ANDŽEJ BART / FABRIKA MUHOLOVKI

Fabrika muholovki

Andrzej Bart FABryKA muchOłApEK copyright © 2008, Wydawnictwo W.A.B.

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Andžej Bart

Fabrika muholovki Prevela sa poljskog Vesna milutinović-Đurić

mmXIV

Voz je krstario kroz noć, barem je sve na to ukazivalo.

Vagon je poticao iz fabrike Société Industrielle Suisse iz Nojhauzena, o čemu je svedočila mesingana tablica okačena ispod ručne kočnice. Zidovi salon-vagona obloženi su trešnjinim drvetom, uz njih nekoliko komada pažljivo odabranog nameštaja, od kojih je najveći utisak ostavljao komotan divan presvučen zelenim plišom.

Trebalo bi takođe pomenuti i sliku iznad divana, koja je predstavljala prelepe planine, zasigurno Alpe, jer je muškarac zagledan u njih nosio kožne pantalone i izvan svake sumnje je jodlovao. Svetlo lampe čini da salon podseća na topao i bezbedan dom, a jednolični topot kola zvuči poput hučanja vatre u kaminu. Na glatkoj ploči pisaćeg stola stoji otvorena sveska plastičnih korica i jedino ona unosi izvestan nesklad, jer sa svojim uvijenim krajevima u najboljem slučaju može biti dnevnik mašinovođe. Šta ona u ovom slučaju traži u salonu, koji je možda prevozio kraljeve, i ko zna nije li baš u njemu potpisan mirovni ugovor iz Kompjenja? Čovek koji je sedeo za stolom zagledan u svesku do5

brih sat vremena nije okrenuo stranicu. Zato je, kad je najzad ustao, učinio to tako naglo da umalo nije prevrnuo stolicu. Od prozora ga deli nekoliko koraka, pa je prilika da ga dobro pogledamo i zaključimo da se na tom ugodnom mestu nalazi lep starac. Visok, sede kose i plavih očiju – koje su, ako su vremenom i sivele, poprimale neizmernu dubinu – bio bi ponos Doma lordova, i ko zna da li je baš njega, umesto Dizraelija, kraljica Viktorija trebalo da načini premijerom. u salonu mora da je bilo vruće, jer visoki starac jednim trzajem otvori prozor. Vetar mu istog trenutka razveja belu kosu, koja zažive i učini ga sličnim pijanisti paderevskom, svojevremeno takođe premijerom. muškarac je gledao u mrak, pokušavajući da ugleda šta bilo. O tome da je bila noć, a ne najduži na svetu tunel, svedočili su zvezdano nebo i mesec, koji je, kao i obično, tih dana avgusta izgledao poput kifle. Neobičnom se mogla činiti jedino količina zvezda, koje su baš u tom trenutku odlučile da padaju. Ipak, teško je bilo pretpostaviti da su to činile od uzbuđenja zbog čoveka koji ih je posmatrao. Voz je jurio možda i prebrzo za krivinu koju je trebalo da savlada, jer se mogla videti lokomotiva, iz čijeg dimnjaka je izbijao dim, svetliji od noćnog neba, a svako malo takođe i snop iskri, koje su potom još dugo lepršale kroz vazduh. u spavaonici, koja se nalazi tik uz kabinet, prilično je mračno, pa je teško zaključiti da li je mlada žena koja tamo leži zanosna ili samo lepa. Sigurno je da ne spava, jer malo ko spava otvorenih očiju. Zatvorila ih je kada su se tiho otvorila vrata, i tada je iz usta ispustila glasan, propisan izdah, s tragovima zvižduka u uzlaznoj frazi.

6

Sedi gospodin posmatrao ju je s izrazitim zadovoljstvom, a potom je prebacio pogled na drugi krevet. Tek se sada ukazuje dečačić koji slatko spava, i to bez pretvaranja. I kao da to nije dovoljno, mesečevo svetlo čini da dete izgleda kao mali anđelak iz nemačkih bajki, rumenih obraza, s loknicom preko čela. Odvratno gemütlich, moglo bi se reći, kad ne bi bilo tako divno. muškarcu se morao dopasti prizor ovo dvoje dok spavaju, možda je čak poželeo i da se nasmeje; ipak ne znamo da li je to doista i učinio, jer se mesec upravo bio skrio iza oblaka i više se ništa nije moglo videti. Sigurno je, međutim, da je najtiše što je mogao zatvorio za sobom vrata.

Po prvi put za moj rođendan kraj mene nema nikog. Ta me je usamljenost izgleda znatno oslabila, budući da se nikada ranije nisam tako rado javljao na telefon. Julija je uobičajenom poklonu flaše Obana pridružila i sliku, koje se ne sećam, a na kojoj imam petnaestak godina. Kao da uopšte ne poznajem tog momka, o kojem navodno znam sve. Nisam siguran ni da li bih danas uspeo da se pobrinem da sebi ne razbije glavu, štaviše, ne znam čak ni da li bih umeo da razgovaram s njim bez rizika da će da me strefi šlog. Dok ga posmatram, teško mi je da poverujem da je takav neko do te mere mogao da upropasti vreme koje mu je dato. Sve me to veoma rastrojava i, i pored Julijinih dobrih namera, odlučujem da je izbrišem iz porodice na najmanje tri meseca.

Svesno u dnevniku tražim belešku od 3. septembra, 7

kako bih dokazao, pre svega samom sebi, da čak i relativno objektivan zapis može da zaobiđe suštinu. Ne znam šta je uticalo na to da se ne prisetim određenog telefonskog razgovora. Valjda to što se nije ticao rođendana i što ni na koji način nisam mogao predvideti njegove posledice. pre toga sam, međutim, sanjao voz. San beznačajan, prilično glup. Kad sam se privikao na ravnomerni topot kola, iznenadni krik: čovek na šinama. potom pisak, odozgo lete koferi, tako teški da bi se trebalo probuditi. Od detinjstva sam imao taj problem, i često sam još sanjao, iako sam bio već u školi, ili češće van nje, uglavnom, prošlo je dosta vremena pre nego što sam čuo da zvoni telefon. prvi pokušaj hvatanja slušalice nije mi uspeo, pri drugom sam ipak otvorio oči.

– Da li sam vas možda probudio? Imamo zajedničke poznanike. Oh, mogao bih dugo da nabrajam. Verujte mi, neću vam uzeti mnogo vremena. Ne, molim vas, ne bojte se, ne prodajem ništa. Naprotiv, nudim novac.

Izvinjavam se što vas požurujem... Za tri sata? Biću tačan. manje-više takva priča, i uz nju tanak glasić. Zašto sam, dakle, bolestan, s užasnom glavoboljom, i svestan da tri dana nisam napisao ni tri rečenice, odlučio da prihvatim? Da li mi se dopalo spominjanje novca, koje je zazvučalo kao nebeska muzika? Ako sam se nečeg pribojavao, to nije bilo toliko gubljenje vremena, koliko banalnost, posle koje je izlečenje teško i razara jetru. Da sam samo znao šta me čeka... Ne, istinu govoreći, ni u tom slučaju ne znam šta bih uradio.

8

Već je bilo svanulo kada je voz stigao tamo gde je trebalo. preko dana je izgledao lošije; otrgnut od mesečevog bledog svetla, ukazao se kao teretna kompozicija, i to sumnjive čistoće. Otkud, dakle, salon među vagonima jadnog izgleda? možda bi, odnosno, trebalo bi isključiti grešku, jer železničari ne greše baš tako često. preostajala je viša sila, zapravo potreba da se hitno preveze visoka ličnost. Ako je stari gospodin mogao da bude i premijer, još je verovatnije mogao biti ministar železnice, a tako visok položaj mnogo bi toga objašnjavao. Zbog čega, onda, voz nije stao na stanici i zašto ga nisu pozdravljali uspravljeni železnički službenici? Jer to ne samo da nije bila stanica, čak ni sporedna postaja, već je mnogo toga ukazivalo na fabrički sporedni kolosek, budući da su se naokolo nalazili magacini od crvene cigle i stogovi urolanog pamuka, a pre svega šuma dimnjaka, koji su, činilo se, dosezali do neba. Ako su vagoni dovozili pamuk iz egzotičnih zemalja, onda u salonu nije sedeo ministar, već industrijalac koji je lično pratio poslove po svetu, a koji se sada vraćao kući zajedno sa svojim najbližima, od kojih nije želeo da se razdvaja.

Dobro je da se mašinovođa razumeo u posao i preko noći nije žalio uglja, jer su iz daljine nadolazili veliki klupčasti oblaci, bez sumnje kišni, a valjda je svakome jasno da pamuk kišu ne voli. Ali, gde su onda radnici koji bi trebalo da istovare skupocenu sirovinu? Večito gladni fabrički stomaci čekaju svoju hranu, koju će kasnije izbaciti u obliku tako krasnih materijala da bi se teško našla dama koja se ne bi njima ogrnula. pa ipak, ni struktura voza, ni mrtva tišina koja ga je 9

dočekala, nisu bili ono što je najviše čudilo. Nakon nekoliko minuta, umesto bala pamuka, iz teretnih vagona počeše se skotrljavati ljudi, u broju koji je prkosio zakonima fizike, a kako se ubrzo ispostavilo, jedan izuzetak u naučnom poretku bio je u stanju da prouzrokuje sledeći, i to još ozbiljniji. Žene i muškarci, siromašno obučeni, sada su se ređali u kolonu, a onda su, uzajamno se pridržavajući, krenuli ka zidinama fabrike. Da li su to možda radnici koje je gazda ugledao nekud za planinama i ubedio ih bogatom platom da rade za njega? Ako je tako, neće od njih imati mnogo koristi, jer ne izgledaju preterano snažni. I šta je uopšte s njim samim, da nije umoran legao tek pred jutro i trenutno čvrsto spava, i ne znajući da je voz stigao do svog cilja?

Vrata salona najzad se otvoriše i kraj njih stade ugledni starac. Nije izgledao pospan, dakle očigledno uopšte nije ni spavao, do kraja puta verovatno razmišljajući o poslovima, o kojima običan svet nema nikakvog pojma.

Sako od tvida, nešto svetlije pantalone, takozvani bričesi, i uz njih do kolena dugačke čizme, koje su odavale vojničku mladost ili lovačke sklonosti. Na glavi šešir, u desnoj ruci štap. mali kofer u levoj ruci izdaleka izgleda kao da je kupljen u hermesu u parizu, mada to nije izvesno, a ni preterano važno. možda ne graciozno, ali je zasigurno odvažno sišao niz stepenice i odmah pošao napred. Za njim je izašla žena, koja se pre toga jedva mogla videti, te se tek sad mogla uočiti njena lepota. predivna kosa boje kasno opalog kestena, bledoružičast ten i sitan nos, koji je ukazivao na osetljivost na mirise. uz njega su divno blještali ugljeni očiju. Odevena u 10

skromnu svilenu haljinu, preko koje je ogrnula topao žaket, ni po čemu nije zaostajala za muževljevim dostojanstvom, nadmašujući ga ipak mladošću i šarmom.

Neobično je samo to što sama vuče ogroman kofer, kakav bi svuda na svetu već zgrabili nosači sa stanice. Za roditeljima je išao dečak. pod dnevnim svetlom bio je nešto manje gemütlich, ali je i dalje delovao milo. Ako bi se htelo nešto više reći, trebalo bi na njemu zapaziti trag prerane zrelosti, kakav je često primetan kod dece koja su okružena najboljim učiteljima. mališa nije nosio kofer, čak ni mali, imao je zato veliki ranac, sličan onima koje izviđači nose na svoja daleka putovanja.

Stariji gospodin kretao se korakom u kojem se očitovalo urođeno samopouzdanje; usporio je ipak, čak je zastao, kada se našao između zidina. Tada gubi na odlučnosti, što dozvoljava pretpostavku da ipak nije vlasnik te fabričke grdosije, koja bi se dala porediti s piramidama, ili nečim drugim, jednako ogromnim. Njegova žena je iskoristila priliku i spustila kofer na zemlju, sinčić je začuđeno razgledao, na šta su ukazivala njegova otvorena usta. moglo bi se pozavideti gradu koji je podigao tako moćne zidine, pošto je moćna morala biti i snaga tamo zarađivanog novca. O tome da to nije bila tek ogromna panorama oslikana na platnu svedočio je vetar, koji je kroz vazduh kovitlao ostatke pamuka i listiće bačenih magacinskih priznanica. Iako nije bilo reči o slikarstvu, umetnost je svejedno dominirala, jer se izdaleka čula muzika, tako divna da nije bilo moguće izabrati drugi pravac od onoga iz kog je dopirala. muškarac snažnije uhvati štap i pokretom isturene brade pokaza put.

11

Nisu morali ići daleko. u zidu iza kog se pomaljalo prekrasno drveće ugledaše otvorena vratanca; štedljivi holanđani uzeli bi ih za ulaz u parlament. prošli su kroz njih i našli se u vrtu, koji se nastavljao na unutrašnje dvorište dvorca veoma raskošnog stila – verovatno nije bilo epohe kojom umetnik koji ga je projektovao nije bio nadahnut, s hrabrošću dobro plaćenog čoveka. Ako su vlasniku te impozantne građevine pripadale i fabrike iza zida, a teško da je bilo drugačije, onda se moglo zaključiti da mu do posla nije bilo daleko. Na verandi koju čuvaju dva kamena lava, od kojih je jednom od starosti otpala glava, svira gudački kvartet. Za one koji se razumeju u muziku, bio je to Skarlati, sve ukazuje na njegov II kvartet; za neupućeno uho zvučalo je to samo melodično. Sudeći po izuzetnoj mršavosti trojice muškaraca i jedne žene, muzičari nisu previše zarađivali; ipak, vlasnik nije nužno morao biti cicija, jer je tu i tamo otpao malter otkrivao da nije više bio tako imućan čovek. Ako je to zaista bilo tačno, onda o njemu dobro govori to što je do samog kraja ipak mario za muziku. umetnici, zauzeti svojim poslom, ni pogledali nisu ka došljacima koji su prolazili preko verande od strane vrta, a i oni su takođe ravnodušno prošli, zasigurno razmišljajući o tome kako da se što pre reše prtljaga. Samo se dečak nakratko zaustavio kraj žene koja je svirala prvu violinu, a onda je, pozvan majčinim gestom, otrčao prema staklenim vratima.

Velika sala u kojoj su se našli nekada je verovatno bila božanstveni salon s pogledom na verandu, i iza nje vrt, a još dalje oku mile fabrike. Sada je imala ulogu hotel12

skog hola, s drvenim pultom, kožnim foteljama, palmom i starom mašinom za čišćenje cipela. S desne strane divnog drvenog stubišta, iza zastakljenih vrata, morala je biti trpezarija, jer je odande dopiralo zveckanje tanjira i escajga. Ako je vlasnik imperije bankrotirao, onda ni hotel u njegovom domu nije ulivao nadu. Jedini gost bila je svud prisutna prašina, a požutela palma godinama nije videla vodu. poslugu ne vredi ni pominjati – videvši goste, ni muva nije poletela. Ostaje nada da graditelj svega toga odavno nije među živima, pošto bi kad bi video takvu propast zasigurno umro od muke.

Situaciju je slično ocenio i ugledni starac, koji se nezadovoljno osvrtao, a zatim je, kako se niko nije pojavljivao, uzeo da udara štapom o kameni pod. Štap je masivan, bez gumenog vrha, dakle buka nije mala. Žena pokušava da ga smiri, uplašeni sinčić pokriva uši, međutim, on ima pravo jer se ubrzo začuo bat koraka i niz stepenice su strčale dve persone. mada su to sporedni likovi, iz više razloga trebalo bi na njih obratiti pažnju. Ne samo da nisu izgledali kao hotelboys, već, treba to jednostavno reći, uopšte nisu budili poverenje. Jedan je bio veći, drugi manji, manji je od većeg bio stariji, a povezivala ih je izvesna bestidna familijarnost, jedva maskirana veštačkim uvažavanjem. umašćena odela, zalizana kosa, oči koje gledaju svuda i nikud. ukratko, osećali su se na lizor, da ne kažemo sumpor. Visoki se nisko pokloni, poput pera zgrabi ženin kofer i već se nađe na stepenicama. Niži i stariji, koji je crnilo svog odela razveselio ružičastom kravatom, sumorno se osmehnu dečaku i zajedno s rancem posadi ga na svoja ramena. Načini 13

tako nekoliko koraka, pa se ipak vrati i s poštovanjem prihvati šešir od starog gospodina. Zatim mu prstom pokaza put uz stepenice.

Stigao je tačno na vreme, ako je na vreme za njega značilo u minut tačno. Bio je sićušan i kržljav, sličan labudu sa okuke Odre, s kojim svakodnevno razmenjujem poglede. Jareća bradica savijena ka vratu, i stisak ruke zbog kog zamišljam kompaktnu štrudlu s makom. Nesreći doprinosi tamnoljubičasto sintetičko odelo, koje imitira vunu, i žuta kravata s geometrijskim figurama nemogućih oblika. Očigledno sam već nečim to bio zaslužio.

Situaciju je ipak smelo ocenio.

– Ne izgledate kao neko ko se raduje gostima. – Glas još viši nego preko telefona, ali na sreću povremeno tiho piskav.

– Čekam da čujem šta imate da kažete – odgovorio sam. A onda sam upitao za vrstu čaja i spustio pred njega šoljicu bez prosute kapi. u ime nagrade poštedeo me je nekoliko rečenica ni o čemu.

– Biću kratak: ja sam vaš dobrotvor.

Zamolio sam ga da govori opširno, ako ima takvu potrebu, i čak sam prineo šećer. Odmah je prekrstio noge.

– u ovako teškim vremenima donosim novac, i to na kućnu adresu, poput kakvog kurira. međutim, kao dobrotvor se predstavljam pre svega zato što vam nudim mogućnost da doživite nešto što do smrti nećete zaboraviti... Znam, nije preterano umesno bolesniku govoriti o umiranju, oprostite, molim vas, prostom čoveku što 14

na umu, to na drumu... – Ako je i samo izigravao zbunjenost, činio je to grizeći se za usnu. – uopšte ne mislim da ćete uskoro umreti, taman posla, zaigraćete vi još na svadbi... Gorko! Gorko!1 Znate ono kad podvriskuju? – posmatrao me je ispitivački. – Da skratim, je li tako? u tom slučaju, odmah ću vam reći – za pozamašan iznos, koji imam kod sebe, vratićete se u svoj voljeni grad, iz kojeg ste pobegli. Nemojte me tako gledati, molim vas, reč je o samo nekoliko dana...

Diskretno sam osmotrio njegov sako i nogavice pantalona. Nisam primetio bolničku pidžamu.

– Da li je moguće da ste me s nekim pomešali? – upitao sam, dajući mu priliku da se povuče.

– Zato što sam rekao „voljeni“? mislite da ne primećujemo s kakvom nežnošću ste birali trenutke, zahvaljujući kojima Lođ tako dobro izgleda u vašim knjigama?

Ali, oni radnici iz Rien ne va plus, koji su pobegli iz fabrike i dežurali na ulicama kako bi branili Jevreje od crnostotinaša, priznajte mi, molim vas, njih ste izmislili?

Složio sam se, ali sam odmah upitao kakve to veze ima.

– Nikakve, osim što nadaleko smrdi na laž iz ljubavi.

Kao i ono čuveno „plakao sam“, dok šeprtlje iz Voza za putovanje napuštaju Lođ. Tu ste baš prekardašili.

S pidžamom ili bez nje, morao je biti pacijent.

Jednostavno sam privlačio ludake poput magneta i nije bilo izgovora pod kojim mi ne bi zaseli na kauč. On je, 1 Običaj u poljskoj da se mladencima tokom poljupca uzvikuje „Gorko, gorko!“ (prim. prev.)

15

međutim, nastavio da govori, izrazito zadovoljan sobom.

– Ali ja nisam, morate to da znate, nikakav lodzermensch. Nisam čak ni potomak predratnih radnika, koji su, kako volite da naglasite, imali više dostojanstva i otmenosti nego današnji profesori. moja mama je u Lođ stigla posle rata, jer je bilo potrebno na hiljade mladih žena koje bi prele i tkale za Sovjetski Savez. Odmah je povukla i oca, koji je ubrzo napredovao jer je umeo kitnjasto da se izražava. Ipak, u kući nam se nije prelivalo, iako je tata garantovao da su sve zgrade naše... Stari je sad već u grobu, a ja živim od mamine rente... Znam, odmah ćete reći da volim da popijem, ali čak i da je tako, pa šta? Veliki mi greh. uostalom, ostavimo se te teme...

Dao bih glavu da je žalosno zajecao dok je spominjao detinjstvo, i to mi je već bilo previše. Ozbiljno sam ga osmotrio. cipele su bile stare, ali marke Džon Lob iz Sent Džejms Strita, marljivo očišćene. Dobri zubi i negovane ruke. Dakle, folirao je, a odelo opštinskog činovnika, odvratna kravata, i pre svega to što je govorio, sve to bio je kostim. Ipak, zašto bi se toliko mučio?

Nasmejao se mojim mislima.

– pomislili ste na Suvorina, kog ste čitali pred spavanje? Onaj deo o nekome ko je voleo da se preoblači u druge osobe? Jesam li u pravu? A sada, ako dozvolite, malo bih se pohvalio... – Napunio je pluća vazduhom, zadržao ga i pocrveneo u licu. Zatim je olabavio kragnu košulje, otkrivši zlatni lanac na grudima. I kao da to nije bilo dovoljno, i zglobom ruke je mahnuo ka meni. – Vidim da ste ga odmah prepoznali. Samo trista prime16

raka na svetu. prvi je kupila danska kraljica Ingrid i pred kraj života prodala u tamošnjoj zalagaonici. preko podmetnutog čoveka, razume se... Verovatno ne moram da kažem koji broj imam na ruci?

Nisu me iznenadili ni lanac, ni sat, nije me iznenadila ni njegova faca, koja ne samo što se zacrvenela, nego je još i dobila na značaju. međutim, trik sa Suvorinom nikako nisam mogao da shvatim. Čitam ga povremeno u poslednje vreme, računajući da će spomenuti nešto o ocu Nauma potockog, o kom dosta razmišljam i možda uskoro nešto i napišem. Ali o tome ipak ne trubim okolo. Bile su, dakle, dve mogućnosti: sanjao sam ili sam poludeo. prva po svoj prilici nije dolazila u obzir, jer sam se, odmah pošto je spomenuo Suvorina, diskretno štipnuo za ruku. Bol je bio izistinski, a odmah zatim i crvenilo. preostajalo je, dakle, ludilo.

– Ne bojte se, niste poludeli. u pitanju su samo odškrinuta vrata spavaće sobe i sunčevi zraci. Imate mnogo knjiga na noćnom stočiću, a na podu samo jednu. ustanovio sam da ste nju poslednju čitali. A vid mi nije tako loš. Nikakva magija, priznaćete.

– Zašto se lažno predstavljate? – upitao sam, samo da bih nešto rekao.

– A kakve to veze ima? Ni vi nemate nikakav grip, nego samo običan mamurluk. I takođe mi je dobro poznato s kim ste se opijali u ženinom odsustvu, dok ona po svetu traži pare za film o lođskom getu. ha, znam čak i šta ste pili! pa šta, je l’ to nešto menja?

Nije ništa menjalo, jer sam ga i dalje video. Lice kao da je naginjalo ka plaču, ali je u uglovima usana vrebala 17

prepredenost. Tek sam tada između palca i kažiprsta ugledao trag tetovaže.

– Nije slučajno što se predstavljam s loše strane.

Koristim priliku da vas malo namučim. Za početak, gorka pilula što od tako rđavog čoveka planirate da primite novac, zatim iznenađenje da takvi poput mene mogu da znaju o nečemu o čemu mudrijaši pojma nemaju, i za kraj poniženje što ćete upravo zahvaljujući meni proživeti nešto što još nikome nije dato. Baš sam nevaljao?

Najčvršćim glasom kakav sam bio u stanju da ispustim, zamolio sam ga da pređe na stvar.

– Ako tako želite. Opisaćete za mene izvestan sudski proces, u pisanom obliku, ako je moguće. Otkud sad taj izraz lica? Više biste voleli da je u pitanju trka pasa? – Iz bočnog džepa sakoa izvukao je debelu kovertu i počeo njome da se hladi, međutim, videvši moju grimasu, ubrzo je dodao: – Znam, imate želju da me šutnete u dupe, ali uveravam vas da će razum pobediti. A sada me saslušajte. Doputovao sam iz Bremena. Sedim pred vama sa šeširom na glavi, u kožnim čakširama sa hozen tregerima, i obraćam vam se jodlujući.

– u Bremenu ne jodluju – razborito sam primetio.

– Vi meni to govorite? Ja hteti samo vašu maštu pecnuti. Ich bin unuk hansa Bibova. Znate li o kome govorim? – Imao je trijumfalan izraz lica, kao da je bio svestan da me je iznenadio. Ljubazno odgovaram da Bibov nije imao dece, i tek tada zapravo počinje: – Da nije gospodin biti malo previše hrabar? I ja isto imati nekad Katzenjammer, jer puta jednog preterati šnaps. Dobra nemačka glava boleti mene tada čitavih zwei stunden.

18

Ipak ću vam reći, herr Andreas, čak ni tada ja nemati tolika hrabrost da znam alles o deci iz Bremena i okoline. Želim da što pre ode, zato kažem pomirljivo: – Dobro, dakle. Vi ste njegov unuk, ali šta s tim?

– Vi zasigurno znate pesmu Theo, wir fahren nach Lodz, i zar se nikad niste zapitali zašto posle toliko godina Johan, jer Johan je moje ime, dolazi nach polen? priznao sam ko sam da bih vam ukazao na ozbiljnost situacije. Da li već možete da pretpostavite kome će se suditi? No, nemojte se naprezati...

Bol mi je parao glavu, grlo mi je bilo potpuno suvo. uz oprez da mi ne zadrhti ruka krenuo sam po flašu s vodom, i naravno, malo sam prosuo. Gle čuda, prihvatio je to kao moj uspeh.

– Ne uzbuđujte se, molim vas, wasser će se osušiti, jer takvo je stanje stvari, a najvažnije je da vi sad znate. To je typische reakcija. Ja kada sam saznao šta se kuvati, uhvatila me uporna štucavica. Tek pošto žena mene prestrašiti bilo fertig. Grosse iznenađenje da vi tako brzo shvatiti. potiče vaša porodica možda iz Šlezvigholštajn? pametni se ljudi onde rađaju... – Nisam čekao da se wasser osuši i držeći salvetu sagnuo sam se do poda. Krv mi je udarila u glavu udvostručenom snagom, najvažnije je ipak da Johan nije primetio moj izraz lica.

Nije ni morao da ga primeti, i dalje je terao svoje. – Vi već znate koliko je to delikatna stvar. Ko bi mogao i da pomisli da će da ga se dokopaju? Čudi vas što hoćemo da se upoznamo s tim židovskim bezobrazlukom? Na kraju krajeva, mi Nemci smo stvorili to mesto. Stigli 19

smo prvi, često za jedini prtljag imajući vredne ruke i glave pametnije od vaših... Ne mnogo pametnije, naravno. Ja dobro znati šta je to korektnost, ne samo politička... podigao sam glavu od poda i pogledao ga u oči.

– Brbljajući te budalaštine pokušavate da prebacite na mene priviđenja svoje bolesne ideje?

Sneveselio se. – Shvatate li da je to nemoguće? Da toliko godina posle rata vi tako smatrate? priznajem, ne postoji način da vas ubedim. Ali ako bih rekao da je ono s Bibovim samo kamuflaža?

– Ne bih poverovao.

Nasmejao se. – A da li biste poverovali ako bih vam priznao svoju jevrejsku krv? Na onim stranicama o njoj ne sumnjate jedino kod Isusa i njegove mame, pa vam to ne bi bilo teško. Ako Jevreji mogu sve, da li bi onda imali neki problem po tom pitanju? Čuli ste za hasidskog rabina iz Bobove? Njegov brat Jezekilj imao je sina. Tako je, to sam upravo ja, mada nisam previše religiozan. razočarani ste? Verujte mi, i tako uživam poštovanje. uostalom, da je drugačije, zar bih uspeo sve ovo da saznam? hteo sam da upitam da li je potrebno da primetim zulufe i crni šešir, koji nije skidao i pored toplote u sobi, međutim, i bez pitanja je na to bio spreman.

– Ako vam je potrebno, možete da pogledate čak i kako zabacujem talit. Valjda se računa. I, šta, i dalje me smatrate ludakom?

Nije postojao odgovor kojim se ne bih podsmevao jednom od nas dvojice.

20

– Ako me sećanje služi, ostalo je još malo viskija.

Zašto ga ne bismo dovršili i potom se zauvek rastali? Ja sa svoje strane obećavam da neću taknuti alkohol do kraja godine. po prvi put se osmehnuo. – Neverni Tomo, razmišljanje o svemu čovekov je najveći usud. Obećao sam vam da ćete doživeti nešto izuzetno, a sada dodajem da ćete ne malo toga i saznati. molim, i dalje ste nezadovoljni? u tom slučaju, poslednji argument. Izlazim za koji trenutak, a vi prebrojte novac koji ću ostaviti na stolu. Ako čak i jesam lud, novac je posve normalan.

Vodeni žig i metalna nit, istinsko oličenje zdravlja. Šta vas košta da učinite zadovoljstvo ludom starkelji, kad se već toliko istrošio?

Nije bio loš, jer je najprostijim sredstvima uspeo da ostari za pedeset godina. Zamućenje očiju, obešena donja usna, fleke po čelu. Ne znam da li bi Li Strasberg, koji je znao sve o Stanislavskom, umeo tako nešto da nauči. ukoliko je novac čak i veći falš od karaktera koji je stvorio preda mnom, ipak bi ga vredelo pregledati. ustao je i pogladio nepostojeću ivicu na pantalonama. ponovo je bio smešni čikica, koji je pomalo gunđao.

Koverta, zasigurno ispunjena parčićima običnog papira, stajala je na stočiću.

– Odlazim. Detalji su napisani na koverti. Lozinku izgovorite glasno, jer stražar može biti nagluv. Ah, da, i molim vas, obucite sako. Neće škoditi malo poštovanja prema ljudima među kojima ćete boraviti.

Ispratio sam ga do vrata. Ovoga puta stisak ruke snažan iznad svih očekivanja, a u očima nepomućen mir.

21

premda je to takođe mogla biti tuga, kako se to lepo kaže: neizmerna.

regina već drugu noć nije spavala, ne računajući onih nekoliko trenutaka kada nije bila sigurna šta je java, a šta san. Gde su se izgubili Nemci? Zašto su njih troje doveli tamo gde se završavao crveni tepih, a stepenice postale uske i strme? mislila je tada, još trenutak i haima će udariti kap, jer tako crvenog lica nije bio ni u besu. A kakav li je tek izraz lica imao kad je jedan od tih sumnjivih tipova ispred njega otvorio jedna od mnogih vrata i gotovo ga ugurao unutra? S njom i malim su srećom ljubaznije postupali. Čak su im poželeli laku noć, mada još nije bilo ni veče. Želela je da pita kada će biti večera, ali pre nego što je i primetila, njih više nije bilo.

Soba je bila mala, bez prozora, osvetljena samo sijalicom koja je visila sa tavanice, ali je na sreću bila uredna i imala je kupatilo, koje ju je podsećalo na predratni stan njenih roditelja u poludnjovoj. Teško dišući sela je na jednu od dve stolice, i tek tada je shvatila da se njene stvari nalaze u lakšem koferu, koji je nosio haim. Trebalo mu je, dakle, odneti ovaj u kom je imao sve, čak i krzneni zimski kaput. Kada je privukla kofer do njegovih vrata, ispostavilo se da su zaključana. marek je izgledao uplašeno i dugo je cimao kvaku, ali bez rezultata. Nije znala šta bi mogla da kaže, i to joj je pokvarilo raspoloženje za dalje. Za svaki slučaj naredila mu je da dugo riba zube. pola noći oduzelo joj je razmišljanje o tome gde su ih dovezli, ali se radovala što su se strašne priče o 22

tome kuda su odvoženi ljudi pokazale izmišljenim. Tada ju je takođe obuzela nerazumna, neželjena misao da je haim ponovo bio u pravu i da uopšte nije tako loše.

Zatim se dugo borila s teškim disanjem, jer nije podnosila zatvorene prozore, a posebno njihovo odsustvo, dok se najzad u hodniku nije začuo pokret koji je svedočio o dolasku jutra. marek se odmah probudio i u tami se prišunjao do vrata. proverava da li smo zaključani – pomislila je.

Osluškivala je kako nežno pritiska kvaku, a potom su se vrata odškrinula i svetlo iz hodnika na trenutak je ispunilo sobu. Okrenuo je glavu kako bi proverio da li i ona to vidi. Nije joj preostajalo ništa drugo, do da osmehom pokaže kako je sve u redu.

misao o plaćenim računima polako je pobeđivala otpor prema uzimanju novca radi nečijeg ćefa, ali je takođe upućivala i na slab karakter, jer sam bio obećao sebi da skoro neću mrdati iz Vroclava. u svom zrelom dobu boravio sam tu svega dva sata, jer toliko bi se nakupilo od zadržavanja na stanici; a ako sam pak posle godina maštanja počeo da živim u gradu u kom sam rođen, to nije bilo zato da izigravam putnika. Dok doručkujem, kroz prozor gledam na reku, i hodajući ulicama pogledom tražim senke svojih roditelja, koji su tu nekada, lepi i mladi, završili svoje ratno potucanje. Nedavno sam saznao da u je mom stanu na nekadašnjoj Borzihštrase u detinjstvu živeo Vroclavljanin Alfred Ker, slavni književni kritičar, kom je za ruku gospođice pringshajm kon23

kurent bio Tomas man, i možda je baš zato manove likove nazivao izlizanim. posle njega, što je već bilo lako utvrditi, tu je živeo gradski većnik Lotar raber, čiji je sin stradao negde na istočnom frontu. Verovatno je bio pacifista, što nas je zbližilo u određenom smislu, jer jedan od mojih predaka takođe nije umro svojom voljom, mada u Sibiru. I sada, kada počinjem da se upoznajem s duhovima tog grada, siromaštvo i finansijske ucene treba da me od njega odvuku, pa makar i nakratko?

Braneći se od posezanja za kovertu, odlučujem da odem do redakcije slavnog mesečnika „rita Baum“ i ponudim im priču o ljubavi, koju bih napisao po motivima pesme iz detinjstva. Ipak, to bi moralo potrajati, jer ljubavna pesma ponekad pođe za rukom i detetu, a dobra priča o ljubavi retka je ptica. u tim razmišljanjima dočekao sam podne, potom sam kao i obično gledao u reku, koja je bila tamno modra, čemu je teško čuditi se kad se sunce već nije ukazivalo. prolazeći pored stola, odvraćao sam pogled od koverte, a onda nova misao, da li da počnem da prodajem knjige i na taj način izbegnem odlazak. Vlasnici antikvarnica u koje sam nedavno navraćao tražili su poznavaoce, a kod jednog sam čak video i ceduljicu s natpisom: „Nemoj da dolaziš da ti procenimo knjige, doći ćemo mi kod tebe“. Odbacio sam međutim ovu ideju, i to s gađenjem, a kako bih gađenju dodao na značaju, snažno sam se udario u obraz.

Izgledao bih kao otac koji umesto svog, prodaje bubreg rođenog deteta. Obraz me je pekao, ali sam osećao i toplinu, dok sam zamišljao električare, možda ne preterano načitane, ali koji zato umeju sjajno da očitaju struju.

24

Zaključio sam da nema izlaza i da će morati da se zarađuje na način koji ugrožava slobodu, i to ne samo pesničku. međutim, kada sam doneo odluku, osetio sam olakšanje i želju za životom. rad, pokret, vozovi, premeštanje ljudskih masa, zarađivanje novca, a onda njegovo trošenje, to je ideja dostojna savremenog čoveka.

Zapisivanje reči, a pre svega rečenica, da ne spominjem misli, to je samozlostavljanje. moj idiotski entuzijazam trebalo je da zamaskira poniženje, a takođe je gurao u drugi plan strah od nepoznatog. Ime hans Bibov nije se slučajno pojavilo. mogao sam čak da naslutim zaveru.

Dozivanjem Bibova V. G. Zebald završio je svoj roman Iseljenici, čime me je, priznajem, doveo u izvesnu konfuziju. Da li bi, dakle, odlazak u Lođ trebalo povezati sa onim o čemu sam još davno sebi zabranio da razmišljam? Za svaki slučaj pozvao sam Ježija V, lodzermenscha od glave do pete, koji je kao dete zamalo bio jedan od asistenata snimatelja na snimanju Obećane zemlje. Želeo sam da imam svedoka za sve što me je tamo moglo zadesiti.

– Da li bi ušao u nešto rizično u našem prokletom gradu? – Nije poznato zašto sam rekao „našem“, uostalom sam mi je pomagao pri seljenju, tvrdeći da mi ono sleduje kao zatvoreniku za dobro vladanje.

– rizično? uvek. – možda mi se učinilo, ali u njegovom glasu osetio sam olakšanje.

25

Andžej Bart FABrIKA muhOLOVKI izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-102-9 štampa c-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.162.1-31 БАРТ, Анджеј, 1951Fabrika muholovki / Andžej Bart ; prevela sa poljskog Vesna Milutinović-Đurić. Beograd : Zavet, 2014 (Beograd : C-print). 245 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Z) Prevod dela: Fabryka muchołapek / Andrzej Bart.

ISBN 978-86-7034-102-9 COBISS.SR-ID 210697996