Alia Mundi br. 13, 14, 15 (trobroj 2021)

ALIA MUNDI

trobroj 2021 / br. 13, 14, 15 ISSN 2787-3196

Heartefact

SAVREMENI UMETNIČKI IZRAZ REGIJE

Мира Алечковић ДОБРА ВИЛА ИЗ НАШИХ ЧИТАНКИ

„

Стојана Магделинић ЖЕНЕ ПЛЕМЕНИТОГ РОДА КАО КЊИЖЕВНА ИНСПИРАЦИЈА

Белоруска фотографија ФОТОГРАФИЈА

Еуфемија

Милорад Рајчевић ПРВИ СРПСКИ ГЛОБТРОТЕР

Бугарски муслимани О ПОМАЦИМА И ТОРБЕШИМА

Raed Al-Jishi CILJ MI JE DA SE USAVRŠAVAM NA OVOM BESKRAJNO DUGOM PUTOVANJU Манастир Јовања ДУХОВНИ БИСЕР ЈОВАЊСКЕ ШУМЕ

Yasuke PRVI CRNI SAMURAJ

Osmansko nasleđe u srpskoj kulturi NEŽELJENO OSMANSKO NASLEĐE

КАО ПРЕСЕК СТВАРНОСТИ

Мали буквар за велику децу” РИЗНИЦА СРПСКЕ САТИРЕ

Radžastan MOJ EGZOTIČNI RADŽASTAN

Izložba „Neotkrivena Afrika” KULTURNO BLAGO AFRIKE U PTT MUZEJU

Guanči STAROSEDEOCI KANARSKIH OSTRVA

Tragom naslovnice:

MINUT

- ručno oslikana svila, batik91 x 89 cm

Vesna Maksimović je rođena 1972. godine u Kragujevcu. Po zanimanju je inženjer mašinstva. Bavi se umetnošću, pisanjem poezije, ali i negovanjem starih zanata. Autor je četiri zbirke pesama: „Miris vanilije” (2010), „U prolazu” (2016), „Zidine” (2019), „Sa druge strane zida” (2020). Objavljivana je u mnogim domaćim i stranim štampanim i elektronskim časopisima, dok su joj neke od pesama prevedene na engleski jezik. Kao umetnik, najviše se ostvarila u tehnici ručnog oslikavanja svile, i u toj tehnici je postigla zavidan uspeh. O njenoj samostalnoj izložbi slika na sirovoj svili u Galeriji Narodnog muzeja u Kragujevcu je pisao i ruski slikar Boris Indrikov.

Autorka je projekta „DODIR SVILE” i prva umetnica koja je, ikada, samostalno izlagala umetničke slike na svili u Galeriji Narodnog muzeja Kragujevac, 2019. godine. Kao autorka je podržavana sredstvima Ministarstva kulture Republike Srbije i Grada Kragujevca (2019, 2021). U pripremi je njena druga samostalna izložba „ODSJAJ SVILE” (decembar 2021). Učesnik je mnogih umetničkih kolonija i kolektivnih izložbi slika u zemlji i inostranstvu (učešće na izložbama u Barseloni i Bangladešu 2020). Član je Udruženja likovnih umetnika Kragujevca „KULT”. Na umetničkim radovima Vesne Maksimović dominiraju različiti motivi i boje. Kolorit koji prati maštovito protkane elemente oslikane na svili svakako je nešto po čemu se ova umetnica ističe i čime ostavlja svoj umetnički pečat. Njena umetnost odiše jednom posebnom sofisticiranom umetničkom senzibilnošću i odraz je njene kako vizuelne, tako i pesničke duše. U njenom umetničkom svetu priroda je ispreplitana sa izmaštanim predelima njene lične i umetničke vizije koja je tako vešto preneta na platno – svilu koju ona

oživljava i udahnjuje joj novi život. Prema rečima Ljubice Jelisavac, reč je o „fantazmagoričnom vizuelnom izrazu i iskazu, proisteklom iz iskrene unutrašnje potrebe, koji inklinira mističnom, dekorativnom, ilustrativnom, romantičnom. Verovatno da jedan od ključeva ovog opusa leži u autorkinim poetskim iskazima, a posebno u nazivima slika, vodiljama kroz, sada raskriljeni, svet njene mašte. Na gotovo filozofsko prihvatanje životnih zagonetki i poštovanje njenog veličanstva Prolaznosti, upućuju motivi: slagalica, violina, leptir, devojka, celuloidna traka, časovnik, cveće, klovn, karte, šah polja, ptice… Navedeni simbolički unos evocira kratkotrajnost mladosti i života, sudbinu, zapitanost, nostalgiju, tugu, strpljenje, ali i igru i ispunjenje u iznova započetoj čaroliji stvaranja, te konačno postignutom skladu. Spontanost u radu, crtačka spretnost autorke, osećaj za perspektivu, iluziju i kolorit, uz stvaralački impuls i posvećenost, rezultiraju likovnim celinama punim detalja, u svojevrsnim slikama u slici.” Vesna Maksimović je bez sumnje jedan od najautentičnijih predstavnika savremene srpske umetničke scene.

magazin za kulturnu raznolikost ALIA MUNDI

trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

elektronski magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13,14,15

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u trobroju 2020:

Stojana Magdelinić (Beograd, Srbija)

Slavica Garonja (Beograd, Srbija)

Raed Al-Jishi (Qatif, Saudi Arabia)

Dajana Lazarević (Beograd, Srbija)

Fehim Bajraktarević (1889-1970)

Đuro Gavela (1907-1978)

Katarina Sarić (Budva, Crna Gora)

Mirko Vuković (Gradiška, RS, BiH)

Valentina Milačić (Banjaluka, RS, BiH)

Oliver Janković (Beograd, Srbija)

Aleksandar V. Pavlović (Bečej, Srbija)

Miloš Todorović (Smederevo, Srbija)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Vesna V. Maskimović (Kragujevac, Srbija)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

Naslovna strana

Minut, Vesna V. Maksimović

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi”, Beograd

ISSN 2787- 3196

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

Dragi čitaoci, Pred vama je trobroj elektronskog magazina „Alia Mundi” za kulturnu raznolikost za 2021. godinu.

U ovom broju predstavljamo Udruženje „Heartefact” koji vrlo uspešno radi na kulturnom i umetničkom povezivanju umetnika i kulturnih aktivista u regiji. Za ovaj broj magazina „Alia Mundi” govorili su srpska književnica Stojana Magdelinić i saudijski pesnik Raed Al-Jishi. U rubrici Globtroteri govorimo o uzbudljivim putovanjima prvog srpskog svetskog putnika Milorada Rajčevića. U rubrici Kultura Umetnost Religija govorimo o književnom stvaralaštvu Mire Alečković i njenom doprinosu srpskoj kulturi, zatim predstavljamo izložbu „Neoktrivena Afrika” koja je predstavljena u PTT muzeju, govorimo i o umetnosti beloruske fotografije. U rubrici Religija skrećemo pažnju na manje poznatu religijsku skupinu poznatu kao pomaci ili torbeši. Kroz rubriku Tragom srpske kulturne baštine predstavljamo duhovno blago manastira Jovanja, te skrećemo pažnju na prvu satiričnu knjigu srpske književnosti, dok u rubrici Globus predstavljamo putopis iz Radžastana crnogorske književnice Katarine Sarić. U rubrici AM Libris predstavljamo zbirku poezije Valentine Milačić „Užarena Lavanda”. U rubrici AM Životopis predstavljamo biografiju Eufemije Jović, zaboravljene baronice i dobrotvorke iz Bečeja. U rubrici AM Kaleidoskop govorimo o neobičnom primeru jedinog crnog samuraja u istoriji, ali i o narodu Guanči, koji predstavljaju starosedeoce Kanarskih ostrva. Kroz Kapiju Balkana idemo tragom Kladovskih spavača iz Efesa i govorimo o „neželjenom” osmanskom nasleđu u srpskoj kulturi. U rubrici AM Promo predstavljamo časopis „Artkum”, koji promoviše poeziju i radi na afirmaciji mladih umetnika i književnika. U rubrici Memento podsećamo na jubileje, 150 godina od smti srpske književnice Drage Dimitrijević Dejanović kao i 60 godina od smrti američkog književnika Ernesta Hemingveja. Naslovnicu magazina krasi umetnički rad „Minut” srpske umetnice Vesne V. Maksimović.

SADRŽAJ BROJA

1.

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Alia Mundi predstavlja „Heartefact”

Savremeni umetnički izraz regiona

AM intervju

Стојана Магделинић: Жене племенитог рода као књижевна инспирација

Raed Al-Jishi:

Cilj mi je da se usavršavam na ovom neverovatno beskrajno putovanju

Globtroteri

Миодраг Рајчевић:

Први српски глобтротер

Kultura Umetnost Religija

Мира Алечковић:

Добра вила из наших читанки

Izložba „Neotkrivena Afrika”

Kulturno blago Afrike u PTT muzeju

Белоруска фотографија:

Фотографија као пресек стварности Бугарски муслимани

О Помацима и Торбешима

Tragom srpske kulturne baštine

Манастир Јовања

Духовни бисер Јовaњске шуме Ризница српске сатире

„Мали буквар за велику децу”

Globus

Radžastan:

Moj egzotični Radžastan

AM Libris

„Ужарена лаванда”

Сјенке прегласних мисли

AM Kulturni kaleidoskop

Yasuke

Prvi crni samuraj

Guanči

Starosedeoci Kanarskih ostrva

АМ Životopis

Еуфемија Јовић:

Клетва баронице

Kapija Balkana

Iz istorije Kladova:

Tragom Kladovskih spavača iz Efesa

Osmansko nasleđe u srpskoj kulturi: Neželjeno osmansko nasleđe

AM Promo: „Artkum”

AM Memento:

Ернест Хемингвеј (1899-1961)

Драга Димитријевић Дејановић (1840-1871)

5. 8.

6.

2.

SAVREMENI UMETNIČKI IZRAZ REGIJE

Heartefact je posvećen zagovaranju kreativnog, kritičkog i odgovornog preispitivanja aktuelnih umetničkih, društvenih i političkih pitanja i pojava na nacionalnom, regionalnom i evropskom nivou. HF zagovara nove modele produkcije, regionalnu saradnju i alternativne oblike obrazovanja.

Preplitanjem izvođačkih umetnosti, kreativnih industrija i digitalnih tehnologija Heartefact, kao vodeća institucija, razvija politike i prakse koje podržavaju odgovornu kulturu sećanja, demokratske vrednosti i, iznad svega, poštovanje ljudskih prava, slobodu govora i preuzimanje odgovornosti u javnoj sferi. Kreativnom, stručnom i umetničkom razmenom u regionu Zapadnog Bal-

kana Heartefact podržava i podstiče savremenu i angažovanu kulturnu i umetničku kreativnost, na taj način kreirajući uslove za stvaranje nove generacije progresivnih individualaca. Od svog osnivanja 2009. godine, Heartefact je posvećen stvaranju kulturnog prostora koji je odgovoran prema prošlosti (Memory program) i gradi sigurnu budućnost (Future program).

Tokom decenije rada u produkciji različitih umetničkih programa u izvođačkim i vizuelnim umetnostima (više od 50), objavljivanjem više od dvadeset autora savremene drame, podržavanjem više od 80 programa i organizovanjem više od 100 razmena u regionu, Heartefact se etablirao kao vodeći akter savremenih umetničkih izraza

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

regije. Kako bismo osigurali prisustvo i uticaj u širem društvenom kontekstu, uspostavili smo Memory program, koji razvija i kritički preispituje pristup nacionalističkim metanarativima u pogledu prošlosti i sadašnjosti, dok je Future program posvećen osnaživanju i stvaranju novih umetničkih, kulturnih i obrazovnih praksi koje doprinose izgradnji kohezivnih društava.

Projekti organizacije Heartefact su: NEW, NEW bijenale nove evropske drame, Future Epics, Deca devedesetih, Konkurs za najbolji savremeni angažovani dramski tekst, HFestival, KATEKSIS: FENOMEN ISTINE NA SUĐENJU, RECONNECTION 2.0.

NEW je platforma koja ima za cilj da otkrije, obrazuje, poveže i promoviše nove, mlade, talentovane i manje poznate umetnike iz Srbije i regiona u oblasti izvođačkih umetnosti. U okviru ove platforme, Heartefact razvija saradnju sa partnerima iz cele Evrope preko projekta EU Collective plays koji pomaže proširenje rada NEW platforme u smislu umrežavanja i podrške mladih talenata na evropskom nivou.

Pored online platforme, Heartefact takođe organizuje niz edukativnih programa i master klasova za mlade i talentovane umetnike željne učenja i usavršavanja.

Heartefact uspostavlja Patronat i organizuje festival nove savremene drame i performansa (nulto izdanje NEW festivala nove evropske drame bilo je organizovano u junu 2019. godine), koji će biti kanal za umrežavanje, promociju, prevođenje i postavljanje domaćih autora u drugim evropskim zemljama.

Osnovni kvalitet NEW-a je promocija i povezivanje mladih, talentovanih umetnika iz Evrope i kreiranje platforme koja prati njihovu saradnju.

NEW Bijenale nove evropske drame osnovano je 1992. godine u Bonu i predstavlja jedini međunarodni festival posvećen isključivo produkcijama savremenih predstava na njihovim izvornim jezicima. Od 2020. godine, Heartefact će imati tu čast da nastavi tradiciju ovog velikog festivala i da ga organizuje u Beogradu, u okviru NEW platforme (https://newtheatre.net/).

Osnivači festivala su Manfred Beilhartz,

ugledni pozorišni reditelj i član prestižnog žirija najveće evropske pozorišne nagrade Premio Europa, koji je i predao festival Hartefaktu na svečanoj ceremoniji u julu 2019. godine, i Tankred Dorst, jedan od najpoznatijih i najčešće postavljenih nemačkih dramskih pisaca, dobitnik Büchner nagrade i Schiller Memorial nagrade.

Cilj Bijenala je prevazilaženje nacionalne granice dramske umetnosti, ali i promovisanje ideje da Evropa nije samo Evropska unija, već da podrazumeva umetnike od Turske do Islanda i svih ostalih zemalja koje tada nisu pripadale EU. U međuvremenu se Evropska unija više puta proširivala, ali su se dizali novi zidovi i postavljale nove prepreke za slobodno putovanja misli, reči, ljudi i dela.

Bijenale je zasnovano na mreži patrona –uglednih dramskih pisaca iz 41 evropske zemlje, koji predlažu nove drame i informišu Umetnički odbor Bijenala o relevantnim produkcijama iz svojih zemalja. Među patronima su: Biljana Srbljanović (Srbija), Özen Yula (Turska), Bernhard Studlar (Austrija), Gianina Carbunariu (Rumunija), Simona Semenić (Slovenija), Mark Ravenhill (Velika Britanija), Paul Pourveur (Belgija), Hristo Boytchev (Bugarska), Laura Ruohonen (Finska), Akos Németh (Mađarska), Tena Štivičić (Hrvatska). Još od 1992, Bijenale nove evropske drame posebnu pažnju poklanja napretku mladih pozorišnih talenata, dajući im priliku da se uvežu i rade sa poznatim evropskim dramskim autorima, pozorišnim kritičarima i blogerima, sa članovima patronata, kao i sa drugim evropskim studentima drame. Future Epics je projekat podržan od strane Kreativne Evrope koji je počeo u septembru 2018. i trajaće do avgusta 2020. Kao međunarodni kolaborativni projekat, Future Epics se fokusira na zaboravljene narative u različitim periodima u istoriji. Njegova glavna svrha je umrežavanje, edukacija i promocija dela mladih umetnika.

Kroz tri specifične kreativne laboratorije, istraživači, dramski pisci, režiseri i scenografi imaće priliku da razviju svoj rad na osnovu zaboravljenih istorijskih narativa i da iskoriste rezultate za predstave koje će premijerno biti prikazane na Dubrovačkim ljetnim igrama 2020. Ovaj projekat će komunicirati sa profesionalnom publikom kroz

Plakat konkursa za pisanje pozitivnih priča između ljudi sa Kosova i iz Srbije u okviru projekta „Kosovska škola”

tri simpozijuma u partnerskim zemljama koji će raspravljati o različitim perspektivama korišćenja istorijskih narativa u savremenoj umetnosti.

Drugi fokus projekta je razvoj online platforme futurepics.org koja prikuplja priče iz različitih delova Evrope, na osnovu pet ključnih tema: Mesto, Heroj, Reči, Ritual i Lično.

Glavni cilj platforme je da pokaže različitost, promoviše kulturno nasleđe i prikuplja priče iz prošlih vremena koje nisu mainstream, ali su važne i prisutne zato što smo u njima živeli, ili još uvek živimo.

Konkurs za najbolji savremeni angažovani dramski tekst nastalo je na osnovu uverenja da mladi, regionalni umetnici treba da budu uključeni u društvene promene. Heartefact promoviše nove talentovane dramske pisce, pružajući im prostor da izraze ideje i učine svoju umetnost vidljivijom široj publici. Na ovaj način mladima se daje prostor da promene društvo kroz stvaranje društveno angažovane umetnosti.

Stotine dramskih pisaca šalje svoje radove svake godine, a žiri bira pet najboljih za objavljivanje u štampanoj formi. Pobedniku se dodeljuje

novčana nagrada, otkup prava, tako da Heartefactmože da producira i premijerno izvede predstavu.

Takmičenje Hartefakta postalo je poznato kako u profesionalnoj tako i u široj kulturnoj javnosti, a brojni nagrađivani tekstovi kasnije su osvojili vodeće regionalne festivale.

HFestival je godišnji Hartefaktov festival koji se održava u decembru. Posvećen je promociji savremene društveno angažovane umetnosti. Osnovan 2016. godine, na tradiciji Festivala tolerancije (2014) i WakEUp (2015), HFestival promoviše savremenu angažovanu umetnost kroz predstave, izložbe, koncerte, javna čitanja, debate i druge oblike.

HFestival skreće pažnju na aktuelne probleme društva, kao i na pitanja ponavljajućih problema prošlosti, prikazujući ih kroz jedan ili više umetničkih izraza. Festival takođe promoviše rad mladih dramskih pisaca organizovanjem javnih čitanja njihovih predstava. Okupljajući umetnike i pozivajući gostujuće predstave, HFestival nudi publici uvid u izvođačke umetnosti u regionu i stvara prostor za razmenu ideja i uspostavljanje saradnje

ALIA MUNDI

između umetnika iz Srbije i celog regiona.

AM PREDSTAVLJA: HEARTEFACT

KATEKSIS: FENOMEN ISTINE NA SUĐENJU – Heartefact je kao partner na projektu Kreativne Evrope, u saradnji sa partnerima, NMA (Francuska), Utrecht Univesity (Holandija), Atelier Theather

Jean Villar (Belgija) i Centrar za zastupanje građanskih interesa (Bosna i Hercegovina), od oktobra 2017. do oktobra 2018. godine realizovao projekat „Kateksis: Fenomen istine na suđenju”. Cilj projekta bio je da kombinovanjem pozorišta, nauke i tehnologije stvori novo i jedinstveno pozorišno iskustvo kojim je publici omogućeno aktivno učešće i preispitivanje pojma istine u savremenom društvu. Kao rezultat projekta nastao je jedinstveni prototip Kateksisa, u okviru kojeg je organizovano inscenirano suđenje kao interaktivni događaj, praćen različitim vrstama radionica koje su imale za cilj razvoj publike i preispitivanje različitih aspekata pojma istine u kontekstu današnjeg pravosudnog sistema. Tokom trajanja suđenja umetnik je imao ulogu optuženog, kome se sudi za ubistvo, tokom čijeg se ispitivanja, između ostalog, koristi i detektor laži. Sa druge strane, publika je dobila ulogu sudija, sa idejom da se iz uobičajenih pasivnih uloga pretvore u aktivne sudeonike u formiranju pozorišnog sadržaja. Sa tim u vezi, praćene su i reakcije publike i korišćene za analizu i razgovor koji je pratio svako izvođenje performansa. „Kateksis” je, u svojoj performativnoj fazi imao tri izvođenja, u Beogradu, Sarajevu i Luvanu, što je članovima projekta omogućilo da prikupe različite podatke i svedoče drugačijem viđenju istine i pravde u različitim zemljama. Heartefact fond želeo je da ovim projektom, proširi polje svoje saradnje, isproba neke nove forme pozorišnog izraza, kroz rad na multuimedijalnom projektu kakav je Kateksis. Osim toga, Hartefakova stalna težnja je da se kroz obradu aktuelnih društvenih i političkih tema, obrazuje i proširi postojeća pozoršna publika i izazove reakciju koja vodi dubljem promišljanju društva u kome živimo.

Reconnection 2.0 je platforma

koja ima za cilj promovisanje i podsticanje saradnje između Srbije i Kosova, interkulturalnog dijaloga između ovde dve zemlje ali i povezivanje ljudi kroz prevođenje predstava i kulturnu razmenu. Ova platforma Heartefact fonda i Qendra multimedia, biće realizovana kroz gostujuće produkcije ove dve organizacije kako na Kosovu, tako i u Srbiji.

Pored nekoliko javnih događaja organizovanih u cilju rešavanja pitanja koja stvaraju tenzije između ova dva društva, u okviru platforme biće organizovani i festivali u Prištini i Beogradu, promovišući angažovanu umetnost u različitim oblicima i snažno se fokusirajući na ljudska prava, LGBT pitanja i pomirenje između Kosova i Srbije.

Omogućavanje razmene i saradnji između Kosova i Srbije u kulturnom sektoru, uključujući predstave, prevode dramskih tekstova, scenska čitanja ali i događaje poput debata, panel diskusija i okruglih stolova, pomoći će izgradnji boljih odnosa između dva društva. He-

Remarker media

artefact želi da ohrabri kulturne i intelektualne elite u oba glavna grada da se posvete rešavanju pitanja ljudskih prava, tranzicione pravde kao i degradacije i politizacije kulture, ali i normalizaciji odnosa između građana obe zemlje promovisanjem drugačije vrste dijaloga, nesvojstvene medijima i Vladama. Takođe, cilj projekta Reconnection 2.0 jeste i edukacija mladih o problemima društava čiji su deo.

ЖЕНЕ

ПЛЕМЕНИТОГ РОДА

као

књижевна инспирација

ИНТЕРВЈУ ВОДИЛА: Славица Гароња

Почећемо, драга Стојана, од једног парадокса, али који је заправо више правило него изузетак у нашој средини, за жене које пишу. Иако је иза вас неколико одличних романа историјске тематике (у више издања), чак и превођених, и поред неоспорно добре рецепције у читалачкој публици

и позитивне критике, Ваше име је остало релативно непознато јавности. Како то објашњавате? Да ли је посреди потцењеност историјског жанра (сличан пример је недавно преминули Добрило Ненадић), или је реч

о још увек крутим патријархалним оквирима „мушке критике” и непропуштању жена у тај забран, односно „неумрежености” у савременој култури у којој сте остали „невидљиви” и која, сведоци смо, кроз рекламу и пропаганду (па и систем награђивања) протура сасвим проблематичне, и идеолошкополитички „подобне вредности”, далеко од сваке језичке уметности и естетике.

У Вашем питању садржан је и добар део одговора. Истина је да су у нашој културној стварности жене које пишу романе скрајнуте,

ALIA MUNDI

AM INTERVJU: СТОЈАНА МАГДЕЛИНИЋ

и то из свих ових разлога које сте поменули. Дакле, романи са историјском тематиком били су, како су констатовали и књижевни критичари и писци који су говорили и писали о мојим романима, у нашој књижевности, ретки. Нарочито историјски романи са тематиком из Средњег века. И нарочито историјски романи чији су аутори жене. Друго, патријархални оквири у нашим срединама су већ поодавно, ако не и одувек, и даље јако, јако крути. „Мушки принципи” ту, нажалост, долазе до пуног изражаја. Стога се не чудим Скерлићу што је био, до крајњих граница пристојности, веома непријатан према делима славне Исидоре Секулић, говорећи да у „Писмима из Норвешке” књижевница „има маглу у глави и лед у срцу”, а за „Сапутнике” је рекао да је то „једна нова појава експлозије женске искрености у књижевности.” Скромна Исидора је, кажу, само поцрвенела и заћутала. После још неких критика, у стању очаја и срамоте, спаљивала је своје рукописе.

И треће, важно објашњење које погађа све оне који се баве књижевношћу, то је свеопште урушавање културних вредности, поплава кича, шунда, неукуса и простаклука, који бујају на све стране, заокупљајући пажњу и интересовања младих, што има и имаће далекосежне последице, па минимална издвајања за културу, те је, самим тим, и област књижевности на великом губитку. Тиме су погођени и мушкарци и жене писци. Ипак, мушки свет мало лакше „плива” у свему томе. Мада, и ту је дошло до поремећаја вредности. Испливавају на површину и бивају награђиване неке књиге осредњих вредности, а уз то више личе на политичке памфлете него на књижевност (сетимо се само колико се прашине већ годинама диже око доделе Нинове награде), и, што је по мени најгоре, у њима је најчешће присутно блаћење наших традиционалних вредности и свега осталога што носи одлике националног идентитета. И најзад, подела награда преко веза, интересних група и припадности клановима, по принципу „ти мени, ја теби”, потпуно је очигледна.

Неизбежно питање је и – како сте почели и када сте препознали тај унутрашњи порив, који сте преточили у жељу за писањем – и то, до сада искључиво романа као жанра, који су, морамо рећи, уједначеног квалитета, енергије приповедања, вештих заплета, одличних дијалога и карактеризација, као и историјски фундираног, дубоког познавања атмосфере и амбијента српског средњег века, а у чему сте применили и неке модерне наративне стратегије.

Кад чујем тако лепе речи о мојим романима, и то од уважене универзитетске професорке, књижевне критичарке, и једне од најплоднијих савремених списатељица, онда је моје задовољство потпуно. А што се тиче тог унутрашњог порива у жељи за писањем, вероватно се мозаик мојих размишљања током дугогодишњег читања добрих књига, склопио са жељом да прикажем неке потпуно неразумне, несхватљиве, а истините историјске догађаје, који нигде нису записани, а за мој завичај и моју породицу су били веома важни. Пошто у животу писца ништа није случајно, па ни место његовог рођења, како је зборио Данило Киш, тако сам ја у педесетим годинама свог живота непланирано улетела у велику „авантуру” звану писање, а на наговор дугогодишњег пријатеља, историчара Славенка Терзића, којег су те заједничке нам, завичајне историјске теме професионално интересовале. Уз његову подршку и велику помоћ Вука Милатовића, који је био иницијатор идеје да се занимљив историјски садржај уобличи романескном формом, настао је мој први роман „Један могући живот”. После тога историјски садржаји су ми се сами наметали. Радозналост и жеља за откривањем занимљивости из наше историје су се стално увећавали, тако да сам до краја остала потпуно посвећена том преплитању историје и фикције, што ме изнова мотивисало за даљи стваралачки рад.

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

Већ у току писања првог романа нагомилало се прилично много историјских садржаја, те је тако други роман, „Из легенде прстенови”, настао захваљујући првом, мада је он много компликованије форме, врло сложеног заплета распоређеног у неколико наративних нивоа, а и радња задире у далеки Средњи век и доба Немањића, па се растеже до данашњих дана. Уз све то радњу непрекидно прати легенда о два златна прстена која, у драматично дугом периоду страдања народа на територији Старе Србије, стално мењају власника.

Иначе, бављење догађајима и судбинама људи у нашем Средњем веку, препуном митова, легенди, необичности, раскоши и богатства, али и пропасти и патње, било је велики иницијални подстицај, те сам, морам признати, са великим задовољством и радошћу, потпуно посвећено радила не само на овом роману, већ и, такође са великим жаром, и на романима „Доротеа” и „Оливера”.

Незаобилазно уз ово питање јесте и – с обзиром да нуклеус радње Ваших романа чине жене, историјске личности племенитог рода (Оливера Лазаревић, Краљица Јелена Анжујска и друге) – како сте бирали Ваше јунакиње, што је укупна новина у српском историјском роману? Како је текао рад, односно комбиновање истражене, документарне грађе и фикције?

У мом случају, изузев првог романа који је писан са намером приказивања истинитих догађаја из живота моје мајке (повест ређана по хронолошком редоследу), и петог у наслову „Текла вода” („Један могући живот 2”), који је наставак првог, све остало је наилазило спонтано.

Дакле, није било унапред направљеног плана, већ сам, пратећи радњу, на лицу места добијала инспирацију за даљи ток. Тако сам роман „Из легенде прстенови” прекуцавала (тада нисам користила предности компјутера) тринаест пута (?!) мењајући делове текста. Моји романи су, као што кажете слични, али и веома различити. У суштини су потпуно разнолики по начину и техници писања. И за сваки главни, женски лик, од моје мајке, преко Тодоре, краљице Јелене и Оливере, имала

Романи Стојане Магделинић

сам јак мотив. У сваком од тих ликова, вероватно уткан је и део моје личности, али и снага, стаменост и жртва моје мајке, која је, вероватно, и „главни кривац” за галерију женских ликова који чине основу мог књижевног стварања. А то комбиновање документарне грађе и фикције, које је, не само наизглед, у разноликим варијацијама компликовано, било ми је веома забавно. С тим у вези, цитирала бих речи проф. др Марјане Ђукић, ауторке Поговора мог романа „Из легенде прстенови”: „У овом роману Стојана Магделинић даје предност историји у односу на интимну причу, али је овог пута фикција приказана као документ. Игра документарног и измаштаног код ауторке заводи читаоца да тражи једно или друго, и да по правилу, греши. (Причам из искуства, верујте ми на реч.

Кад год сам помислила да је неки део сигурно из стварности, ауторка ме је уверавала да је тај део потпуно измишљен. И обрнуто, неки невероватни догађаји заправо су се догодили.)

Познато присуство реалног света у књижевном делу нарушава сама ауторка која нас наводи да поверујемо у њену причу као стварно одиграну ван романа, али нам, истовремено нуди свој фиктивни свет, па са та два конца држи читаоца у неизвесности какву овај воли.”

А што се тиче мог избора историјских личности – жена, е то није било случајно. Имајући у виду истинске вредности мајки, супруга, сестара и кћери српских владара, дакле, личности племенитог рода у драматичним догађајима историје Средњег века, било ми је велико задовољство бављење њиховим животима. Краљицу Јелену од Анжуа, жену краља Стефана Уроша и мајку краљева српских Драгутина и Милутина, одабрала сам на основу веома ми примамљивих историјских чињеница о њеном боравку у мом завичају, о храму, који је, по свој прилици, изградила у једном селу мога краја и у којем је отворила школу за сиромашне сеоске девојке, што је, иначе, и у другим крајевима, чинила. Окосница романа јесте њена жеља да на српски језик преведе, не дела јуначке поезије, која је у то време била у успону у Европи, не, дакле, дела о бојевима и јунацима, већ (каква авангардна идеја за то време!), једну повест о љубави, један roman d`amour, у то време веома популаран у Француској, спев о Тристану и Изолди.

Уз то, дала сам машти на вољу и настала је, у том прелепом храму, једна топла љубавна прича, чији су јунаци Доротеа и Драгољуб, пандан Тристану и Изолди. Нажалост, и та љубав је остала неостварена.

Фокусирала бих се ипак, на до сада Ваше најуспешније дело – по свим параметрима (три издања) – Оливеру, кћерку кнеза Лазара, одведену у Бајазитов харем, након Косовске битке. Ова историјска личност и познате чињенице из њеног живота са огромним литерарним потенцијалом, била је скрајнута и дуго чекала своју високоуметничку књижевну обраду, и мислим да ју је добила у Вашем роману, с тим што је с овом чињеницом мало читалаца упознато. Претпостављам да би једна добра екранизација по овом Вашем, врло филмичном роману, избацила и роман и Вас у први план, па би и роман имао рецепцију какву Оливера у Вашој обради заслужује (за разлику од филмског документарца и врло неуверљиве реализације исте теме у филму „Пут ружама посут”). Можете ли нам нешто више рећи о

Бранков појас – средина 14. в. (Фото: Pinterest)

раду на њему. Када и како је потекао интерес и инспирација парадигматском судбином најмлађе кћери кнеза Лазара?

Моја интересовања су и после романа „Доротеа”, остала у сфери националне историје, по којој сам у то време фанатично чепркала. Завршивши, дакле са завичајним темама, и из прошлости и садашњости, решила сам да се „закачим” за историју мог другог завичаја, Београда. Одлучила сам најпре, да четврти роман буде повест о свим врлинама овога света украшеног српског деспота Стефана, наследника круне Лазареве у најтежем времену постојања и опстанка српске средњевековне државе.

Међутим, тај „женски принцип” је у мени, као и увек, превладао. Интригантно импресивна биографија најмлађе, пете кћери кнеза Лазара, Оливере, била је за мене велики изазов, те сам кренула путем њене, како Ви кажете, „парадигматске” судбине, откривајући најскровитије кутове њене напаћене душе (од тренутка одласка из Србије и, силом прилика, удаје за султана Бајазита, убице свог оца, преко боравка на турском двору, па до, после Битке код Ангоре, робијања код татарског кана Тамерлана, потом ослобађања и повратка у земљу и живота уз свог брата Стефана на двору, у престоници Београду), трудећи се да спознам њену снагу и разум, али и жртву за спас рода свога у времену великог зла и безизлаза.

Имала сам доста материјала, снабдевали су ме пријатељи оригиналним садржајима, чак и из турских извора, што ми је помогло да останем у историјској истинитости. Остало је фикција којом сам надограђивала фактографију.

Више од две године сам живела Оливерин живот са свим њеним успонима, падовима, радостима и жалостима, патњом и основним постулатом њеног живота – помоћи своме роду и дому, својој земљи и, надасве, своме брату, српском владару Стефану, од почетка његове владавине па до година највећег напретка и успона српске средњевековне државе са седиштем у Београду. Потпуни, не и једини, али свакако најтрагичнији преокрет у Оливерином животу настаје након изненадне смрти брата Стефана, тог несрећног јулског дана 1427. године, после којег следи силовити пад и суноврат српске снаге и моћи. И Оливерин живот постаје велика патња. Шта јој преостаје, већ да, сломљеног срца, уз сестру Јелену Балшић, тугује. Иначе, сестринска љубав према брату је, опште је познато, од грчких трагедија, па преко наших народних и лирских песама, па преко сестре Батрићеве, најузвишенији, најплеменитији и најискренији степен љубави.

Овај Ваш роман је преведен и на турски језик у угледној издавачкој кући у Истанбулу. Како је дошло до ове реализације, која је остала поприлично непозната, да не кажем у медијима прећутана, а може чинити част српској књижевности. Како тумачите то што исти период у данашњем турском филму, њихови филмски радници – према својим империјалистичким матрицама и неоосманским тежњама – сасвим злонамерно тумаче и приказују, наравно, на нашу штету?

Свака књига, свима је позната синтагма када говоримо о писању, нађе свој пут. Тако је и мој роман Оливера „златовез”, како га је назвао најплоднији писац мога завичаја Заим Аземовић, потпуно опчињен романом, нашао пут од мојих родних Рожаја до Истанбула, на руке заједничког нам пријатеља и човека из нашег краја, који је, такође опчињен романом, одмах нашао издавача, а и великог професионалца, наше горе листа, господина Сафета Аталаја (Saffet Atalay), који је роман превео на турски језик. Било је то време кад се у Турској приказивала серија о Сулејману

Величанственом, која је потпуно заокупила пажњу јавности, те су књиге историјског садржаја о животу њихових владара, од којих је један и султан Бајазит, лик из мог романа, и тамо врло тражене, за разлику од нашег културног поднебља где је историја потпуно скрајнута у други план. Чак, морам се похвалити да је продуцент Сулејмана Величанственог имао контакт са мојим пријатељима из Истанбула и изразио спремност да по мом роману сними филм, или серију. Нисам на то, из више разлога, пристала.

Што се тиче филма који помињете нисам упозната са радњом, али ме такав став, не само турских филмских стваралаца, не чуди. Уосталом, сваки народ, па и турски, афирмише своју културу и приказује историјске догађаје из свог угла. Више је за чуђење што је, у нашој стварности, брига за традицију и културну баштину мртво море, што се, не ретко, прибегава скандалозном фалсификовању историјских чињеница, наравно, на штету истине. Има много оспоравања, умањивања па и негација вредности вишевековне српске борбе за слободу, прекрајања историје, чак, бујања, међу нама, агресивне србомржње у сфери тумачења историјских процеса (какав скандал у односу према очувању националног духа!), па и незаинтересованости и површности, али то је тема неке друге приче.

Упознаћу Вас, у вези са тим, са једним „мојим случајем” који би се могао подвести под типичан пример нашег немара, чак отпора, према националној историји. Мој роман Из легенде прстенови ушао је у ужи избор за награду „Исидора Секулић” за 2002. годину. Наравно, иако је имао све квалитете доброг романа, како ми је рекла једна чланица жирија, која је гласала за њега, није добио награду, јер, став осталих чланова био је категоричан да награду не може да добије роман са историјским садржајем. Иначе, награда је припала роману нашег писца чија се радња дешава у Каиру (!?). Коментар је, свакако, сувишан.

Што се тиче издања мог романа „Оливера” на турском језику, могу рећи да је превод урађен од речи до речи, дакле, крајње професионално, ништа није измењено, скраћено, нити фалсификовано, и стога осећам велико задовољство и упућујем захвалност и преводиоцу, господину Сафету Аталају и угледној издавачкој кући Arunas Yayincilik из Истанбула.

Сем историјских романа из српског средњег века, Ви сте се веома успешно огледали и у тзв. стварносној прози – два Ваша романа говоре о сасвим недавној прошлости (Другом светском

Роман „Оливера” у преводу на турски језик

рату и поратном времену) у црногорској, национално мешовитој, и стога врло осетљивој средини, односно Рожајама, које је и Ваше родно место. У њима сте показали не само значајно познавање менталитета, већ и завидну и богату завичајну лексику, приближивши савременом читаоцу једно време и епоху из доба друге Југославије. Нарочито се ту истиче роман, настао из казивања Ваше мајке, уједно и Ваш први роман. Шта можете рећи о њему?

Већ сам поменула да је мој први роман у наслову којим га је удостојио Радослав Братић, Један могући живот, једна исповест, крајње истинита и искрена, испричана са укусом

ALIA

Црква Ружица у Рожајама (Фотo: www.in4s.net)

Џамија султана Мурата II (Фотo: Рожаје Вијести ФБ)

горчине. Хапшење главне личности романа, боравак једне сасвим недужне и политички сасвим неупућене, уз то неписмене младе женске особе, по албанским и италијанским казаматима у току Другог светског рата, повратак и разочарења, годинама су у мени иницирали неодољиву потребу да то и обелоданим, нарочито стога што је та, без икакве кривице страдала особа –моја мајка. Најзад, ти догађаји нигде нису записани, а славни Меша је говорио да оно што није записано, као да се није ни догодило. Мој једини циљ био је приказивање истине, иако сам себи често постављала питање које је постављао и Ћосићев Иван Катић постоји ли истина која може да постиди људе?

Насупрот, дакле, писцима који наглашавају да су личности и догађаји у њиховим делима измишљени, а да је свака сличност случајна, у мом првом роману је обрнут случај: догађаји су истинити, јунаци стварни и свака сличност је намерна. Ја сам се са задовољством, али и тугом, бавила потресним догађајима и судбином главне јунакиње, моје мајке. А што се тиче мојих Рожаја, био је то, у време мог детињства и ране младости леп градић, са свим чарима малих вароши, са једном главном и неколико споредних, уских уличица, налик сокацима, са Горњом и Доњом чаршијом, са једним мостом на жуборећем, бистром Ибру и две џамије (цркву су порушили комунисти после рата), са једном основном школом и једном фабриком за прераду дрвета, са два хотела, зградама општине, милиције, биоскопа и поште, испред које је била аутобуска станица, потом са две пекаре, Дестановом и Омовом, једном посластичарницом и пијацом, и што је најважније, са људима различите етничке припадности, а уз то, зачуђујуће сложних, скромних, дружељубивих, духовно богатих, и надасве, хуманих.

Уз то, у оптицају је било, осим речи српскохрватског језика, како се званично звао језик којим смо сви говорили, много турцизама, локализама и других, само нама из тог краја познатих речи, идиома типичних искључиво за рожајски крај, те сам их, задивљена сочношћу и необичношћу, максимално користила у писању, нарочито прва два романа.

Но, ситуација се, као и на читавом турбулентном балканском простору мења, зависно од интереса великих сила, те се одрази тога итекако осећају у национално мешовитим, па ради тога изузетно осетљивим, на сваки догађај, срединама, као што је и моје Рожаје, па и шире географско окружење.

Пратећи злураде коментаре мојих сународника, а и суграђана, на друштвеним мрежама, а када су у питању нарочито недавна дешавања, пре бих рекла врло драматична, чак застрашујућа, превирања у Црној Гори, кад се један народ грчевито, на гандијевски смирен начин, бориo и бори за свој опстанак и одбрану идентитета, схватам да се разбуктала зачуђујуће ужасна мржња, не само на националној основи, и не само од стране једне етничке или верске групације. Понекад не могу да поверујем да су, у мом крају, и мом ширем завичају, то потомци оних дивних људи који живе у мојим сећањима, а и приказани на најлепши начин у мојим романима.

Једино што ме, кадкад, теши да не паднем у очај због тога је она Мешина синтагма да у свету има много више добрих људи него злих, само се зли даље чују и теже осећају, док добри ћуте. Желела бих да у мојим размишљањима превлада оптимизам и вера у стихове из једне грузијске народне песме, коју је често цитирао песник мога завичаја Мирослав Ђуровић, а који гласе: Све што је мржња разрушила, љубав је поново сатворила.

Ипак, и поред вере, и наде, и љубави, то је, по мом дубоком уверењу, нажалост, немогуће, бар на овим нашим, налик уклетим, просторима.

Имате и веома богат круг пријатеља из света књижевности, који су Вас пратили, читали прве рукописе и подржавали, а од којих, нажалост, неки више нису међу нама. Можете ли евоцирати нека сећања и њихову улогу у Вашем књижевном формирању и стваралаштву?

Имала сам срећу да будем у друштву веома добрих људи, у исто време великих имена наше књижевности, књижевне и историјске науке, што је, свакако имало великог утицаја на моје стваралаштво.

Ту су најпре поменути историчар, Славенко Терзић, који је иницирао писање повести из живота моје мајке, робијашице из Другог светског рата, потом Вук Милатовић који је, као нико други, веровао у мене и моје списатељске способности. Потом мој омиљени приповедач и до краја свог живота најбољи друг и пријатељ Радослав Братић, који је, у почетку, чак, оспорио вредност мојих првих рукописа, што ме није обесхрабрило, напротив, натерао ме је да на прави начин спознам тајне писања, те је, на крају, са истинским надахнућем говорио на представљању мог првог романа у Библиотеци града.

Морам признати да је Братић био у мом „случају” јако сумњичав, као, уосталом, и многи његови ликови који су потекли из херцеговачког крша, али је, сваким мојим следећим романом све више сам своју сумњу обарао, да би ми, после читања моје Оливере, било је лето, ја у Херцег Новом, он у Тивту, послао поруку следеће садржине: Једини роман који сам прочитао за три дана, оцена чиста десетка! Потом, ту је увек присутни предобри Мирољуб Јоковић главни и одговорни уредник „Рашке школе” издавача мојих романа, па Веселин и Милка Ђуретић, Мирољуб Јевтић, Милорад Р. Блечић, Драгољуб Мартиновић, Радојка Вукчевић, Марјана Ђукић, Михаило Шћепановић,

ALIA

Милета Аћимовић Ивков, Љубиша Рајковић Кожељац, Петар Пајић, Братислав Р. Милановић, и у најскорије време Рамиз Хаџибеговић и Ви, драга Славице, чији би романи Повратак у Аркадију и Парусија, гласови испод папрати (какав импресивно срочен наслов!), о страдању српског народа у Славонији у 20. веку, сломили срце и једног Јована Скерлића, осведоченог противника тзв. „женског писма” који би био принуђен да Вам ода заслужено признање.

Дакле, сви они чине плејаду великих имена књижевне и историјске науке на која сам поносна и срећна што су део својих живота трошили са мном и били моји искрени пријатељи и сарадници. Да цитирам речи драгог ми Радослава Братића „имала сам среће што су ме припустили у њихову близину.”

Било је ту и многих других, светлих имена наше културе и књижевности, не само из Београда и Србије, већ и из Рожаја, Берана, Подгорице... Нажалост, многи од њих нису међу живима, али најлепша сећања на њих, на њихова грандиозна дела, на њихову добру намеру и помоћ коју су ми пружили, остају, уз велику захвалност,

Претпостављам да је и породично окружење утицало на Ваш књижевни развој и рад –како се то „уклопило”: удата жена и мајка, која пише романе – од кога сте имали подршку, а ко се „чудио” над таквим ангажманом жене, након првих Ваших, евидентних књижевних успеха?

Да ли је то и парадигма стваралаштва већине жена данас, упркос свему и још увек?

Породица је одувек за мене била светиња. Још од дана раног детињства и преране смрти мог тридесетседмогодишњег оца, нас, четворо деце, живело је уз мајку сложно, скупљено, и у добру и у злу, у гомили, као стабљике жита везане у сноп. Тако је то остало и за каснији живот, кад смо сви имали своје породице. „Сви за једног, један за све” био је и остао мото наших живота.

Тако се, ето, десило да ме је на писање петог романа „натерао” један члан моје породице, једна млада стабљика жита, мој унук Данило.

Он је, као једанаестогодишњак, у току летњег распуста 2015. године прочитао мој први роман „Један могући живот”. Толико је емотивно доживео садржај романа, нарочито крај у којем су описане потресне сцене умирања мог оца, да ме je, уз реку суза које су му се сливале

низ лице, замолио да напишем наставак, да опишем како смо нас, четворо деце живели са мајком, без оца. И тако је настао роман „Текла вода”, који је, заправо „Један могући живот 2”.

И тако је Данило обећао да ће, кад одрасте, написати наставак породичне саге, у наслову „Један могући живот 3”.

Детаљ са корица романа „текла вода”

Иначе, живела сам и живим у једној традиционалној,патријархалној породици у којој су врата куће увек, чак и превише, била отворена за рођаке, пријатеље, познанике и путнике намернике. Уз професију просветног радника, обавеза је било напретек, али сам, уз све то, имала времена за писање. Нико није трпео, све се уклапало на најбољи начин. У току писања романа имала сам велику подршку свих чланова породице и уже родбине, а нарочито супруга (?!) што је врло необично, а и за сваку похвалу (трпео је и он критике с разних страна), имајући у виду чак, превише наглашено традиционално окружење. Тако ме је један пријатељ, познати писац из мог завичаја

питао „како те Љубо (супруг) пустио да пишеш?.” Што се тиче познаника, пријатеља, колега – коментара је било напретек, од оних најприземнијих, као „ти да пишеш?”, „шта ће ти то?”, „зар немаш паметнија посла?,” „много си се залетела,” „боље да куваш ручак породици, него да губиш време на пискарање” па до коментара искрене подршке, похвале и, чак, дивљења.

Сви ти коментари, нарочито они негативни, у којима су биле очигледне речи извесне пакости, више су говорили о онима који су их казивали, него о мени. Нисам се обесхрабрила, напротив, ишла сам још мотивисанија, даље.

Морам признати, ипак, да су похвале, којих је било много више, представљале највећи покретач.

Најзад, драга Стојана, да ли имате у плану неко ново дело?

Шта по Вама, и након оствареног искуства писца, представља писање, у овом и оваквом времену, где се све мање чита (нарочито квалитетна проза са нацио-налном тематиком), и чему остају верни само ретки посвећеници старијих генерација, оних образовани на старим и класичним програмима књижевности, који су потпуно у изумирању пред новим временима?

Ко се једном инфицира писањем, остаје у њему заувек. И поред тешког времена, распетог језика, онечовечене стварности, опште незаинтересованости за књиге озбиљних садржаја и читање, сулудог медијског кидисања крајње непримереним садржајима на свест људи, свакодневног ковитлаца нега-

тивних вести на којима се губе време и енергија, треба писати. Нађу се, на срећу, чак и млади људи, који воле писану реч, који пронађу мисао писца, и кад се најмање надате, или кад помислите да писање више нема сврху, однекуд стигне похвала за неку вашу књигу, за неки лик, за неку ситницу из романа на коју можда нисте ни обратили пажњу, и кренете... на нове странице. Неко ће, ипак, читати – заискри нада у срцу писца.

Славица Гароња и Стојана Магделинић

CILJ MI JE DA SE USAVRŠAVAM NA OVOM NEVEROVATNO BESKRAJNOM PUTOVANJU

INTERVJU VODILA: Ana Stjelja

Kada ste prvi put otkrili interesovanje za poeziju?

Mislim da sam imao pet godina. Zapravo, živim u gradu koji odiše poezijom, posebno onom koja je u vezi sa religijom i Bitkom za Karbalu. Često sam slušao i svoje roditelje kako recituju epske pesme.

Šta Vas kao pesnika najviše inspiriše?

Sve teme o ljudskim bićima i stvorenjima na svetu.

Imate li omiljene pesnke i čijoj poezi-

ji se najviše divite (bilo arapskoj ili nekoj drugoj)?

Nemam omiljene pesnike, ali imam omiljene pesme pesnika poput: Adonisa, Mahmuda Darviša, Omar abu Riša i Badr AlSajaba, od arapskih, i T. S. Eliota, Roberta Frosta i Vilijama Blejka, od engleskih pesnika.

Kako je arapska kultura uticala na vas kao pesnika? Sa vašeg stanovišta, kako Arapi generalno vrednuju poeziju i koliko je ona za njih zapravo važna?

Patim od topofilije, tako da kad god bih napustio svoj grad svako bi to mogao jasno da primeti u mojim pesmama. Pisao sam u drugim zemljama čak i kad pokušavam da se sakrijem iza maski i metafora. Dakle, moja kultura, (arapska), imala je uticaj na moje pesme jer je deo mog identiteta i jedan od važnih elemenata koji se stapaju u mom umu. Arapi poštuju pesnike i mnogo vole poeziju, kao da im život zavisi od toga, poput jela i pića. Veoma su ponosni na svoju poeziju, posebno na stare, klasične pesnike, u tom smislu postoji jedna stara arapska izreka koja kaže „Poezija je beležnica Arapa”.

Iz vaše perspektive, zašto je poezija važna za naš današnji svet?

Nećete pronaći ubicu koji će uživati čitajući i analizirajući duboku poeziju. Mislim da velika poezija hrani um i dušu ljudi i menja ih tako da budu bolji.

U kojoj meri je pandemija uticala na pesnike i poeziju. Po vašem mišljenju, koje su se bitne promene desile?

Mislim da svako novo iskustvo, čak i ako je bilo loše, menja perspektivu pesnika. A to bi moglo promeniti čak i njegov stil pisanja i teme koje ga privlače. Pandemija je za većinu nas veoma teška stvar i pesnike može dovesti u srceparajuće trenutke. A kada to postane jedan od elemenata pesnikovog misaonog sklopa, to stanje može prirodno uticati na njegovu poeziju dok razmišlja i piše bilo koju pesmu.

Recite nam nešto više o svojoj najnovijoj knjizi „Glinene ploče u Ničeovoj pećini”. Na koji način su vas nadahnuli veliki mističari (sufije), poput Rumija kako je pomenuto u recenziji koju je napisao Džordž Eliot Klark (George Elliott Clarke)? Koje ste filozofske i duhovne ideje sledili dok ste pisali ovu knjigu?

Prikaz Bitke za Karbalu persijskog slikara Abasa Al-Musavija (Foto: Muzej Bruklin / Wikipedia)

Sufijske pesme su pune metafora i simbola, a Rumijeve pesme vas navode da razmišljate o ljubavi kao o filozofskom predmetu. Uživali ste u tome, ali morate meditirati i koncentrisati se tako da, ne samo na značenja, već i da emocije ispune vašu dušu, i to mi nekako daje isti osećaj kao kada čitam Ničeovu knjigu („Tako rečeno Zaratustra”). Moja knjiga je napisana kada se moja poezija u nekom smislu sukobila sa mojom filozofijom. Pa ipak, one su se stopile kako bi dale odgovore koji mogu postaviti mnoga pitanja Ničeovog stila, a ipak su vas naterale da meditirate u zavisnosti od metafora, popou Rumijevih pesama. A opet, predstavlja nešto potpuno drugačije u odnosu na obojicu.

Postoji li nešto čime se ponosite kao istaknuti saudijski pesnik? Šta je vaš književni cilj i čemu se nadate u pogledu svoje književne karijere?

Ponosan sam na način na koji radim na usavršavanju sebe čitanjem i učenjem. Moj cilj je da se neprestano usavršavam na ovom neverovatnom beskrajnom putovanju. Nadam se da neću stati dok ne umrem i ostaviti veliki utisak

Zbirka poezije Raida El-Džišija „Glinene tablice u Ničeovoj pećini” (Sail Publishing, 2021)

Први српски глобтротер-

Милорад Рајчевић је први српски глоботротер који је на својим узбудљивим путовањима провео више од три деценије, oбишавши обе хемисфере и то чак шест пута. Био је посве необична личност српске културне историје која је одударала од стереотипа и рушила све баријере, о чему сведочи и његова богата биографија која је свакако вредна пажње.

Рођен је крајем 19. века у околини Лесковца где је завршио четири разреда основне и два разреда грађанске школе. У том периоду почиње да се интересује за сликарство, због чега одлучује да започне изучавање декоративног сликарства. И управо та његова жеља за учењем и усавршавањем одвела га је на његово прво путовање ван домовине, и то у Беч код једног дворског сликара. У том периоду обишао је многе градове тадашњег аустријског царства: Салцбург, Минхен, Штутгарт,

Нирнберг, Улм. Након Аустрије одлази у Француску, где три месеца проводи у Паризу, радећи у атељеу сликара Жоржа Вебера. Из Француске наставља даље за Швајцарску где обилази Женеву, Лозану, Берн, Цирих, Базел и Луцерн.

Значајан догађај у његовом животу збио се у Ријеци када заправо, по први пут, долази на идеју да се отисне преко океана. На ријечком пристаништу упознаје капетана Марка Караксића помоћу којег добија место на прекоокеанском броду „Ултаниа” који је пловио за Њујорк. У Америци је провео неколико месеци, јер му се догодио пех када је на њујоршком маратону повредио ногу због чега је морао да буде хоспитализован. Тада је откривено да овај Србин нема пасош због чега одмах бива укрцан на први брод за Европу. Међутим, Рајчевића ни то није зауставило у његовим намерама да настави

Рајчевић на својим путовањима

са својим путешествијима. Одлучује да оде код тетке у Румунију која му пружа материјалну помоћ и поптуно опорављен одлази у Цариград, а затим преко Александрије и у Јерусалим. Ово његово прво путешествије трајало је четири године а током њих је научио пет језика. По повратку у Србију, Рајчевић наставља да се бави спортом и тада упознаје браћу Савић, осниваче и уреднике „Малог журнала”, једног од најтиражнијих српских листова тог времена. Они су били одушевљени његовим полетом и авантуристичким духом и нуде му опкладу за пут око света.Рајчевић прихвата опкладу и на пут око света креће 14. марта 1910. године. Свечано су га испратили његови пријатељи спортисти и редакција „Малог журнала”. Забележено је да је на свој пут око света Рајчевић кренуо са ранцем на леђима, у коме је, осим неопходних лекова, понео путничку књигу – празну свеску у којој је намеравао прикупити потписе свих значајнијих људи на које буде наишао током пута. То ће се касније испоставити као веома мудар и паметан потез. Већ на почетку путовања сусрео се са принц Ђорђем Карађорђевићем којег је срео у Горњем Милановцу и који му се први потписао у његову путничку књигу. Наредна значајна личност коју сусреће на свом путовању био је црногорск престолонаследник Данило који му се такође уписује у путничку књигу и дарује га јубиларном споменицом књаза Николе. Из Црне Горе, Милорад Рајчевић креће у Италију, да би према плану и итинераријуму требало да крене у Африку. Међутим, због рата у Триполитанији (Либији) мења маршруту и одлази у Француску, па затим у Енглеску и Немачку, да би већ у јулу те године дошао до Петрограда. У Русији је провео месец дана током којих је одседао у најбољим хотелима и посећивао представнике власти и истакнуте личности да му се потпишу у путничку књигу. Где год да је путовао и кога год да је сретао, наилазио је на позитивне утиске јер су људи углавном били одушевљени причом о његовим невероватним путичким авантурама.

Из Русије путује у Јапан. Из Јапана шаље редакцији допис пун одушевљења јапанским народом. Посебно су му пажњу привукле Гејше, али и култура живота Јапанаца. У Јапану га прима и престолонаследник, али од њега нажалост не успева да добије потпис у својој тада већ попуњеној путничкој књизи. Разлог због чега је престолонаследник одбио да се потпише у његову путнничку књигу јесте тад што то забрањују јапански обичаји, с обзиром на то да се цар сматрао за божанство.

Након Јапана уследило је путовање у Сингапур, Малезија и Сијам. У Сијаму га прима краљ лично и дарује му моторни бицикл, како би му олакшао пут.

У доба када је Рајчевић кренуо у свет то је била права реткост и сензација, не само за нас, већ и за све крајеве света кроз које је прошао. О њему и његовом путовању говорило се и писало и у страној штампи. Занимљиво је да је и пре него што је ступио на тло Индије, која се такође нашла на списку земаља које је Рајчевић обишао, вест о његовом доласку већ била најављена у индијској штампи. Након Индије упућује се на Цејлон, затим путује у Персиј те одлази на ходочашће у Свету земљу. Рајчевић се с пута око света вратио 21. септембра 1911. Обишао је Европу, Африку, Азију, Далеки Исток...

Иза себе је оставио неколико књига путописа од којих је свакако најпознатији путопис „Из жарке Африке” (из два дела). У овом путопису аутор своје читаоце упознаје са Светом земљом, Египтом, Суданом, пределима дуж белог Нила... Осим описа предела које је обишао, Рајчевић свој путопис обогаћује и бројним фотографијама као својеврсном визуелном сведочанству о путу на коме је био и о људима које је на том путу сретао. У другом делу пише о црној Африци, Занзибару, Оману... Последње што се знало о њему јесте да се јавио сликом 1939. године у одори светосавског искушеника манастира Хиландар. Потписао се као Едвокије Рајчевић.

Рајчевићеви путописи су сведочанство његових путовања, предела које је обишао те људи и култура које је упознао. Осим што је оставио писани траг, Рајчевић је оставио и траг у виду фотографија, те тако у његовим путописима можемо да видимо како су изгледали предели и људи с почетка 20. века у разним деловима света. Захваљујући овим његовим узбудљивим путовањима, Рајчевић је дошао на идеју да објави путничку књигу која је постала највећа и највреднија збирка аутограма, а Рајчевић први човек са подручја некадашње Краљевине СХС који објавио збирку са преко

Књига аутографа и путопис „Из жарке Африке”

Са изложбе посвећене Милораду Рајчевићу

тридесет хиљада потписа краљева, принчева, државних функционера и других знаменитих личности. Милорад Рајчевић је имао и визит карту на којој је писало: СВЕТСКИ ПУТНИК.

У марту 2021. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду отворена је изложба „Милорад Рајчевић, први Србин који је пропутовао свет”, аутора Горана Вилића, кустоса историчара у Музеју Јадра, на којој су између осталог представљене фотографије са путовања око света овог чудесног Србина

ТЕКСТ: Ана Стјеља

ALIA MUNDI

GLOBTROTERI:

Добра вила

из наших читанки

Српска култура расадник је даровитих људи који су је својим изузетним постигнућем још више обогатили и оставили неизбрисив траг. Њихови животи, сваки на свој начин посебан, те оно што су нам оставили у аманет, обавезују нас да им се одужимо управо тако што ћемо на њих непрестано скретати пажњу генерацијама које долазе. У плејади знаменитих личности српске културе свакако да се издваја и једна жена која је својим ликом и делом, и као књижевница и као родољуб, задужила свој род и његову културу.

Жена, која је у нашем колективном сећању понајвише запамћена као дечији песник, те која је била неизоставни део детињства многих

генерација, била је велика и значајна личност српске културе. Њен живот толико је био богат и буран да би о њој говорећи и пишући свако морао да се дубоко поклони и тако искаже своје поштовање.

Рођена је 1924. године у Новом Саду као Мирослава Алечковић, име које је добила на крштењу у Николајевској цркви, а које ће убрзо бити заборављено јер ће у нашој култури и нашем колективном памћењу остати упамћена само као Мира Алечковић. Њен отац Машан Алечковић, родом из Требиња, био је новинар, а мајка Драгица Тепинац, Новосађанка, била је једна од првих телеграфиста у Краљевини СХС. Посебно

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2021, br. 13

занимљив податак из њене веома богате биографије је и тај да је њена породица била у сродству са породицом Милеве Марић (бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је рођена сестра оца Милеве Марић, Милоша Марића).

С друге стране, њен ујак Павле Тепинац био је научни истраживач који је радио као сарадник на Институту „Ирене Жолио Кири“ у Паризу. Ови подаци само говоре у прилог томе из какве породице је потекла ова знаменита српска књижевница.

Животни пут Мире Алечковић започиње у Београду где је живела од своје друге године, где је одрастала, где се школовала и где је на крају и сахрањена уз велике почасти. Још као млада показала је интересовање за учење и образовање. Првобитно је завршила француску основну школу, потом српско-француску гимназију да би се потом уписала на студије славистике код чувеног професора и лингвисте Александра Белића. У којој мери је Мира Алечковић била надарена и по-свећена учењу говори и податак да јој је тадашњи српски патријарх Варнава доделио стипендију, сматрајући је веома талентованом за књижевност и филозофију. Сходно томе сасвим је било за очекивати да ће у наставку свог школовања стећи највиши степен образовања. Докторат је стекла у Паризу и говорила је неколико светских језика: немачки, француски, енглески, чешки, руски, италијански... Осим склоности ка књизи, Мира Алечковић је показивала и изузетну храброст, не толико својствену младим девојкама, поготово у тако тешком тренутку за њен народ. Она је наиме, као млада девојка која је добро говорила француски језик искористила своје знање како би француском министру спољних послова који је дошао у посету Београду

Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Блажо Конески у партизанима 1944. године (Фото: Викимедија / Срђа Николић)

предала петицију српске омладине против рата. Упркос њеним и молбама њених другова, рат је био неизбежан. Али Миру Алечковић у годинама које су уследиле ни рат неће спутати да ствара, да буде храбра и да помогне свом роду, колико год је то било у њеној моћи.

Посебно значајан период у животу прослављене српске песникиње наступио је након избијања Другог светског рата. Наиме, она је већ као гимназијалка, пред избијање рата, постала члан Савеза комунистичке омладине Југословенске да би већ 1941. године постала члан НОБ-а и партизанске илегале у Београду. Ратне године потврдиле су велику храброст српске књижевнице и неку посебну врсту снаге којом се истицала. На почетку рата је учествовала у бројним акцијама саботаже против Немаца. Ипак, кључни догађај за њу догодио се 1941. када ју је ухапсио Гестапо. Током притвора је мучена и премлаћивана, а из тог пакла се спасила на молбу Десанке Максимовић, њене професорке и касније велике пријатељице, и Српске православне цркве која се чврсто заложила за њено ослобађање. По повратку из немачког притвора, кришом је отишла из Београда, са великим последицама по своје здравље. Но то је ипак није омело да настави да корача смело животним путем за који је била предодређена. Прво се придружује народно-ослободилачком покрету,

ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA

Мира Алечковић и Десанка Максимовић у Москви 1968. (Фото: Викимедија / Срђа Николић)

постаје борац, а потом ступа у ратну болничку службу захваљујући др Саши Божовић (19121980), још једној храброј жени и знаменитој Српкињи. За време рата нажалост остаје без оца ког је стрељао Гестапо зато што је као новинар и интелектуалац био дописник из Шпанског грађанског рата. Из рата излази као резервни војни старешина, али и делимични инвалид. Након ослобођења посебно је била посвећена хуманитарном раду те помоћи при смештају ратне војне сирочади. У себи је имала изражену хуманистичку црту, и била је велики борац против неправде. По завршетку рата долази на место заменика председника Удружења књижевника Југославије и то баш у тренутку када се на његовом челу налазио српски нобеловац Иво Андрић. У каснијим годинама ће се и сама наћи на бројним значајним, како домаћим, тако и међународним функцијама (чланица СКОЈ-а и СУБНОР-а, председница Удружења књижевника Србије и Југославије, утемељивачица Фондације Социјалне заштите и Солидарности, председница Друштва „Југославија-Француска”...)

У свет поезије и књижевности ступила је још за време рата када почиње интензивно да пише поезију. Прва песма изашла из њеног пера гласила је:

„Лети мала једрилица

као бела морска птица

у њојзи је увек мир

тужно море тихо жубори

на Јадрану једна барка плови по води.”

Њен богати стваралачки пут чини око педесет књига за децу и одрасле што ју је свакако сврстало у једну од најплоднијих српских књижевница. О њеној поезији су говорили и писали многи њени савременици, али понајвише остају упечатљиве речи њене професорке, а потом и блиске пријатељице Десанке Максимовић која је овако описала поезију Мире Алечковић: „И то се зове права поезија, она увек постаје својина и нашег сна и наше стварности. Неће поезија Мире

ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: МИРА АЛЕЧКОВИЋ

Неке од књига за децу Мире Алечковић

Алечковић осветљавати само ваше снове, она ће вас водити кроз живот. ”

Остаће забележено и неколико занимљивости из богатог живота ове српске књижевнице, попут догађаја када је каменице гађала кукасти крст на згради чешке амбасаде те тренутка када је великом чилеанском песнику и нобеловцу Паблу Неруди поклонила српске гусле, као симбол борбе за слободу.

Приповеда се (према речима његове супруге Матилде) да је Неруда управе те гусле понео са собом у изгнанство 1949. године. Остаће и забележено њено кумство са Бранком Ћопићем

чији саборац је била у рату, али и посестринство

са хрватском књижевницом Весном Парун.

Друговала је са Милошем Тошћем, Солунцем

и једним од 1300 каплара. Тиме је показала

да има велико срце у коме има места за све, било које нације или вере били. Као уредник

едиције „Епоха”, (заједно са Отом Бихаљијем)

прва је објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке. На њену иницијативу, данашња Теразијска чесма, очишћена је и пренета из Кошутњака на Теразије. У њеној спомен-соби која се налази улици Булевар Краља Александра бр 17. посебно место заузима поклон-библиотека коју је добила од француског писца Жан Пол Сартра, коју чине његове књиге и читава колекција часописа Les Temps Modernes, као и порцулански предмети које јој је поклонила жена француског председника Франсоа Митерана, Данијел Митеран.

Мира Алекчковић је у свему што је радила показивала велику храброст и истрајност, увек наглашавајући своје родољубље, хуманост и доброчинство. Имала је своје идеале којима је до краја свог живота, без поговора била одана.

На дан када је преминула Мира Алечковић, 27. фебруара 2008. године, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, поред свих војних почасти, могао се чути и умилни глас глумице Раде Ђуричин која је над њеним одром прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке ” .

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите.

Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења.

Сви ви који можете да волите, волите, Сви ви који можете да заборављате, заборавите

Како сте били гоњена зверад по друмовима И ваша клецава деца угљен пећима, Прихватите проломе тишине доброћудним рукама, Ви јачи од ветра и виши од облака и већи Од неповратне празнине, ви живи, И себе продужите за онолико За колико вас се буду сећали, Јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути, и узалуд ће погаче туге за вама неко ломити, и узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте изговорили и туговати за вратима неким која нисте отворили.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

PKULTURNO BLAGO AFRIKE U PTT MUZEJU

ovodom Dana Afrike, u PTT muzeju je tokom juna meseca postavljena izložba „Neotkrivena Afrika” koja je javnosti predstavila 62 izuzetna predmeta iz Legata afričke umetnosti Slobodanke i Stanimira Jovanovića. Koža pitona, torbica od bebe krokodila sa sve njegovom glavom, umetnički predmeti od slonovače, terakote i poludragog kamenja, čak i vrata rezidencije jednog poglavice iz nigerijskog plemena Joruba, samo su neki od 62 izuzetna predmeta iz Legata afričke umetnosti Slobodanke i Stanimira Jovanovića prikazani na izložbi u PTT muzeju. Ova izuzetna zbirka poklonjena je Muzeju knjige i putovanja Udruženja Adligat. Stvarana je decenijama, sakupljana predmet po predmet širom afričkog kontinenta, od Zambije i Zimbabvea, do Benina, Gane, Gabona i Nigerije.

Značajni istorijski i umetnički predmeti po prvi put su postali dostupni javnosti na Dan Afrike, kada je legat svečano otvoren i prikazan na izložbi „Neotkrivena Afrika“ u PTT muzeju povodom svečanog objavljivanja specijalnog izdanja poštanskih maraka na dan kada je osnovana Organizacija afričkog jedinstva, današnja Afrička unija. Značajni istorijski i umetnički predmeti po prvi put su postali dostupni javnosti na Dan Afrike, kada je legat svečano otvoren i prikazan na izložbi „Neotkrivena Afrika“ u PTT muzeju povodom svečanog objavljivanja specijalnog izdanja poštanskih maraka na dan kada je osnovana Organizacija afričkog jedinstva, današnja Afrička unija.

Donator, Stanimir Jovanović, bio je karijerni diplomata SFR Jugoslavije, optravnik poslova u Lusaki i Rabatu, a službovao je i u Lagosu i Vašingtonu. U okviru legata nalazi se i jedno neuručeno, ali potpisano pismo J.B. Tita predsedniku Zambije, kao i jedno pismo predsednika Zambije Titu.

Izložba „Neotkrivena Afrika” prikazuje predmete velikog umetničkog i kulturnog značaja i da su „Jugoslavija i Srbija afričkim narodima uvek pružali bratsku ruku prijateljstva, podrške i razumevanja.

Zanimljivo je da su na kraju predstavljanja izložbe pročitane poznate afričke poslovice, koje su aktuelne u svim vremenima i na svim meridijanima.

IZVOR I FOTO: Adligat

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Фотографија као пресек стварности

Када говоримо о уметности фотографије, Белорусија не заостаје за светом. Белоруска фотографија је настала 1850. године, а први фотографи су радили са гломазном и неусавршеном техником. Овај период се назива и периодом потраге и светлих стваралачких момената, на којима почива белоруска фотографија.

Први фотографи белоруског порекла су: Антон Прушински (познат по фотографијама Дунина-Маркевича), мајстор етнографске фотографије Бенедикт Тишкевич, изумитељ затварача за објектив Сигизмунд Јурковски, градски фотограф Виљне – Јан Булгак, познати портретиста Мојсеј Напељбаум (аутор познатих фотографија Лењина, Блока, Пастернака), фотодокументалиста из Пољесја – Софија Хоментовска, портретиста Лав Дашкевич.

Белоруска фотографија је напредовала до периода репресије и Другог светског рата, када су је околности удаљиле од општеевропског контекста. У овом периоду фотографија (као и друге врсте уметности) је била под строгом идеолошком контролом.

Како фотограф размишља?

У свом чланку „Оштрица фотографа”

(рус. Лезвие фотографа) Дмитри Корољ објашњава како настаје фотографија: „Посматрајући фотографију, налазимо се пред таквом сликом, која нас присиљава да препознамо визуелни садржај као нешто, што се већ догодило, неповратно, и у том смислу апсолутно у својству видљивог. Апсолутизам видљивог је заустављање и резултат резања, односно сталне и непрекидне акције. Сечиво трепери у „дубини” видљивог, а сама „дубина” видљивог је супстанца овог треперења, окретања и одвијања сечива, ефеката и афеката његовог кретања. Попречно кретање сечива формира границу кадра, ивицу видљивог, баријеру кроз коју се видљиво извлачи на површину. И уздужни пресеци изворног, нераздвојног визуалног тела из којег се појављују фигуре: позадина се сече и нешто се појављује услед уздужног померања сечива. ”

Овакво тумачење фотографије као пресека стварности, има своје значење и поруку коју преноси посматрачу. У чланку „Маргиналије к Оштрици фотографа” („Маргиналии к „Лезвию фотографа”) Арсен Меликјан истиче: „Када говоримо о фотографском размишљању, неопходно је напоменути да оно не представља посебно стање свести фотографа, и, истовремено,

фотографије клуба наликовале на графике, црно беле боје, сведених детаља. То се кроз време мењало, развијало, теме фотографија

су постајале све разноврсније, а циљ је био доћи до „савршене фотографије” .

Почетком 80-их клуб „Минск” је запао у својеврсну кризу фотографије и била му је потребна промена. Чланови клуба су почели да се труде да привуку што више младих у клуб, те су организовали и студије. Прву студију је водио Михаил Жилински, који је био један од најистакнутијих аутора. Ипак, чини се да Жилински, упркос великом искуству и разрађеној идеји фотографије, није успевао да задржи заинтересовану омладину, тако да долази до смене аутора. Аутор друге и треће студије био је Валериј Лобко, човек који је ушао у историју белоруске фотографије, а као предавач је имао велику харизму и умео да заинтересује слушаоце за своје дело. За време Лобка клуб је издао и многе каталоге, који су уносили новитете.

Међутим, како је време пролазило, а у фотоклубу „Минск” се налазило мноштво представника разних генерација – сукоби су постали неизбежни. Многи стари чланови су морали да напусте клуб, због младих, који су одступали од традиције. Тако су се појавили аутори „новог таласа ”, који су (након 1988. године и изложбе „Почетак”), белоруску фотографију узнели до светског нивоа, али и остали упамћени по раскиду са претечама.

Истакнути фотографи и фотоизложбе

Из периода фотографика, ваља погледати дела Јурија Васиљева (1939-2018), који је фотографисао и своје колеге фотографе и друге значајне историјске личности, те заиста имамо део историје овековечене у његовим делима; Анатолија Дудкина (1936-1991) који је ушао у енциклопедију фотографије и представља клубне фотографије, познат по серијама фотографија сеоских људи; Михаила Жилинског (1950-1993)

мајстора фотографије и облика, данас доброг представника првог таласа фотографике; Валерија Лобка (1951-2008), педагога и првокласног фотографа, познатог по снимцима Пољесја и људи из окружења; Виктора Бутра (1944) познатог по фотографијама момента, покрета; Јевгенија Казјуљу (1936-2014) који је био део фотоклуба „Минска”, члан Партије до 1991. и то му је помагало у организовању догађаја клуба; Сергеја Кожемјакина (1956) заслужног за слике скупова, уношење тематских промена, предавача; Владимира Парфенка (1958) – заслужног за документарне, репортажне

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Валериј Лобко (Фото: Wikipedia / Sergey Mikhalenko

Јан Булгак, из урбане средине

Гаљина Москаљева „Избори” 1984-1989

није целовито представљено у фотографији. Фотографско размишљање је својеврсна семантичка површина видљивог света која може постојати искључиво у облику фотографске слике. Даље, ако је фотографија посебан начин размишљања о свету, онда можемо рећи да фотографија садржи целокупни интегритет видљиве слике као семантичког догађаја, а то, што она приказује, јесте стварни волумен света који држи дистанцу између видљивог и невидљивог, лишен смислене целовитости, тј. не може се њоме мислити.”

И белоруска фотографија, по темама, које настају у поменутим пресецима, је разноврсна: од портрета познатих и историјски важних личности, до представа природе и урбаних средина, верних представа људских тела, до надреалних приказа ствари и појава, пред којима морамо добро да се замислимо. Неки од најпознатијих савремених белоруских фотографа су: Сергеј Брушко (фотограф људи у покрету, навика, начина живота), Кирил Гончаров (фотограф простора, људске фигуре у простору), Владимир Сутјагин (просторни фотограф), Сергеј Жданович (надреални визуелиста), Зоја Мигунова (фотограф „обнаженог” – људско тело, акт).

Белоруска професионална фотографија

Поменули смо да је белоруска фотографија дуго била под строгом контролом идеологије – фотографије са разних окупљања народа, са свечаности или са

Сергеј Кожемјакин „Дечји албум”, 1989.

села током рада – нису настале случајно и суптилно, већ су све биле исцениране. Њихов задатак је био да улепшају стварност, прикажу људе као срећне и одлучне, надахнуте идеологијом тога времена, као и општи успех те идеологије. Уметници су желели искорак из таквог система, реалистичнији, тренутни приказ стварности. И напредак је стигао `60их година.

Прави замајац белоруска фотографија је ухватила у периоду 19601980 и достигла професионални ниво. Истакнути фотографи тог периода и оснивачи новог фотоклуба били су Јевгениј Карпович Зјазуља и Јуриј Сергејевич Васиљев. Они су образовали фотоклуб „Минск” , а у престоници је одржано и неколико изложби „Фотографика” водећих совјетских аутора. Зашто „фотографика” – зато што су прве

Владимир Парфењук „Будући меценат” Из серије „Персона нон грата”

фотографије; Михаила Гаруса (1962) –познатог по црно-белим фотографијама широког формата, Александра Угљенице (1958) чије су фотографије прилично савремене и без баналних решења; Виктора Каљеника (1962) чије фотографије одликује

Вадим Качан „Црвени залазак сунца”, 1990. нетипична композиција; Игора Савченка (1950) као једног од најзагонетнијих аутора, који је радио на архивским материјалима, играо се контектом; Гаљине Москаљеве (1954) која је развила своју естетику комбинујући породичне и архивске фотографије; Владимира Шахљевича (1949) који је обрађивао и тонирао архивске фотографије; и др.

Једна од најпознатијих и најскоријих изложби фотографија одржаних у Минску свакако је „Генитив”(Родны склон), која је објединила 11 најпознатијих горепоменутих белоруских аутора који су у својим радовима обрађивали тему породице и блиских људи. Исте године у Минску је одржана и изложба „Лична фотографија” (Особенная фотография) – изложба бројних портрета и момената, рађена у сребрно-желатинастом отиску.

ТЕКСТ: Мср Дајана Лазаревић

О ПОМАЦИМА

Ко су Помаци? Одакле им ово име?

Шта се зна о њиховој прошлости? Колико

их сада има? То су све питања на која није тако лако и једноставно одговорити како можда на први поглед изгледа. Да ствар

доиста стоји тако, видећемо одмах из доњега излагања.

Да почнемо с Вуковим „Ријечником”. У трећем издању (од 1898) има реч Помак, али, место икаква објашњења, читалац се упућује на реч Јурук, а код те речи читамо: „Турци или управо рећи потурчењаци који говоре и бугарски и турски; кажу да су врло зли људи”, и испод тога се наводи пример из народне песме: „Све Јуруке и Бугаре младе”. Према томе, овде се не прави јасна разлика између Јурука који су у ствари Турци –номади и између Помака, који су, без икакве сумње и пре свега, Славени.

Тачније говорећи, Помаци су они Бугари који су примили ислам, дакле муслимани чији је матерински језик бугарски, а којих има у Бугарској, Тракији и у источној Македонији. Пре рата, неки бугарски писци су звали Помацима и муслимане у западној Македонији који говоре српски, али, како је познато, тамошњи хришћани њих зову Торбеши, Потури, Курки, итд. а не Помаци. Све ако ко муслимане нашег језика у Јужној Србији и зове – у ретким случајевимаПомацима, то се може објаснити као утицај

бугарских школа и књига; назив Помак би на нашем Југу био донекле само онде оправдан где су се бугарски муслимани за време ратова (нпр. 1877-78) доселили из Бугарске. Другим речима, Помаци су у основи исламизовани Бугари, а само неки бугарски писци разумевали су под тим именом и муслимане нашег језика у Јужној Србији које њихови суграђани Срби зову другачије; дакле, у сваком случају, реч је о исламизованим балканским Славенима. У неким крајевима Јужне Србије и Бугарске чује се и реч Читак (у множини Читаци) за коју су неки код нас мислили да означује само поисламљене Србе, али сада изгледа да Читак означује праве Турке у тим крајевима. Важно је истаћи да тамошњи муслимани не зову сами себе ни једним од горе поменутих имена или то чине врло нерадо, односно из незнања.

Овде се само намеће питање: у колико су горња имена незгодна и увредљива? Другим речима, одакле су она и шта управо значе? Можемо одмах казати да се на ова питања може само делимично одговорити. Пре свега, што се тиче значења речи Помак, по народној етимологији она долази од глагола „помоћи” и значи „помагач”, тј. помагач Турака; ово је тумачење забележио још Ф. Каниц у својој књизи „Дунавска Бугарска и Балкан”, која је изашла 1882, али је Magazin

ALIA MUNDI

Јиречек у својој Кнежевини Бугарској домало иза тога изјавио да оно не задовољава. Има још једна, исто тако невероватна народна етимологија по којој је реч Помак постала од бугарске речи мък у значењу „мука”, јер су се, по народном веровању, ти Бугари поисламили „муком”, тј. насилно (Иширков, „Бугарска, земља и народ” [на немачком], књ. II, стр. 15). Пре две године (1933) Иван Леков се бавио нарочито питањем

порекла имена Помак и дошао је до закључка да оно не зачи ништа друго него „Путорњак”, тј. потурчењак.

Ако је ово тачно, онда Помак значи исто што и наша реч Потур којом

каткад зову наше муслимане у Јужној

Србији. Етимологија другог назива

за муслимане нашег језика у Јужној Србији, тј. речи Торбеш, изгледа јасна: она се доводи у везу с речју торба, а торбеш би, према томе, био онај који „торбари”, или „покућари”. За реч Курки која се поред Торбеш и Потур каткад чује за исте људе, не наводи се никаква етимологија. Најзад, горепоменута реч Читак значи управо оног

који говори са стиснутим зубима, а турски лексикографи разумевају под тим уопште румелијске (европске) Турке (или Арнауте) који криво говоре и необично наглашавају. Из овога се види да су сва ова имена више или мање подругљива и погрдна, и посве је разумљиво што их они којима се придају сами врло нерадо употребљавају.

Кад су ови балкански Славени примили ислам, не може се у појединостима тачно утврдити. Сигурно је само то да исламизација није извршена свуда од једанпут и у исто време, него постепено и у разним крајевима у разно доба. Свакако први прелази на ислам могли су бити одмах

Мехмед-паша Ћуприлић (око 1575—1661) (Фото: Wikimedia)

после битке на Марици (1371) и после пада Трнова (1393): тада су многи Срби и Бугари, а нарочито, како Јиречек мисли, бугарска вла-стела и богумили примили веру освајача. После ових првих „турчења” под Бајезидом II, народна традиција верује да су многи прелази на ислам били за владе Селима I (1512-1520) и да је он, поред осталог, послао у ту сврху и „свога љубимца Синан-пашу” у област Шар-планине. За Бугаре у горском крају Чепину (у Родонима) Јиречек држи да су примили ислам средином XVII века и то за време владе Мехмеда IV (1648-87); при томе се важна улога приписује великом везиру Мехмеду Ћуприлићу. И за Бугаре у Подунављу, тј. око Ловеча, Плевне и Орехова мисли се да су се поисламили у исто време. Исламизација области око Дебра извршена је у већој мери тек крајем XVII века. У неким крајевима, ислам је продро још доцније, током XVIII века или тек почетком XIX века, као, на пример, у Горској области (јужно од Призрена).

Доскора је владало мишљење да су ова исламизовања вршена на силу, па чак и с оружјем у руци, али сада већ продире мишљење да врховна турска власт није никад ништа непосредно предузимала да своје хришћане

преведе у ислам него да се ислам шириоизузевши поједине случајеве – слободно и из посве других разлога.

Крајем XIX века, главна маса ових исламизованих балканских Славена становала је у Родопима и у планинама источне Македоније, затим, у појединим већим групама, по целој Македонији до албанске границе, и то на једном великом подручју које је ишло на северу од Пловдива до Солуна на југу, а на истоку од средњег тока Арде преко Вардара све до преко Црног Дрима на западу, тј. преко Охрида, Дебра, Гостивара и Призрена.

Поред тога, самих Помака је било, у то доба, у раштрканим скупинама, још и северно од Балкана у дунавској области, и то у окрузима

Ловеч, Плевна и Орехово.

Али од тада су се све границе Помака и Торбеша често мењале, јер су се они, услед разних ратова и територијалних промена, селили у Македонију односно у Турску, и зато се бројни подаци о њима знатно разликују. Тако, на пример, Јиречек је рачунао (1876) укупни број Помака на неких 500.000 душа, наш М. Гавриловић (у „Grande Encyclopédie”, почетком XX века) само 400.000, а тако и професор Иширков (1917).

Број ових муслиманских Славена у појединим земљама и покрајинама изгледа овако. У некадашњој кнежевини Бугарској Јиречек је ценио (1891) њихов број највише

на 28.000 душа, пре балканског рата било их је у старим границама Бугарске (према званичним подацима од 1910) 21.143, али после Балканског рата – са новоосвојеним јужним областима где је било много Помака – овај се број попео (према попису од 1920) на 88.399. Најзад, према последњем попису становништва од 1926, у Бугарској има 102.351 муслиман с бугарским материнским језиком што чини 1,87% од целога становништва. (Узгред речено, укупни број муслимана у Бугарској, без разлике језика, износи 789.296 или 14,41% од целог становништва). Пада у очи да од ове 102.351 Помака само 5.799 станује у градовима, а осталих 96.552 у селима, даље да је од целог овог броја само 6.659 писмених и да на 1.000 Помака долази 1.065 Помакиња.

Број „Помака”, у истини муслиманских Славена, у Македонији износио је по Верковићу (1889) 144.051 мушких глава, по познатом Канчову (1900) 148.800 душа, и, најзад, по једној статистици Савеза организација македонских емиграната у Бугарској (од 1928) 288.092 душе.

Што се тиче броја муслимана нашег језика у Јужној Србији, њега је ценио г. Хаџи Васиљевић (Муслимани наше крви у Ј. Србији, 2 изд. 1924) – чији се подаци делимично односе на стање пре балканског рата - на 100.000 душа, а сада се овај број цени на 50-60.000 душа, док свеукупни број муслимана Срба и Хрвата у нашој краљевини износи око 900.000.

Поред свега овога, рачуна се да у Тракији има 75.337 муслимана бугарског језика.

Уз ове статистике треба приметити да неки писци (Канчов и др.) рачунају у Помаке све македонске Славене, дакле и Србе из Јужне Србије; даље, да неке статистике нису уопште поуздане и објективне; затим, да су каткада, из непажње, исламизовани Славени рачунати у Турке; и, најзад, да се често и сами Помаци и Торбеши зову „Турци” у значењу „муслимани”.

Унаточ тога, они сачињавају често најчистији слој старога бугарскога односно

српскога становништва и сачували су свој славенски тип и свој славенски језик, нарочито неке језичке архаизме, врло добро каткада, шта виће – услед своје изолованости у забаченим крајевима - много боље него њихови хришћански саплеменици који су били непрестано изложени мешању с другим етничким елементима. И не само то него још нешто, врло карактеристично: турски они уопште не разумеју него чак осећају и извесну одвратност наспрам Турака. Дакле, оно што их је са Османлијама спајало није био језик него у првом реду заједничка вера са својим прописима и обичајима (као нпр. сакривање жена) због чега су и примали извесан број арапских и турских речи. Ипак, и поред тога, они су сачували и неке предисламске обичаје као слављење појединих хришћанских празника и слично. Што су се Помаци у руско-турском рату борили из Турске против хришћана Бугара, то се објашњава њиховим ниским културним стањем услед чега нису право разликовали веру од нације, а и тиме што су и њихови саплеменици о њима поступали као с Турцима, а не као с браћом истога језика. Како сами Бугари донекле признају (А. Иширков, Ив. Караиванов), ове грешке су се поновиле и у Балканском рату. Пре 5-6 деценија много се расправљало о „помачким” народним песмама. Један босански распоп, Стефан Верковић, иначе трговац старина у Серезу, издао је тада једну збирку песама под насловом „Веда Славена” (Београд, I књига 1874) чиме је хтео да нагласи да су то најстарије славенске песме као што су Веде код старих Индијаца, јер су, тобоже, забележене од „Помака” и садрже разне „преисторијске и прехришћанске” теме као: досељење у земљу, проналазак жита, вина, писма, затим легенде с индијским именима, о Орфеју итд. Верковић је неке научнике био толико обмануо да су Помаке држали за потомке старих Трачана који су најпре славизирани, па тек онда исламизовани, итд. али је Јиречек брзо на лицу места утврдио да ни Бугари муслимани ни Бугари хришћани не знају ништа о песмама с оваквим темам и да је по среди само мистификација неких бугарских учитеља. Сад се зна да је Верковићев главни сарадник био македонски учитељ Иван Гологанов.

Како смо из горње статистике видели, највећи део Помака су сељаци и горштаци који су – поред све Стефан Верковић (Фото: Wikimedia)

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Plakati Verdijevih opera (Foto: Pinterest)

Бугарска муслиманска млада на свом венчању у селу Рибново 2015.

(Фото: Stoyan Nenov/Reuters )

своје радиности, поштења и мирољубивости - врло консервативни и неписмени. Према томе, тешко се уопште може говорити о каквим књижевним покушајима код Помака; сем тога, и они међу њима који су ибли писмени, управо само хоџе, служили су се у писању турским језиком и арапским словима, а каткада су ова слова употребљавали и за свој матерински језик. Слично вреди и за Торбеше. Од старијих генерација Помака односно Торбеша неки су свршили турске школе и заузимали су важна места у турској војсци или грађанској служби. Новије генерације које су биле у бугарским или нашим државним школама више су национално пробуђене и напредније су, али су у таквој мањини наспрам своје остале анационалне и консервативне браће да просто ишчезавају. У општем славенском интересу би било да мородавни чиниоци помогну ову млађу генерацију у њеним оправданим и патриотским настојањима.

ТЕКСТ: Фехим Бајрактаревић (текст је објављен у листу „Политика” бр. 6-9, јануар 1936, стр. 19)

Манастир Јовања (Фото: Википедија)

Духовни Јовањнскебисершуме

На скровитом платоу Јовањске шуме, у близини села Златарић крај Ваљева, налази се манастир Јовања који са још три манастира – Лелић, Ћелије и Пустиња – чини духовну узданицу ваљевског краја.

Сплетом историјских околности, на овом тлу су рођени и живели свеци, кнежеви, владике, војсковође и песници који су се својим делом златним словима уписали у књигу српске историје и тако овом крају дали на значају.

Историјат манастира Јовања сведочи о његовом вишевековном постојању. Према народном предању, храм потиче из доба Немањића, те се верује да га је подигао неко

из те владарске куће. Црква манастира Јовања подигнута је највероватније почетком 15. или 16. века. Почетком 18. века дозидана је припрата када је обновљен и цео манастир, пре свега захваљујући залагању и ктиторству браће Витановић. Занимљив је податак да се овај манастир помиње у два турска пописа, из 1572. године и времена владавине Мурата III, где је забележен као манастир Светог Јована код села Златарић.

У првој половини 18. века у оквиру манастира је постојала и богословска школа чији су духовници имали важну улогу у образовању свештенства. Из историје овог манастира може се издвојити и податак да

Magazin

Игуман манастира Јовања Михаило Биковић (Фото: YouTube)

Фрескопис манастира Јовања (Фото: Википедија / Ванилица)

је 1735. године његов игуман Филотеј био делегат на сабору у Сремским Карловцима. Нешто касније задесила га је судбина многих српских манастира јер су га 1788. године запалили Турци. Манастир је у 19. веку посетио српски књижевник и светски путник Јоаким Вујић, али је тада манастир већ био претворен у мирску цркву. Црква манастира Јовањa је једнобродна грађевина са кубетом које носе прислоњени лукови, са северне и јужне стране ослоњени на пиластре, а са источне и западне стране су полукружни сводови.

Апсида је полукружна, засведена. Старији живопис храма који потиче из 17. века и који је осликан руком најчувенијег средњoвековног фрескописца Лонгинa Дечанца, више пута је обнављан. По својој монументалности издваја се композиција Распеће Христово које се налази на северном зиду. Представа Благовести налази се на источном луку поткуполног простора, док се фреска Крштење Христово налази на јужном зиду и знатно је оштећена. У цркви, у наосу, налази се кивот где се по предању некада чувао део шаке Св. Јована Крститеља. Иконостас су 1972. године иконописале монахиње манастира Ћелије, пошто је стари иконостас више пута спаљиван.

У дворишту манастира Јовањa постоји једна дрвена звонара чија су два звона однета за време Првог светског рата. Прво звоно набављено је још 1921. године. Друго звоно и нова звонара подигнути су на темељу старе, средином осамдесетих година прошлог века. Лепо уређено двориште красе још и манастирски конак, подигнут две деценије пре звонаре, као и манастирска чесма која уморним туристима и путницима намерницима добро дође да после напорног пута угасе жеђ. Некада је манастир располагао великим имањем од око сто хектара, заједно са виноградима које је обрађивало око двеста калуђера, а данас располаже са само осам хектара шума и њива. Игуман манастира је Михаило Биковић.

Манастир Јовања, једноставношћу и белином свог здања које зрачи, представља прави бисер Јовањске шуме. На овом простору су природа, црква и конак једно и као такви употпуњују духовни склад ваљевског краја.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Mali bukvar za VELIKU decu

Пре сто и педесет година, сва српска књижевност могла је да стане на обичну полицу: није било у њој више од сто и педесет књига. А и то што је било, сводило се добрим делом на требнике и псалтире „осмогласнике и јектенија, на катихизисе, толкованија, календаре, букваре”, на „поученија” и „руководства” сваке врсте. То је време детињства ерпске књижевности, време кад се она тек почињала јављати и усправљати, придржавајући се за скут цркве и полагано тапкајући за њом… Али и у томе времену првих торжествених књижавних лекција јављају се већ књиге, под утицајем напредних идеја тога века, с којима почињу поједини родови праве, „грешне”, световне наше књижевности. С једном од таквих књига, слабо познатом и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. То те Мали буквар за велику децу, „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом”. Књига је изишла у Бечу 1792. године. Дотле у нашот књижевности није било оригиналних хумористичких дела. Оно што је уопште хумора било, сводило се на неколико слабих комедија преведених са италијанског и немачког језика. Књижевници су били просветитељи, „мракоборци”, чувари националности, Серби Сербовићи. Публика је мислила о комедиама, како каже Емануел Јанковић, да су оне „не само младости но и старим људма шкодне, и само их

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Прво издање књиге Мали буквар за велику децу, 1792.

(Фото: Википедија / Ванилица)

за немецко измишљење држе, гди су ђаволи Швабе изислили како ћеду варати новце от људи”. Није било време за шалу. Али и да је било — хумор у литератури, као самостална књижевна врста, захтева већу културу и књижевну традицију него што смо је ми тада имали. Стога ће се после Максимовића у нас још подуго чекати на добре хумористе и сатиричаре. Утолико је значајнија појава ове његове књижице.ж Мали буквар за велику децу има свега тридесетак страна. Као у буквавима, речи овде иду азбучним редом; оне су одштампане крупним словима на средини страница, а испод њих су „објашњења”. Та објашњења су у ствари јозефинистичке сатире на тадашње наше друштво; сатире које су и по изразу и по садржини далеко изнад наше тадашње књижевне просечности. Оне одају писца финијег духа, образованог и напредног. Писане добрим српским језиком, а штампане грађанском азбуком, оне су очевидно већ самом том формалном страном у то време биле револуционарне; садржином својом, оне су то поготово. Али вредност њихова није само у томе. У поучителну, полезну и конвенционално уозбиљену књижевност тога времена, овај мали „буквар” уноси више духа, ироније, стилске вештине, књижевних одлика уопште, него многе књиге знатно познатијих сувремених писаца.

Садржина „Малог буквара” је разноврсна. Највећи део његов уперен је против калуђера и представника цркве уопште. Код речи чоја, на пример, каже се: „Од десет рифа црне чоје, цели калуђер изиђе”. За „апостоле” се вели: „У том су се променили што перви пешке хождаху, а садашњи на шест коња се возу.”

Код речи зејтин: „Калуђери не једу јела кроме са зејтином. Ја мислим, најбоље би они учинили кад би се тамо преселили гди зејтин расте.” Поводом речи штака, писац има овакву асоцијацију: „Говори се да штака сваког васеленског патријарха дугачка јест. Благодареније Богу што до нас не допире.” – Али сем ових и сличних, има ту и других предмета сатире. За цензоре, на пример, Максимовић каже: „Цензори су бабице сваког писменог сочиненија. Али много пути дете сакато кроз њих остане.” Реч магарац подсећа писца на анегдоту у којој се прича како је Хенрих Други отпустио свога астронома, а на његово место поставио магарца зато што је овај други тачније предсказао кишу од онога првог. Максимовић ту додаје своју рефлексију: он мисли да Хенрих „втори” у томе није добро поступио, јер је то „и друге магарце тако возгордило, што они и у проче службе утурати се тражу”. Примера сличног сатиричног хумора у овој књижици има доста. Цела је она таква, пуна оштрине, живахности, досетљивости, и, за своје време, веома свежих и духовитих алузија. Кроз хумор у њој дата је критика црквених великодостојника (и малодостојника), друштвене неправде, назадности, букварске литературе, примитивне читалачке публике, „среброљубаца”.

Страница из књиге (Фото: Дигитална БМС)

Реиздање књиге Службени гласник, 2019.

„намолованих госпа”. И дата је тако да се добар део и данас може са задовољством читати. А то није чест слу-чај са књигама из тога времена. Наши доцнији хумористи и сатиричари, одиста не би имали разлога да се постиде што низ њихових имена у књижевности почиње именом овога пре сто и педесет година „дејствителног дворног канцелиста”.

ТЕКСТ: Ђуро Гавела (Из књиге „Огледи и критике” Српска књижевна задруга, Београд, 1979)

MOJ EGZOTICNIRADŽASTAN

Sun city, natpis u centru Jodhpura. Poznatiji je kao plavi grad jer se ljudi štite od nesnosnih vrućina (do +50º) a pustinja u zaleđu, voda je lijek. Shvatila sam otkud mu pravo na ime Sunca tek kad sam se uspela na vrh tvrđave koja ga opasava: najljepši zalazak sunca koji se može zamisliti. Ovdje je sunce tako ogromno i jako (nemoguće je taj prizor uhvatiti okom kamere) a boje i prelivi od crvene, narandžaste preko plave i ljubičaste… zaslijepe od bljeska ljepote! Ljudi boje kuće u plavo da se zaštite od vrućina. A neko na drugom kraju svijeta moli da ga obasja sunce...

Razlike geografske; razlike ljudske...ali ovi ljudi su nasmijani u trpljenju i možemo mnogo da naučimo odnjih: Ljepota uvijek boli ako se gleda rav-

no u oči. Bez zaštite. Volimo jedni druge i razvijajmo saosjećanje u ljubavi. Jer ljubav nije hirovitost, već trpljenje.

Katja

Objave iz Radžastana, prilažem najviše zbog fotografija koje su mi napravili neki dragi ljudi, usputni prolaznici što su mi se pridruživali u istraživanju ovog božanstvenog krajolika. Takve životopisne slike, nisam mogla ni zamisliti da na svijetu postoje.

Nema mnogo budističkih hramova u ovoj oblasti: preovladavaju impozantne džamije sa prostranim baštenskim vrtovima u kojima raste džinovsko zelenilo. Za njega sigurno ima vode –

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj trobroj 2021, br. 13/14/15

Palata Amber u Džaipuru (Foto: Wikipedia / Srshiva2

ne mogu, a da cinično pomislim na sve tri dominantne svjetske religije koje su, kod mene na Balkanu, ravnomjerno zastupljene. I svaka ravnopravno traži priloge u ljudstvu i prirodi: ako muslimani, recimo, posjeku šumu da bi sagradili novu džamiju, pravoslavci sjeku duplo za crkvu a katolici još toliko za katedralu. Ako se, sa krstom u ruci, etnički očisti bosansko selo, sa polumjesecom se sravni kosovski kraj a sa nekim, malo drugačijim u položaju prekrštene noge sa Golgote, Hristom ponovo: u jame poddinarske pobaca nekoliko miliona pravoslavnih.

Moje okretanje Istoku, započelo je vrlo rano, baš u djevojačkim godinama mojim: u njima bjesni građanski rat koji pali i sažiže voljenu Jugoslaviju u kojoj sam se rodila, položila zakletvu pionirke i uživala blagodeti socijalističkog Titovog raja. U koju su dolazile sovjetske prostitutke da se ispod stare pošte prodaju za „jednu črvenu“, a sada nas baćuške kupuju i tretiraju kao lične sluge: točak karmički je najveći paradoks kroz koji se može sagledati čitav civilizacijski krug ljudske istorije čija je majka znanja, ponavljanje, odista.

A kada se ona raspala, svi su odjednom počeli da idu crkve, da grade nove, ali ne one skromne primorske, od toplog kamena i majušnog oltara ispod niskog i oblog svoda kupole – u kojima se osjećam krotkom i ušuškanom od pohlepe spoljašnjeg svijeta: ovo što oni danas grade, građevine su ružne i bahate, visoke i ohole, kao i oni sami, dočekaju vas ogromnim prostranstvom hladne dvorane u kojoj se osjećate kao stranac, zalutao na bal vampira.

Slične njima, biće katedrale koje ću gledati po Bengalskom zalivu, pitajući se kako je moguće da su „ple-

meniti“ misionari čak dovde stigli i ostavili ih da smiješno štrče u ovom šarolikom krajoliku: svaka će imati ogroman zlatni krst i lik Majke Tereze na spomen-pločama. Odnos sa Bogom, razvijam čudno i veoma lično: od ljutnje na njega u kojoj ga psujem i okrivljujem za stradanje djece, rušenje i paljenje istorijskih i kulturnih spomenika i sveopšte stradanje moje zemlje koja je, kao stjecište sve tri dominantne svjetske religije u malom, najteže stradala u padu komunističkih ideologija koji je započet rušenjem Berlinskog zida. Potom usleđuje dugi niz mog nihilizma i ateizma, destruktivnog i samodestruktivnog ponašanja koje mi ne dozvoljava da se uklopim u novonastale socijalne i ostale ambijente.

A onda su uslijedile studije filosofije koje mi pomažu da se, strpljivo i polako vraćam u prošlost, sagledavam njene koncentrične krugove kroz koje, ronim do dna, dok čelom ne udarim o podvodnu hrid, e da bih izronila opskrbljena svime što mi je nedostajalo da formiram konačno svoj lični stav i odnos prema Bogu. Koji je, do današnjih dana, ostao eklektična mješavina Plotinovog misticizma, ličnonosnog iskustva Kapadokijskih otaca, i „papirnatog boga“ Martina Hajdegera. Taj Bog je moj lični bog, njega vidim kroz ranohrišćansko iskustvo: na licima drugih ljudi koji su, svi bez razlike, njegova djeca, baš kao i ja: kroz prirodu, svaku travku, žbun i drvo koje je stvorio putem božanskih teofanija: kroz životinje i sva živa stvorenja koja dišu, rađaju se i umiru. Njega iskustvujem, trudeći se, koliko je u mojoj moći, da drugome

Najstarija katolička crkva u Zapadnom Bengalu (Foto: Wikipedia / Grentidez)

pomognem, da slabijeg zaštitim, nemoćnog odbranim. Ne uzimam ga kroz papir njegovih zapovijesti kojih se slijepo i bez propitivanja, pridržavam a jedini mi je motiv strah od kazne ako koje prekršim.

Iskustvujem ga kroz svaki svoj dan na zemlji, kroz koji prolazim nekad s osmijehom, nekad sa suzom u oku, nekad letim, nekad padam ili puzim – jer ljudsko sam biće, slabo i grešno i ne stidim se da sebi to priznam: da nisam, stvorio bi me ravnim sebi i bila bih i sama Bog.

Mistično iskustvo koje pominjem, najbliže je budističkom poimanju vjere. Kao što sam već rekla, u Indiji sam naučila da Buda nije bog – kako ćete često na zapadu čuti: budizam nije religija! Buda je stanje duha, stanje svijesti: ostati budan, bdenje, bdeti – podrazumijeva svjesnost svakog našeg trenutka bivstvovanja na zemlji, nikako lažnu sigurnost crkvene dogme ili islamskog fatalizma koja vam garantuje nagradu na nebu ako se pridržavate propisanih pravila. Budizam je sjeme koje sijemo

svakog trenutka: ako sam posijala zlobu i zavist prije dvadeset godina i bacila je u komšijsku baštu, ne mogu očekivati da ću danas iz nje uzbrati srdačnost dobrodošlice. I tako u krug – dok se svi krugovi samsare ne očiste i zatvore.

Ovdje je već mnogo čistije iako nema izvora vode, Radžastan je smješten u srcu pustinje, tu sam imala prvi bliski susret sa majmunom a potom i slonom: oba su mi ostala u neizbrisivom sjećanju. Naime, tog prvog mog dana u Džajpuru, krenem u razgledanje grada koji me, bez daha ostavlja, pred svojim nježno roze građevinama: prozračnim i krhkim na svim onim mjestima gdje, istovremeno i jačim od oluje: Hawa Mahal iliti Palata Vjetrova – dokaz je da je nježnost najjača snaga koju ni vjetrovi srušiti ne mogu i po mom mišljenju – trebala je biti uvrštena u svjetska čuda. I dobro je, u neku ruku, što je nemam na fotografiji, tu veličanstvenost, nijedno oko kamere ne može da zabilježi jer, za razliku od

Magazin za kulturnu raznolikost trobrojtrobroj 2021, br. 13/14/15

Palata Vetrova

Foto (Wikipedia / Debnathsonu1996

ALIA MUNDI

Tadž Mahala, recimo, njena impozatnost nije obuhvaćena jednim grandioznim pogledom koji može da se vizuelno prenese –njena moć je smještena u čulo dodira: kao da sam dodirivala figurice na torti, izrađene od stvrdnuto umućene pjene od bjelanaca, nakon što su prenoćile u frižideru.

I tako, nakon što krenem da, kao opčinjena hodam ulicama ovog grada, sa žalom da odvojim i pet minuta i sjednem negdje da nešto pojedem, kupim kesicu voća i indijskog oraha u medu i nastavim da opušteno koračam istovremeno ljušteći baš bananu: vidim gomilicu ljudi desetak metara ispred mene, uzbuđeno se razmahali i viču u mom pravcu ali ne vidim i čopor majmuna na krovovima koji već ostaju za mnom i jednog, najvećeg među njima, koji je već sišao na zemlju, i u stopu me prati – ugledaću ga tek kada se bude našao preda mnom licem u lice, i cokćući jezikom, zasiktao bude neke ljutite zvuke, usput mi otevši i bananu koju sam jela iz ruke ali i kesu koju sam držala u suprotnoj.

U međuvremenu, iz one se udaljene gomilice izdvojila žena, taman na vrijeme da me uzme pod ruku i probudi iz šoka u kojem sam ostala, da paralisana stojim na ulici, dok mi se niz butine slivao, u prašinu pod stopalima, topli mlaz. Majmun koji se, zadovoljan plijenom, već uveliko sladio na krošnji drveta preko puta, dosezao mi bješe do pupka, imao je roze prirodno izbrijanu stražnjicu iisto takvo lice dok mu je čitav ostatak tijela bio obrastao smeđim dlakama: na licu su mu sijale oči svijetlo-plaveboje, sitne i zlurade. Ljubazna žena mi je, u paničnom strahu, objašnjavala da su me probali upozoriti na njegovu prisutnost za leđima mi, jer je u pitanju izuzetno agresivna vrsta majmuna koja ljudima ovdje pravi grdne probleme: noću ulaze preko krovova u kuće i otimaju hranu, nerijetko im uništivši pri tom namještaj i pokućstvo. Kada je ugledala moju nevolju među nogama, sa osmijehom mi je ponudila da me odve-

Katarina Sarić u Indiji

de svojoj kući koja je blizu – da se operem i presvučem, usput me tješeći kako sam još dobro prošla. Međutim, kad se budemo našle u kupatilu njene kuće, obije ćemo se uvjeriti da nisam – u predjelu dekoltea, tik iznad desne dojke, svjetlucala je krvava ogrebotina. „Vjeruj“ – rekla mi je onda na početku Sarita, uvrijeđena mojim kritikama na račun razmaženih evropskih turista: „nismo bez razloga u Indiju došli vakcinisani i pripremljeni“ – ali ja sam joj se tada rugala, a sada mi je antitetanus vakcina mogla dobrano valjati, ne bih se opterećivala mislima o posljedicama, ako išta drugo. Ranu smo isprale i namazale nekim melemom, kasnije ću je na Šri Lanki, liječiti ajurveda medicinom i travama koje je spravljao čudesan doktor na Išarinom imanju: sada sam još uvijek u srcu Indije i još uvijek se ne osjećam loše.

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

ALIA MUNDI

Nad Džajpurom

slom dobijam tek pred grupom bučnih Kineza, naročito jednom dosadnom djevojčicom koja, opremljena štapom za selfie: trčkara od jednog do drugog slona tražeći najbolji ugao pod kamerom u koju se ceri, kao kretenuša, neprestano. Tu mi puca film i u munjevitom trenutku kipućeg bijesa, ustremim se na nju i bijesno joj otmem glupi štap, natjeravši je da uđe među slonove pa da ja napravim fotografiju sa njom u pozadini!

Ona izbezumljeno vrišti, grupica Kineza se obrušava na mene povikama i psovkama, a na sve nas zajedno, juri nekakav paradni turistički vodič i prijeti mi dolaskom policije. Počinjem da plačem nekim histeričnim suzama kojima lamentujem nad sudbinom ovih životinja koju, izgleda, niko sem mene ovdje ne razumije i pogureno odlazim istim onim teškim koracima kojima sam otišla sa trga rikši iz Delhija: – Ne možeš ni sebe promijeniti Katja, a svijet bi da mijenjaš cijeli!

I opet teške ploče sinajske, padaju mi na glavu a oko trbuha se svijaju one moje balkanske. Kao i nevolje koje kreću sada: kao i uvijek do sada, i jedna za drugom zveče – lančano povezane kao ovi lanci na nogama u koloni slonova. I dok, onako umazana u prljavim suzama, sjedam u prašinu, tražeći po ručnoj torbici cigarete: jedan se slon izdvaja iz kolone i kreće prema meni, domet lanaca, zaustavi ga tik pred moje umrljano lice koje mi surlom, uz prateću riku, okupa. Vidim čuvare koji trče s kopljima prema nama i više ništa ne mogu da uradim, samo zaronim glavu u suknju i zatvorim oči, da ne gledam kako će da ga kazne a uporedo se moleći da mi jedan od njih ne priđe: ne bih odgovarala za svoje postupke.

TEKST: Katarina Sarić iz putopisa „Moja Indija” (Udruženje romskih književnika, Beograd, 2019)

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj trobroj 2021, br. 13/14/15

PRVI CRNI SAMURAJ

Mladić afričkog porekla po imenu Jasuke (Yasuke) smatra se prvim crnim samurajem u istoriji. Služio je u vojsci japanskog cara Nobunaga, inače prvog velikog ujedinitelja Japana.

Yasuke je prvi put došao u Japan 1579. godine u službi italijanskog jezuitskog misionara Aleksandra Valjinana (Alesandro Valignano). Postoje brojni izvori koji svedoče o poreklu ovog Afrikanca. Prema pisanju portugalskog jezuitskog sveštenika iz 1627. godine, Yasuke je bio poreklom iz Mozambika. I prema nekim japanskim izvorima, prvi Afrikanci koji su u Japan stigli još 1546. godine kao robovi, na brodu portugalskog moreplovca Žorže Alvareša, bili su iz Mozambika. Međutim, zbog izuzetne visoke konstitucije i tamne kože, neki pak veruju da je Yasuke bio iz Sudana, pa čak i iz Etiopije.

Kada je stigao na dvor japanskog cara i velikaša Nobunaga, car mu nije poverovao da je crnac već je mislio da mu je koža obojena crnim mastilom. Naterao je afričkog mladića se skine i da ukloni boju

sa svoje kože, no kada se uverio da je ovome koža zaista crna i da ne postoji boja koja može da se skine, odmah se zainteresovao za njega. U samoj hronici cara Nobunaga pisalo je da je Afrikanac stigao iz jedne hrišćanske zemlje, da ga odlikuje izuzetna snaga, dobro zdravlje i dobro vladanje. Yasukе je odmah primljen u službu, dobio je čak i samurajski mač i brzo je naučio japanski. Od cara je dobio dužnost nosioca oružja.

Yasuke je učestvovao u mnogim borbama koje je predvodio car Nobunaga, a nakon careve smrti, služio je u vojsci njegovog naslednika, cara Nobutada, ali je tokom jedne borbe bio zarobljen. Kada su ga predstavili vojskovođi po imenu Akashi u čije ruke je pao, ovaj japanski vojskovođa je smatrao da je Yasuke životinja, da nije Japanac i da ga ne treba ubiti već zatvoriti u hrišćansku crkvu u Kjotu. Nakon ovog događaja se gubi svaki trag crnom samuraju.

Portret crnog samuraja nije zabeležio nijedan njegov savremenik, te se ne može sa sig-

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj trobroj 2021, br. 13/14/15

Yasuke, prvi crni samuraj (Foto: www.reddit.com)

Japanski car Nobunaga (Foto: Wikimedia)

urnošću tvrditi kako je on izgledao. Ipak, postoji nekoliko naznaka. Naime, jedna mastionica iz 1590. godine koji se čuva u portugalskom muzeju Museu do Caramulo prikazuje crnca obučenog u odelo koje su nosili pripadnici visoke klase te se spekuliše da se možda radi o crnom samuraju obučenom u portugalsku uniformu. S druge strane, postoji i crtež iz 1605. godine koji je delo nepoznatog autora na kome je prikazan crni rvač pored japanskog rvača, a u prisustvu još jednog samuraja za kog se veruje da je sam japanski car. Car Nobunaga je inače bio poznat kao veliki ljubitelj sumo rvanja. Ovaj crtež se čuva u japanskom muzeju Sakai.

Yasuke je zbog ispoljene hrabrosti i vrlina koje je pokazao kao samuraj postao popularan lik u japanskoj kulturi. Mnogi umetnici su bili inspirisani njegovim životom, na osnovu čega je nastao veliki broj umetničkih dela, pre svega književnih. Tako su 1968. godine književnik Yoshio Kurusu i ilustrator Genjirō Mita objavili knjigu za decu pod naslovom „Kurosuke” koja je nagrađena priznanjem za najboju dečiju knjigu koje dodeljuje Udruženje pisaca za decu. Yasuke je bio lik i u mangama pod naslovom Hyouge Mono objavljenim u serijama od 2005. do 2017. autora Yoshihiro Yamada. Crni samuraj nije bio samo inspiracija japanskih umetnika, već je zainteresovao i autore širom sveta.

Interesovanje za neobičnu priču o tzv „crnom samuraju” ne smanjuje se ni danas. Tako su u moderno vreme veoma popularni animirani filmovi u kojima je glavni junak upravo Yasuke. Jedan od takvih animiranih filmova snimio je i Netflix i to pod nazivom „Yasuke”.

TEKST: Ana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj

STAROSEDEOCI KANARSKIH OSTRVA

Guanči, starosedeoci Kanarskih ostrva u potpunosti istrebljeni od strane španskih osvajača. Govorili su jezikom guanči koji je najverovatnije pripadao berberskoj grupi jezika i imali svoje pismo koje je bilo neka vrsta hijeroglifa, a u 15. veku bilo ih je oko 20 000. Uz drveno su se služili i kamenim oruđem. Bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom. Pripadali su neolitičkoj kulturi sa monarhijskim matrijarhalnim društvenim poretkom.

Balzamovali su mrtve, te prinosili životinjske i ljudske žrtve. Odevali su haljine od kozije kože ili tkane od biljnog fibera imenovanog tamarcos. Pravili su ukrase i ogrlice od drva, kosti i školjke. Proizvodili su grubu siromašno ukrašenu keramiku pečenjem zemlje ili gline. Najverovatnije su doselili na Kanare 1000 godina pre nove ere ili još ranije. Jedini su naseljavali Makaroneziju pre dolaska Evropljana pošto nema nikakvih indicija da su na Azorima, Madeiri, Kapverdskim ostrvima i arhipelagu Sal-

vages živeli ikakvi starosedeoci. Termin guanchinet bukvalno prevedeno znači čovek sa Tenerifa (guan – čovek, chinet – Tenerife), ali Španci su ime Guanchos običavali da koriste za starosedeoce čitavog arhipelaga. Kraljevi Tenerifa koji je bio podeljen na devet malih kraljevstava pre španskog osvajanja bili su Akaimo, Adjon, Anjaterve, Benkomo, Beneharo, Pelikar, Pelinor, Romen i Tegues te. Politički i društveni život više se ili manje razlikovao od ostrva do ostrva. Negde je kao npr. na Gran Kanariji vladala nasledna aristokratija, a negde je birana. Na Gran Kanariji samoubistvo se smatralo časnim činom i prilikom inauguracije novog kralja jedan od podanika bi se sam bacio u provaliju.

Na nekim ostrvima vladala je poliandrija, a na nekim monogamija. Uvreda ženi nanesena od strane naoružanog muškarca je bila krivično delo.Verovali su u vrhovno biće zvano Ačaman na Tenerifeu, Akoran na Gran Kanariji, Eraoranhan na Hierou te Abora na La Palmi. Žene na Hierou su slavile boginju Moneibu. Verovali su i u zle duhove,

npr. na Tenerifeu u demona Guajotu koji živi na vrhu vulkana Teide koji se smatrao paklom pod imenom ečejde. Prema njihovim verovanjima manji demoni se pretvaraju u divlje crne vunaste pse zvane jucanchas ili tibicenas koji žive u dubini planinskih pećina i noću napadaju stoku i ljude.

TEKST: Oliver Janković

Prikaz naseobine Guanča na Tenerifima (Foto: Wikimedia)

Guanči totem sa Tenerifa (Foto: Wikimedia)

СЈЕНКЕ ПРЕГЛАСНИХ МИСЛИ

Збирка поезије „Ужарена лаванда” Валентине Милачић (Арт Принт, 2021)

„Искони бје Слово” – гласи гласовити почетак асиноптичког Јеванђеља (потоњег у Четворојеванђељу); онај исходишни битијски пунктум свега постојећега – оно само почело почела и извор свих свјетова (колико год да их на броју има).

Има једно слово непробојно, панцир слово, завој слово, грч слово, зуб слово, прст слово.

Има једно слово скупо, драгуљ слово, сеф слово, трн слово, шум слово.

Има једно слово, једро носи, шуму коси, камен просијава и у љубичастом облаку свија гнијездо опелом сна –

поје Валентина Милачић (1966) у пјесми „Слово” из своје најновије (у рукопису) пјесничке књиге благоуханога, кадионога наслова – „Ужарена лаванда”.

Следујући оном прадревном ловачком науку који толкује да ловац нужно мора апстраховати (занемарити) лук и стријелу и свом форсом се загледати у циљ уколико жели ловину, и ја ћу се, стога, исписујући ово слово (ово, морам одмах казати, похвално слово) загледати у тај крајњи циљ – у ту искоњу, прапочетну Ријеч. Саобразићу, напросто, своју оптику оном ракурсу који је Валентина Милачић држала исписујући своју најновију књигу. (То ми, дакако, неће бити нимало страно, будући да јесте, у потпуности, подударно мојем персоналном приступу „певању и мишљењу”.) Очигледно – намеће се овдје потреба за макар овлашном „егзегезом”.

ALIA

Знајући за мој принцип да најприје прочитам написано, а онда (у овом случају – резолутно!) кажем једно да или једно не, у „СМС преписци”, када ме је замолила да се прихватим рецензирања (макар ће то прерасти у нешто више од класичне рецензије) овог рукописа, Валентина Милачић ми пише: „Прије пар година, послала сам ти рукопис пјесама, ниси био задовољан њима, а, искрено, и ја сам касније увидјела да је то моје писање било безуспјешно експериментисање са римом... Од њих, на срећу, ни трага ни гласа. Овај рукопис је нешто потпуно ново.”

Збиља, он јесте нешто потпуно ново. У сваком погледу.

И не – не сматрам речено индискрецијом или прекорачењем границе пристојности на штету адресанта; ово изношење „у јавност” једне приватне преписке заправо је (у пуном капацитету) у служби афирмације пјесникиње (као персоне) и афирмације њенога „зановљенога” приступа писању поезије који је, сасвим консеквентно, уродио сериозном књигом пјесама.

Без претходног глосирања, сада на обзнањену СМС поруку наслањам Милачићкину „Божанску пјесму” (дакако, из овога рукописа!):

„Савладај у себи искушење, одустани од крхких ријечи.

Савладај у себи гордост, одустани од завидних обећања. Савладај у себи сујету, одустани од запитаних осмијеха.

Кад искушење занијеми, гордост оглуви, а сујета обневиди, загрлиће те божанска пјесма.”

До тог загрљаја је у овој књизи уистину дошло. Шта, дакле, бива?Превладавање искушења гордости и сујете јесте „одустајање од крхких ријечи”. Превазилажење искушења гордости и сујете, то би било оно занемаривање (апстраховање) себе, својих руку, лука и стријеле коју оне држе и усредсређивање на циљ. То је брисање из свијести овога са ове стране и чврста загледаност – прикивање погледа у оно са оне

Валентина Милачић

стране (у онострано). Савладавање опсцена авансцена, превладавање физичког и видљивог – материјалног (дакле, оно Милачићкино занијемити, оглувити, обневидјети) и досезање мизансцена. Препуштање једној метафизичкој слутњи.

Поезија која претендује да буде озбиљном, неизоставно мора садржавати тај фундамент метафизичке слутње. Но, то истовремено искључује присуство илити постојање интенције, односно – не трпи диктум свјесне намјере да то буде. Она органски, као сопствени генетички материјал, посједује тај ДНК. Метафизичка слутња је, напросто, уписана у њен макромолекуларни низ. Поезија Валентине Милачић (ограничавам се, изриком, на ову пјесничку књигу) у свом „дезоксирибонуклеинском сегменту” природно и непретенциозно носи ту слутњу.

А када „искушење занијеми, гордост оглуви, а сујета обневиди”, тада Господ „узима ствар у своје руке”, јер је „ковина спремна за ковање”.

Оснажена том и таквом спознајом и

ALIA MUNDI

AM LIBRIS: „УЖАРЕНА ЛАВАНДА”

ALIA MUNDI AM LIBRIS: „УЖАРЕНА ЛАВАНДА”

тим ствараличким и животним искуством, Валентина Милачић наступа са пуном свијешћу о томе да је пјесник истодобно

и ковач и ковина, те да је у тренутку кад удара по наковњу вазда и сам под ударом чекића. Матрица је народна изрека ковање прави ковача, а то може бити узето на овај или онај начин. Јер – њене пјесме (пјесме у овој књизи сабране), исто тако, одражавају пјесникињину свијест да поезија (и чин умјетничког стварања, уопште узев) подразумијева и потенцијал, илити – моћ самореституције.

Довољно је да пјесник само „забунца” –како би пјесникиња рекла – са том свијешћу о исходишту свог пјевања, па да се догоди „чудо у језику“:

„Забунцај, да чудо се деси у немилости дрхтавог језика

који би да завара ову рунолисну снагу нечим, чему се надати умије људско биће.

Између двије ноћи је дан, а између два дана је вјечност.

Опери се, моја слико, моја невољо, мој страху, опери се мојом сликом, мојом невољом, мојим страхом!”

(Пјесма „У немилости језика”) Опетоваћу (не без разлога!) ову бриљантну завршну строфу:

„Опери се, моја слико, моја невољо, мој страху, опери се мојом сликом, мојом невољом, мојим страхом!”

Јасно је да нема другог пута прочишћења до ли – кроз себе, и да нема хода нагоре (нема усхођења) уколико се најприје дубоко не зарони у себе. МОЈА слико, МОЈА невољо, МОЈ страху – МОЈОМ сликом, МОЈОМ невољом, МОЈИМ страхом! Да – страхом! Страхом, јер прекрасно (и луминозно!)

пјесникиња на другом мјесту (пјесма „Храброст”) поје:

„Храброст је трчати, мислити, јести, храброст је моћи, жељети, и воду пити.

Храброст је отворити очи, ћутати о тишини

онда када она најдубље сања” –

и окончава у тачки поентирања (згађања мете): „Храброст је мисао сумњи супротстављена.”

И то ће вам, ван сваке сумње, посвједочити сваки онај који је опитно живио хришћанским животом и војевао у духу. Сваки, па и најбаналнији, најбезазленији акт илити чин у човјекову овоземаљском животу (па и то јести и воду пити) изискује одређену дозу храбрости и унутрашње куражи. А храброст се (макар и парадоксално звучи) крије у страху, или – да то другачије формулишемо – коријен храбрости лежи у страху. Страху Божијем. Вјеровати, напокон, не значи ништа друго до храбро се и неодступно супротстављати сумњи. Ако се, пак, питате када и како тај страх нестане, Валентина Милачић има свој, пјеснички, одговор који само поетизује ону добро утрту стазу што преко калварије и голготског пута води до крста и Васкрсења. Васкрсење је ослобађење од свих егзистенцијалних уза и бојазни: „Страх нестане, кад се истопе поклопљене казаљке, у причешћеној ноћи презрелој од патње.

Страх нестане, кад пјесма васкрсне.”

(Пјесма „Страх нестане”)

Оно до тог васкрсног трена, то је живот, а живот

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

иште трпљење и стрпљење, и ваљало би бдити – издржати до распећа (јер, после распећа слиједи васкрсење!), како Валентина Милачић поручује у пјесми „До распећа, пјесма ова бди“:

„Остаје само пјесма ослободиоца, пјесма ореола који тјеши наша чела.

Опстаје мук, опстаје огњиште око којег се свијају руке, и грију пјесму христородну.

До распећа, пјесма ова бди!”

Само је по себи јасно да је стварање пјесме за ову пјесникињу чин сараспињања Христу, а досезање љепоте игром комбиновања ријечи – пут или начин да се досегне Ријеч. Уосталом, посве је очито да Валентина Милачић своје опсервације које се тичу поријекла и природе пјесме и пјевања редовно темељи на библијским и теолошким аналогијама.

Ово нас, неизоставно, навраћа на једно опште мјесто. Наиме, пречесто се (без пријеко потребне обзирности и осјећања за мјеру профано/ сакрално) чин пјесничког стварања изједначује са свештенослужењем, а пјесницима (читај: смртницима!) одвећ олако дијеле епитрахиљи и дају свештенички прерогативи. У свом палимпсестском закулисју Милачићкина „Пјесма са тобом” (антологијски текст, по мом доживљају и моме скромном суду) у свом наслову крије један благослов. Из доњих слојева иза написаних ријечи незадрживо избија она ријеч „Бог с тобом”. Улазећи у врло извјестан ризик да ми се спочитне бласфемисање, ја са пуном свијешћу (будући да јесам од оних који не пристају на шибицарско мијешање свјетовног и духовног) читајући ову пјесму чиним поклон пред њоме и (као пјесник – дакле, стваралац – у првом реду) доживљавам је, лично, као благослов. У шантићевском кроју „Ми као роса на самотне биљке/ падамо тихо на сва срца бона/ и у ноћ хладну многих милиона/ сносимо топле Божије светиљке” – ја читајући је осјећам да сам један међу тим многим милионима што цвокоћу у ноћи; три строфе Милачићкине пјесме тихо падају на моје тронутљиво пјесничко срце као топле Божије свјетиљке.

Држим да те три строфе садрже све што би требало знати о природи пјесничког заната. У том смислу пјесма би могла бити изистински благослов за пут онима који закорачују на стазу пјесништва. Ако би ме неко данас упитао шта бих савјетовао младим пјесницима,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

ALIA

рекао бих – да прочитају пјесму „Пјесма са тобом”.

Кренимо редом.

ПРВА СТРОФА: „Пјесма протиче космичким путоказом сопственом слободом

и

изоштрава сјенке прегласних мисли.”

Оно пјесникињино „одустајање од крхких ријечи” стоји у равни, у директној вези са овом строфом. Одустајање од крхких ријечи аутоматски зазива то изоштравање сјенки прегласних мисли. Уједно, изоштравање сјенки прегласних мисли стоји у директној вези са оном ловачком фокусираношћу на циљ који се жели згодити.

У поезији, ријечу су увијек само сјенке прегласних мисли. Ова пјесничка слика нас тако спонтано преводи у природни амбијент; дакле, ријечи су сјенке, мисли су разграната, моћна стабла која бацају сјену, али иза свега тога стоји извор свјетла – Сунце, без којега сјенки не би ни било. То је троје једно другим условљено и стоји у истом логичком низу. Али никад (никад!) не смијемо изгубити из вида да је извор свјетла оно што „изоштрава сјенке”. Преформулисано, то би казало да су ријечи и мисли, заправо, лук и стријела, а циљ оно што стоји иза њих, на дистанци.

У својим пастирским писмима (ако се захтијева некаква формална прецизност: књига 6, 962. писмо), епископ Теофан (Свети Теофан Затворник) 30. маја 1889. године једном боготражитељу који му исповиједа како намјесто предвиђених јутарњих и вечерњих молитви радије прибјегава читању Псалама отписује овако: „Сила није у ријечима, него у... усхођењу.” Ријечи су ту само, рекао бих, љествице или пречаге које су ту да помогну у усхођењу и досезању вишег нивоа. Снага једне пјесме није у ријечима; њена љепота – да, стилски интегритет – да, склад – да, изнијансираност – да, али снага – НЕ. Снага пјесме је у ономе што стоји иза ријечи. У њеној метафизици.

ДРУГА СТРОФА:

„Да би пјесма опстала не треба јој похвала, ни слава, тек збиљски крстолик поглед.”

Ето, дакле – то је све што једној пјесми треба. Крстолик поглед! Као у нишанској оптици, двије основне линије – хоризонтала и вертикала (што ће рећи: људско и божанско, лично и универзално, времено и вјечно, спиритуално и материјално, овострано и онострано, etc, etc.) се крстообразно сијеку. Тачка пресјека је тачка преко које се достиже мета. Центар крста се мора поклопити са оним у шта циљамо.

Та крстоликост у погледу код Милачићкиних пјесама (у овој књизи, опет и опет наглашавам) је више но визибилна. Са друге стране, срезаност израза, његова прецизност и вербална дисциплиноваст чине да се с мало имагинативе безмало може чути рески звук одапињања стријеле, тзв. звук цијепања свиле (ФУУУФ) и дубок, пун звук погађања мете (ТАК). Притом, тематски је оквир потпуно ирелевантан. Свеједно је да ли је по сриједи „религиозна тематика”

или пјесникиња третира „профаније” теме. Пјесникиња, рецимо може пјевати о храбрости (као што смо већ видјели у пјесми „Храброст”).

ФУУУФ:

„Храброст је трчати, мислити, јести, храброст је моћи, жељети, и воду пити.

Храброст је отворити очи, ћутати о тишини, онда када она најдубље сања”

ТАК:

„Храброст је мисао сумњи супротстављена.”

Може пјевати о огњишту (пјесма „Огњиште”).

ФУУУФ:

„Пут кроз шуму, до огњишта, ходочашће је ка жртвеном крсту, ка осоји омрченој, „чардаку ни на небу ни на земљи”.

Са оне стране свијета

моја баба Љепосава опело поје огњишту, зборе мошти,”

ТАК: „ја њену мараму вежем, у ходочашћу, кроз шуму, до куће, лелеком ове пјесме.”

О фотографијама, на примјер (пјесма „Фотографије”). ФУУУФ:

На фотографијама:

лица, предмети, природа, надахнуће, посвета,

агрегатна стања, физички изглед, струјно коло, отисци свјетла, претсказања о љепоти.”

AM LIBRIS: „

ТАК: „Ишчезавају разговори у дубинама наших бића.”

Или, пак, ондје гдје се крстоликост понајмање очекује – када пјева о плотској љубави (пјесма „Тишина”).

ФУУУФ: „Само тишина има моћ да говори.

У свијетло-тамним ноћима плеше, јединствена у љепоти обнажених дланова, разњежена сновима.”

ТАК: „Врела, од снијевања за тобом.”

О чему год да пјева, увијек ћемо чути рескост стријеле која сијече ваздух и звук који посвједочује да је она пронашла циљ (свјесни притом да је њен вршак завршио у центру крста).

ТРЕЋА СТРОФА:

„Она урања у бит твог ћутања за Њом.”

In puncto puncti! До те мјере да би било, чак, непристојно ишта јој додавати, опсервирати, чинити ма какве експланације... Замућивати бистрину овог чистог извора! Може се само рећи да нас она враћа на почетак, ономе што се чита у Јеванђељу од Јована: „Та Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч. Ова бјеше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и ништа, што је постало, није постало без ње.”

Круг је затворен!

Узмите ово и као једну сасма личну импресију (узмите речено са резервом), али када шчитате ову књигу пјесама Валентине Милачић, када склопите њене корице и поглед вам овлашно промине про њенога наслова – „Ужарена лаванда” – можете осјетити тај благоухани кад и, можда, дочути тихо појање, у гласу првоме, сто четрдесетог Псалма: „Господи, возвах к Тебје услиши мја... Да исправитсја молитва моја, јако кадило, пред Тобоју, воздјејаније руку мојеју, жертва вечерњаја...” А тада и ауторка књиге има за право да осјети унутрашње испуњење и спокој. Релација:„тишина исцјељује” (пјесма „Мој траг”) – „ишчезавају разговори/ у дубинама наших бића” (пјесма „Фотографије”) – „она урања/ у бит твог ћутања/ за њом” („Пјесма са тобом”).

Спокојна, јер свјесна да пјесма „Мој траг” стоји тамо гдје треба да стоји (на правоме, дакле, мјесту) и да на посве симболичан начин затвара њену књигу:

„Из непознатих разлога отвара се познато.

Зрно на облаку, проходна кост.

Свевид. Тишина исцјељује, испраћа и смирује.

Из познатих разлога отвара се непознато, магла одроби видик, тихо је дисање.

Осврћем се, мој траг видим.”

Попут два таса на ваги остају да левитирају те двије пјесникињине констатације:

„Из непознатих разлога отвара се познато”

и: „Из познатих разлога отвара се непознато.”

ТЕКСТ: Мирко Вуковић

Kletva baronice

Ујужном Потисју доминантна хероина за српски живаљ била је пречасна Еуфемија Јовић, бароница из Старог Бечеја. Њена знаменитост огледа се у бројним и великим доброчинствима учињеним православној браћи и цркви, али и на добробит целе месне и регионалне заједнице. Данас у центру Бечеја импресивно делују њене задужбине и подсећају грађане на нашу највећу ктиторку 19. века. Ова благородна, узорна и угледна жена ишла је испред свог времена, имајући племените циљеве, нарочито на пољу образовања и очувања вере. Осмислила је читав венац значајних акција судбоносних за овдашње људе. Данас, док стојим пред њеним портретом, осећам смирен поглед који је упутила нама, потомцима, оживљавам њен глас из баште успомена и као да откривам

њену жељу за захвалношћу како би почивала у миру. Најквалитетнији и најсвеобухватнији приказ велике добротворке и задужбинарке дао је месни историчар и хроничар Немања Карапанџић у листу Православне Епархије Бачке „Виноград Господњи” број 1, о Васкрсу 2019. године. Захваљујући овом преданом бечејском истраживачу остаће упамћене следеће чињенице: Еуфемија је рођена 1779. године у Старом Бечеју од оца Георгија Јанковића капетана Потиског крунског дистрикта и мајке Ане. Удала се 1801. године за Стевана (Стефана) Јовића, барона од Сигенберга. Барон се у чину „Ц” и „К” генерала прославио као аустријски војсковођа у гушењу побуне одбеглих затвореника у Старом Бечеју почетком 1848. године. Још за живота, бароница је своме супругу и себи подигла вечну

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

кућу – капелу на углу данашње Зелене и Змај Јовине улице, а тада је управо због те њене задужбине улица у Бечеју носила назив Капелска. На мраморној надгробној плочи која је постављена на северној страни – спољном зиду капеле налазе се подаци о њеном пореклу текстом у коме се слави Свето Тројство, Јован Крститељ, њени родитељи и супруг. У потпису стоји: „у вери понизна Еуфемија, подиже дана

10. априла 1861. године.“ На дну плоче уклесано је: “благородна племеном и душом бароница Еуфемија, покровитељ Цркве и училишта, мати сиротих и бедних, поживела 83 године, упокојила се 17. априла 1861. године.“ Ова капела је подигнута на месту бившег храма који је мађарска војска спалила бурне 1849. године, а бароница ју је посветила Светом Јовану Крститељу. Порта ове задужбине постала јој је вечна башта, без разбехарених воћки и радосних љубавних песама, која сведочи да окончањем овоземаљског живота остаје да живи само мрамор са уклесаним именом. Средином 19. века друштвене прилике у Бачкој биле су врло неповољне за српске

породице, па су многе намеравале да се иселе из Аустријске царевине преко Карпата пут Украјине, Русије, Молдавије... Бароница је помно пратила збивања и бринула да таквог осипања не буде, јер је знала да би бечки двор населио тај напуштени простор људима друге народности и вероисповести.

Такође, мађарске власти су појачале притисак на преостале Србе покушавајући спровести тоталну хунгаризацију. Као искрена и одана Српкиња, Еуфемија је желела да по сваку цену очува национални идентитет свога народа на овим просторима. Без оклевања је истрајно приступила „изградњи задужбина које би за сва времена сведочиле да је Бачка освештана земља православног народа.“ (прим. прев. Н.К.). Тај њен рад на завичајном сабирању био је, духовито речено, тринаест пута вреднији од целокупног рода кукуруза и пшенице у Потисју! Поред поменуте капеле С. Јована К., бароница је подигла још једну на Иђошком путу, на свом салашу. Остала је непозната раскош те црквице као и читавог

Тестамент Еуфемије Јовић (Фото: Bečej.net)

госпођиног салаша. У тој капели венчавале су се сиромашне српске девојке. Познато је да су удаваче добијале поклон од баронице, одређену своту новца на име мираза. Ове капеле данас нема да нам сведочи о тим племенитим догађањима. Заједно са својим супругом даровала је 50 хиљада цигала 1857. године „за изградњу православног храма који је и данас украс градског трга у Бечеју.“ (прим. прев. Н.К.). Колико је учинила за грађане Старог Бечеја и Српску Православну Цркву говори и последња опорука Еуфемије Јовић коју је сачинила 11./23.априла 1861. године. Она је оставила Српској православној црквеној општини у Старом Бечеју својих 209 ланаца обрадиве земље, обе капеле, три салашарске зграде и велелепну палату у центру града са истакнутим грбом и именом баронице. Нема тог човека, странца, туристе... који неће задивљено осмотрити ту задужбину! Бароница Е. Ј. је основала фонд (закладу) из којег су додељивана средства за школовање сиромашних, а врло добрих и талентованих српских ђака. Првенство су имала сиромашна деца из старобечејског среза, а у случају да њих није било довољно, новчано су помагана и православна деца из других средина. Тај чин

баронице Еуфемије Јовић није остао незапажен.

Oпштина и задужбина Еуфемије Јовић, 1924 (Фото: Bečej.net)

Напротив, у календару „Орао” из 1895. године објављен је кратак чланак у коме је живописно осликана и оцењена њена личност, карактер и историјска улога. Истиче се да међу племенитим Српкињама, својим напредним женским врлинама, жарким родољубљем и примерним животом, заузима прворазредно у плејади хероина свога рода. Бароница Еуфемија Јовић је била највећа народна добротворка тада велике и угледне српске општине старобечејске. „Фонд баронице Еуфемије Јовић“, тако назван по оснивачу, опстао је све до 1944. године, односно, до успостављања комунистичке власти у срезу, која се оглушила о вољу и намену задужбинара и преусмерила средства из фонда за своје, наводно револуционарне, потребе. Средствима ове закладе (Фонда) школоване су многе истакнуте личности о чему би могли сведочити други документи. Десетине очева и мајки заувек су запамтили како им је овај извор напојио децу знањем и стручношћу. У мом детињству често сам одлазио у порту капеле на углу Зелене улице, а по Јовањдану сам добијао кољиво од попа после литургије. Моји породични пријатељи Савићи (Драган, Драгана, Марко и Мирка), као одани православни верници, поклонили су капели нов црквени сто –сталак за целивајућу икону уз црвено платно опшивено и извезено златно-жутим крстићима, 2017. године.

Осим Српске Православне Цркве о делу и лику хероине Еуфемије Јовић изгледада брине само неколико породица: Јанковић, Карапанџић, Павловић, Савић...

Бароница није имала своје потомство, али је пренела своју љубав на сиромашну српску децу Старог Бечеја. Данас шетајући центром мислим на бароничине задужбине остављене нам у аманет. Жалосно је што моји суграђани слабо познају племенитост и величину бароницедобротворке. Оваква историјска личност заслужила је спомен-обележје које би сведочило о храброј и далековидој жени, авангарди епохе. Зашто у овом граду ниједна улица, школа или установа не носи то часно име? Жал због те неправде присутан је у делу бечејске јавности и оправдана је бојазан да нас може погодити нека очекивана клетва баронице.

ТЕКСТ: Aлександар В. Павловић

Трагом кладовских спавача из Ефеса

Рибарење на Ђердапу, столећима је било колико напоран, толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре тежине 7-25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре – радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Било је примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 метара дужине, са

циљем стварања левкасте конструкције ширим делом окренуте узводно, са отвором широким 60-80 метара. Гарда се завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова. Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу, везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777.

године. Наиме, поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије (публикован од стране Душанке Бојанић Лукач

и Татјане Катић у Miscellanea бр. 26 из 2005. године) гласи: У име Бога!

Повод писања писмена је следећи: Пошто смо, рачунајући од ове 1190. године, преузели на себе и узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага, затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама.

Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо му, у својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег закупа који је одређен за часни вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране нека нико не насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи. Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно исламском предању, Кур’анАсхабул-кехф /спавачи пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази – заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној... и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов, опружених предњих шапа, на улазу

лежаше...; били су то момци што вероваху у Господа свога – „Господар наш – Господар је небеса и Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је далеко од истине говорили”...

Истовремено са влашћу бега Мемеда Јегена у Фетисламу, у близини градских зидина постојала је црква посвећена светом Ђорђу, подигнута 1719. године. Попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735. године, садржао је податке о хришћанској богомољи: „Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле... На храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора... Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј – протокола црквених нема... Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица”. 4. август у православном хришћанском кале-ндару посвећен је празнику Седам светих отрока у Ефесу. Тада се у храму приповеда: „У доба римског цара Деција беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Услед одбијања да се клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна”. У окружењу Кладова живела је још концем 18. века легенда да је император Деције „родом из овог краја погинуо у неготинским барама”. Хроничар Стојка из Хацега прибележио је 1825. године: „Кад сам се налазио на

ALIA MUNDI

KAPIJA

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14,

Пећина

Трајан Децијус (Фото: Wikmedia)

војну против Турака преко Дунава, наиме у турској Крајини, а у логору на реци Тимоку, наши војници растурише зидине некоје старе римске тврђаве; ја упитах мештане из Џанове како се зове та тврђава, а они рекоше да се зове Деције. То је према обали Дунава где је и речица Царичина. Дакле ту близу реке Тимока и

близу Неготина где су велике и нечисте баруштине, ту је погинуо Деције са својим сином”.

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом са именима „спавача у пећини” оверио, а стара кладовска црква, у којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом времена сравњена са земљом, њихови знамени удостојили су пажње овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша „Легенда о спавачима” у форми обавезне гимназијске лектире: „Дионизије, његов пријатељ Малхус те 'богуугодни' пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање... Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет... Глуви, слуха запечаћена

ALIA MUNDI

„Седам спавача” у Ефесу (Фото: Wikmedia)

оловом сна и катраном таме, лежаху непокретно... Нису били мртви, а живот као да их је напустио... ” („Енциклопедија мртвих”).

Олово сна и катран таме данас се могу наслутити у дубинама велике реке у којој одавно нема рибарских гарди и племенитих врста моруна и јесетри. Изградњом џиновске хидроелектране Дунав се издигао поринувши у своја недра приобална насеља, а бетонска брана постала је вечна препрека приспећу у Ђердап горостасних црно-морских немани. Загађеност воде радионуклидима и тешким металима нагомиланих у речном муљу уз моћне турбине као да се огледају у речима посвећеним спавачима из Ефеса – река није мртва а живот као да је напустио.

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић

(Фото: www.ulis.pulse.rs

ALIA MUNDI

KAPIJA

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021 / br. 13, 14, 15

Neželjeno osmansko nasleđe Srbije

Tlo današnje Srbije ima dugu istoriju. Na ovom prostoru se nalaze ostaci prvih doseljenika, početka metalurgije, imperija koje su ga osvojale, carstva koja su nastajala i nestajala... Krstaši su ovuda prošli da bi išli na istok da osvoje Svetu zemlju, Osmanlije su ovuda prošle da bi išli na zapad da osvoje Evropu; milenijumi istorije su ostavili bogato kulturno nasleđe. Ipak, odnos prema nasleđu se razlikuje u zavisnosti od vremena u kom živimo i perioda o kom govorimo.

Od pada Smedereva 1459. godine do dobijanja autonomije 1830. godine Srbija je bila deo Osmanskog carstva. Teško da ima omrženijeg perioda u istoriji od ovoga koji se doživljava kao period tiranije i ropstva koji je prekinuo razvoj Srbije. Veliki broj istraživača deli ovo mišljenje dok postoje i oni koji ukazuju da su Osmanlije učinile dosta za Balkan: ukinuli su srednjevekovno feudalno uređenje, doneli su dug period mira i centralizovanog autoriteta, omogućili napredovanje na društvenoj lestvici...

Istorija nikada nije crno-bela

Magazin

ALIA MUNDI

KAPIJA

Osmanska vojska tokom osvajanja Beograda 1456. Foto: Szilas from Török miniatúrák by Géza Fehér, Corvina 1978, Budapest / Wikipedia

kako je doživljavamo. Kompleksne teme nemaju jednostavne odgovore kakve dobijamo u školi. Mali broj ljudi zna da je srpski srednjevekovni zakon uticao na osmanske zakone. Zakon o rudarstvu koji je doneo despot Stefan Lazarević 1412. godine je gotovo u celini preuzet, a zajedno sa takvim zakonima je znatan broj reči slovenskog porekla ušao u turski.

Kulturna razmera teče u dva smera i Osmanlije su dosta uticale na srpsku kulturu. Sa sobom su doneli novu hranu i pića koje konzumiramo i danas. Kafa, baklava, burek, đevrek, sarma, ćevapi... Teško je zamisliti današnju srpsku trpezu bez orijentalne hrane. Ne samo hrana, teško je zamisliti srpski jezik bez brojnih turcizama. Čak i tradicionalna srpska nošnja ima orijentalnih karakteristika upravo zato što su turska moda i način odevanja vekovima uticali na srpsku.

Istraživači poput Jovana Cvijića su primetili i mnogo dublji trag; Osmanlije su uticale i na to kako se Srbi ponašaju. Cvijić je u svom Balkanskom poluostrvu pisao o opuštenosti Srba kao nasleđu Osmanskog perioda. Arčibald Rajs je u čuvenoj knjizi Čujte Srbi! isto ovo zabeležio. Govori o tome kako su Srbi zbog Osmanskog perioda nasledili brojne vrline, ali i jednu veliku manu – lenjost. Nakon oslobođenja Srbije početkom 19. veka Osmansko carstvo je nastavilo da utiče na našu kulturu. Miloš Obrenović je vladao kao „orijentalni despot” kako navode različiti istraživači zato što je preneo osmanski politički sistem u novooslobođenu Kneževinu Srbiju. Čak je i njegov sin, Mihailo Obrenović, na različitim portretima prikazivan različito. Nekada je nosio odelo kao pravi evropski monarh dok je u drugim slučajevima prikazivan kao bliskoistočni sultan – dva lica istog vladara.

Šta više, većina Srba nakon oslobođenja nije želela promenu. Modernizaciju su tražili i sproveli intelektualci koji su se školovali na univerzitetima u Evropi i vratili u Srbiju nakon oslobođenja. Oni su želeli da Srbija bude evropska država po ugledu na one u kojima su se školovali dok je većina stanovništva želela da nastavi da živi kako je do tada živela. Nisu osmansku kulturu doživljavali kao „stranu” već evropsku.

Čak i odnos koji Zapad ima prema Balkanu se može posmatrati kao zaostavština Osmanskog perioda. Vekovima je Zapadna Evropa posmatrala Osmansko carstvo kao nešto strano; ne-evropsko. Doživljavali su ga kao drugu i stranu kulturu koja je geografski u Evropi, ali kulturno je neprijatelj Evrope. Nakon oslobođenja balkanskih država taj pogled je prešao na teritoriju Balkana. Javio se čitav diskurs balkanizma, kako navodi Marija Todorova, odnosno pogleda na Balkan kao na nešto strano: ne baš orijentalno, ali ne baš evropsko. Raskrsnica svetova koja nigde ne pripada u potpunosti već ima obeležja i Istoka i Zapada.

Zbog svega ovoga se može reći da je sam Balkan nasleđe Osmanskog perioda. Srpska kultura bez orijentalnog uticaja je nezamisliva, međutim, odnos prema tom uticaju je specifičan. Sa jedne strane Osmanlije su uticali na sve aspekte srpske kulture da je gotovo nemoguće zamisliti je bez tog uticaja. Sa druge strane tokom 20. veka se javlja negativan pogled na Osmanski period i to šta je on doneo Srbima. Javlja se i širi mit sumiran u krilatici „500 godina turskoga zuluma”.

Istoričari se retko kad slože oko toga kada prestaje jedan period i počinje drugi. Baš zato postoje različite interpretacije koliko je trajao „Osmanski period”. Neki navode da počinje nakon Kosovske bitke 1389. godine i da traje do 1912. kada je oslobođena teritorija Stare Srbije. Otuda dolazi navodnih „pet vekova turskog zuluma“, ali u takvoj periodizaciji se negiraju Srpska despotovina u 15. i Kneževina Srbija u 19. veku; činjenica je da su kroz značajan deo tih pet vekova Srbi imali državu. Zato većina istoričara kao početak Osmanskog perioda uzima pad Srpske despotovine 1459. godine dok za kraj perioda uzima početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine ili, češće, kada Srbija dobija autonomiju 1830. Mitskih „pet vekova turskoga zuluma” je trajalo manje od 400 godina, no to ne zvuči toliko dramatično.

Ali, čak ni „nešto manje od 400 godina turskoga zuluma” nije precizno jer je teško objektivno govoriti o zulumu. Da li je bilo gore živeti u Osmanskom carstvu ili u srednjevekovnoj srpskoj državi? Danak u krvi je bio izvor straha, ali on opada već u 16. veku da bi nestao u 17. Pritom, on je

Osmanski Beograd (Foto: Wikipedia / Carl Goebel)

omogućavao napredovanje na društvenoj lestvici. Mehmed-paša Sokolović je ovim putem postao vezir što je najveći položaj posle sultana i nezamislivo u srednjevekovnoj Srbiji. Ropstvo je užasno, ali nije kao da nije postojalo pre dolaska Osmanlija. U Dušanovom zakoniku stoji: O umrloj vlasteli 41. I još: otroci što ih imaju vlastela, da im budu u baštinu. Samo što vlastelin ili žena mu ili sin njegov oslobode, to da je slobodno, a drugo ništa (Neki tvrde da otroci nisu robovi već najsiromašniji seljaci, ali svakako govorimo o posedovanju drugih ljudi).

Teško je govoriti objaktivno o subjektivnim stvarima. Istoričari sa razlogom izbegavaju da ocenjuju postupke ljudi u prošlosti po moralnim kriterijumima današnjeg vremena. Teško je odgovoriti na pitanje da li je gori period za život običnog čoveka bio srednji vek ili Osmanski period; svakako nećemo zalaziti u tu tematiku. Ovde je bilo važno napomenuti da ni srednji vek nije bio tako lep za život – taj period se idealizuje i romantizuje svuda u svetu pa i u Srbiji.

Iako nije trajao pet vekova i zulum nije nešto novo, mit o „500 godine turskoga zuluma“ je opstao do današnjeg dana. To se desilo zato što se tokom 20. veka pojavio u školskim udžbenicima i iz generaciju u generaciju deca su učila da postoji jasna razlika između „nas“ (Srba) i onaga što je „naše“ i „njih” (Turaka) i onoga što je „njihovo”. Takva jasna podela ne postoji jer su „oni” uticali na sve aspekte „naše” kulture, ali ljudi tog uticaja nisu svesni.

Rakija, sarma i turbo folk se doživljavaju kao sastavni deo srpskog brenda. To je „naše” iako su rakija i sarma turskog porekla dok turbo folk ima očigledan orijentalni prizvuk. Brojne aspekte osmanskog nasleđa smo usvojili kao naše bez da odamo ili priznamo njegovo poreklo dok smo kao „osmansko nasleđe” okarakterisali stvari koje nas podsećaju na zulum i sve loše. Baš zato kada se kaže „osmansko nasleđe” niko ne pomisli na ćevape, rakiju, kafu, burek, turiczme ili tradicionalnu nošnju već isključivo na ostatke džamija ili Ćele-kulu i zbog toga mu okreće glavu. Činjenica je da su sve te stvari nasleđe Osmanskog perioda – uspomena na muke i ono što nam je toliko drago da ne možemo zamisliti našu kulturu bez toga.

Crtež Ćele-kule Feliksa Kanica iz 1863. (Foto: Vikipedija)

Teško da ima perioda koji je više uticao na današnju Srbiju i njenu kulturu od Osmanskog, ali taj period i njegovo nasleđe zanemarujemo. Usled devedesetih godina kada je cvetao nacionalizam se govorilo o srednjem veku kao „zlatnom dobu”. Kada se početkom 21. veka promenio javni diskurs i Srbija počela da teži tome da postane evropska država, pojavila se priča o Srbiji kao „zavičaju rimskih careva”. Rimski carevi nemaju nikakve veze sa današnjom Srbijom osim da su rođeni na toj teritoriji, ali poruka da smo tom vezom (značajan) deo Evrope nam odgovara i zato je forsiramo.

Danas se oba perioda poštuju, i dalje se govori o „zavičaju rimskih imperatora”, ali dosta pažnje se posvećuje i srednjem veku. Više miliona je uloženo u snimanje serije Nemanjići, a planirano je otvaranje Muzeja srpskog srednjeg veka u Beogradu sa sve spomenikom Stefanu Nemanji ispred ulaza iako Stefan Nemanja nema nikakve veze sa Beogradom. Postoji interesovanje za ove periode, ali ne za period „500 godina turskoga zuluma” koji je uveliko neželjen.

Osmanski period se doživljava kao mračno doba –na našoj teritoriji je bila najveća neolitska kultura (čuvena Vinča), velika praistorijska plemena, rođeni su rimski carevi koji su formirali to kako izgleda Evropa danas, bilo je veliko srednjevekovno carstvo gde se na dvorovima jelo sa zlatnim kašikama, zatim mračni period kada nema ništa, pa se oslobađamo i dokazujemo junaštvo za vreme Svetskih ratova i postjemo jedna od vodećih sila tokom

Dušanov zakonik Prizrenski prepis iz 15. veka (Foto: Vikipedija)

20. veka. Jeste pomalo karikiran, ali i realističan opis javnog mnjenja kada se govori o našoj istoriji.

Ali, samo zato što je neko viđenje univerzalno prihvaćeno ne znači da je tačno. Viđenje osmanskog perioda kao mračnog doba se mora promeniti jer je upravo ovaj period ono što je definisalo savremenu Srbiju. Potrebno je udaljiti se i objektivno proučiti ovaj period bez uplitanja nacionalizma i priča o zulumu. Sigurno će nas iznenaditi, jer je upravo to Osmansko carstvo koje je toliko demonizovano u našoj istoriografiji jedna od najliberalniji država u tadašnjoj Evropi –primera radi, podosta jevreja se iz Evrope preselilo u Osmansko carstvo zato što su tu bili slobodni. Dok su vekovima bili ubijani, mučeni i progonjeni u zapadnoj Evropi zbog svoje vere u Osmanskom carstvu su bili prihvaćeni; plaćali su harač i bili bezbedni. Toliko o strašnom osmanskom bauku i toleranciji Evrope.

TEKST: Miloš Todorović

Magazin

„ VERSOPOLIS“

Časopis za umetnost i kulturu

portal za afirmaciju kulture

Na našem internet podneblju postoji mnoštvo sjajnih portala, sajtova i blogova koji se bave komentarisanjem društvene stvarnosti kao i afirmacijom kulture u biti, stoga ovaj sajt načelno ne donosi ništa inovativno na tom polju. Pa ipak, „Čupava Keleraba“ svojom pojavom na internet „sceni“ teži da stvori još jednu platformu u zemlji i regionu, zahvaljujući kojoj bi se oni koji žele da nešto kažu, poruče, kritikuju ili se umetnički izraze mogli i oglasiti. Samo ime, koje je na prvi pogled alogizam, upućuje na raznovrsnost polja koje „Čupava Keleraba“ teži da obuhvati, a to je, između ostalog, sve ono što je u zapećku medijskog prostora. Ona je Čupava jer želi da čvrsto i neraskidivo umreži različite kulturne i društvene aspekte, dakle stremi ka čvornovatoj umršenosti različitih sadržaja koji obuhvataju raznovrsne pojave, činjenice, ideje, zanimljivosti, ali na prvom mestu ljude. Pošto pripada porodici povrća, Keleraba će nastojati da gorepomenuti sadržaji uvek budu čisti i zdravi po svest okoline, a koliko će sadržaji u njenom vrtu biti sveži na izvestan način zavisi od svih nas.

Časopis za umetnost i kulturu ,Artkum” nastao je 2020. godine zahvaljujući inicijativi vajarke i književnice Suzane Rudić, kao portal posvećen temama iz umetnosti i kulture, sa posebnim naglaskom na predstavljanje mladih umetnika iz Srbije, regiona i inostanstva. Naziv ovog časopisa je nastao kao spoj strane reči „ART” i srpske reči „KUM”, što bi značilo „kumovati umetnosti”, biti prihvaćen i shvaćen kao umetnik. U časopisu je do sada predstavljeno blizu osamdeset mladih autora iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije, Slovačke i Makedonije. Još jedan od ciljeva rada ovog časopisa jeste i pružanje mogućnosti za međusobno povezivanje mladih autora, kao i praćenje umetničke i kulturne scene, kako Srbije, tako i regiona. U časopisu se objavljuju intervjui sa mladim umetnicima iz različitih oblasti (književnost, gluma, muzika, likovna umetnost), ali i vesti iz kulture, književnosti i umetnosti.

Rubrike u okviru portala su: Književna oaza (prikazi romana, pripovedaka, pesama, reportaže sa pesničkih i književnih večeri, prepevi i prevodi stranih pesnika i intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim književnicima), Muzika (recenzije albuma, intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim bendovima i muzičarima i reportaže sa koncerata, festivala i svirki), Priroda i društvo (objektivno komentarisanje društvene stvarnosti, te pisanje o filozofiji, psihologiji, religiji i generalno socijalnim i društvenim segmentima) i Film, umetnost i pozorište (recenzije i prikazi umetničkih dela, filmova i pozorišnih predstava, reportaže sa filmskih, umetničkih i pozorišnih dešavanja i intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim umetnicima).

https://artkumkum123.wixsitcom/website

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Сохраб Сепехри (Кашан, 1928 – Кашан, 1980)

Ернест Хемингвеј (1899-1961) Колаж „Ернест Хемингвеј”, аутор Љиљана Стјеља

Ернест Хемингвеј, амерички писац и новинар, сматра се једним од највећих писаца 20. века, те класик америчке књижевности. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као такозвана „изгубљена генерација”. Добитник је Пулицерове наградe 1953. године за роман „Старац и море”, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Био је човек израженог авантуристичког духа. Током живота, отиснуо се на путовања по Европи, Америци, Кини, Африци, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Био је страствени риболовац те би кад год је путовао, обавезно са собом носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Током живота радио је као новинар, ратни извештач, али је све време писао своје романе који су касније постали бест-селери. Током живота и рада у Паризу склопио је бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима коју су као група названи „Изгубљена генерација”. Међу тим књижевницима и уметницима били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман „За ким звона звоне” (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Имао је неколико бракова. Живот је окончао самоубиством у својој кући у Хавани где је провео задње године живота у којој се данас налази његов музеј, као и у кући у Оак Парку, у Илиноису у којој је одрастао а где су данас смештен музеј и архива. У 2021. години обележава се 60 година од његове смрти. Мементо!

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

ALIA MUNDI: Memento!

60 година од смрти Ернеста Хемингвеја

Драга Димитријећ Дејановић (1840-1871) Колаж „Драгин свет”, аутор Љиљана Стјеља

Драга Димитријевић Дејановић, рођена је у Старој Кањижи 1840. године. Детињство и младост провела је у Бечеју. Као ћерка имућног адвоката Живојина Димитријевића, имала је добре услове за живот и школовање. Након завршене основне школе, почела је да похађа институт Вижиков у Темишвару, због повреде ока. Противно вољи своје породице, године 1861. удаје се за учитеља Михајла Дејановића, но због несугласица у браку убрзо напушта супруга и враћа се родитељима. Значајан тренутак у животу Драге Димитријевић Дејановић било је приступање Омладинском покрету чиме она започиње свој ангажовани рад на пољу женске еманципације. Књижевно стваралаштво Драге Дејановић креће се од љубавне до родољубиве поезије. У њеној поезији присутан је утицај српских романтичара, понајвише Радичевића и Змаја, те се она уз Милицу Стојадиновић Српкињу сматра највећом песникињом српске романтичарске поезије. Своје књижевне радове, објављивала је под псеудонимом „Драга Д-ћ”. За живота је објавила само једну збирку поезије под насловом „Списи Драге Дејановић” (1869). У рукопису је оставила неколико књижевних радова: недовршену драму „Диоба Јакшића”, приповетку „Свећеник у Морлаку”, песму „Мученик” и педагошку расправу „Мати”. Године 1867. године умире јој син Дејан и она бива потпуно скрхана. Међутим, губитак сина био је само трагична најава онога што ће уследити три године касније. Драга Димитријевић Дејановић умире на порођају 1870. године. Сахрањена је у Старом Бечеју. У 2021. години обележава се 150 година од рођења Драге Димитријевић Дејановић. Мементо!

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

ALIA MUNDI: Memento!

150 година од смрти Драга Димитријевић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008

ALIA Mundi [Elektronski izvor]: magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja. - [Beograd]: Udruženje za promociju kulturne raznolikosti “Alia Mundi”, 2021-

Dostupno i na: https://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi/arhi va-brojeva.Tri puta godišnje.

ISSN 2787-3196 = Alia Mundi (Online) COBISS.SR-ID 45953289

aUdruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ pre svega za cilj ima promociju ideje kulturne raznolikosti, zatim promociju kulturne raznolikosti u okviru srpske kulture, te podizanje svesti o značaju očuvanja srpske kulturne baštine. Rad Udruženja će upravo biti baziran na ova tri postulata.

U okviru svog rada Udruženje „Alia Mundi“ će nastojati da kroz brojne kulturne, umetničke, književne i naučne projekte skrene pažnju na različite aspekte kultura sveta, ali će takođe i nastojati da skrene pažnju na zaboravljene, a značajne aspekte srpske kulture i njene baštine. Koncept ideje kulturne raznolikosti biće razrađen kroz različite vidove, kako kulturnog, tako i umetničkog te naučnog rada.

Posebnu pažnju Udruženje će pokloniti izdavačkoj delatnosti. Objavljivaće knjige u kojima se obrađuju teme vezane za ideju kulturne raznolikosti, knjige koje govore o različitim fenomenima karakterističnim za određene kulture sveta, zatim će objavljivati književne prevode, te beletristiku koja se svojom tematikom oslanja na ideju kulturne raznolikosti, i što je najvažnije, knjige koje svojom tematikom nastoje da od zaborava otrgnu kako materijalno, tako i nematerijalno nasleđe srpske kulture. Cilj Udruženje „Alia Mundi“ je da svojom izdavačkom delatnošću vrati onu prvobitnu funkciju knjige, a to je da ona bude sredstvo obrazovanja. Kroz svoja izdanja Udruženje će nastojati da edukuje svoje čitaoce, kako bi nakon svake pročitane knjige bili bogatiji za još jedno značajno iskustvo.

Svoj rad u oblasti kulture Udruženje „Alia Mundi“ će sprovoditi i kroz dva medija čije je izdavač. Radi se o magazinu „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost koji svojom jasno utvrđenom koncepcijom objedinjuje sve postavljene ciljeve rada samog Udruženja, kao i o veb-portalu „ISTOČNI BISER“ koji svojom jedinstvenom koncepcijom nastoji da promoviše kulture Istoka, ali i da ukaže na povezanost srpske kulture sa istočnjačkim kulturama, te da kroz svakodnevno praćenje medijske scene u Srbiji u oblasti kulture, pokaže u kojoj meri Srbija zapravo sarađuje sa zemljama Istoka. Udruženje će takođe nastojati i da se kulturno poveže sa državama regiona i na taj način postigne kulturno i duhovno jedinstvo naroda koji su nekada delili istu teritoriju, jezik i kulturu.

Udruženje će biti otvoreno za saradnju kako sa pojedincima, tako i sa institucijama, pre svega delatnicima u oblasti kulture i umetnosti. Kroz različite projekte, aktivnosti, radionice, Udruženje će sprovoditi svoju osnovnu misiju, a to je promocija ideje kulturne raznolikosti, te promociji tolerancije kao jednom od postulata na kome treba da počiva svako razvijeno, kulturno i duhovno osvešćeno društvo.

Kako ideja kulturne raznolikosti sve više dobija na značaju u svetu, a kako je ona u srpskom društvu koje je i samo multikulturalno i kulturno raznoliko, više nego potrebna kako bi se ono što pre i što bolje uključilo u evropske i svetske tokove, tako je osnivanje Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ bio logični sled i nasušna potreba srpske kulture i njenog razvoja u današnjem kulturno raznolikom svetu.

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 5 maj-avgust 2018

ALIA MUNDI br. 6 septembar-decembar 2018

ALIA MUNDI br. 7 januar-april 2019

ALIA MUNDI br. 8 maj-avgust 2019

ALIA MUNDI br. 9 septembar-decembar 2019

ALIA MUNDI br. 10,11,12 trobroj 2020

E-ALIA MUNDI br. 13,14,15 trobroj 2021

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15

Magazin

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2021, br. 13/14/15