Ana Kim / Zamrznuto vreme by Zavet

ZAMRZNUTO VREME

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Ana Kim

ZAMRZNUTO VREME Prevela sa nemačkog Hana Ćopić

MMXV

»It is strange how the dead leap out on us at street corners, or in dreams.« Virdžinija Vulf, Talasi

ÂťAnte mortem data (AMD) is comprehensive information given by the person who last saw the missing person and knows the circumstances under which they disappeared, or by a person who knew him/her well. AMD is collected to assist with the possible indentification of human remains. The questionaire used during the interview asks for detailed information regarding clothing, physical caracteristics, medical and dental traits, as well as personal effects carried by the person at the time of disappearance. The International Committee of the Red Cross and the National Societies involved have almost completed the collection of AMD in countries of the former Yugoslavia and, together with the International Tracing Network of the Red Cross, will now begin collecting AMD from the families of the missing living outside countries of the former Yugoslavia.ÂŤ AMD Collection Communications Guide, August 2004

Tvoj glas, krhak, dopire s nabojem do mog uha, kao da stojiš tu kraj mene i šapućeš, kažeš da misliš više nego što govoriš, najzad su je pronašli – to mi je duševna hrana: sećanja, miraz i vatreno krštenje. Da li to znači da se to pojedinačno ne može iskazati? No ipak sam spremna da otkrijem nemoć jezika i popuštam, iznova sve više popuštam pred tvojim rečima i postajem poput tebe – ranjiva. Nemoguće je to prethodno opisati, smisao se pokazuje tek potom, nakon povlačenja. Najzad su je pronašli, ponavljaš. Pitam te kako se osećaš. Loše, kažeš, loše, ne osećaš ni mrvicu olakšanja. Ali sad je konačno jasno, kažem, hteo si da se stvari razjasne. Bodrim u prazno, i da je praznina dočekala to moje bodrenje mislila bih ono što sam rekla. Ćutiš. Veoma mi je žao, kažem; prekidaš me pitanjem da te pratim, da li bih te pratila na putu za Prištinu, tako nerado putuješ sam. Pola godine ranije: da tebe nisam srela, odustala bih od zadatka, predala ga koleginici daleko iskusnijoj, profesionalnijoj od mene; i tako se radeći probijam kroz ispitivanje, ignorišem osećaj da sam provalila u tvoj dnevnik, u one stranice koje bih preskakala da sam imala izbora; u mojoj glavi uputstvo: zaobići bol – ne započinjati razgovor 9

o tome, nikada ne zapodevati razgovor o tome. Izbegavati osećanja, tražiti činjenice: imena, brojeve, mesta. Po mogućstvu bez prekidanja, zatvoriti vrata, osigurati prostorije, isključiti telefone. Ne rizikovati konfrontaciju, objasniti okolnosti, pomenuti da je za analizu podataka potrebno vreme, proces identifikacije dugo traje, duže nego što se očekuje, duže nego što je dobro. U prošlosti je bilo problema, nije se savesno radilo, grobnice su iskopavane i zatrpavane, to se više neće dešavati. Ne zaboraviti: intervjui su na dobrovoljnoj bazi. Ako osoba odbija da odgovori na pitanje, ne nametati se, ostaviti vizitkartu, moliti za odgovor kad joj bude odgovaralo. Ako više ne može da se priseti određenih detalja, postaviti dodatna pitanja koja bi joj pomogla da se seti. Ponavljati pitanja, u nekom kasnijem trenutku preformulisati i ponoviti, pojaviće se pojedinosti odveć važne da ostanu zaboravljene. Februar, rano popodne, sunčano je, hladno, svetlo, proleće je na pomolu, vozim do Paulanerove ulice, parkiram kod sporedne zgrade Crvenog krsta, belog kvadra mlečnih neprozirnih prozora, sa dva plastična stola i baštenskim stolicama u predsoblju, drvenim čivilukom, oglasnim tablama od plute; iza zavesa krije se ostatak porodice, kišobran i jedan bicikl. U hodniku, prva vrata levo, prostorija za sastanke, potpuno bela, pod možda za nijansu tamniji, svetao sto od brezinog drveta, fotelje sa gumenim stopicama ne mogu da se guraju, svaki put hoće da ih neko podigne; na zidu na samom ulazu bela tabla sa magnetima i olovkama u 10

boji, na drugom kraju sobe ničiji računar. Na stolu flaša vode, tri čaše, pakovanje soka od narandže i tanjir sa keksom što će ostati netaknut čitavo popodne, sve dok se razgovor ne završi; nakon toga ću ga ukloniti, baciti u kantu za smeće komad po komad. Kasniš dvadesetak minuta, kažeš da si pokušao da otvoriš ulazna vrata, ali da su bila zaključana, zbog toga si išao ulicom gore-dole i tražio me pogledom, mene, Noru, neodlučno stajao na dovratku s obema rukama u džepovima. Mislila sam da si u ranim četrdesetim, kasnije saznajem da ti je dvadeset devet godina. Pozivam te u prostoriju za razgovore, posedam te leđima ka prozoru, ostajem skrivena sa tvoje desne strane, iza mape Kosova, tabele sa uzorcima u boji, krojačkog metra, papirnih maramica, hemijskih olovaka i hrpe neispisanog papira. Iskustvo me je naučilo da barem delimično ostanem nevidljiva, tako vi koji ste bolesni govorite slobodnije – prošle sedmice Azra, tamno smeđe ravne kose sa crvenkastim prelivom, upalih obraza. Sluti, oseća, sigurna je da joj je muž pokopan u masovnoj grobnici kod Z, sela u blizini srpske granice. Zna, kaže, to je sigurno; pitam kako može da bude tako sigurna; to je probadajući osećaj, kaže, tiho svrdlo, rođeno iz žarke želje da zna da li najzad sme da žali i može da odahne, da, da odahne, kaže Azra, a ne može dokle god živi nada da bi još mogao biti živ. Igra se sa prstenom na domalom prstu desne ruke, udata je taman toliko dugo koliko ga i traži, pramičak svetla zapreo se u uzanom zlatu bacajući odbljesak po zidu. Izgubila sam slike, iskliznule su jedna za 11

drugom iz mojih očiju i odšunjale se duž kapaka u mrtav ugao. I dalje ćutiš, zatvaraš oči na trenutak; tvoj glas oprezno češlja tišina, najzad se povukavši pred rečima: tražim svoju ženu, tražim je već sedam godina. Kako se zovete? Daješ mi pasoš. Ljuan Aljuši. Nestala je Vaša supruga? Klimaš glavom, zapisujem vreme i mesto intervjua: Beč, 5. februara 2005. Kad je nestala? Ako ne znate tačan datum, kažite u kom periodu, molim vas. Listaš adresar, dežmekast, staje ti taman u ruku, raskupusanih stranica sa zlatnim okvirom, kožnog poveza, sa šarom krokodilske kože, smeđa boja varira od svetle do tamne, smeđ je zato što se pohabao? Dana 23. decembra 1998. Kada ste poslednju put razgovarali? Prethodnog dana, 22. decembra, nekoliko sati pre hapšenja. Kada ste poslednji put videli svoju suprugu? Odmahuješ glavom. Ne mogu da se setim, u oktobru ili novembru, tokom praznika, Svi sveti, zadušnice. Gde ste je poslednji put videli? U svom selu B, na Kosovu, šezdesetak kilometara severno od Prištine. 12

Otkud taj vremenski razmak između poslednjeg razgovora i poslednjeg susreta? Onomad sam imao kiosk brze hrane u Beču i radio sam na građevini, praznike i odmor sam provodio sa porodicom u B. Onomad si putovao tamo-amo, samo si bio nastanjen u Beču. Kasnije saznajem da si već sa šesnaest počeo da radiš u Austriji da prehraniš porodicu. Nekoliko meseci kasnije počeo je rat, 24. marta 1999. Nakašljavaš se, tapkaš stopalima. Dubok izdah, prikriveni jecaj. Pošao sam tog dana što sam ranije mogao. Kog dana? Bio je 23. decembar, krenuo sam u četiri. Ulice su bile prazne. Trebalo mi je samo devet sati. Devet sati je malo. Tvoj pogled ponovo luta od mene ka vratima, nakašljavaš se, prelaziš rukom preko stola. Čvrsto zažmuriš, pokušavaš, ali ne uspevaš da se osmehneš. Promašio sam je za tri sata. Tri sata. Glas ti potom otkazuje, moraš ga povratiti nakašljavanjem. Ne gledaš me dok govoriš. Pritiskaš usne, nanovo, i nanovo kašlješ. Kako to mislite, promašio? Da sam bio tri sata brži, bio bih tu. Možda sam mogao da sprečim otmicu. Uzdišeš, okrećeš glavu ka prozoru. Ko ju je poslednji video živu? Na trenutak zavlada tišina koju je remetio samo udaljeni šum popodnevnog saobraćaja. Moja porodica. Majka, brat, njegova žena i četvoro dece. 13

Odlučio si da progovoriš, no katkad zadrhte ruke; to je paralelno drhtanje, kao drhtaj reči, potonji potres u grlu; zuriš u vrata kao da su prozor i u njima nezaboravna strast, potom se budiš, posežeš u džep pantalona i na sto stavljaš pasoš tvoje žene, uzani album sa fotografijama i venčani list. Predsmtrni upitnik: dvadeset dva poglavlja, signatura nestale osobe, njene karakteristike za života, ante mortem, utvrđivanje sa ciljem da se pronađe analizom i poređenjem udova, delova kostiju, podataka koji nastaju post mortem. Nalaz nije osoba već ono što je od nje ostalo. Ona nutrina, ako tako hoćemo, a sa druge strane ono najpovršnije u smislu poslednje, što dolazi naposletku, no ipak se govori o identitetu, nestalima i onima što traže, kaže se potpuno podudaranje sa, istovremeno unutrašnja celina osobe, razine se mešaju, čine se neodvojivim – leš postaje osobom, to je neizbežno. Dokle se ta misao može održati, ma samo dotle dok se ne vidi ljudski fragment, dokle god bivanje mrtvim sme ostati na nivou apstrakcije, ideje. Mrtvacu je svejedno da li će njegov ili njen identitet biti pronađen ili ne, to da li ga ima više ili da li ga je tokom poslednjih godina izgubio, za njega ne igra nikakvu ulogu; on sa svog stanovišta postoji samo za druge, ne za samog sebe. Ako ga najzad pronađu, on je telesan i nehotičan; dakle slučajan, pošto nikada zapravo nije reč o njemu već naprosto o smeštanju. Identitet je prema upitniku jasno izmeren; sastoji se od pola, starosne dobi, istorije bolesti, odeće, iskaza svedoka i slučajnih susreta. U razgovoru pokušavamo da oko nestale osobe napravimo krug, da je utvrdimo, odredimo. 14

Možda je to i tačno – ta neponovljivost čoveka, njegov identitet je doista besmrtan, može se pronaći dugo nakon njegove smrti; svaka rečenica predstavlja radnju, upotrebljava se svaka reč: utemeljivati identitet govorom, dodeliti ga, nagriza supstancu, budući da se namesto čoveka govori, težak hod po nepoznatim otiscima stopala uvek predstavlja prevazilaženje mogućnosti; tuđa perspektiva dodatno otuđuje – i jedan naročit znak sve ostale lišava pozornosti: biti nestao mutira u mladež na čelu, u ožiljak na obrazu; u afinitet za plivanjem na kiši, tumaranjem ulicama posle ponoći. Ko Vam je ispričao o otmici? Moja majka, Emine Aljuši. Glas ti je pomalo natkriven oblacima; uglovi očiju staklasti; ne prestaješ da gnječiš šake. Još izdaleka sam video da se nešto desilo. Ulazna vrata kuće bila su širom otvorena, komšije i moj brat na ulici bez jakni, pritom je bilo veoma hladno. Na tebi najdeblje rukavice, zavejane bašte kraj puta za selo, tvoj dah ostavlja tragove u vazduhu. Kada si primetio uskomešanost, požurio si; parkiraš i pre samog ulaza, pretrčavaš poslednjih nekoliko metara do ulaza u kuću, tvoj brat Fehmi maše, Emine viče uhapsili su je, odveli su je sa sobom, svi govore u glas, pred tobom neprekidan plač, moliš za tišinu, koga su odveli sa sobom, ma koga? tvoju ženu! plaču iz sveg glasa, ti ih umiruješ, ma to može biti samo greška, nesporazum, zašto bi je uhapsili, kažeš, želiš da čuješ sve po redu, Emine viče pre 15

tri sata, došli su pre tri sata i odveli nju i Alija!, prekidam te. Ko je Ali? Moj komšija. Uzdišeš, poremetila sam ti ritam. Dajem ti čašu vode, piješ, po čelu ti izbijaju graške znoja, kolena ti podrhtavaju. Šta se dogodilo? Desetak maskiranih muškaraca na vratima, udaraju kao ludi, govore albanski, neki su u uniformi neki u civilu, nekoliko ih je u crnim prslucima i sa crvenim rukavicama, većina maskirana, samo jedan nije, plav je i dugokos. Zahtevaju da im otvore vrata, porodica je neodlučna; pobeći ili sakriti se, pitanje je sad; Emine hoće da razgovara sa tim muškarcima, ali Fehmi i njegovi sinovi pre toga moraju da nestanu; čuli su za hapšenja, ali su mislili da su predviđena samo za muškarce; Fehmi, odlučna je, sakrijte se u podrum, tek onda ćemo da otvorimo vrata, samo da ih odškrinemo. Muškarci ih odgurnuše i nahrupiše u dnevnu sobu, urlaju kako hoće oružje, zlato i pare, žene ne odgovaraju, deca jecaju, ovi ih tuku kundacima. Nemamo ništa, uzvikuje Emine; gornji deo tela joj poplaveo od udaraca, lome joj ruku; nemamo oružje, nije nego, ne veruju joj, šutiraju je, udaraju po licu, uvezuju decu za vratove, teraju ih da kleče na kuhinjskom podu, vređaju ti i odvode ženu, niko se ne usuđuje da protivureči, zle stvari se snatre u uhu. Čuje se otvaranje i zatvaranje vrata od kola, pali se motor. Da li je neko video automobil? Moj rođak kaže da je to bio folksvagenov autobus, tragovi guma videli su se i narednog jutra. 16

Čime su bila pokrivena lica tih muškaraca? Imali su crne marame preko usta i nosa. Kako je izgledala uniforma? Da li je tvojoj porodici privukao pažnju nekakav određeni znak? Zelena, sa belim orlom. Čula sam za njih, Beli anđeli i Arkanovi tigrovi, paravojne jedinice koje su se pre rata nadale mesečnoj zaradi od dvadeset hiljada maraka, da ne računamo premije za razorena sela, uspešna proterivanja, čiščenja čitavih područja, rad po učinku, i najzad otmice pojedinih prognanika, koji se vraćaju porodicama samo u zamenu za visoke svote, pod pretpostavkom da oteta osoba uopšte i preživi – slutili smo isto, ali smo ćutali. Tek u tom trenutku smem da se zainteresujem za ime nestale: pitanja idu strogo po planu, odstupanja nisu moguća. Obavezno izbegavati upotrebu prošlog vremena. Kako se zove Vaša supruga? Fahrije Aljuši. Ima li nadimak? Ne. Kako joj je devojačko prezime? Ivanova. Gde je rođena? U Prištini. Kada? Dana 5. Avgusta 1977. Imate li njena lična dokumenta izuzev pasoša? Ne. 17

A fotografije? Stavljaš na sto fotokopiju pasoša u boji: pozadina je tirkizno plava, Fahrije na sebi ima sivi kostim, preko čela su joj crne kovrdže. Gde je živela pre rata? U B. Šta je po zanimanju? Studirala je. Da li ste ikada čuli od nekog drugog, od ljudi van kruga Vaše porodice, da Vaša supruga nije preživela? Zuriš u mene kao da me ne razumeš; a i kako bi, ti veruješ da ti je žena još živa, ili sumnjaš? Ni ja ne želim da ti postavim to pitanje, radije bih preskočila to poglavlje, veruj mi, pa ipak – nastavljam; primećujem da mi glas postaje tiši, tvoje čelo se naborava kao da pokušavaš da mi približiš uši. Ako jeste, da li je svedok dao pisanu izjavu? Znate li gde bi ta izjava mogla da se nalazi? Da li možda znate i u kom kraju bi, prema izjavi svedoka, mogao da se nalazi pokopan leš? Ljut si, užasnut, ne, ne mogu da kažem, koči me tvoj pogled kao da je zid; prekrstio si ruke. Ne, takav svedok ne postoji, ali sam siguran da postoji spisak svih grobnica, negde sakriven, zakopan – kao što postoji Knjiga ispitivanja? Sadržaj u kome se opisuje ko je od nestalih, kada i gde viđen; pojavljuje se, navodno, u restoranima i kafićima; delo koje obećava čuda, ali je njegovo pojavljivanje sporadično, jednako proizvoljno kao otmice i hapšenja o kojima pripoveda.

Šta je Vaša supruga imala na sebi kada je oteta? Pantalone ili suknju? Da li je bila bosa ili obuvena? Ako je nosila cipele, kakve? Listaš adresar. Na sebi je imala dugu crnu pamučnu suknju, hulahopke, čizme i belu bluzu. A donji veš? Klimaš glavom. Šta tačno? Grudnjak i potkošulju? Gaćice? Odmahuješ glavom, to nisi pribeležio. Kada odgovaraš, slutim da govoriš samo da bi ispunio formular. Belu pamučnu potkošulju i bele gaćice. Koje boje su čizme i hulahopke? Od kog materijala cipele i čarape? Čizme od smeđe kože, hulahopke – sležeš ramenima, ne znaš; i što manje znaš, toliko ti se čini neverovatnijim da ćeš ikada ponovo videti Fahrije, to se više osećaš krivim; kao da je u tvojoj moći da je korak po korak odvodiš iz tobožnjeg zatočeništva time što uspešno odgovaraš na pitanja – svako pitanje jedan korak. Koje je marke bila odeća? Možete li da se setite gde je Vaša žena najviše volela da pazari, u kojoj radnji? Bespomoćan pogled. Da li je ispod bluze nosila još nešto osim donjeg veša, možda majicu? Ne. Kako je izgledala bluza? Da li je imala kratke, dugačke ili pufnaste rukave? Sa karnerima ili strukirana? Uzdišeš, prelećeš pogledom preko fotografija u albumu. 19

Ana Kim ZAMRZNUTO VREME izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-105-0 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs