Alia Mundi br. 10, 11, 12 (trobroj 2020)

ALIA MUNDI magazin za kulturnu raznolikost

trobroj 2020/ br. 10,11,12

ISSN 2466-5061

Udruženje

„Turkinjina

Vrata

Ana

Andrej

Патрик Лафкадио Херн ЈАПАН КАО УТОЧИШТЕ

Гренланд У ЗЕМЉИ ПОЛАРНЕ СВЕТЛОСТИ

Ани

Srpsko-peruanskog prijateljstva U SLAVU PERUANSKE KULTURE

Sunca

Galić POLAZIM OD SVOJIH KORIJENA I IDEM DALJE, U SVIJET

Tragom naslovnice: Past in the future

PAST IN THE FUTURE

- kombinovana tehnika35 x 50 cm

Marko Ignjatijević je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Iako nije akademski slikar, Lejla Mahat (Leyla Mahat/ Лейлы Б. Махат, Leıly Bolatqyzy Mahat) jedna je od najrenomiranijih kazahstanskih umetnica. Slikarka, kustoskinja, direktorka umetničke galerije i vanredni profesor na Fakultetu za slikarstvo i vajarstvo državnog Univerziteta u Kazahstanu. Doktorirala je iz oblasti lepih umetnosti i kao univerzitetski profesor izuzetno je posvećena edukaciji budućih generacija kazastanskih umetnika. Predsednica je umetničkog odbora Savremenog umetničkog centra „Kulanši“ u Astani gde živi i radi. Takođe, predsednica je i Evroazijske akademije umetnosti.

Svoja umetnička dela je izlagala u galerijama širom sveta i dobitnik je mnogobrojnih, kako nacionalnih, tako i međunarodnih nagrada. Autorka je i kustoskinja brojnih umetničkih projekata, kako u rodnoj zemlji , tako i u inostranstvu. Godine 2003. nagrađena je od strane EU za izuzetan doprinos razvoju umetnosti u Kazahstanu, a 2011. godine dobila je i nacionalno priznanje za trajan doprinos kazahstanskoj kulturi.

Slikarstvo Lejle Mahat svakako treba dovesti u vezu sa njenim korenima, sa prirodnim lepotama i tradicijom Kazahstana. Kako je rođena u centralnom Kazahstanu, u blizini jezera Balkaš (ujedno i jedno od najvećih jezera u Aziji), između stepa i planina, tako je odmalena bila inspirisana prirodom, mističnim izgledom velikog jezera i njegovog pejzaža, i kako sama kaže, oduvek ju je zanimala umetnost. Kontrasti koje stvara priroda, boje i pejzaži koje je još kao dete upijala, te sve ono što čini njen mentalni i umetnički sklop preneseno je na njena platna. Smatra platno praznim prostorom koji umetnik treba da ispuni onim čime je i sâm ispunjen. Tokom svog života je dosta putovala i upoznavala ra-

Umetnik: Leyla Mahat

zličite kulture, ali je takođe putovala i sopstvenim bićem koje su oblikovali kazahstanski koreni i kultura. Uvek ističe ponos zbog toga što je Kazahstanka i što može svetu da predstavi umetnost koja dolazi iz njene zemlje. Na slikarskim platnima Lejle Mahat može se uočiti jak kolorit, kontrastno postavljen, te simboli poput konja, planina, oblaka te različitih geometrijskih oblika koji su posledica odrastanja u duhu stepske kulture. A boje, one su, kako sama umetnica ističe, uticaj studiranja u Rusiji, odrastanja na prostoru gde je od važnosti da se bojom istaknu daleki, gotovo nepregledni predeli kazahstanskih stepa. Kolorit njenih slika je veoma intenzivan, uklopljen na poseban način što i daje originalnu dimenziju njenom stvaralaštvu. Ti, izmaštani slikarski svetovi Lejle Mahat, ti obojeni predeli stepa i njihove kulture njen su kreativni odgovor na pitanje kako ona vidi sebe i svet oko sebe. Ona je i najbolji pokazatelj kako umetnik monotonost sveta u kojem živi ili predela koji ga okružuje zapravo može oplemeniti i udahnuti mu novi život. Lejla Mahat za sebe često zna da kaže da se oseća kao “stepski cvet koji raste tamo gde samo hrabri i snažni mogu da opstanu”.

magazin za kulturnu raznolikost ALIA MUNDI

trobroj 2020 / br. 10,11,12

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020/ br. 10,11,12

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u trobroju 2020:

Maja T. Izquierdo (Beograd, Srbija)

Ana Galić (Banja Luka, Republika Srpska)

Andrej Tišma (Novi Sad, Srbija)

Milan Đorđević (Srbobran, Srbija)

Ivan Dinić (Sarajevo, BiH)

Jasna Šamić, (Pariz, Francuska)

Laura Barna (Beograd, Srbija)

Viktor Lazić (Beograd, Srbija)

Miloš Todorović (Smederevo, Srbija)

Slavica Garonja (Beograd, Srbija)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Leyla Mahat (Astana, Kazahstan)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

Naslovna strana

Past in the future, Leyla Mahat

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“

ŠTAMPA

Štamparija PROOF, Beograd

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

Dragi čitaoci, Pred vama je trobroj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost za 2020. godinu. Ovo je ujedno i poslednji broj koji će izaći u štampanom obliku, imajući u vidu pandemiju koja je zahvatila ceo svet i u potpunosti ga usmerila ka digitalnom prostoru kao jedinom načinu funkcionisanja.

U ovom broju predstavljamo Udruženje Srpsko-peruanskog prijateljstva koje u Srbiji promoviše peruansku te kulturu peruanske Amazonije. Za ovaj broj magazina „Alia Mundi“ govorili su filozofkinja Ana Galić iz Banjaluke i istaknuti novosadski umetnik i muzičar Andrej Tišma. U rubrici Globtroteri govorimo o putovanjima i neobičnom životnom putu grčko-irsko-japanskog književnika Patrika Lafkadija Herna. U rubrici Kultura Umetnost Religija govorimo o misteriji nestanka američkog pisca Embrouza Birsa, zatim se podsećamo velikana operske umetnosti, italijanskog kompozitora Đuzepe Verdija. U rubrici Religija govorimo o bogumilima i njihovom mitu, kao i o tome da li danas postoje. Kroz rubriku Tragom srpske kulturne baštine našim čitaocima predstavljamo kulturno zaveštanje Veselina Čajkanovića, dok u rubrici Globus predstavljamo putopis sa Grenlanda u koji nas vodi naš čuveni putopisac Viktor Lazić. U rubrici AM Libris skrećemo pažnju na roman turske književnice Hatidže Zinur „Turkinjiina priča“. U rubrici AM Životopis predstavljamo biografiju Ani Hristić, zaboravljene heroine Velikog rata. U rubrici AM Kaleidoskop govorimo o neobičnom te mističnom spomeniku „Vrata sunca“ koji se nalazi u Boliviji i za koji se veruje da predstavlja prolaz u drugu dimenziju. Kroz Kapiju Balkana idemo tragom nekadašnjeg dunavskog ostrva Šimijan ili Gubavac. U rubrici AM Promo predstavljamo pesničku platformu „Versopolis“, koja promoviše poeziju i radi na afirmaciji mladih nada evropskog pesništva. U rubrici Memento podsećamo na jubileje, 110 godina od rođenja srpske književnice Selene Dukić kao i 80 godina od smrti iranskog pesnika i umetnika Sohraba Sepehrija. Naslovnicu magazina krasi umetnički rad „Past in the future“ kazahstanske umetnice Lejle Mahat.

SADRŽAJ BROJA

1.

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Alia Mundi predstavlja

Udruženje Srpsko-peruanskog prijateljstva U slavu peruanske kulture

AM intervju

Ana Galić:

Polazim od svojih korijena i idem dalje, u svijet

Andrej Tišma:

Muzika – još jedna dimenzija mog razmišljanja

Globtroteri

Патрик Лафкадио Херн: Јапан као уточиште

Kultura Umetnost Religija

Misterija američke kulture:

Kako je nestao Embrouz Birs?

Đuzepe Verdi:

Rađanje genija

Bogumili

Mit koji uznemiruje duhove

Tragom srpske kulturne baštine

Веселин Чајкановић Кућа памти

Globus

Гренланд:

У земљи поларне светлости

AM Libris

„Turkinjina priča“ Beg u “slobodu”

AM Kulturni kaleidoskop

„Vrata Sunca“

Prolaz u drugu dimenziju

АМ Životopis

Ани Христић:

Заборављена хероина Великог рата

Kapija Balkana

Ostrvo Šimijan:

Tragom dunavskog “Gubavca”

AM Promo:

„Versopolis“

AM Memento:

Селена Дукић Сохраб Сепехри

2.

4. 9.

6.

SLAVU

PERUANSKE KULTURE

Udruženje srpsko - peruanskog prijateljstva AASP ( Asociación de amistad serbio - peruana) je prvo ovakvo udruženje osnovano početkom 2020. godine u Beogradu. Ono ima za cilj promociju peruanske kulture u Srbiji, kao i afirmaciju i negovanje duhovnih, kulturnih, naučnih i drugih vidova saradnje između srpskog i peruanskog naroda. AASP intenzivno radi na edukacija građana o značaju peruanske kulture koja je slabo poznata u Srbiji.

Prva najava o osnivanju Udruženja oglašena je na proslavi Božića 2019. godine koju su organizovali osnivači Udruženja, uz veliku pomoć peruanske zajednice u Srbiji. Gosti su imali priliku da vide neke od tradicionalnih, ali i modernih peruanskih plesova i da okuse peruansku hranu.

Sama ideja o osnivanju Udruženja nastala je kao plod želje dr Maje Todorović Iskjerdo (Izquierdo), da kroz jednu organizaciju spoji obe svoje kulture: srpsku i peruansku. Majina majka je prva Peruanka koja je još davne 1969. godine kročila na tlo Srbije, a otac joj je Srbin, do sada jedini Srbin profesor na najstarijem univerzitetu u Peruu, ali i celoj Americi (UNSM). Maja je danas predsednica Udruženja.

Pored Maje Iskjerdo, osnivači Udru-

Osnivači udruženja (nedostaje Silvia Izquierdo) S leva na desno donji red: Duško Anđelić, Miloš Šobajić Gornji red: Marisol Vargas Bravo de Anđelić, Žana Kovinčić, Lazar Manojlović, Maja T. Izquierdo, Časlav Hadži-Nikolić

ženja su Ambasador Lazar Manojlović, prof. dr Časlav Hadži - Nikolić, neuropsihijatar i antropolog koji je proveo nekoliko decenija u radu sa domorodačkim narodima Amazonije u Peruu, prof. Silvia Iskjerdo (Izquierdo) de Todorović, profesor španskog jezika i hispanoameričke kulture u penziji, na Univerzitetu u Beogradu; dugogodišnji asistent Počasnog konzula Perua u Srbiji, gospođa Žana Kovinčić; preduzetnica gospođa Marisol Vargas Bravo de Anđelić i svetski poznat srpsko-francuski slikar i vajar Miloš Šobajić.

Uprkos aktuelnoj pandemiji, Udruženje je organizovalo proslavu Dana nezavisnosti Perua, 28. jula. Ovakve patriotske svečanosti u čast nezavisnosti Republike Peru nazivaju se „Praznici domovine Perua“, i predstavljaju godišnjicu nacionalne proslave koja se održava u znak sećanja na borbu protiv zavisnosti od španske imperije, te početka formiranja države Republike Peru, kao suverene države.

Zbog trenutne situacije u svetu, AASP obavlja promovisanje peruanske kulture preko interneta, a u skorašnjem planu su dve izložbe u Beogradu i Somboru. Na jednoj će se predstaviti originalni keramički eksponati preinkaičkih kultura (starih do 3500 godina), a na drugoj artefakti amazonskih kultura Perua.

Preinkaičke kulture su kulture i civilizacije koje su se pojavile pre pojave civilizacije Inka, pa je predviđeno da se na izložbi nađu eksponati iz kultura Ćavin, Moćika, Naska, Parakas, kao i nekih drugih. Pod artefaktima amazonskih kultura Perua se podrazumeva oružje, pre svega različiti tipovi lukova, strela i koplja nekih od plemena Amazonije, kao i muzički instrumenti i šamanski rekviziti.

Udruženje je formiralo Savet eksperata čiji je predsednik mr Duško Anđelić, direktor Energoprojekta – Niskogradnja u Beogradu. Anđelić od 1996. godine radi i u Peruu kao inženjer i jedan je od direktora Energoprojekta. Savet eksperata čine renomirani stručnjaci iz sveta diplomatije, umetnosti, književnosti, nauke, sporta i privrede, kako iz Srbije tako i iz Perua. Odnedavno Udruženje ima i dva počasna predsednika, a to su inženjer Miloš Lazarević, srpski biznismen koji 30 godina živi i radi u Peruu i prof. Silvia Iskjerdo de Todorović, Peruanka koja već pedeset godina živi i radi u Srbiji, autorka knjiga o hispanoameričkoj civilizaciji i španskom jeziku objavljenih u Srbiji.

Ovo Udruženje ima nameru da ubuduće promoviše i srpsku kulturu u Peruu.

TEKST I FOTO: Maja T. Izquierdo //www.facebook.com/AASP.ASOCIACION

Preinkaička keramika, kultura Moćika (oko 150 godina n.e.)

Luk i strela (Perunaska Amazonija)

Knjige Silvije Izquierdo de Todorović

Polazim od svojih korijena

i idem dalje, u svijet

INTERVJU VODILA: Ana Stjelja

Poštovana Ana, bavite se književnošću, filozofijom, sociologijom, pedagogijom, uređujete svoj blog, jednom rečju okupirani ste intelektualnim radom usmerenim ka kulturno i duhovno osvešćenom društvu koje bi trebalo da pomera neke granice i donese neke pozitivne promene. Koliko danas književnost, filozofija i kulturno pregalništvo zapravo imaju uticaja u društvu i kako se po Vama taj uticaj manifestuje (ili bi trebalo da se manifestuje)?

Poznato nam je da velike stvari neće biti prepoznate od strane velike količine ljudi, bar ne u početku. Jedna od pojava koja bi mogla biti predmet istraživanja jeste duhovno, a kroz to

i nazadovanje na bilo kojem polju razvoja jednog društva, s tim da mene najviše zanima upravo ovaj aspekt. Pa da uradim jedno poređenje – poput razmaženog derišta od tri, četiri godine, većina stanovništva dopušta sebi da traži, da zahtijeva, da ljenčari, da – da se prosto izrazim –ne sprema krevete, ne pere zube, ne jede zdravo nego samo slatkiše – dakle, sveopšte vaspitno, a zatim i obrazovno rasulo pogodilo je našu regiju. E sad, iako jeste velika većina dopustila sebi da se ponaša kao pripadnik necivilizovanog društva, ostaju oni sa kojima se može raditi, koji rade i koji zastupaju predstavnike svega onog za šta su se naši preci borili i ostavili nam u kulturnu baštinu. Naš zadatak je da svo to blago njegujemo i unaprijedimo, a zatim da se sklonimo u stranu i

prepustimo nastavak priče onima koji dolaze poslije nas.

Osnivač ste Udruženja za promovisanje kulture i mišljenja „Sofija“ koje nastoji da na jedan zanimljiv i inovativan način približi filozofiju publici, ponajviše mladim generacijama. Kako ste došli na tu ideju i šta su bili Vaši primarni ciljevi koje ste sebi postavili prilikom osnivanja ovog Udruženja? Kako ste zadovoljni reakcijom u svojoj sredini (i šire) i koje su to aktivnosti koje je Udruženje do sada sprovelo, odnosno šta biste izdvojili kao najznačajnije postignuća do sada?

Udruženje „Sofia“ je nastalo kao rezultat moje potrage za saradnjom i ljudima sličnih ili istih interesovanja, a ponajprije jer sam odmah u startu željela da se bavim izdavačkim radom, publikacijama i posvećivanju naučno-istraživačkom radu o temama koje su u mom filozofskom radu bitne. Eho na koji sam naišla je bio raznovrstan, ljudi iz različitih centara, sa fakulteta, ustanova, zaista imaju razumijevanja za određene probleme u društvu kojima se treba posvećivati i ova, naučna i stručna pažnja, ali organizacije i institucije koje funkcionišu samo na osnovu plaćenih doprinosa za rad na teme i probleme za koje im neko naredi da se njima bave, koje su profitabilne ili jednostavno “imaju prođu”, nisu bile zainteresovane, te sam odlučila da je najbolje da preuzmem stvari u svoje ruke i da nastavim, polako ali sigurno na svom putu približavanja vrijednostima i ciljevima koje smatram da jedan intelektualac, po oprijedjeljenju filozof, treba da posjeduje.

Nema ničeg inovativnog u bavljenju naučnim radom koji ste odabrali da bude vaš poziv u životu. Inovativno može biti jedino to što nisam dopustila da postanem dio krda koji smatra da jedna profesorica treba da nakon dvadeset godina od sticanja svoje diplome postane i ostane neprijavljena čistačica u ovom gradu, koja se na društvenim mrežama hvali kako se poslodavci bore za nju i njene usluge, istovremeno kukajući kako je već usporila i neće moći tako još dugo.

Primarni ciljevi udruženja jesu sljedeći: razvoj i afirmacija filozofskih, naučnih i kulturnih vrijednosti BiH društva, te razvoj svestrane eduko-

Logo udruženja Sofia

vane ličnosti, uključivanje građana u regionalne i svjetske tokove kulturnog stvaralaštva, kao i uključivanje u sve civilizovane tokove razvoja BiH, zalaganje za razvoj izdavačke djelatnosti, zalaganje za razvoj informativne djelatnosti, održavanje tribina, okruglih stolova u svrhu ostvarivanja ciljeva i djelatnosti Udruženja, u skladu sa Zakonom.

Najvažnija reakcija jeste prepoznavanje vašeg rada. A najponosnija sam upravo sa nastavkom do sada uspostavljenih saradnji, sa nastavkom naših aktivnosti i možda i ponajviše sa interesovanjem i angažovanjem publike, čitalaca i razvojem filozofske scene.

Kao mlada žena i intelektualka, koja nastoji da na sebe preuzme i društvenu odgovornost, kako Vam se čini sadašnji trenutak? Da li su žene dostigle svoj vrhunac kada su u pitanju njihova prava i uticaj u društvu, ili pak mislite da je došlo do izvesne degradacije i dekadencije uslovljene vrlo nepovoljnom društvenom, socijalnom i političkom, kao i moralnom klimom u celom svetu. Šta je za Vas ideal ženske borbe i da li možda na umu imate neku znamenitu ženu na koju se ugledate ili koja Vam se čini kao dobar uzor sadašnjoj generaciji žena.

Kada su žene u pitanju, velika neusklađenost naših zajedničkih ciljeva i interesa oduvijek je bio dio problema zajedničkog djelovanja. Naime, nemamo svi isto porijeklo,

ALIA MUNDI

isti nivo obrazovanja, iste probleme, bračne statuse i sl. kako bismo mogle znati i razumjeti jedna drugu u potpunosti te još uvijek nije do kraja ni izražena potreba međusobnog pomaganja na osnovu našeg polnog oprijedjeljenja. Svaku ženu posmatram kao samostalnu jedinku, te mnoge jesu zaista dosegle svoj maksimum. Da li je u pitanju bila srećna okolnost kao nekada kada su kćerke poznatih naučnika, intelektualaca i profesora imale tu mogućnost da steknu najprije obrazovanje i naprave prve korake koje su omogućile šansu i ostalim ženama da dođu upravo do mogućnosti da se bore za jednakost, ili su se same borile da stignu tu gdje jesu, to ne znam. Imenom i prezimenom ne bih izdvojila neku poznatu ženu da je uticala na mene, jer je za moj način dolaska do svojih prava najviše uticala moja majka i njena borba da ostvari normalan život te da omogući visoko školovanje svojoj djeci, odnosno mom bratu i meni, jer je čitavog života nosila pečat uskraćenog školovanja od strane njenog oca, koji joj je zabranio dalje školovanje u sedmom razredu osnovne škole i natjerao je da ostane kod kuće da mu čuva ovce.

Da li smatrate da je vreme “velikih” filozofa i originalnih filozofskih teorija prošlo te da se savremeni filozofi i teoretičari jedino mogu ugledati na velikane iz prošlosti, ili pak smatrate da još imate prostora za nove ideje i teorije. Kako generalno vidite filozofiju danas, i kakvu bi ona funkciju po Vama u sadašnjem trenutku mogla da ima.

Ta potreba za veličinom koje nema meni govori samo o određenim psihičkim problemima da li ljudi pojedinačno, da li veće mase, ukoliko ima više pristalica takvog mišljenja. Filozofski problemi su nastali sa projavom prve ozbiljnije čovjekove misli i to ne samo na području Stare Grčke nego i u Africi, Aziji… a kao što znate čovjek od svog mišljenja kao glavnog aparata pomoću kojeg preživljava tokom svoga postojanja niti može umaći niti okrenuti na neku drugu stranu. Dakle, promišljanje naše stvarnosti je zadatak koji svaka generacija ima da riješi u skladu sa elementima koje zatiče u vremenu u kojem trenutno živi.

Danas se problemi u filozofiji rješavaju

na mnogo pluralističniji način nego što je to bilo nekada kada se znalo za par pravaca i to bi bilo to. Tako da danas imamo i političku filozofiju, feminističku, gnoseologiju, logiku, filozofiju nauke, primijenjenu etiku, estetiku, filozofiju jezika, onda imamo tu mnogo neo-izama, oživljavanja već prošlih filozofija, pa podjele tipa kontinentalna i analitička, spekulativna… mnogo toga je na meniju, samo treba da istražite sebe i da spoznate koji to problemi vas muče i za koje smatrate da bi vi mogli ponuditi rješenje (zvuči previše ambiciozno, zar ne?)

Intenzivno se bavite i književnošću. U kom pravcu ide Vaša književna misao, šta Vas u književnosti najviše inspiriše i privlači? Predstavite nam neka od svojih izdanja. Recite nam i nešto ukratko o svojim književnim idolima i knjigama koje su na Vas ostavile uticaj, ili traga u književnosti koju stvarate. Otkad znam za sebe čitam. Čitala sam maltene sve što bi mi dolazilo pod ruku, da bih u jednom momentu ipak odlučila da čitam samo ono što mi može pomoći da bolje razumijem sebe ali i druge ljude, odnosno svijet oko sebe. Čitam pisce koji su iskreni, koji su se patili u životu, borili, koji su uspjeli prenijeti tu borbu na papir i bez ikakvog dodvoravanja približiti mi način na koji su uspjeli prebroditi teške trenutke. Nekada je lakše potražiti savjet u knjizi nego od neke osobe za koju ne znaš da li ima neku korist od toga šta će ti reći i da li joj je uopšte stalo do tebe. Praznih riječi danas se izgovara i previše, pa iako se kaže da “papir trpi sve”, mene niko ne može natjerati da gluposti čitam dok je uživo ipak malo teže jednog čovjeka zaustaviti da priča. Ozbiljno sam se počela baviti pisanjem kratkih priča kada sam odlučila da sebe dovedem u red, tj. da krenem da se bavim onim što zaista volim. Taj izliv mojih iskustava koja sam u mladosti ponijela, u kratkoj formi, a koja mogu pomoći i meni koja pišem, a i onima koji se nalaze u sličnim situacijama, tj. životnim prekretnicama, ponajviše mi odgovara. Ne bih izdvojila neke posebne uzore, jer ne patim od imena, i vezanosti za nečiji opus, bitno mi je samo da je čovjek pokušavao da napravi od sebe i svog života neku smislenu cjelinu, uprkos svom

Filozofski vodič „A šta to znači - misliti?“ (Banja Luka, Udruženje “Sofia”, 2019)

besmislu koje nas sa svih strana okružuje.

Zbirka kratkih priča „Uvijek glavu gore“ (Banja Luka, Udruženje “Sofia”, 2019)

Bavite se edukacijom odnosno pedagoškim radom. Koje je Vaše gledište ne uslove koje mlade generacije danas imaju po pitanju edukacije, da li nam je tehnološka revolucija, i digitalna era pomogla ili odmogla i koji su to vidovi edukacije za koje smatrate da su najadekvatnije u ovom trenutku za naraštaje koji dolaze. Svedoci smo opšte letargije u kojoj se mladi okreću društvenim mrežama i raznim digitalnim platformama na kojima pokušavaju da postignu neki svoj cilj (uglavnom radi samopromocije, popularnosti i materijalne dobiti), te Vas u duhu te činjenice pitam koje su to edukativne mere koje treba preduzeti da se mladi vrate pravim vrednostima, knjigama, kvalitetnim duhovnim i kulturnim sadržajima koji neće biti pogubni za njihov duhovni i psihofizički razvoj?

Djeca nam odrastaju u manipulatorskim uslovima. Sve reklame i marketing kojim smo od kolijevke okruženi rezultat su dubokih psiholoških manipulacija ljudi koji pokušavaju prodati uslugu ili proizvod na tržištu, a najprofitabilnija ciljana skupina su djeca. Tu istu djecu roditelji štite dok mogu i ako mogu, tj. ako i sami nisu izmanipulisani, sve dok ne postanu punoljetni. Onda kreće igranka i tek tada nastaju lomovi za onu djecu koja se ne znaju nositi sa nemilosrdnom borbom za opstanak najjačih. Tehnologija je u svakom slučaju korisna, ukoliko ste naumili da naučite nešto. Ukoliko ste se odlučili da budete kriminalac, to ćete takođe uspjeti kako uživo, tako i on-line, nema razlike. Ova pomama za online zaradom rezultat je ili nuspojava ove informatičke ere u kojoj opet, reći ću, morate misliti svojom glavom, ne biti izmanipulisani. A pravi način kojim ćete prići mladim ljudima jeste saslušati ih, a onda ličnim primjerom pokazati kako i koje vrijednosti se trebaju njegovati, razvijati i prenositi sa starijih generacija na mlađe. Da vam ilustrujem primjerom – ukoliko vam majka sa cigaretom u ustima govori da vi ne smijete pušiti, vi je nećete shvatiti ozbiljno, zar ne?

Živite i radite u Banjaluci, koja je u širem smislu deo jedne vrlo kulturno raznolike sredine (BiH). Koliko je važno da se očuva ta kulturna raznolikost i koliko je za Vas lično ova ideja važna. Šta biste izdvojili kao značajan element kulturnog nasleđa prostora u kome živite i da li je još neka kultura sveta privukla Vašu pažnju, odnosno čije kulturno nasleđe najviše vrednujete?

Ideja kosmopolitizma je ideja koju mi je otac usadio još od malih nogu. Nikakva vjera, rasa, pri-

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

padništvo ovim ili onim kulturnim miljeima ne određuje ko se s kim treba družiti ili sarađivati zajedno. S druge strane, majka me je odgojila u duhu tradicije, uvažavanja i očuvanja svega onog što je činilo njen život, vjeru i pripadnost njenom narodu njoj bitnim, tako da meni nije preostalo ništa drugo nego da ujedinim ta dva uticaja. Polazim od svojih korijena i idem dalje, u svijet, sa željom da naučim što je više moguće i da to znanje prenesem dalje.

Banski Dvor, Banja Luka (Foto: Ana Galić)

MUZIKA – JOŠ JEDNA DIMENZIJA MOG RAZMIŠLJANJA

VODIO:

U izdanju SKC-a Novi Sad, Andrej Tišma je na kompakt diskovima objavio dva muzička albuma, Globalist Drive (2010) i Delicate Situation (2018), koji sadrže 56 kompozicija u ukupnom trajanju od 80 minuta, čiju postprodukciju potpisuje Slobodan Misailović, eminentni stručnjak sa Radija Novi Sad. Tišmini zvučni radovi su dobili značajnu domaću i međunarodnu kritičku recepciju i valorizaciju. Emitovani su u specijalizovanim muzičkim emisijama (Kunst Radio iz Beča, Radio Beograd 2, Muzički radio kanal Kol Hamusika iz Jerusalema, Randevu s muzikom Radio Novi Sad), javno su izvođeni na izložbama digitalne umetnosti (HTTP galerija iz Londona, ATA galerija iz San Franciska, Pasadena MCA) i koncertno predstavljeni u Novom Sadu (MSUV, Kafe klub Izba, MLS galerija, Studio M, Art Expo Master Centar, Pozorište mladih, Brod teatar), a o njima su govorili i pisali Dušan Mihalek, Borislav Hložan, Vladimir Kopicl, Vladimir Mitrović i Nikola Glavinić.

Klasifikacija celokupnog dosadašnjeg angažovanog stvaralaštva Andreja Tišme, zasnovana na prirodi primenjenih komunikacijskih sredstava multimedijalnog umetničkog izražavanja, obuhvata periode predigitalnog, digitalnog i postdigitalnog kreativnog razvoja, koji po svojim tematskim orijentacijama, formalno-sadržajnim karakteristikama, metodskim pristupima, ideološkim uverenjima i praktičkim intencijama predstavljaju koherentnu celinu.

Andrej Tišma je rođen 1952. godine u Novom Sadu. Diplomirao je 1976. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu. Samostalno izlaže od 1972. a od 1969. je učestvovao na preko 600 zajedničkih izložbi u zemlji i oko 40 zemalja sveta.

INTERVJU

Milan Đorđević

Kompjuterskom grafikom se bavi od 1996., a internet umetnošću od 1997., što ga čini jednim od pionira novomedijske digitalne umetnosti u Srbiji. Tišmini internet radovi uvršteni su u neke od najznačajnijih svetskih i domaćih kolekcija digitalne umetnosti: Net Art Idea Line, Whitney Museum Of American Art, Njujork, SAD; Rhizome Artbase, Njujork, SAD; Net Art Guide, Štutgart, Nemačka; Net Art Collection - Irish Museum Of Modern art, Dablin, Irska, Zbirka medijske prakse, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad.

Učesnik je festivala Ars Electronica, Linc, Austrija. Autor je šest domaćih i jednog međunarodnog kustoskog projekta digitalne umetnosti, o kojoj je održao mnogobrojna predavanja u Srbiji, realizovao nekoliko televizijskih i radio emisija, a učestvovao je i na internacionalnim onlajn panelima koji su organizovani u Turskoj i Španiji. U dosadašnjoj karijeri ima sedamnaest samostalnih nastupa, odnosno izložbi, video projekcija i koncerata u zemlji i u inostranstvu u digitalnim medijima, a od 1991. do 2017. godine učestvovao je na 78 izložbi i manifestacija digitalne umetnosti, kao i u 54 veb-art projekta.

Kao likovni kritičar novosadskog „Dnevnika” i od 1997. godine član redakcija prvog onlajn časopisa za savremenu umetnost „Artmagazin” i magazina za kompjutersku umetnost i kulturu „Digital Arts” iz istog grada, a takođe i kao povremeni saradnik brojnih domaćih i stranih, štampanih i internet publikacija, od 1996. do 2008., objavio je mnoštvo tekstualnih priloga proučavanju fenomena savremene elektronske i digitalne novomedijske umetnosti. Međutim, po teorijskom značaju i vrednosti izdvaja se njegova studija pod naslovom „Priroda web.arta” iz 1998., izložena iste godine u beogradskom Sava Centru na konferenciji o internetu u organizaciji „Netforuma” (YUCCA). Prevedena je na engleski jezik i mnogo citirana u svetu, pa je ušla u hronologiju net.arta, koju je sačinila profesorka teorije medija Natali Bukčin iz SAD, kao i u spisak obavezne literature na katedri za nove medije Berkli univerziteta.

Tišma je u kreiranju i prezentaciji svojih zvučnih radova, dosledno svojoj stvaralačkoj po-

etici, upotrebljavao multimedijalna komunikaciona sredstva i principe alternativne umetnosti, korespondentne tehnološkoj i duhovnoj situaciji postmoderne civilizacije. Prepoznatljivim i atraktivnim world music idiomom, konceptualno oblikovanog zvučnog sadržaja, naglašeno kritički, jasno i humorno govori protiv globalizacije i njenih negativnih, dehumanizujućih manifestacija. Subverzivnim tehnomuzičkim diskursom dekonstruiše i rekonstruiše zvučne slike istrošenosti simbola i mitova Zapada, razotkriva iza privida čovečnosti kompleksnost mehanizma imperijalnog zla rukovođenog planetrano destruktivnim principima profita i moći. Novomedijskim angažovanim umetničkim sredstvima buntovno demaskira ideološku funkciju kulturne nadgradnje neoliberalno fundirane zapadne hegemonije u nastojanju da izazove telesnu, moralnu i intelektualnu reakciju recipijenata i utiče na njihov doživljaj i razumevanje aktuelne domaće i inostrane politike ukazivanjem na moguće alternativne modele sveta.

Ovaj intervju predstavlja doprinos hermeneutičkom razumevanju intrinsičnog značenja socijalne autentičnosti i relevantnosti Tišminih muzičkih ostvarenja, zasnovanih na određenom idejno-vrednosnom i poetičkom konceptu kompozicione logike strukturalnog uređenja zvučnog materijala, u sklopu evolucije njegovih novomedijskih umetničkih praksi.

Koliko je muzika važna u vašem životu i da li ste pre digitalnog doba i kreiranja zvučnih radova primenom kompjutera u kompozicionom i izvođačkom procesu svirali neki tradicionalni instrument?

Pre svega da kažem da sam od svoje rane mladosti veoma mnogo slušao muziku, a u pojedinim periodima života posvećivao sam se određenim stilovima i pravcima. Naravno kao tinejdžer počeo sam od rok muzike koju sam od sredine 60-ih snimao na magnetofon, naročito sam voleo noću da slušam radio Luksemburg, probudio bih se negde oko ponoći i onda krišom od roditelja slušao i snimao najnovije pesme raznih grupa, po dva tri sata, koliko bih izdržao. Čim

bih se ujutro probudio palio sam magnetofon i preslušavao noćni “ulov”. Slušao sam to po ceo dan i spremao se na nova snimanja. Takođe bih pozivao svog najboljeg druga Mišu da kod mene to presluša i onda smo komentarisali. U gimnazijskim godinama sa njim i odličnim gitaristom Gonzijem oformili smo grupu „Egoisti“ i nalazili se kod nekog od nas i svirali, improvizovali, iz čistog zadovoljstva. Svirali smo i na rođendanima drugova iz razreda jer su nas molili. Ja sam bio zadužen za bas na gitari i udaraljke, Miša za blok flautu, ponekad pevanje, a Gonzi za gitaru. Svirali smo neku vrstu otvorene muzike, u momentu smišljali i improvizovali, od roka, balada, džeza, bluza, do sasvim slobodnih formi. Ja sam inače kao osnovnoškolac imao časove gitare u KUD „Svetozar Marković, profesor mi je dolazio kući jer sam stanovao samo dva ćoška dalje, ali sam najviše naučio od komšije Čarlija, gitariste jedne od prvih novosadskih rok grupa „Dečaci sa Dunava“ koji je stanovao sprat iznad mene, u Kosovskoj ulici. Njih i još neke grupe smo išli da slušamo na muzičkim matineima u „Studiju M“ gde su uglavnom svirali najnovije hitove Bitlsa i Stounsa, “skidali” bi ih čim su se pojavili. Bio sam u još jednoj grupi mog druga iz razreda, udarao sam ritam, u neku kutiju jer nismo imali pravi bubanj, i probali smo na ravnom krovu jedne zgrade. Imao sam i neke svoje kompozicije, pisao sam stihove i pevao ih uz gitaru.

Kasnije sam se zainteresovao za džez, naročito izazovan je bio fri džez, beskonačne improvizacije, mešanje stilova, razni instrumenti i zvuci, trebalo je to svariti i ja sam, iako je bilo naporno, uživao u tome. Kasnije je došao džez-rok, pa etno-džez, elektro-džez. Ploče sam uglavnom

nabavljao u tadašnjoj američkoj čitaonici gde su se one mogle iznajmiti na nekoliko dana i po želji snimati, a išao sam i na džez festival u Beograd Kasnije sam se zainteresovao za klasičnu muziku, odlazio na koncerte, kupovao ploče. Odlaskom na studije u Prag to svoje intesovanje sam još produbio, pratio živ praški koncertni život i kupovao gomile odličnih ploča koje su bile za naš budžet veoma jeftine. Slušao sam opere, simfonije, sonate, kantate velikih svetskih kompozitora, kao i veoma sveža dela rane renesanse.

Po povratku sa studija ovde me je dočekala visoko razvijena rok-muzika, simfo-rok, psihodelični rok, kasnije pank, novi talas itd. Kupovao sam gomile ploča, kasnije kaseta i CD-a. Sve sam to kombinovano slušao, uz to sam voleo da odem u neki vinski podrum gde sviraju tamburaši, naročito Romi, i uživao. Ostajao bih do zore i divio se snazi te muzike, ritmovima, emocijama koje izaziva. Jer muzika je univerzalni jezik koji ide direktno u dušu, podstiče reakcije.

Šta je, po vama, suština muzike i kakvu je funkciju i važnost imala u vašem dosadašnjem angažovanom umetničkom opusu? Kako je došlo do upotrebe digitalne tehnologije u kreaciji, distribuciji i javnom izvođenju vaših zvučnih radova?

Muzika je pre svega nematerijalna, lako se prenosi prostorom ili aparatima, i snima, umnožava i skladišti, što je veoma praktično, i univerzalnog je jezika, svako je može doživeti i razumeti. Kao što je slika za oko, tako je muzika za uho, talasna informacija koja se direktno preko čula šalje u mozak i stvara određenu reakciju, raspoloženje, stanje. Ona je direktna, a ima i vremensko trajanje što joj daje određenu proce-

ALIA MUNDI

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Andrej Tišma, koncert u klubu Izba, Novi Sad, 2007) (Foto: privatna arhiva)

ALIA MUNDI

sualnost. Muzika je bila još jedna dimenzija moga razmišljanja i stvaralaštva koja je popunila neke postojeće praznine jer je pružala bolje mogućnosti i rešenja za izražavanje određenih ideja. Meni je uvek bila želja da stanem pred masu ljudi i sviram, puštam svoju muziku. To mi se ostvarilo poslednjih desetak godina na brojnim koncertima, festivalima, izložbama. Uz moju muziku najčešće projektujem na platnu u pozadini video koji sam montiram i koji doprinosi opštem utisku. Stvara se idealan spoj zvuka, slike, pokreta, teksta, gestova.

Muzika, uopšte zvuk, ima veliku ulogu u video umetnosti. Daje video radu opštu atmosferu svojim ritmom i sklopom harmonija ili disharmonija. Sugeriše emocije, smisao, zaokružuje formu videa. Održava jedinstvo rada ukoliko je sastavljen iz mnoštva fragmenata, ili naglašava fragmentarnost ukoliko ritmom prati promene vizuelnih prizora. Inače, do komjuteskog rada na muzici stigao sam preko bavljenja videom, jer sam još na radove u analognom VHS formatu sa kasetofona nasnimavao muziku, određene delove koje bih izabrao uz određene video sadržaje. U vreme rada na analognim video radovima, od 1990. na izmontirane video prizore sam jednostavno nasnimavao muziku koju sam prema osećaju birao sa raznih kaseta. Priključio bih kasetofon na video rikorder i nasnimavao. Koristio sam prema potrebi ili poznate melodija Šedouza i Net King Kola, naravno u ironijskom smislu jer se na videu radilo o ubijanju životinja ili ratu i logorima, ili delove alternativne elektronske muzike koju sam dobijao sa svih strana sveta u okviru mejl-art razmene.

Bilo je to veoma “čupavo” jer sam dok ide slika u određenom momentu morao da uključim kasetofon i pritisnem snimanje zvuka na rikorderu, takođe i da stanem u određenom trenutku. A i sama montaža videa na analognom rikorderu sa plejera išla je mukotrpno, seckajući i nasnimavajući delove kaseta. Jedan video rad imao je preko stotinu delića, i to unapred zapisanih gde se na traci nalaze, koje je trebalo u hodu spojiti pa je za to bila potrebna izuzetna veština i koncentracija. Takođe sam recimo na analognom kasetašu pripremio zvučnu pozadinu za svoj prvi performans „Ljubav“ 1984, snimajući preko dvesta puta ponovljenu frazu iz jedne Prislijeve pesme. Digitalnom tehnikom to

bi bilo uraditi kao od šale, a onako je zahtevalo sate. Ali ta stara škola i stečena iskustva mnogo su mi pomogli u kasnijim digitalnim montažama.

Devedesetih je došao rep, hip-hop koji sam godinama slušao i snimao na desetine kaseta, a zatim tehno, tehno trans, haus, koji me je oduševio svojim bogatstvom mogućnosti, novih zvukova, elektronskih efekata, filtera, semplova, ritmova. Išao sam na tehno žurke, rejv partije, slušao mnoge di džej-eve, što sam

Koncert, Pozorište mladih, Novi Sad, 2010)

Knjiga Andreja Tišme („Interfejsi bezgraničnog“)

kasnije nastavio i na Egzit festivalu, to je bio sasvim novi svet muzike, sinteza svega dotadašnjeg. Tada sam i sam nabavio kompjuter i pomišljao da radim takvu muziku, što mi je na kraju i uspelo. Mogao sam tada digitalno da snimim, “uzmem” bilo koju vrstu muzike i po želji je kombinujem sa drugom, uz dodatak svojih ritmova, basova, filtera i drugih efekata, menjanjem tonaliteta i brzina. Dakle, jedna puna sloboda poigravanja sa zvucima i rečima.

Kasnije, od 2003, kada je nastao moj prvi digitalni video rad, muziku sam samostalno kreirao jer sam za to imao odgovarajuće kompjuterske programe i mogao od raznih elemenata ritma, melodija, fragmenata muzičkuh numera, govora i raznih zvukova koje sam uzimao iz video igara i TV dokumentaraca, da stvorim pozadinu koja je odgovarala određenim video radovima i time pojačam sugestivnost same slike. Tako sam radeći zvučne pozadine shvatio da mogu da se bavim i samom muzikom kao izražajnim sredstvom i već negde 2006. počeo da radim muziku nezavisno od videa. Tako je godinama nastalo stotinak numera iz kojih sam odabrao oko šezdeset za moja prva dva muzička CD-a objavljena 2010. i 2018.

Vaspitanje ukusa na ozbiljnoj, popularnoj i tradicionalnoj muzici osnov je vaše poetike, istovetne kompozitorima postmodernističkog i tehnokulturnog usmerenja u smislu eksploatacije, manipulacije i world music kolažiranja sredstvima elektronskih medija već postojećih muzičkih i zvučnih objekata najrazličitijeg porekla. Da li je polazište vašeg kompozicionog postupka angažovana umetnička ideja koju realizujete tehnikom semplovanja s ciljem razotkrivanja nekih istina o stvarnosti i odašiljanja kritičke poruke digitalnim sredstvima masovne komunikacije? Kako žanrovski određujete svoje zvučne radove?

Mislim da je važno za razumevanje mog muzičkog pristupa da navedem nešto što predstavlja mali dodatak mom prvom odgovoru. Još kada sam snimao muziku sa radio Luksemburga na klasični magnetofon, pošto je stanica dale-

ko i slabo se hvatala, povremeno je dolazilo do izobličenja zvuka, brujanja, šištanja, vibriranja, mešanja sa drugim stanicama, tako da su se nekad snimile po dve ili čak tri pesme paralelno, ali različitih intenziteta, ili bi upao glas spikera iz nekih vesti, reklama. Ja sam to tako kasnije preslušavao i bio oduševljen tim mešavinama. Čak posle kada bih čuo originale tih pesama falili su mi ti dodatni efekti, šumovi, glasovi, jer oni kao da su obogaćivali tu muziku, davali joj dodatne smislove i kontekste. Još tada sam razmišljao kako bi bilo kada bi se dve ili tri pesme snimile istovremeno jedna preko druge, šta bi tu ispalo. Tada još nisam tehnički mogao to da probam, ali digitalna tehnologija mi je i to omogućila i baš sam bio oduševljen rezultatima. Taj efekat koristim u gotovo svim mojim zvučnim radovima.

Kada radim muziku uvek polazim od neke opšte slike, osećaja, ideje o svetu, o stvarnosti koju živimo, o nekom problemu, ponekad mi događaji nameću ideju. Onda gledam kako to muzički da iskažem. Prvo postavljam opšti ritam, dinamiku, tempo, onda dodajem pojedine fragmente muzike, govora. itd. Nekada me i neka muzička celina navede da je upotrebim pa od nje krenem, ali ona me već asocira ne neko moje unutrašnje stanje, viđenje sveta, i to tako postepeno gradim, i po nekolio dana. Obično postoje dva melodijska toka, nekad i tri, koja su suprotstavljena. Imam recimo agresivne vojničke glasove, oružje, neki hard rok ili tehno, i onda melodiju koja blaži, pobeđuje to negativno. Ili se govori sadržajem suprotstvaljaju, kao dijalog. Na kraju ubacujem sitne elemente, koji potenciraju celu priču. Takođe i neke delove muzike propuštam kroz filtere da naglasim neki osećaj.

Apsolutno, svaki moj zvučni rad posvećen je nekom od svetskih problema ili tema; ratovima, militarizmu, terorizmu, ekološkim katastrofama, ekonomskoj krizi, zdravstvenim problemima, vakcinama, veštačkim epidemijama, nadgledanju i gubitku privatnosti, dekadenciji i raznim devijacijama društva. Sve to iskazujem pomoću zvukova iz dokumentarnih filmova, govora političara i generala, uzvika vojnika, zvižduka metaka, zavijanja sirena, začinjeno slušljivom i često veselom muzikom. Kontrasti su kod mene veoma prisutni,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

AM INTERVJU: ANDREJ TIŠMA ALIA MUNDI

a sugerišu sukobe, antagonizam, borbu više sila. U svakom slučaju drago mi je da nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Moje zvučne radove vidim kao zvučne drame, iako koristim tehno osnovicu i tome težim, sa naglašenim ritmovima, basovima, semplovanjem. Ali pošto tu ima dosta razgovora na raznim jezicima, pucnjave, motora, tenkova, helikoptrera, bombi, sve to liči na neku radio dramu. Od čega ja ne bežim. Meni je bitna sama gola poruka, uz prijatnu muzičku pratnju. U smislu da bi je slušalac lakše „progutao”. Vaš tehnomuzički antiglobalistički diskurs sadržan je u eklektičkom međuprožimanju i uodnošenju elemenata zvučnog i muzičkog materijala različitih svetskih tradicija visoke i niske umetnosti. Digitalnim citatima dijalektički struktuirate relaciju njihovog primarnog značenja sa značenjem koje dobijaju u novom kontekstu drame sukoba instrumentalnog uma zapadne imperijalne civilizacije sa identitetom drugosti balkanske i istočne kulture, reprezentovane folklornim materijalima, koja je podvrgnuta porobljivačkoj mašini kapitalističke hegemonije i homogenizacije, što je istaknuto i u naslovima pesama i albuma. Da li vaše angažovane zvučne drame, kao rezultat emancipatorske upotrebe novih medija, imaju modernističko pozitivno razrešenje u smislu utopijske anticipacije rušenja realnih okolnosti? Kojoj publici se obraćate i da li mislite da postoje neke globalne društvene snage koje bi mogle da izvrše revolucionarni preobražaj i stvore neki drugačiji i bolji svet koji priželjkujete u pesmi „Dosta je tog poretka”, svojevrsnom manifestu vašeg antiglobalističkog umetničkog stava i angažmana?

Jeste u poruci je antiglobalizam, pa i sami nazivi CD-a i pojedninih radova su u vezi sa tim, ali i postupak je postmodernistički, i sam stil world music je postmoderan. Najviše citati, a i digitalne transformacije, nove mogućnosti tehnike, programa. Meni su recimo Ino i Birn svojim

radovima dali slobodu, otvorili mi put, postupak, kao uostalom i more drugih techno house DJeva, ali se moji radovi dosta razlikuju od njihovih. To je mislim i kritičar Vladimir Kopicl pomenuo, kod mene postoji direktna poruka ideološka, često kroz humor, alegoriju ili ironiju, dok kod njih vidim samo formalno, tehničko istraživanje. Kod njih je to sklop prijatnih, opuštajućih ili igrivih spojeva ritma i harmonija, dok kod mene svaka pesma ima svoju određenu poruku. Koristim sredstva postmodernizma i digitalnu tehnologiju civilizacije u kojoj živim da bih je kritikovao njenim sopstvenim sredstvima, modernistički angažovano. Bio je jedno vreme u umetnosti aktuelan stil “moderna posle postmoderne”. Postmoderna se jako rasplinula i sve je postalo relativno, morao se uvesti neki kritički red. Hteo sam mnogo stvari a najviše da izrazim neku svoju poruku, ideju, Dakle ne eksperiment radi eksperimenta, to nikada nisam radio, već uvek sa određenom namerom, porukom. Na primer kod mene je izvorna folklorna muzika simbol nečeg čistog, iz naroda i tradicije, stvorenog iz dubine kulturnih bića naroda, pročišćeno i testirano kroz vekove, a u principu su to istočnjačke tradicije koje koristim, uključujući tu i našu, srpsku i balkansku, u sudaru sa zapadnjačkom civilizacijom (porobljivačkom) reprezentovanom u njihovim novijim oblicima muzike od džeza, roka, popa, tehna, ali i klasične komponovane muzike koja takođe nije iz naroda nego je artificijalna. Smatram da je narodna, izvorna muzika, uvek zdravija od artističke, artificijele, zabavne, pa sam današnji sukob civilizacija muzički izrazio suprotstavljanjem narodne muzike, ne samo srpske nego i romske, bangladeške, tunižanske, grčke itd, zahuktaloj zapadnjačkoj komercijalnoj muzičkoj mašineriji, bilo koji oblik da ima. Čak su naučnici dokazali da recimo muzika trubača sa juga Srbije deluje lekovito svojim vibracijama i stvara optimizam kod slušalaca svojim ritmovima. Dok je u drugim eksperimentima rok muzika uglavnom bila destuktivna stvarajući haotična osećanja. Mislim, ili se nadam, da će u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti ipak duh naroda, a mi na Balkanu, gde naravno ubrajam Srbiju, imamo tog duha, pobediti, preovladati. Energija života izvire iz naroda a ne iz vladajućih klasa, pa tako i narodna muzika može da izleči ovu bolesnu,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

dekadentnu, umiruću civilizaciju. Ja doduše u svojim radovima samo postavljam te antipode i ne dajem konačno rešenje. Ja opominjem, razbuđujem, ukazujem, ali pozitivne snage moraju da probiju taj put u bolji svet. Postoje za to drugi načini od muzike, a ja se i time bavim kroz druge načine izražavanja. Stvaram osnovicu za taj bolji svet, kroz svoje performanse (spi)rituale na primer, kroz pisane tekstove o toj oblasti, kroz neke video radove. Obraćam se svakom, kod onih koji isto misle očekujem podršku i da uživaju, a one neistomišljenike volim da provociram, odnosno očiglednim dokumentarnim sadržajem i zvucima da im poljuljam ubeđenje, mada znam da mnogi podržavaju globalizaciju i neoliberalni kapitalizam samo iz lične koristi a shvataju da je to pogrešan put. Inače, obraćam se svim generacijama. Dakle, žrtvama globalizma, koji možda i ne shvataju da to jesu, tako da je moja misija prosvećivanje i ozbiljna kritika, a u popularnoj formi. Otvaranje očiju svima, a uz prijatne zvuke odnosno zavodljive ritmove, pa i duhovite obrte. Humor je najjače oružje. A to što su moji naslovi svi na engleskom, to je radi komuniciranja sa globalnom publikom.

Iako nemate formalno muzičko obrazovanje i neformalno muzičko iskustvo vaš talenat je očigledan u činjenici da vaši postmoderno kolažirani zvučni radovi u strukturalnom smislu sadrže klasičnu muzičku logiku kompozicionog postupka harmonizacije aproprisanih fragmenata digitalnim sredstvima semplovanja. Na kojoj opremi ste snimili i uživo izvodili albume, da li ste imali nečiju pomoć i koga od prethodnika i savremenika smatrate muzičkim uzorima, ili inspiracijom za samosvojni angažovani muzički izraz?

Ja sam oduvek slušao muziku, i to sve vrste, od roka, džeza, preko klasike do tehna, pa i narodne, i sve njihove podvrste i međuvrste. Svaka dobra i iskrena muzika mi prija. Konkretno za moje zvučne radove samouverenost sam stekao slušajući Dejvida Birna i Brajana Inoa, Holgera Cukaija, Tosku, Dip diš, Džona Digvida i dr. Svako gradi svoje delo na nekim prethodnicima, to je neminovno, a mislim da sam ipak vremenom našao svoj prepoznatljiv stil, pre svega u izraženom i jasnom antiglobalističkom, antiratnom i antireklamerskom angažmanu, koji je ne samo sadržajem nego i for-

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Andrej Tišma i Milan Đorđević (Foto: privatna arhiva)

mom naglašen. Uz to uvek ima elemenata humora, ironije i sarkazma, što su mnogi kritičari, koji su o meni pisali, primetili. Što se tiče programa na kojima sam radio, to su neki osnovni i, naglašavam, besplatni, odnosno piratski programi kao Sonic Foundry – Acid 3.0 i neki pomoćni alati. Vrlo su jednostavni za rad, intuitivni, sve je vizualizovano i mišem se radi i svako i nepismen može lako da ih shvati i koristi. Pre štampanja mojih CD-a postprodukciju je uradio Slobodan Misailović, ali on nije ništa menjao u samom sadržaju već samo malo pročistio zvučne slike, pojačao kontraste da bi kod slušanja bilo čistije. Inače, on mi se sam ponudio da to uradi nakon prisustvovanja mom prvom koncertu u Izbi 2007, kada sam već imao dovoljno materijala za moj prvi CD „Globalistička vožnja”. A za taj koncert me je pripremao Petar Savić, sada je u Londonu, uspešan stručnjak za elektronsku tehno-haus muziku, a sarađivao je i sa Exit festivalom. On se u to vremen pojavljivao u kafe Izbi, sretali smo se i razgovarali o mom nastupu pa je predložio da me obuči kako da tokom sviranja unapred pripremam semplove i ubacujem ih na određenim mestima uživo. Takođe da koristim razne filtere na mikseti, eho, ubrzavanje i usporavanje, menjanje tonaliteta itd. Vežbali smo to par dana u podrumu Izbe na njihovoj mikseti, ne znam koje je marke. A sve su one u principu slične.

Koji je smisao vašeg samoodređenja kao visokog predstavnika i volontera antiterorističke umetničke prakse, da li ste se zbog njega suočavali s nekim oblicima cenzure i da li ste imali problema s autorskim pravima zbog upotrebe postmodernog kompozicionog postupka?

Nisam imao tih problema, verovatno zato što ja materijal toliko izmiksam da su fragmenti neprepoznatljivi, ili su jako kratki da bi ih kompjuteri tragači prepoznali. Često puštam dve ili čak tri melodije da idu istovremeno „jedna ispod druge” pa veštačka inteligencija ne može to da razdvoji kao što može ljudski mozak.

Još jednu stvar bih pomenuo koja mislim da je važna za moj pristup muzici. Svu muziku pre mene sam iskoristio i napravio svoju građevinu

po svojim principima i idejama, porukama. Pa u mojoj muzici svakako ima konkretističkih elemenata, nađenih zvukova, instrumentala, pesama, to je moj sistem koji sam koristio i u video radovima, i u printovima, poeziji, polaroidima, nađene slike koje kombinujem i dobijam nove celine, novi kontekst. Takođe ja nikome ne branim da koristi moje radove, moje fotografije, moju muziku, već sam srećan ako to neko iskoristi za svoj rad. Znači da mu se dopalo i hoće još da ga unapredi. Meni je to čast a ne da ljude tužim.

Prilikom nastupa predstavljam se kao DJ i VJ Čika Andra, visoki predstavnik i volonter multikulturalne i inkluzivne antiterorističke umetničke prakse. To su popularni, trendi, evropski termini koje sam ja usvojio, i zato je moja umetnost rekao bih politički korektna. Naravno ja ovo kažem ironično jer se zgražavam nad tim novojezikom evropskih birokrata i nad političkom korektnošću uopšte koja guši slobodu izražavanja, sputava umetnika, tera ga na autocenzuru, a koja me podseća na onu moralno-politički podobnost u vreme Titovog socijalizma. Te moje reči namenjene su predstavnicima medija ili državnim institucijama, sponzorima i cenzorima, da ih odmah smirim i da se ne boje da će biti neke nekorektnosti u mom programu, a ima je dosta samo je prikrivena. Visoki predstavnik sam zato što sam svoja dostignuća valorizovao na najvišim mestima u Evropi i svetu. Moja muzika je izvođena u galerijama i na radio stanicama u Londonu, Beču, u Pasadeni, San Francisku, Jerusalimu, tako da smatram sebe visokim predstavnikom ove umetnosti. Zatim volonter sam zato što radim besplatno, ne naplaćujem svoju umetnost, što je danas poželjno, volonteri se svugde traže. Multikulturalan sam zato što u mojim muzičkim radovima možete čuti razne jezike, raznih kultura; engleski, španski, japanski, ruski, nemački, čak i bengalski, srpski i romski. Što je danas poželjno i politički korektno. I inkluzivne pošto uključujem sve vrste muzike, i rok, i narodnu, i klasičnu, tehno. Ne biram, sve je prihvatljivo, i sve se koristi, sve je dobrodošlo. I na kraju antiteroristička umetnička praksa zato što svojim radovima kritikujem te pojedine svetske sile koje terorišu čitav svet, bacaju bombe svaki čas po nekim zemljama, pa čak i fi-

CD omot Andreja Tišme (Delicate Situation, 2018)

CD omot Andreja Tišme (Globalist Drive, 2010)

nansiraju i obučavaju teroriste, tako da se ja apsolutno borim protiv toga u svojoj umetnosti. Po čemu se razlikuju vaša dva albuma i da li pripremate izdavanje novog, koji bi možda delimično mogao da bude inspirisan aktuelnom pandemijom, njenim uzrocima i posledicama, i generalno krupnim planetarnim događajima koji su se odigrali u međuvremenu?

Imam materijala koji su neobjavljeni ali ne žurim sa albumom. Čekam da ovaj poslednji dopre dovoljno do slušalaca i da ga se toliko naslušaju da požele novi. Mislim da je drugi album tehnički i muzički složeniji jer čovek vremenom sazna za nove tehničke mogućnosti, nabavi nove programe ili u starima nađe neke nove cake. Takođe mislim da su muzičke slike pročišćenije, samim tim i poruke pojedinih pesama. Zatim uključio sam mnogo više jezika, kultura, pa je i muzika primerenija svom antiglobalističkom angažmanu.

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Патрик Лафкадио Херн представља веома занимљиву културну и књижевну појаву друге половине 19. и почетка 20. века. Почевши од његовог детињства и одрастања у мешавини двеју култура те чињеници да се као веома млад отиснуо на далек пут, па све до невероватне прекретнице када је потпуно променио свој идентитет, место боравка и наставио да живи једним потпуно новим животом.

Овај књижевник и светски путник рођен је 1850. године на грчком острву Лефкада, од мајке Гркиње и оца Ирца. Овакво порекло му је донело невоље још у самом детињству, тако да се још као мали преселио у Даблин да би врло брзо био напуштен од стране оба родитеља и касније тетке која му је била старатељ. Са 19. године је бродом отишао у Америку где се одмах снашао, почевши да ради као новински репортер. Прво је живео у Синсинатију, а потом и у Њу Орлеансу о коме је доста писао као књижевник. Након година проведених у Америци, Херн бива послат на новинарски задатак на Мартиник где се упознаје са чудесном креолском културом о којој је доста истраживао и о којој је оставио писани траг.

УТОЧИШТЕ

Након што је неко време боравио и радио на Мартинику, Херна редакција шаље у Јапан где ће практично провести цео свој живот, где ће засновати породицу и добити нови идентитет. Зато и не чуди што се уз његово име увек наводи да је био јапански књижевник, грчкоирског порекла, познат по томе што је записао велики број јапанских легенди и превео их на енглески језик, које су до његове појаве биле само део усмене традиције.

Дакле, у историји јапанске књижевности, Херн ће остати упамћен као неко ко је први записао јапанске легенде које представљају део богатог јапанског фолклора односно усмене традиције. Захваљујући том доприносу Јапанци су га прогласили националним књижевником. Добио је и јапанско име Коизуми Јакумо и сахрањен је на гробљу Зошигаја у Токију. За собом је оставио обимно дело „Kwaidan: приче и студије о необичним стварима“. Херн ће доста дуго проучавати јапанске легенде и мистериозне приче које ће окупирати његову машту и инспирисати га на даље стварање. Посебно ће бити посвећен записивању јапанских легенди које је имао прилике да слуша пре свега од

ALIA

Magazin

Грчка књижевница

Eva P. Lianoy са књигом „Путовање са вилама Патрика Лафкадија Херна, митови и приче Истока“

Унук Патрика Лафкадија Херна, Бон Коизуми

Гробница Лафкадија Херна, Мацуе, Јапан

своје супруге, али и других Јапанаца из свог окружења. Да и Грци сачувају сећање на, у неку руку, свог земљака потрудила се грчка књиженица и писац за децу Ева П. Љану (Eva P. Lianoy) која је преузела на себе врло захтеван посао превођења и приређивања његових дела на грчки језик. О њеним књигама и залагању да од заборава отргне Херна односно Коизумија прочуло се чак и до Јапана па је тако Хернов унук Бон Коизуми добио књигу на грчком чиме је поново направљена спона између Грчке и Јапана, као две домовине овог значајног књижевника.

Занимљиво је и то да је на основу његових прича, односно јапанских легенди 1965. године снимљен хорор филм који је режирао Масаки Кобајаши, који је награђен на Канском фестивалу. Патрик Лафкадио Херн објавио је велики број књига, попут оних инспирисаних креолском културом (са којом се упознао током две године боравка на Мартинику), будизмом, Јапаном и јапанском традицијом. Писао је путописе, есеје... Херн се осим књижевношћу, бавио и превођењем. Са француског језика је преводио Ги де Мопасана, Теофила Готјеа, Емила Золу, Гистава Флобера.

Умро је 1904. у Токију где је сахрањен уз све почасти. У својој родној Лефкади добио је и музеј који је званично отворен 4. јула 2014. године.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

ALIA

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

KAKO JE NESTAO

EMBROUZ BIRS?

Embrouz Birs je jedna od najznačajnijih ali i najmisterioznijih pojava na književnoj ali i celokupnoj svetskoj sceni. Rodio se u američkoj državi Ohajo u malenom gradu Meigs 1842. godine. Pored svoga neverovatnog spisateljskog dara koji je najviše došao do izražaja u njegovim najboljim knjigama kao što su „Đavolov rečnik“, „Pojava na mostu Owl Krik i druge priče“, „Jahači na nebu“, „Fantastične razotkrivajuće basne“, i drugim, on je jedan od autora svetske književnosti koji kao da je u svom realnom životu živeo svoje knjige.

To se najbolje ogleda u činjenici da je bio učesnik Američkog građanskog rata gde je bio teško ranjen u glavu učestvujući u najbrutalnijim zbivanjim tog istorijskog događaja. Takođe, jedan sin mu je izvršio samoubistvo, a drugi je tragično preminuo zbog teške upale pluća nakon čega se i od supruge razveo zbog njenog neverstva.

Shodno tome njegovi radovi su puni fantastičnih i horor momenata, kao i njegov život, tako da je teško razlučiti šta je u fikciji stvarno, a šta u njegovom životu fikcija. Zbog svoga života bio je uronjen u natprirodno i fanstastično tako da ga stavljaju rame uz rame sa Edgarom Alanom Poom i sa HP. Lovkraftom. Sa druge strane bio je uronjen i u realnost jer je spadao u vrhunske novinare svoga vremena.

Kao kruna takve konstelacije odnosa stvarnosti i fikcije, on nestaje u istorijskim previranjima Meksičke revolucije koju je predvodio legendarni Pančo Vilja, kojem se Birs priključio da bi izveštavao o revolucionarnim previranjima. Njegov nestanak je zabeležen 1913. godine nakon čega mu se gubi svaki trag. Taj nestanak predstavlja jednu od najvećih književnih misterija – ne zna se da li је ubijen, da li je bio žrtva nesreće, ili je jednostavno odlučio da iskoristi istorijski vrtlog ne bi li stavio tačku

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

na svoj prethodni burni život da bi otplovio u anonimnost.

List The Bulletin iz 1920. (Foto: www.medium.com)

Upravo zbog toga donji tekst reprezentuje fikcionalni dokument o Birsu nakon njegovog nestanka, gde on koristi svoj nestanak kao beg od sveta da bi se dalje bavio pisanjem kao i drugim vidovima umetnosti na solipsistički način. Jer samo u svojoj tvrđavi samoće i anonimnosti stvaralac može dotaći vrhove nirvane, gde ga svaki drugi dodir sa publikom samo spušta u imanentnost. Jer, kao što Birs shvata, usled svog nestanka i svog bega od buke i besa sveta, vrhunac ljudske misli i ljudskog duha mogu se ostvariti jedino ako niko tome ne svedoči, jedino ako se ti vrhunci zabeleže samo u kontinuumu prostora i vremena, a ne usled konzumiranja od strane drugih ljudi, jer tako se samo mešaju zemaljske percepcije usled čega se delo raslojava i prlja dodirnuto ovom dolinom suza. Zato je našem autoru važno da niko ne vidi njegovu umetnost, koja takvim načinom stvaranja više i nije umetnost, jer ne služi reprezentovanju, nego služi samoj sebi sa jedinim ciljem probijanja svojih imanetnih okova ne bi li dotakla singularnost. A to i jeste prokletsvo svake umetnosti– da bi dostigla vrhunac mora da skine svoje okove i da stupi u carstvo smrti gde se jedino ta singularnost i može ostvariti. Zato i Birs, po zamisli ove priče, i jeste nestao – da bi na radikalan način ostvario svoj potpuni potencijal, da bi na miru mogao da dostigne nirvanu. Jer dostići nirvanu je duboko intiman i solipsistički čin na koji samo vrhunski umetnici mogu biti sposobni, kao što je Embrouz Birs i bio.

Spekulacije Embrouza Birsa nakon njegovog misterioznog nestanka u vrtlogu Meksičke revolucije 1913 godine.

On je najveći živi autor u istoriji ljudskoga roda. Njegova poezija, proza, instalacije, performansi, skulpture i slike predstavljaju najveće dostignuće uspona ljudske misli i najčarobnije doticanje vrhova duhovnoga života. Njegova genijalnost posramljuje sve druge autore svojim dubokim uvidima i svojom razigranošću pisane ili mišljenje reči. Ljudski život je mali da bi se u njemu makar i malo obuhvatila veličina njegovih intelektualnih i duhovnih uvida. Svaka reč, i svaki potez kistom, kao i svaka misao, predstavlja najčarobniji svet ispunjen bezbrojnim lepotama i ushićenjima dubokih zarona po beskonačnom sa kojima ni jedan živi stvor ne može da se meri. Njegov intelekt kipti od božanskih proviđenja da njegova glava i ne može da izdrži toliki teret, nego ga, radosno i pun prosvetljenja, šalje u svoje radove. Te radove koji su alfa i omega sve umetnosti na ovome svetu jer dalje ne postoji.

Prava je šteta što niko ne zna za njega, što nikome nije pokazao svoja neverovatna dela, što ni sa kime nije porazgovarao o njima, što niko nije imao priliku da vidi makar i redak njegovih veličanstvenih misli. Čak i ova beleška, napisana na brzinu da on ne vidi, biće spaljena njegovom rukom i bačena u šipražje koje okružuje njegovu usamljenu kolibu u prostranstvima dalekih šuma, biće spaljena i bačena, da bi on mogao na miru da nastavi u zanosu da radi na svojim delima daleko od svih. Šteta zar ne, a opet, možda i nije. Šta vi mislite?

TEKST: Ivan Dinić

RAĐANJE

Đuzepe Verdi (Giuseppe Verdi), jedan je od najistaknutijih predstavnika italijanske opere. Rođen je u mestu Le Ronkole (kod Parme), 10. oktobra 1813. godine. Potiče iz siromašne trgovačke porodice. Prva svoja muzička znanja stekao je u sedmoj godini od seoskog učitelja i orguljaša Pjetra Baistrokija. Dalje muzičko školovanje nastavio je u obližnjem gradiću Buseto pod pokroviteljstvom trgovca, ljubitelja i poznavaoca muzike, Antonia Barečija. Tada su nastale njegove prve vokalne i instrumentalne kompozicije, koje su se izvodile u tamošnoj crkvi na koncertima filharmonijskog društva. U devetnaestoj godini Verdi je pokušao da se upiše na Milanski konzervatorijum, međutim bio je odbijen zbog nedovoljno savladanog umeća sviranja klavira i zato što je prekoračio starosnu granicu

predviđenu za prijem. Njegova odluka da ostane u Milanu ispostavila se kao ispravna jer je uspeo da stupi u kontakt sa istaknutim pedagogom Vinćenco Lavinjom, i tako počne da se postupno upoznaje sa italijanskim muzičkim teatrom. Već 1839. godine Verdi je napisao svoju prvu operu „Oberto, „Conte di San Bonifacio“, koja je iste godine premijerno izvedena u milanskoj Skali. Druga njegova opera bila je komična opera „Un giorno di regno“, koja je doživela potpuni neuspeh. Razlog tome je taj što je nastala u najtežem periodu Verdijevog života. Za dve godine desile su mu se najveće životne tragedije, izgubio je ženu Margeritu i dvoje dece. Ono što je nedostajalo toj komičnoj operi bila je uverljivost. U tom periodu, Verdi je bio je i nosilac određenih političkih uloga. Usko povezan sa

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

najistaknutijim idejnim i političkim nosiocima Risorgimenta, koji su se zalagali za oslobođenje i ujedinjenje Italije, Verdi potaje predstavnik tog pokreta na sceni. Te revolucionarne ideje, koje su često prožimale njegov rad, bile su tema nekih njegovih opera kojima je on želeo da kod publike izazove osećanje rodoljublja. Obrada tematike o porobljenom jevrejskom narodu znatno je uticala na veliki uspeh opere „Nabuko“, koja je premijerno izvedena 1842. godine. Uspeh koji je postigla ova opera osigurao mu je stalni ugovor sa milanskom Skalom i uglednim izdavačem Rikordijem. Na samom početku svog stvaralaštva oslanjao se na rad svojih savremenika Rosinija i Donicetija. Uticaj koji su na prve Verdijeve opere izvršila ova dva italijanska kompozitora ubrzo se gubi, i on postepeno pronalazi sopstveni umetnički izraz. Težište njegovih opera pada na vokalni deo partiture, a glavno izražajno sredstvo mu je arija. Istovremeno, kada je njegov savremenik Rihard Vagner opersku scenu opteretio srednjovekovnom nacionalnom mitologijom i religioznom mistikom, Verdi se usudio da posegne za sadržajima kakvi se nisu ranije nalazili na pozorišnim scenama. On je na sceni realistički prikazao likove ubica, bludnica i razvratnika, ne obazirući se na njihove klasne pripadnosti. Nije se plašio cenzure, nije ga obeshrabrivalo ni negodovanje publike, ali vrlo često je morao da menja imena i lokacije svojih opera. U to vreme operske predstave su bile centralni događaj kulturnog života i cenzura je bila neizbežna. Sve te neprilike sa kojima se morao suočavati, a koje su ponajviše poprimale političku konotaciju, nisu mogle da slome umetničku istinoljubivost ovog kompozitora. Verdi je bio veoma temeljan u svom radu, kako u muzičkom tako i u scenskom smislu. On je savršeno poznavao muzički teatar i vladao jednim karakterističnim operskim elementom koji se zove “effetto” ili utisak. Kompletnu muzičku zrelost Verdi dostiže „Latinskom trilogijom“ koju čine njegova najznačajnija operska dela: „Rigoletto“, „II Trovatore“ i „La Traviata“. Verdi teži ka realizmu i preciznoj karakterizaciji likova izgrađujući pri tome novi odnos ka libretu koji za njega postaje pravi izvor inspiracije. Literarnu vrednost libreta svojih dela omogućio je in-

spirišući se književnim predlozima znamenitih pisaca. Koristio je dela Šekspira, Šilera, Igoa, Dime, a ponekad je i sam bio učesnik pri izradi libreta. U muzičkom pogledu ostao je inventivan melodičar sposoban da svojom melodijom ocrta određen karakter ili situaciju. U kasnijem radu Verdi je razrađivao muzičku formu svojih opera dajući orkestru sve istaknutije mesto u tumačenju scenske radnje. Za razliku od svog savremenika Vagnera, koji je utapao ljudski glas u orkestar, kod Verdijevih opera se zadržala dominacija pevačkih uloga, jer ih je smatrao najvažnijim elementom muzičkog teatra. Za njega pevanje nije cilj već sredstvo za intenzivnije oživljavanje dramske radnje. Dosegavši određenu životnu zrelost Verdi je potpuno sazreo kao kompozitor i svojim remek-delima dosegao jedan od vrhunaca operske istorije i muzike devetnaestog veka. Kao najslavljenijem operskom

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br.

Plakati Verdijevih opera (Foto: Pinterest)

kompozitoru ponuđeno mu je da komponuje operu u čast otvaranja Sueckog kanala u Egiptu. Želja naručilaca bila je da ta opera ima sadržaj iz istorije starog Egipta. U saradnji sa egiptolozima Verdi je sačinio libreto u stilu “velike opere” sa blještavim solističkim ulogama i velikim ansamblom. Taj libreto bio je literarno slab i nije mu davao mogućnosti za jaču i moderniju psihološku razradu teksta, ali je bio teatarski efikasan i pružao je punu šansu za stvaranje efektnog, muzikom bogatog dela. „Aida“ je premijerno izvedena u Kairu 1871. godine, međutim, kompozitor nije želeo da prisustvuje premijeri, objašnjavajući da je prilikom svečanog čina premijere važna sama umetnost i delo, a ne ličnost autora.

Blještavi sjaj i raskoš opere i instrumentacija „Aide“ samo su spoljašnje vrednosti ove retko intenzivne i potresne drame izazvane sukobom osećaja dužnosti, ljubavi i ljubomore. U „Aidi“ je Verdi stvorio snažno delo u kojem se ogleda sva njegova genijalnost i iskrena ljudska toplina. „Aida“ je poslednja, a ujedno i najlepša “velika opera”, delo kojim su se i Verdi, a i operska istorija oprostili od romantičnog razdoblja romaneskne velike opere. Oslanjajući se na Šekspira, Verdi se dotakao čvrstih i opšteljudskih tema i problema koje je utkao u svoja dva poslednja ostvarenja. Verdi je imao 74 godine kada je završo pretposlednju operu „Otelo“. Sa postavkom „Otela“ na scenu, Verdi je sve iznenadio, tim pre što su svi mislili da je kompozitor operom „Aida“ rekao svoju poslednju reč. Čitav muzički svet sa nestrpljenjem je iščekivao izveštaje iz milanske Skale. Kritike su bile pozitivne i publika se složila da se radi o najlepšem Verdijevom ostvarenju. Operu „Otelo“ Verdi je radio godinama, polako i savesno, uz predanu saradnju libretiste. Imao je veliku pomoć sjajnog pisca, pesnika i kompozitora Ariga Boita. Romantičarski operski realizam „Latinske triologije“ sazreo je u „Otelu“ do dubokog psihološkog poniranja u suštinu karaktera njihovih odnosa i sukoba. Verdi je svoj plodni operski rad zaključio još jednim Šekspirovim tekstom.

Njegova poslednja napisana opera bila je lirska komedija „Falstaf“ koja je premijerno izvedena

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Scenografija premijere opere „Aida“ (Foto: Pinterest)

1893. godine. Verdi je pored svog bogatog operskog opusa napisao i jedan gudački kvartet u e-molu i rekvijem za soliste, hor i orkestar, koji je posvetio Alesandru Manconiju.

Verdi je svoje stvaralaštvo koje se proteže na preko pola veka okončao crkvenim zbornim kompozicijama „Quatro Pezzi sacri“ koje su izvedene premijerno 1898. godine, i u kojima je uspostavio ravnotežu između vokalnog i instrumentalnog elementa. Verdi je bio pravi nacionalni umetnik. Ostao je u svojoj rodnoj zemlji, gde su i nastala njegova dela. Veći deo svog života proveo je na svom imanju Sant Agata gde je živeo sa svojom drugom ženom, sopranom Đuzepinom Strepo. Na tom posedu kome se potpuno posvetio, ostao je do kraja života.

Umro je 27. januara 1901. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen je uz vrlo skromnu pratnju, bez muzike i svečanih govora. Njegovi zemni ostaci, koji su preneti u veličanstvenu grobnicu za muzičare Casa di Riposo u Milanu, bili su ispraćeni od strane dvadeset hiljada ljudi koji su u Verdijevu čast pevali himnu iz njegove opera „Nabuko“. Potpuno zasluženo i kao čovek i kao umetnik Verdi je ušao u aleju slavnih. Bio je skroman i jednostavan poput svih istinskih velikana, ali i čvrst i nepokolebljiv kada je branio svoja umetnička i moralna načela.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

ALIA MUNDI KULTURA

Spomenik Đuzepe Verdiju (1913) u Busetu (Foto: Wikipedia)

Bogumilstvo - mit koji uznemiruje duhove

Ja sam bio tamo gdje si ti, ti nisi bio tamo gdje sam ja,

- natpis na stećku -

O Bogumilima se zna dosta, i ne zna gotovo ništa. Tako jedni, bez oslonca na izvore, tvrde da je srednjovjekovna Bosanska crkva isto što i bogumilstvo, dualistička religija koja je iz Persije došla u Bosnu u 12. stoljeću preko Bugarske. Drugi tvrde da je to stari oblik hrišćanstva, najbliži katoličanstvu, a treći, da je isto što i pravoslavlje. Istoričari ovog tipa, i jedni i drugi smatraju da je izraz bogomilstvo «bošnjačka izmišljotina». Dio hrvatskih istoričara tvrdi da su Bogomili stigli na Balkan iz Francuske, gdje su djelovali Katari.

Čiji su nadgrobni srednjovjekovni spomenici, stećci, rasusti po Bosni, Hercegovini, Srbiji i drugdje?

Tamo gdje su psalmi Tu su i prokletstva

Mak Dizdar, „Prepoznavanje“

Još nekoliko riječi o pitanju bogomilstva, bogomila, i o istorijskim interpretacijama. Istražujući godinama kulturnu istoriju Bosne na osnovu osmanskih dokumenata, želim postaviti nekoliko pitanja u vezi s « bogumilskim mitom », i dodati nekoliko riječi na osnovu vlastitog istraživačkog iskustva. Izučavajući djelo Kaimi-Babe (17. v.), autora sufijske-mističke poezije na osmanskom-turskom, i alhamiado pjesama (na slavenskom, bosanskom jeziku, arapskim pismom), naišla sam

u njegovoj alhamiado kasidi na pomen Bogumila/ Bogomila, ili riječi Bogu mili. U bivšoj Jugoslaviji su o tome vođene velike polemike. C. Popović je tvrdio da su to dvije riječi, da su Bogumili izmišljotina, da se izraz prvi put javlja kod Konstantina Filozofa (Žitije despota Stefana Lazarevića, 14. v.), dok je po Muhamedu Hadžijahiću riječ Bogumil/ Bogomil kod Kaimi-Babe dokaz postojanja bogumilstva u Bosni. Ova raspravava zahtijeva oprez; u arapskom pismu kojim je napisana pomenuta alhamiado pjesma, teško je prepoznati slavenske riječi, pa napisano čitamo na tri načina : Bogomil, Bogumil i Bogu mili. Istovremeno se mora priznati da je i riječ Bogomili i Bogumili nastala od dvije gore spomenute: Bogu mili.

Istraživači su odavno podijeljeni u vezi s pitanjem bogumilstva u Bosni. Tako govoreći o islamizaciji, jedan od najvećih orijentalista Nedim Filipović se doticao i bogumilstva, prilazeći mu oprezno. Odmah recimo da je u osmanskim dokumentima nemoguće naći pomen o tom: Turci stanovnike dijele samo na « muslimane » i « nemuslimane ». Profesor Filipović je smatrao opasnim svesti islamizaciju Bosne na bogumilsku komponentu, po kojoj bi muslimani imali ekskluzivno pravo na zemlju (jer jedini tvrde da su bogumilskog porijekla).

Profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, Dubravko Lovrenović, u svojim tekstovima, u kojima osporava postojanje bogumisltva u Bosni, s pravom veli da Nedim Filipović ima ograde u vezi s bogumilstvom. Citirajući B. Lewisa, autor pominje i druge orijentaliste, posebno izvrsnog istrazivača Adema Handžića, nepravedno zanemarujući Branislava Đurđeva, i još neke koji su

Nemanjin sabor protiv bogumila u Raškoj, freska iz crkve Svetog Ahilija u Arilju, oko 1290. godine (Foto: Wikipedia)

se svi bavili bosanskom istorijom. Samim tim ističe ulogu orijentalista u izučavanju Bosne. Da, gotovo je nemoguće izučavati povijest ove zemlje bez poznavanja turskog-osmanskog, arapskog i persijskog jezika. Četiri stotine godina dokumenti su pisani gotovo isključivo na turskom-osmanskom jeziku, a uslov za njegovo poznavanje jesu arapski i persijski, od čijih leksema i morfema se mahom sastoji osmanski-turski jezik (kojim, podjsetimo se, nije se govorilo i na kome su vjekovima pisana i poetska djela i svi dokumenti). Profesori Đurdjev i Filipović, kao i Adem Handžić, znali su ove orijentalne jezike. Njihov renome prelazi granice Balkana. Nedim Filipović, čiji sam bila đak i dugogodišnji saradnik, napominje, dalje, da Bogumili nestaju s dolaskom Turaka, pitajući se prelaze li na islam, na katoličanstvo, ili ovi posljednji napuštaju zemlju. Nemoguće odgovoriti na ovo pitanje iz gore navedenog razloga! Isti autor, međutim, navodi da je u turskim dokumentima pronašao riječ Bogumilo, ime naselja u Bosni, znak da stanovnicima naziv nije nepoznat. I postojanje ličnog imena Bogumil, pronađenog u istim, osmanskim dokumentima, za ovog naučnika je dokaz da stanovnici Bosne poznaju taj naziv. Profesor Filipović, međutim, pokazuje da i katolici i pravoslavci prelaze na islam, nala-

zeći potvrdu najčešće u defterima kojima se posebno bavio A. Handžić, koji daje neprocjenjiv doprinos izučavanju bosanske prošlosti. Zaključujemo: mada oprezan, Nedim Filipović ne isključuje postojanje bogumilstva.

Potom, nijedan ozbiljniji istoričar nije doveo u pitanje postojanje specifične crkve u Bosni, zvane Bosanska. Ni Dubravko Lovrenović, mada negira vezu Bosanske crkve s bogumilstvom, ne negira postojanje religije koja se, ako ništa, donekle razlikovala od katoličanstva i pravoslavlja, takođe prisutnim u Bosni. Adepti Crkve nazivaju se bosanskim krstjanima, a svi stanovnici, bez obzira na religijsku pripadnost, Bošnjacima. Turci zatiču taj naziv za sve stanovnike zemlje, zadržavši ime Bosna, i stvorivši od bivšeg kraljevstva prvo Bosanski sandžak (administrativna jedinica), a kasnije Bosanski Pašaluk (Hercegovački sandjak je samo dio tog Pašaluka).

Ako neko, pak, tvrdi da se u zemlji, zvanoj Bosna, nije radilo o postojanju specifične crkve koja se distancirala i od Pape, univerzalnog katoličanstva, i kasnije od srpske autocefalne crkve, trebalo bi da odgovori zašto se crkva naziva bosanskom, a ne katoličkom ili srpskom, i zašto se adepti zovu bosanskim krstjanima.

Možemo istaći još jedan faktor, geografski, u to vrijeme sigurno presudan u određivanju identiteta, koji, pak, nije odrednica za katoličke crkve i u moćnijim zemljama od Bosne. Papa bi se oštro suprotstavio autocefalnosti svake katoličke crkve, a bio je i protiv bosanske, smatrajući je herezom. Nije na odmet pomenuti čitaocima još jedan detalj: prvi bosanski vladari su « hrišćani koji priznaju Papu », katolici; a to su i Srbi (Nemanjići su, zna se, katolici; istočna i zapadna crkva se razilaze u 11. v, a do osamostaljenja srpske-pravoslavne, kojoj se dugo opire Konstantinopolis, dolazi u 14. v.). Bosna ima ne samo specifičnu crkvu (specifičan naziv za Crkvu), - makar

ona bila suštinski hrišćanska - nego se i slavenski jezik zemlje zove bosanskim, a njeno “nacionalno” pismo, kurziv blizak ćirilici, bosančicom. Nekoliko ovih elemenata govore u prilog postojanju bosanske specifičnosti, i njene autohtone povijesti. Tu autohtonost Bosne osporavali su neki Srbi i Hrvati, dok su se neki muslimanski istraživači u glavnom šutke odnosili prema medijevalnoj Bosni, više zainteresirani za “muslimansku Bosnu”, pod turskom vlašću.

Bogomilstvo mit? Da, mit koji odavno uznemiruje duhove. Činjenica je da se dio muslimana tokom istorije “osjećao” Bogumilima (kod nas se i religija i nacija “osjećaju”, za naciju se “opredjeljivalo”, dok se religijski i nacionalni identiteti oduvijek miješaju). Takav je slučaj u mojoj porodici gdje su se s majčine strane preci, bilo kaligrafi ili kadije, smatrali potomcima Bogumila, a neke, atipične ženske osobe (19. vijek), poznavajući i arapsko, i latinično, i ćilirično pismo, i bosančicu, daleko od svakog unitarizma, ostavljaju svjedočanstvo da “smo mi Bogumili”. Mit o bogumilstvu, ukoliko je mit, ne čini se, međutim, mnogo drukčijim od “mita” po kome bosanski katolici slijepo vjeruju da je njihov identitet prvenstveno hrvatski. Šta je faktor određivanja identiteta? Katoličanstvo, plemensko-hrvatsko porijeklo, hrvatska kultlura? Sve zajedno? (Teško je pretpostaviti da je Krleža, ili neki drugi veliki hrvatski intelektualac bio poznat stanovnicima zabitih hercegovačkih vrleti čije se življe poziva više nego iko na hrvatstvo i hrvatsku kulturu.) Bliskost bosanskih pravoslavaca sa Srbijom je “razumljivija” zbog autocefalnosti srpske pravoslavne crkve. Neki Srbi (Proto Danilović nije jedini), prihvataju postojanje Bosanske crkve, ali tvrde da je ona suštinski srpska-pravoslavna. Možda? Ali se zvala bosanskom! Hrvati koji potvrđuju postojanje Bosanske crkve, ne pominju otvoreno da je riječ o katoličkoj-hrvatskoj crkvi, ali iz njihovih tekstova nije jasno zašto kategorično podvlače suprotnost između bosanske crkve i bogumilstva.

Postavimo još jedno pitanje: zašto ovdje dolaze Franjevci, ako ne s Papinim zadatkom da istrijebe “bosansku jeres” (postavši ubrzo potom nosioci autentičnog bosanstva) ?

A kakva je suštinski ta Bosanska crkva ? O tome nema ni jedne ozbiljnije studije. Neki tvrde da je riječ o ranom hrišćanstvu i da Bosanska crkva nema veze s dualizmom popa Bogumila (10. vijek, današnja Bugarska, po kome « jeres » dobiva ime), niti sa Manesovom (3. vijek, Perzija) vjerom u dobro i zlo. Manes se smatrao za “parakleta”, pomagača koga Hrist obećava svojim učenicima. Naglasimo ovu vezu Manesa i Isusa kog ne negiraju ni kasnije Manesove pristaše. Manes je imao uspjeha i na Zapadu; Sveti Augustin (4. vijek), prvobitno njegov pristalica, kasnije pobija “novu vjeru” (smatrajući da su dobro i zlo u međusobnoj ovisnosti).

Hrišćanska crkva bogumilsko učenje dovodi u vezu sa manihejstvom koje je nastalo u Perziji. I čiji osnivač Manes, nastoji da učenja Zaratustre - Zardušta, ili Zoroastre - objedini u jedan sistem.

Prorok Manej

Iako su se pristalice ovog učenja nazivale kršćanima (krstjani), za njih se često upotrebljava i riječ Bogumili, od starih slavenskih riječi “Bogu mili”. Po nekima, izraz dolazi od sirijskog masalijani, što znači molitelji.

U grčkim izvorima ovi posljednji se nazivaju kugeri – što po nekima dolazi od iskvarenog izgovora riječi “kalugeri” – ili “fundagijagi”, od grčke riječi “funda” – torba, jer su navodno nosili stalno uza se torbe. U Srbiji su Babuni dobili ime po planini Babuni, dok su u Italiji i Dalamaciji Patarenima dobili ime po siromašnom kvartu u Milanu, Pataria.

Na Zapadu ih zovu i Albižani, po gradu Albi, a u Francuskoj i Bougres (Bugari), dok se u Italiji,

ALIA MUNDI

KULTURA

Zoroaster

ALIA MUNDI

za isti pokret čuju i nazivi Sclavi (Sloveni), što ukazuje na slavensko porijeklo njihovog učenja.

Bogumile nalazimo danas i u Hrvatskoj, a njihov duhovni vođa se zove Ivan Bogumil.

Ivan Bogumil (www.bogumili.com)

Nekoliko riječi o Katarima

Bogumilski stećak (www.bogumili.com)

I u drugim dijelovima svijeta, ponovimo, nailazimo na slično vjerovanje. U Francuskoj to su Katari, u Italiji Patareni, u Srbiji Babuni, u Bugarskoj Bogomili, među Jermenima su razvijeni Polisieni, itd. Znamo da slične doktrine postoje čak i u Rusiji, Njemačkoj i Austriji, itd, ali raspravljati o svima njima u ovom času je nemoguće.

Pomenimo ovom prilikom ukratko samo Katare, ili Katarene kako ih još zovu na Balkanu, možda ćemo barem nešto bolje na taj način razumjeti i bosanske Bogumile. Odnosno Bosansku crkvu i njene pripadnike koja je još uvijek enigma ne samo za širu publiku nego i za istraživače.

Današnji istoričari u Francuskoj, za razliku od ex-jugoslovenskih pa i bosanskih, prišli su ovoj, takozvanoj herezi u posljednje vrijeme bez ikakvih kompleksa i o njima postoji brojni radovi, kao i dokumentarni filmovi. Do nedavno je, međutim, ova tema i u toj zemlji bila tabu.

Ko su Katari i šta je katarizam? Je li to monoteistički dualizam, ili samo dualizam, kad nastaje, šta znači etimološki, ko ih je tako nazvao?

Podsjetimo se da je Katarizam – le catharisme (od grčke riječi katharos “čist”) duhovna doktrina koja se pojavila u srednjem vijeku i bliska je hrišćanstvu. Smatra se monoteističkim dualizmom, a po nekima samo dualizmom, i razvija se

posebno u periodu od X do XIV vijeka u više evropskih regija.

To nije ime koji je sam pokret sebi dao, nego ga je preuzeo Eckbert Schonaum u 12. stoljeću iz spisa Svetog Augustina, da bi označio heretike. Pripadnici ove crkve sami sebe nazivaju Dobrim ljudima, ili Dobrim hrišćanima. Neprijatelji su ih još zvali Chrétiens Alibigeois. (Podsjetio se da su se i pripadnici Bosanske crkve zvali Dobrim Bošnjama.)

Po svemu sudeći, pod uticajem Polisiena, koje neki nazivaju Jermenskim bogomilima, Katari smatraju da je Univerzum tvorevina nastala iz principa Zla, gdje je prijesto svih iskušenja i korupcija, dok Raj proizilazi iz Principa Dobra, jedinog Stvarnog Boga, koji nudi duhovno iskljupljenje i uzdignuće.

Ljudsko tijelo je materijalni zatvor duša anđela, koji su pali na zemlju za vrijeme Stvaranja, čemu se Dobro ne može oduprijeti. Duše se šetaju iz tijela u tijelo, iz smrti do rođenja, po principu reinkarnacije.

Samo duhovno krštenje u Dobrog hrišćanina ima sposobnost kako bi se omogućilo duhu (duhovnoj duši) da stane na put koji će mu omogućiti pristup milosti Božijoj. Na taj način duh može dati svoj doprinos, nakon svoje zemaljske smrt, duhovnom božanskom stvaranju.

Sukob dobrog Boga i Stvaranja (Demiurga, kao načela zla) imao je različite interpretacije unutar Katarskog klera (apsolutni dualizam i mješovitost), što je navelo na uprošteno shvatanje kod povjesničara da kažu da je bilo više katarskih crkvi, iako nikad nije došlo do raskola unutar te crkve.

Katari vjeruju u Stari Zavjet kad govori o Kreaciji, a od Novog Zavjeta, priznaju Božjeg poslanika (Isusa), koji je logičan nastavak prethodnih

duhovnih grupa, posebno bogumilstva.

Za Katare su vezani brojni mitovi i legende koje još uvijek žive u sjećanju stanovnika južne Francuske, naročito Languedoca, gdje se ovaj pokret razvijao, a koji je imao sasvim drukčiju organizaciju – što je najzad slučaj i sa Bosanskom crkvom – gdje je glavna “sveštenička” titula bio starac.

Katari su govorili oksitanskim jezikom. Na njemu su svoje pjesme pisali i Trubaduri. Danas se ponovo otvaraju škole u Francuskoj na ovim jeziku, a vjeruje se da postoji danas oko dva miliona ljudi koji govore tim jezikom.

Katari su najviše razvijaju u 13. vijeku u Francuskoj – njihovi simboli su hljeb i vino. Već u 14. stoljeću dolazi do masovnog masakra Katara, pa su na hiljade njih spaljeni. Upravo tada dolazi i do stvaranja inkvizicije koja je trebala da završi već započeti prljavi posao katolika i uništenje na svirep način ovog pokreta.

Dugo se raspravljalo ima li Katarizam ikakve veze sa Bogumilstvom? Zapadni istriživači smatraju da su Katari prvo protjerani u Srbiju, pa u Bosnu, gdje se ovaj pokret duže zadržao i opstao sve do osmanskog osvajanja zemlje. Navodno im je slavenska sredina odgovarala jer je bila tolerantnija prema njima.

Bogumilstvo Katari smatraju bratskim pokretom, rođenim u Bugarskoj. Za Katare, Hrist je čisti duh. Taj Sveti Duh ne može biti utjelovljen, ali može uticati na ljudsko ponašanje Isusa.

Autohtonost Bosne, bogumilstvo i specifičnosti bosanske crkve

O autohtonosti Bosne i specifičnosti Bosanske crkve svjedoči i knjiga pravnih dokumenata o Bosni od srednjovjekovlja do danas; dokumenti potvrdjuju da su titule sveštenika Bosanske crkve: (obični) krstjanin, starac, gost, djed. U objavljenom Pismu zetskog kralja Vukana Papi Innocentu III (1199.), Vukan upozorava da u Bosni hereza uzima maha « do te mjere da je sâm ban Kulin … uveo u krivovjerje preko 10000 kršćana ». Autor ove knjige dokumenata, Dženana Čaušević navodi da Papa 1200. nalaže ugarskom kralju Emeriku da jeres istrijebi, da ova bolest ne zarazi bližnja mjesta …U objavljenom testamentu gosta Radina (1466), isti autor uočava promjene u načelima Crkve: odsustvo dualizma, iako dokument ostaje nejasan u tom pogledu. Distanca prema ortodoksnom katoličanstvu dovoljno je, međutim, izražena sintagmom « ja gost ».

Nasuprot gore pomenutim autorima, Nedimu Filipoviću, Ademu Handžiću, Đurđevu, ili mlađem Lovrenoviću profesorica Herta Kuna, izučavajući stare bosanske tekstove, nije dovodila u sumnju bogumilstvo u Bosni. Dokaz za postojanje te vjere koja se širila s Istoka (kao najzad i sve religije) za profesoricu Kunu nisu samo stećci, svojstveni i katolicima i pravoslavcima, nego i tekstovi zvani Krmčije: kletve bačene na Bogumile, odnosno Babune. Babuni su, dakle, drugi naziv za

Tvrđava Karkason u Francuskoj iz koje su 1209. proterani Katari (Foto: Wikipedia)

ALIA

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

pripadnike iste vjere, u Srbiji. Herta Kuna dokazuje i to da se bosanski kralj Tvrko ne kruniše na grobu Svetog Save, nego u Milima (Bosna, 1377). Može li se Herta Kuna, Jevrejka, optužiti za bošnjački unitarizam? Uzgred recimo da Tvrtko za amblem kraljevstva uzima cvjetove ljiljana. Manje je poznato da je to amblem i francuskih Katara (drugi naziv za pristaše dualističkog vjerovanja s elementima hrišćanstva, slično bogumilstvu) i francuskih kraljeva. Slučajnost, ili ne? Midhat Šamić je pronašao francuska dokumenta po kojima je na Tvrtkovom dvoru bilo Francuza, možda i Katara, protjerivanih iz Francuske. Isti autor navodi da kod Tvrtka ima i Bugara. Ne zna se o kakvim je Bugarima riječ.

U svom djelu „Crkva Bosanska i Crkva Dalmatinska: srednjovjekovna hereza u Dalmaciji“, Josip Vrandečić piše između ostalog i ovo: « Za vrijeme bosanskog kralja Tvrtka, Bosna je bila ozloglašena kao “sentina foetida” tj. stjecište taloga krivovjerstva. Upućeni na patarenske učitelje u Bosni, taljanski su patareni Bosansku Crkvu držali svojom učiteljicom i skladištem zajedničke vjere. Imena nekih što su bili u Bosni iz sjevernotalijanskog grada Chieri su sljedeća: Moreto Rabellator 1347, Ivan Narro 1360, Granoni Bencio 1360, Petar Patria 1377, Bernardo Rascherio 1380, Petrov brat Jacobini 1382. »

„U to doba, znači kraj 13. stoljeća, Bosna i jeste prava heretička zemlja, u njoj nema organizovane katoličke crkve, a nema ni katoličkih redovnika, samo su bosanski vladari toliko mudri da o tome šute", piše Dr Nada Klaić u « Srednjovjekovna Bosna », a srpski istoričar Mihailo Dinić : „Ne treba gubiti iz vida, da u pravoj Bosni - Hum i delovi Raške se izuzimaju - NIJE BILO u Tvrtkovo doba PRAVOSLAVNIH. Za nas je ovo pitanje DEFINITIVNO rešeno“ („Jugoslovenski istorijski časopis“, I godina, p. 151.)

Evo šta kaže jedan izvor iz zadarskog arhiva o Hrvoju Vukčiću:

„Stigao je vojvoda Kraljevstva Bosanskog, kojem je ime Hrvoje, veliki knez i najmoćniji u ovom kraljevstvu. On je bio glavni razlog, da su se kraljevina Dalmacija i svi krajevi Slavonije priklonili kralju Ladislavu. Hrvoje očekuje Ladislava sa velikom družinom. Taj čovjek je inače

Ukras izgubljene, navodno bogumilske knjige (Foto: Wikiwand)

PATAREN, ali se radi, da ga gospodin kardinal potvrdi krizmom i privede svjetlu pravog spasa..“ (Veliki vojvoda bosanski Hrvoje Vukčić se nikad nije pokrstio, umrijevši kao “pataren” tj. u vjeri Crkve Bosanske.)

A u svojoj doktorskoj tezi o vezama između Bogomila i Katara, Théofanis Drakopoulos (L'unité du Bogomilo-Catharisme d'après quatre textes latins analysés à la lumière des sources byzantines, Université de Genève, 2010), analizira četiri latinska teksta: pismo Evervina iz Steinfelda, Bernard, Clairvaux (1143), Acte katarskog consiluma, Saint-Félix, Lauragais (1167), "De heresie catharorum in Lombardia" (121015), anonimnog autora i jedan apokrifni tekst bogomilskog porijekla ,„Interrogatio Iohannis“ Poredeći ova četiri teksta sa onim koji su pisani protiv bizantijskih Bogumila, istraživač dolazi do zaključka da zajednice, koje se jednim imenom nazivaju Bogumili i Katari, imaju i te kako mnogo zajedničkog, a prije svega vezu sa određenim sistemom mišljenja koje se bazira na različitim apokrifnim tradicijama, gdje hrišćanski elementi igraju vrlo važnu ulogu.

Postojali ili ne u Bosni, bogomili su inspirisali razne umjetnike, prvenstveno pisce i pjesnike sa Balkana, kao Maka Dizdara, Desanku Maksimović, Miroslava Krležu. Evo šta je ovaj posljednji pisao o njima:

„Neka oprosti gospođa Europa, ona nema spomenike kulture. Pleme Inka u Americi ima spomenike, Egipat ima prave spomenike kulture. Neka oprosti gospođa Europa, samo Bosna ima spomenike. Stećke. Šta je stećak? Oličenje gorštaka Bosanca! Šta radi Bosanac na stećku? Stoji uspravno! Digao glavu, digao ruku! Ali nig,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

nikad, niko nije pronašao stećak na kome Bosanac kleči i moli. Na kom je prikazan kao sužanj“ .

„Bogumili nisu bili anarhoidna sekta već državno organizirana laička pastva, koja je u međunarodnim omjerima između Lombardije i Albigenza igrala ulogu vrhovnog arbitra. Inkvizitori stoljećima optužuju ove heretike zbog seksualnih ekscesa, promiskuiteta i incesta... Bogumilstvo će ostati magistralom naše medijevalne prošlosti, jer tek njegovim slomom svršit će na našem području sa Srednjim vijekom samostalan život narodne supstance. Od Jajca do Udbine, od pada Beograda do Mohača počinje za nas fatalna atomizacija, koja će svršiti sa palanačkim, provincijalnim mentalitetom malih gradova na turskoj granici u XVIII stoljeću. Svijest o velikim razdobljima prošlosti nestat će u sveopćoj slabosti pamćenja“.

(Krleža, Tekstovi o Stećku)

Dok je srpska pjesnikinja Desanka Maksimović napisala jednu pjesmu pod na- Mjesto zaključka

zivom “Bogumilska pesma”, najviše se ovim srednjovjekovnim spomenicima, Bogumilima i srednjovjekovnom Bosnom inspirisao kao što znamo veliki pjesnik Mak Dizdar. Podsjetimo se nekoliko njegovih nezaboravnih stihova:

Sunčani Hristos

Ni život ni smrt ne pripada meni

Ja sam tek onaj koji je u sjeni

Onoga što u vremenu se

Ovremeni

Mak Dizdar, „Radimlja“

*

Tamo gdje su psalmi

Tu su i prokletstva

Mak Dizdar, „Prepoznavanje“

Putovi

Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu

Ideš prema meni i u jurišu

Smijući se i plačući

Pred sobom

Sve čistiš

I ništiš

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš

Ali nikako da nađeš

Istinski put do mene

Naglasimo najzad da je Bosna jedinstvena u mnogom pogledu. U Osmanskom carstvu, to je rijetka zemlja gdje stanovnici masovno prelaze na islam, posebno seljaci, katolici i pravoslavci. Osnovni motiv konverzije vjerovatno nije ni ovdje “ljubav” prema Turcima i islamu, pa ni karakter Bosanske crkve, nego prvenstveno ekonomski. Ali ako je razumljivo da na islam prelazi prvo plemstvo radi očuvanja posjeda i privilegija, nije jasno zašto islam prihvataju seljaci, u drugom valu islamizacije, kad njihov položaj nije bio bolji od seljaka hrišćana. Nedim Filipović ističe jos jedan faktor u islamizaciji : odsustvo monolitne religije u zemlji.

Što se “unitarizma” tiče, ne čini se precizno upotrebljenim. Na “bošnjački unitarizam” utiče prvenstveno “intuitivno osjećanje istorije”, isključivost, čak fanatizam; nekim muslimanima je danas bliže sve arapsko od turskog, pa i bosanskog. Ultra-muslimani, skriveni iza naziva Bošnjak, poistovjećujući ga bukvalno s islamom (bajram je za neke npr. “stari bošnjački praznik”), odbijaju činjenicu da do masovne islamizacije Bosne dolazi turskim osvajanjem; po njima islam ovdje oduvijek postoji. Možda takve stavove treba raskrinkavati zbog autoriteta ljudi koji zagovaraju te novokomponovane teze, koje već sad prelaze u mit, ali one zvuče toliko diletantski, apsurdno, tragikomično, i nadrealistično da

Bogumilsko svetilište u Travniku (Foto:Wikipedia)

ne zavrijeđuju nikakvu raspravu.

Ipak, pitanje o bošnjačkom unitarizmu može se i obrnuti: ako su muslimani unitaristi, šta su Srbi i Hrvati Bosne ? Separatisti? Unitaristi? S jedne strane separatisti, s druge unitaristi? Jedno isto! Ovako otprilike ogovora i profesor Dubravko Lovrenović, misleći na nacionaliste. Šta je s „umjerenim“ Srbima i Hrvatima? Zašto s toliko strasti govore o nepostajanju Bogumila, a da niko ne objašjava nemogućnost podvlačenja znaka jednakosti između kristjana i Bogumila? Jasno je zašto se ultra-muslimani opiru nazivu „krstjani“: jer ne žele nikakvu vezu s hrišćanstvom, i eufemizam Bogumil im više odgovara. Najzad, tvrdnje o dvostrukoj pripadnosti takođe su dubiozne, ambivalentne, nerazumljive i najdemokratskije nastrojenim osobama koje poznaju principe logičkog promišljanja. Ta ambivalentnost je karakteristika stanovništva u Bosni. I dio muslimana npr. istovremeno je i za obnovu Osmanskog carstva, i za arapsku predominirajuću komponentu tog carstva, sa novim tipom arhitekture preuzete iz arapske, a ne osmanske civilizacije, a koju karaktriše osobita ravnodušnost prema svemu bosanskom. Bilo kako bilo, sva tri naroda su nesvjesno i dalje vezana za osmansko državno uredjenje, odnosno „millet sistem“, koji zamijenjuje termin „pravo naroda“; osnovni identitet, baš kao i u osmansko doba, i dalje je gotovo isključivo religijski i glavna odrednica u stvaranju nacija. Mitologija je zajedničko svim narodima, a razlike postoje u manifestacijama vjere u nedavnog otkrivenog Boga, za kog sve tri monoteističke najbrojnije religije u Bosni tvrde da je njihov.

TEKST: Jasna Šamić

Кућа памти

„Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?“, понављала је готово очајничким вапајем Исидора Секулић мисао изговорену у варљивој тишини паланке и сместа записану мастилом безбојног бунтовног дамара космополите, још оне давне 1911. И стала да премешта намештај у радној соби своје куће, која је гледала у најосунчанији део Топчидерског брда – пре налик на пасаж Медитерана. Место где се Улица Васе Пелагића стрмоглаво уливала у Пушкинову.

Тих међуратних година један периферни део Београда постаје нарочито примамљив – Топчидер–Сењак, те се на чаробном брду готово преко ноћи ствара колонија великих умова и необичних личности српске науке, уметности, културе и духовности. Топчидерско брдо постаје бастион господства и духовне аристократије тадашњег Београда. Неке судбине се укрсте у одређеним животним околностима, или се на чудан

начин сударе сензибилитетима, привуку се, и започну својеврсни ходограм, који често тешко успевамо да препознамо, забављени фалсификатима свакодневице. Имала сам срећу да ми се догоди сењачки укрштај, живећи на чаробном брду, али и привилегију да га препознам и присвојим као сапутнички, потом и преведем у своју литературу. Године 2013. објављена је моја књига „Пад клавира“, као својеврсни омаж многим личностима значајним за културу и историју овог народа, али и као упозорење да те великане не смемо заборавити.

Веселин Чајкановић (1881–1946) након студија класичних језика на Великој школи у Београду, 1903. одлази на усавршавање у Немачку. У Лајпцигу је студирао класичну византијску и оријенталну филологију, а докторирао у Минхену на античким пословицама. По повратку у Београд, 1907, примљен је за доцента на Филозофском

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

TRAGOM

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: ВЕСЕЛИН

факултету, а редовни професор постаје 1922. године, радећи као шеф катедре за класичну филологију и предајући староримску књижевност и латински језик, док је на Богословском факултету предавао упоредну историју религије. Исте те године примљен је и за члана Српске краљевске академије. Преводилац с класичних језика и сам полиглота, члан управе Српске књижевне задруге, Задужбине „Никола Чупић“ и Друштва „Свети Сава“. Ерудита каквог би свака нација пожелела, главни је јунак романа „Пад клавира“. Али не повампирени Веселин Чајкановић, очајан и резигниран затечен на рушевинама своје куће у Пушкиновој 22, у слојевитој стварности дубоких мисли и слика његове душе, већ и морално и интелектуално и емоционално рехабилитовани Веселин Чајкановић. И наше помињање великог српског научника доказ је добре намере и оправдање основног начела Лазе Костића: Добро, Корисно и Лепо – а за то никада није касно.

Главна одредница свег битисања, из које полази свесмислено, јесте кућа, истицао је Чајкановић, трагајући за српским митолошким изворницима, предањима, митовима, скаскама, не либећи се да прошлост храбро стави у службу будућности. Чувена је археолошка изрека: “Место памти догађаје”, а реч је о акумулацији дешавања који набојем добрих или лоших енергија чине из епохе у епоху надградњу, обогаћујући одређено место, дајући му ново лице, али и наличје. Некад је то деструктивно, некад конструктивно. Како год, кажемо – историја. Кажемо и: човек – кућа, који су суштина и срж историјског и оног непрегледног археолошког времена. Кућа је, дакле по Чајкановићу, место у месту, сегмент памћења унутар колективног, великог памћења, симболичка основа на којој се граде животи појединца и заједнице, метафора времена и простора, илузорна граница између микро и макрокосмоса, између стварности и илузије. Кућа је вера, храм унутар веровања, принцип по ком се испољава и пружа сопство а заузврат потражује универзум који је профилтрирао то сопство. Важна по свим цивилизацијским, културолошким, социолошким, историјским, психолошкофилозофским параметрима, кућа заузима примарно место и бива полазиште свих животних, па и прозних заплета, уточиште за аутентичне или фиктивне ликове који унутар ње ступају у интеракције, неретко и бизарне, у трвења, преиспитивања, односе: љубав и мржња. Као такви, необуздани и непредвидљиви ликови – они граде али и разарају. Али, како год, не смемо их заборавити.

Оно што је мене покренуло да напишем роман чији је главни јунак историчар религије и митологије Веселин

Роман Лауре Барне „Пад клавира“

Чајкановић јесте – заборав, неправда, али и радозналост. Поражавајуће је колико смо кроз историју неправедним

калкулисањима и лошим проценама и прилагођавањима скрајнули улогу многих наших великана зарад тренутних околности: политичких, политикантских, интересних или неких других, још потпомогнути слабошћу па и полтронством. Плејада заборављених умова чека на своју – и културну, и професионалну али и људску рехабилитацију и враћање у некада заслугама освојен, па неправдом изгубљен простор, односно кућу, понекад грубо преотету или разорену.

Један од њих је Веселин Чајкановић, чија судбина ми се наметнула као литерарна тема, којом сам одала почаст многим сличним, па и истим судбинама. ***

Писање је клупко магичних ритуала, о којима је и Чајкановић говорио и бележио их, које се, ако је среће, никад не одмота до краја. Среће за писца који умећем допушта читаоцу да

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

размотава уже од чворова животних секвенци наизглед унедоглед, или колико је способан па и вољан, али до краја никад не долази, чак се последњи чвор ни не назире. И те позадинске радње, неретко налик правим малим па и великим ритуалима, носиоци су бесмртности књижевног дела, самим тим и њихових твораца.

Пратила сам судбину куће Чајкановића од момента када је продата, гледала сам како се раскрчује плац од биљака које је Веселин лично садио па пуштао их да расту, све док не закорове, присуствовала сам рушењу његове куће 15. марта 2012. године, гледала сам пад клавира Чајкановићевих, узетог као својеврсна метафора која спаја прошлост и садашњост у пресеку – ЛЕПОГ, била сведок претварању места с памћењем у градилиште и привремени хаос. Месецима сам пратила градњу нове зграде – двојне виле у Пушкиновој 22. Истовремено сам у роману инатно градила и скулптуру од делова разбијеног Чајкановићевог клавира, нимало случајно баш на раскршћу улица Васе Пелагића и Пушкинове, као хтоничног места. И тај преображај унутар места сабирног памћења је чаролија. Из једног света и живота настајао је пред мојим очима нови, другачији надсвет, пандан новом, односно овом времену, што и јесте магија. Безмало сваку ноћ, долазила сам на градилиште, чекала оних неколико празних и глувих тренутака око поноћи кад све обузима смирај и делује као да се капија неба и земље начас отвори за ноћне саблазни, а тад су и наша чула не само изоштренија него и подложна опуштенијем примању. А примала сам гласове прошлости великана да бих разумела будућност. После следи и оно неминовно давање, давање себе, захваљујући ком је и настала књига о трагичној судбини нашег научника.

животних секвенци у слику. Зато је и тај роман слика осликана бојеним и звучним речима. Спољне манифестације су ствар тренутка који је махом ограничен датим околностима. Отуда и онај Заборав који сам поменула. А ризик? Без њега не би било књижевности.

За чврсту романескну конструкцију била ми је потребна јака личност, неко ко ће својим знањем и умећима бити потпора осталим ликовима, становницима чаробног брда: књижевници Исидори Секулић, сликаркама Зори Петровић и Мари Росандић, глумици Жанки Стокић, сликару Урошу Предићу, вајару Томи Росандићу, коначно – чувеној хеленисткињи Аници Савић Ребац. Причу сам базирала око Веселина Чајкановића, научника светских размера, иза ког као бедем стоји породица: његова жена Ружа и деца Марија и Коља. Изабрала сам најприхватљивији начин да представим трагизам недовршености грађанства код нас – повампирујући их. Или покушај оформљавања крхке грађанске свести на традицијским темељима. Његових успона и падова. Још сам јаче учврстила намеру да Веселина Чајкановића истурим као представника овакве замисли оног момента кад сам се затекла у Пушкиновој улици док је багер рушио његову кућу. На то нисам могла остати равнодушна. На то не би смео нико од нас остати равнодушан.

„Пад клавира“ сам градила у ходу, сами догађаји који делују као случајности привлачили су и повлачили један други, и самоисписивали се. Тако и наше време раменима подгуркује неко давно прошло, надопуњују се, и слажу већ поменуте чворове

Рећи ћу и ово: Свако од нас је један клавир, или бар у себи носи, има или чува клавир. Ослушкујемо његове поруке као никад досвиране тактове, наслућујемо оно што тај клавир може да симболизује, стремећи по својој природи и суштини ка новом, другачијем, узвишеном, духовном. Зато је његов пад толико болан. Али, срећом, није и коначан. У том случају и крхотине разбијеног клавира могу да се регенеришу и наставе своју уметничку мисију. То је схватио један наш савременик из света сени – вајар, и од остатака клавира Чајкановићевих изградио модерну скулптуру, и то на раскршћу хтоничних сила које је Веселин својом научном и људском посвећеношћу призвао. Са сваке крхотине чује се тон клавира.

Дакле, клавир се уздигао. Клавир се уздигао, али суноврат је кренуо кудикамо раније, и како Шекспир каже: Невоље иду у четама. Збијена чета једанаесторице чланова такозваног Суда части београдског Универзитета, оформљеног

12. децембра 1944. године, са незахвалним задатком да утврди одговорност, али и подобност професора и асистената због ставова и деловања у време окупације донео је срамну пресуду којом је пресудио и животу и духовном опстанку Веселина Чајкановића. Била је то једна од првих изречених пресуда нечастивог Суда части. Протеран је са Универзитета, одузета су му сва грађанска права, укинуте принадлежности, а књиге анатемисане. До данас није рехабилитован.

Као ублажавајући антипод, поменућу Војислава Ђурића. Осим што је имао личне, пријатељске наклоности према Веселину Чајкановићу, Војислав Ђурић је имао и грађанску свест о величини и значају дела великог научника, не само за ову нацију него и европску па и светску баштину. И један је од најзаслужнијих за систематизацију и обједињавање његове рукописне оставштине. Није му било лако јер Чајкановић је имао особен систем бележења и писања, који је понекад захтевао право мајсторство, па и моћ и способност дешифровања, потом и стрпљивост за класификовање дешифрованог.

Поменућу и такорећи – Аниму Веселина Чајкановића – Аницу Савић Ребац. Године 1932. још су се чули продорни тактови клавира из тачке у којој су се укрстили животни и емоционални путеви двоје научника, када је Аница за своју докторску дисертацију „Предплатонска еротологија“, на Филозофском факултету изабрала Чајкановића за ментора, направивши идеалан спој Платоновог Ероса и Плотиновог Бога с хришћанском агапе ПсеудоДионисија Ареопагите. Грабила је аналитично кроз историју, све до Дантеа и јединства Божје и личне, сакралне и интимне љубави, коју је Добрим и Лепим преводила у Светлост. Опет, оним покретачким принципом Лазе Костића. А Аница је са Веселином Чајкановићем водила дуге, исцрпне, али надасве занимљиве

расправе. Oтворено су се с даљине гледали, и чинило се да су пошли са равноправних позиција тих предратних година, у којима су интензивно размењивали писане речи, мисли и идеје. Али, чинило се само њима двома, јер и јесу били равноправни. Сумњичава, колебљиво поводљива и интригантски настројена околина није тако прихватала, не само тај, него ниједан смели искорак Анице Савић Ребац. А корачала је испред свог времена не марећи за цену, па и живота; одлучна да руководи њиме, на крају га је сама насилно и прекинула. На ноћном сточићу поред канабета с њеним беживотним телом, остало је тестаментарно писмо као последње здраворазумско Аничино завештање истој оној околини која ју је спутавала и саплитала кад год би јој се за то указала прилика.

С групом интелектуалки 1927. основала је југословенски огранак Интернационалне федерације универзитетски образованих жена. Окупила је тада умне Српкиње не би ли здруженим снагама

ALIA MUNDI

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Аница Савић Ребац (Фото: http://arhiva.unilib.rs/)

Књиге Веселина Чајкановића (Фото: Лимундо)

Факсимил рукописа из дневика В. Ч. (Фото: Каталог изложбе УБ „Светозар Марковић“)

одбраниле своје професионалне интересе, а што се тумачило као омражени феминизам увезен са Запада. Све што је у то време долазило са Запада стављано је под двоструку сумњу или се, напротив, безрезервно прихватало и усвајало. Углавном некритички. И углавном на нашу штету. Помагала јој је, усрдно заложивши своје име, знање и дело, Ксенија Атанасијевић. Ксенија је једно време била доценткиња на Филозофском факултету с ког је убрзо протерана због тобожњег плагијата, и систематски гушена исфингираним аферама. Не допуштајући јој основно право – да се брани. И као стереотип, поновила се судбина још једне велике личности у српској историји.

А то је био случај и са Веселином Чајкановићем према коме је учињена историјска неправда у послератном периоду, али не само према њему. Ксенију Атанасијевић су сујетама професионално рашчинили, а тек моралне неправде учињене Аници Савић Ребац и првој жени академику у Срба Исидори Секулић – да поменем само ликове из романа „Пад клавира“. И сваки од њих је један клавир. Свако од нас је један клавир! Иако је у критичарским али и читалачким круговима нису сматрали значајном књижевном појавом, а неправедно је доцније била скрајнута и на научном плану, Аница Савић Ребац никада није подлегла компромисима, нити са самом собом нити са онима који су напречац доносили судове, често из немања воље да с пуном пажњом улазе у њен рад и суштински га сагледавају. Прихватала их је као неминовност, ослушкивала са зебњом, често с премного бола их задржавала, утискивала и проносила као усијани жиг посред чела. Али није одустајала. Писала је. Јер, “Писање је формула њеног живота…”

„Пад клавира“ је комплексан роман у који су укључене чудесности и нечудесности живота, као и сва животна

гледишта, и она девитализована навиком и бременом нужде, и она која снажним значењем преображавају досадно и комично. Трагизам јединке стављен је у први план с јасном намером да се укаже на мањкавости или пропусте у друштву. Роман је копмпонован од археолошких слојева или редова судбина значајних личности за овај народ, а управо они једно доба својом алхемичарском магијом претварају у златно доба. Притом се такав ефекат дрско, понекад и намерно и наменски игнорише. У Паду клавира приказан је низ судбина као низ клавирских дирки пореданих у црно-белим односима, као својеврсна метафора одживљених црнобелих дана наших стварности, а чији је пандан живот и дело Веселина Чајкановића.

Завршићу ово излагање опомињућим речима иконе српске књижевности и културе, а чијим – такође опомињућим речима сам и започела: „Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре!“ Биле су то последње речи Исидоре Секулић, поверене на самрти песнику Миодрагу Павловићу у болници „Драгиша Мишовић“ на чаробном брду.

Бићу дрска да уместо свих вас, дакако и у своје име –кажем: „Вараш се Исидоро!“

ТЕКСТ: Лаура Барна

У ЗЕМЉИ

ПОЛАРНЕ СВЕТЛОСТИ

Природно је да се љубави не стаје на пут“, кажу ми Олаф и његова супруга Гита, док ме обучавају како да се љубим на гренландски начин! Ако се случајно у овој поларној земљи заљубим, морам да познајем локални бонтон и како да се партнер пољуби, или боље рећи – омирише! Своје лице требало би да приближим образу или врату своје драге са великом нежношћу и топлином, што је нарочито важно када температура склизне далеко испод нуле, а затим да дубоко, што је дубље могуће, удахнем, при том трљајући нос о нос или о њен образ или врат. Можда тај јединствени пољубац на планети има везе са догревањем: на екстремно ниским температурама трљање носева поспешује циркулацију, те се тако греје тај најистакнутији део лица, склон промрзлинама.

„Мешовити бракови на Гренланду су чести. Томе би се мало ко зачудио, а још би се мање нека породица томе успротивила“, прича ми мешовити брачни пар, први људи које сам овде упознао, одмах по слетању у градић Нарсарсуак.

Два милиона сто шездесет и шест хиљада квадратних километара простора, или боље рећи леда и снега, са мање од шездесет хиљада људи – то је Гренланд, земља супротности! Огроман је, а све на њему, или у поређењу са њим, мало је и незнатно. Бескрајни простор са мноштвом сићушних аеродрома који могу да приме само мајушне авионе. Једним таквим сам долетео и ја. У њему је, осим за мене и још неколико путника, преостало места таман за пилота и мој руксак. Да сам имао још једну хемијску оловку, морао бих да је се решим.

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Из небеског плаветнила продиремо кроз густ облак, да би јак звук напрегнутих авионских пропелера најавио чаробну капију магле. Пред нама израња друга планета, осми континент: планински снежни врхови, зелени фјордови и сивотамнозелено тло.

Улетели смо у бајковит предео: деловало ми је као место на које људска нога није крочила. Овде је све близу и далеко: пространство релативизује даљине. Ако вам је било шта потребно, обично је то удаљено више стотина, или чак више хиљада километара. Од места до места може се путовати само авионом, а тло је превише неприступачно и даљине огромне да би се пробијали путеви. До неких тачака стиже се хеликоптером, бродом, или евентуално санкама, које често још увек вуку хаскији. Када је све близу, рецимо у једном граду, пошто простора има напретек, онда се и груписана насеља рашире, па је и та „мала раздаљина“ превелика да би се пешачило. Међутим, изградити мноштво аеродрома за много „градића“ у којима обично не живи више од неколико десетина или стотина људи, широм залеђеног пространства, није лак

задатак. То је разлог што је већина аеродрома мала и прима само мајушне авионе.

„Наш градић је настао као америчка војна база“, прича ми Олаф, „као уосталом и многи други градови. Овде нико није планирао да се задржава, да се трајно настани, нити је било предвиђено да градић опстане после затварања базе, али инфраструктура коју су Американци изградили учинила је да ово место, удаљено од већине старих насеља, постане један од центара Гренланда. Пре свега је важна дугачка писта са пропратном инфраструктуром, која је некада коришћена за слетање бомбардера и транспорт рањеника из Корејског рата, а сада служи за слетање ретких знатижељника... Највећи број летова за Гренланд усмерен је баш овамо.“ Постоји на стотине аеродрома, али само некадашње војне базе могу да приме велике авионе са међународних летова. Ту их онда дочекује читава флота авиончића и хеликоптерчића, који потом путнике превозе по целом Гренланду – уколико то дозволе временски услови. Мало је места на планети на којима се цео живот, а посебно „неодложне“ обавезе помно усклађују са ћудима ветрова и падавина. „Уколико време буде лоше, лет ће бити одложен можда и на недељу дана, ако не и отказан“, упозорили су ме када сам хтео да купим авионску карту. Па како онда да било шта планирам!?

Слећемо у Насарсуак, као на тло које су људи тек колонизовали и још се ту нису потпуно одомаћили. Дочекују ме раштркане металне зграде, заправо бродски контејнери претворени у домове и пословне просторе. У мирном месту све се заталаса када слеће авион, а онда се враћа тишина која гута редак периферни догађај као кит планктон.

ALIA

Куће на Гренланду

Човек или возило у даљини делују као преседан или погрешка, док су зграде обично груписане на неколико различитих места, са тек понеким објектом који штрчи издвојен из целине. Људи ретко излазе ван, у бескрајни предео, који као да живи без икаквог човековог утицаја. Гренланд још увек претежно припада природи и Богу.

Напољу завија ветар, а стјуардеса у краткој сукњици, покрај огромног багера, осмехује ми се као да је срела старог удварача...

Тешко је замислити аеродром мањи од овог у Нарсарсуаку: хала од шездесетак квадрата стаклом је подељена на два дела – за авионе који слећу и за оне који још нису полетели. У делу за слетање су и трака за пријем пртљага и тоалет. И туристички агенти који дочекују госте. Једном ногом сам ушао у аеродромску зграду, а другом већ изашао из ње!

„Добро дошао на Гренланд!“, поздравише ме товарећи мој пртљаг у светлоцрвени комби изубијан са свих страна.

На целом острву нема много путева, а једва педесетак километара је асфалтирано! Зато се зачудих кад видех да је покрај аеродрома паркирано неколико возила. Спазих и локалне таблице GR. Дански стандард је потпуно неприметан на овом делу данске територије: изненадило ме је колико су возила похабана од претеране употребе. Као да су се са околних брда скотрљала право пред аеродром.

Док у Краљевини Данској сигурносне појасеве везују чак и путници у аутобусима, па се чини да ће, од силне одговорности, почети да шкљоцају појасевима и људи који седе по парковима –на Гренланду ни возач није везао појас! Кад притисне зима, ни закон није строг. Попушта. Као и штошта друго. Гренланђани, рецимо, много воле алкохол. Храна се може купити понекад, а алкохол се у свако доба дана негде може наћи.

Видети пијаног Инуита је тужно, али и помало смешно, мада то није баш уљудно изустити. Тако је један декица покушао да пијан уђе у брод преко неколико степеника. Чак троје рођака му је помагало у том тешком науму, безуспешно. Јадничак се приближио првом степенику и таман да закорачи, сручио се на тло и – заспао! Дуго су се упињали да га пребаце преко тих неколико степеника, са доста бриге и љубави. Искусни су то зналци, челичног стрпљења, јер дедица, као и многи други, често наилази на непремостиве препреке. Пазили су да се тако оклембешен не повреди и данули душом кад су га читавог унели у кабину. Али, не лези враже: само што су га пустили да сам седне, опет се стропоштао. Дижи га поново! „Доконост је алкохолу брат рођени“, рекоше ми своју народну мудрост.

Нуде ме да нешто попијем, а ја одмахујем руком јер журим да купим гренландску телефонску картицу. Био је уторак, а продавачица која их продаје ради само петком, тако да од куповине нема ништа... Са аеродрома су ме у журби одвезли до продавнице хране и пића, која се затвара за петнаестак минута, како бих успео да променим нешто

Виктор Лазић за аеродрому Нарсарсуаку

Олаф и његова супруга Гита

новца и набавим мало намирница. Мењачница не постоји, као ни банкомат, али касирка пиљарнице има одобрење да муштеријама подигне новац са картице, уз малу накнаду.

У том огромном пространству, продавница је сабијена на двадесетак квадратних метара! Међу рафовима који су толико претрпани да се једва може проћи, гурам се са неколико Инуита

у дебелим перјаним јакнама. Како само успевају да ништа не оборе? Чини ми се да би један погрешан корак целу продавницу претворио у брдо крша и лома.

Нико не говори енглески, али срећом је власник хостела, или боље рећи металне кутије у којој сам одсео, дошао до продавнице са мном. Цена било чега на Гренланду је пет до десет пута већа него у Данској, а у Данској је обично пет до десет пута већа него у Србији. Чашица јогурта кошта пет евра, чоколадицу не можете ни сањати без десетак.

„Све што се овде може купити а да није од фоке или белог медведа“, каже ми власник хостела у полушали, „на ово острво долази

најмање после три до пет сати лета. Зато немој да те чуди што је све скупо. Ако желиш нешто јефтиније да поједеш, узимај конзервирану храну и рибу, а воће заборави. Ми имамо среће, наша продавница ради чак четири сата дневно, од 10 до 14 скоро сваког дана, док се у другим местима радње обично затварају већ у подне или раде тек сваки други дан...“ Купујући прескупу храну, која очигледно неће бити много укусна, помислих како баш имам среће!

Чини се да је малени аеродром већи од самог града, који заправо и нема градског језгра, већ је раштркан као и сви гренландски градићи. На сваки километар, понека кућица. У подножју брда се и даље налазе укопани амерички бункери, препуни мрака и ђубрета. Олаф, директор локалног музеја, у који сам ступио одмах након куповине намирница, испричао ми је историју града Нарсарсуака, који са својих 158 становника представља један од главних туристичких центара Гренланда. „Као и остали већи (!) градови,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

настао је 1941. године, на почетку Другог светског рата. После тачно педесет година, 1991, војна база је требало да буде срушена. Градић је, чудом, наставио да живи. Неколико мештана, поштовалаца историје, сматрало је да је зграда старе базе важна за историју и да не сме бити уништена. Удружили су се, те о свом трошку и о својој муци направили музеј“, одговорио ми је Олаф када сам га упитао чему је претходно служила најлепша зграда Нарсарсуака, црвени, приземни објекат начињен од два спојена правоугаоника, са деловима авионских мотора и крила испред улаза. „Тим људима било је тешко да овде преживе, а камоли да оснивају музеј“, прича Олаф са очигледним уважавањем њихових напора. „Предстојало им је много недаћа, а тек после низ година помоћ ће добити и од државе и од независних фондација. Тако је настао један од највећих и најлепших гренландских музеја, који је и даље самосталан, и тек је недавно започета процедура за добијање пуне државне заштите.

Ускраћеност за државне финансије научила нас је да будемо довитљиви, да се сналазимо и проналазимо средства како год знамо и умемо“, прича ми Олаф, који већ неколико година управља овим комплексом. „Највећи изазов било је реновирање потпуно оронуле зграде...“ Олаф је пре двадесетак година, док је шетао фјордом, угледао део камене лампе.

Археолог по образовању, одмах је препознао да се ради о делу викиншких руку, артефакту који су овде направили или донели први Викинзи, који су живели на Гренланду пре око хиљаду година.

Као и сваки поштени налазач драгоцености, најпре се упитао како би му та лампа користила код куће, у Данској. Није превише фине израде, али могла би да буде стабилан држач за књиге или украс на полици... Када је боље размислио, би му жао да само он ужива у овом драгоценом сведочанству прохујалог времена. Олафу се учинило да је ипак боље да прошета до музеја који је, уз велику муку, основало неколико мештана, и да пита директора да ли је заинтересован да лампа постане део сталне поставке. Директор

се одушевио, за њу је чак направио посебну полицу, а Олаф је у међувремену донирао још предмета из викиншког периода које је пронашао претходних година. „Неке ствари треба да даш несебично, од срца. Благодети се враћају на тајанствен начин, који нисмо кадри да предвидимо“, прича узбуђено Олаф, показујући експонате у музеју чији је директор постао на иницијативу човека којем је предао оно што је пронашао тумарајући обалом пре више од деценије.

Олафова супруга Гите је Инуиткиња. Она такође ради у музеју – на рецепцији, и као кустос. Љубав и топлина међу њима зраче уоколо. Налик су блиским цветовима који се још понегде могу видети како избијају из промрзле земље. Хладно гренландско сунце током кратког лета мами стотине разнобојних цветова да промоле своје главе из тврдог леденог тла. То даје много лепоте и шарма Гренланду. Научници су давно пописали све њихове врсте и подврсте. Олафова супруга желела је да чита о цвећу, о значењу које оно има за мештане, о причама које се у вези са њим испредају. Књига за којом је жудела није постојала, па се сама латила писања. Истраживала је, шетала се гренландским пољима и разговарала са људима пуне четири године. У књигу је уткала не само сваки цветак на који је наишла, већ и сваки педаљ своје душе и љубави према својој земљи. Рекла ми је како су јој, када је после четири године затворила корице свог рукописа и предала га издавачу, „сузе текле као снег који пада током најгушће мећаве“. Гренландска поређења су увек у вези са снегом, хладноћом и тврдом земљом... и Богом који не баца муње и громове, већ своје стадо посипа снежним пахуљама. Сада књига „води свој живот“ и незаобилазно је школско штиво на Гренланду.

Прича о Гренланду је прича о „пуној празнини“, о бескрајном недокучивом пространству које се тешко може сагледати, али се може осетити у људима, једноставним и храбрим, који чине херојско дело живота,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

ALIA MUNDI GLOBUS: ГРЕНЛАНД

Виктор Лазић поред санте леда

са својом земљом и својим ледом. По имену се овде тешко може закључити да ли је неко мушко или женско, пошто су често користе иста имена за оба пола. С обзиром на њихова значења, то има много смисла. Мој друг Нанурђук заправо се зове „Звезда“ или „Звездар“, а са нама су у локалном пабу, где смо пили пиво од десетак евра по кригли, били још и Кумаглак, Терхоронианхен, Теке-итсерток и Тукуток. Ако бисмо

превели њихова имена на српски, онда су са мном за столом седели „Прекривен облацима“, „Прекривен снегом“, „Бог лова“ и „Дарежљивац“. Сви су се сложили са Нанурђуком (Звездаром)

да њих уопште не занимају ни далека Данска, нити још даља им (у мислима, не и географски) Америка, као уосталом, ниједна друга земља на свету. Њих занима само њихов „Калааллит Нунаат“.

Туру за туром пива служи ониска пуначка дама са истакнутим деколтеом, Инуиткиња дуге црне косе. Кафана је заправо собица у једном металном контејнеру, толика да је већ седам-осам пивопија чини препуном и загушљивом. На сваком столу налази се по једно крзно младе фоке, невелико, али изузетно мекано на додир, уместо столњака. Нашли смо се у време доручка, да нешто презалогајимо и попијемо, пред наставак дневних активности.

Мало ко у свету данас зна да Гренланд није Гренланд, већ је, од када је света и века, за људе који ту живе – Калааллит Нунаат (земља Калааллита, највеће етничке групе која насељава ово острво). Назив који сви ми данас користимо, заправо је тековина колонизације и евроцентризма. Правда и промене су споре, али неминовне. Тако, полагано излази из употребе западњачка реч Еским, која значи „они који једу живо месо“, а коју многи Гренланђани сматрају увредљивом. Сада се скоро искључиво користи реч Инуит, која значи Човек. Заставе Америке вијориле су се где год да сам бацио поглед. Непосредно пред мој долазак на ово џиновско ледено острво, амерички председник Доналд Трамп је изјавио да би га он радо купио. Како сам дуго летео, ко би могао да буде сигуран да се у међувремену није нешто променило? Можда је ово сад ледени Трампланд? Моји инуитски пријатељи брзо су ме разуверили. Заставе су биле ту зато што је тај аеродром некада био америчка војна база, па цео град своје постојање дугује управо њима.

Гренланд ме сваки дан изненађује и подучава. Схватио сам да је о њему могуће сазнати сасвим мало – пре него што се на тај лед, на ту замрзнуту воду, својим сопственим стопалима крочи. Тешко је речима пренети реску свежину леденог ваздуха, зраке сунца који обасјавају

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

ALIA MUNDI

али слабо греју, живот који се прилагођава и због којег се чини да никакав другачији свет ван овог леденог и не постоји.

„Преко осамдесет одсто нашег острва прекривено је леденим покривачем који се формирао током више хиљада година. Зато, ко не упозна наш лед, не познаје ни нас, ни нашу земљу, и џабе је долазио“, каже ми Нанурђук.

„Бели, чврсти, снежни прекривач, на појединим местима дебео је и по три-четири километра.“

Упитао сам да ли је сигуран, да ли је заиста могуће да лед сеже километрима у висину?! „Наравно! Па дошао си на Калааллит!“

Сукоби из прошлости нису више актуелни, па се чини да ни ране које је неминовно нанела страна колонизација, нису тако дубоке. Међу новим генерацијама Данаца и Гренланђана влада разумевање и поштовање. Такав однос колонизатора и домородаца је без премца. Можда је до тога дошло зато што су Данци (и Норвежани) овде присутни још од десетог века, можда је то зато што чак ни Викинзи нису успели да ово острво освоје оружјем, већ једино животом који подразумева тежачки рад, обраду земље уз велику муку и чување стоке у екстремним временским условима. Само преживљавање на Гренланду морало је код сваког дошљака пробудити велико поштовање према Инуитима. Гренланд никада није био довољно приступачан да би у пуном капацитету могао да буде насељен или

Инуићанка

експлоатисан. Штавише, током већег дела данске (и норвешке) историје био је на финансијском терету нордијским владарима, као што је и данас, а они су га чували као драгуљ у својој круни. Данас љубав према Гренланду и поштовање према различитостима повезује Данце и Инуите. Зато, када данска премијерка каже да „Гренланд није дански, он припада Гренланђанима“, ја верујем да она то заиста мисли, јер то мисле сви Данци које сам на овом путовању срео. Сви они су везани за ову земљу, сви они је поштују и воле, али нико од њих нема жељу да је присваја и на силу мења оно што она јесте, а она јесте и биће – инуитска.

Инуите сусрећем свакога дана, на сваком месту. Они су морнари, рецепционери, радници супермаркета. Виђам их како пију по ћошковима кафана или хостела. Њихове њиве прелазим док шетам, а они ме често, насмејани,

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Виктор Лазић са Инуићанином

поздрављају махањем. То је миран народ, кудикамо топлији од Данаца. „Ми размишљамо срцем, Данци мозгом“, признају сами. „Они нама све лепо објасне – зашто за кога треба гласати, али када Инуит дође на гласање, папирић увек заокружује срце, никад мозак!“

Много тога у музеју је аутентично, баш као што је било пре више од седамдесет година. Чак и канцеларија генерала, са писаћим машинама на радном столу, стоји нетакнута. Фотографије официра који су ту седели и куцали извештаје, њихова одећа и војничке капе, које као да су накратко скинули како би изашли у шетњу – све је тако живо. Њихове шибице и перорези и даље су на столовима, старински бинго и кухињски прибор за јело: све је ту, сачувано, приказано. Ту су и болесничке собе војне болнице, онакве какве су биле, са оригиналним, већ давно застарелим инструментима и болничким креветима. Гренландско-америчка историја, опипљива, стварна и и трајна. „Посебна атракција музеја, пузећи сведок америчко-гренландских веза, јесте змија која се у Тексасу укрцала у авион као „слепи путник“, да би нас овде изненадила и живот скончала у снегу и леду. Није била отровна, али је била веома агресивна“, прича ми кустоскиња музеја док се смешимо препарираној змији која се, кажу, нарочито обрадује посетиоцима из свог родног Тексаса.

Тупилак, традиционално гренландско чудовиште

ТЕКСТ И ФОТО: Виктор Лазић

*путопис је првобитно објављен на порталу РТС https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/3179/ putujemo/3859017/grenland-putopis-viktor-lazic.html под насловом „Зашто се на Гренланду љуби носом“

Пристаниште са пролазом направљених од костију кита

PROLAZ U DRUGU DIMENZIJU

Svaka kultura odlikuje se nekim specifičnostima. Prepoznatljiva je po svojim spomenicima koji ostavljaju trag u vremenu i pripovedaju o prošlosti i tradiciji jednog naroda i jednog prostora.

Ako govorimo o Južnoj Americi, ona svakako ima svoju baštinu i bogata je mnogim kulturno-istorijskim spomenicima. Među onima koji su već dobro poznati i istraženi, skriva se i jedan veoma značajan, koji i dan-danas navodi na razmišljanje. U pitanju je spomenik „Vrata Sunca“ (La puerta del sol) za koji se veruje da predstavlja prolaz u drugu dimenziju. Osim što ima kulturno-istorijsku vrednost, ovaj bolivijski spomenik u sebi krije i izvesnu mističnu dimenziju.

Ovaj posve neobični spomenik nalazi se u Boliviji, u gradu Tijavanaku koji je, prema starom verovanju odabrao bog Inka po imenu Viračoka za mesto sa kog će otpočeti život na Zemlji. Grad Tijavanaku se inače nalazi na 200m nadmorske visine i za njega se verovalo da je nekad bio luka.

Vrata Sunca je zapravo monolit težak 12 tona koji su naučni istraživači otkrili u 19. veku. Spomenik je isklesan od andskog vulkanskog kamena, širine 4 i visine 3 metra. Na spomeniku se nalaze brojni simboli čije značenje do danas nije utvrđeno. Spomenik „Vrata Sunca“ i danas zbunjuje naučnike. Nije poznato da li su se nalazila na istom mestu na kom se nalaze danas ili pak na nekoj drugoj lokaciji. Smatra se da njihova starost datira od pre 1500 godina, ali se ne zna pouzdano njihova namena. Postoje brojne teorije koje ovaj spomenik povezuju sa astrologijom i astronomijom, a veruje se da

su predstavljala i svojevrsni portal koji je vodio u drugu dimenziju.

Na gornjoj gredi spomenika je uklesano 48 kvadrata koji okružuju središnju figuru. Svaki kvadrat predstavlja lik u obliku krilate slike. Postoje 32 slike sa ljudskim licima i 16 antropomorfnih figura sa glavama kondora. Svi gledaju prema centralnom motivu: liku osobe čija je glava okružena sa 24 linearna zraka, za koje neki misle da predstavljaju sunčeve zrake. Stilizovani štapovi koje figura drži očigledno simbolizuju grmljavinu i munje. Neki istoričari i arheolozi veruju da centralna figura predstavlja Boga Sunca, dok su je drugi je povezali sa bogom Inka Virakokom. Smatra se da je slika centralne figure na kapiji zapravo Tunupa, glavni vremenski bog u kulturi Aimara i u basenu Titikaka tokom čitavog perioda Srednjeg horizonta. Božanstvo je takođe poznato kao Bog prolaza ili Bog štapa i verovalo se da priziva kišu, munje i grmljavinu u basenu Titikaka.

Inače, mitološko pojavljivanje bogova stvaralaca iz jezera Titikaka temelj je religioznog verovanja Tivanaku, čineći grad Tivanaku značajnim simbolom za celu regiju Anda. Centralna tema andske religije, uključujući religiju u carstvu Inka, bilo je obožavanje bogova koji su predstavljali elemente povezane sa Zemljom, posebno za kulture Tivanaku i Inke. U kulturi Inka Bog Sunca bio je poznat kao Inti, prikazan kao mladić koji drži razne predmete od zlata. Naučnici su upoređivali ikone Inka i Tivanaku kao dokaz uti-

caja Tivanakua na mitologiju Inka i ikonografiju. Kada su ga evropski istraživači ponovo otkrili sredinom 19. veka, megalit je bio položen vodoravno i imao je veliku pukotinu. Trenutno stoji na mestu gde je pronađen, mada se veruje da ovo nije njegovo prvobitno nalazište, te sve i dalje ostaje pod znakom pitanja.

Zbog mnogih nedoumica i nemogućnosti da se otkrije tačno poreklo i način nastanka ovog monolita, rasprostire se verovanje u njegove natprirodne karakteristike te otuda i uverenje da je zapravo ovo portal ili prelaz koji vodi u drugu dimenziju.

TEKST: Ana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Vrata Sunca (Foto: Wikipedia)

BEG U “SLOBODU”

Roman „Turkinjina priča“ turske književnice Hatidže Zinur (Evoluta, 2019)

Agata Kristi, Ernest Hemingvej, Umberto Eko, Mark Tvejn, Artur Konan Dojl ... Velikani književnosti među kojima ima brojnih razlika, ali i par sličnosti. Jedna od njih, naizgled nebitna, jeste da su svi posetili Istanbul i bili očarani ovim gradom, koji je još od antike raskrsnica dva sveta – Istoka i Zapada. Lepotu i istorijski značaj Istanbula je teško predstaviti rečima što je verovatno razlog zašto ga mnogi pisci posećuju, ali ovaj grad je izrodio i brojne autore.

Na tom spisku se nalaze svetski poznata imena poput Orhana Pamuka, koji je 2006. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali za neke autore gotovo niko nije čuo. Jedan takav autor je Hadidže Zenur (tur. Hatice Zinnur) verovatno ranije niste čuli njeno ime niti njen pseudonim – Zejnep Hanim. Istina, nije bila pozna-

ta ni tokom života, a publikovana je samo jedna njena knjiga – „Turkinjina priča“, tako da nije iznenađujuće da ju je istorija gotovo zaboravila. Ali to što nije bila plodan autor ne znači da nije imala šta da kaže.

Njena životna priča je dovoljno interesantna da može biti obrađena u holivudskom blokbasteru. Rođena je 1883. godine u uglednoj osmanskoj porodici. Njen otac je bio ministar spoljnih poslova tokom vladavine poslednjeg osmanskog sultana – Abdula Hamida II (1842 – 1912). Ovo je značilo da su Zejnep i njena sestra Melek imale najbolje moguće obrazovanje. Svirale su, čitale klasike Istoka i Zapada, i govorile čak pet jezika. Naravno, postojao je jedan veliki problem – vreme u kom su živele. Pred kraj Osmanskog carstva društvo je bilo dosta konzervativno. Ne

samo da su žene morale da budu pokrivene i nisu mogle ništa da rade, već one iz uglednih porodica nisu mogle ni da izađu iz kuće ukoliko nemaju mušku pratnju.

Zejnep i Melek nisu bile izuzetak već pravilo. Skoro svaka devojka iz imućnih porodica je govorila više evropskih jezika, svirala, poznavala klasike Istoka i Zapada; po obrazovanju su parirali najvećim intelektualcima na Zapadu jer nisu imale šta drugo da rade. Ekstremno konzervativno društvo u kom su se nalazile je bilo njihov zatvor, a kako bi barem malo pobegli iz njega čitale su i maštale o tome kako žene žive slobodne u Evropi.

Međutim, za razliku od ostalih, Melek i Zejnep su usled spleta okolnosti dobile priliku da same vide kako je živeti na Zapadu. One su 1906. godine pobegle iz Istanbula, ukrcavši se na Orijent ekspres kojim su došle do Beograda. Zbog položaja njihovog oca, sultan se lično zainteresovao za njihov beg i umalo ih sprečio preko diplomatskih kanala. Zadržane su u Beogradu, ali su se pomoću prijatelja iskrale iz hotela i pobegle u Zapadnu Evropu time konačno ostavljajući osmansko društvo iza sebe.

Slobodne u Evropi, sestre su imale različite životne puteve. Zajedno su putovale do 1908. godine kada im je preminuo otac, čime su izgubile finansijsku podršku porodice. Te godine, Melek će se udati za poljskog aristokratu, preći u katoličanstvo i provesti ostatak života u tom braku. Zejnep je nastavila da putuje Evropom još par godina, nakon čega se vratila u Tursku gde je preminula od tuberkuloze 14. aprila 1923. godine.

O njihovim putovanjima i Zejnepinim utiscima Evropom znamo na osnovu pisama koje je tokom šest godina slala svojoj prijateljici Grejs Elison, a koja je Elison sastavila i objavila 1912. godine na engleskom jeziku, kao knjigu pod naslovom „Evropske impresije jedne Turkinje“. Nažalost, knjiga će tek 2001. godine biti prevedena i objavljena na turskom jeziku. Tek se od nedavno posvećuje ozbiljnija pažnja ovoj izvanrednoj ličnosti i njenom delu, ali šta to Zejnep ima da kaže čitaocima?

Pisma su poređana hronološki, tako da čitalac prati Zejnepin put po Evropi od trenutka

kada beži iz Osmanskog carstva 1906. godine sve do njenog povratka nakon mnogo godina. No, knjiga nije putopis. Zejnep ne opisuje svoje putovanje već svet u kom se nalazi. Ona svojoj prijateljici (i čitaocima) predočava kako je bilo živeti u konzervativnom društvu Osmanskog carstva. Opisuje svoj život i život svojih prijateljica, navodeći da su sa deset godina počele da uče engleski, francuski, arapski, persijski, i naravno turski jezik. Svaka obrazovana Turkinja je morala da zna ove jezike, a njihovo obrazovanje je bilo pretrpano. Čitale su sve što su mogle, knjige iz istorije, poezije, književnosti, filozofije, i što su više čitale, to su više patile. Navodi da su tim učenjem ona i njene prijateljice došle do trenutka kada nisu mogle da budu zadovoljne životom kakve su imale njihove bake koje su se okupljale da bi vezle i pričale. Čežnja za boljim životom se oseća čitajući Zejnepina pisma, ali moramo imati na umu da su ona pisana dok je bila u Evropi. Ona je uspela da pobegne tamo gde je smatrala da će biti srećnija, tamo gde su žene bile slobodne. No, „ubrzo“ po njenom dolasku u Evropu, Zejnep menja ton. Polako počinje da uviđa da Evropa nije idealno

Englesko i tursko izdanje knjige

Pismo Hatidže Zinur Pjeru Lotiju

mesto koje je ona zamišljala. Kako sama navodi 1907. godine: „Vaše jučerašnje pismo me je uznemirilo. Napisali ste da menjate Vaš pansion, jer ne možete da obedujete kada želite. Kakva užasna zamerka! Kada biste vi Engleskinje samo znale koliko ste slobodne i koliko vam na tome treba zavideti! Krenite sa mnom u Tursku i uskoro ćete zahvaljivati Bogu na svojoj slobodi“

Njena idealizacija evropskog društva će ubrzo nestati. Kroz par godina u pismima počinju da dominiraju kritike. Iznosi da gostoprimstvo na koje je navikla u Turskoj ne postoji na Zapadu. Po prvi put vidi porok kockanja. U Engleskoj koju je toliko idealizovala, videla je ravnodušnost žena i bila zbunjena time. „Zar Turkinje priželjkuju ovako nešto? Zar je ovo njihov ideal nezavisnosti i slobode?“ Neke mane koje opisuje se čak nisu ni promenile nakon više od veka, poput pariskih novina u kojima su užasni zločini udarna vest. Za par godina, uvidela je sve mane života na Zapadu: „I ponovo kažem: kakvo je razočarenje Evropa bila. Da, uzimajući sve u obzir, moram priznati da sam ponovo razočarana. Znate li da se sada plašim i spremačice koja radi kod mene. Avaj! Shvatila sam na šta je sve sposobna – lopovluk, mržnja, osveta, pohlepa za novcem, za ovo je spremna i dušu da proda.“

Zejnep je bila toliko razočarana ljudima. Umesto da kritikuje osmansko društvo, ona je uvidela prednosti u odnosu na zapadnjačko. Dok je bila u Evropi prisećala se kako tokom ramazana bogati puštaju siromašne u svoje kuće i daju im hranu. Prisećala se dobrote i ljubaznosti svog naroda. Počela je da se plaši šta će se desiti sa njenom zemljom – „koliko je opasno gurati Orijentalce ka Zapadu, jer će za nekoliko godina hranjeni lošim knjigama i trovani alkoholom, i sami postati neuki i zaostali kao i Zapadnjaci“. Njena iluzija je u potpunosti bila uništena. Uvidela je da žene na Zapadu nisu slobodne koliko je mislila, a to malo slobode su skupo platile. Možda najbolje to sama predočava u završnom pasusu poslednjeg pisma: „I, šta je sve ovo značilo? Kakvo mi je upozorenje sudbina posla-

la na ovako surov način? Razočarana sam napustila Tursku, razočarana sam otišla iz Evrope. Da li me isto čeka do kraja života?“

Zejnep će svoje poslednje godine provesti pokrivena velom u svojoj rodnoj Turskoj. No, verovatno nije mogla očekivati šta će uslediti nakon njene smrti. Iste 1923. godine kada je preminula, nakon Rata za nezavisnost Mustafa Kamel Ataturk postaje prvi predsednik novoosnovane republike. Uslediće modernizacija kakvu Zejnep nije mogla ni zamisliti. Žene više nisu morale da budu pokrivene, već od 1930. godine imaju pravo glasa (primera radi, u Francuskoj su to pravo dobile 15 godina kasnije), a od 1935. godine se 17 žena nalazi u turskom parlamentu. Za svega par godina Turska postaje moderna sekularna država.

I zaista, rani dani Republike Turske su verovatno bili Zejnepin san – sloboda kakvu je htela, ali i vrline naroda na koje je navikla. Međutim, svako ko je upoznat sa današnjom situacijom u Turskoj zna da taj san nije dugo poživeo. Današnja Turska se ne može porediti sa Ataturkovom Turskom. Na ulicama Istanbula žena sa hidžabom je svakodnevni prizor. U nekim konzervativnijim delovima grada je svaka žena pokrivena, a imajmo na umu da je ovo najveći grad. Istanbul je metropola i najliberalniji grad, a ako je u njemu ovo čest prizor, jasno je kakva je situacija u manjim mestima.

Islamistička politika koju vodi Redžep Tajip Erdogan postepeno uklanja sekularnost za koju se Ataturk borio. Slogan njegove partije tokom izbora je bio „naslednici Osmanlija“; neoosmanska politika je jasna. Međutim, iako postoji jaka težnja da se „obnovi“ osmansko društvo, da li možemo govoriti o obnovi?

Osmanski sultani su imali najbolje moguće obrazovanje kakvo današnji političari nemaju. Ostavimo po strani sultane, setimo se Zejnep koja je bila tipičan primer žene iz imućne porodice. Koliko ljudi danas može da se pohvali da je pročitalo klasike književnosti, filozofije i religije Istoka i Zapada? Razmislite, koliko ljudi poznajete koji govore pet jezika? Mi danas imamo formalno obrazovanje koje je bilo uskraćeno Zejnep i njenim drugaricama, ali naše obrazovanje ne može parirati njihovom. Nije ništa drugačije ni u Turskoj, gde je teško naći

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Fotografija Hatidže Zinur objavljena 12. januara 1909. godine u francuskom časopisu Les Annales

nekoga ko dobro poznaje engleski, a kamoli još neke jezike uz to.

Obnavljaju se samo najgori aspekti poput autoritarizma, dominacije religije u javnom životu, konzervatizam... Upravo zbog ovoga Zejnepin san je bio kratkog veka, a zamenio ga je košmar.

Stvari koje je navodila kao dobre u društvu, poput toga da bogati daju hranu siromašnjima koji im ne zavide, danas su retkost. Kao i u ostatku sveta, većina ljudi ne posvećuje pažnju kulturi. Nemaju vremena ni volje da čitaju, idu u muzeje, uče jezike... Sve čega se Zejnep plašila se ostvarilo, Turci su se promenili i postali poput „Zapadnjaka“, no postalo je i mnogo gore. Uz to što su se promenili danas postoji tendencija da se vrati religijska konzervativnost u kojoj je Zejnep odrasla. Žene se ponovo pokrivaju i gube slobodu, a čak i one iz dobrostojećih porodica nemaju dovoljno dobro obrazovanje kakvo je bilo dostupno tadašnjoj eliti. Današnja Zejnep ne bi bila poliglota koji sagledava društvo u kom se nalazi i kulturno se uzdiže, već influenserka koja pokušava da dobije više lajkova – što je neizmerno gore. Upravo su ovakve stvari razlog zašto se treba posvetiti pažnja romana „Turkinjina priča“. Ovo delo nas podseća da je uprkos manama, osmansko društvo imalo i vrline. Zejnep pobija stereotipno viđenje harema kao simbola dominacije muškarca, iznoseći da je tačno da žene u haremima nisu bile toliko slobodne kao na Zapadu, ali daleko od toga da su bile neuke. Ako išta, bile su mnogo obrazovanije od žena u drugim državama. „Turkinjina priča“ nije samo realan prikaz društva koje obično posmatramo sa predubeđenjem da je sve u njemu loše već i opomena za današnji svet u kom se vraćaju mane tog društva, a njegove vrline su davno izgubljene.

TEKST: Miloš Todorović

(*fotografije Hatidže Zinur i pisma Pjeru Lotiju preuzete su iz naučnog rada Senem Timuroğlu Var ile yok arasında birentelektüel osmanlı kadını:HATİCE ZİNNUR (1883-1923)

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА

Великог рата

Сто година од завршетка Великог рата, симболичан је временски одмак који је покренуо лавину истраживања догађаја и процеса који су се догодили пре једног века, (па на неки начин битно трасирали и нашу садашњицу), најзад и открића личности, нарочито жена у Великом рату, које су се несебично уградили у то време, а да су им имена доскора била на путу потпуног заборава.

Из такве атмосфере изникао је и хвале вредан архивско-истраживачки подухват Славице Поповић Филиповић, која је у монографији Храброст између редова - Ани Христић у Србији и време одважних, на скоро 500 страница великог формата (што је такође реткост за наше прилике) изнела на светло дана готово непознату и драгоцену личност Ани Христић,

Magazin

која потиче из чувене београдске породице Николе Христића – новинарке и прве ратне репортерке „Дејли Експреса“ (Daily Express), хуманитарке и добровољне болничарке у Великом рату у Србији, потпредседнице Међународног савеза жена и секретарице код леди Абердин и организоване сифражеткиње, међу првима на нашем простору. Дајући кроз ову монографију заправо читаву епоху женског ангажовања и изласка на јавну сцену (до тада резервисану само за мушкарце) с почетка 20. века у Европи и Србији, а чије тежиште представља свакако учешће и допринос добровољних женских (најчешће медицинских) мисија у Великом рату, ову слику женског хуманитарног присуства драгоцено допуњава и ангажман Ани Христић, који је цео рат провела

za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

који, овде први пут објављени, представљају својеврсно откриће, драгоцен допринос и поглед на дане Великог рата из женског пера.

Ани Христић (Anny Christich), унука Николе Христића, министра и председника владе у доба Обреновића (зачетника једне од најпознатијих београдских породица, која се чврсто уградила у новију историју Србије) – рођена је 6. децембра 1885. године у Београду, као друго дете Љубомира Н. Христића и мајке Иркиње, Елизабет Беси О' Брајан. Отац, коњички капетан руске регименте у Познању, упознао се и венчао са младом Иркињом коју је упознао на имању пољског грофа, да би је ускоро потом довео у Београд, у кућу свог оца, Николе Христића. Ани је, уз брата Николу (1884) и млађу сестру Џени (1891), детињство провела у Београду, у кругу бројне породице (Н. Христић је имао шест синова и шест кћери, који су сви завршили факултете и женидбама и удајама остварили бројно потомство у грађанској елити тадашњег Београда), а нарочито другујући са својом вршњакињом и сестром од тетке, Анђелијом Лазаревић, потоњом сликарком и књижевницом (ћерком књижевника Лазе Лазаревића – ожењеног Полексијом, кћерком Николе Христића), као и сестрама, Јеленом Лозанић (касније Фротингам), и Аном (касније Маринковић) са којима је такође била у блиском сродству. Добивши службу у Петрограду на четири године, отац пресељава породицу у Русију (1897), где је Ани научила и руски језик. Након матуре 1904. у Београду, њена мајка прелази са кћерком у Енглеску, где Ани уписује студије на Академији лепих уметности Универзитета у Лондону, на којој је успешно дипломирала 1909. године. Као врло млада почела је да пише. Прво сарађује у угледном Daily Expressu као новинар у женској рубрици, потом постаје прва жена дописник из Лондона, да би у том својству, са почетком балканских и Првог светског рата, постала и прва жена-ратни репортер из Србије, која је писала за овај лист у Енглеској током целог рата. За организацију Балканске изложбе у Лондону 1907. добила је свој први орден – Св. Саве V реда. Касније је одликована указом Краља Александра Оредном Белог орла, као и Медаљом Југословенског Црвеног крста Краљице Марије.

Никола Христић, отац Ани Христић (Фото: Википедија)

Као чланица сифражетског покрета, заједно са мајком Елизабет, Ани Христић постаје важна спона у сарадњи Српског народног женског савеза са Међународним женским конгресом у Лондону 1909, што ће тек имати важне импликације за њен дефинитивни животни пут. Такође, на позив Лондонског клуба 1910. године, Ани Христић држи предавање о српској књижевности. (Треба напоменути да је међу првима превела на енглески и приповетку свог тече, Лазе Лазаревића, „Први пут с оцем на јутрење“). Била је и једна од првих жена, ако не и прва Српкиња која је летела авионом (Н 90) 1917. године, о чему је оставила узбудљиву новинарску репортажу (1. децембар 1917). У својству ратног репортера Ани Христић стиже у Србију већ са почетком балканских ратова 1912 и 1913, када у Дејли Мејл шаље и своје прве ратне репортаже. Поново ће стићи у Србију са почетком Првог светског рата и то на молбу др Елси Инглис, која ју је испред Болнице шкотских жена позвала „да буде преводилац и подучава шкотске жене српском језику“.

Организујући и сопствену „Мисију Христић“, са мајком стиже у Ваљево, у пролеће 1915, у тренутку најтежег искушења – усред страховите епидемије пегавог тифуса, која је десетковала српско становништво и војску, када истовремено настаје и серија њених најзначајнијих чланака за Дејли Експрес. Несебично помажући у болници, стиже и да пише, па тако њене репортаже имају драж личног сведочења: „Упознала сам црну смрт у Ваљеву. ...Кад сам стигла видела сам неколико људи како се с носилима у рукама пробијају кроз дубоко блато тамо где је раније постојао добар плочник. Људи у униформи су лежали на носилима, па сам пришла једном од њих да га питам за његове повреде. Беживотне очи и мртвачка укоченост су ми дали цео одговор. Он је био мртав.“ (Дејли експрес, субота, 8. мај 1915). Њен боравак у Србији забележиће и Катарина Штурценегер: „Једна друга дама, гђица Христић, била је управник у Ваљеву, где је епидемија отпочела и страшно беснела.“, а у својим мемоарима је спомиње и Мис Сибил („да су сви госпођицу Христић сматрали за краљицу и да су је сви обожавали“), као и историчарка

Катарина Стор. А када 20. маја 1915 Ани Христић прелази у Београд, такође шаље текст написан стилом несумњивог писца: „Стигла сам у Топчидер једног јако хладног и влажног дана. Баре лепљивог блата простирале су се целим путем до мог коначног одредишта, а блато је шкрипало на неким местима испод копита мог коња, док је на другим блато било толико густо да се јадан коњ с великом тешкоћом кретао и пробијао. Ишла сам безбеднијим путем ван домета пушчаних метака...Док смо јахали коња низ Топчидерски друм, видели смо познати гвоздени мост – преполовљен и срушен у надошлу реку.“ За новине у Лондону, Ани Христић је написала укупно девет чланака, који су били изворно и јединствено сведочанство о стварним страхотама и размерама рата у Србији.

Најтежа искушења су, међутим, тек чекала. Одбивши да се повуче са српском војском у новембру 1915, Ани Христић заједно са мајком, окупацију проводи у Трстенику, и тамо у договору са окупаторским властима, води бригу о српским рањеницима који су остали. „Ана Христић је

била задужена да брине о пацијентима на инфективном одељењу, медицинска сестра Магнисен је неговала пацијенте на хирургији, док је Беси Христић радила у избегличким логорима...“. Поделивши са српским народом његове најтеже године, након три године, Ани Христић се са мајком преко Швајцарске, вратила у Лондон, шаљући из Цириха свом магазину (Дејли Експресу) следећи телеграм: „Окупирана Србија шаље поздраве самоуверености, стрпљења, одлучности и оданости савезницима, да не пристаје на примамљиве понуде на сепаратни мир.“ Од тада је њен рад несебично везан за Српски потпорни фонд. Одмах по завршетку рата држи предавања по целој Енглеској и Шкотској, где се у извештајима истиче њен „импресиван говор“ о херојској борби и великим страдањима српског народа у Великом рату“, а у корист страдалог становништва Србије. У том својству три пута одлази у Америку и у Канаду. Већ крајем 1920. креће за Америку (њен портрет из тог времена – већ у 40-тим годинама, врло интелигентно лице, продуховљено, са наочарима и кратком косом, типичном модом за то време „нове жене“). Заједно са Јеленом Лозанић Фротингам у организацији Америчког удружења за помоћ српској деци држи говоре који су објављени у локалним листовима од Торонта у Канади, до Сиднеја у Аустралији и Окланда на Н. Зеланду. После рата живот Ани Христић се углавном наставио у хуманитарном раду и кроз међународне женске организације и конгресе, који су настављени да се одржавају у најважнијим градовима Европе, где је Ани Христић показала не мале организационе способности, о чему и сама оставља спомен у свом извештају из Женеве (1920). У име сифражетског покрета боравила је и код папе Бенедикта, молећи га за подршку у увођењу женског права гласа у парламентима широм Европе. Године 1924. изабрана је за члана Управног одбора Међународног савеза жена, а потом постаје и секретарица леди Абердин и у том својству председава конгресу жена у Женеви 1927. године. Чланак

ALIA

AM ŽIVOTOPIS:

у Политици о Ани Христић, из пера Анке Бунушевац, објављен 4. јуна 1930. године (поводом конгреса жена у Бечу), даје један заокружен портрет ове, како ће је новинарка Политике назвати, „прве професионалне новинарке код нас“, наводећи да је „доживела популарност, која се граничи са славом“ и цитирајући саму Ани Христић: „Била сам често херој дана“, напомиње нам духовито Ани Христић и прича нам о свом највећем успеху, летењу авионом, првом новинарском летењу у Енглеској....што је било „заиста првокласна сензација.“, наводећи да је данас она по занимању „публициста“. Политика је пратила и наредне доласке Ани Христић у Београд (свечани скуп и чајанка у Народном женском клубу Краљевине Југославије 1930).

Након смрти мајке, као и леди Абердин (1939), а са почетком Другог светског рата, материјалне прилике Ани Христић се нагло погоршавају. Слом Југославије и долазак краљевске породице Карађорђевић у Лондон, довео је Ани у последњу везу са домовином. Постала је „почасни“ секретар Југословенског Црвеног крста, који је водила краљица Марија Карађорђевић. Нема сумње, да је на овај суптилан начин краљица решавала (незавидну) материјалну ситуацију Ани Христић, већ у годинама, након вишедеценијског рада, без икакве осигуране апанаже. То се недвосмислено потврђује и краљичиним тестаментом, где је једино, мимо породице Карађорђевић, Ани Христић остављена извесна сума за издржавање.

Да је била у незавидној материјалној ситуацији, већ након Великог рата, сведоче писма писана руком Ани Христић на српском језику (краснописном ћирилицом!), упућена Михаило Гавриловићу, српском посланику у Лондону, што је можда, уз њене репортажне текстове, најдрагоценији прилог у овој књизи. У укупно пет сачуваних писама (датираних у периоду 1920-1922), Ани Христић у прва три даје кратак сажетак

свог рада и доприноса на хуманитарном пољу српском народу под окупацијом, наводећи да је сада „без потпоре“. Она моли

за посао, наводећи да би „могла и даље да се литерарно и друштвено посвети националном раду“. Са јасном свешћу о свом раду, али и са идентитетом новинарке, са потпуно неизвесном егзистенцијом „пошто нити моја мати ни ја ниоткуда немамо прихода“, она истиче да се сада „мора определити за будућност“. У трећем писму моли да јој се одобри тромесечни пут у Америку, где би такође могла допринети за „националну ствар“. Изгледа да је за ово добила помоћ, јер су последња писма писана из Калифорније, где наводи да, уз долазак владике Николаја у Америку осећа „да може много учинити“. Међутим, пошто је М. Гавриловић умро 1924. године, та потпора је изгледа престала. Након Другог светског рата, и смрти краљице Марије Карађорђевић, Ани Христић је годинама живела у истој улици: No. 33 Uper Brook St., London. „Врата Аниног скромног дома, као и њена племенита душа, била су отворена да приме избеглице и исељенике, путнике са наших простора, којима је било потребно склониште или макар само топла људска реч.“ Живела је 92 године и умрла у Болници Св. Терезе, 4. јуна 1977. године. Велика је срећа што је њен глас и изглед забележен филмском камером у документарном филму – јединственом сведочанству о женамаучесницама Великог рата из Енглеске у Србији, под насловом „Добре виле српског народа“ (редитеља Радослава Огњеновића, из серије “Некад и сад”, по сценарију „Сведок јучерашњице – мисије у Србији“), где су се поново састале пријатељице из Великог рата: др Кетрин Мекфејл, Ани Христић, Франческа Вилсон и Дороти Дот Њухол, и тако остале забележене, као и њихово доброчинство српском народу на филмској траци заувек. Да се Ани Христић бавила и литерарним радом, сведочи и њена (једина) сачувана прича, под насловом „Судбина“ (Destiny), написана под псеудонимом Обрен Саветовић и уврштена у најбоље светске приче (World Fiction, 1923), која је доступна и у овој књизи, у преводу Славице и Боба Филиповића. Заснована на фолклорној основи о неоствареној љубави у коју

Књига Славице Поповић Филиповић „Храброст између редова: Ани Христић у Србији и време одважних“

World fiction, антологија најбољих прича из целог света у којој је Ани Христић заступљена причом Destiny

је укључен и (Велики) рат, са трагичним завршетком - на матрици балканске мистике и тематиком фатумског пророчанстава, главна јунакиња и јунак се срећу у необичним околностима у рату, када им је „прошао живот“, да би се трагично пророчанство испунило, но кроз њихово фаталистичко мирење са судбином. (Могуће је, како је примећено, да је реч о неком личном списатељкином оболу и мимоилажењу, можда баш у ратним приликама, и личне љубавне неостварености, јер, колико је познато, Ани Христић се никада није удавала).

Дама са Балкана „келтске крви“, како су се огласиле многе иностране и домаће новине поводом смрти Ани Христић, чудесних винућа у животу и исто таквих понора, представља драгоцен прилог галерији женских ликова из Великог рата у Србији, а иза чијег је (пребогатог) живота, сем једног албума фотографија и писама, остала као једини материјални траг - само једна кашика од трешњевог дрвета, коју је као нарочито амајлију из Великог рата Ани чувала читавог живота, да би она данас била у поседу последњег потомка некадашње велике породице, Витомира Христића из Београда.

Сазнања о једном нараштају, и нарочито женском учешћу у ратним приликама, у овој случају Великом рату, драгоцена је коцкица у мозаику сазнања о једној епохи, поготово у културама које у томе оскудевају. Стога монографија о Ани Христић, чији је сам живот за један играни филм, име које заслужује свакако улицу, спомен-таблу или бисту у Београду.

ТЕКСТ: Славица Гароња

AM

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

ТРАГОМ ДУНАВСКОГ “

ГУБАВЦА”

Острво Шимијан, раније ада Симеон/Симиан, ада Губавац, Cezire-i-Gubavac, Halvaci Ugal Adasi – Gubavac, Алваџијска ада, позиционирно је на Дунаву између 926,5 и 928.км пловног пута. Захвата површину 50, 5 хектара и припада Румунији. Ако се изузму реликти, коњске опреме, фибуле, остава новца као траг боравка келтског племена Скордиска у 1. или 2. веку пре нове ере, први антички знамен везан за прошлост острва јесте његова улога у изградњи Трајановог моста. Милутин Гарашанин и Милоје Васић указују да ближе левој обали постоји подводни пешчани спруд који се низводно непосредно повезује са острвом Шимијан; ово објашњава и нестанак четири стуба Трајановог моста – подигути на недовољно чврстој

подлози, они су, логично морали пропасти. Они сматрају неодрживом тезу да је на месту спруда у антици постојало острвце и да је мост грађен у два дела, десно и лево од њега. У сваком случају, током римске управе над овим подручјем, логично је да је део војске био стациониран на острву, са циљем обезбеђивања прилаза мосту. Здање Трајановог моста није успело да дуго надживи своје творце.

Већ за време Трајановог усвојеника Хадријана (117-138), упамћеног по реформама војске којима је омогућено

да се легије попуњавају становницима римских провинција, његова горња дрвена конструкција запаљена је у циљу спречавања продирања Дачана на десну обалу, или као знак опадања финансијске моћи царства и немогућности дужег задржавања главнине римских легија на дунавском лимесу.

На острву су пронађени трагови људских станишта из периода 7-11 век. Њиме су столећима потом владали Бугари, потом и Мађари, да би део Османског царства постало вероватно у првој половини 15. века. Део бугарског царства било је и у време цара Симеона, доживљаваног од сународника као корифеја нове хришћанске цивилизације. По Симе-ону је острво свакако носило име, но без података по коме, али касније трансформације у Симиан односно Шимијан, потпора су тези да оно није морало бити румунског или српског порекла. Незнано откуд настало, ускоро по окончању устаничких борби, почетком 19. века, у атару Кладова од стране Вука С. Караџића забележено је постојање Бугарског села – Сату Бугару, како велики српски реформатор бележи у чланку „Имена села у Србији изван пашалука Бијоградскога“. С обзиром на то да ово место није спомињано у пописима ни пре ни после Вуковог

ALIA

истраживања, остала је дилема да ли се можда радило о погрешном податку. Цитирани списком насељених места нахије Кладовске, Бугарско село позиционирано је између и данас постојећег Костола, 3,5 км низводно од Кладово и Сату Жупанулуј, да би после њега уследило Остров Шимијан, тик уз стубове античког Трајановог моста, око 5 км низводно од Кладова, а набрајање је настављено уписивањем до данас постојећих насеља Мала и Велика Врбица.

Име острва Губавац у српском језику коришћено је: за означавање особа оболелих од губе; синоним за неваљалца, пакосника; врсту мрава. Речју губа именоване су и простирке од конопље, које је на острву и суседству било у изобиљу. Чак се и данас Конопљиште зове потес земљишта преко пута острва, на десној обали Дунава.

Након аустријско турског рата 1737-39 и враћања под османску управу, у турским пописима, попут оног из 1741. године острво је означено именом Губавац – Cezire-i-Gubavac –имало је деветорицу пореских обвезника: Илија Срба, Радул Михонеш, Јанашко Стреја, Јован Џорка, Јанкул Смок, Јон Смок, Јанош Јован, Јован Радул и Аврам, његов брат. У рубрици ''приход'' нотирано је: Испенџа, 9 особа- 225; пшеница, 42 мерице- 294; јечам, 30 мерица210; раж, 18 мерица- 126; овас, 6 мерица- 42; просо, 6 мерица- 42; ушур од конопље и купуса210; ушур од кошница- 180; ушур од кукуруза и пасуља- 450; шира, 75 ведара- 375; данак на свиње и Божић- 180, пољачина- 36, данак на врт, сено и црни лук- 120; приходи од општег бејтулмала, имања одсутних и несталих лица, ухваћене марве, одбеглог роба и др- 750; ресум на тапије на земљу- 240; бадихава, свадбарина, данак на винску бурад, глобе и ресум на хајмане330; свега 3.800 акчи.

Попис из истог раздобља – 29.3.174018.3.1741, садржи одреднице “Халваџи Угалова Ада- Губавац /Halvaci Ugal Adasi- Gubavac/: Илија Царан, Михуца Шелар, Јован Радул, Јонашко Стрејо, Абрам Раду, слеп, Јанош Царан, Јанкул Смок, Првул Никул, Јован Џорка, Јон Смок, Димитрашко Бербад”. Пописом су обухваћени немуслимани, мушкарци старости од 15 до 75

Бугарски цар Симеон (Фото: www.geni.com)

година. Још једно острво истог имена постоји на Јадрану, Хрватска у Мљетском каналу у близини Корчуле. Могуће да име острва има везе са местом на којем су коначна станишта стекли прогнаници, издвајани из друштва, оболели од ове тешке болести за коју се верује да је у Европу приспела са војском Александра Македонског, на повратку из ратова у Азији. Риболов је био веома профитабилна привредна грана, а једно од најпогоднијих подручја за улов моруна и јестери била је акваторија уз Халваџи Угалову аду –Алваџијско острво, који је назив истиснуо из употребе раније име Губавац. Изузев гарди као инсталација на погодним местимаплићацима, речним спрудовима, имовину османских вакуфа чинила су и сама таква места. Тако је констатовано у тапији из 1794/95. године, уз прецизирање граница вакуфског добра без гарде ситуираног око 5 км низводно од Кладова, ван области Ђердап. Тапија Хасан аге издата у Кладову 29.7.179417.7.1795. гласи:

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: ОСТРВО ШИМИЈАН

У име Бога

Ово је тапија од гарде Врбице. Повод писању је следећи:

У саставу фетхисламске мукате, која се простире на обале реке Дунава, а припада царским вакуфима и чији сам закуп преузео на себе ове 1209. gодине, налази се место за једну риболовну гарду омеђено, с четри стране: од места званог Корондраг [Курвинград] на реци Дунаву па све до стубова моста [Трајанов мост] и од Алваџијског острва [Губавац, Шимијан, Симион] с једне стране до муслиманске обале с друге стране; до сада још нико није затражио нити пожелео да ту изгради и подигне [гарду] те је овом место постало пусто и запуштено''.

Сада, међутим, сердар фетхисламски Хасан Ага затражио

је и пожелео нову тапију за речено место са закупнином

од 900 акчи. Да би вакуфу и царским добрима било користи и добити, ја сам, у својству мутевелијиног заступника, од речене године, према старом закону узео таксу за тапију и гореспоментом у руке издао ову нову тапију да држи и чува ово место с његовим наведеним границама и да у њему изнова сагради и подигне једну гарду.

Све док из године у годину буде предавао вакуфу закупнину, а уловљену рибу продавао на фетхисламској скели и четвртину од ње предавао еминима, у држае и притежање реченог места и градњу гарде унутар њега нека се нико с наше стране, нити с било које друге стране, не меша и нека га неомета и не спречава!

Године 1209 (9.7.1794-17.7.1795).

Потпис: Мустафа, царски хасекија, сада мутевелијин кајмакам и војвода Фетхислама. Печат на полеђини: Обдарен милошћу божјом Мустафа 1200

Реликт имена Алваџијска ада данас је очуван у презименима неколицине житеља суседне Врбице – Алваџијевић, сада на боравку у Бечу. Оно би могло происtицати из околности да су пореклом са острва, као што има случајева да се породица настањена у Кладову презива Корбовљановић, из Сипа – Сипљановић... Везано за гранични топоним из тапије „Корондраг“ односно Курвинград, то име очувано је кроз предање за остатке зидина утврђења подигнутог на обали Дунава, јужно од Трајановог моста, у атару Мале Врбице, обала Дунава. Озидани

ALIA

KAPIJA BALKANA:

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: ОСТРВО ШИМИЈАН

Ада Губавац (Фото: www.google.com)

део локалитета датира из времена настанка моста, али у његовом окружењу пронађени су остаци колиба од плетера насеобине из старијег доба као и некрополе 150 м низводно од темеља камене грађевине у којој су похрањивани спаљени остаци покојника. Део грађевине потопљен је подизањем нивоа Дунава услед изградње хидроелектране. Услед потребе претовара соли на мања пловила која су била кадра проћи кроз ђердапске брзаке и стење, у конкуренцији као места за манипулацију робом у време српског монопола над транитом соли-прва половина 19. века- налазили су се острва Шимијан, Гол и Ада Кале. У то доба српска граница обухватала је и острва “Чиплак-аду /Острво Голо, један сахат испод Адакала, Шиљанку- аду/ Шимијан, по сата испод Кладова, Корбаву аду – два сахата испод Шиљанске, Вајуг – аду спрам села Брлога, Бурдељску аду спрам села Бурдеља, Грабовичку аду спрам села Грабовице, Пишманаду спрам Купузишта, доњу страну Велике аде или Великог острва, Малу Чиплак-аду/ Мало Голо острво”. Протокол магистрата поречке нахије 1828-1832, из периода српске управе над овом облашћу садржи низ докумената везаних за дешавања на острву. Поводом потапања Аде Кале, везано за изградњу хидроелектране Ђердап 1, 1969-70 године извршено је релоцирање најзначајнијих делова аустријске тврђаве из 18. века на острво Шимијан, што у данаше време представља туристичку атракцију, скупа са робом исламског мистика Мишкин Бабе, изданка узбечке династије Саманида.

Градњом хидроелектране Ђердап 2 /1977-1984/ подигнут је ниво Дунава низводно од прве ђердапске хидроелектране, услед чега је потопљен део острва Шимијан. Његов реон деценијама је био место бројних покушаја бекства из Румуније грађана који су се противили режиму Николаја Чаушескуа, на шта је свакако била од утицаја околност да су југословенске власти раних седамдесетих година, по завршетку градње хидроелектране, као гест исказивања приближавања политика двеју земаља, иселиле караулу са више десетина стално присутних војника ситуирану тачно преко пута шимијанског острва, претворивши је у одмаралиште за раднике хидроелектране.

Године 2015. на друштвеним мрежама публиковано је оснивање микродржаве Klauserland, чији представници имају “претензије” према територијама: Оство Гол на Дунаву, Острво Шимијан на Дунаву, Острво Паксимадија крај Крита, Острво Роберт на Антарктику, Острво Планик уз хрватску обалу и планета Gliese 667 Cc.

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић

„ VERSOPOLIS“

„Versopolis – mesto gde živi poezija“

portal za afirmaciju kulture

Versopolis je evropska platforma za poeziju (podržana od strane programa Kreativna Evropa Evropske komisije) koja otvara nove mogućnosti za evropske pesnike u usponu. Versopolis je zamišljen kao digitalna pesnička platforma putem koje evropski pesnici imaju mogućnost da se predstave i istaknu. Versopolis predstavlja pesnike tako što finansijskom i organizacionom podrškom prevoda poezije na engleski i druge evropske jezike i objavljivanjem u štampanim brošurama, e-knjigama i na svojoj veb-stranici, zajedno sa punim opisom profila, zapravo prezentuje njihov rad. Versopolis takođe podržava mobilnost pesnika, organizujući brojna gostovanja na različitim evropskim književnim festivalima, što stvara nebrojene mogućnosti za umrežavanje sa stranim izdavačima, književnim agentima, i drugim akterima na polju književnosti. Time pesnicima omogućavaju da se probiju na evropsku i svetsku poetsku scenu. Prve godine projekat Versopolis promovisao je 55 autora i njihovu poeziju, ujedinjenih pod motom „gde poezija živi“, zajedno sa 11 festivala, koji su delovali i još uvek deluju kao promoteri i izdavači književnosti u evropskom književnom prostoru. Baza pesnika i poezije na veb-sajtu VEropolisa proširena je tako da obuhvata 179 pesnika koji stvaraju na 32 različita evropska jezika, a preko 1800 njihovih pesama objavljeno je na veb lokaciji. Platforma sada okuplja 23 festivala iz 23 evropske zemlje. U okviru projekta postoji i časopis Versopolis Review koji objavljuje, kako poeziju, tako i druge srodne sadržaje.

Na našem internet podneblju postoji mnoštvo sjajnih portala, sajtova i blogova koji se bave komentarisanjem društvene stvarnosti kao i afirmacijom kulture u biti, stoga ovaj sajt načelno ne donosi ništa inovativno na tom polju. Pa ipak, „Čupava Keleraba“ svojom pojavom na internet „sceni“ teži da stvori još jednu platformu u zemlji i regionu, zahvaljujući kojoj bi se oni koji žele da nešto kažu, poruče, kritikuju ili se umetnički izraze mogli i oglasiti. Samo ime, koje je na prvi pogled alogizam, upućuje na raznovrsnost polja koje „Čupava Keleraba“ teži da obuhvati, a to je, između ostalog, sve ono što je u zapećku medijskog prostora. Ona je Čupava jer želi da čvrsto i neraskidivo umreži različite kulturne i društvene aspekte, dakle stremi ka čvornovatoj umršenosti različitih sadržaja koji obuhvataju raznovrsne pojave, činjenice, ideje, zanimljivosti, ali na prvom mestu ljude. Pošto pripada porodici povrća, Keleraba će nastojati da gorepomenuti sadržaji uvek budu čisti i zdravi po svest okoline, a koliko će sadržaji u njenom vrtu biti sveži na izvestan način zavisi od svih nas.

Rubrike u okviru portala su: Književna oaza (prikazi romana, pripovedaka, pesama, reportaže sa pesničkih i književnih večeri, prepevi i prevodi stranih pesnika i intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim književnicima), Muzika (recenzije albuma, intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim bendovima i muzičarima i reportaže sa koncerata, festivala i svirki), Priroda i društvo (objektivno komentarisanje društvene stvarnosti, te pisanje o filozofiji, psihologiji, religiji i generalno socijalnim i društvenim segmentima) i Film, umetnost i pozorište (recenzije i prikazi umetničkih dela, filmova i pozorišnih predstava, reportaže sa filmskih, umetničkih i pozorišnih dešavanja i intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim umetnicima).

U prvoj polovini 2020. godine Versopolis je pokrenuo i „Festival nade“ (Festival of Hope), koji pred kraj ove godine doživljava svoje drugo izdanje. Na prvom festivalu koji je održan nakon izbijanja pandemije učestvovalo je oko 90 organizacija, a sam festival je ispratio veliki broj ljudi širom Evrope i sveta.

https://www.versopolis.com/

Magazin za kulturnu raznolikost trobroj 2020, br. 10/11/12

Селена Дукић (Рача Крагујевачка, 1910 – Београд, 1935) Колаж „Селена“, аутор Љиљана Стјеља

Селена Дукић, српска књижевница, књижевна критичарка и новинарка рођена је у 1910. године у Рачи Крагујевачкој. Отац јој је био капетан српске војске који је погинуо 1915. године током аустроугарске офанзиве против Србије. Две године након смрти оца, умире јој и мајка и она остаје да сама да живи као сироче у окупираном Београду. Већ у најранијем детињству показује таленат за писање и повлачи се у свет књига и књижевности. Њен таленат први препознаје Милорад Петровић-Сељанчица, сарадник окупационог „Београдског листа“. У потрази за сарадницима који су вољни да објављују поезију под својим именом, наилази на свеску поезије тада деветогодишње ученице Селене Дукић. Песме јој објављује у децембру 1917. године. Каријеру започиње након завршене Државне трговачке академије. Године 1927. постаје сарадник листа „Време“ у коме је писала на тему књижевности и уметности којима је целог живота била посвећена. Селена Дукић у том периоду почиње да пише и приче („Ја као кћи“, „Грађанска новела“, „Тренутак кад сам био антисемита“...), које јој објављује престижни књижевни часопис Летопис Матице српске. Године 1932. постаје стални члан редакције листа „Политика“. Тих година се нашла и у центру љубавног скандала, када се прочуло да је упловила у тајну везу са чувеним академиком и књижевним критичарем Миланом Богдановићем која је била веома турбулентна и која ју је по свему судећи коштала и књижевне каријере. Након што оболева од туберкулозе, Селена 1935. године одлази у Словенију на лечење. Умрла је у санаторијуму у Голнику новембра 1935. године са само 25 година. Након њене смрти, 1937. године, постхумно јој је објављена дечија књига „Велики и мали“, и то у едицији Златна књига, у издању Геце Кона. Ове године се обележава 110 година од рођења и 85 година од њене смрти. Мементо!

ALIA MUNDI: Memento!

110 година од рођења Селене Дукић

Сохраб Сепехри (Кашан, 1928 – Кашан, 1980)

Сохраб Сепехри, рођен је 7. октобра 1928. године. Иако се његова мајка заправо породила у граду Кому, на путу од Техерана до Кашана, ипак се за родни град Сохраба Сепехрија наводи Кашан, град иранске покрајине Исфахан. Сохраб Сепехри, био је треће од петоро деце у породици која је имала изразиту уметничку црту и која је важила за аристократску. Његов отац, био је веома образован, вичан калиграф, сликар и свирач на традиционалном инструменту тāр (лаута), чијом се израдом бавио. Сепехријева бака по мајци, била је песникиња Детињство је провео у живописном граду Кашану, у породичној кући која је имала велики воћњак, а своја сећања на тај део свог живота преточио је у књигу „Плава соба“ која је постхумно објављена 2003. године. Осим књижевношћу, бавио се и сликарством и излагао у многим значајним светским галеријама.

Живот Сохраба Сепехрија, поред уметности, обележила су и бројна путовања. За свог живота путовао је у Француску, Јапан, Индију, Америку. У неким од ових земаља је кратко и живео, а своја искуства са ових путовања и упознавања других култура преточио је у своје песме и пренео на своја платна. Водио је врло скроман живот. Никад се није женио, нити имао деце. Не постоје никакве забелешке из којих би могло да се закључи какав је био његов лични живот, укључујући и биографије које су објављене током 2008. године. Оно што је било познато, то је да је већи део свог живота провео са мајком и сестром у двоспратној кући која се налазила у Техерану. Био је изузетно тих, повучен, очаравајућег погледа. Такође, био је изузетно прецизан и педантан, како у свом личном, тако и у стваралачком животу. У 2020. години се обележава јубилеј – 40 година од смрти Сохраба Сепехрија, једног од најзначајнијих модерних иранских песника и уметника. Мементо!

ALIA

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja. - 2017, br. 1 (jan./apr.)- . - [Beograd] : Udruženje za promociju kulturne raznolikosti “Alia Mundi”, 2017- (Beograd : Proof). - 30 cm

Dostupno i na: http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi.Tri puta godišnje.

ISSN 2466-5061 = Alia Mundi (Beograd) COBISS.SR-ID 226263820

aUdruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ pre svega za cilj ima promociju ideje kulturne raznolikosti, zatim promociju kulturne raznolikosti u okviru srpske kulture, te podizanje svesti o značaju očuvanja srpske kulturne baštine. Rad Udruženja će upravo biti baziran na ova tri postulata.

U okviru svog rada Udruženje „Alia Mundi“ će nastojati da kroz brojne kulturne, umetničke, književne i naučne projekte skrene pažnju na različite aspekte kultura sveta, ali će takođe i nastojati da skrene pažnju na zaboravljene, a značajne aspekte srpske kulture i njene baštine. Koncept ideje kulturne raznolikosti biće razrađen kroz različite vidove, kako kulturnog, tako i umetničkog te naučnog rada.

Posebnu pažnju Udruženje će pokloniti izdavačkoj delatnosti. Objavljivaće knjige u kojima se obrađuju teme vezane za ideju kulturne raznolikosti, knjige koje govore o različitim fenomenima karakterističnim za određene kulture sveta, zatim će objavljivati književne prevode, te beletristiku koja se svojom tematikom oslanja na ideju kulturne raznolikosti, i što je najvažnije, knjige koje svojom tematikom nastoje da od zaborava otrgnu kako materijalno, tako i nematerijalno nasleđe srpske kulture. Cilj Udruženje „Alia Mundi“ je da svojom izdavačkom delatnošću vrati onu prvobitnu funkciju knjige, a to je da ona bude sredstvo obrazovanja. Kroz svoja izdanja Udruženje će nastojati da edukuje svoje čitaoce, kako bi nakon svake pročitane knjige bili bogatiji za još jedno značajno iskustvo.

Svoj rad u oblasti kulture Udruženje „Alia Mundi“ će sprovoditi i kroz dva medija čije je izdavač. Radi se o magazinu „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost koji svojom jasno utvrđenom koncepcijom objedinjuje sve postavljene ciljeve rada samog Udruženja, kao i o veb-portalu „ISTOČNI BISER“ koji svojom jedinstvenom koncepcijom nastoji da promoviše kulture Istoka, ali i da ukaže na povezanost srpske kulture sa istočnjačkim kulturama, te da kroz svakodnevno praćenje medijske scene u Srbiji u oblasti kulture, pokaže u kojoj meri Srbija zapravo sarađuje sa zemljama Istoka. Udruženje će takođe nastojati i da se kulturno poveže sa državama regiona i na taj način postigne kulturno i duhovno jedinstvo naroda koji su nekada delili istu teritoriju, jezik i kulturu.

Udruženje će biti otvoreno za saradnju kako sa pojedincima, tako i sa institucijama, pre svega delatnicima u oblasti kulture i umetnosti. Kroz različite projekte, aktivnosti, radionice, Udruženje će sprovoditi svoju osnovnu misiju, a to je promocija ideje kulturne raznolikosti, te promociji tolerancije kao jednom od postulata na kome treba da počiva svako razvijeno, kulturno i duhovno osvešćeno društvo.

Kako ideja kulturne raznolikosti sve više dobija na značaju u svetu, a kako je ona u srpskom društvu koje je i samo multikulturalno i kulturno raznoliko, više nego potrebna kako bi se ono što pre i što bolje uključilo u evropske i svetske tokove, tako je osnivanje Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ bio logični sled i nasušna potreba srpske kulture i njenog razvoja u današnjem kulturno raznolikom svetu.

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 5 maj-avgust 2018

ALIA MUNDI br. 6 septembar-decembar 2018

ALIA MUNDI br. 7 januar-april 2019

ALIA MUNDI br. 8 maj-avgust 2019

ALIA MUNDI br. 9 septembar-decembar 2019

ALIA MUNDI br. 10,11,12 trobroj 2020