Kevin Beri / GRAD BOHAN

GRAD BOHAN

Kevin Barry CITY OF BOHANE Copyright © Kevin Barry 2011

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Kevin Beri

GRAD BOHAN Preveo sa engleskog Aleksa Golijanin

MMXIV

za Oliviju Smit

I OKTOBAR

1 Priroda poremećaja

Sve što je kod nas naopako dolazi od te reke. U to nema sumnje: ta prljava fleka pokvarenosti koja lebdi u gradskom vazduhu jeste fleka te reke. Pričamo o reci Bohan.

Tom smrdljivom slivniku, tom zlu koje se kotrlja s prostranstva Velike pustare, i o gradu koji se ispileo duž njegovih obala i dobio ime po njemu: Bohan.

Išao je duž pristaništa i udisao slatku pokvarenost reke. Bilo je malo iza ponoći na dokovima Bohana. Korak mu je bio ujednačen; taj usporeni, staloženi ritam kože koja lupka o kamen; ulične svetiljke na pristaništu gorele su u noći magličasto zelenim sjajem, sjajem nekog tužnog sna. Huk vode je Hartnetu zvučao kao pulsiranje njegove sopstvene krvi dok je prolazio pored pasa čuvara nanizanih ispred trgovačkih skladišta, čiji se lavež prolamao duž cele obale. Pogledajte te pse: njihovu nakostrešenu dlaku, njihove podlivene, žute oči. Mogli smo da znamo da dolazi po zavijanju pasa.

Panduri su ga pratili pogledom, ali iz daljine – dva konjička pandura, koji su patrolirali uzduž i popreko Smouktauna. Upravo su dolazili s mesta poslednjeg ubistva.

9

„Snimio si ga?“, reče jedan. „Jebeni Albino.“ „Možeš da naviješ čuku po njemu.“ Albino, tako su ga zvali; drugi su ga znali kao Dugajliju: bio je vođa Hartnetovih Kicoša.

Skrenuo je s pristaništa i zašao u stari deo grada, u zloglasni bohanski Stari grad, najstrašniji lavirint, nedokučivu mrežu ulica i sokaka. Bio je obučen po meri Starog grada: nakinđureni macan u kicoškom grombiju, prebačenom nehajno preko ramenâ i svetlo sivog italijanskog odela od mohera. Zubalo mu je izgledalo kao vandalizovano groblje; ali šta da se radi, svako nosi svoj krst. Bat njegovih koraka dolazio je od para ručno pravljenih portugalskih čizama, a ono što je taj bat naglašavao, ono što je tražio, bila je lova.

Teško stečeno bogatstvo – ah, sve te priče koje u Bohanu pričamo o Loganu Hartnetu.

Mali mokri trgovi Starog grada iznenada bi se otvarali pred vama kao pukotine, i Logan je prolazio kroz njih. U te sitne sate u dubinama Starog grada sve je vrvelo od raznih čudaka. Obarali su glave dok je prolazio, gledali u prste na nogama i svoje kese s jeftinim vinom – po svaku cenu biste nastojali da vam se pogled ne ukrsti s Dugajlijinim. Čudno je to, ali u isto vreme smo ga se plašili i ponosili se njime. Držao je do sebe, kako to kažemo u Bohanu. Bio je dostojanstven i uspravan, nije gledao ni levo ni desno nego uvek pravo ispred sebe, ramena zabačenih unazad, kao neki general. Išao je kroz to arapsko klupko sokaka i prolaza koji čine Stari grad, uz stalno trupkanje portugalske kože po kaldrmi zabačenih uličica.

10

Da, Logan je bio u svom elementu dok se probijao kroz taj lavirint. Nije se plašio senki, poznavao je to mesto, celo njegovo tkanje, svaku njegovu krivinu i izbočinu.

Dženi Čing ga je čekala ispod krošnje belog gloga na Trgu 98 stepenika.

Prišao je devojci i njegov korak je bio dovoljan: nije morala da podigne glavu da bi znala da je to on. Osmehnuo joj se, kao i uvek, i bio je to onaj iskrivljeni, napaćeni osmeh – koji kao da je govorio: „Opet, Dženi?“ – i seo je na klupu pored nje. Položio je ruku preko njenih, ruku koja beše tanka, prefinjena, ubilačka.

Na klupi su bila urezana imena ljubavnika iz prohujalih leta. „Pa, devojčice?“, rekao je. „Ona pička koju su ukokali u Smouktaunu bila je od Kjuzaka sa Padine“, rekla je. „Da li je to zaslužio, Dženi?“ „Zar oni to ne zaslužuju uvek, ti Kjuzaci?“ Logan stisnu usne u znak odobravanja. „Kjuzaci su oduvek bili kvarni, devojko.“ Dženi je te godine napunila sedamnaest, ali je bila mnogo zrelija za svoje godine. Oprezna mala, takva je bila, s tom sočnom, malom stvarčicom u njenim plitkim farmerkama, na tankim štiklama, i sa šnalom probodenom kroz visoko podignutu punđu. Izvadila je ostatak cigare iz džepića svoje bele vinilske jakne sa rajsferšlusima i zapalila ga. „Dosta si dobijao sve na jebenoj tacni, sada pređi most, gospodine H.“ „Znam.“ 11

„Kjuzaci će uskoro početi da se svete, ako mene pitaš.

Kad se gomila tih drkadžija stušti s Padine i počne da pravi sranja okolo, to će biti poslednje što je Smouktaunu potrebno.“ „Kjuzaci su uvek bili jaki na rečima, Dženi.“ „Ono što mene plaši nisu samo reči, H. Priča se da su Kjuzaci skoro uzeli tri zgrade gore na Padini i da su te tri zgrade pune naduvanih, napaljenih divljaka, je l’ razumeš ti mene?’ „I te kako, Dženi.“ Bila je to drevna tradicija Bohana, da porodice sa Severne padine nasrću na porodice iz Starog grada. Logan je držao Stari grad, bio je pravi sin Starog grada, a te godine je bio najjači u čitavom gradu. Ali, tu su sada bili i Kjuzaci, koji su tamo na Padini sakupljali snagu i kuraž. „Dobro, Logane, kako ćemo onda da ih sjebemo?“ Dženi je bila prava lisica. To joj je bilo u krvi – Čingovi su bili stara smouktaunovska loza. Smouktaun su bile kurve, trava, fetiši, birtije, narkomanski budžaci, opijumski saloni i kineski restorani. Smouktaun se nalazio s druge strane pešačkog mosta koji ga je razdvajao od Starog grada, na suprotnoj obali reke Bohan, a Hartnetovi Kicoši su i tamo vodili posao. Ali, Kjuzaci su se sada oštrili da ga preotmu. „Mislim da ćemo vrlo brzo udariti na njih, Dženi draga.“ „Oni će ionako udariti na nas, a?“ „O, ne sumnjaj u to, devojko. Stuštiće se odozgo kao besni psi. Možda ih treba naterati na neki prenagljeni korak.“ 12

Razmišljala je o taktici. „Misliš, pre nego što budu spremni da nas zaskoče?

Igraj na ponos. Šta su se ti Kicoši uzmuvali? Morate uzeti oko za oko, Kjuzi, ili ste obične drkadžije, tako nešto?“ Logan se osmehnu. „Ti si zaista posebna devojka, Dženi Čing.“ Štrecnula se na taj kompliment. „Lepo je to što kažeš, H. Naravno, Kjuzaci ne bi uopšte trebalo da nas brinu, zar ne? Ali da se gomila običnih drekavaca s Padine toliko osmeli i počne da priča svašta?

Da šalju svoju izvidnicu u Smouktaun? Zašto su se odjednom toliko osilili, to je ono što bi trebalo da nas brine.“ „Što bi trebalo da znači… šta, Dženi?“ „To znači da su nanjušili slabost, zar ne? Možda misle da više ne mariš za poslove Kicoša?“ „A za šta bih drugo mogao da marim?“ Dženi mu uputi leden pogled i prekinu priču. „To nije na meni da kažem, gospodine Hartnet, poštovani.“ Osmehnuo se i ustao sa klupe. Ni trunčica topline nije prešla na ruku devojke dok ju je držao. „Znači, hoćeš da ojadiš još Kjuzaka?“ rekla je.

Pogledao ju je, ali samo nakratko – taj pogled je bio njegova reč. „Siguran si, H? Još jedna krvava zima u Bohanu?“ Osmeh, sumoran, kakav se samo mogao zamisliti. „Ah, makar će nam duge zimske noći brže prolaziti.“ Logan Hartnet je želeo da mladu Kineskinju zadrži kraj sebe. U malom gradu, tako ubilačkom, morate stalno 13

biti na oprezu. Išao je kroz polutamu Starog grada. Ulice sa starim kućama su uske, okomite, slabo osvetljene, a visoki gradski obodi daju Starom gradu atmosferu okruženosti. Naš grad je podignut duž tih litica kroz koje protiče reka Bohan. Ulice se obrušavaju ka reci, u dnu skoro svake od njih nalazi se crna i brza bujica, crna kao i blatnjava voda koja je hrani. Nekoliko kilometara nizvodno, reka zavija oko poslednje litice i uliva se u šumeći okean. Okean se ne vidi iz grada, ali dah ozona stalno ukazuje na njegovu blizinu; to škripanje u vazduhu, slično promuklom glasu. Taj sumorni zvuk je sve što dopire od njega, sumoran kao što samo na zapadu Irske zna da bude. Šef Kicoša Hartnet skrenuo je u jedno sokače, osvrnuo se nakratko preko ramena – uvek jednako oprezno – i onda ušunjao kroz jednu kapiju. Zazvonio je tri puta na mesingano zvono, sačekao malo, a onda ga pritisnuo još dva puta. Primetio je pauka koji se spuštao s vrha dovratka, uživao u njegovom odmerenom, postepenom poniranju, iako je, mislio je, bilo malo kasno za tog dasu; već je bio oktobar i grad je tonuo u boje jeseni. Unutra se začuše nečiji užurbani koraci, poklopac špijunke se podiže i za trenutak ispuni nečijom zenicom, brava škljocnu, otključa se, i crvena, metalna vrata počeše da škripe oko šarki – kaaarrink! Zrela su za podmazivanje, pomisli Logan dok se iza njih pomaljao gazda Tomi: mala repa od čoveka, maljavih grudi. Naklonio se i šapatom mu ukazao poštovanje: „Pomislio sam da ste to vi, gospodine Hartnet. Bilo je vreme, zar ne?“ 14

„Kažu da je rutina prva komšinica ludila, Tomi.“ „Svašta ljudi pričaju, gospodine Hartnet.“ Logan je uputio bledi osmeh Tomiju. Zakoračio je unutra, okrenuo je vrata oko šarki i čvrsto ih zatvorio za sobom, ona šljocnuše – kraank! – i njih dvojica krenuše niz uski hodnik; njegovi jarko crveni zidovi presijavali su se kao da su u nekoj diskoteci, što je to mesto u stvari nekada davno i bilo, pre nego što je promenilo namenu.

Davno su prohujali dani diska u Bohanu. „A kako je vaša gospođa supruga, gospodine H?“ „Izuzetno dobro, Tomi, ne znam zašto ne bi bila?“ Albinov osmeh se iznenada ukočio i presekao Tomija. Ali ga je i začudio. „Samo pitam, gospodine H.“ „Dobro, veliko hvala na pitanju, Tomi. Neću zaboraviti da joj prenesem pozdrave.“ Neobičan, iskrivljeni izraz za trenutak mu prekri lice dok se hodnik savijao, skretao i konačno otvorio ka slabo osvetljenoj jazbini ispunjenoj prigušenim glasovima.

Bio je to Tomijev restoran.

Bilo je to sastajalište moćnih ljudi Bohana.

Duž zidova prostorije nalazile su se crvenim somotom tapacirane klupe. Na njima su sedeli krupni, zadrigli tipovi, koji su znali da cene prigušena svetla tog mesta. Bili su to trgovci iz grada, ljudi sa briljantinom u kosi, skloni žestokim pićima i masnom zalogaju. „Sve sami pijanci i kurvari“, reče Logan, dovoljno glasno za one koji bi možda hteli da ga čuju.

Na drugom kraju uglačanog poda nalazio se elegantni bar sa mesinganom šipkom. Logan se uputio ka njemu 15

dostojanstvenim korakom; o opsesivnom glancanju francuskog parketa svedočila je, na svoj način, i grba na leđima gazde Tomija, koji je grabio ispred Logana i provukao se ispod pulta. Uzeo je krpu i požurio da podari sveži sjaj onom delu šanka za kojim je svake večeri sedeo Logan. „Na kraju ćeš ga ulubiti, Tomi“.

Logan je smakao sa ramena svoj grombi i okačio ga o jednu od kuka ispod šipke šanka. Svi su mogli da vide dršku njegovog noža – u sedefu sa tirkizno plavim žilama – bio je nehajno zadenut za pojas, sa sakoom koji je zapeo za oštricu, tako da još više dođe do izražaja. Poravnao je moher svog italijanskog odela. Iščupao je jednu rasparanu nit. Zamišljeno je pogladio palcem svoju impresivnu jagodicu. „I dobro, Tomi, dešava li se ovde ikada nešto neobično?“ Gazda se primetno trgnuo. „Nešto neobično, gospodine H?“ Logan se tobože bezazleno osmehnu. „Rekoh, priča li se ovde štogod, Tomi?“ „Ah, samo uobičajene muške priče, gospodine Hartnet.“ „Da?“ „Ko koga ganja. Ko je koga zavrnuo. Ko je dobio svoje.“ Logan se nagnuo preko šanka i malo spustio glas. „A ima li kakvih novosti iz Velike pustare, Tomi?“ Tomi je dobro znao na šta Logan misli – glas se već proneo.

16

„Pretpostavljam da ste već čuli one glasine?“ „Kakve glasine, Tomi? Reci mi.“ „O onom… o nekome koga su viđali okolo.“ „Reci mi ime, Tomi.“ „To su samo glasine, gospodine Hartnet.“ „Govori.“ „To je samo ime, gospodine Hartnet.“ „Izgovori ga, Tomi.“ Gazda obiđe pogledom celu prostoriju; živci su mu bili na ivici pucanja. „Gant Broderik“, reče.

Logan se strese, skoro kao neka devojčica, da bi se narugao imenu, a onda poče da brzo dobuje prstima po šanku. „Prvo oni Kjuzaci, a sada i Gant“, reče. „Mora da sam u prošlom životu nešto mnogo gadno zgrešio, Tome?“ Gazda Tomi se osmehnu i uzdahnu. „Možda i u ovom, gospodine H?“ „O, bravo, Tomi. Ta ti je dobra.“ Gazda pokuša da se izvuče što je bolje mogao. „To vas podseća na neke stare nevolje, gospodine?“ „Ah, one su uvek tu, Tomi.“ Gazda okači svoju krpu o klin. Počeo je da zviždi, bezuspešno pokušavajući da izgleda nonšalantno. Tomi nije mogao da prikrije na svom licu atmosferu koja je strujala tom prostorijom, smer i nijanse priča koje su tuda kolale. Logan ga je uvek koristio kao barometar gradskog raspoloženja. Bohan je znao da bude varljivo štivo.

Bije ga glas skučenog i neprijateljskog mesta, i zaista smo skloni izlivima besa i smeha, što nas čini prilično 17

nepredvidljivim. Domaćin je nervozno tapkao stopalima po parketu i pretvarao se da je bezbrižan. „Zašto bi to trebalo da vas se tiče, gospodine Hartnet?“ Logan se zamisli na trenutak. Pogled mu je odlutao ka ventilatoru koji se mirno okretao na tavanici, seckajući modri dim koji je ispunjavao prostoriju. „Daj mi tuce onih tvojih ostriga“, reče, „i sipaj mi, onako pošteno, Džona Džejmsona“ Gazda klimnu glavom, dok se spremao da obavi zadatak. „Nema smisla sitničariti, gospodine Hartnet.“ „Nema, Tomi. A valja se i malo uzdići od stoke sa livade.“

18

2 Gantov povratak

Taj vreli, prkosni vrisak bio je bohanski voz, El, na svom poslednjem skretanju, u ulicu De Valera. El je išao duž vijugave ulice, sa prozorima mutno žutim naspram tamnih obrisa gradskog jezgra. Najveća muka bilo je to pusto, nepomično jutro; i u kupeu u kojem je sedeo Grant bilo je mirno. U hodniku su stajale dve uplakane kurve – brđanke, s tim njihovim mačijim jagodicama – a malo dalje od njih neki pijanac u zamašćenom pozorničkom mantilu. U vozu je obično tako, tugaljivo, u tim poslednjim trenucima pred svitanje – makar se to nije promenilo. Njegov vrisak bio je vrisak duše. Ako ležite u postelji, sami, i utonete u poetske misli, taj vrisak će proći kroz vas. S nama iz Bohana je često tako. Nema boljih ljudi za poetske trenutke.

Grant obrisa znoj sa čela svojom velikom šakom.

Imao je par ručerdi veličine belfastske sudopere. Znoj ga je naglo oblio. U Elu je bilo toplo – njegovi starinski radijatori tresli su se kao ludi ispod daščanih klupa – i taj nalet toplote ispunio ga je osećanjima; Gant je u tim trenucima bio u pravoj groznici. Oštrica ukradene mladosti parala mu je grlo izazivajući mučninu; Gant je sedeo 19

u Elu pod žutim svetlom i tresao se. Ali, poznate ulice počele su da brzo promiču iza prozora Ela i bolna sećanja odjednom su ustuknula pred radošću – vratio se!

Gant se ozari, ekstatično, dok je udisao ljigavi vazduh i osluškivao one kurve. „Volela sam tu lažljivu pizdu, jebiga!“, jecala je jedna. „Seronja je bio, teško đubre, to je živa istina“, tešila ju je druga. „Taj se uvaljivao svakoj u gradu, kapiraš? Gledao te je kao običnu ćurku.“ Opet se našao među gradskim glasovima i njihov ritam mu je usporio bujicu misli. Došao je peške iz Velike pustare, po mrkloj noći. Bilo mu je drago kada je na Padini uskočio u El i olakšao teret svojih kostiju. Gant je neko vreme živeo u Pustari. A sada se konačno vratio u svoju bohansku kolevku.

Gledao je onog naljoskanog službenika koji je dremao u dnu vagona, čija usta kao da su izgovarala nešto, najverovatnije ime neke žene – da li je i ona bila mlada i slabovida kao i Gantova izgubljena ljubav? – a grad se ljuštio, sliku po sliku, dok je El cičao niz De Valeru: zatarabljena prodavnica, spomenik nekom ratnom heroju, reklama za lek protiv gihta, sablasni galeb na vrhu ulične svetiljke.

Jutro se rađalo naspram mutnog uličnog svetla i njegovi zraci su zasekli vazduh baš kada je El zaškripao na pristanišnom terminalu. Voz se usidrio na svom mestu – meki trzaj kočnica je značio da ste stigli u centar Bohana – i Elova dizel mašina se zaustavila i utihnula.

Sačekao je da kurve i pijanac izađu pre njega. Onda se iskrcao i on, onako mesnat i zajapuren, ali u njegovim 20

krupnim koracima ipak je bilo nekakvog šarma. Lepo se šepurio dok je hodao – razumete? Gant je bio dasa starog kova.

Zvaničan naziv stanice bio je Bohan Sv. Francisko Havijer, ali svi su je zvali Žuti hol. Gant je njušio zlo, večitu atmosferu tog mesta dok je koračao njime. Čak i malo posle šest ujutru, veliki hol je vrveo od gomile čija se graja u tom trenutku zgušnjavala. Kljasti prodavci oraha čiji su patrljci bili vešto otkriveni graktali su svoje cene s ubogih prostirki na umrljanom popločanom podu. Bohanski naglasak je odjekivao sa svih strana: ravan i oštar kod suglasnika i raspevan i tečan kod samoglasnika, na trenutke je zvučao pomalo karipski. Neki starac je razvlačio harmoniku stojeći na prevrnutoj gajbi za pomorandže i pevao neku jadikovku o dalekoj mladalačkoj ljubavi. Na gajbi je pisalo „Tanger“ – ruta koja je tada još bila otvorena – i stari drugar je pevao iz sveg glasa, iako se, pomislio je Gant, očigledno klatio nad razjapljenim čeljustima Večnosti.

Gant se zagrcnu zadržavajući još jednu suzu: bio je krupan, ali mek; tvrd, ali nežan.

Stigli su i svežnjevi jutarnjeg izdanja Bohanskog osvetnika, ali prodavac u kiosku je još oklevao da ih raspakuje dok je slušao nekakvu jezivu sonatu sa tranzistora na baterije. U to doba dana na bohanskom Slobodnom radiju urednik je težio da završi klasikom i bio sklon melanholiji. Čovek u kiosku je blago klimao glavom prateći zvuk violina.

O, mi dodeljujemo medalje za osećajnost ovde, na samom kraju poluostrva.

21

Gant je uranjao u rasplinuta lica dok je koračao među njima. Lica, glasovi, pokreti – sve je jasno ukazivalo na jedno. Govorili su da se vratio kući; i to je bilo u isti mah bolno i lepo. Zagledao je svaku ženu koja je prolazila, svaku devojku, tražeći nju. Kupio je kutiju cigareta od jedne vremešne dame u zelenoj kabanici: Eni, prizor koji se večno ponavlja. „Tri šilinga … dva penija?“, rekla je.

To je zvučalo kao pitanje, zasigurno, kao da je razabrala njegov lik negde u tami prošlih godina. „Zadrži kusur, meni za ljubav, dušo“, rekao je.

Njegov promukli, osećajni glas i njegov naglasak još uvek su pripadali poluostrvu, posle svih tih godina povedenih u tuđini. Godine tuge, godine krvi – Gant je imao intimne agonije. Prisetio se fragmenta jedne odavno zaboravljene pesme i šapućući počeo da oblikuje reči: „Pomislih danas na tu prelepu zemlju Koju ću videti kada sunce zađe…“ Kurve koje su cmizdrile tamo u vozu sada su išle ispred njega kroz veliki hol. Bile su pribrane. U hodu su nabacivale šminku iz svojih tašnica. Gant ih je gledao dok su prolazile kroz Žuti hol. Ah, pa vidi ih samo: hitro uvijanje njihovih koščatih zadnjica ispod tankih, šarenih suknjica od veštačke svile, ti lepo oblikovani listovi, pošto su polovinu svojih mladih života provele na šiljatim štiklama od petnaest centimetara. Pogled na te devojke ga razneži. Kao mladić, i sam je vodio kupleraje. Bili su to 22

dani kada je Gant vladao Smouktaunom, dani kada je u šaci držao ceo grad.

U Bohanu pričamo kako se kod Ganta znao red.

Popio je jedan espreso s nogu kod glavnog ulaza u Žuti hol. Poslužio ga je vešto jedan kepec iz zadnjeg dela iznajmljenog kafe-vagona. Posmatrao ga je zaneseno dok je kepec trupkao po podu, napunio staru „Gađu“1 i postavio malu, belu šolju ispod otvora za tečnost. Kepec mu je takođe izgledao poznato – spljošteno, nisko čelo, bokserski nos, neobično senzualne usne. Otac tog kepeca, Gant je mogao da se zakune, imao je licencu za taj isti hromirani vagon pre njega. I to se u Bohanu prenosilo s kolena na koleno. Ispio je espreso u jednom gutljaju i stresao se. Zahvalio je kepecu, platio mu i osetio kako mu gorki ukus kafe nabira čelo dok je gledao prve prizore oktobarskog jutra. Galebovi su izvodili ludorije na kamenom pristaništu.

Naravno da s tim galebovima nešto nije bilo u redu.

To se često govorilo. Njihov unezveren pogled i neprevodivo graktanje dok su se obrušavali na ulice kao bombarderi. Bohanski galebovi su samo gomila tupadžija.

Strašno su mu nedostajali. Nasmejao se glasno kada je nalet jutarnjeg vetra raštrkao ptice po nebu, ali nije se više osvrtao – Žuti hol je do tada sigurno već vrveo od alkosa, kao u najboljim danima.

Gant se uputi prema mostu koji je vodio u Smouktaun. Iz džepa je izvukao parče papira i otvorio ga. Prepoznao je rukopis koji se s godinama nije promenio – 1 Gaggia, marka aparata za espreso. (Prim. prev.)

23

još uvek ta velika, nervozna, detinjasta slova, kojima su bile nažvrljane sledeće reči: Ho Pi Čingov Oh-Kej Kafe.

Gant je tamo trebalo da se nađe s nekom curicom.

Bilo je to dobro mesto za takav susret – mogao je da se izgubi u gomili. Znao je da će u te jutarnje sate u Smouktaunu sve vrveti od ljudi. Noćne smene u klanicama i pivarama su upravo završene. Bohan pravi kobasice i Bohan pravi pivo. Živimo visoko iznad pedesete paralele, zime su oštre i potrebna nam je unutrašnja vatra koja dolazi od mesa i obilnog pića. Fabrike su radile bez prestanka, a posle noćne smene je bilo uobičajeno otići u Smouktaun na mali predah. Momci iz pivara su išli kroz jutarnju izmaglicu očiju sanjivih od isparenja hmelja, dok su se momci iz klanica presijavali od znoja sve do grla posle noći koju su proveli među leševima životinja, tovareći kamione za mesarske radnje na pokrivenoj pijaci u Starom gradu, koji su se sada truckali po masnoj kaldrmi i vukli svoj krvavi tovar: Odrane glave ovaca, mesnate svinjske polutke prošarane žilama, svetlucavi poslužavnici sa jetrama i slezinama, opnama i bubrezima, plućima i jezicima – mi iz Bohana, mesožderi kakvi jesmo, pojedemo gomilu svega toga.

Gant je povio svoja široka ramena na jutarnjoj hladnoći. U vazduhu je lebdelo potmulo mukanje osuđenih životinja – naši obori za stoku nanizani su duž pristaništa. Gant preskoči slivnik niz koji je tekla bujica sveže krvi.

Kako se, pitao se on, u ovakvom gradu od čoveka 24

uopšte može očekivati da razmišlja na neki civilizovan način?

Hodao je oborene glave. Nije pokušavao da romantizuje mesto – imao je druga posla. Imao je lice na kojem su se godine povlačile isto onoliko često koliko su se i isticale. Ponekad bismo u njemu videli dečaka; ponekad veoma starog čoveka. Gantova vesela priroda dolazila bi do izražaja u pripitom stanju – i tada bi mu se obično nakačila gomila pijavica. Raspoloženje mu se vrlo često menjalo. Pazio je na to. Imao je pri ruci bocu portoa.

Odvrnuo je čep i otpio gutljaj da se malo razmrda – iz medicinskih razloga. Naravno, Gantovim žilama tekla je čergarska krv – čak je i njegovo ime bilo stari čergarski nadimak – ali u većini nas iz ovog grada teče ista krv.

Pogledajte nas malo bolje – preteće držanje, ratoborni hod, zamagljene kestenjaste oči; nismo sorta iz koje se regrutuju panduri. Naravno, ako biste hteli da uđete u trag čergarskim kostima, Gant je sada svakako bio stara koska. Bio je na pedeset godina od raja.

Ali, život se kotrljao dalje, uprkos svemu.

Svi momci zajapurenih lica veselo su koračali prema mostu. Ta bohanska gospoda su uglavnom niski i nabijeni: od one vrste koju je teško oboriti. Smouktaun je njihov sumorni raj. Postoji i izreka koja opisuje nečije moralno posrnuće: Taj momak je, tako kažemo, zreo da pređe preko mosta.

Bio je to lučni most, napravljen od krečnjaka iz Velike pustare. Gant je koračao njime i stigao do najviše tačke, iznad crne vode, iznad mučnog žubora reke Bohan, 25

i onda se spustio u Smouktaun. Svaka četvrt našeg grada ima posebnu atmosferu, neku prepoznatljivu melodiju, i on je osetio onaj nemir u stomaku, iznenadnu ustreptalost duše, duh odmetništva, koji ulazak u tu četvrt budi u čoveku.

Smouktaun je otkrivao svoje prodavnice pića, kineske restorančiće, salone za masažu. Svoje memljive krčme i fetišističke butike. Svoje džankijevske jazbine, javne kuće, kladionice. Sve nabacane jedne preko drugih, u svim okolnim ulicama. Klimavi, stari dimnjaci isticali su se, nehajno razbacani, na pozadini od jutarnjeg neba.

U ulicama okupanim prvim zracima sunca sve je vrvelo od poznatih lica. Gant odjednom pomisli kako nikada nije ni odlazio odatle. Ipak, to mesto je još uvek moglo da ga iznenadi. Možda će Kineskinja imati šta da mu kaže.

Gant se brzo osvrnu preko ramena – morao je da bude oprezan u položaju u kojem se nalazio – i primeti da je onaj pozornik iz Ela sada na nogama i da se očigledno otreznio. To je značilo da je njegovo kretanje bilo primećeno – Gant se podsmehnu samom sebi zbog toga što su ga tako lako ukebali. Kakva naivnost! Ali, to što je bio praćen bilo je donekle utešno. To je govorilo da njegovo ime još uvek nešto znači. Zastao je i naslonio se leđima na zid prodavnice pića. Primetio je da se i pozornik zaustavio i nehajno zagledao u stalak s prljavim razglednicama.

Da bi ga se otarasio ušao je u neku javnu kuću, i tamo zatekao najprepoznatljivije smouktaunovske mirise – 26

prastaru mešavinu pomade protiv osipa, trave iz Velike pustare i jeftinog parfema.

Platio je napojnicu namrgođenoj madam i popeo se na sprat, gde je na grubom madracu proveo neko vreme s jednom brđankom, tek toliko da ga mine želja. „Da li si usamljen?“ upitala ga je. „Toliko sam usamljen da bih samom sebi iščupao jebeni mozak“, rekao je, a ona se nasmejala i počela da meša pred njim. „Lepa, mala stvarčica, je l’ da?“, rekao je i snažno je privukao. „’Oćeš još malo?“ rekla je.

Kasnije, kada je opet bio na ulici, pozornika više nije bilo na vidiku, i Gant pođe ka Ho Piju. Grad je sada blistao u svetlosti novog dana, njegov obris nazirao se u senci, ali Gant je znao da su izvan i s one strane toga bili smisao naš i prokletstvo naše.

S one strane je bila Velika pustara.

27

Kevin Beri GRAD BOHAN izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-103-6 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs