SEĆANJE IZ FORMALDEHIDA
Vladimir Vulević
SEĆANJE IZ FORMALDEHIDA Pseudotragedija u tri čina (Lutkarski igrokaz)
MMX
Za lutkarsko pozorište mojih sestara
Lica:
KARP IV
kralj Galicije
BRUNHILDA kraljica, njegova žena LEONID
mladi kraljević, njihov sin
FRANCISKA bavarska princeza Frosina, Leonidova verenica KRAMPUS
bavarski princ Filip, prerušen u dvorskog berberina
Galicija, 1900. godina
PRVI ČIN
SCENA PRVA Noć. Kraljevski zamak u Galiciji u podnožju Karpata. Kralj zamišljen, sam u svojim odajama, hoda uznemireno duž zidova po kojima titra senka plamēna lojanih sveća.
KRALJ Ironično. Ah, Gospode šta napravih jadan, skopali me mladosti demoni... Verenica kao da je gada tamo nekog.., sad me savest goni, grize, kada pogledam u sina... Sad robujem, porok mnome vlada crnji, teži i od heroina.
Kralj, pa bludnik, još pod stare dane rođenoga sina svog da izda
9
i to kakvog, bez straha i mane, ’ajd’ sad rec’ da nisam smradna pizda! Sjeb’o sina sam za ceo život i bolje je da sam, umesto kralja, post’o policajac ili pilot. Francisku je pre desetak leta otela od oca, bavarskoga cara, za starijeg sina Karla, moja četa. Za Karla nismo našli lekara ni lek, pa je umro.., ali je Fani ostala na dvoru, dok mali Leo ne staše malo, dok se ne dohrani. Sahranismo Karla i Leo je sad verenik Karlove verenice. Kraljica se propila od tad, Franciski se prolepšalo lice... Sada je živa vatra što guta muško meso celog dvora. Leo slep, pa ne vidi - glup kao pluta... Elem, i ja sam bestidnicu mladu, verenicu svoga sina, kres’o. To sam veče napunio kadu, obljubio to mekano meso, otim’o joj svaki pogled, dah,
10
preljubu dok činio sam slasnu svirali su Betoven i Bah. Rekla mi je da mi se podala iz strahopoštovanja, kao ocu... Pitao sam bi li nešto dodala, zatim otvorio šampanjca bocu, pijanu je uzimao celu, dok drmao me elektrizam koji završav’o je u njenom telu... Sada ne znam šta mi je da činim ponajbolje: da l’ da mudro ćutim, il’ da padnem pred noge da slinim sinu? On zna kako je kad kruti udari u glavu... Hmh, il’ zaklati u snu pseto? Il’ u progon ljuti? Nesrećniku ne ginu Karpati! Ionako niko neće znati šta se zbilo s mladim kraljevićem. U tamnicu Francisku ću dati, mati ću mu podmititi pićem, kraljica je alkoholičarka... Na dvoru ću pojačati straže, kraljevska će to mi biti varka. Čuje se plašljivo kucanje.
11
KRALJ Ko se to usuđuje da kralja prekida dok teške misli sriče?! Ako li je čuo kako valja makar deo plana, deo priče, odraću ga k’o glavatog vola, bio prosjak, putujući glumac, violina, čelo il’ viola!
Al’ ako je neki vitez hudi koji je na maču lak i prek, zlata ću mu dati kol’ko žudi da mi mladog sina ubije tek. Ako li je takav vitez neki, gostiću ga svime i sa njime udariti po lozi i kleki.
Napred!
Krampus ulazi bojažljivo.
KRAMPUS Vaše Visočanstvo milo, oprostite molim vas što ja
12
tek ovako upadam u krilo toplog porodičnog doma.... Da, toplina ta dopire do zemlje iz koje baš dolazim i ja... I... da znate... Vaša straža dremlje...
KRALJ Ljutito. Aaa, tako si upao kod mene?! Bez najave, il’ bez glasa straže ne može se, sem kad te kretene san olovni spopadne i slaže. Ko si, šta si, pričaj, predstavi se... Ime kaži, da l’ si časni vitez? Ako nisi, s očiju gubi mi se!
KRAMPUS Krampus mi je ime, svetli kralju... Vitez nisam, ali častan jesam. Rad sam služiti Vam, brijat’ malju, jer berberski zanat mi je besan. U rukama oštrica je moja čudo... Ili da Vam budem straža budna, za komad ’leba i loja?!
13
KRALJ Za sebe. U rukama oštrica je tvoja čudo, kažeš, za komadić loja... A u ruci mojoj ti si moja oštrica s dva kraja, al’ koja ipak isplati se.., jer sad nemam kada trošit’ reči, mislit’ šta i kako... Pipajući šakom bradu. I doista, porasla mi brada. Glasno. Dobro smrdo, ako je već tako k’o što kažeš, ta ti ruka vredi. Posao ćeš dobiti svakako, sad slušaj me, dođi ovde, sedi. Ta će ruka morati, sem vlasi, još ponešto, hitra, da iseče... Evo kako zapovest ta glasi: Stigle su mi glasine sa dvora, glasi crni, ali pouzdani...
14
Tu se štošta proveriti mora još, al’ ako istina ih brani, učinićeš šta ti budem rek’o, sve do zadnje reči, sve što kažem, ne bi l’ moje poverenje stek’o. Samo tako dobiti ćeš službu koju želiš tako snažno strasno, dobit’ vina, s kurtizanom družbu, konak, zlata i odelo krasno i rakije, ljuljni odma’ jednu... Ako li me odbiješ, psinama bacit’ tvoju priliku ću bednu. KRAMPUS Klanjajući se, veselo ponizno. Svetli kralju, gospodaru hvala! Učiniću sve što budeš hteo. Na milosti, svaka ti se dala, bezmilosno ja ću bodež vreo upravljati prema tvojoj želji. ’Ajd’ po jednu da zviznemo sada i daj biftek i soka od hmelji.
15
SCENA DRUGA
Odaja princeze Franciske. Ona, uplakana, sedi na krevetu i tužno gleda pred sobom. Leonid, uznemiren, čuči kraj nje. Zatim ustane. Gestikulira u furioznom hodu.
LEONID Samokritično, strogo. Ja zaista ne znam više kako, šta da kažem, čime da te tešim! Ne znam ni zbog čega plačeš tako već danima, ili ako grešim ispravi me, ne kinji me više, kao da sam gnjida, govno malo koje niko ni da pomiriše.
Znaš da dobar sam, nežan i mio, i da mi se ne diže ponekad, niti krijem, nit’ sam ikad krio i isti sam sad kao i nekad kada smo se sreli kraj palate moga tate i kad mi je rek’o: „Ne dam ti je, sreće si kurate.”
16
Fani, ja te volim jako, strasno i za tebe sve bih učinio... Ja te molim, ako nije kasno, reci da l’ sam ti još uvek mio? Kraljevu ću pokupiti svitu, ako jesam, da prosim te. Ako nisam, sebi odseći ću kitu!
FRANCISKA Uplašeno, osvrćući se. Kralj?! Kraljevu?! Ni ne spominji ga.., ... hoću reći.., ne treba nam niko. Srce mi je bez tuge i briga samo s tobom, na tebe je sviklo... I ja tebe volim strasno, ludo... Venčajmo se, bežimo odavde! Ne seci ga, patiće ti mudo. Briznuvši u plač. Plačem Leo jedino zbog toga što sam tvome ocu tako mrska. Ne znam zašto, jer tako mi Boga, nisam bila ni grešna, ni drska. Kurvinski pretvorno naivno.
17
Možda zato što ne volim Baha..? Zato Leo vodi me odavde, preklinjem te, poštedi me straha! LEONID Veselo, muški naivno. Istina je! Ti me voliš, Fani! I za mene venčanice veo stavila bi... Namračivši se, gordo. A bekstva se mani! Ne zvao se ja kraljević Leo, kralju ja ću odbrusiti sve što mislim i što ima da se kaže, jasno, glasno, rečito i vešto! FRANCISKA Preneraženo. Ne, tako ti Boga, nemoj Leo! Tim ćeš samo pogoršati stvari, kleti će nas više neg’ je kleo. Taj ni za šta nit’ brine, nit’ mari..
18
LEONID Indiferentno, pomalo ironično. Dobro, ako tako želiš... Rusku ambasadu zvaću... Il’ još bolje... Za tri dana bežimo u Prusku!
Ljubi joj ruku i izlazi. Franciska duboko odahne. Zatim plačljivo pogleda oko sebe.
FRANCISKA Jao, grešna, šta napravih gadna... Umalo da vereniku brata rodim, pa da celi život jadna lažem ga da sin mu je.., da tata deda mu je, zapravo, da krijem i da već sada počnem polako ludačku košulju sebi da šijem.
„Lelujava i mračna stvorenja”,1 spopadaju mi telo, i želje se pene, dok prljava i lenja se predajem slabosti što melje me, i strasna podajem se bludu 1
J. V. Gete, Faust 19
kao takvom, ne pojedincu... Kurvicu me nemojte gledati u čudu.
Robinja sam svog nagona, mada činim sve da oduprem se strasno. A lepa sam, zanosna i mlada, pamet nemam, ali pevam krasno, najveće na dvoru sise imam, kad mi neko priča nešto, ništa ne razumem, ali glavom klimam. Trgne se iz zanosa. Haljine brzo da spakujem sad, da spremna dočekam bežanja dan...
Ulazi Krampus.
... kakav je bre ovo smrdljivi gad, zamalo da se ispovraćam! Ko ste i pravo odakle Vam da upadate tako, bez najave?! Princeza ko je, Vi ili ja?!
I čija je ovo odaja?!
20
KRAMPUS Zbunjen i zatečen, zapanjen princezinom lepotom, mucavo. Oprostite molim Vas, mislio sam da nema nikog, jer promaja izgleda da je otškrinula Vam odaja dveri, pa uđoh smelo... Zovem se Krampus, kraljevski brica... Za sebe. Bože, kako božanstveno telo! FRANCISKA U redu, a sada tornjaj se van! KRAMPUS Odlazim, samo još jednu reč, još samo da nešto Vam ispričam... Začuju se nečiji koraci. Šta Vam je, bledi ste kao kreč?!
21
Koraci se čuju sve bliže i bliže. FRANCISKA Kasnije stranče... Ah, ide neko... Sada je kasno da skrivam te već. Očajno. I sedi k’o čovek, vidi ga klek’o... Ulazi kraljica, mrtva pijana. KRALJICA Zaplićući jezikom. Banditi bedni, ko je od vas popio onu flašu tekile, koju sam čuvala za crni čas?! Svi će na vešala, majke mi mile, ako se ne vrati gde je bila, jer da sam je sama popila ja, ja znala bih da sam je popila. FRANCISKA Kraljice draga, nemojte tako. Niko je nije popio od nas.
22
Krampusu, strogo. Hvala Vam, Vi ste slobodni, svakako svratite kasnije, sad nije čas... Krampus izlazi klanjajući se. Kraljice, može po jednu ljutu? KRALJICA Strogo. Ne pijem, ali po jedna može, al’ onu bistru, nemoj mi žutu..
23
SCENA TREĆA Dvorski hodnik. Krampus sam. KRAMPUS Pomirljivo tužno i tiho. Dve su prošle godine duge, kako me otac, bavarski car, posla da prevrnem zemlju i luge i mora, ak’ ništa, a ono bar da javim da mrtva je njegova mila kćer, mezimica, a sestra moja... Odvukla mračna je sa sobom sila... Kao kroz maglu, detinjstvo naše u sećanju mome... Lutaka njenih, mojih vojnika, sećam se... Zvaše me malim bratom... Popodneva lenih, kad brasmo cveće u našoj bašti, poljubaca, suza, zagrljaja nežnih, sećam se, srećni u mekanoj mašti... I prođe deset godina nemih... Očeve straže ne nađoše nikad
24
Frosinu. Kao strela zastremih za njom ja.., al’ k’o da je u had propala... Kada jednoga dana, od dugog iznuren jahanja, vidim na putu – stara mehana. Svratim da odmorim i konju sena podam, da ukrotim i vlastitu glad. Krčmarica, jako ljubazna žena, reče da nemaju slobodnih sad ni stolova, ni soba, ali da sto mogu da podelim sa tri vojnika, ako uopšte i želim to. Zahvalih i sedoh sa ljudima stranim, pijanom grupom bivših oficira. Stadoh da ih napijam i hranim i dadoh im svima po deset talira. Jadnike skopala bede ralja, valja se... Rekoše da su do skora služili kod Karpa, galicijskog kralja. Namračivši se. I tad se pohvališe kako su jednom ukrali, zbilja, princezu pravu. Nezadovoljni platom bednom, umalo je nisu prodali za kravu.
25
Kralj je doznavši otpustio sve... Kao da grom me pogodi leden: Kopile Karp ukrao ju je! Ozbiljno, uznemireno. Krv mi u glavu, a suze na oči udariše... Jurnuh bezglavim kasom. Bes vilicu mrska i pogled koči... Jahah neumorno, ne časih časom i konačno stigoh, pre dan il’ dva, u dvor se Karpov uvukoh lasno, prerušen u berberina Krampusa. Sada sam tu i sad će pod glinu gospoda Karpovi... Najpre Lea, jer čuo sam radosnu glasinu: „Karl je mrtav!”. Non est culpa mea. Za Lea i blagoslov mi je dat. A najposle i matorog Karpa... Potom Galiciji objaviti rat! Odlazi.
26
SCENA ČETVRTA
Ponoć. Kraljevske odaje. Kralj sam.
KRALJ Gde li je ona gubava slina, mračni da zločin utanačim s njim?! Čim se oslobodim oholog sina, kada već jednom završim s tim, s Franciskom naći ću tad bračni mir, bolje neg’ mlada da trune u tmini. Kraljicu poslaću u manastir.
Što li ga nema, odavno ponoć je promrzlim mrakom prekrila sve? Ona će mome zločinu pomoć pružit’ sestrinsku. Od sestre dve rođene, to su sestra i brat... Vinovnik moje govnarije, evo ga čujem mu tromih koraka bat.
Umesto Krampusa kojeg je kralj očekivao, ulazi Leonid.
27
LEONID Blago ironično. Dobra Vam večer, moj dobri oče. Im’o bih s Vama reč-dve, ako pak ne spite... Bledi ste k’o „krvoloče“ da sam Vam rek’o, i bleđi čak. Od morfija desni k’o da Vam bride, hijene kez grči Vam lice i sklopite usta, bala Vam ide.
Iza Leonida ulazi Krampus. Kada shvati da ga ovaj nije primetio, sakrije se iza otvorenih vrata. Kralj, ugledavši Krampusa, užasnut, još više pobledi.
KRALJ Preplašen, izveštačeno staloženo, šuškavim glasom čoveka bez proteze. Nije li to Leo moglo i sutra? Nemam ni periku, ni protezu. Od večeri su pametnija jutra... Odlazi sada!
28
LEONID Razdraženo. Ne vidim vezu između Vaše perike masne i moje vizite... Ja putujem sutra sa Fani, ako ne okasne... KRALJ Pobesnelo. Marš napolje! Napolje, kopile! Marš! Pizda li ti materina, kako razgovaraš to sa mnom?! K’o da sam vaš... Slušaj me govno malo, ovako: Ako li mrdneš bez moga znanja, ako li prdneš, a da ne saznam, razbaštinit’ ću te, lišit’ imanja! Jesi li čuo?! LEONID Odlazeći, za sebe. Matora baba...
29
KRALJ Potpuno van sebe. Pedersko pseto, kopile gadno, džaba sam seme trošio, džaba..! Krampus izađe iza vrata. A ti, do sad gde si, dupe smradno?! Mog’o me je ubiti do sada, a ti tamo sereš! Put je maska! Otrov i nož su njegova posada! Večeras mu kreni u sobu, dok i tebe nisam bacio psima... Priđi mu tiho, raspori mu bok, pa se vrati k meni, tiho, na prstima. Sutra će sluge pronaći smrt, posao zato nek’ čist ti bude... KRAMPUS Zagonetno, mračno. Tih biću i brz, k’o ruski hrt. Odlazi.
30
SCENA PETA Leo, sam u svojoj odaji. Sprema se za počinak. LEONID Sentimentalno, već neko vreme u mislima. Kako mi je samo dečaštvo gordo pristajalo, nežno, toplo i meko... Cipele grao, teget šal i bordo žaket, koliko je sve to daleko i koliko mi sve to nedostaje... Kako se brzo, raste, zri i mre, kako se brzo čudovište postaje... „Ljudi su ubice i lopovi!”. Čovek je stvor mnogo, mnogo crnji, čak i u snima on svoj porok tovi i krmi ga dok sanja, i sakati i krnji ideju čoveka u sebi samom... Na šta li mu tek podsvest liči, kada svešću svojom sve satire jadom. I kako samo slabo razume, i kako bedno malo prašta,
31
jer čovek jedino oprostiti ume ono što razume i što shvata... Kako mi je mrsko tih aveti krdo. Teže je tu stoku urazumiti, no golim rukama pomaći brdo. Al’ ja imam Fani, moj jedini spas, jedinu nadu, al’ dovoljnu tek da spase se svet... Kad čujem joj glas topao, tanušan, drhtav i mek, osnažim, jer znam da nisam sam... Pospano. Ne znam za danas, ne znam ni za sutra, da imam samo nju, to jedino znam... Zaneseno, gotovo u snu. „Dođi pa mi ublaži, o milje nebeske muze, Haos doba, k’o nekad što si mirila elemente, Razmrsi praskavu bitku mirnim zvucima neba, Dok se u grudima smrtnim ne spoji razdeljeno, Dok se priroda ljudska, spokojna i velika, Iz previranja doba ne digne moćna i vedra...”2 Zaspiva.
2
J. H. F. Helderlin, Diotima 32
DRUGI ČIN
SCENA PRVA Gluvo doba noći. Dvorski hodnik. Na putu do Leonidovih odaja Krampus zastane kraj vrata koja vode u Franciskine. Dvoumi se. Uđe. Franciskine odaje u mesečini. Franciska spava u svom krevetu sa akvamarin baldahinom. Krampus joj tiho priđe. Ona se probudi, pogleda ga, tupo vrisne. FRANCISKA Prepoznavši Krampusa. Šta tražiš ovde?! Izlazi smesta! Stražu ću zvati pipni me samo... Podsmešljivo, s prezirom. Pogledaj se, samo još kresta ti fali, a ti bi princezu! Tamo su vrata... Izađi, zvaću Lea! Izađi, od tebe mi je muka..!
33
KRAMPUS Kroz šapat, krkljajući od strasti. Ah, majko mila! Sancta Dea!
Franciska draga, čim sam Vas sreo pamet izgubih, sad potpuno lud preklinjem Vas draga, da li bih smeo otekli, vreo, pun krvi ud, nabiti jako u Vašu mekotu toplu.., duboko, nežno, polako, il’ odma’ da presudim svome životu?!
FRANCISKA Presuđuj dokle hoćeš, ali vani, ja sam princeza, prosjače drski! Svoje se alave rabote mani, jer nevina sam, gadni su mi, mrski, odnosi te vrste i zato van! Sa tobom nikad, jesi li čuo! Ud ti je sigurno prljav i slan...
Skida je grubo, cepa joj spavaćicu. Franciska se slabašno opire.
34
Šapatom, kroz uzdahe. Krampuse, šta ti je, pusti me, ne... Verena ja sam i verna svom vereniku... Nee... Ne, pusti me... Krampus snažno uđe u nju. Ah.., Bože smoždi, rascepi me grom na dvoje... Ah, od mednog užitka voda na usta krenula mi je... Sad shvatam suštinu i snagu svog bitka...
35
SCENA DRUGA Pred svitanje je. Kraljevske odaje. Kralj sam u postelji. U pozadini se čuje Bahova fuga. KRALJ Iznureno. Otrovnim plodom svojim sam tugu zario u sebe... Klinom sada klin izbijati moram... Jebem ti fugu... Ustane i isključi gramofon. Kraljević Leo zaudara na splin, al’ dobiće još noćas on svoj deo: pod zemlju će raspukla lešina! Franciskin ja ću podići veo! Tužno. Eh, da je Karl makar kraj mene, od mramora plemić, pljunuti ja. Krv mu u glavu, k’o more o stene pucala je... On je mrzeo Lea.
36
Iz usta mu prskala crna je žuč, dok mu je glava pucala po šavu i u njoj krvavog ludila puč... Pomirljivo. A Fani.., znam da je drolja, ali... i sâm sam gadnik, ne trebam virdžinu, već neku poput nje, da me raspali, da pušta i u anus i u vaginu... Bez nje mi je život mrzak i kus, danju samo o njoj mislim, noću sanjam njen vlažni, topli uterus. Kralj nekoliko puta tužno uzdahne. Zevne. Kratka pauza. Čuje se zavijanje vukova sa planine i lavež kraljevskih hrtova iz bašte, kao odgovor. San mi na oči nikako neće... Pomodrelo nebo krklja, s Karpata zavijaju vuci... Moraću veće morfija doze... Uzima morfijum. Ah... Tam’ kod vrata, il’ možda sanjam, tek nešto se miče...
37
Brkati čovek il’ brkata avet, ha, možda je skora preminuli Niče! Ulazi kraljica, mrtva pijana. KRALJICA Banditi bedni, ko je od vas popio onu flašu tekile, koju sam čuvala za crni čas?! Svi će na vešala, majke mi mile, ako se ne vrati gde je bila, jer da sam je sama popila ja, ja znala bih da sam je popila. KRALJ Podsmešljivo, pružajući joj češalj sa nahtkasne. Vaše Visočanstvo, evo flaše... Da niste međ’ dva pijana fleša videli je l’ zaspalo čedo naše? KRALJICA Ne znam, al’ Francika odlično meša... Sada sam čula, dolazeć’ ’amo,
38
čula, međ’ dva pijana fleša, da se ne drnda tek s Vama samo.
Sram da te bude rođenog sina!
KRALJ Sikter ludo dvorska, sramoto! I tebe ću morati klinom iz klina...
Kraljica odlazi.
A tebe, Krampuse kurvina sorto samo li dohvatim odraću živa! Što Fani je kurva, udovi za to su krivi, nije Franciska kriva!
Od Leovog ću srca, pluća i ždrela, krvi i mozga turšiju da spravim, a kučku što mi se na vernost klela rukama svojim ću da zadavim! Rugobi onoj nalik Francu fon Moru noge završiće dovek u tamničarskom katancu i lancu!
39
Sada mesto jednog krvnika tri hule mi dvorom, žderu mi krv, zverski u meni osveta vri... Umesto morfija njihovu ću strv uzimat’ za bolove, nerve i san. Noćas nek’ se kolju između sebe, mirno ću sutrašnji sačekat’ dan...
40
SCENA TREĆA Krampus ispred vrata Leonidovih odaja. Osluškuje. Osvrne se. Oslušne još jednom. Zatim polako i tiho uđe unutra. Leonidova odaja. Leonid leži u krevetu na trbuhu, glavom okrenut od vrata, prema prozoru. Krampus vadi nož i prilazi mu. Zamahne. U sledećem trenutku Leonid se hitro okrene i uhvati Krampusa za ruku. LEONID U bunilu. Šta..?! Ah... Zbog čega i ko me iz mraka želi rasporiti nožem tim, kojeg u poslednjem trenu laka ruka ga moja uhvati?! Koji to vitez me želi sa leđa, u leđa tom kamom ubosti?! Ko je ta hrabra prilika smeđa?! KRAMPUS Nožem u leđa ili u dvoboju, meni je to potpuno svejedno,
41
samo da osvetim sestru svoju i Karpove u grlo groba već jednom da saspem... Kamu veću il’ manju biraj, koju ćeš zabodenu u svoj mozak... Il’ da ti skrcam lobanju... Opet nasrne na njega. Leonid se uspešno sklanja od udaraca. Tuku se pesnicama i noževima na život i smrt. LEONID Kroz nasrtaj. Sačekaj! Stani! Krampuse, ti si?! Kakvu to osvetu pominješ sada, o čijoj bre sestri govoriš ti, i kakva je ovo maskarada, evo ti spadoše brk i brada?! Ko si i šta si i zašto baš mene?! Pričajmo, zašto iko da strada?! KRAMPUS Nasrćući, besno. Ma kakve reči, Karpovo pseto?! Oteli mi sestru krvnici kleti
42
pa bi sad ćasku... Deseto leto kako je traži moj otac, sveti bavarski car i kako zašto želim da vas pobijem, sve do jednog?! Evo zašto, kopile tašto! U gnevu pravednika nasrne još snažnije na Leonida. Dozvani bukom, na vratima Leonidove sobe kralj s fenjerom, kraljica i Franciska u noćnim haljinama. LEONID Kakva bre sestra?! O čemu zboriš?! I kakve veze ja imam s tim?! Čoveče, kao u groznici goriš, ne želim da se sa tobom borim... Ja nikada nisam ubio, niti želim da neko mene, tek tako, da ne znam ni zašto, želi ubiti. KRAMPUS O Frosini, đubre, govorim mojoj sestri, koju ste nekoć ukrali, kojoj ni traga ne videh, kojoj video lice nisam od kad mali sam bio, i zato se te priče mani...
43
Zakorači da ga nanovo napadne. LEONID Shvativši, cikne. Stani! Pa ovo je tvoja sestra... Pokaže rukom na Francisku u vratima. ... živa i zdrava, Franciska, Fani! KRAMPUS Pogleda u Francisku s užasom, preneraženo. Štaaa?! LEONID Veselo. Da, dragi prinče, šurače moj, živa i zdrava, verenica moja! Filipe, sada smo rod i tvoj otac će mi oprostiti, a tvoja sestra me voli, podariće mi sina..!
44
FILIP Iskrivljena lica, poludelo. Lažeš..! Ja jesam Filip.., al’ ono... ...al’ ono ne može biti Frosina...
Pogleda izgubljeno u Francisku, ova padne u nesvest kraljici u naručje. Zatim hitro, gotovo nesvesno nasrne nožem na Leonida, poslednji put i promaši. Leonid ga ubode u bok svojim nožem, jednako nesvesno, refleksno. Kralj se, u metežu izgubi. Filip klone na pod i izdahne. Leonid se spusti na kolena, ispusti nož, zagrli ga i spusti mu tihi poljubac na čelo.
LEONID Umazan krvlju, malaksalo. Evo me gde držim mrtvo lice u šakama svojim, prve žrtve svoje. Da li je lice princa ili brice, da li je njegovo, njeno, moje, meni nevažno je... Neg’ potonja da l’ je žrtva moja ovo, što mi po njenoj krvi, krv i duša vonja,
45
i ruke i kama i usne spekle, usne koje nasleđena žeđ za tuđom krvlju mori, od klanja otekle i sa kojih lete grđa za grđom psovke i klevete... Usrani Bože zašto me Karpom učini?! Zašto ne mogu i neću iz svoje kože?! Prljava krv nesnosnog bazda je loza Karp, kojoj venama teče slina mesto krvi, kojoj je vazda krv do kolena, što žeže i peče i moje žile! Moji su praoci ubice! Ja sam žrtva gena, roda, svi smo roditeljske krvi taoci... U zanosu gneva. Ja osećam snažno u venama to da sušti sam Karp, crnji i veći od oca i brata Karla zajedno, da zločinu sam, takoreći, po prirodi sklon, ja sam sušto zlo, koje oberučke u sebi davim. Ja osećam snažno u venama to... Ironično. Miruj krvi žedna, dobićeš svoju porciju krvi, uskoro, slane,
46
apetitu tvome po meri i kroju, glava i srce biće darivane, glava i srce debelguzog kralja! Kroz suze k Filipu. A tebi prinče zbogom, tebe ću sâm pokopati kako trebuje i valja. Pusti Filipov leš i ustane. Zajedljivo, brišući suze. Uskoro će roditeljska pasti i krv i kruna... Krunu ću vratiti roditelju svom, nisam bez časti... Lakrdijaški. Pravo ću mu je u dupe nabiti! Potpuno van sebe. I neću više biti tek ubica... Uskoro će svet moći da mi tepa: „Leonid Karp – oceubica!” Odlazi.
47
TREĆI ČIN
SCENA PRVA Jutro. Soba za oružje. Po zidovima pokačene paradne sablje, kame, noževi, puške, pištolji. Franciska sedi na bidermajer sofi, lica zarivenog u šake. Potom se ispravi i zagleda se ispred sebe, ukočena i ozbiljna. Ona izgleda kao živi leš. Opet zabije pobledelo lice u drhtave šake i duboko uzdahne. Pauza. Kroz vrata desno ulazi kralj, užasnut i isprepadan. KRALJ Za sebe, ni neprimetivši Francisku, pribranije. Krampus je, dakle mrtva laž. Maksimilijanov to je bio sin Filip... Zločin sada poprima draž
49
posve drugu, jer taj je tiranin bavarski poslao, da me ubije, sina, da bezglavu otme mi zemlju, bez mene i bez Karla, Leo gubi je... A Leo ga zakla kao pile, taj nežni, meki kraljević Leo zločinac posta. Nikakve sile spasile ne bi, ni mene, ni ceo dvor od bavarskog kopilana, da ne bi tog krvnika mlada, ja bih bio krvniku hrana! Podsmešljivo nežno, ruku sklopljenih u stranu. A ko bi rek’o da bi ono dete, onaj mali, nežni dečkić Leo, koji je plakao kad laste odlete s našeg balkona na jug i kad vreo ugine avgust i s njime leto, koji je plakao kada bi Karl usmrtio goluba, ili pseto, koji je plakao kada bi pao, koji je mrežom leptire hvat’o, koji je cveće po bašti brao, ko bi rek’o da mamino zlato
50
Leo, koji ni mrava nije ubio, može ubiti, nožem.., on koji je život tako zanosno ljubio! Leo je sada ubica i znam da će me mnogo boleti, al’ on je sada strašno opasan i ko zna da li će odoleti da ne ubije opet, i žedan da krvi se nečije napije opet, nož na mene trgne ledan. Još jedino on mi je na putu sreće s Franciskom, još jedino on! Čekati ne smem ni minutu, jer će me ubiti i moj će tron zauzeti. Golim rukama, sâm, život mu moram uzeti mlad... Ako sam imao pravo da dam taj život njemu, sad imam pravo natrag ga uzeti, ubiti ga, raniti, pojesti, obojit’ u plavo, šta god mi je volja, moj je, pa šta?! Karpovi su uvek bili pošteni, ako me sjebeš, bićeš sjeban, radim ti isto što i ti meni...
51
Franciska ga zgađeno sluša i gleda sve vreme. Ustane i krene ka njemu, bleda, lagano poput aveti. Ovaj se zaprepasti kad je vidi. FRANCISKA Pobesnelo, gotovo sikćući, u peni. Nakazno đubre, krvoždera psino, ti.., ti si sve ovo zakuvao! Svima nam krv k’o slatko vino ždrao i ždrao i ždrao i ždrao, mljackajuć’ tom svojom čeljušću smradnom..! I ne brini za veo, tvoja sam i gore. U paklu ću opet ti biti mladom... Naglo zgrabi dugački, zubasti lovački nož sa zida i zarije mu ga u potiljak. KRALJ Potmulo, u pola glasa. Zašto baš ti, Fani? Zašto Fani?! Ili od bola umišljam, ili u potiljak smrtno ti me rani, ti Franciska, anđele mili?! Za ime Oca i svetoga Sina...
52
FRANCISKA ... i svetog Duha! Amin, pseto! i nije Franciska, nego Frosina... Izvuče mu nož iz glave i baci ga. Telo kralja se stropošta mrtvo na krvav pod. FROSINA Ćutke gleda pred sobom, bez suza i glasa. Preneražena pred sobom stojim, smradno srce i pogane oči i telo, bludom gojeno, dojim krvlju što prepuna semena toči muškog, kroz mene, kroz moje žile, te prljave, rodoskrnavne zmije, što pod kožom mojom gmižu i cvile. Još uvek mi srž u kostima bridi, još uvek me peku razvratne usne i grudi, mrtve k’o morske hridi, usnama bratskim sisane, pih! gnusne, i utroba cela, sve, sve me boli, kada se setim orgije vrele od sinoć, i transa u telima golim.
53
Strese se zgađena. Kroz tihe suze. Ja brata i razum izgubih... Bar... Prema kralju. ... ovog sam skota ubila... Sa sobom šta sad je svršena stvar, Pogleda na zid s oružjem. neg’ čime bih sebi presudila pitam se?! I biram, jer mogu sama, sama da biram, po prvi put... Da vidimo... Nek’ bude... Nek’ bude, kama! Zgrabi nož i snažno ga zarije sebi u grlo.
54
SCENA DRUGA Leonid pijan, raspojasan i bled u turskom sedu kraj Frosininog leša koji nežno gladi drhtavim šakama. Pored, pomodreli leš njegovog oca prema kojem je on potpuno indolentan. LEONID Promuklim glasom ucveljenog očajnika. U šakama mi leži još jedna žrtva porodice Karp, princeza Frosina, moja idealna draga, mrtva i njena gesta, k’o planinska visina nadneta svojom velikodušnošću nad mojom zločinačkom mizerijom, koja je za malo pravednošću mogla da nazove oceubistvo, Pokazujući prstom na Karpov leš, ni ne pogledavši ga. jer ovog bih gada ubio ja, a potom izvršio i samoubistvo da ga ona nije ubila,
55
a onda i sebe, krasotica moja, prečista, nežna moja Frosina, predivna duša duginih boja, mirisna, topla, putena mekota, ta raskošna žena muških vrlina, bila je žena moga života, boginja strmoglavih visina, moja Lenora Edgara Poa, sad je u haljini, u šeri-tamnom večernjem tonu apatičnog bordoa, mesto u beloj venčanici, kraj mene ovde srećna, sad mrtva će biti sahranjena kraj mora, međ’ stene, k’o devica, i nikad zažaliti neću, što je tako ostalo do kraja... Ma kol’ko da sam je želeo, čista sada je u toplim jaslama raja. Ulazi kraljica, posle ko zna koliko, trezna. KRALJICA Pokunjeno, tiho. Banditi bedni ko je od vas popio onu flašu tekile,
56
koju sam čuvala za crni čas?! Zastane zbunjena, pa naglo glasnije, brže, kao napamet. Svi će na vešala, majke mi mile, ako se ne vrati gde je bila, jer, da sam je sama popila ja, ja znala bih da sam je popila... LEONID Brecne se, razdraženo. Mama, prekini molim te, šta je?! Zašto si takva već godinama?! To ludilo tvoje dugo već traje, al’ nisi oduvek bila takva... Mama! Molim te, samo si ti mi još ostala, a pogledaj se.., ličiš na nakaze koje je slikao Boš. Leonid pogleda u nju i zaustavi pogled na njenom licu. Pauza. KRALJICA Bleda, drhtavim glasom, spuštene glave. Banditi bedni ko je od vas popio onu flašu tekile, koju sam čuvala za crni čas...
57
Zajeca. Svi će na vešala, majke mi mile, ako se ne vrati gde je bila, jer, da sam je sama popila ja, ja znala bih da sam je popila... LEONID Skoči ka njoj i zagrli je. Nežno. Izvini mamice... Oprosti mi, mama! Poludeo sam od ovog sveg’! Dođe mi da se ubijem, ama... ...da vratim se pod tvoj čarobni breg. KRALJICA Grli ga i ljubi, kroz suze. Mama je sine od tuge luda, zbog tebe i Karla, zbog tvoga oca, zbog vas majka pije sve i svuda. Nakon kratke pauze tužno, brišući suze. A kakvi ste bili kao mali, kraljevići moji, Karl i Leo...
58
Koliko srećna kad ste prohodali bila sam Bože, kada je ceo tepao vam dvor, pitajuć’ se da l’ na svetu išta postoji slađe... Zamišljeno, prisećajući se. Moj mali Leo i moj mali Karl. Karl je oduvek voleo mač, žene i karte, vino i lov i, dok je s ocem igrao tač i pucao po šumi u trag i zov, ti si knjigama oštrio um... A sve što je Karl na latinskom znao bilo je: „Cogito ergo sum!”, mada ni tome značenja nije znao, a ti bi mu tih u znanju radio zadatke, dok te ne izbije, tvrdeć’ da ga izlažeš ponižavanju... Ludeo je vaš vaspitač Bauer jer nije znao note... Sećaš se da je Šopena zvao Šopenhauer. Oboje se nostalgično nasmeju. A ti si jako lepo pisao i nikad mi nisi davao da čitam,
59
ili bi cepao, ili brisao i ljutio bi se kada te pitam: „Pišeš li, Leo?”... Mada sam jedan sačuvala sonet... LEONID Stidljivo. Mama, molim te! KRALJICA ...pričaj šta hoćeš, al’ da je vredan, ja u to i dan danas verujem, i znam da misliš da ne znam ništa, da hvalim sina, da preterujem, al’ da ne vredi imalo, išta, to ne dam reći. Bio je broj pet... LEONID Malodušno. Nije bio loš, al’ nije ni dobar.
60
KRALJICA Slušaj... LEONID Mama..! KRALJICA ...znam ga napamet: Recituje. Krv je moja magma – krvnik mrtvog mora, što u mraku droba ključa poput kotla, dok iz srca moga – razjapelog grotla, oporim romorom romori Gomora. Zaklana se ljubav pružila po podu, prišla si mi tiho, u materinskom strahu, kao nekad šake moje držala u mraku, krvavo sam šilo bacio u vodu. Smrskaše mi grudi u vonj, o dno kace, gde krv se gusta puši, u pehare toči, hoteći k’o vinom da napije mrtvace. U pogled sam sklopljene otvorio oči, da svesnog me u bezdan besomučni bace. I svesna, krv se moja u krkljavinu smoči...
61
Zaćuti, pa nakon kraće pauze, uzdahne i nastavi. Karpatskom šumom tvoj mladićki lament roptao je gorko... Kidala ti drob je svest o bolnom faktu da ti je talent sipljiv i ubog... Da su ti roblje prosečnosti reči, u koje si misli, k’o u haljinice gorde dečake, oblačio – tek izmeti prokisli.
Klani su tvoji soneti kljasti u tom samokritičkom masakru, jedan za drugim, ukaljane časti, gonjeni su nazad kroz muklu čakru u podrum tvoje duše, zatvarani, dok su preklinjali dušu tvoju da sebe samu ćutanjem brani... Odahnuvši, pribranije. Karl ratnik, a ti erudit, njemu strategije ratovanja, tebi grčka i rimska književnost i mit omiljeni... Još kao bebi tebi sam mleko iz dojke davala, a njemu meso... Nad njime bdela, a pokraj tebe spokojno spavala.
62
Jedan sa drugim nikakve veze imali niste, al’ zato baš svi su vas voleli... i kad se keze obraščići vaši, ceo dvor je naš ridao od smeha, i Karp i ja... Takva dva anđela, nežna, malecka, postadoše takva... Al’ dosta! Dosta! Trenutak nežnosti između majke i sina. Gledaju se veselo, grle i plaču. Pauza. LEONID Veselo, stavljajući flašu tekile na sto. Da drmnemo ti i ja po jednu, tras! Našao sam neku flašu tekile... KRALJICA Nadovezujući se, kroz smeh. ... onu što sam čuvala za crni čas?! Svi će na vešala, majke mi mile... Piju i smeju se. Pauza.
63
LEONID Ozbiljno. Ja odlazim, mama... Zbogom, volim te... Ustaje, plaÄ?nim glasom. Ja sam tvoj deÄ?ak, tvoj mali Leo... ...i kao takvog pamti me, molim te. Odlazi.
64
SCENA TREĆA Kraljica sama, mrtva pijana tumara kroz leševe. KRALJICA Kroz suze, razderana krvničkim bolom. Banditi bedni ko je od vas popio onu flašu tekile, koju sam čuvala za crni čas?! Svi će na vešala, majke mi mile, ako se ne vrati gde je bila, jer, da sam je sama popila ja, ja znala bih da sam je popila... Klone u ridajućim jecajima.
65
SCENA ČETVRTA Suton. Leo, poderan, izranavljen i iznuren dugim hodom, glađu i minulim događajima. On već peti dan tumara Karpatima u potrazi za satirima koje je kao mali video na gravuri. Minuli su događaji na njegovom licu ostavili bolan trag. Bled kao smrt, obrastao u dlaku i balu, izbezumljen, kao lud, na vrhu Karpata, mrmlja u horizont. LEONID Melanholično, promuklim glasom. Sećam se predivnog Božića tog, beline snega kroz prozore dvorske, i ljubičastog neba decembarskog, poput duboke pučine morske... Velika jelka, viša, ovol’ka koju smo kitili Karl i ja... S gramofona je svirala polka... Mama je pakovala poklone, padala je tiha snežna kiša na karpatske četinare okolne, imao sam noćnu haljinu od pliša
66
crvenu, a Karl istu, zelenu... Obojica smo jedva čekali jutro, kada se pokloni otvarati krenu. Ujutru nas je probudila mama. Karl i ja smo dobili neku gravuru u bronzi... Ugravirana satirska gozba u prolećnom jeku i mrtva smrt na vrhu Karpata... Karl i ja smo se zakleli da je nađemo jednom, i leš Božjeg ata... Umorno. Već peti dan Karpatima hodim, u potrazi za tom hordom satira, sećanjem svoje telo vodim, sećanjem na delo slavnog gravira, na kojem sam ih gledao kako slave dane svoga oca slavnog, a ispod toga je pisalo ovako: Recituje. Tutnji nebo modro, krikom, puca zemlja krta, oluja se diže, kida drvlje iz korena... U čast oca Dionisa svih satira gozba to je, tušta i tma vina i raspomamljenih, nagih žena, što kidaju muško meso, vukuć’ ga u vrelo svoje.
67
Ovenčane lišćem svežim, oblizuju vlažne usne pohotljive satirice, vrelih grudi i bedara, u satirskim naručjima uvijaju mazno tela. Trbusi satira puni vina, volovskih rebara, slavi ime svoga oca slavnog, pesmom horda cela. U proleće počela je ta razvratna, mračna igra. Mesecima trajala, sad jesen kolje leto kasno, i dok vetrom bezmilosno čupa tužne vrbe pruće, spira kišom letnju krv što puši se u nebo masno. Satiri se podigoše nazad, putem svoje kuće. U satirskim kolibama, u toplini svoga doma, u tišinu mirišljavu povijena čeljad meka. Kolevčice ljuljuškaju uzdasima snenim, ali kraj prozora zamagljenog neko vreba, neko čeka, zaključani lokot tihi obrisi su otključali... U kolibu provališe smrt i njena gladna svita, alavo se otimajuć’ o satirska čeljad snena... Smrt ih drobi, mrska njihov meki golobrad, ždere, mljacka, dok na usta udara joj masna pena, natovljena riga dečje osmehe i plač. Završi se i ta gozba dečje krvi do lakata, zveri site utekoše, grokćuć’, eno šumi hrle, a u praznim kolibama prizor gadan, Bože, jao,
68
plačni krici roditelja kolevčice prazne grle, krvnik svako proždr’o, jedno pokopati nije dao... Pomahnitali satiri, u pijanom transu, poludeli od besa, dok raspuklih glava, u balama, bolom pokrivljenih lica, gone smrt što beži od batina plava, bezglavo u krvi, znoju, smrskanih vilica. Kroz ledeni mrak taj šumski sustižu je krvoloci, grmljavinom krklja nebo – Stvoritelju krči drob... Neko od njih mora iz tog prkosnog koštaca, u glad Boga, il’ biti za njegovoga konja zob, što nebo cepa i kroz procep jezikom palaca. Kandžama i očnjacima skopale je besne psine... Pokidanu kidali je od ponoći do svitanja. Tad začuše topot konja i glas Boga - gladne ale: „Bež’te sluge sad je moja” i pokupi silna klanja te još jednom pruži ruku, spodbi smrt i proguta je. Al’ tren jedan potom samo, grč mu nabra tvrdo čelo, hladan znoj ga obli, reče: „Ne znadoh da Bozi mru! ”. Podera se nebo splaslo i pokapa silna krv, sav u gubi, otrovan, iskolačenih očiju, strovaljen o zemlju puče krvav, gordi Božji strv...
69
Molitvenim šapatom, razobličenog lica i uma. „Vrati se u oskudna srca naroda, živa lepoto! Vrati se trpezi gozbenoj, u hramove se vrati! Jer Diotima živi, k’o nežne cvati u zimi; Bogata sopstvenim duhom ipak traži i sunce. Ali je sunce duha i lepšeg sveta zašlo, Samo u mraznoj noći vihori vode kavgu.”3
Leonid padne na kolena i gorko zajeca.
Zavesa.
3
J.H. F. Helderlin, Diotima 70
izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Milivoje Lalić korice Miroslav Milović tiraž 1.000 primeraka ISBN 978-86-7034-077-0 štampa Karganovi} marketing „Zavet” Beograd, Bra}e Baruh 16 ( (011) 292 06 13 www.zavet.co.rs
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-2 ВУЛЕВИЋ, Владимир, 1984Sećanje iz formaldehida : (pseudotragedija u tri čina) / Vladimir Vulević. - Beograd : Zavet, 2010 (Beograd : Karganović). - 71 str. ; 21 cm Tiraž 1.000. ISBN 978-86-7034-077-0 COBISS.SR-ID 175707148