Alia Mundi br. 5 (maj-avgust 2018)

magazin za kulturnu raznolikost

Удружење „Адлигат“ КЊИГА КАО СУШАСТВЕНОСТ ЉУДСКЕ ДУШЕ

Magija Vinče

„

Sirijska Anadolija

Јоаким Вујић АВАНТУРЕ ВЕЛИКОГ ПУСТОЛОВА

Хришћанство и ислам УПИТНИЧКО ПОДВИЗАЊЕ ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА

Mirjam Rajner ŠAGALOVE RUSKE GODINE

ORIENTALISM

- PVC izlepljena soba250 x 200 x 230 cm

Dana Awartani je mlada arapska umetnica (palestinskog porekla), koja kroz svoje stvaralaštvo nastoji da oživi islamsku umetnost, pre svega islamsku geometriju, tradicionalne tehnike izrade keramike, tkanina i iluminacije. Rođena je 1987. godine u Džedi, gradu na zapadu Kraljevine Saudijske Arabije, gde i danas živi. Diplomirala je na odseku za likovnu umetnost fakulteta Central Saint Martins u Londonu, a master iz oblasti tradicionalne umetnosti je završila u umetničkoj školi The Prince s School of Traditional Arts. Iako se školovala na Zapadu, njeni arapski koreni, vodili su je ka tradicionalnoj islamskoj umetnosti koju ona nastoji da oživi na moderan način.

Likovno stvaralaštvo Dane Awartani je u potpunosti posvećeno islamskoj umetnosti. U svom umetničkom radu nastoji da istraži sve tradicionalne tehnike, pre svega geometriju, ali i skrivene simbole prirode i tajni jezik tih simbola. Sfere, planete, razni geometrijski oblici, islamski dezeni, obojeni tradicionalnim ručno spravljenim bojama na ručno izrađenom papiru, samo su deo umetničke vizije ove mlade arapske umetnice. Posebno je zainteresovana za proces ručne izrade tkanina i bojenje, te je tako u potrazi za tradicionalnim znanjima pokušala da tajne zanata potraži na samom izvoru, direktno u kontaktu sa vrednim radnicima i zanatlijama, od kojih se trudi da nauči što više, jer pre svega smatra da je čitava moderna umetnost zapravo nastala na temeljima tradicionalne umetnosti. Osim bavljenja klasičnom islamskom umetnošću, Dana izvodi performanse, izlaže in-

stalacije, trudeći da se kroz svoj umetnički izraz zapravo spoji tradicionalno i moderno. Inspiraciju traži u islamskoj filozofiji i poeziji, sufizmu, i ličnostima poput Ibn Arabija i Rumija. Da je umetnička vizija ove mlade arapske umetnice prihvaćena od stručne javnosti, govori u prilog i činjenica da je sa svojim radovima koji veličaju islamsku umetnost, proputovala svet, te je tako izlagala u: Americi, Engleskoj, Indiji, brojnim zemljama Evrope i Bliskog istoka. Dana Awartani, kroz vizuelni jezik prošlosti zapravo progovara o sadašnjem trenutku. Za nju geometrija predstavlja izraz božanskog, te tako kombinujući stare islamske tehnike i svoju ličnu umetničku viziju, stvara gotovo neponovljivu, hipnotišuću umetničku predstavu sveta. Kroz svoju umetnost, Dana skreće pažnju i na značaj očuvanja tradicije i starih zaboravljenih vrednosti.

ANA STJELJA

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

REČ UREDNIKA

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018/ br. 5

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u 5. broju:

Ivan Ninić (Netanija, Izrael)

Mirjam Rajner (Jerusalim, Izrael)

Marin Bodrožić (Beograd, Srbija)

Miloš Todorović (Smederevo, Srbija)

Darko Tanasković (Beograd, Srbija)

Dragica Ohashi (Kiyosu, Japan)

Srđan Marković (Beograd, Srbija)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Dana Awartani (Jeddah, Kingdom of Saudi Arabia)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/aliamundi

Štampa

Digital Art Company, Beograd

Naslovna strana

Orientalism, Dana Awartani

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Ana Stjelja

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

Dragi čitaoci, Pred vama je peti broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost. Magazin je u proteklom periodu, osim brojnih pohvala dobio i nagradu „Goran Bujić“, a kao projekat je bio kandidovan i za Nagradu grada Beograda za 2017. godinu. U novom broju, magazin predstavlja Udruženje „Adligat“ koje se bavi očuvanjem knjige te negovanjem tradicije čitanja knjiga i putovanja. U ovom broju, magazin donosi intervju Ivana Ninića sa prof. dr Mirjam Rajner koja je doktorirala na stvaralaštvu rusko-francuskog slikara Marka Šagala. U rubrici Globtroteri magazin podseća na zaboravljene putničke avanture Joakima Vujića, ali i na takođe zaboravljeni grad Moskopolje –kolevku Cincara. Magazin predstavlja fantastične romane Ivana Drajzla inspirisane vinčanskom kulturom. Magazin u ovom broju posebnu pažnju poklanja izvanrednoj knjizi akademika Vladete Jerotića „Hrišćanstvo i islam“ za koju je nadahnuti predgovor napisao prof. dr Darko Tanasković. Tragom srpske kulturne baštine magazin čitaoce vodi do manastira Sukovo i otkriva tajnu njegovih neobičnih fresaka. Kroz rubriku Globus magazin čitaoce vodi do sirijske Anadolije i osvetljava malo poznati i zaboravljeni manastir Sv. Simeona Stajlita. Kulturni Kaleidoskop čitaoce pak vodi do japanskog ostrva Mikimota i otkriva kako se prave japanski biseri. Kroz Kapiju Balkana odlazimo do Dunava i otkrivamo kako je izgledalo 20 vekova rimskog vladara Trajana i šta nam je sve ostavio u amanet. U rubrici Promo magazin skreće pažnju na veb-portal Rajfajzen banke „Veliki ljudi“ koji je posvećen osvetljavanju života i dela znamenitih ličnosti srpske istorije, kulture i nauke. U rubrici Memento, magazin obeležava 175 godina od smrti prve spisateljice nove srpske književnosti Eustahije Arsić. Naslovnicu novog broja magazina „Alia Mundi“ krasi umetnički rad arapske (palestinsko-saudijske) umetnice) Dane Awartani pod naslovom Orientalism.

Uživajte u čitanju!

1.

Alia Mundi predstavlja

SADRŽAJ BROJA

Удружење „Адлигат“ Kњига као сушаственост људске душе

2.

AM intervju

Mirjam ŠagaloveRajner: ruske godine

3.

Globtroteri

Јоаким Вујић: Авантуре великог пустолова

4.

Kultura Umetnost Religija

Simboli Moskopolja: Grad bez uzora

Magija Vinče:

„Znamenje bogova“ i „Tajna kugana“

Хришћанство и ислам: Упитничко подвизање Владете Јеротића

5. Globus

Tragom srpske kulturne baštine

Манастир Суково: Тајна суковских фресака

6.

Sirijska Anadolija: Zaboravljeni hram Sv. Simeona Stajlita

7.

AM Kulturni kaleidoskop

Japanski biseri: Mikimoto – ostrvo bisera

8.

Kapija Balkana

20 Трајанових векова: Трајанов мермерни игроказ

AM Promo:

Веб-портал „ВЕЛИКИ ЉУДИ“

AM Memento:

Еустахија Арсић

4.

6.

5.

2.

AM PREDSTAVLJA: Удружење „АДЛИГАТ“

КЊИГА КАО

сушаственост

ЉУДСКЕ ДУШЕ

Удружење „Адлигат“ је невладино, непрофитно Удружење грађана, основано 2012. године које се бави унапређењем српске културе, уметности и међународне сарадње. Назив овог Удружења потиче од стручног библиотечког термина који означава више разноликих књига повезаних у једне корице. Тај назив јесте и својеврсни симбол повезаности не само више књига у једним корицама, већ више генерација, култура, земаља и народа под једним кровом, у једној институцији. Главни задатак Удружења „Адлигат“ јесте формирање и успешно пословање „Библиотеке Лазић“, Музеја српске књижевности и Музеја књиге и путовања.

Темељ Удружења представља „Библиотека Лазић“, званично основана 1882. године у Војводини, која постоји већ девет генерација. Наиме, предак оснивача Удружења, Виктора Лазића, био је православни свештеник који је започео традицију сакупљања књига још у 18. веку. Лазићев чукундеда је, пак, 1882. године за јавност отворио породичну колекцију књига, и то како би обележио проглашење Србије краљевином. Да се породична традиција одржала, говори у прилог чињеница да данас њен настављач, Виктор Лазић, намерава да оснује „највећу међународну библиотеку између Истанбула и Беча“.

У оквиру Удружења „Адлигат“, осим „Библиотека Лазић“ као најтрајније српске породичне библиотеке, налази се велики број књига које су разврстане у тематске колекције, посебне колекције и легате. У оквиру тематске колекције налазе се: старе и ретке књиге са више од три стотине публикација штампаних пре 1800. године, затим српске старе књиге штампане пре прихватања Вукове реформе 1867, као и више од десет хиљада ретких књига; колекција ратних издања која има посебну вредност, а међу којима се истиче колекција ратне штампе; посебно је богата колекција Првог светског рата, са више од 300 књига и више од 1.000 бројева периодике у периоду од 1914. до 1918. године. Занимљиво је то да је дигитализацију већег дела тог фонда организовала Британска библиотека у сарадњи са Универзитетском библиотеком „Светозар Марковић“.

Посебну пажњу у оквиру тематских колекција привлачи Колекција минијатурних књига са више од 500 минијатурних књига међу којима је и једна од најмањих књига на свету, величине свега 3,5 милиметара. Уз ову колекцију, треба споменути и Колекцију светских религија у оквиру које се налази неколико засебних целина посвећених различитим религијама света од хришћанства, до будизма, хиндуизма, ислама. У оквиру

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

AM PREDSTAVLJA: Удружење „АДЛИГАТ“

ове колекције постоји засебна колекција Светих писама, са више од четири стотине Библија на различитим језицима, као и колекција Курана, са преводима на педесетак језика. Како је „Библиотеку Лазић“ основао свештеник Михајло Лазић у 18. веку, посебно је обимна и значајна колекција православне литературе, са више хиљада наслова, укључујући црквене књиге пре 1800. и засебном колекцијом Манастира Хиландар са којим Удружење сарађује од свог оснивања. Постоје засебне колекције српског, руског и афричког православља. У фонду се такође могу наћи ретке публикације о мање познатим религијама света, које је Виктор Лазић, иначе страствени путник и путописац, донео са својих чудесних путовања.

Молитвеник у облику лепезе

Рукопис Тина Ујевића Књига од бамбуса Рукопис Васка Попе

Осим Тематске колекције, постоји и Колекција одређених земаља чији је најзначајнији део фонда подељен по континентима и земљама о којима књиге говоре. Библиотечки фонд чине књиге, разгледнице, карте, проспекти... С обзиром на то да су књиге сакупљане широм света, како у метрополама, тако и у џунглама, често представљају реткост и у тим земљама из које су донете. Ову колекцију чине књиге из: Србије, Европе, Африке, Азије, Аустралије и Океаније, Јужне и Северне Америке.

У овој занимљивој и културно разноликој кући књиге и путовања, посебно место зау-зимају легати. У оквиру Удружења „Адли-гат“ налази се: Легат породице Бешевић, Легат Петра Бингулца, Легат Бранислава Вељковића, Легат Мирјане и Павла Вујисића, Легат Милована Данојлића, Легат проф. мр Миодрага Живанова, Легат Пере Зупца, Легат Србе Игњатовића, Библиотека Божидара Ковачевића, Легат породице Леко, Легат Драгана Мраовића, Библиотека проф. Николе Медведева, Легат др Милоша Немањића, Легат Миодрага Павловића, Легат проф. Богдана Терзића, Библиотека Петра Урбана и Легат проф. др проф. др Илеане Чуре Сазданић.

У оквиру овог Удружења основан је и Музеј књиге и путовања, који је по много чему јединствен. Кроз музејску поставку се представља развитак, како српске, тако и светске штампе и писане речи, те различити појавни облици књига у свету, чиме се заправо приказује развитак и значај књиге за људску цивилизацију.

Музеј такође приказује и развој српске штампе. У поставци овог Музеја налази се и стална поставка у оквиру које се могу видети многи занимљиви експонати, попут: књига штампаних пре 1800. године, књиге на штапићима од бамбуса, магијске књиге из џунгле индонежанског племена Батак чији су листови направљени од палминог лишћа, а корице од костију, књиге на папиру направљеном од слоновог измета, јестиве књиге од пиринча, књиге на најквалитетнијој свили, прибора за писање књига од тиковог дрвета из Мјанмара, књиге са резбареним корицама од дрвета, књиге са листовима од тиковог дрвета и од ручно прављеног папира из разних азијских и афричких племена, молитвеника са Тибета са корицама од мермера, из Монголије са украсима од жада...

ALIA MUNDI

Осим Музеја књиге и путовања, Удружење је основало и Музеј српске књижевности. Овај Музеј је покренут са циљем да сакупља и представља материјал о српским

књижевницима, удружењима књижевника, о књижевним и сродним делима, историји и теорији књижевности, књижевној критици... Музеј такође сакупља предмете важних личности српске књижевности, као што су на пример оловке или писаће машине на којима су писана важна књижевна дела, делови одеће књижевника по којима су они били препознатљивили или који су ношени

на важним свечаностима, поводом примања угледних награда. Музеј посебно прикупља рукописе, а у свом фонду формира велику колекцију књига са аутограмима аутора. У сталној поставци Музеја налазе се: ретка и прва издања српских аутора (нпр. прво издање „Лирике“ Јована Дучића из 1943. године, „На Дрини ћуприја“, прво издање на француском у библиофилском повезу, штампано у само 10 примерака...) аутограми свих значајнијих писаца и уметника који су стварали у Србији (укључујући потписе Лазе Костића, Бранислава Нушића, Бранка Ћопића, Јанка Веселиновића, Надежде Петровић, Тина Ујевића, Меше Селимовића, Добрице Ћосића...) рукописи важних аутора (Оскара Давича, Војислава Илића Млађег, Младена Маркова, Добрила Ненадића, Сибе Миличића, Васка Попе, Моше Одаловића...), колекцију књига и материјала о свим значајнијим, али и многим мање значајним српским књижевницима, али и писцима који су стварали, живели или долазили у Србију; предмети великог броја значајних писаца (као што су писаће машине Гвида Тартаље, Боре Ћосића, Милована Данојлића, препознатљиве наочаре Добрице Ћосића са корица књига), колекција књига са потписима добитника најзначајнијих домаћих и страних награда, укључујући добитнике Нобелове награде.

Свакако да је један овакав музеј био насушан за српску културу, која је изнедрила многе књижевне прегалнике, песнике, писце, језичке реформаторе, који су свој траг оставили, не само у Србији, већ и у свету.

AM PREDSTAVLJA: Удружење „АДЛИГАТ“

Виктор Лазић, оснивач Удружења „Адлигат“

Удружење „Адлигат“ је почетком 2018. године обележило пет година свог веома успешног постојања. Током протеклог периода, остварило је сарадњу са многим организацијама и институцијама, како у Србији, тако и у свету, промовишући значај књиге „као сушаственост људске душе“, односно као вредног културног добра и једног од највећег богатства светског културног наслеђа. Оно што је важно истаћи то је да се библиотечки фонд овог Удружења повећава из дана у дан и да је захваљујући чињеници да данас поседује милион библиографских јединица, основан и Библиотечки фонд који чији је главни циљ размена књига како би оне стигле до угрожених подручја и библиотека са сиромашним фондовима. Своју изразито хуману страну Удружење је показало поклонивши 500.000 књига које су отишле у више од 120 институција, од Библиотеке манастира Хиландар, библиотека на Косову, до школских и сеоских библиотека широм Србије. Удружење је покренуло и акцију сакупљања литературе из различитих области, ради стварања што квалитетнијег фонда Библиотеке и Музеја, али и како би помогло другим библиотекама. Ово је и уједно и позив свима који су вољни да дарују своје књиге како би помогли једну културно освештену, културно разнолику и надасве хуману акцију.

ТЕКСТ: Ана Стјеља ФОТО: Удружење „Адлигат“ www.adligat.rs

ŠAGALOVE RUSKE GODINE

iz naučnog pera Mirjam Rajner1

iz naučnog pera Mirjam Rajner1

VODIO: Ivan Ninić

Kako ste došli na ideju da za Vašu doktorsku tezu izaberete delo ranog Šagala? Da li je tema izvučena iz šireg interesovanja za rusko-jevrejsku umetnost s početka 20. veka ili je to posebni afinitet prema ovom umetniku?

Tema doktorata bila je prirodni nastavak mog magistarskog rada koji je bio posvećen grupi jevrejskih umetnika u Rusiji s kraja 19. i početka 20. veka. Među njima je najznačajniju ulogu odigrao vajar Mark Antokolski (1843–1902) i da bi se bolje razumeo moj izbor ranih godina Šagala za temu doktorata, predlažem da se prvo bolje upoznamo sa delom Antokolskog, koji je izvan ruskih

1 Istoričar umetnosti, Mirjam Rajner, doktorirala je na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu sa temom o ranom stvaralaštvu Marka Šagala (1887–1985). Obradila je manje poznati opus ovog rusko-jevrejskog slikara, njegovo stvaralaštvo između 1906. i 1910. godine, sanktpeterburški period. Mirjam Rajner, rođena je u Somboru, odrasla u Zagrebu, studirala u Beogradu, a od ranih osamdesetih godina živi u Izraelu gde na Bar Ilan Univerzitetu predaje modernu jevrejsku umetnost.

i jevrejskih krugova skoro nepoznat. Antokolski se javlja na umetničkoj sceni Rusije 1863. godine. Bio je prvi Jevrejin koji je upisao Likovnu akademiju u St. Peterburgu. To su mu, s jedne strane, omogućile liberalne reforme cara Aleksandra II koji je ukinuo numerus clausus, odnosno ograničavanje broja jevrejskih studenata kojima je dozvoljen upis na ruske univerzitete. S druge strane, na Antokolskog utiče i širenje prosvetiteljstva među ruskim Jevrejima, koji su od 18. veka živeli koncentrisani u religiozne ortodoksne zajednice u zapadnom delu Rusije (Litvaniji, Belorusiji, Ukrajini), zatvorene od ostatka zemlje ekonomskim, političkim i društvenim zakonima. Prosvetiteljski pokret među Jevrejima, započet u Nemačkoj, je četrdesetih godina 19. veka stigao i do Vilne, rodnog grada Antokolskog, utičući na mlade da se okrenu svetovnom obrazovanju koje je u našem slučaju uključilo i umetnost. No, istovremeno kad Antokolski stiže na Akademiju, u ruskom društvu dolazi do snažnih previranja. Liberalna atmosfera šezdesetih godina utiče i na umetnike koji sada, sledeći primer Narodnika (Tolstoj), veruju u edu-

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br.5

INTERVJU

kativnu snagu umetnosti i potrebu za kritičkim stavom. U svojim realističkim slikama mladi ruski umetnici, okupljeni u grupu „Peredvižnika“ (najpoznatiji među njima je Ilja Repin) počinju da ukazuju na probleme u društvu i streme da ga promene. Antokolski takav kritički stav vrlo brzo prevodi na njemu blisku atmosferu i već 1864. izrađuje dve reljefne skulpture – „Jevrejski krojač“ i „Škrtac“. I dok jevrejskog krojača prikazuje sa kipom na glavi i pejesima, mršavog i izgladnelog, škrtac (inače tipično prikazivan kao Jevrejin, recimo u Šekspirovom „Mletačkom trgovcu“) postaje bogati Rus. Takvo obrtanje tradicionalnih predstava i kritički stav je u opštoj liberalnoj atmosferi bio vrlo dobro prihvaćen i Antokolski, tada još student, dobiva čak nagradu Akademije. No, situacija se ubrzo promenila i krajem šezdesetih godina 19. veka politička i društvena sredina postaje konzervativnija, što znači za Jevreje povratak restrikcionih mera i jačanje antisemitizma. Iako dobar deo života provodi izvan Rusije – prvo u Rimu, a zatim u Parizu, Antokolski se od ranih sedamdesetih godina posvećuje temama iz istorije, religije, filozofije i književnosti (Ivan Grozni, Hrist, Spinoza, Mefisto, Natan Mudri), tragajući za vlastitim identitetom, razapetim između Rusije, jevrejstva i humanizma. Njegova ličnost i delo postaju primer novim generacijama jevrejsko-ruskih umetnika. Tome je naročito doprinela podrška i publikacije Vladimira Stasova, ruskog etnologa i kritičara umetnosti, koji je od samog početka ukazivao na potrebu za nacionalnim jevrejskim izrazom u umetnosti Antokolskog – jednako kao što je i od ruskih umetnika zahtevao stvaranje nacionalne umetnosti. No, istovremeno, pred sam kraj života Antokolskog, došlo je do promene stava prema umetnosti i među Jevrejima. Cionistički pokret je u specifično jevrejskoj umetnosti video jedan od dokaza da Jevreji postoje kao narod, a ne samo kao religiozna grupacija koji ima svoju istoriju, književnost, muziku i – umetnost. Takav stav je zastupao mladi Martin Buber koji je na Petom cionističkom kongresu u Bazelu, decembra 1901. održao govor, pozivajući mlade jevrejske umetnike da obnove i nastave tradiciju jevrej-

ske umetnosti koja je postojala vekovima u oslikanim sinagogama, iluminiranim hebrejskim rukopisima i ukrašenim ceremonijalnim predmetima. Da se njome inspirišu i stvore nova dela. Kao cionista, Buber je takvu obnovu video kao moguću jedino u jevrejskoj državi – “jer je takvoj novoj jevrejskoj umetnosti potrebna zemlja iz koje će da izrasta i nebo na kojem će da se razvija.” No, nisu svi bili istog mišljenja – i upravo u Rusiji, gde je već naredna generacija jevrejskih umetnika asimilirala impresionizam (Isak Levitan, Leonid Pasternak), pa i simbolizam i modernu (Leon Bakst), verovalo se u mogućnost simbioze jevrejske tematike i suvremenog, lokalnog umetničkog izraza. Antokolski tako postaje rodonačelnik rusko-jevrejske nacionalne škole, dok naredna generacija, među kojom se ističe jevrejski slikar Jehuda Pen, Šagalov prvi učitelj umetnosti u njegovom rodnom Vitebsku, prenosi svom mladom učeniku, kako jevrejski identitet, tako i otvorenost ka suvremenoj umetničkoj formi. Na taj način Šagalov rani period postaje logičan izbor za moje dalje istraživanje i potpunije razumevanje ovog procesa. U svojoj tezi sugerišete da je Šagal u velikoj meri samouki slikar, mada je pohađao slikarske škole i tečajeve iz crtanja u svom rodnom mestu, beloruskom gradu Vitebsku, a kasnije studirao u St. Peterburgu.

Mark Antokolski (1840 – 1902), skulptura „Jevrejski krojač“, 1864. (Foto: Samuel Gruber's Jewish Art & Monuments)

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br.5

ALIA MUNDI

Ne, ja ne sugerišem da je Šagal samouki slikar. To tvrdi sam Šagal u svojoj autobiografiji (prvi put publikovanoj na jidišu 1925. godine, a zatim na francuskom 1947.), a i niz istraživanja njegove umetnosti, od polovine 50-tih godina prošlog veka, pa sve do danas. Prema tim stavovima, uprkos periodu učenja u Vitebsku i St. Peterburgu, Šagal navodno nije imao šta da nauči od svojih prvih učitelja, jer je već od samog početka krenuo individualnim putem neovisnim od vanjskih uticaja. Takav stav ga automatski predstavlja kao samoukog genija koji stvara nezavisno od umetničkih pravaca i škola i - istovremeno onemogućava upoređenje sa umetnošću stvaranom na prostoru i u vremenu u kojem je živeo i počeo da se formira kao umetnik. Taj mit je naročito podržavan na Zapadu, jer stavlja Pariz, gde Šagal stiže prvi put tek 1910. godine, kao centar inspiracije mladog umetnika i izvor uticaja - od starih majstora u Luvru, pa do Matisa i Pikasa. Rani ruski period je, nasuprot tome, bio zanemaren i omalovažavan – što zbog nepoznavanja i zbog želje samog Šagala da bude prihvaćen kao umetnik sa Zapada, naročito nakon toga što je napustio Sovjetski Savez 1923. godine i ponovno se nastanio u Parizu, i još više posle Drugog svetskog rata, u periodu hladnog rata i političke podele Evrope na Istok i Zapad. No, analizirajući u detalje upravo Šagalov rani razvoj, kontakte sa ruskim umetničkim svetom preko

AM INTERVJU: MIRJAM RAJNER

njegovih prvih učitelja, Jehude Pena, koji je sam ujedinio realizam „Peredvižnika“ sa impresionizmom Pasternaka, Serova i Levitana; Nikolaja Reriha – simboliste, člana zapadno-orijentisane grupe „Svet umetnosti“ i odličnog poznavaoca slikarstva Pola Gogena i čuvenog Leona Baksta – jevrejskog umetnika i kostimografa Đagiljeve plesne trupe „Ruski balet“, koji je svoje učenike približio Matisu i zahtevao od njih da slikaju kao deca – želela sam da promenim taj stav. Prateći publikacije ruskih umetničkih časopisa s kraja 19. i početka 20. veka, kao „Svet umetnosti“ i „Zlatno runo“; pojavu i popularnost moskovskih privatnih umetničkih kolekcija porodica Ščukin i Morozov; prikaze izložbi, kako ruskih avangardnih umetnika, tako i suvremenih francuskih slikara, prikazanih 1908-1909. godine u Moskvi, bilo je moguće videti Šagalove rane radove ne kao neuke pokušaje budućeg genija, već kao svestan dijalog sa velikim imenima, kako klasične (koje je video u Ermitažu), tako i moderne umetnosti. Već ti rani radovi – crteži, akvareli i ulja, stvoreni između 1906. i 1910. – pokazuju odlično poznavanje Sezana i Mihaila Vrubela; Rembrandta i Gogena; Matisa i ruskih ikona…

Mirjam Rajner (Foto: ResearchGate)

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br.5

Mark Šagal, Autoportret sa sedam prstiju (Foto: Wikipedia)

I ne samo to: Šagalove teme vezane za rađanje i smrt, uzvišeno i svakodnevno, muziku i poeziju, koje se pojavljuju u tim ranim radovima („Venčanje“, „Mrtav čovek“ „Porod“, „Ulični svirači“, „Seoski sajam“ itd.) ukazuju i na njegovo interesovanje i uspešnu asimilaciju ruskog simbolizma, naročito poezije Aleksandra Bloka. Konačno, pozorišni svet ga je takođe zanimao i ti isti rani radovi (naročito „Autoportret sa crvenom maskom“) govore o Šagalovom poznavanju novih avangardnih teorija, primenjivanih u predstavama Nikolaja Evrejinova i Vsevoloda Meyerholda. Sve to ukazuje da se već pre Pariza Šagal formira u umetnika koji postaje sastavni deo ruske avangarde. Ipak, za razliku od njegovih ruskih savremenika – Natalije Gončarove, Mihaila Larionova i Davida Burliuka – on pokazuje daleko veću sposobnost asimilacije različitih uticaja i njihovo povezivanje u jedinstveni, izuzetno individualni umetnički izraz.

Lingvista, Benjamin Haršav, vidi u toj sposobnosti Šagala proces prisutan i u jidiš jeziku, koji takođe uspešno asimilira razne jezičke uticaje (hebrejske, nemačke, slovenske, pa kasnije, jevrejskim iseljavanjem u Ameriku, i engleske reči postaju deo govornog jidiša). No, istovremeno, jidiš ostaje poseban jezik kojim govore upravo Šagalovi sunarodnici, istočno-evropski Jevreji, pa i on sam. Konačno, tipično jevrejski karakter njegove umetnosti proizilazi i iz sadržaja njegovih radova. Mada jednim svojim delom oni reaguju na rusku umetnost i književnost, drugim delom oni često komentarišu stvarna zbivanja, vezana za život i probleme, kako Jevrejina pojedinca, tako i čitave jevrejske zajednice u Rusiji, na početku 20. veka. Tako Šagal, za razliku od ostalih ruskih, pa i francuskih avangardnih umetnika, ne stavlja u prvi plan svojih slika formalni eksperiment, već narativ. To ga svakako čini drugačijim i otežava olako svrstavanje u određenu umetničku grupu ili pokret.

U njegovom slikarstvu oseća se uticaj porodičnih prilika, odnos prema vojsci i političkim kretanjima. Posebno naglašavate da su politika i socijalne prilike u Rusiji imali uticaja na njegov rad, što dosadašnji istraživači Šagalovog dela nisu isticali. U kom vidu se uticaj realnosti može prepoznati u Šagalovom opusu?

Šagalove slike često deluju fantastično i poetično i nije čudo da ga mnogi umetnički kritičari smatraju pretečom surealizma. No, u većini slučajeva Šagal priprema slike crtajući niz crteža, a često i slikajući nekoliko varijanti iste teme. Da bi se bolje razumelo centralno delo važno je okružiti ga tim preliminarnim radovima, uporediti ih i naučiti njihov sistem simbola, ikonografije i naracije koja se provlači

5

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br.

Mark Šagal, Violinista, 1912 (Foto: Wikipedia)

Mark Šagal, Violinista, 1912 (Foto: Wikipedia)

Mark Šagal, Selo..., 1940 (Foto: Pinterest)

od rada do rada. U tom procesu se onda uočava da intimni crteži često sadrže daleko realističnije detalje i pričaju o konkretnim događajima i mestima, koji se kasnije, u uljima većih formata gube ili postaju nerazumljivi. Šagal prvenstveno želi da bude slikar avangarde, pa u tom duhu i slika. No ipak, kao Jevrejin, on ima i potrebu da kroz svoja dela komentariše problematičnu situaciju svojih sunarodnika u carskoj Rusiji koji su dobili puno građansko pravo tek 1917. godine i na početku 20. veka još uvek bili diskriminisani, proterivani, pa čak i ubijani u pogromima. Šagalovo odrastanje i formiranje u Rusiji podudara se sa izuzetno turbolentnim godinama koje uključuju takav tragičan pogrom u Kišinjovu 1903. Rusko-japanski rat 1904. revolucionarnu 1905. godinu, pokušaj demokratizacije društva otvaranjem Dume – ruskog parlamenta, političku reakciju desnice i konačno, ukidanje političkih sloboda i jačanje ksenofobičnog nacionalizma. Godine 1905. u kojoj su štrajkovi, demonstracije i ulične borbe između protivnika carskog režima i onih koji su ga podržavali, uzdrmali čitavu Rusiju, Šagal je kao 18-to godišnjak završavao srednju školu. Kao mnogi mladi Jevreji, koji su se nadali da će promena režima dovesti i do promene njihove situacije, i on je imao simpatije za levičare i demokrate. U Vitebsku je u to vreme bio i vrlo snažan tzv. Bund – jevrejski socijalistički pokret, čiji su se članovi u toku jedne demonstracije sukobili sa lokalnom policijom, gde je ubijeno nekoliko mladića i devojaka. Prema sećanju jednog od učesnika, njihov pogreb na vitebskom jevrejskom groblju prerastao je u političku manifestaciju. Iako Šagal ne pominje ta zbivanja u svojoj autobiografiji, u periodu između 1908. i 1909. on u nekoliko crteža i u ulju, „Mrtav čovek“, reaguje na te događaje. No, dok crteži kao „Događaj“ ili „Pogreb“ vrlo očito opisuju ulični sukob, mrtvu žrtvu, koja leži na ulici okružena usplahirenom masom ljudi, i sam pogreb, uljana slika, nazvana kasnije „Mrtav čovek“ prikazuje mrtvaca kako leži nasred provincijske ulice, okružen svećama. Upravo taj detalj – mrtav čovek okružen svećama, napolju, na ulici, umesto na odru, u kući – zbunjuje i prikriva stvarnu oštricu slike. Takvo „zataškavanje“ omogućuje Šagalu da istovremeno slika kao simbolista, koji se zanima za smrt kao metafizičku pojavu i onozemaljsko, ali i da – za one koji to

mogu da razumeju i na drugi način - dâ suvremeni politički komentar.

Odnos prema jevrejskoj tradiciji i životu, svakodnevni predmeti judaike, uloga smrti stubovi su Šagalovog slikarstva. Prilikom prvog boravka u Parizu, od 1910. do početka Prvog svetskog rata, kritičari i slikari u metropoli umetnosti uočavaju Šagalovu sposobnost da folkloristiku, literarne ideje, religiozni simbolizam ume da pretoči u vizuelnu poetiku neslućenih razmera za balansiranu kompoziciju zapadne moderne. Da li je na razvoj Šagalovog zrenja uticao više zavičajni Vitebsk ili atmosfera jevrejskih modernista u St. Peterburgu, gde je živeo pre odlaska u Pariz?

Teško je odrediti šta je igralo važniju ulogu – provincijalni jevrejski način života u Vitebsku ili još više Lioznu, mestašcu oko 40 km udaljenom od rodnog grada, gde su mu živeli baba i deda i kuda je Šagal često odlazio na raspust i praznike, iliintelektualni pristup jevrejstvu koji je upoznao u salonima jevrejskih aktivista u prestonici. Ta dva sveta se nadopunjuju i dok mu prvi daje inspiraciju i memoriju, drugi ga uči kako da ih prikaže u slici, kako da saopšti poruku i izrazi jevrejski identitet. U stvari, tek je susret sa traganjem za novim, nacionalnim identitetom, prisutnim kod tih predstavnika modernih, visoko-obrazovanih gradskih Jevreja, ukazao Šagalu na važnost vlastitog nasleđa. Poznavanje jevrejskih praznika i običaja, upotrebom jidiš jezika sa svim svojim narodnim bogatstvom i mudrošću koji uključuju poslovice i izreke, pesme i uspavanke, pitalice i šale, pa i upućenost u biblijski tekst, talmudske traktate, midraške i hasidske priče, koji su u popularnom obliku ušli u narodno predanje, a i koje je još kao dečak učio u hederu, jevrejskoj osnovnoj školi, postali su već od 1908. neiscrpan izvor Šagalove ikonografije. Ta godina je, naime, bila ključna za nagli procvat niza disciplina koje su izučavale jevrejsko nasleđe i koristile ga za jačanje nacionalnog identiteta: jevrejski aktivisti, među kojima je vodeću ulogu odigrao Maksim Vinaver, advokat, liberal i predstavnik demokratske partije u prvoj Dumi, ogorčen neuspehom da političkim putem osiguraju dobijanje građanskih prava za Jevreje, a

i porastom ruskog nacionalizma i antisemitizma, usmeravaju snagu ka jačanju vlastitog, sekularnog jevrejskog identiteta. Te godine se osnivaju društva za izučavanje jevrejske muzike i književnosti, započinje se sa pisanjem rusko-jevrejske enciklopedije, publikuju se zbirke jidiš poslovica i hasidskih priča, i osniva istorijsko-etnografsko društvo koje započinje, ne samo publikaciju članaka posvećenih jevrejskom folklornom nasleđu, već i sakupljanjem predmeta, pre svega ceremonijalnih – vezanih za religiozni kult, kako u kući tako i u sinagogi. Vodeća snaga u tim poduhvatima bili su istoričar Simon Dubnov, muzikolog Joel Engel i etnolog i pisac Šlomo Rapaport, bolje poznat pod pseudonimom An-Sky. Šlomo An-Sky, autor čuvenog pozorisnog komada „Dibuk“, kasnije je (1911-1916) organizovao etnografske ekspedicije da bi u vreme Prvog svetskog rata, u periodu kad je jevrejskom svetu u Rusiji pretilo potpuno uništenje, pokušao da spase nešto od tog sveta: fotografisao je drvene sinagoge i jevrejska groblja, sakupljao svećnjake i hanukije, zavese za Toru i prekrivače za Bimu, intervjuisao starce o običajima i beležio priče i pesme kojih su se sećali. Ceo taj materijal bio je sakupljen i izložen u Jevrejskom muzeju koji je bio otvoren svega dve godine (1916–1918) u periodu Oktobarske revolucije, a danas se delomično nalazi u Etnografskom muzeju u St. Peterburgu. Takav nov pristup jevrejstvu, koje se sada počelo izučavati kao akademska disciplina (a nije mu se više pristupalo kao vernik i poštovalac religioznih propisa), zahtevao je i novu jevrejsku umetnost. Šagal, koji je zahvaljujući svom vitebskom učitelju, Jehudi Penu, došao u kontakt sa predstavnicima tog pokreta, postao je njihova nada. Vinaver, kao Šagalov patron, omogućuje mu da stanuje i slika u njegovoj kući, a kasnije mu i daje četvorogodišnju stipendiju sa kojom odlazi za Pariz. Kao rezultat tog kontakta od jeseni 1908. Šagalove slike i crteži počinju da opisuju jevrejske običaje („Svadba“), da uključuju jevrejske izreke i poslovice („Svadba“, „Mrtav čovek“), hasidska verovanja („Sedeći violinista“), da reaguju na tešku političku situaciju i antisemitizam („Mrtav čovek“, „Sveta porodica“) i da traže rešenja u dijalogu sa hrišćanskim svetom („Muzičari“, „Obrezivanje“, „Povorka“).

Ko je bio i kakav je uticaj imao Samuel Hirsenberg na Šagala i njegov odnos prema drugim rusko-jevrejskim umetnicima s kraja 19. i početka 20. veka?

U Berlinu je između 1901. i 1920. izlazio cionistički usmeren časopis „Ost und West“ („Istok i Zapad“). Budući da je među izdavačima bio i Martin Buber, koji je, kako smo videli, bio angažovan oko obnove jevrejske umetnosti, svaki broj je donosio priloge na tu temu: od dopisa posvećenih srednjevekovnim sinagogama i iluminiranim hebrejskim rukopisi-

Simon Dubnov (1860–1941) (Foto: Wikipedia)

Joel Engel (1868–1927) (Foto: Wikipedia)

Semyon An-ski (1863–1920) (Foto: JewAge)

ALIA MUNDI

ma, do prikaza radova savremenih jevrejskih slikara, čija su dela uglavnom bila posvećena jevrejskim likovima – kako biblijskim, tako i savremenim, tradicionalnim običajima i načinu života, ali i aktualnim temama, vezanim za pogrome, emigraciju i pojavu cionizma. Njihove slike bile su reprodukovane u crno-beloj tehnici i Šagalov učitelj, Jehuda Pen je, kao mnogi napredni Jevreji u tadašnjoj Rusiji, bio pretplaćen na taj časopis - prema sećanjima nekolicine njegovih učenika, koristio te reprodukcije u edukativne svrhe u svojoj školi u Vitebsku. Tim putem se Šagal već na samom početku svoje umetničke karijere upoznao sa jevrejskim umetnicima sa kraja 19. i samog početka 20. veka – od Marka Antokolskog, Leonida Pasternaka i Isaka Levitana do poljskih i austro-ugarskih slikara, među kojima Leopolda Pilihovskog, Isidora Kaufmana i jevrejskih slikara, aktivnih u Zapadnoj Evropi, kao Maksa Liebermana i Jozefa Israelsa. To rano upoznavanje sa modernom jevrejskom umetnošću svakako mu je dalo podstrek i primer na koji način je moguće koristiti savremeni umetnički jezik i ujediniti ga sa specifičnom jevrejskom ikonografijom, naročito sa aktuelnim temama koje ukazuju na problematiku jevrejske egzistencije, posebno u Istočnoj Evropi. Među umetnicima koje je „Ost und West“ objavljivao bio je i Samuel Hirsenberg, poljski Jevrejin, rođen u Lodzu, koji je slikarsko akademsko obrazovanje stekao prvo na Akademiji u Krakovu kod čuvenog poljskog slikara Jana Matejka, a zatim na Akademiji u Minhenu i Parizu, gde je izlagao na izlošbama Salona i 1900. dobio srebrnu medalju za monumentalno delo „Večni Žid“. Hirsenberg, koji je u svom umetničkom izrazu kombinovao akademsko slikarstvo sa simbolizmom i impresionizmom, postao je u jevrejskom svetu poznat po svojoj, danas izgubljenoj, slici „Egzil“, rađenoj 1904, kao reakcija na pogrom u Kišinjovu. Na njoj Hirsenberg, na vrlo dramatičan način prikazuje grupu istočno-evropskih Jevreja – u biti čitavu jednu zajednicu predvođenu starim rabinom – kako prognana luta bespućem.Oni su stari, sa bradama, obučeni u duge tradicionalne kapute, no ima ih i mlađih, modernijih, žena i dece. Sve što su poneli sa sobom je Tora, umotana u talit, molitveni šal, i čajnik koji nosi devojčica, očito uzet u brzini, pre iznenadnog odlaska u egzil.

AM INTERVJU: MIRJAM RAJNER

Činjenica da je slikar uvrstio u tu kolonu sebe i svoju ženu, govori da, mada školovan i sekularan, deli sudbinu svojih prognanih sunarodnika. Šagal je u više navrata vodio dijalog sa jevrejskim slikarima te generacije – tako ga je recimo Hirsenbergova slika „Groblje“ iz 1893, koja prikazuje polu-razrušeno jevrejsko groblje negde u Istočnoj Evropi, na kojoj bolom obuzete tri žene dramatično oplakuju izgubljene i voljene - inspirisala da i sam slika, u dva navrata, jevrejsko groblje u Vitebsku. No, kako Hirsenberga tako i ostale jevrejske slikare koji u biti predstavljaju sentimente 19. veka, Šagal „prevodi“ u jezik 20. veka. Tako njegova grobljaiako i dalje aludirajući na političku situaciju, žrtve pogroma i siromaštva - deluju mnogo modernije i lišene direktne drame, ali obogaćene post-impresionističkim impastom (1906) ili čak kubo-futurističkim ritmom (1917).

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Samuel Hirszenberg (1865–1908) (Foto: Wikipedia)

Samuel Hirszenberg, Groblje, 1893 (Foto: Artdone)

Kakva je bila uloga patrona-mecena (Grigorije Goldberg, Maksim Vinaver) na Šagalovo školovanje i rad?

Šagal je stigao u St. Peterburg sa pismom očevog poslodavca, vlasnika radnje za prodaju usoljenih riba, u kojem je bilo navedeno da je poslat u prestonicu poslom. To pismo mu je omogućilo legalno zadržavanje u gradu od tri meseca, jer kao Jevrejin iz provincije nije imao pravo boravka u prestonici. Nakon tog perioda, u vreme kad je već započeo studij umetnosti na Školi imperijalnog društva za podsticanje umetnosti, kod tada poznatog ruskog slikara Nikolaja Reriha, člana grupe „Svet umetnosti“, Šagal je živeo u gradu ilegalno. No, kako saznajemo iz njegove autobiografije, pri povratku iz Vitebska, nakon jedne od poseta kući, policija ga je zaustavila na železničkoj stanici i ustanovivši da nema dozvolu boravka, poslala u zatvor, gde je proveo dve nedelje, zatvoren sa Jevrejima u sličnoj situaciji kao i on, lopovima i prostitutkama. Retroaktivno, 1914. godine, kada je po povratku u Rusiju iz Pariza, u trenutku kada je započeo Prvi svetski rat i granice se zatvorile, neplanirano i silom prilika ostao u rodnom gradu, Šagal je naslikao rad „U zatvoru“ koji je oživeo te studentske uspomene, ali je aludirao i na trenutnu situaciju u kojoj se našao. Kasnije, kada je početkom 1920-tih godina pisao autobiografiju, opisao je taj događaj sa sebi svojstvenim humorom, nalazeći pozitivne strane u svemu tome kao – „osiguran krevet i obrok koje je imao u zatvoru“, za razliku od nemaštine u kojoj je, kao student, na početku živeo. Isto tako je tvrdio tada da su ga grub jezik kao i sama pojava gradske ološi fascinirali i da je u njima otkrio, kako socijalne slučajeve carskog režima, tako i izvor neotesanog i primitivnog. Takav stilski izraz se od 1909. pojavio u umetnosti i poeziji ruske avangarde, dok ga je Šagal – kako je to naknadno tvrdio – okusio već ranije, u stvarnosti. Naravno, 1907. ili početkom 1908. kada se nalazio u zatvoru, verovatno mu nije bilo do šale, već je pokrenuo sve moguće veze da bi iz zatvora što pre izašao. I doista, upravo je to bio razlog za Šagalovo upoznavanje sa sankt-peterburškim advokatom, Grigorijem Goldbergom, koji mu je pomogao da izađe iz zatvora i fiktivno ga zaposlio u svom domu kao sobara. To je Šagalu omogućilo da napokon dobije dozvolu

Jehuda Pen, Autoportret, 1920 (Foto: Wikipedia)

boravka i započne da živi u gradu legalno. Prisustvo Šagala u gradu kao mladog umetnika na školovanju je, verovatno, bilo poznato sankt-peterbuškoj jevrejskoj inteligenciji preko Ilje Ginzburga, akademskog vajara, učenika Marka Antokolskog i prijatelja Šagalovog vitebskog učitelja Jehude Pena, sa kojim je zajedno studirao na Akademiji likovnih umetnosti. U to vreme Ginzburg je držao predavanja o jevrejskoj umetnosti na novoosnovanoj visokoj školi, tzv. Akademiji za izučavanje judaizma u St. Peterburgu, koju je pokrenula grupa jevrejskih aktivista o kojima je već bilo govora. Goldberg je bio blizak tim krugovima, što je verovatno razlog da se založio i pomogao mladom Šagalu u nevolji. Među njima se razvila privrženost i on postaje slikarev prvi mecena koji ne samo da naručuje slike („Goldbergova radna soba“, „Salon“), već upoznaje Šagala sa svojom porodicom i poziva ga za praznike u Narvu, gradić na Baltičkom moru, gde živi dobrostojeća porodica njegove žene. Šagal i tamo slika („Kuća u parku“), sprijateljuje se sa ukućanima i nastavlja da navraća kao redovan gost sve do odlaska u Pariz, krajem 1910. godine. Izgleda da je tamo imao i svoju sobu koju je koristio u toku poseta kao atelje („Moj studio u Narvi“), a i blizak odnos sa

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

sa mladom Belom Germont, o kojoj piše svojoj sestri kao o školovanoj i nadarenoj devojci („Prijateljstvo“, „Portret devojke“) sa kojom je 1909. vodio razgovore o poeziji. Ipak, na samom početku tog prijateljstva sa Goldbergovima, Šagal bolno oseća razliku među njima: on, sin siromašnog provincijskog Jevrejina koji je zarađivao za svoju mnogobrojnu porodicu prenoseći teške bačve sa usoljenom ribom, često je crveneo i zamuckivao u otmenim salonima sankt-peterburških jevrejskih intelektualaca. Prve slike koje je slikao u tom periodu pokušavaju da se prilagode novom ambijentu – no, skupoceni nameštaj, tepisi, slike na zidovima i figure na komodama više odražavaju ukus njegovih mecena nego samog Šagala, koji se u tom svetu nije osećao ležerno. Tek „Autoportretom sa crvenom maskom“, gde prikazuje sebe kako skida masku sa lica, on menja smer i ukazuje na novi put koji ga vodi kući, u provincijski Vitebsk, jevrejskom folkloru i primitivnom stilu. U jesen 1908. u vreme kad Maksim Vinaver zamenjuje Goldberga i postaje Šagalov patron, kao što smo videli, to narodno jevrejsko nasleđe postaje tema istraživanja etnologa i istoričara, dok Šagalove slike već imaju prepoznatljivo lice jevrejskog primitivizma.

Mark Šagal u svom pariškom ateljeu, slika svoju suprugu Bellu (Foto: The Guardian)

Recite nam nešto o poreklu humora u Šagalovom opusu.

U toku leta 1908. za vreme raspusta koji je provodio kod roditelja u Vitebsku, Šagal je počeo da koristi novi primitivni stil („Devojčica na sofi – Mariaška“). No, za razliku od ostalih članova ruske avangarde (Gončarove, Larionova, Burliuka) u čijim se radovima počinje javljati primitivni smer 1909. i oslanjanje, uglavnom, na ruske izvore –ikonu, lubok (ruski: lubočnaja kartina – popularni bojeni drvorezi, prodavani na seoskim vašarima počev od 18. veka) i oslikane table nad radnjama, Šagal koristi kao jedan od glavnih izvora – dečji

crtež, koji je početkom 20. veka postao, kako predmet izučavanja psihologa, tako i sakupljanja avangardnih umetnika. U njegovoj neposrednosti, sažimanju doživljaja u simbol, sintetskom korišćenju boje i naglašenoj dvodimenzionalnosti, uočavala se originalna, primarna vizuelna interpretacija sveta koji nas okružuje, slična izrazu „primitivnih“ naroda, čija se umetnost razvila neovisno od klasično-renesansne predstave umetnosti Evrope. Takav interes za dečji crtež pokazali su niz umetnika – među njima je danas najpoznatiji Paul Klee, ali u prvoj dekadi 20. veka tu su bili i umetnici minhenskog kruga, okupljeni oko Kandinskog.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Kandinskog. Javlenski, recimo, sakuplja i kopira crteže svog devetogodišnjeg sina. Matis se na sličan način inspiriše dečjim radovima svoje ćerke Margarite, a Leon Bakst, Šagalov budući učitelj u St. Peterburgu, takođe se interesuje za dečji crtež. On je krajem 19. veka postao član tada napredne ruske grupe „Svet umetnosti“ i promenio svoje jevrejsko prezime, Rozenberg, u kraće – Bakst (devojačko prezime majke). U proleće 1908. Bakst je već držao javna predavanja u kojima je pozivao mlade umetnike da napuste sve norme staroga, da postanu novi „barbari“ i stvaraju kao deca. Šagal ga je poslušao i – počeo da primenjuje novi stil u svojim radovima. Upravo dečji stil, lišen svih kulturnih, religioznih i nacionalnih konotacija, bio mu je, kao Jevrejinu, verovatno najbliži. Koristeći ga, mogao je slobodno da stvara novu ikonografiju, nezavisnu od hrišćanske i klasične tematike. Mariašku, svoju najmlađu sestru, Šagal je naslikao debelim, crnim konturama što koriste i deca, da bi opet, kao dete, ispunio bojom pljosnate površine, nezgrapno joj prikazao anatomiju i ostavio da „lebdi“ na sofi, umesto da je smesti u trodimenzionalno sedište. Tada, oko 6 godina stara, ona je najverovatnije već stvarala dečje crteže koji su Šagalu mogli da posluže kao direktna inspiracija. U jednoj od svojih sveski sa skicama iz perioda 19091911, sačuvan je Mariaškin crtez čoveka (okrugla glava i stomak, tačke za oči, crte za noge i ruke…). No, razlika između takvog crteža deteta i nezgrapnog crteža odraslog umetnika je u tome što dečji crtež deluje dražesno i slatko, kao i sve ostalo što dete radi u određenom ranom dobu. Kad odrastao čovek, i to još umetnik, svesno crta kao dete – reagovanja su različita: od – „pa on uopšte ne ume da crta, crta kao dete!“ – do osmeha… Neočekivano iskrivljavanje proporcija i linija: premaleni, nakrivljeni šešir na velikoj glavi; nesigurna linija koja ocrtava kaput i čini ga nezgrapnim, a kuće u ulici – nakrivljenim; stvara sliku sveta koju ne uzimamo ozbiljno – već joj se smejemo. I upravo smejući se, Šagal je često uspeo da takvim „dečjim“ stilom kaže vrlo važne stvari…. Takav smeh je i sličan smehu kao rezultatu šale i duhovite anegdote - narativnim formama, toliko karakterističnim za istočno-evropski jevrejski način izražavanja, vezanim za jidiš jezik i provincijalni menta-

litet. Opresivna atmosfera antijevrejskih zakona, protiv kojih se nije moglo mnogo uraditi, prouzrokovala je, između ostalog, i naglašen razvoj humora, često i „crnog“, koji je postojao nekad kao jedino oružje mentalnog otpora, stvarajući osećaj psihološke nadmoćnosti: „Ako već ne možemo ništa promeniti – možemo se svemu smejati!“ Šagal je vrlo cenio, od ranih dana, dela Šaloma Aleihema, poznatog rusko-jevrejskog pisca, koji je već od 1905. uživao veliku popularnost među svojim sunarodnicima, jer su sa uživanjem čitali njegove šaljive crtice, priče i komedije, u kojima su prepoznavali sebe. čuveni mjuzikl „Violinista na krovu“ je baziran na tekstovima Aleihema, dok u mnogim predstavama scenografi širom sveta, možda i neznajući, koriste elemente iz Šagalovih slika. Šagala je inspirisala i klasika Mordehaja Jofea?

Mordehaj Jofe (1864 - ?) je danas skoro u potpunosti nepoznato ime. Franc Mejer, biograf Šagala, pominje ga kao slikara i fotografa kod koga se on nastanio u prvim danima po dolasku u

Mark Šagal, Portret sestre Mariaške, 1914 (Foto: Wikiart)

St. Peterburg. Verovatno mu ga je preporučio Jehuda Pen. Njegov učitelj iz Vitebska i Jofe morali su se znati još sa Akademije, a i povezivalo ih je zajedničko nastojanje formiranja jevrejske nacionalne umetničke škole. Već u Vitebsku je Šagal, uz školu slikanja, radio kao retušer kod lokalnog fotografa. Mogućnost zarade i sticanje kakvog-takvog praktičnog zvanja je verovatno smirivalo njegove roditelje, naročito oca, koji je sa velikim negodovanjem i skepsom dopustio sinu odlazak na daljni studij umetnosti u St. Peterburg. To je i bio razlog što se Šagal prvo smestio kod Jofea, gde je radio kao retušer. Iako je, po njegovim rečima, mrzeo taj posao, kontakt sa fotografijama je bio važan i Šagal ih kasnije često koristi kao izvor svojih slika, naročito portreta. No, Jofe je mogao, kao i Pen, da uputi Šagala i u bogatu tematiku vezanu za jevrejski život i običaje. Njegove slike su nestale i jedino što nam je danas poznato je reprodukcija jedne od njih – štampane kao prigodna čestitka za velike jevrejske praznike – „Blagoslov dece pred početak Jom Kipura“ Iz te slike se vidi da je i on, kao i Pen, Hirsenberg i niz drugih istočnoevropskih jevrejskih slikara sa kraja 19. i početka 20. veka, želeo zabeležiti akademskim realizmom, razumljivim širokoj publici, jevrejske običaje i način života koji je polako nestajao. Za uzor je Jofe uzeo nemačkog jevrejskog slikara Morica Openhajma, koji je u drugoj polovini 19. veka stvorio model za takvo slikarstvo. Openhajm je u dvadeset scena, kasnije objedinjenih i štampanih u obliku albuma, prikazao jevrejske običaje, vezane za Šabat i praznike, kao i važne životne prekretnice – obrezivanje, učenje u hederu, Bar Micvu i venčanje. Scene su opisivale život tradicionalne jevrejske porodice na idealan način, pokazujući Jevrejima vrednosti vlastite tradicije, ali i mogućnost njenog očuvanja paralelno sa modernim načinom života. Takva poruka je bila od velikog značaja za jevrejsku zajednicu u nemačkim zemljama upravo u periodu kad se ta zajednica suočavala sa asimilacijom, pojavom reformnog pokreta u judaizmu i reakcije ortodoksnih. Sličan proces se odvijao i u Rusiji na početku 20. veka. Jofeova slika prikazuje paralelno postojanje nekoliko svetova: scena se odigrava u kući najstarije generacije – babe i dede, koji su obučeni tradicionalno (deda sa bradom i kipom na glavi, u belom kitelu, ogrtaču koji se oblači za Jom Kipur) i čija kuća odražava poštovanje tradicije (upaljene sveće, pomanjkanje sudova i hrane na stolu naglašava poštovanje posta za Jom Kipur). Njima u posetu dolaze deca sa unucima koje deda blagosilja. Sledeće dve generacije su već obučene moderno (unuci su u školskim uniformama koje ukazuju na njihovo svetovno obrazovanje), naglašavajući drugačiji način života. Ta promena je indirektno prikazana i kroz slike koje ukrašavaju zidove prostorije u kojoj se susret generacija odvija: jedna je čuvena fotografija Mozesa Montefiora, engleskog Jevrejina, filantropa i pobornika jevrejskog useljavanja u

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Naslovnica monografije o Šagalu, autora Franca Majera (Foto: Amazon)

Naslovnica monografije o Šagalu, autora Franca Majera (Foto: Amazon)

Palestinu, dok druga prikazuje rabina Isaka Elhanana Spektora iz Kovna. Oba lidera su bila povezana sa pokretom Hovavei Zion (Ljubitelji Ciona), cionističkim pokretom, organizovanim u Rusiji, znatno pre pojave Teodora Hercla (1897). Inspirisan antijevrejskim merama i pogromima 188182, ovaj pokret je doveo do prve alije – useljavanja male grupe jevrejskih omladinaca iz Rusije u Palestinu, 1882. godine. Takav komentar u slici Mordehaja Jofea je izražavao, izgleda, i njegov vlastisti stav: 1908. Jofe vodi ogranak organizacije „Becalel“ u St. Peterburgu – društva koje je svojom aktivnošću (edukacijom i izložbama) trebalo da potpomaže “Becalel” u Jerusalimu, školu za umetnost i obrt koju je osnovao Boris Šac, takođe ruski Jevrejin, učenik Marka Antokolskog. No, sve to naizgled nije interesovalo Šagala. On ubrzo napušta Jofea, tvrdeći da nema šta od njega da nauči.

Mark Antokolski (1840–1902) (Foto: Wikipedia)

To je svakako bilo tačno, što se tiče stilskog umetničkog jezika, ali – ne i ikonografije i tematike, duboko povezane sa životom i problemima Jevreja u Rusiji – nešto što će i Šagal, kao što smo videli od 1908., uključiti u svoje radove.

Gde zapažate korene Šagalovog stila jednostavnosti, dečji karakter njegovih slika,

AM INTERVJU: MIRJAM RAJNER

primitivne umetnosti? Da li je to uticaj folklora?

O uticaju dečjeg crteža na Šagalov stil je već bilo reči. No, taj primitivni, naivni stil koji je on počeo da koristi od 1908. uključuje i druge izvore i uticaje. Jedan od važnih izvora primitivne ruske avangardne umetnosti, pa tako i Šagalove, bilo je slikarstvo Pola Gogena. Među prvima koji su počeli da se interesuju za njegovu umetnost i koriste je kao inspiraciju za vlastita dela bio je upravo Šagalov učitelj - slikar Nikolaj Rerih, direktor Škole imperijalnog društva za podsticanje umetnosti, koju Šagal pohađa između 1907. i 1909. godine. U toku svog boravka u Parizu 1900-01, Rerih se upoznao sa slikama Gogena i vrlo brzo počeo da “prevodi” južnjački svet tahićanskih mitova, idola i bujnih pejzaža francuskog slikara, u staro-ruske legende hladnog, nordijskog kolorita. Novi, primitivni, ne-evropski svet kojeg Gogen nalazi, bežeći iz Francuske na Tahiti, Rerih otkriva kod kuće – u širokim prostranstvima Rusije, u pre-hrišćanskim arheološkim nalazima drevne slovenske kulture; u vizantijskim freskama i ruskim ikonama – koje isto tako predstavljaju ne-evropski, ne-zapadni izvor za novu umetnost koju slikari sada stvaraju. Interes za ruski folklor i narodnu umetnost postojao je već od kasnih 70-tih godina 19. veka. Umetnička kolonija u Abramcevu, na posedu moskovskog industrijalca Save Mamontova, upravo je imala za cilj obnavljanje i očuvanje narodne radinosti, crkvene umetnosti i ikonopisa i korišćenje takvih izvora za stvaranje nove, moderne ruske nacionalne umetnosti. Novost je bila sada promena stila: Gogenov sintetizam, izražen kolorit i teška, neproporcionalna forma – naročito na njegovim drvenim reljefima – podstakle su primitivan umetnički izražaj. Gogen je nastavio da inspiriše okretanje ka autohtonoj kulturi i primitivnoj umetnosti kao izvoru inspiracije i u sledećoj generaciji mladih ruskih umetnika. Pavel Kuznjecov, Mihail Larionov, Natalija Gončarova, braća Burliuk, Vladimir Tatlin, Kazimir Maljevič i drugi odnose se ka ikoni, luboku, oslikanoj tabli firme okačenoj iznad radnje i dečjem crtežu, kao izvorima primitivne avangardne umetnosti koju stvaraju. Tako Gončarova, recimo, slika 1909. ruske seljake pri poljskim radovima, istovremeno koristeći Gogenove boje,

njegovu dekorativnost i otežale, nezgrapne forme tela, ali i dvodimenzionalan prostor, prisutan u vizantijskim i ruskim ikonama. Šagal upoznaje Gogena preko Reriha i već 1908. slika autoportret koji podseća na autoportrete velikog francuskog slikara. Uz to, u tom periodu, Šagal, kao i Gogen, počinje da koristi grubo platno koje ostavlja delimično vidljivo, ne pokrivajući ga sasvim bojom. Takvo platno dodaje osećaju grubog i primitivnog slikarstva koje Šagal nastavlja u narednim radovima tokom 1909-10. godine („Devojčica na sofi“, „Svadba“, „Mrtav čovek“, „Sveta porodica“), često direktno prevodeći pojedine delove Gogenovih bretonskih i tahićanskih slika koje je mogao videti u originalu ili u privatnoj zbirci Sergeja Ščukina u Moskvi, ili reprodukovane u „Zlatnom runu“. Kao i ruski slikari, tako i Šagal koristi Gogenove slike kao početni podsticaj da bi nastavio da traži primitivnu formu, najčešće, kao što smo videli, u dečjem crtežu, ali i u ruskoj ikoni i luboku.

Kakav je značaj Mihaila Vrubela i ruskog modernizma na Šagalov razvoj kao i uticaj ruske literature i filozofije na njegov rad? Kažite nam nešto i o uticaju ruske ikonografije na Šagalovo slikarstvo. U svojoj autobiografiji Šagal pominje s ponosom da je u školi Jehude Pena, u Vitebsku, bio jedini učenik koji je koristio ljubičastu boju u svojim radovima. Taj komentar može da se shvati kao aluzija na Šagalovo poznavanje ruskog simbolizma, koji u slikarstvu koristi upravo ljubičastu i plavu boju, da bi kroz njih izrazio duhovno stanje umetnika, sugerisao onozemaljski doživljaj i podstakao maštu. Majstor tog slikarstva bio je Mihael Vrubel, ruski simbolista i legenda već za života, koji je 1910. tragično završio, slomljen duševnom bolešću i slepilom. Važnost Vrubela za razvoj modernizma, pa i avangardne umetnosti u Rusiji bila je očita njegovim savremenicima na početku 20. veka i Šagal je mogao da se upozna sa njegovim delom kao učenik već u Vitebsku, kroz članke i niz reprodukcija, publikovanih u „Svetu umetnosti“ i „Zlatnom runu“. Godine 1906. Vrubel je bio uvršten u veliku izložbu ruske umetnosti, održanu u Parizu. Postoji priča po kojoj je Pikaso dugo stajao pred njegovim platnima i posmatrao ih. U čemu je veličina tih radova, danas još uvek nedovoljno

AM INTERVJU: MIRJAM RAJNER

Mark Šagal, Devojčica na sofi, 1907 (Foto: Wikiart)

poznatih izvan Rusije? Vrubel, od najmlađih dana, zainteresovan za književnost, muziku i pozorište, već 80-tih godina 19. veka počinje da unosi u svoja dela literarni element, maštu i teatralnost – elemente u potpunoj suprotnosti sa do tada naglašenim interesom ka realizmu i nacionalnoj istoriji s jedne, i ruskom pejsažu, sa druge strane. Gete, Puškin, Ljermontov, Šekspir i Niče su pisci koji Vrubela inspirišu i podstiču promenu forme u njegovim slikama. Želeći da prikaže unutarnji svet, emocije i duhovnost, Vrubel ne samo da slika dramske momente, već menja i formu: on je dezintegriše, raščlanjuje, pretvara u prah - jednom rečju nagoveštava apstrakciju, slično Sezanu, na Zapadu. Uz to, Vrubelova sklonost dijagonalnom posmatranju scene, odozdo ili odozgo, naglasila je i dvodimenzionalnost njegove slike, a time i njeno konačno oslobađanje od reprodukovanja stvarnosti. Takvu simbiozu Šagal je prepoznao i u delima ruskih simbolista – pesnika, pisaca i filozofa. I sam pišući pesme u tom periodu (190810) u duhu simbolizma, on je naročito cenio delo Aleksandra Bloka, čuvenog ruskog pesnika, koji je nakon 1905. prešao iz faze uzvišene duhovnosti u cinizam, duhovitost i kritiku sive svakodnevnice. Kao i Vrubel, Blokova poezija postala je jedna od vaznih izvora ruske avangardne umetnosti. Poezija, kao dodatni izvor i inspiracija Šagalovih slika, javlja se naročito u toku leta 1909. kada održava

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

ALIA MUNDI

vezu sa tri mlade, školovane i talentovane devojke, koje i same pišu pesme, studiraju književnost, filozofiju i istoriju umetnosti. Jedna od njih – Bela Rozenfeld – kasnije postaje njegova žena. Uticaj Blokove poezije nastavlja se i u Parizu, gde Šagal slika čuveno platno „Pesnik“, koje ujedno predstavlja i njegov autoportret. U toj složenoj slici muškarca koji pije i istovremeno stvara, dok mu zelena glava stoji naopako na ramenima, Šagal ispituje dijalog između stiha i poteza četke; aludira na emocije vezane za sećanje, nostalgiju i beleži njihovu konačnu sublimaciju u umetničko delo. No, dok ruski avangardisti koriste simbolizam Vrubela i Bloka da bi konačno stigli do potpunog odcepljenja od spoljnog sveta i pune apstrakcije (Larionov, Tatlin, Maljevič), Šagala to ne zanima. U konstantnom sukobu sadržaja i forme, kod njega uvek pobeđuje sadržaj. Njegova želja je da, uz avangardni izraz, zadrži, kako lični tako i jevrejski identitet.

Šagalov rani opus i njegov prijem u umetničke krugove Pariza, prilikom prvog boravka 1910-1914, donosi jednu novu vizuru iracionalne percepcije, sačinjene od snova, vizije i legendi. Takva fantazija bila je izvan francuskog intelekta, jer je svojom ekspresivnom snagom boja stvarala novu kompoziciju slike. Njegovo delo je bilo iznad teorija o objektivnosti i racionalnosti slikarstva. Da li sa Šagalom metafora ulazi na velika vrata u moderno evropsko slikarstvo?

U Parizu, između 1911. i 1914. Šagal se pretežno druži sa pesnicima i piscima. Blez Sendrar, Kanudo i Apoliner su među njegovim najbližim prijateljima. To nije slučajno. Kao što smo videli, interes za poeziju i literaru postojao je već i u njegovom ruskom periodu, pre dolaska u Pariz. Veza sa pesnicima je oplođivala njegove slike, a onenjihove stihove, tako Sendrar često daje naslove Šagalovim pariskim radovima, čak i piše pesme o njegovom kreativnom procesu, dok je Apoliner prvi počeo da koristi reči „metafora“ i „natprirodno“ kada je govorio o Šagalovim slikama. Pariz je, napokon, dao Šagalu dovoljno samopouzdanja i slobode da počne da upotrebljava snažne, briljantne boje, koje su po rečima njegovog učitelja, Leo-

AM INTERVJU: MIRJAM RAJNER

na Baksta, tada „propevale“. Šagal je poznavao jarke boje već u Rusiji, kako sa ikona, tako i iz radova Gogena, a i putem Bakstovog učenja, koji je cenio Matisa i podsticao u St. Peterburgu svoje učenike da prigrle francuski fovizam. No, do dolaska u Pariz, Šagalu je bilo važnije da putem boja izrazi osećaj i atmosferu na slici. To je, ujedno, bio razlog što je uglavnom koristio tamne i smeđe tonove, ili kako je Šagal sam rekao, „boje krompira“. Ta veza sa bojom zemlje bila je znak njegovog primitivnog izraza i može da se razume kao suprotnost plavoj i ljubičastoj, kao bojama simbolizma. Prihvatanje fovističkih boja u Parizu je, u biti, bila pobeda forme nad sadržajem, Šagalova adaptacija na francusko slikarstvo. Ipak, identitet je zadržan kroz naraciju koja sad postaje udaljena od rusko-jevrejske stvarnosti – fantastična, slična snu i memoriji koja vremenom, u daljini, postaje legenda. Takvog ga Pariz, željan novih svetova, „barbarskog Istoka“, nepoznate strasti i mašte, oberučke prihvata. Nije čudo što se Šagal, tokom svog dugog života, uvek iznova vraća Parizu, videći u njemu svoju “obećanu zemlju”.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Mark Šagal, Pesnik, (Foto: Wikiart)

Sem slikarstva u užem smislu, Šagalova umetnost se prostire na širok plan vizuelnih mogućnosti: scenografiju, judaiku, vitraž, skulpturu. Kada je to počelo i koji su vrhovni dometi tog segmenta Šagalovog stvaralaštva?

Teatralni elementi su počeli da se javljaju na Šagalovim slikama već od 1908. ukazujući na pozorište kao jedno od važnih sfera njegovog umetničkog interesa, koji je bio i nadalje produbljen činjenicom da je Bela, njegova zaručnica, aktivno učila glumu u toku svojih studija u Moskvi, kod čuvenog Konstantina Stanislavskog. No, prve scenografske radove Šagal je počeo da radi tek po povratku iz Pariza, u periodu ruske Oktobarske revolucije. Kao komesar, zadužen za umetnost u regionu Vitebska, Šagal je organizovao proslavu prve godišnjice Revolucije 1918. u svom rodnom gradu. Iako naknadno kritikovane od strane Ministarstva za kulturu iz Moskve, kao nedovoljno avangardne i politički nekorektne, Šagalove dekoracije, koje su uključile ceo grad, bile su u suštini scenografija za ulično pozorište. No, najznačajniji njegov rad iz tog perioda su svakako platna i kostimi stvoreni za Državno kamerno jevrejsko pozorište u Moskvi, 1920. godine. „Uvod u jevrejsko pozorište“ kao i četiri muze jidiš teatra: muzika –predstavljena Šagalovim čuvenim violinistom; ples – prikazan krupnom provincijalkom koja pleše na svadbi; drama – predočena badhanom, tradicionalnim zabavljačem na jevrejskim svadbama; i književnost – predsvaljena kao sofer stam, tradicionalni pisar Tore – svakako su sinteza Šagalovog ranog opusa. Ta dela, koja su od 1937. iz političkih razloga bila pohranjena u depoima Galerije Tetrjakov, daleko od očiju posetilaca i ljubitelja umetnosti, bila su 1991. prvi put ponovo izložena u Rusiji i na Zapadu. Obilazeći u narednoj deceniji ceo svet u nizu izložbi posvećenih Šagalovim „ruskim godinama“, ona su u potpunosti rehabilitovala taj, do tada, nedovoljno poznat period u slikarevom razvoju, omogućujući novo i potpunije razumevanje njegovog celokupnog opusa. Šagalov intenzivan rad u trodimenzionalnom prostoru pozorišta, koje uključuje i ujedinjuje sve vrste umetnosti, ujedno je stvorio bazu za slikarev interes za različite umetničke medije, u kojima je stvarao u kasnijim periodima – od ilustracije knjiga, do zidnog slikarstva i vitraža, stvarajući dela koja su pronela njegovo ime kroz čitav svet.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Mark Šagal, Vitraž, Katedrala Sv. Stefana, Mec (Foto: Wikipedia)

Mark Šagal, Mir, vitraž u UN u Njujorku (Foto: Wikipedia)

АВАНТУРЕ ВЕЛИКОГ

пустолова

Да је Јоаким Вујић „отац српског театра“

и да се оснивањем Књажевско-српског театра 1835. године златним словима уписао у историју српског позоришта, то је и више него познато. Но, осим што је био пасионирани љубитељ позоришта, Вујић је био и велики путник који се током свог живота обрео и у авантурама, достојним великог пустолова.

Када се Јоаким Вујић 1795. године у Бечу сусрео са великим српским просветитељем и интелектуалцем онога доба Доситејом Обрадовићем, потпуно занесен просветитељским идејама, одлучио је да се отисне на пут.

Своје путешествије је започео након што се упутио у Трст, почетком 19. века. У Трст је стигао на Покладе 1801. године где је пре свега радио као учитељ. Увек жељан новог знања, Вујић је свој боравак у Трсту искористио и да стекне нова знања, пре свега учећи нове језике. У Трсту је упознао три значајне личности: Вићентија Ракића, писца драмских дела и преводиоца, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца, Бокеља Антонија Антуна Квекића, у чију кућу је по препоруци био примљен по доласку у Трст.

Из Вујићеве аутобиографије „Животописанија“ објављене 1833. године сазнајемо да је он напустио учитељски посао и да се отиснуо на пут, у авантуре достојне правог пустолова. Вујић се прво из Трста упутио у Венецију након

чега је према сопственим записима, обишао целу Италију одакле је ступивши на један брод као писар, наставио своје морске авантуре. Тако је прво пловио далматинском и грчком обалом па потом Средоземним морем до града Јафе у Палестини. Пут га је даље водио у Смирну и Цариград, да би пловећи Црним морем стигао до ушћа реке Дон одакле се упутио на Крим и град Одесу. Бројне су авантуре у којима се Вујић обрео: од хватања крокодила на Нилу, до битке са бродом турских гусара.

Да све не остане баш тако идеално и бајковито, потрудио се неколико деценија касније чувени историчар књижевности и професор универзитета Павле Поповић који је помно изучавао књижевно дело Јоакима Вујића. У његовој аутобиографији „Животописанија“ пронашао је низ нелогичности због чега је оспорио све Вујићеве пустоловине и морске авантуре.

Његове сумње су се још више продубиле након проналаска неких Вујићевих писама из Трста и Земуна, датираних баш у оно време када је према Вујићевим записима он увелико био на неком од својих чудесних путовања. Павле Поповић је тако утврдио да бајковите пустоловине Јоакима Вујића нису могле да се одиграју, о чему и пише у једном чланку из 1935. године, када и закључује да се Јоаким Вујић никада није ни отиснуо на велика мора, већ је једноставно као сваки добар и маштовит

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Луис Франсоа Касас, Град и лука Трст, 1802, акварел (Фото: www.ngv.vic.gov.au)

Јоаким Вујић (Фото: Википедија)

писац желео себи да припише авантуре које би свакако занимале читаоце, а његовим књигама обезбедиле већу читаност. Ако би се Поповићеви наводи испоставили као тачни, онда би се Јоаким Вујић могао назвати пиониром српског маркетинга.

Оно што је пак засигурно јесте да се након повратка у Трст, Јоаким Вујић упутио у Пешту ради штампања своје књиге, а потом и у Земун где је радио као учитељ у периоду од 1806. до 1809. године. У Земуну је чак завршио и у затвору након што је био осумњичен да је у револуционарној вези са Доситејом и Наполеоном. Но Јоаким Вујић ни време проведено у затвору није протраћио узалуд, већ је настојао да и у тим околностима буде креативан. У истражном затвору у коме је провео пола године превео је чак две књиге, од којих је једна превод књиге „Робинзон Крусо“ Данијела Дефоа. Одабир ове књиге за превод говори о Вујићевом авантуристичком духу, и љубави према узбудљивим путовањима.

Осим узбудљивих морских авантура и путешествија по страним земљама, Јоаким Вујић је познат и као путник по Србији који је обишавши земљу пажљиво бележио све оно што је на том путовању видео и доживео. Још од свог првог доласка у Србију 1823. године, Вујић је био у контакту са кнезом Милошем о чему сведочи и 40 писама сачуваних у Државном архиву. Иако је Вујић био старији

од Милоша, у својим писмима му се обраћао као свом оцу („Мили отац мој...“), а кнез се према њему заиста опходио као отац, те ценио и новчано помагао Вујића, и био његов добротвор, посебно када је у питању било штампање Вујићевих књига. Јоаким Вујић је 1826. године провео шест месеци путујући Србијом, а његове путничке забелешке преточене су у путопис који је 1901. године објавила Српска књижевна задруга. Књига „Путешествије по Сербији“ се сматра првим путописом по новоослобођеној Србији.

Да пропутује Србију, Вујић је кренуо управо на предлог и по жељи кнеза Милоша да разгледа и опише „древности и реткости “ . Уз овај путопис израђена је и географска карта како би читаоци лакше могли да прате Вујићево путовање ондашњом Србијом.

У овом путопису Јоакима Вујића има доста корисних бележака о народу, његовим обичајима, народној ношњи и свим посебностима српског народа са којим је током свог путешествија дошао у контакт. Вујић се посебно посветио обиласку цркава и манастира, баш као што му је кнез Милош и нагласио. Од посебне је важности то што је Јоаким Вујић преписао приличан број до тада непознатих старих повеља и записа „из манастирских хартија“, књига и са зидова манастира. Овај Вујићев путнички дневник има културну вредност и свакако да представља значајан извор за истраживање прилика у Милошевој Србији средине 19. века.

Јоаким Вујић нам је у аманет оставио прво позориште и многобројне представе које је припремао са својим сарадницима, са идејом да „у српском народу буди свест о својој народности, о својој историји, свест о лепом, племенитом, узвишеном“, али и своје путописе у којима је детаљно описао све догодовштине које га чине истинским глобтротером.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Grad bez uzora

Ako je verovati rumunskom putopiscu Meničeskuu, Moskopolje je bio grad dostojan za prestonicu svakog ondašnjeg evropskog vladara. Upravo je on zapisao da je Moskopolje bilo istinska „cincarska Meka“, grad bez uzora, ali po mnogo čemu neponovljiva pojava u istoriji Balkana. Moskopolje je izgrađeno na padinama planine Opari, u podnožju planinskog masiva Tomor, na nadmorskoj visini od 1150 metara. Njegovi nepoznati osnivači su te nebeske visine izabrali zbog prirode življenja, blizine prostranih pašnjaka za ovce – ali i zbog udaljenosti od razbojničkih družina. Grad se prostirao na pet živopisnih brežuljaka. Zeginom rekom bio je podeljen na dva gotovo jednaka dela. U vreme najvećeg procvata, Moskopolje je brojalo 80 hiljada stanovnika. Dakle, imalo je mnogo više žitelja od bilo kog poznatijeg balkanskog grada. O veličini i opravdanom nazivu „cincarske Meke“ govori podatak da je u Moskopolju bogosluženje obavljano u 72 crkve. Pomenuti putopisac Meničesku je zapisao da se u grad stizalo preko prostranih livada i bašti, koje su bile opasane niskim kamenim zidovima. Sam grad je bio zapravo muzej raskošnih mermernih građevina, čija su dvorišta ukrašavali cvetni vrtovi i maštoviti šadrvani. Unutar tih cincarskih palata, koje su bile mešavina svih balkanskih graditeljskih stilova, živelo se po strogo patrijarhalnim pravilima. Razume se, to nije smetalo kinđurenju cincarskih žena i devojaka, koje su u prazničnim

ustanovljenog 1742. (Foto: Alamy)

uličnim promenadama znatiželjnicima pokazivale svu raskoš haljina iz domaće radinosti, ali i onih modernih, donošenih iz tadašnjih evropskih prestonica mode, Venecije i Beča. Kada je u Moskopolju boravio putopisac Meničesku, grad je uživao punu administrativnu autonomiju, čak je imao i sopstvenu policiju. Gradom je upravljao odbor sastavljen od predstavnika pedesetak najmoćnijih zanatsko-trgovačkih esnafa. Podela vlasti je bila takva da u tako mnogoljudnom gradu, u njegovoj kratkoj, ali sjajnoj istoriji, nije zabeležen nijedan ozbiljniji eksces među onima koji su njime upravljali. U simbole grada Moskopolja spadaju: Nova Akademija, Moskopoljska štamparija, moskopoljske crkve (Crkva Sv. Jovana, Crkva Sv. Nikole, Crkva Sv. Ilije, Crkva Sv. Mihajla, Crkva Sv. Marije, Crkva Sv. Atanasija) i mermerni mlekovodi. Simboli nekadašnjeg grada Moskopolja, a današnjeg gradića na jugozapadu Albanije, predstavljaju njegov duhovni i kulturni temelj i kolevku Cincara (Aromuna).

Grb grada Moskopolja

Nova Akademija

Nova Akademija je bila znamenita obrazovna institucija koja je postojala u Moskopolju od 1743. do 1769. godine, u periodu najvećeg ekonomskog i kulturnog uspona grada (i pre postojanja

Nove Akademije od 1700. godine u Moskopolju je bila aktivna i Grčka Velika Škola). Nova Akademija je bila zvana i „najdragoceniji dragulj grada“. Nova Akademija je odigrala značajnu ulogu u začetku pokreta prosvetiteljstva kod Cincara i Grka. Zahvaljujući Novoj Akademiji Moskopolje je postalo centar cincarske, ali i grčke kulture, budući da je cincarski bio govorni jezik, a da je jezik literature korišćen u Novoj Akademiji bio grčki. Moskopoljska štamparija koja je osnovana između 1720. i 1731. godine je bila druga po redu štamparija koja je osnovana u Osmanskom carstvu. Budući da je obrazovanje u Novoj Akademiji bilo organizovano na tako visokom nivou, Moskopolje je postalo vodeći centar, ne samo cincarskog, već i grčkog intelektualnog života.

Godine 1750. na čelo Nove Akademije dolazi Teodor Kavalioti, koji je i pre toga bio jedan od predavača u ovoj obrazovnoj instituciji. Pod njegovim rukovodstvom Nova Akademija je dostigla svoj vrhunac i stekla svoju prepoznatljivost i ugled. Teodor Kavalioti koji je predavao gramatiku, filozofiju, poeziju i teologiju je postao duša Nove Akademije.

Pored Teodora Kavaliotija, još jedna značajna ličnost cincarske istorije je predavala u Novoj Akademiji. To je Georg Konstantin, koji je bio vlasnik štamparije u kojoj su bile štampane knjige i udžbenici koji su bili korišćeni u Novoj Akademiji. Georg Konstantin je bio predavač u Novoj Akademiji od 1745. do 1748. godine. U Moskopoljskoj štampariji je štampan veliki broj značajnih dela, pre svega verskih tekstova, a ona je bila i usko vezana za manastir Svetog Nauma kod Ohrida. Nova Akademija je bila uništena prilikom prvog razaranja Moskopolja od strane okolnog muslimanskog stanovništva 1769. godine. Nova visoka obrazovna institucija nakon prvog razaranja Moskopolja je ustanovljena krajem 18. veka, a na njenom čelu se početkom 19. veka nalazio učenik Teodora Kavalotija, Danil Moskopoljac koji je

Rečnik na 4 balkanska jezika (Foto: Wikipedia)

„Protopeiria“, T. Kavaliotija štampana u Veneciji 1770. (Foto: Wikipedia)

1794. godine u Moskopolju objavio prvi rečnik četiri moderna balkanska jezika – cincarski, grčki, bugarski i albanski.

Narednih decenije je škola postojala zahvaljujući donacijama, pre svega barona Simona Sine, pripadnika moskopoljske dijaspore u Austrijskom carstvu. Škola je radila sve do 1916. godine.

Moskopoljske crkve

Snažni duhovni simboli Moskopolja su brojne crkve koje su izgrađene uglavnom u prvoj polovini 18. veka, dok su neke od njih izgrađene i tokom 17. veka. Danas je u Moskopolju ostalo sačuvano ukupno pet od nekadašnje 72 crkve. To su sledeće crkve: Crkva Svetog Nikole u Moskopolju koja je podignuta 1721. godine, Crkva Svetog Ilije, Crkva Svetog Mihajla, zvanično Crkva Arhangela Mihajla i Gavrila koja je izgrađena 1722. godine, Crkva Svete Marije, poznata i kao Crkva Pokrova Svete Device koja je izgrađena između 1694. i 1699. godine, a oslikana 1712. godine, Crkva Svetog Atanasija koja je izgrađena 1721. godine, a danas crkva na groblju u Moskopolju.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Mlekovodi

Jedan od simbola Moskopolja su bili i mermerni mlekovodi, koji su povezivali pašnjake iznad Moskopolja i cisterne sa mlekom u samom gradu. Pri tome je bio utvrđen raspored protoka mleka, pri čemu je svaka porodica, odnosno svaki vlasnik stada imao određen vremenski period u kome je mogao da koristi mlekovod. U cisternama se potom merila količina mleka koje je dospela mlekovodima i dalje distribuirala.

TEKST: Marin Bodrožić

Crkva Sv. Atanasija u Moskopolju (Foto: Wikipedia)

Crkva Sv. Nikole u Moskopolju (Foto: Wikipedia)

Znamenje bogova

Tajna Kurgana

Selo Jedeja napadaju utvare iz noći. Svi stanovnici su porobljeni. Iz lova se vraća hrabar ratnik, Šatar, koji zatiče pustoš bez žive duše. Zajedno sa šačicom ljudi koja je bila sa njim u lovu kreće na dugo putovanje prema istoku. Zna da se tamo, daleko iza horizonta, nalazi narod koji je hiljadama godina ispred njega. Oni imaju neverovatne sposobnosti, ovladali su svakakvom magijom. Jedina nada da će spasiti selo je da im oni pomognu i zato kreće u neverovatnu avanturu tokom koje shvata da je svet mnogo veći nego što je ikada mogao zamisliti. Uspeva da uz pomoć novih prijatelja iz ovog naroda oslobodi svoje selo. No, priča se tu ne završava. Pet godina nakon što su spasili selo, stiže nova pretnja. Njegovi novi prijatelji dolaze da traže pomoć, jer se sprema jedna od najvećih borbi u istoriji. Sa udaljenih stepa dolaze neprijatelji kojih se i najnapredniji narod na svetu plaši. Dolazi narod koji jaše na leđima zveri i seje uništenje svuda gde se pojavi.

Na prvi pogled se čini kao opis neverovatnog dela epske fantastike. Sigurno je u pitanju priča koja se dešava „nekada davno u dalekom mitskom svetu“. Da – dešava se nekada davno, ali je lokacija dobro poznata. Ne – u pitanju nije fantastika, već istorija, tačnije praistorija. U pitanju su romani Ivana Drajzla: „Vinča znamenje bogova“ i „Vinča tajne Kurgana“. Ova priča se dešava u neolitu, oko 4700. godine pre nove ere, a kao što naslov govori, ljudi koji su ovladali brojnim magijama su pripadnici Vinčanske kulture.

Naravno, sama priča u romanu je fikcija. Šatar nikada nije postojao, kao ni njegovi neverovatni podvizi u koje nećemo zalaziti kako bi bili

zadivljeni prilikom čitanja romana. Očekuje Vas smeh, jeza usled neizvesnosti i još mnogo toga. Naravno, nije baš sve fikcija. Autor se potrudio da priča bude što realnija, odnosno da se junacima dešava ono što bi im se u stvarnosti desilo kada bi pošli na veliko putovanje. Gotovo sigurno bi imali problem sa komunikacijom kao što je Šatar sa svojom grupom imao – što se dalje udaljavaju od svog sela, to sve manje razumeju jezik kojim govore ljudi koje sreću, a zbog ovoga dolazi do nekoliko komičnih i opasnih nesporazuma. No, dok Drajzl razvija neverovatnu i vrlo realnu avanturu, on savršeno dočarava i život u praistoriji. Zato su romani i značajni, jer se kroz njih otkriva kako su ljudi u praistoriji živeli, pa čak i kako su razmišljali.

Autor nije izmišljao ni mesta radnje. U romanima se susrećemo sa Udal Hatinom (Vinčom), Holon Homratom (Pločnikom), Udal Enmetom (Lepenskim virom), Tur–Da–Štarom (Turdašom) i mnogim drugim arheološkim lokalitetima. Na prvi pogled je teško shvatiti o kom se mestu radi i obično to čitalac otkrije tek na kraju romana u „Beleškama autora“. Ovo je zato što arheolozi ne znaju kako su se naselja i narodi nazivali tokom praistorije. Danas su nam lokaliteti poznati po modernim nazivima: Vinčansku kulturu smo nazvali po lokalitetu Vinča – Belo brdo nadomak Beograda, gde je prvi put konstatovana, a kasnije će se ispostaviti da je ujedno i najveće naselje ove kulture. Međutim, nikada nećemo znati kako su stanovnici ovog naselja nazivali svoj dom. Nećemo znati ni kakav su politički identitet imali. Vinčanska kultura u stvarnosti nije postojala; svaka arheološka kultura je samo klasifik-

acija artefakata koju su arheolozi uveli kako bi se snalazili sa istim ili sličnim nalazima koje susreću na nekoliko lokaliteta. Kada govorimo o samoj Vinčanskoj kulturi, nju (između ostalog) karakterišu crne bikonične posude. Stanovnici ovih prostora sebe nisu doživljavali kao „Vinčance“ –pripadnike iste kulture samo zato što su jeli iz istih posuda. To su bila mnoga naselja u kojima su ljudi živeli i mi ne znamo kako su se identifikovali. Deljenje iste materijalne kulture nije preduslov za političku identifikaciju. Setimo se Antičke Grčke gde su se ljudi koji su delili istu kulturu i jezik doživljavali kao stanovnici gradova-država (polisa) u kojima su živeli. Govorimo o Atinjanima i Spartancima, a o Grcima kao ujedinjenom narodu možemo govoriti tek nakon Grčko-persijskih ratova koji su trajali od 499. do 449. godine pre nove ere.

Naravno, činjenica da imamo iste i slične artefakte na različitim lokalitetima koji su udaljeni jedan od drugog kilometrima nam jasno govori da je između naselja postojala komunikacija. Ta naselja su uveliko trgovala između sebe o čemu svedoče posude. Naravno, ne posude, već ono što se nalazilo u njima. Trgovina je bila vrlo značajna i sama Vinča je bila ekonomska supersila ovog perioda upravo usled trgovine. Na ovom lokalitetu su pronađeni predmeti napravljeni od opsidijana koji je donošen iz Karpata, ali i nakit napravljen od Spondylus i Glycymeris školjki do kojih su došli trgovinom sa stanovnicima primorskih naselja. Donošena je i so iz Tuzle (svi ovi predmeti se spominju i u samim romanima).

No, trgovina u praistoriji nije bila značajna zbog luksuznih predmeta koje su trgovci vraćali kući, već zbog priča sa kojima su se susretali. Trgovina je bila složen kulturni fenomen gde svako dobija nešto što nema za nešto što ima, ali je mnogo značajnija zato što su se prilikom nje razmenjivale i ideje. Ono što je Vinči omogućilo da bude ekonomska supersila nisu proizvodi, već znanja raznih naroda sa kojima su trgovali. Znanja su omogućila neolitskim stanovnicima Južne i Istočne Evrope da budu daleko ispred stanovnika severne i zapadne Evrope.

Dok su stanovnici na našem prostoru u neolitu obrađivali zemlju, živeli u kućama, gradili velika stalna naselja, mnogi narodi Evrope su

bili i dalje u mezolitu – bili su nomadi, živeli od skupljanja, lova i ribolova i imali manja naselja. Istorijski i praistorijski periodi su grubo konstruisane odrednice koje služe istoričarima i arheolozima da se lakše snađu u hronologiji prilikom istraživanja. Tako uz ovaj primer možemo navesti i početak istorije.

U školi su nas naučili da istorija kreće sa otkrićem pisma u Sumeru oko 3100. godine pre nove ere. Uskoro će uslediti i otkriće pisma u Egiptu gde će se takođe beležiti imena vladara, ali u tom istom trenutku je i Evropa u praistoriji, jer ovde nema pisma. Mezoamerika će tek 300. godine pre nove ere ući u istoriju tako što će otkriti pismo. Čak i sami istorijski periodi isto nisu nagli prelasci koje zamišljamo da se dešavaju svuda. Istraživači ne dele isto mišljenje koji događaj treba uzeti kao početak srednjeg veka: pad Zapadnog Rimskog carstva 476. godine, zatvaranje Platonove akademije 529. godine, smrt Justinijana I 565. godine… Ipak, to je značajno naučnicima, a ne ljudima tog perioda, jer pad Zapadnog Rimskog carstva, smrt Justinijana ili zatvaranje Akademije nikako nisu uticali da se promeni način života većine stanovništva.

Svi Šatarovi sunarodnici žive od lova u šatorima od kože u jednom manjem naselju, što su odlike mezolita. Zato on ne može da veruje kada čuje od šamana za narod Hata sa istoka koji živi u drvenim kolibama koje ne propuštaju hladnoću (ne samo da su kuće pronađene u Vinči imale izolaciju, mesto za krevet i peć, već su i bile velike, imale su čak i po nekoliko soba!), da u naselju ima više od hiljadu ljudi, da imaju beli prah od kog se hrana ne može pokvariti (so), da životinje slušaju ljude i žive pored njih mirno čekajući da ih čovek zakolje, pa čak i stanovnici imaju više hrane nego što mogu da pojedu usled toga što sade žitarice. Da ne zaboravimo i proto-pisanje koje je bilo prisutno u neolitu!

U neolitskim naseljima Evrope pronalazimo razne simbole ispisane na keramičkim posudama ili, ređe, pločama poput Tartarijskih ploča pronađenih u Rumuniji. Najčešće se radi o jednom simbolu, ali ponekad ih, kao na ovim pločama, ima po nekoliko. Prethodno se mislilo da je ovo bilo pismo, ali danas su se istraživači usaglasili da je u pitanju proto-pisanje. Ljudi u neolitu su

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

koristili simbole da označe stvari, recimo, ucrtali bi u posudu simbol kako bi označili šta se nalazilo u njoj ili kome je pripadala. Nije postojala gramatika, samo se beležilo kulturnim kodovima – simbolima kojima su značenje znali samo pripadnici te kulture.

U romanu šaman Šataru daje ogrlicu koju je dobio od Denela, Hata kome je pomogao pre nekoliko godina. Ova ogrlica ima ureze sa obe strane: ime Denela i poruku da mu je nosilac učinio veliku uslugu. Tom prilikom šaman govori o pisanju – „To je moćna magija koja može da prenese poruku čak i ako bi Denelo umro“. Zemljoradnja, stočarstvo, proto-pisanje, ove stvari su bile normalne za pripadnike Vinčanske kulture, ali su bile magija za mnoge narode Evrope.

No, autor uz arheološke podatke ne dočarava samo život ljudi, već i to kako su oni razmišljali. U romanu, tokom putovanja Šatar razmišlja o pričama o narodu Hata. Ukoliko je sve što je čuo tačno i ukoliko dobije pomoć i oslobodi svoju braću, da li će nakon toga moći da iskoristi nešto što na ovom putu nauči? Šatar uviđa da su i Hati ljudi, ali da je ono što njihov narod čini moćnim znanje koje poseduju, a znanje svako može preneti i primeniti. Šatar tokom putovanja shvata da je svet mnogo veći nego što je zamišljao, da postoje hiljade plemena sa različitim mudrostima od kojih ima dosta toga da se nauči, kao da su i oni svi isti i različiti u isto vreme. Svi isto izgledaju, ali se razlikuju po tome šta su ih roditelji naučili.

Autor dočarava kako su se kulture širile i menjale. Na kraju prvog romana otkrivamo da će Šatar promeniti način života svojih sunarodnika. Oni će početi da se bave poljoprivredom i da grade drvene kuće poput onih iz Vinče. Tokom putovanja do mesta gde je njegovo pleme odvedeno grupa prolazi kroz selo koje zbog trgovine sa Hatima postepeno menja način života. Imaju i drvene kuće kao hatske, ali i kožne šatore. Nauri koji tu žive su tek nedavno počeli da poprimaju navike svojih suseda, ali nisu bili spremni da se u potpunosti odreknu svog načina života. Bavili su se poljoprivredom, ali su svoje zalihe popunjavali i lovom i divljim plodovima. Šatar će kroz to isto selo proći za pet godina i primetiti da sve više liči na hatsko naselje. Čak se i stanovnici sve više oblače kao Hati.

Jedan Hat koji je Šatara sprovodio kroz svoje naselje mu govori da su nekada njegovi preci verovali da su nastali od ptica, riba i divljih zveri. Verovali su u duhove slične onima u koje veruju u Šatarovom plemenu. Međutim, Hati danas znaju da opstanak ljudi zavisi od useva, a oni zavise od kiše i Sunca koji su darovi neba. Životinje ne mogu upravljati dešavanjima na nebu, već to mogu samo moćni bogovi. To su stvari o kojima se često i ne razmišlja, ali svaka promena u tehnologiji menja donekle i kulturu. Promena načina života je promenila i verovanje ovih ljudi.

U romanima se susrećemo sa detaljnim opisom pogrebne prakse i topljenja rude bakra, ali i sa procesom nastanka arheološkog lokaliteta. Šatar je šetajući kroz šumu nailazio na mesta gde je nekada čovek boravio. Nailazio je na mesta sa ognjištima u kojima su kosti ili odbačeni alat.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018,

Vinčanske skulpture

ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: MAGIJA VINČE

Ovo je isto ono na šta bi arheolog danas naišao kada bi došao na to isto mesto. Većina arheoloških naselja iz praistorije su napuštana mesta iz kojih su se ljudi iz nekog razloga odselili. Retki su lokaliteti poput Vinče gde su ljudi živeli od neolita, preko gvozdenog doba, sve do srednjeg veka. Nije iznenađujuće da na ovom lokalitetu kulturni sloj dostiže debljinu od čak 10,5 metara! Brojna naselja jedno na drugom, hiljade života proteklih na ovom mestu; koliko li se samo priča nalazi na ovom jednom lokalitetu?

Arheologija nam daje informacije o svakodnevnom životu ljudi, ali ona je ipak „suva“. Arheolozi otkrivaju koje su namernice koristili stanovnici Vinče, ali nije li zanimljivije zamisliti koje su recepte koristili? Naš poznati arheolog Milutin Garašanin daje 6 varijanti Vinčanske kulture, dok Džon Čepmen deli ovu kulturu na čak 36 regija! Nije li od ovoga mnogo interesantnije razmišljati o tome zašto se moda menjala na ovim mestima? U suštini to kako se ljudi oblače ili to kakve posude koriste jeste stvar izbora, odnosno mode. U čemu li su se još razlikovali osim mode?

Čovek umire dva puta – jednom kada stvarno fizički umre, a drugi put kada ga svi zaborave. Većina običnih ljudi će umreti opet par generacija nakon smrti. Ali, arheolozi su tu da vrate ljude iz mrtvih. Oni otkrivaju ko su bili ljudi koje iskopavaju, šta su radili, šta su jeli, ponekad i kako su

izgledali. Ali, veći deo priče nam arheološki artefakti nikada neće moći ispričati. Arheolozi imaju težak zadatak da rekonstruišu život ljudi – posebno težak zadatak kada se radi o praistoriji gde nema pisanih izvora koji mogu svedočiti o životu u tom vremenu. Oni pronalaze samo par naselja gde nalaze svega nekoliko svakodnevnih predmeta. Iz ovoga treba da kažu kakav je život bio tada. Jednostavno, previše je informacija izgubljeno. Međutim, književnost nema rigoroznu metodologiju nauke. Dok je misija arheologa da istražuje, misija pisca je da mašta. Kada se ove dve misije ujedine – nastaje magija. Književnost dopunjuje nepoznato u arheologiji i dopušta nam da otputujemo u prošlost i postavimo se na mesta tadašnjih ljudi. Šatar veruje da munje stvaraju duhovi predaka i da njima gađaju ljude koji nisu poštovali njihove zakone. Ovako nešto arheolog ne može otkriti, ali pisac može zamisliti. Mešanjem arheologije i književnosti se stvara nov način upoznavanja prošlosti. Stvara se potpuno nova forma, jedinstvena slika nekadašnjih ljudi. Sve monografije o Vinčanskoj kulturi ovog sveta ne mogu da daju sliku života tadašnjih ljudi kao što to mogu ovi romani.

Na Vama je da odlučite – da li želite da proživite neverovatnu avanturu kakvu su nekada davno imali ljudi slični nama?

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Sečiva od opsidijana (Foto: Wikmedia)

Crtež simbola sa jedne od Tartarijskih ploča (Foto:Wikimedia)

Упитничко подвизање

Владете Јеротића

Мудрошћу и љубављу – од полемике ка дијалогу

“Staraj se da poznaš sebe i nećeš imati volje da osuđuješ druge”.

sveti Serafim Sarovski

“O ljudi, Mi vas od jednog čovjeka i jedne žene stvaramo i na narode i plemena vas djelimo da biste se upoznali”.

Kuran, XLIX, 13

нашем савременом, неретко драматичном, а махом конфликтном суочавању с исламом, односно с оним што је, без довољно појмовне јасноће, уобичајено под тим општим називом (под) разумевати, нисмо могли пожелети драгоценији и лековитији дар од размишљања над Кураном једног вернички непоколебљивог, али свестрано ученог, узорно толерантног и духовно отвореног хришћанина, какав је професор или, тачније, учитељ Владета Јеротић. Одавно он у тишини радознало и смерно чита и прочитава Књигу Алахову, њене знакове (ајете) пропушта кроз духовну, интелектуалну и искуствену призму свог мисаоног ревновања и настоји да је, у најбољем интересу, како немуслимана тако и муслимана, подједнако, разуме као један од путева спасења за човека. Кључ за читање ове несвакидашње и за многе сигурно изненађујуће књиге аутор нуди у уводу, једноставно насловљеном „Читајући Куран...“ (при чему три тачке нису мање значајне од речи које им претходе!). Уопште, као што ћемо видети, правописним знацима у овим Јеротићевим огледима никако не припада само споредна улога. Александар Белић, који се неуморно трудио да докаже како (полузаборављена) логичка интерпункција има бар исто толико суштински значај као и граматичка, с одушевљењем би читао ове прозне медаљоне нашег врхунског мајстора рефлексивне прозе. Већ на самом почетку увода, определивши се за један цитат француске јудео-хришћанске филозофкиње Симоне Веј, Владета Јеротић јасно утврђује своје мисаоно и дијалошко полазиште: једино ако смо вером и љубављу усредсређени на једну религију и укорењени у њено

Књига „Хришћанство и ислам“ (Арс Либри, 2016)

ментално и културно тле, можемо се, без фаустовских искушења губљења идентитета и духовног ослонца, а с подједнаком пажњом, вером и љубављу, упустити у авантуру размишљања о било којој другој религији. Не само да можемо, већ, као мислећа и одговорна бића, и морамо, учи Јеротић, што је порука од посебног значаја, јер су хришћани, поготово кад је о исламу реч, из низа разлога, али и без правог покрића, пречесто склони игнорантском, па и надменом односу. Од светог Јована Дамаскина, који је већ у 8. веку по Христу на извору осматрао ислам и о њему судио, па све до дана данашњег, „изненађујуће је потцењивање ове треће монотеистичке религије“ међу хришћанима, иако нас вишевековна историја уверљиво учи да је такво држање погрешно, па и штетно, а богме и опасно. По хришћане, првенствено, а знатно мање

Академик Владета Јеротић (Фото: publicfigure.mе)

по муслимане... Чак и многе озбиљне компаративне савремене студије о исламу из пера хришћанских богослова, иако рађене у складу са строгим захтевима научног метода, исходишно су апологетски мотивисане, с крајњим (мање или више прикривеним) циљем да се ислам у религијском смислу прикаже инфериорним у односу на хришћанство. Као да прихватање непобитне чињеница да је ислам самосвојна и велика монотеистичка религија може довести у питање превасходност Христовог наука код оних који у њега искрено верују?! С обзиром на велики углед који Владета Јеротић заслужено и неподељено ужива и међу верницима и међу онима који (тврде да) то нису, да ништа више од ове констатације није записао, дао би немерљив допринос интелектуалном култивисању наше средине, јер је тешко претпоставити да ће било ко помислити да Јеротић наступа с апсурдних происламских идеолошких позиција, својствених, иначе, појединим бесловесним „постхришћанским“ (псеудо) мондијалистима који у хришћанству и цркви

виде највећу опасност по (наводно) слободно друштво. У свом неоптерећеном ставу према исламу Владета Јеротић дели уверења ученог архиепископа Анастасија (Јанулатоса) који у изврсној књизи „Ислам“ изричито тврди, и доказује, да хришћанима у стварима вере нико није ближи од муслимана, иако су повест и предубеђења, а свакако и незнање, између њих ископали дубоку провалију. Одуставши, како сам каже, од преамбициозне намере да систематски утврди сличности и разлике у Библији и Курану и да на темељу такве контрастивне анализе успостави целовит диференцијални опис ових двеју једнобожачких религија, Јеротић се, „уз извињење свим стручњацима за ислам, као и исламским теолозима у нашој земљи и ван ње“, определио да изнесе „нека своја опажања у току поновљеног читања Курана, која би можда указала и на нека оригинална места у Курану, што би могло да подстакне и јудаистичке и хришћанске теологе на могуће поређење са сличним казивањима из Старог и Новог завета“.

Излишно је истицати да за Јеротићево извињавање стручњацима за ислам и исламским теолозима, сем његове личне скромности и самозатајности, нема ни најмањег оправдања. Штавише, прави стручњаци за ислам и озбиљна улема морали би бити захвални нашем трагаоцу за дубинским смислом који прожима свеколики религијски доживљај света на разини изворне људскости, генеричког јединства људске врсте, садржаног у патристичкој језгровитости, монашкој прозорљивости и оној заветној поруци почившег патријарха Павла – „Будимо људи!“. Из Јеротићевих медитација (он чак каже и „фантазија“) и богатих асоцијативних каскада над одабраним куранским сурама и ајетима, развијеним више поводом, а мање строго о садржини појединих објава које је Мухамед саопштавао Алаховим верницима, и пред оним читаоцем коме најмлађа монотеистичка религија није страна открива се један нови, другачији ислам у хришћанском огледалу. То је, међутим, за разлику од претежно искривљеног или смешног огледала хришћанске полемичке литературе о исламу и његовом веровеснику, зрцало зреле верничке свести да се у сагледавању другог и другачијег понајвише сами преиспитујемо и препознајемо, са свим својим врлинама, али подједнако, ако не више, и манама.

Баш због тога, тешко нам је сложити се с аутором кад читаоцима препоручује да „пре читања овог полемичког текста пажљиво прочитају Куран“. Уз потребу да сада ми затражимо извињење од Владете Јеротића, његов текст бисмо одредили као дијалошки, а никако полемички, чак и онде где се неизбежно и аргументовано указује на битне разлике између хришћанског и исламског учења. Додајмо, а то је од суштаственог значаја, да за Јеротића дијалог нема ону крајњу мисионарску, већ искључиво сазнајну функцију. Јер, и када се озбиљно опредељују за дијалог с иновернима и промишљено дефинишу његов смисао, методе и механизме (као, рецимо, у енциклици папе Павла VI Ess1emat Suat из концилске 1964) цркве, у складу са својим позвањем, смерају да саговорника дијалошки увере у

исправност своје Истине и за њу придобију. Утисак је да из свог дијалога с куранским предлошком Владета Јеротић неретко херменеутички и спекулативно извлачи, или у њега учитава, и више од онога што Алахова Објава нуди, да понире дубље од дна исламске изразито елиптично и прегнантно саопштене (прагматичне) догме, али можда и није тако... Јер, куранске суре дају Јеротићу „прилику да фантазира и да се можда, путем фантазије /.../ приближи невидљивој и тешко схватљивој стварности“. А пут ка „невидљивој и тешко схватљивој стварности“ за Јеротића јесте, а за сваког истински мисаоног човека отвореног ума и срца морао би бити, пут ка јединој стварној стварности. Има ли ичег покудног у томе да се на овом путу ка универзалном и Куран учини сапутником? „Свако стоји у својој религији (ако је религиозан) и у њој треба да остане, али да при томе зна зашто је управо на такав начин религиозан“, учи нас Владета Јеротић. Тертулијан би се можда намрштио... Јеротић наглашава да је избор ајета из преко сто сура „очевидно био субјективан“, напомињући да је однос субјективнообјективно „тежак и нерешив проблем“ и да га је у човековим мисаоним делатностима само уметност лишена, јер њена је стваралачка „мисаоност срца“ од посебне, најплеменитије врсте. Баш зато што је за однос субјективнообјективно карактеристична крајње сложена дијалектика, рекли бисмо, а то увид у одабране куранске ставке и потврђује, да Јеротићев избор одломака који су му привукли пажњу, ако и јесте субјективан, никако није случајан или насумичан. У њему има система вишег реда, чији координате и мерила исходе из једног чврсто артикулисаног погледа на свет, човека и Бога, а опредељење за дијалошко суочавање из интелектуалне и духовне радозналости која не преза ни од најтежих спознајних изазова. Из пишчевог низања области у којима се трудио да пронађе сличности и разлике између хришћанства и ислама јасно је да он није избегавао, већ напротив, бирао она питања која чине, с једне стране, срж веровања у једног Бога у библијској и куранској верзији монотеизма, док је, с

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

ALIA MUNDI KULTURA UMETNOST RELIGIJA: ХРИШЋАНСТВО И ИСЛАМ

Куран Часни (Фото: Википедија)

друге, пажњу усмеравао ка оним религијским темама које, при поређењу појавне стране своје и туђе вере, изазивају највише недоумица и збуњености код просечно обавештеног верника. Читајући Јеротићеву књигу, боље ћемо упознати ислам, али и сопствену религију, чиме се потврђује стара истина да без поређења не може бити свестрано поузданог сазнавања, укључујући и уравнотежену самоспознају. Ово је дијалог хришћанског верника и мислиоца с исламом, али уједно стално и са самим собом. Отуда мало једнозначних тврдњи и одговора на питања постављана с примерном интелектуалном честитошћу и моралном скрупулозношћу, а много потпитања у заградама, којима као да се жели опрезно релативизовати свака коначна извесност досега људског разума. Налог је то мудрости изграђене на вишедеценијском умовању и богатом животном и радном искуству, укључујући у пуној мери и оно психолошко, психијатријско и психотерапеутско. Уосталом, како се закључује после разматрања 155. и 156. ајета II суре („Крава“), „не можемо и не треба све да разумемо.

Треба нам и да верујемо!“. Уопште, Јеротићев метод путовања и упућивања на пут разумевања онога што може и треба да се разуме, а тога никако није мало, изразито је упитнички. Из радозналог сусрета са сваком куранском поруком по правилу се

рађа слојевита асоцијативно-компаративна анализа, али без закључне дидаскалије, већ се трагање за смислом отвара ка све новим и новим питањима... до онога што нам није дато да са сигурношћу сазнамо, али о чему и у чему би и хришћани и муслимани, па и сви људи света, требало стално и упорно да се питају и преиспитују. У читалачком искуству тешко је пронаћи текст с истовремено толико вредних мисли, али и заграда и упитника! И не памтимо дискурс у коме су заграде и упитници толико функционални и речити као у овом згуснутом билансу дијалога једног ученог, искусног и искреног хришћанина с Речју Алаховом.

Није ли, уосталом, премудри Сократ у старости изговорио чувено осведочење „Знам да ништа не знам“. Колико ли је само знања потребно за такво незнање! Е, од такве су врсте и Јеротићеве заграде и упитници! Последња реченица у овој књизи, којом се затвара (али и отвара!) разматрање смисла једне од почетних сура (III, 27), по Јеротићевом мишљењу веома значајне, гласи: „Кажи - не знам, а живи као да знаш!“. Није ли у овој привидној апорији највиши домет укрштаја вере и разума? Под условом да се верује, али и мисли, наравно... „Не знам, Божија промисао у историји, непозната ми је“, речи су Јеротићеве... Све у свему, много је у овом дијалогу више питања него одговора. И у томе је поука за оне који мисле да много или,

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Библија (Фото: Википедија)

не дај боже, све знају. Доследно упитнички карактер Јеротићевог мисаоног подвига, који истичемо и поздрављамо, никако не би требало да будућег читаоца скрену на погрешан пут закључивања да нас његов дијалог с Кураном одводи у пределе некаквог, условно речено, „секундарног агностицизма“. Не, напротив!

Отвореност за нову упитаност о суштинама ствари омогућена је и условљена јасним уочавањем неких темељних додирних и разликовних тачака куранске и библијске, диференцирано старозаветне и новозаветне, представе о Богу, човеку и свету, као и њиховом Промислом задатом међуодносу. Почевши од давно постављеног, тешког теолошког питања (у које „не би смео дубље да улази“) да ли је ислам природна или објављена религија, преко начелно важне констатације да је „основна мисао Курана ближа старозаветном Јехови и јудаистичком Закону - дакле, опомена и казнанего опраштању и милосрђу новозаветног учења Исуса Христа“ и да се „заповести (или поуке) у Курану најчешће налазе негде између Старог завета и хришћанства“, све до претпоставке да је „ислам мекша, лакша, прилагодљивија, природнија религија од хришћанства („компромисна религија која треба да мири природног и духовног човека“?), за које је речено да је неприродна јер је натприродна“, као и различитог поимања „првородног греха“ и човекове слободне воље, Владета Јеротић поуздано распоређује догматске међаше који и чине да су хришћанство и ислам две различите, самосвојне и узајамно несводљиве религије, али са заједничким укорењењем у (семитској) идеји о једном Богу и у човековој вечној жудњи за спасењем. Иако настоји да се, колико је то највише могуће, клони вредносних судова на основу мерила својствених хришћанском моралу и систему вредности, Јеротић не превиђа „тамне стране свете књиге Курана“, недоследности и противречности међу порукама појединих ајета, постојање немалог броја „нетолерантних сура“, немилосрдан однос Алаха према „неверницима“, којима неће указати на прави пут (иако су скоро сви људи мање или више неверници или слаби

верници потребити указивања на прави Пут - хришћански се снебива наш благородни аутор). Безмерно је његово разумевање за човека и за његову урођену слабост и рањивост. У Курану је нећемо наћи... Човек јесте верујуће биће, homo religiousus, али та „клица веровања“ мора се у људима, подједнако хришћанима, муслиманима и инима, „брижљиво, стрпљиво и методски, целог живота неговати /.../ и развијати, па и по цену мењања садржаја веровања (ово се муслиманима сигурно не би допало!), како не би увенула, закржљала, подивљала. Наше неуротично, пренадражено и поремећено време одавно (већински?) обилује примерима увенулог, закржљалог, а одскора све више и подивљалог веровања, посебно међу муслиманима, па је Јеротићев стваралачки дијалог с исламом утолико и значајнији. Јер, како у више наврата примећује наш танани зналац људске душе, он је у Курану на више места препознао „тачно познавање човекове дубинске личности“. А на том темељном антрополошком хоризонту сви су људи уистину браћа, па је, без обзира на постојеће суштинске догматске разлике и разилажења („разлике између ислама и хришћанства нису занемарљиве“, подсећа Јеротић) и психологија светих писама монотеистичких религија нужно у много чему подударна. Ако је тачно, како тврде неки религиолози, да „ислам представља релативно успешну синтезу строгог, релативно рационалног јудаизма и релативно ирационалне љубави хришћанства“, није ли сазнајно продуктивно наднети се над огледало такве синтезе? Владета Јеротић је дубоко уверен да јесте и то овом својом јединственом књигом уверљиво доказује. Не зато да би релативизовао Христову Истину, што би површнији и фундаменталистички заслепљени читалац можда могао помислити, или пак да би бранио или нападао исламску, већ да би права вера у свету ојачала и како би људи узрасли до тога да постану кадри најпре самима себи помоћи непрекидним откривањем „унутрашњег Бога који и сам онда расте и радује се“ у њима и са њима („а тада и са другим људима“). А има ли данас ичега

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Црква и џамија у Јерусалиму (Фото: http://blog.islamawareness.net)

свима потребнијег од такве људске и Божанске радости? „Хаос, Зло, Неред (ако и нису синоними) постоје, а можда постоји Творац, Доброта, Смисао“, свесно и одважно се Јеротић спушта до понора „емпиријског песимизма“, док двери „онтолошког оптимизма“ притвара резом једног неизвесног можда. Њу једино сви заједно можда можемо уклонити. Не једни против других, већ једни са другима, ма колико се међусобно по много чему битном, али никако и фаталном, разликовали.

Читајући Куран, Владета Јеротић као да је у мислима имао управо ту резу.

ТЕКСТ: Дарко Танасковић (предговор књизи „Хришћанство и ислам“, Арс Либри 2016)

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР

Фреска из манастира Суково (Фото: dobrocinstvo.rs)

Тајна суковских фресака

Нобали реке Јерме, у подножју брда Царев камен, код села Суково (недалеко од Пирота), налази се истоимени манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Овај манастир, само је један од бројних манастира и цркава које красе пиротски крај коме је, због великог броја светиња и ходочасника, свети владика Николај Велимировић наденуо име „мали Јерусалим“. Овај манастир, обавијен је многим тајнама због чега и привлачи пажњу.

Мало је историјских података који би нам пружили увид о времену његовог настанка као и имену његовог ктитора. Претпоставља се да темељи цркве датирају још из 4. века. Познато је да се у 7. веку, на том месту налазила епископија као и то да се 1020. године, спомиње на једној мапи што само потврђује да је та светиња представљала својеврсни духовни центар овог краја.

Од овог периода па све до 19. века, историја манастира Суково није позната. Новија историја манастира започиње средином 19. века и за њу је везано једно занимљиво народно предање. Наиме, имање на ком је касније подигнут манастир, налазило се у поседу Турчина Сали-бега. Када је Сали-бег чуо да се на његовом имању некада налазила православна светиња, почео је да скрнави то место. Након

тога, његов син Емин, остао је парализован. Увидевши каква га је несрећа задесила, Салибег је позвао православног свештеника да освешта ово место, након чега је његов син оздравио. У знак захвалности, Турчин је писао султану који му је ферманом одобрио изградњу манастира. Градња манастира Суково, трајала је у периоду од 1857. до 1859. године о чему сведочи и натпис изнад прозора на западној фасади. Манастирски храм, изграђен је 1857. године, а живоописан 1869. године. Зидна декорација представља детаље из Старог завета, хришћанске и српске православне цркве.

Црква манастира Суково има облик триконхоса са три полукружне апсиде. Зидана је сивим тесаним каменом и покривена ћерамидом. На врху цркве, налази се кубе које је кружне основе са крстом. Занимљиво је да је 1974. године, приликом реконструкције крова цркве, око кубета пронађено стотинак предмета од глине разних облика и степена очуваности. Ови предмети су изложени у Музеју Понишавља у Пироту.

Манастир Суково, занимљив је за истраживање јер поседује две необичне фреске. Једна фреска представља Богородицу с крилима док друга, пак, светог Христофора

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР

приказује са животињском главом. И један и други примерак фрескосликарства није карактеристичан за православни свет. Наиме, према црквеним канонима, крила се обично сликају арханђелима или Св. Јовану који је најавио Христов долазак. У манастиру Суково је, управо с крилима приказана Богородица што додатно збуњује, уколико се у обзир узму православни канони при осликавању светаца. Међутим, и за овакву појаву постоји објашњење. Сматра се да су крила Богородице заправо симбол заштите, и да она својим крилима вернике штити од свих зала. С друге стране, такође необична фреска, светог Христофора који је приказан с ореолом и главом пса, има своју симболику. Наиме, Христофор (у значењу носилац Христа или Христоносац) живео је за време цара Деција и као мученик, 249. године, пострадао за Христову веру. У житијима се наводи да је Христофор био „... псетолик и да потиче из далеке земље људождера... “

Манастир Суково (Фото: http://manastirsukovo.blogspot.com/)

Након што је почео да исповеда Христову веру, свети Христофор, потпуно је напустио паганско веровање. Због ових необичних фресака, али и због своје изузетности и значаја, манастир Суково се од 1969. године налази под зашититом државе.

Манастир Суково, један од духовних бисера „малог Јерусалима“, поносно чува своју историју, сећање на прошлост и мученичку борбу за Христову веру, а тајну својих фресака, Богородице сa крилима и светог Христофора псетоликог, не одаје никоме, ту тајну, сваки верник, снагом свога духа и искрене вере, треба сам да открије.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

Zaboravljeni hram Svetog SIMEONA STAJLITA

Jezdili smo pored predivnih delova severne Sirije koji bi se još mogli nazvati sirijskom Anadolijom. Maslinjaci, lugovi iz kojih bruje horovi zrikavaca, pastiri koji teraju ovce i mašu turistima zaslepljenim od lepota koje je Tvorac napravio u trenucima svoje veličanstvene inspiracije. Kurdi, Turci, Arapi, Persijanci, Rimljani, Grci, Asirci, Vavilonci, Hetiti, to je kratka lista civilizacija koje su oduvek naseljavale Siriju. Moderni Evropljanin može samo sa uzdahom da se pokloni teritorijama na kojima su nastali Stari i Novi zavet. Manastir Svetog Simeona je bio izgrađen krajem petog veka. Zemljotres početkom šestog veka uništio je krov i od tada više nikada nije bio obnavljan. Kada sam mu prišao bilo mi je odmah jasno da se radi o jednoj od najvažnijih građevina hrišćanske tradicije. Nažalost, malo je knjiga o tome čak i u zemljama gde je hrišćanstvo najuticajnija religija. Za one koji ne mare za istoriju i religiju, ili nisu dovoljno obavešteni, treba bar pomenuti da je nekada i u Siriji hrišćanstvo bilo dominantna religija. Manastir Svetog Simeona se nalazi na uzvišici sa koje se vide desetine kvadratnih kilometara predivnih anadolijskih pejzaža. Sam manastir se prostire na oko deset hektara zemlje i očigledno je da su arhitekte gradeći ga dovele u skoro apsolutni sklad zdanja i park koji ih je okruživao. Bilo je vidljivo da kod sila koje su ove teritorije preuzele od hrišćana nije postojala prevelika želja za obnovom ove nekada velelepne građevine. To mi je donekle bilo razumljivo, a sa druge strane i nerazumljivo jer su Aja Sofija u Istanbulu i Umaja džamija u Alepu nekada davno

bile hrišćanske bogomolje. Zašto onda osvajači nisu od ovoga zdanja na ovako prelepom mestu napravili ili nadogradili, bolje rečeno, nešto čime bi se ponosili i tako ostavili budućim generacijama mesto za okupljanje? Lokalni kustos mi je objasnio da čak i u letnjim mesecima ovde nema mnogo turista i da uglavnom dolaze posvećeni vernici iz hrišćanskih zemalja. Preko noći sve je pusto i lokalci iz obližnjeg sela se drže na pristojnoj udaljenosti. Smatrali su da se noću ovde muvaju seni koje je jako teško podneti. Sa čuđenjem sam gledao kustosa i onda mi je on šapatom objasnio da će mi za dobru napojnicu omogućiti da prenoćim unutar hrama. Legendu sam koliko-toliko poznavao i ona je govorila da, svako ko ima hrabrosti da provede noć ispod stuba gde je stajao Simeon Stajlit, ukazaće mu se njegove seni i sutrašnji dan označiće početak nečeg sasvim novog u životu iskušenika. Nisam tom prilikom priuštio sebi takvo iskustvo računajući da će za to biti prilike, jer sam želeo da se vratim u Siriju i u njoj provedem duže vreme. Prokleti rat me je sprečio i sada žalim što nisam poslušao misterioznog brku.

Simeon Stajlit je živeo krajem četvrtog i početkom petog veka i ne postoji nijedan svetac u hrišćanstvu za koga se vezuje veća nota misterije i ushićenja. Ako za nekoga sveca može da se kaže da je zaštitnik „svetih budala“, onda je to sveti Simeon. Pripoveda se da je stajao na stubu u sredini hrama tridest i sedam godina. Kada sam se prošetao celim prostorom gde je nekada bila masivna crkva shvatio sam da je ona konstruisana u obliku krsta sa četiri bazilike koje se susreću u

ALIA MUNDI

oktagonu u čijem je centru stub na kome je stajao Simeon. Nisam bio iznenađen kada mi je prišla jedna jedna Amerikanka zelenih očiju i rekla da je ovo mesto bilo okupljalište pagana pre i posle Simeona. Kaže da se i dan danas drogirani beduini i pijani derviši prikradaju stubu i igraju oko njega u divljem transu. Simeon nije ništa ostavio od pisanih tragova pa se šture činjenice o njegovom životu saznaju od istoričara toga vremena. Rođen 390. u hrišćanskoj porodici iz sela Sisa, mali Simeon je pokazivao tendenciju da sakuplja mirišljave trave po blagorodnim poljima južne Anadolije i da ih zatim pali. Videli su ga više puta kako pleše oko zapaljene vatre. Već tada je sedeo u društvu asketa koji su ga podučavali istini da ljudsko biće ima veće šanse da spozna sebe i Tvorca ako živi povučeno u samoći. Bez znanja i odobrenja roditelja, Simeon je napustio rodni dom i pridružio se bratstvu manastira u blizini tadašnje Antiohije u kojoj je obitavao, svecu nalik, Otac Heliodorus. Prikazavši sebe kao poniznog i siromašnog, Simeon je uspeo da nagovori Oca Heliodorusa da ga primi u manastir. U manastiru je Simeon proveo sledećih deset godina i već na samom početku njegovo je ponašanje skrenulo pažnju ostalih žitelja. Simeon je u dubokoj poniznosti redovno postio i više od drugih provodio u samoći. Mnogi sveštenici su se osetili duhovno inferiornim u odnosu na mladog čudaka što je počelo da rađa njihovu zavist. Čuđenje bratije je eskaliralo kada je mladi Simeon iskopao rupu usred manastirskog dvorišta i u njoj provodio vreme u doba najvećih žega dok su se ostali vernici sklanjali od sunca. Situacija je postala nepodnošljiva kada je Simeon zgrožen svojim telom prestao da ga pere, pa su se na njemu u jednom momentu pojavili crvi. Jak zadah tela mladoga Simeona koji je često bio u stanju duboke meditacije izazvao je ostale sveštenike koji su od Heliodorusa zatražili da progna mladog posvećenika. Otac je to i učinio, pa je Simeon našao utočište u starom presušenom bunaru, leglu zmija i škorpija. Posle nekoliko nedelja Heliodorus je usnio san u kome desetine anđela sa bakljama trče oko njega i traže da im on preda Simeona, jer je njegovo mesto među njima. Sav u groznici, Heliodorus se budi i naređuje svima da krenu u potragu za mladim iskušenikom. Nalaze ga u presušenom bunaru polumrtvog. Izvidan je molitvama i lekovitim trava-

Sv. Simeon Stajlit (Foto: Wikipedia)

ma pa pošto se uspravio, Heliodorus se bacio na njegove noge da ih celiva i traži oproštaj. Legenda kaže da je crv koji je pao sa Simeonovog tela postao biser u trenutku kada je dotakao tlo. Godinama kasnije Simeon se seli na brdo iznad Telanisosa na kome je potom izgrađen hram u njegovu čast. Stub koji je prvobitno napravio bio je visine od tri metra. Mnogi istoričari su tumačili Simeonovu želju da stoji ili sedi na stubu kao nasleđenu od pagana koji su milenijumima pre hrišćanstva improvizovali falusna božanstva u obliku stuba i penjali se na njih. Kasnije je stub povećan na jedanaest metara, da bi njegova konačna visina iznosila osamnaest metara sa platformom od dva kvadratna metra. Sve u svemu, Simeon je proveo trideset sedam godina na platformi, izložen oštrim zimama i jarkim letima. Istoričari kažu da je uzimao hranu jednom nedeljno i da mu je to omogućavalo gipkost tela. Za vreme verskih festivala je stajao po celu noć sa rukama uzdignutim ka nebu. Dozvoljavao je samo najbližim saradnicima da

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

GLOBUS:

Ostaci hrama Sv. Simeona Stajlita

(Foto: Srđan Marković)

Deo stuba Sv. Simeona Stajlita (Foto: Srđan Marković)

priđu platformi kako bi mu dostavljali hranu ili vodu. Poslepodneva je provodio u debatama sa vernicima koji su sedeli u podnožju stuba. Od zalaska sunca pa do ranih popodnevnih sati sledećeg dana, posvetio bi se molitvama. Spavao je oko dva sata dnevno. Opisan je kao neko ko ima vedar duh i često se šali u razgovoru sa vernicima. Majci, koja ga je posle više godina pronašla, nije dozvoljavao da se popne na platformu i kada je ona umrla, zatražio je da je sahrane u podnožju stuba kako bi ostali i dalje zajedno. Malo koji mistik je skrenuo toliku pažnju, od britanskih ostrva pa do Kineskog zida, i to hiljadu pet stotina godina pre interneta i televizije. Jermeni, Etiopljani, Gali, Španci, skitski nomadi, glavešine iz Rima i Konstantinopolja tiskali su se sa lokalnom svetinom ispod stuba na čijem je vrhu živeo sveti Simeon Stajlit. Njegova slava je bila ogromna za života kao i posle smrti. Istoričar Evagrius opisuje momenat kada je Simeon ispustio dušu kao veliki događaj u kome je ogromna i blještava zvezda osvetlila čitavu Siriju, pojavljujući se i nestajući nekoliko puta. Pesnikinja Gertruda Bel koja je posetila manastir 1905. godine opisuje „veliko oko koje se pretvorilo u zvezdu iznad arkada hrama“. Svedoci kažu da je pesnikinja našla baricu ispod stuba, pokvasila ruke u njoj i umila lice. Ja bauljam između stubova hrama, izbegavam turiste koji su se iskrcali iz velikog autobusa i pokušavam da nađem baricu gde bih i ja oprao svoje lice. Nema je, jer je nesnosna vrućina obuhvatila Siriju i traje danima. Onda gledam žmirkajući ka Sunčevom disku jer je to jedino oko koje nas posmatra sa neba. Ipak, čujem Simeonov glas koji mi šapuće da je naše srce naše najveće oko. Vozeći se nazad ka Alepu hvalim se bespotrebno vozaču kako ću u bliskoj budućnosti doći ponovo u manastir Svetog Simeona da provedem noć sam samcat sa njim. Prokleti rat me je sprečio u tome i naučio da držim jezik za zubima.

TEKST: Srđan Marković

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

MIKIMOTO –

OSTRVO BISERA

Ako vas tokom majskih praznika put nanese u Japan, zemlju poznatu po crnim biserima, obavezno treba da posetite Mikimoto ostrvo bisera, gde se najviše uzgaja japanski biser. Do ostrva se stiže krstarenjem brodom, a u muzeju bisera možete videti uživo proces kako se u školjku-bisernicu postavi umetni mali biser koji će rasti unutar školjke koja će poput majke, prisvojiti biser kao da je prirodni biser i obaviti ga slojevima nekara-sedefa da ga zaštiti. Zato se školjka nikad ne baca, a i od oštećenih ostataka školjki izrađuju se razni suveniri. Mikimoto tehnika uzgoja bisera u Japanu nastala je prije 100 godina i razlikuje se od tehnike uzgoja bisera u Evropi.

Kolekcija bisera je svih boja i veličina, ali najskuplji su tamno sivi – nazvani crni biseri, koji se tradicionalno nose kao obavezan nakit u svečanim prilikama, a od njih se izrađuju brojanice i ogrlice koje se nose umesto belih bisera za vreme sahrane.

Beli Akoja biseri imaju poseban laster sjaj i dobili su naziv po imenu školjke oštrige koja se na japanskom kaže akoja. Akoja biseri imaju visoki kvalitet i okrugli oblik ujednačene veličine, pa je lako od njih sastaviti bisernu ogrlicu.

Biser je simbol za sreću i zato kada poklonite ženi iz Japana bisere, pa makar lančić sa priveskom od jednog bisera, ona će to više ceniti od velike zlatne ogrlice.

U Japanu biseri se čuvaju i pakuju u plišane okrugle kesice, jer mekani pliš ne oštećuje osetljivu površinu bisera. Biseri se osim u moru, mogu uzgajati i u jezerima, pa se tako razlikuju biseri nastali u slanoj vodi i biseri uzgajani u slatkovodnim jezerima ili deltama reka, ali za uzgoj bisera koji se gaje na farmama bisera u mor-

skoj vodi potrebno je manje vremena i godina da budu potrebne veličine, jer uzgoj traje od 2-4 godine, godine, dok uzgoj u svežim vodama traje od 2-7 godina.

Do Mikimoto ostrva se stiže od Ise Šima poluostrva, gde možete prenoćiti u jednom od mnogobrojnih hotela, a tu je i mogućnost da nađete smeštaj u obližnjem kampu sa vlastitim bazenom za plivanje, možete se hraniti u restoranu ili iznajmiti opremu za roštilj i sami pripremiti hranu, ali svi gosti su pozvani na Bingo druženje, gde ako imate sreće u igrama, možete osvojiti vredne nagrade, od bicikla do unikatne skupocene ogrlice od japanskih bisera. Biseri se trebaju pažljivo čuvati baš kao što ih i školjka čuva, a pri kupovini bisera treba razlikovati prave i kultivisane bisere od veštačkih bisera od plastike i stakla.

Obično se premazani lak sasvim lako ljušti sa lažnih bisera, ali ako ne želimo oštetiti površinu bisera, najbolje je dobro osvetliti bisere i kada se boja presijava u raznim nijansama onda znamo da su to pravi biseri. Pravi biseri pomalo požute sa godinama i potrebno je ponekad blago ih prebrisati plišanom krpicom.

TEKST: Dragica Ohashi

ТРАЈАНОВ

МЕРМЕРНИ

ИГРОКАЗ

„Longo, sed proximus intervallo“ –„На далеком одстојању, али ипак најближи“ ВЕРГИЛИЈЕ

одине 2017. навршило се 19 векова од смрти једног од најпоштованијих

владара старог Рима, чији су градитељски успеси оставили значајан траг у данашњој Србији. У свету је ове године низом културних манифестација, симпозијума, предавања одавана почаст цивилизацијским достигнућима римског царства везано за дводеценијску владавину Марка Улпија Трајана (Imp. Caesar Nerva Traianus Augustus 28. 1. 98. – 9. 8. 117), „првог неиталијана“, „првог из провинције“ (рођеног на тлу Шпаније 18. 9. 53. године) и „тринаестог римског“ на царском трону, „другог међу петорицом најбољих римских царева“, по одлуци Сената „optimus princeps“ – најбољег управитеља државним пословима. И Србија би се имала чиме похвалити као наслеђем које јој је остало од овог владара. То су, пре свега, систем путева, импозантни мост и пловидбени канал на ђердапском делу Дунава.

Сувоземне комуникације између подручја Италије, преко Паноније, подуна-вских провинција, до Црног мора, изискивале су стварање система путева, чија је изградња отпочела у првом веку н. е. 33/34. године у време цара Тиберија, а окончана за владавине

Трајановог наследника Хадријана. Тежње за успостављањем система вуче бродова са обале, као једну од највећих препрека имале су у каменитој обали Ђердапске клисуре. Подвигу усецања у стене пута којим су робови извлачили пловила узводно посвећена је царска табла постављена 100. године 2,5 км узводно од Текије: „Император Трајан направи пут усецањем у планинску стену и подупрвши га гредама“.

ALIA

Трајанова табла / Tabula Traiana (Foto: Wikipedia)

Како запажа инжењер Бела де Гонда (1851–1933), ангажован на сличним радовима мноштво столећа касније, озбиљну препреку која је отежавала римским легијама пролаз Доњим Дунавом чинила је катаракта Гвоздене Капије, куда пловидба није била могућа током ниских водостаја. Стеновито и неравно дно запречавало је корито реке целом својом ширином. Пошто у то време није било средстава помоћу којих би се извукле и подигле стене на површину воде, римски инжењери су приступили пробијању канала, на десној обали реке, који обилази брзаке почев од Гвоздене Капије, узводно, до тачке на којој се завршавају брзаци, дакле, низводно од данашњег сеоцета Сип. Остаци насипа и постојање овог канала, доказ су огромних радова које је било неопходно предузети. Судећи по његовим рушевинама, овај римски канал био је око 3,2 км дугачак и ширио се од десне обале реке, заузимајући скоро до свог низводног краја форму лука на великој површини.

Године 1969. године, у близини Караташа пронађена је Трајанова табла из 101. године, која потврђује изграђеност канала. На њој се наводи да је „услед опасности од катаракти, река скренута, дакле просечен је канал, а пловидба Дунавом учињена безбедном“. Позиција споменика била је 150 метара североисточно од војне постаје код Караташа, у близини источног обода римског гробља и документује спровођење у дело опредељења римског императора који је зиму 98. и целу 99. годину провео са својом

Аполодор Сиријски (Фото: Википедија)

Мезијском армијом да, поред изградње моста, установљења одбрамбених постаја, јаке речне војне флотиле, обавештајне службе... изведе регулационе радове што ће Дунав учинити пловним.

Други импресивни знамен римске архитектуре у истој регији постао је мост преко Дунава. Као прави градитељски подвиг, замисао и рукотворина Аполодора Сиријског, 104. године изникао је у правцу север-југ, са скретањем осам степени према западу, Трајанов мост код Кладова, сачињен на 20 стубова над водом и 1127 метара растојања од дачког до мезијског обалског потпорног стуба, од чега преко самог речног корита 1071 м.

Magazin za kulturnu raznolikost maj-avgust 2018, br. 5

KAPIJA BALKANA: 20 ТРАЈАНОВИХ ВЕКОВА

Трајанов мост (Фото: http://quhist.com)

Служећи се техником измештања тока реке, каква је у раној историји градитељства забележена као достигнуће Талета из Милета, везано за ратове Грка и Персијанаца, велики римски архитекта Аполодор је Трајанов ђердапски пут финализовао импозантном грађевином. Искористивши мали водостај, Римљани су западно од средишта данашњег Кладова прокопали канал којим је Дунав дислоциран из свог старог корита, упућујући његове воде кроз кључку равницу све до Мале Врбице, два километра низводно од места извођења радова. Тим поводом изведени су захвати фундирања побијањем у речно дно четворугаоно распоређених дрвених стубова, како би потом били постављени носећи стубови, обложени глином; њихова унутрашњост испуњена је каменом везаним малтером, а споља су зазидани чувеном римском опеком, чије примерке и данас можемо наћи код села Костол, са физичким својствима каква је поседовала и пре готово два миленијума. Та опека има важну историјску вредност, јер је била предмет обележавања назива римских легија и кохорти, на основу чега је за неке њихове делове утврђено да су учествовали у изградњи објекта: IV Flavia, VII Claudia, V Macedonica, XIII Gemina, те кохорте I Cretum, II Hispanorum, III Brittonum, I Antiochensium. Крајем четвртог века неке од њих затичемо у Сингидунуму /IV Flavia/, Виминацијуму /VII Claudia/ и Егети –Брзој Паланци XIII Gemina. Стубови су били

44,46 м високи и 17,78 м широки, удаљени

50,38 метара један од другог.

Римски прелаз на Дунаву искоришћен је приликом коначног освајања Дакије 106.

године, што је резултирало експлоатацијом огромног богатства тамошњих рудника племенитих метала. Стога не треба да чуди што су после срећно завршеног Дачког рата римске позоришне представе у славу победника трајале 123 дана, у аренама се борило 10.000 гладијатора и убијено је 11.000 дивљих животиња.

Ова Трајанова дела умногоме су допринела креирању сентенце „Felicitor Augusto, melior Traiano“ или „Буди срећнији од Августа и бољи од Трајана“, којом се

долазећим царевима желео успех у владавини Римом. Мноштво столећа доцније Монтескје пише о Трајану као о најсавршенијем владару у аналима историје: „...Родити се у време његове владавине значило је благослов; био је најпогоднији да почасти људску нарав и представи божанску“. Јован Стерија Поповић (1806–1856), импресиониран остацима велелепне грађевине исклесао је кроз „Спомен путовања по долњим пределима Дунава“ стихове:

„...Опет се обала шири, Трајановог моста останци (Горд Полонија твор) туже од векова ту. Умом ствара човек на мислени мостове крили, Да на истине он сјајни успуже се трон: Рукама мосте прави, даљину да поздрави браћу, Свеза људства, и леп сродства утврди се сплет, Трговина цвета, сприопште те мисли узаимно, И опште – златни сету укаже се век.

Је ли Трајановог моста та цел? Ах, освета једна, Декавалу пропаст породи ово дело. Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке, С тебе црног Трајан помрачи своје славе зрак. Залуд вешт Полодорија труд на пропасти вође И себи и њему вечити дићи спомен:

Време је потрло све, и дело и мајстора самог; Завећином својом растурен тужи камен.“

Мост на Дунаву надживео је своје творце и рушитеље, са сведочанством у упечатљивој сцени на Трајановом стубу у Риму, са приказом императора испред грандиозног прелаза преко велике реке, како држи у руци патеру – плитку чинију намењену изливању течности у сакралне сврхе, ради приношења жртве боговима Рима. Овај „мермерни игроказ “ о походу на Дачане сачувао је и успомену на изглед подунавских насеобина у регији данашњег Кладова – низ сојеница, колиба кружних основа и шиљатих кровова – дачког блага и храбрих ратника.

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: 20 ТРАЈАНОВИХ ВЕКОВА

Филм „La Colonna di Traiano“ немачко-румунске копродукције из 1968. (Фото: )

BALKANA: 20 ТРАЈАНОВИХ ВЕКОВА Приговори критичара да су историјске сцене „Трајановог филма у мрамору“ већим делом неприступачне оку посматрача, када се узме у обзир висина стуба и бројност рељефа, донекле су утемељене тек ако је циљ био да оне буду посматране из жабље перспективе. Међутим, с обзиром на то да се ради о стубу у чијој бази је креиран простор за похрањивање урне са Трајановим посмртним остацима, а на врху стуба његова импресивна царска фигура, дало би се закључити да су сцене са рељефа управо намењене погледу римских богова, уједно слави уздизања међу бесмртнике врлог римског владара. Таквој тези у прилог иде и став Гаја Плинија Старијег, не непознат Аполодору, према којем разлог подизања статуа на стубу лежи у потреби да они људи који су на статуи представљани треба да буду уздигнути над осталим смртницима. Трајан је увек приказиван као смирен, ауторитативни командант, у сценама у којима се обраћа својим трупама, договара са радницима, приноси жртву, прима изасланике. Један мост и један канал на Дунаву значајно су допринели да Трајаново име буде помињано са значењем једног од највећих владара из античке историје.

Крајем 19. века на месту античког

канала изграђен је Сипски пловидбени канал, који је олашавао пловидбу Ђердапом све до настанка новог пловидбеног хидроенергетског система, када су га надошле воде Дунава однеле у историју. Инспирисани успехом овога подухвата, краљеви Србије и Румуније Александар и Карол афирмисали су идеју о обнови Трајановог моста код Кладова.

Потписан је и уговор о мосту 18.1.1898. године, изнова потврђен 15 година касније 1913. године, када су ратна збивања омела реализацију пројекта.

За разлику од остатака канала, руине великог моста и данас су видљиви знамен фасцинантних достигнућа из доба антике. На румунској страни реке 1906. године подигнут је споменик цару Трајану, дело изданка далматинске породице са Корчуле –Димитрија Франасовића.1 Његов брат Рихард Франасовић у својству министра саобраћаја Краљевине Румуније 1936. дао је ванредни допринос договарању вада Југославије и Румуније о подизању новог моста преко

1 Године 1906, поводом 18 векова од укључења Дакије у састав Римског царства, Димитрије Франасовић, родом са Корчуле, начинио је споменик императору Трајану. Владарева биста изливена у бронзи постављена је на дорском стубу високом 7 метара, сазданом од гранита из Караре.

Трајанов споменик у Румунији (Фото: www.citiestips.com)

велике реке, уједно потписавши у име своје владе билатерални споразум у Београду о томе 21. септембра исте године, са идејом да буде изграђен баш на месту Трајановог. Остаци моста проглашени су за културно добро од изузетног значаја, али радови на адекватној

ALIA MUNDI

KAPIJA

Римски песник Вергилије (Фото:Википедија)

Гај Плиније Млађи (Фото:Википедија)

презентацији светској културној јавности нису одмакли даље од папира. У прекодунавском Турну Северину гимназија носи име римског владара, такђе и асоцијација младих. Поред кладовске библиотеке 2006. гoдине постављена је спомен-плоча са Трајановим ликом, његово име се невешто користи у маркетиншке сврхе израдом гипсаних сувенира и етикета за домаћу ракију. У археолошком музеју су похрањене копије приказа са његовог стуба, везано за освајање Дакије, а у приватним збиркама, не близу очију јавности, чувају се раритети попут Трајановог печата са фигуром главе коња на дршци, или римског царског орла изливеног у злату. Могуће је да долазећа времена буду савезници реафирмацији његових достигнућа у уређењу државе и локалне заједнице, која су од Рима начинила стабилно друштво са врхунским дометима у култури и уметности. До тада узор се може наћи у његовим исписима савременика попут Гаја Плинија Млађег са тематиком унапређења услова живота у провинцијалним деловима царства. Речити примери његових врлина што су биле потпора успесима садржан је у царевој преписци. Тако он писмом скреће пажњу Гају Плинију Млађем – „Ти врло добро знаш моју одлуку да не стичем поштовање свога имена ни застрашивањем, ни прогонима људи, као ни злоделима због увреде мога достојанства...“; у другој прилици, на удворичку рођенданску честитку „...да у здрављу и снази сваким новим делом допринесеш бесмртној слави и части свога имена“, Трајан „исправља“ пријатеља: „Радо примам твоје жеље и честитке којима се молиш боговима да проведем још много најсрећнијих рођендана у непрекидном напретку наше државе“.

Утолико бисмо смели приметити да Трајанову ауру и даље осликава Вергилијев стих: „Longo, sed proximus intervallo“ / „На далеком одстојању, али ипак најближи“.

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић

KAPIJA

AM PROMO: ВЕБ-ПОРТАЛ „ВЕЛИКИ ЉУДИ“

Веб-портал „ВЕЛИКИ ЉУДИ”

Било је то време када су малом Србијом ходали велики људи...

Веб-портал „ВЕЛИКИ ЉУДИ“ Рајфајзен банке покренут је крајем 2016. године са циљем да се скрене пажња на знамените људе српске културе. Одабир личности које су посебно заслужне за изградњу једне земље и њеног друштва није нимало једноставан задатак. Тим је тежи кад је реч о Србији која је последњих сто педесет година пролазила кроз драматичне, често и веоме трагичне догађаје. Како, уопште, мерити нечији допринос стварању модерног друштва? Само на основу њиховог рада, на основу друштвеног положаја и јавног утицаја? Циљ овог портала јесте да прикаже дела и животе личности из различитих области – у периоду од краја деветнаестог до почетка двадесет и првог века, који су Србију учинили грађанскијом, модернијом и богатијом у сваком погледу. Идеја је, такође и да се покаже како су истакнути људи: жене и мушкарци, проналазили снагу и упорност да одбране сопствено и заједничко достојанство, да буду слободни и доследни у ономе што раде, без обзира на политичке и друштвене прилике. Њихов рад често није наилазио на подршку и опште одобравање. Иза њих није стајало велико богатство или политички утицај. Ово су људи чија дела припадају не само Србији, него и целом свету. Они су постали део историје.

У националном погледу они нису сви Срби, али је њихово дело, као и сам живот, нераскидиво везан за развој српског друштва. Управо су толеранција и отвореност били важни за модернизацију српског друштва, у чему су личности које су представљене на овом порталу постале прави узор. Без тога би, уосталом, било незамисливо цивилизовано и модерно друштво за које су се ови људи залагали. У распону од око сто педесет година на овом простору се одиграло толико ратова, разарања и несреће који су обележили судбине милиона. Ови „ВЕЛИКИ ЉУДИ“ су све то проживели и успели да створе дела непролазне вредности. Та дела, као и саме личности стваралаца, утицали су да се изгради Србија.

http://velikiljudi.rs

Еустахија Арсић (Ириг, 1776 — Арад, 1843)

Еустахија Арсић је прва песникиња славеносрпског језика. Рођена је 1776. године у породици Цинцић. Образовала се у родном Иригу и то у духу просвећености. Посебно се интересовала за природне науке и била је поборница идеје о школовању жена. Објавила је два дела: „Совјет матерниј обоега пола јуности сербској и валахијској“ и „Полезнаја размишленија о четирех годиштних временех“. Осим као књижевница, биће упамћена и као мецена српских књижевника, као добротворка Матице српске, српских и румунских грађанских, верских и просветних установа у Араду. У румунском граду Араду постоји траг о њеном стваралаштву и културном ангажману: породична кућа, црквене ствари дароване Текелијиној цркви, архивски документи. Поводом 160. година од њене смрти, у Араду је на зид Петропавловске цркве постављена спомен-плоча, са текстом: „У порти Текелијине цркве почива Еустахија пл. Арсић, Ириг 14.03.1775 — Арад 17.02.1843, прва списатељица нове српске књижевности, прва чланица Матице српске и прва сарадница Летописа Матице српске. Срби Арађани 2003. године“. У 2018. години се обележава 175 година од смрти Еустахије Арсић. Memento!

ALIA MUNDI: Memento!

175 година од смрти Еустахије Арсић

CIP - Катaлогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja - 2018. br. 5 (maj/avg.)- .[Beograd] : Ana Stjelja, 2017 - ([Beograd] : Digital Art company). - 24cm

Tri puta godišnje.

ISSN 2466-506 = Alia Mundi

COBISS.SR-ID 226263820

Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 5 maj/avgust 2018