 2017)

Pesničke zbirke Milana Dunđerskog

napisao komemorativnu pesmu, koju prvi put objavljuje u knjizi „Pesnik je poput „Prometeja“.

Posthumno objavljenu pesničku zbirku Milana Dunđerskog pod naslovom „Pesme 1973–2007“, u izdanju Društva književnika Vojvodine, priredio je Jovan Zivlak na osnovu prethodno objavljenih pesama iz Milanovih knjiga i neobjavljenih pesama iz rukopisne zaostavštine, koja se sastojala iz nezavršene zbirke sa radnim naslovom „Igre“. Na promociji poslednje Milanove knjige u Galeriji Doma kulture Srbobran, 2008. godine Jovan Zivlak, predsednik Društva književnika Vojvodine, o Milanu je izjavio sledeće: „Spada u red značajnijih srpskih pesnika“.

Dunđerski je bio skroman čovek, ali veliki i znameniti, značajan pisac.”Tom prilikom je govorio i Milorad Belančić, bivši predsednik Filozofskog društva Srbije, urednik Trećeg programa Radio Beograda i časopisa Theoria, koji je u svojoj knjizi pod naslovom „Filozof ne sme da ide u Sirakuzu“ (2010) objavio i esej o Milanovom pesništvu pod naslovom „A vrbe, a valceri“ u kome je između ostalog napisao: „Parafrazirajući Karla Krausa mogli bismo reći: Milan Dunđerski je veoma poznat pesnik samo što se to ne zna jer se nije raščulo. Šalu na stranu, ali tu imamo ustvari opis današnje Srbije. U njoj se početkom 21. veka na prste jedne ruke mogu da prebroje stvaraoci koji bi po dubini poetske misli mogli da se uporede s Milanom Dunđerskim, ali pod uslovom da je za

njega neko još uopšte čuo. Pri tom se zaboravlja da su merila čuvenja sasvim drugo od poetskih merila i da su danas nastala takva vremena da su čuvenja postala skoro uvreda za poeziju, književnost, filozofiju.“ Naslovna strana posthumno objavljene zbirke pesama Milana Dunđerskog Društvo književnika Vojvodine je u sklopu tradicionalne manifestacije obeležavanja Svetskog dana poezije održalo 2013. godine u Čitaonici novosadske Gradske biblioteke i memorijalno veče pod nazivom „Tečni glagoli i vlažne metafore“ posvećeno podsećanju Novosađana na preminule značajne pesnike Vojvodine, svih nacionalnosti, koji su svojim delom obeležili drugu polovinu XX veka. Glumci SNP-a su između ostalih čitali i pesme Milana Dunđerskog.

Dakle, od prve Milanove zbirke pesamakompetentna književna kritika je pratila njegov rad, promišljala, tumačila i davala visoke ocene o vrednosti njegovih pesničkih ostvarenja. Smatramo da će objavljivanje dvojezične knjige, izbora iz celokupnog pesničkog opusa Milana Dunđerskog, i ustanovljenje književne nagrade, omogućiti recepciju njegovog dela i uneti kreativne podsticaje mladim generacijama ljubitelja i stvaralaca umetničke poezije na mađarskom i srpskom jeziku, kao i motivisati nova književno-teorijska proučavanja i čitanja njegovog poetskog opusa.

TEKST: Milan Đorđević

NASLEĐE TRI GRADA

Grad je mesto gde se doslovno može videti prolaznost vremena. Brojni današnji gradovi imaju dugu istoriju. Rim se naziva večnim gradom i kao prestonica postoji više od dva i po milenijuma. Centar grada je pun spomenika iz različitih istorijskih perioda. Možemo uzeti druge primere širom sveta, poput Luksora u Egiptu kojeg ljudi neprekidno naseljavaju već pet hijada godina, ili Kabula u Avganistanu gde ljudi žive tri hiljade godina. Svi ovi gradovi imaju svoje nasleđe koje je manje ili više poznato. Uzmimo samo Jerusalim kao primer. Grad je pun spomenika za koje su skoro svi čuli, a star je više od četiri i po milenijuma! Hramska gora, Hram Vaskrsenja Hristovog, Zid plača, Avesalomova grobnica, Davidov grad... Više od četiri hiljade godina istorije i nasleđa. No, godine nisu jedina stvar koja određuje količinu nasleđa i to kako se doživljava neki grad. Naravno da duga istorija znači da će se više toga sagraditi i ostaviti budućim generacijama, ali imajmo na umu da u Evropi postoje mesta koja su mnogo duže naseljavana, a ne mogu da se pohvale tolikom slavom – Plovdiv kao jedan takav primer. Teritorija grada Plovdiva je naseljavana više od osam milenijuma. Naravno da ima značajnih spomenika, od rimskog pozorišta i stadiona, preko srednjovekovnih crkvi sve do Sinagoge podignute u 19 veku. Naravno da se značaj Plovdiva i Jerusalima ne mogu porediti, ali oba grada imaju značajno nasleđe koje treba da se poštujei ceni. Svako nasleđe treba ceniti, poštovati i predstaviti ga ljudima, jer ono pripada svima. Nasleđe dobijamo od predaka, od ljudi koji su živeli na ovoj teritoriji. Možda nisu naši direktni preci. Da, stanovnici rimske provincije Gornje Mezije ili mezolitskog Đerdapa nisu bili naši direktni preci, nisu bili Srbi, ali su nam ostavili značajno nasleđe koje treba da čuvamo, poštujemo i iz njega učimo. Balkansko poluostvo ima dugu i turbulent-

nu prošlost. Ovuda sa drevnog Bliskog Istoka u Evropu stižu brojne inovacije još od praistorije. Pripitomljavanje životinja se odvijalo tamo, ali je kroz naše područje počelo da ulazi u Evropu. Imamo i najranije tragove obrade i upotrebe metala u Evropi upravo na ovom području. Balkan je uvek bio mesto gde se Zapad i Istok susreću. Mesto odakle počinje pokoravanje prirode u neolitskoj Evropi, mesto gde se javljaju prve civilizacije u Evropi i ideje koje su nama poznate, poput filozofije i demokratije, jedno od mesta odakle se širi hrišćanstvo, mesto koje Osmanlije pokoravaju i na koje donose drugačije, orijentalno nasleđe, mesto gde se države bune i bore za nezavisnost, kao i mesto odakle počinje jedan od najvećih sukoba u istoriji koji je obuhvatio skoro sve države na planeti. Nasleđe Balkana ima neizmernu vrednost. Nije iznenađujuće da su veliki gradovi na ovoj teritoriji puni nasleđa, međutim, odnos se dosta razlikuje. Neki gradovi, poput Atine, žive od svog nasleđa. Nasleđe je izvor ponosa, ali i prihoda. Grci se trude da sačuvaju što je više moguće i pokažu to ljudima koji dolaze kao turisti.

Atina jeste jedno jedinstveno mesto. Dok se šetate parkom, prolazite pored nekakvih ruševina. Da na ulazu u park ili na karti niste pročitali “Platonova akademija” verovatno nikada ne biste ni pretpostavili da je mesto na kom se nalazite od neizmernog značaja za istoriju filozofije. Ceo grad je pun nasleđa iz različitih perioda.

Dok se šetate centrom Atine glavnom šetačkom ulicom koja povezuje trgove Sintagma i Monastiraki razgledate izloge prodavnica. Zara, H&M, Mango, Adidas, sve svetski poznate marke, međutim, odjednom na sred ulice ugledate crkvu Panagia Kapnikarea podignutu još u 11. veku. Crkva se nalazi na znatno nižoj visini, jer se tokom vekova od kako je ona podignuta nivo zemlje pod-

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

KAPIJA BALKANA: BEOGRAD-ATINA-SOFIJA

igao usled života. Tu, malo niže od trenutnog nivoa Atine, usred šetačke zone pored tezge sa knjigama i poslastičarnice se nalazi relikt iz vremena koje je davno prošlo.

Ukoliko se nastavi tom ulicom i izađe na trg Monastiraki, pred posetiocem izbija jedinstveni pogled. Ukoliko se stane na sred trga, osim što se ispred njega nalazi Akropolj, sa njegove leve strane se nalazi srednjovekovna crkva podignuta u 10. veku. Nedaleko od toga, svega dvadesetak metara, nalazi se džamija koju su Osmanlije podigle u 18. veku. Ipak, danas ova građevina ima nešto drugačiju ulogu – u njoj se nalazi Muzej narodne umetnosti. Iza džamije se nazire par rimskih stubova i visok zid. Scena koja bi prilikom zalaska Sunca na drugim mestima sama po sebi ostavila ljude bez daha, ali u Atini je skoro zanemarljiv spomenik. Skoro. Ti ostaci su sve što je ostalo od nekadašnje biblioteke koju je podigao rimski car Hadrijan.

Hadrijan je bio veliki filhelenista. Carevi su obično vladali iz Rima i retko napuštali prestonicu na duže vreme, dok je Hadrijan pola svoje vladavine proveo putujući svojim carstvom. Obišao ga je uzduž i popreko – od Britanije do Afrike, od Pirinejskog poluostrva do Anadolije. No, jedno mesto je imalo posebnu čar za njega, Grčka.

Poput mnogih pre i nakon njega, Hadrijan se zaljubio u grčku kulturu. Voleo je grčko nasleđe, umetnost, filozofiju... Čak je voleo i grčku modu i zato je pustio bradu i nešto dužu kosu kako bi izgledao kao klasični grčki filozofi, a i sâm je pisao poeziju. Ulagao je u Atinu, podigao je luk koji je podsećao na kapiju – kapiju koja je odvajala klasičnu Atinu od Hadrijanove, rimske Atine. Dovršio je hram Olimpskog Zevsa nadomak svoje “kapije”, restaurirao je Dionisovo pozorište u podnožju Akropolja. Još tada su se istorija i trenutak u kom ljudi žive mešali. Nasleđe je čak i tada bilo cenjeno. Atina nije nikakav izuzetak, osim što je jedan od svetski poznatih gradova. Poznatih, upravo po tom specifičnom odnosu prema nasleđu. Drugi grad na Balkanu za koji manje ljudi zna, ali koji takođe odlično meša nasleđe i savremen život jeste – Sofija.

Turista iz Zapadne Evrope koji razmišlja gde da ode na odmor možda zna da je Sofija prestonica Bugarske i gde se nalazi. Možda neće odabrati da baš tu provede godišnji odmor, ali barem zna gde

Hadrijanova bista u Veneciji (Foto: Wikimedia)

se nalazi ovaj grad. Manja je verovatnoća da turista iz Amerike, sa Bliskog ili Dalekog Istoka ili iz Afrike zna za ovaj grad, a još manja da će Sofiju staviti na listu gradova koje mora da poseti kada dođe u Evropu. Međutim, to ne znači da prestonica Bugarske nema šta da ponudi. Itekako ima, pogotovo kada su kultura i nasleđe u pitanju.

U samom centru Sofije, nadomak trga Nezavisnosti ili Largo – političkog “Bermudskog trougla” koji čine zgrade Ministarskog saveta, Narodna skupština i Predsedništvo, u prolazu koji vodi u metro, nalazi se jedna mala crkva. Crkva svete Petke pored koje prolaze stotine ljudi koji metroom svakodnevno dolaze u centar je podignuta još u 11. veku i dan danas postoji. Čak nije ni jedini slučaj da se ovo desilo.

Jedva stotinak metara od Crkve Svete Petke, podignute su zgrade u jako čudnom obliku. Sa jedne strane je luksuzni hotel Balkan, sa druge strane Državna agencija za državljane Bugarske u inostranstvu, sa treće strane zgrade Predsedništva i Ministarstva obrazovanja i nauke, a sa četvrte strane luksuzne prodavnice poput Cartier i Max Mara – sve povezane i dele jedno zajedničko dvorište u centru kompleksa. Sa svih strana

ALIA MUNDI

KAPIJA

se može ući u to dvorište u kom se nalazi Crkva Svetog Đorđa podignuta u 4. veku, kao i još nekoliko ostataka rimskih građevina. Sve moderne zgrade podignute oko spomenika starog vekovima, a kada se čovek nađe unutar ne baš toliko velikog dvorišta sa spomenicima okružen visokim zgradama, stiče se utisak kao da se nalazi u tvrđavi koja čuva nasleđe – grad je doslovno rastao oko spomenika, čuvajući ih. Prostor današnje Sofije je bio naseljen još u davnoj praistoriji. Međutim, na značaju dobija tek sa rimskim osvajanjima na ovom prostoru kada se osniva grad Serdica. Grad je vremenom postao najznačajniji u regionu i dobio je status municipium-a tokom vladavine Trajana, a kasnije u 3. veku postaje i glavni grad provincije. Čak su i dva cara rođena ovde – Galerije i Aurelijan.

Nije iznenađujuće da ima dosta ostataka iz ovog perioda kada je grad bio ekonomski i politički centar. Štaviše, danas su ti ostaci izloženi upravo u samom centru Sofije. Ne samo građevine in situ, na mestu gde su pronađene, već i pokretni nalazi. U prolazima metroa se mogu videti izloženi nadgrobni spomenici koji su pronađeni na tom mestu kada se metro gradio. Vraćajući se kući iz provoda ili sa posla, prolazite pored izloženih spomenika, ostataka rimskih zgrada i srednjovekovnih crkvi. Zaista jedinstvena atmosfera. Nasleđe je deo svakodnevnice, čak i ono koje se tek otkriva.

Tokom jeseni 2018. godine su u Sofiji, u samom centru

ispred hotela Balkan, vršena arheološka iskopavanja. Naravno da se ispod modernog grada mogu pronaći ostaci iz srednjeg veka i rimskog perioda. To što se nalaze u centru grada značajno otežava arheološka istraživanja, međutim, takođe nudi i priliku. Kada se u centru iskopava nešto, najčešće zato što se vrše građevinski radovi, vrlo je jednostavno uključiti javnost. Praktično je nemoguće isključiti je, jer hteli ili ne, ljudi tuda moraju da prolaze.

Čak je i vrlo jednostavno uključiti javnost – s vremena na vreme tuda se mogu sprovoditi ljudi kojima se može pokazivati ono što se pronalazi ili prosto postaviti prozor kroz koji oni mogu da gledaju kako teku iskopavanja. Vrlo jednostavno i nije potreban nikakav trud – postaviti prozor na mestu iskopavanja i pustiti ljude da gledaju kako teče jedno arheološko iskopavanje. Samo ovim činom može se učiniti dosta: pokazati kako se vrše iskopavanja i time razbiti mitove o arheologiji kao “lovu na blago”, pokazati ljudima šta se tu nalazi ukoliko će to biti zatrpano... Dokumentarni film uživo! Nikakav trud nije potreban da se ovo uradi, sve što je potrebno jeste da se malo razmisli i shvati značaj arheološkog nasleđa, i to nasleđa koje ne pripada kustosima u muzejima, već svima. No, Sofija nije bila jedina prestonica u čijem su se centru vršila arheološka iskopavanja u ovom periodu. Jedan primer mnogo bliži nama je naša prestonica. Dok su u Sofiji arheolozi iskopavali Serdiku, u Beogradu se iskopavala čuvena Stambol kapija, što je

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: BEOGRAD-ATINA-SOFIJA

Crkva Sv. Đorđa, najstarija crkva u Sofiji (Foto: Wikimedia)

ALIA MUNDI

bila senzacionalna vest koju su prenosili mnogi nacionalni i lokalni mediji. RTS, Blic, Novosti, … svi su prenosili o “senzacionalnom” otkriću do kog su arheolozi došli prilikom radova na rekonstrukciji Trga republike. Jedino što arheolozi nisu bili iznenađeni, jer ovo otkriće je bilo daleko od senzacionalnog – znalo se da se ispod trga nalaze ostaci nekadašnje kapije. Međutim, vest se ipak prenosila iznova i iznova.

Iako je dobro to što su mediji pokazali zainteresovanost za neki spomenik, daleko od toga da mu je posvećena ozbiljna pažnja. Tokom iskopavanja se pojavila odlična ideja oko rekonstrukcije trga – najavljeno je da će ostaci kapije biti izloženi. Da, plan je bio da se iznad ostataka postavi stakleni pod, kroz koji bi prolaznici mogli da vide istoriju koja se nalazi pod njihovim nogama. Odličan plan kako da se udahne malo kulture u vremenu kada se istorija ne ceni koliko bi trebalo, ali taj plan nije zaživeo. Za manje od mesec dana je promenjen i temelji su ipak zatrpani. Kako ovaj čin lepo oslikava naš odnos prema nasleđu, a da se i ne spomene činjenica da je tokom iskopavanja lokalitet bio sakriven od prolaznika paravanima. Ljudi koji su prolazili tuda su jedva mogli da vide šta se dešava – kao da je neka državna tajna, a ne ponovno otkrivanje nasleđa grada.

Da, Beograd ima dosta da ponudi. Ima burnu istoriju i ostatke iz svih perioda, ali to nije iskorišćeno. Možda ste išli u Tržni centar “Rajićeva” u Knez Mihailovoj ulici. Ispred Tržnog centra se nalazi stakleni pod ispod kog su izloženi nekakvi ostaci. Kažem nekakvi, jer nema nikakve oznake šta je to. Prolaznik bi mogao da se zapita da li je to moderna rekonstrukcija (nekakva umetnička postavka), turski ili srednjovekovni put. Možda je rimski, a možda praistorijski. Samo par ljudi koji su upućeni u istoriju grada znaju da su to ostaci Singidunuma. Tuda dnevno prođe stotine kupaca, mnogi se i ne zapitaju šta je to pod njihovim nogama, a čak i kada bi se zapitali, ne bi znali da su to ostaci iz rimskog perioda. Ne može nigde da se pročita šta je izloženo niti šta se nalazilo na ovom prostoru. Takav je odnos prema nasleđu u Beogradu. Recimo, rimsko svetilište posvećeno grčkoj praboginji Hekati koje je podignuto u 3. veku. Tokom arheoloških iskopavanja 1935. godine na

Dorćolu, zbog podizanja nove zgrade je otkrivena arhitravna greda sa natpisom da se tu nalazilo svetilište Hekate. Danas se greda čuva u Barutani Kalemegdana, ali da li znate gde je pronađena i gde se nalazilo to svetilište? Čak i da ste prošli tuda – ne biste znali, jer nema nikakve oznake na raskrsnici ulica Jevremove i Kneginje Ljubice da se tu nekada davno nalazilo svetilište Hekate. Praboginje koja možda nije bila toliko popularna i nije imala mnogo svetilišta podignutih u njenu čast. Uostalom, zašto bi bilo bitno da ljudi koji tuda prolaze znaju za to? Srbija je država puna kontradiktornosti. Dok se ljudi pozivaju na to da vole istoriju i da je bitno poštovati tradiciju, paralelno sa tim se spomenici uništavaju. Čak i spomenici iz možda omiljenog perioda, srednjeg veka, poput

Magazin

KAPIJA

3D prikaz Hekatinog svetilišta na Dorćolu (Foto: Centar za urbani razvoj)

Smederevske tvrđave, su prekriveni grafitima. Pozivamo se na rimske careve koji vode poreklo sa teritorije današnje Srbije, a zatrpavamo spomenike iz tog perioda. Čudna je zemlja u kojoj se ljudi pozivaju na to da Kosovo ne sme da uđe u UNESKO jer su to srpski srednjovekovni manastiri, a u isto vreme ne mogu da nabroje koji su to manastiri na teritoriji Kosova i Metohije niti da kažu koji vladar je podigao koji manastir. Priča se o velikoj Vinčanskoj kulturi, jednoj od “najnaprednijih” u Evropi, a ako se obiđe lokalitet Vinča – Belo brdo po kom je kultura dobila naziv nema šta da se vidi. Tu je livada sa par pomoćnih zgrada i jednim malim muzejom. Da li je to dostojno arheološkog lokaliteta koje kujemo u zvezde?

Kultura se u Srbiji ne ceni koliko treba, zašto bi se onda cenilo kulturno nasleđe? Ciceron je rekao da je ne znati šta se desilo pre tebe isto kao da zauvek ostaneš dete, ali da li je tako? Mnogi se ne bi složili sa njim danas. Možda bi u teoriji rekli da je narod koji ne zna svoju prošlost kao drvo bez korena, ali to je u teoriji. U praksi smo pokazali koliko cenimo istoriju.

Ona je jedan od predmeta koji učenici najmanje vole u školi – samo uče napamet godine i vladare ne ostvarujući nikakav lični kontakt sa prošlošću. Tamo gde je taj kontakt moguće ostvariti, u muzejima, tu gledaju predmete iza staklenih vitrina i opet nemaju lični kontakt, a da se i ne spomene što se retko ide u muzeje. Tamo gde je taj kontakt najbolje moguće ostvariti, među ruševinama i ostacima građevina iz prošlosti, tu se sistematski uništavaju i skrivaju tragovi prošlosti.

Bez ikakve sumnje to nasleđe je bitno. Možda ima ljudi koji ne smatraju kulturno nasleđe toliko bitnim da mu se mora posvetiti velika pažnja, ali čak i oni moraju priznati da je čuvati i negovati baštinu važno. U suprotnom, zašto prosto ne bismo porušili spomenike? Tu bi mogle da se podignu lepe zgrade – Beograd, Niš i Novi Sad imaju Tvrđave u centru grada, tu bi mogli lepi Tržni centri da se sazidaju ukoliko bi se one porušile. Ipak, znamo da je nasleđe i njegovo očuvanje bitno, iako nismo uvek sigurni zašto. Važnost možda najbolje opisuje Stiv Beri koji kaže “zajednički napor da se sačuva naša baština je važna veza sa našim kul-

turnim, obrazovnim, estetskim, inspirativnim i ekonomskim nasleđem – svim stvarima koje nas bukvalno čine onim što jesmo”.

Nasleđe je ono što nas oblikuje. Nešto što smo nasledili od predaka i ostavljamo potomcima. Ono ne pripada jednoj osobi, ne pripada samo nama danas, ono pripada svim ljudima u svim vremenima. Istina, možda loša briga za kulturnu baštinu nije toliko veliki problem, niti treba o njemu pričati svakog dana, ali jeste problem. Naša okolina nas inspiriše i oblikuje.

Neosporno je da je lepo šetati gradovima, kao što je Atina, i gradovima u kojima je nasleđe izloženo. Zbog tog osećaja turisti dolaze u ove i mnoge druge gradove. Lepo je šetati se među spomenicima i uživati u pogledu na vremena koja su prošla. Takve ruševine nas mogu naučiti mnoge značajne filozofske lekcije, poput prolaznosti. Nemamo večnost na raspolaganju, naše vreme je ograničeno i treba ga iskoristiti maksimalno. Ruševine nas podsećaju na to, zato su i bile inspiracija tokom romantičarskog pokreta. Nasleđe je direktno inspirisalo jedan od možda najpoznatijih i najrelevantnijih umetničkih pravaca, a koliko je tek ljudi van toga inspirisalo. Gde god i kad god je to moguće, ono zaslužuje da bude izloženo. Da se uči od njega i uživa u lepoti, a ne da bude sakriveno par metara pod zemljom, prekriveno betonom.

TEKST: Miloš Todorović

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2019, br. 8

„„VOX FEMINAE“

veb-portal o rodnoj ravnopravnosti

Internet portal VoxFeminae.net je veb-portal sa preko 6000 objava. Pokrenut je 2006. godine i na jednom mestu okuplja umetnice, aktivistkinje, teoretičarke i mlade kako bi pomogao jačanju njihove vidljivosti i uticaja u javnom životu. Portal se bavi rodno osveštenim novinarstvom i ima za cilj informisanje javnosti o događajima i promenama na području civilnog društva, kulture, politike i društva te daje doprinos osnaživanju žena i pripadnika/ca LGBTIQ populacije pružajući im prostor i potporu za afirmisanje sopstvenog delovanja. Portal je u 2018. godini, nagrađen priznanjem za promovisanje prava osoba s invaliditetom povodom deset godina Ureda pravobraniteljice za osobe s invaliditetom.

Jedna od stalnih rubrika ovog portala je i rubrika „Strašne žene“ koja donosi zanimljive tekstove o ženama koje su ostavile trag u istoriji, kako regiona, tako i sveta.

Portal VoxFeminae.net na jedinstven način povezuje teme iz različitih društvenih sfera na koje gleda kroz rodnu prizmu, uz kritičko promišljanje, a ističući pozitivne primere u kojima se rodna ravnopravnost ogleda, bilo da je reč o kulturi, politici, ugroženim grupama ili društvenim aktuelnostima. Na taj način doprinosi pluralizmu medijskog polja u Hrvatskoj, a sve sa ciljem demokratizacije društva i poboljšanja vidljivosti i uticaja žena i njihovog doprinosa u svim društvenim sferama, pa tako i kulturi. Svojim čitaocima i čitateljkama kontinuirano donosi intervjue s umetnicama, kritičke osvrte na umetnička dela te aktuelne teme iz kulture i umetnosti.

https://voxfeminae.net/

Милена Павловић Барили (Пожаревац, 1909–Њујорк, 1945)

Милена Павловић Барили је рођена 1909. године у Пожаревцу. Спада у једну од најинтересантнијих уметничких појава у Европи између два рата. По мајчиној линији води порекло од Карађорђевића (њена мајка Даница Павловић-Барили је била праунука Саве Карађорђевић, најстарије Карађорђеве ћерке). Њена мајка је студирала музику, клавир и певање на конзерваторијуму у Минхену где је, у новембру 1905. године, упознала Милениног оца Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара, песника и путописца. Милена је иако веома образована и космошолитски настројена тешко проналазила запослење. Покушавала је да се запосли у родном Пожаревцу као учитељица цртања, али у томе није успела. Путовала је по целом свету где је имала своје изложбе. Највише је волела Шпанију у коју је путовала са мајком 30-их година 20. века. Последње године свог живота провела је у Америци. У Њујорку излаже у чувеној галерији, али добија и ангажман у елитном модном часопису „Вог“, где њене илустрације постижу запажен успех. Бави се илустрацијама, дизајном костима за позориште и дизајном одеће и обуће за светски познате дизајнерске куће. Сматра се јединим афирмисаним представником надреализма у српском сликарству. Децембра 1943. године удаје се за дванаест година млађег Роберта Томаса Астора Госелина. Живи у Њујорку све до изнанадне смрти која је уследила 1945. године након срчаног удара. Милена Павловић-Барили је кремирана, а урна са њеним посмртним остацима сахрањена је на гробљу близу Њујорка да би 1949. године била положена у гробницу на римском некатоличком гробљу Cimitero cacattolico deglinstranieri. У 2019. години се обележава 100 година од рођења Милене Павловић Барили. Мементо!

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2018, br. 6

ALIA MUNDI: Memento!

100 година од рођења Милене Павловић Барили

Велимир Михаило Теодоровић (Рогашка Слатина, 1849– Минхен, 1898)

Велимир Теодоровић је рођен 1849. године у Рогашкој Слатини, као ванбрачни син Словенке Марије Бергхаус и кнеза Михаила. По рођењу је крштен у католичкој цркви, као Вилхелм Бергхаус. Ванбрачна веза Марије Бергхаус и кнеза Михаила није дуго потрајала па се она након порођаја склонила у Беч где је живела са својим сином у кући коју јој је купио сâм кнез Михаило. Иако никада није званично признао свог сина, Кнез Михаило је плаћао издржавање свог наследника и то преко свог бечког банкара Тиркеа. Године 1857. кнез Михаило доноси одлуку да свог непризнатог сина доведе у Србију. Када је напунио седамнаест година, на очев наговор, одлучује да промени веру када је име променио у Велимир, а уместо мајчиног презимена Бергхаус, узео је старо презиме Обреновића које је гласило Теодоровић (по Милошевом оцу Теодору Михаиловићу). Васпитаван је у српском православном духу, а у томе су му помагали најоданији кнежеви поданици. Након завршених шест разреда гимназије у Србији, Велимир је био уписан у гимназију професора Оливијера која се налазила близу Женеве. Управо у Женеви, Велимир ће по последњи пут видети свога оца, јер ће већ наредне године кнез Михаило бити убијен у Кошутњаку. Остаће упамћен као задужбинар и оснивач „Велимиријанумa“ који је успешно радио све до 1945. године. Велимир Михаило Теодоровић је умро изненада 1898. године у Минхену. Посмртни остаци јединог наследника кнеза Михаила Обреновића, пренети су у Србију након Првог светског рата и положени у масивну гробницу на Новом гробљу на којој пише: „Народни добротвор“. У 2019. години се обележава 170 година од рођења Велимира М. Теодоровића. Мементо!

170 година од рођења Велимира Михаила Теодоровића

ALIA MUNDI: Memento!

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja. - 2017, br. 1 (jan./apr.)- . - [Beograd] : Udruženje za promociju kulturne raznolikosti “Alia Mundi”, 2017- (Beograd : Proof). - 30 cm

Dostupno i na: http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi.Tri puta godišnje.

ISSN 2466-5061 = Alia Mundi (Beograd) COBISS.SR-ID 226263820

aUdruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ pre svega za cilj ima promociju ideje kulturne raznolikosti, zatim promociju kulturne raznolikosti u okviru srpske kulture, te podizanje svesti o značaju očuvanja srpske kulturne baštine. Rad Udruženja će upravo biti baziran na ova tri postulata.

U okviru svog rada Udruženje „Alia Mundi“ će nastojati da kroz brojne kulturne, umetničke, književne i naučne projekte skrene pažnju na različite aspekte kultura sveta, ali će takođe i nastojati da skrene pažnju na zaboravljene, a značajne aspekte srpske kulture i njene baštine. Koncept ideje kulturne raznolikosti biće razrađen kroz različite vidove, kako kulturnog, tako i umetničkog te naučnog rada.

Posebnu pažnju Udruženje će pokloniti izdavačkoj delatnosti. Objavljivaće knjige u kojima se obrađuju teme vezane za ideju kulturne raznolikosti, knjige koje govore o različitim fenomenima karakterističnim za određene kulture sveta, zatim će objavljivati književne prevode, te beletristiku koja se svojom tematikom oslanja na ideju kulturne raznolikosti, i što je najvažnije, knjige koje svojom tematikom nastoje da od zaborava otrgnu kako materijalno, tako i nematerijalno nasleđe srpske kulture. Cilj Udruženje „Alia Mundi“ je da svojom izdavačkom delatnošću vrati onu prvobitnu funkciju knjige, a to je da ona bude sredstvo obrazovanja. Kroz svoja izdanja Udruženje će nastojati da edukuje svoje čitaoce, kako bi nakon svake pročitane knjige bili bogatiji za još jedno značajno iskustvo.

Svoj rad u oblasti kulture Udruženje „Alia Mundi“ će sprovoditi i kroz dva medija čije je izdavač. Radi se o magazinu „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost koji svojom jasno utvrđenom koncepcijom objedinjuje sve postavljene ciljeve rada samog Udruženja, kao i o veb-portalu „ISTOČNI BISER“ koji svojom jedinstvenom koncepcijom nastoji da promoviše kulture Istoka, ali i da ukaže na povezanost srpske kulture sa istočnjačkim kulturama, te da kroz svakodnevno praćenje medijske scene u Srbiji u oblasti kulture, pokaže u kojoj meri Srbija zapravo sarađuje sa zemljama Istoka. Udruženje će takođe nastojati i da se kulturno poveže sa državama regiona i na taj način postigne kulturno i duhovno jedinstvo naroda koji su nekada delili istu teritoriju, jezik i kulturu.

Udruženje će biti otvoreno za saradnju kako sa pojedincima, tako i sa institucijama, pre svega delatnicima u oblasti kulture i umetnosti. Kroz različite projekte, aktivnosti, radionice, Udruženje će sprovoditi svoju osnovnu misiju, a to je promocija ideje kulturne raznolikosti, te promociji tolerancije kao jednom od postulata na kome treba da počiva svako razvijeno, kulturno i duhovno osvešćeno društvo.

Kako ideja kulturne raznolikosti sve više dobija na značaju u svetu, a kako je ona u srpskom društvu koje je i samo multikulturalno i kulturno raznoliko, više nego potrebna kako bi se ono što pre i što bolje uključilo u evropske i svetske tokove, tako je osnivanje Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ bio logični sled i nasušna potreba srpske kulture i njenog razvoja u današnjem kulturno raznolikom svetu.

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 5 maj-avgust 2018

ALIA MUNDI br. 6 septembar-decembar 2018

ALIA MUNDI br. 7 januar-april 2019

ALIA MUNDI br. 8 maj-avgust 2019