Herman Koh / Večera by Zavet

Večera

Ova knjiga je objavljena zahvaljujući podršci Holandske fondacije za književnost.

HERMAN KOH

VEČERA Prevela sa holandskog Jelica Novaković–Lopušina

MMXV

APERITIV

Dogovorili smo se da se nađemo u restoranu. Neću da kažem u kom restoranu jer će inače sledeći put verovatno biti pun ljudi koji će doći da vide da li smo i mi opet tamo. Serž je rezervisao sto. On je uvek taj koji rezerviše. Restoran je od onih koje morate nazvati tri meseca unapred – ili šest, ili osam, više ni ne znam koliko. Ja lično ne želim da znam tri meseca unapred gde ću večerati, ali očigledno ima ljudi kojima to nimalo ne smeta. Kad istoričari za nekoliko stoleća budu hteli da istraže koliko je retardirano bilo čovečanstvo početkom dvadeset prvog veka, dovoljno je da zavire u kompjutere takozvanih vrhunskih restorana, jer svi se ti podaci čuvaju, to sticajem okolnosti znam. Ako je gospodin L. prošli put bio spreman da čeka tri meseca na stočić kraj prozora, onda će sačekati i pet meseci na stočić kraj vrata od toaleta – to u tim restoranima nazivaju „evidencijom gostiju“. Serž nikad ne rezerviše tri meseca unapred. Serž rezerviše istog dana, za njega je to neka vrsta sporta, kaže. Postoje restorani koji uvek čuvaju sto za ljude poput Serža Lomana, a ovaj restoran je jedan od tih. Jedan od mnogih trebalo bi zapravo da dodam. Čovek se može pitati da li još igde u zemlji 7

ima restorana gde neće pretrnuti kad čuju Lomanovo ime preko telefona. On, naravno, ne zove lično, to prepušta sekretarici ili nekom od svojih bliskih saradnika. „Budi bez brige“, rekao je kad sam se čuo s njim pre nekoliko dana, „Poznaju me tamo, srediću ja jedan stočić.“ Ja sam samo pitao da li ćemo se još čuti za slučaj da ne bude mesta, i gde bismo onda drugde mogli da odemo. Bilo je nekog sažaljivog prizvuka u njegovom glasu s druge strane žice. Skoro da sam ga mogao videti kako odmahuje glavom. Za njega je to bio sport. Jedna stvar mi se večeras nikako nije milila. Nisam želeo da budem prisutan kad Serža Lomana vlasnik restorana ili šef sale bude pozdravio kao starog znanca; kad ga konobarice budu odvele do najlepšeg stola s pogledom na vrt, i kad se sam Serž bude pravio kao da to sve ništa ne predstavlja jer je on u dubini duše ostao običan momak i zato se oseća kao svoj na svome među drugim običnim ljudima. Zato sam mu rekao da je najbolje da se nađemo u samom restoranu a ne, kao što je bio predložio, u kafiću iza ugla. Bio je to kafić u koji je dolazio običan svet. Ni to mi se večeras nikako nije mililo – da vidim Serža Lomana kako ulazi poput običnog momka, sa onim svojim nameštenim osmehom koji kao da je govorio drugim ljudima da slobodno nastave s pričom i da se prave kao da njega nema.

Pošto se restoran nalazi samo nekoliko ulica od naše kuće, krenuli smo pešice. Došetali smo tako i do kafića gde nisam hteo da se nađem sa Seržom. Obujmio sam svoju suprugu oko struka, a njena ruka je bila negde ispod moje jakne. Na pročelju kafića sijala je toplim sjajem crveno-bela reklama marke piva koju su točili unutra. „Poranili smo“, rekoh. „Ili, bolje rečeno: ako sada odemo, bićemo preterano tačni.“ Ne treba više da je nazivam svojom suprugom. Zove se Kler. Roditelji su joj dali ime Mari Kler, ali kasnije Kler nije želela da se zove kao modni časopis. Ponekad je zovem Mari da bih je zadirkivao. Ali je retko zovem svojom suprugom – ponekad u zvaničnim prilikama, u rečenicama kao što su: „Moja supruga trenutno ne može da se javi na telefon“ ili: „Moja supruga bez sumnje zna da je rezervisala sobu s pogledom na more.“ U ovakvim prilikama Kler i ja posebno uživamo u trenucima kada smo još nakratko sami. Kao da su tada još uvek sve mogućnosti otvorene, kao da čak i zakazana večera počiva na nesporazumu i kao da smo jednostavno nas dvoje krenuli u provod. Kada bih morao da dam definiciju sreće onda bi ova9

ko glasila: sreća je sama sebi dovoljna, nisu joj potrebni svedoci. „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“, glasi prva rečenica Tolstojeve Ane Karenjine. Na to bih jedino još mogao da dodam da nesrećne porodice – a u okviru njih pre svega mislim na nesrećne bračne parove – nikad nisu dovoljne same sebi. Što više svedoka, to bolje. Nesreća je uvek u potrazi za društvom. Nesreća ne podnosi tišinu – pogotovu ne podnosi neprijatnu tišinu koja pada kad je sama. Tako smo se Kler i ja nasmešili jedno drugom u kafiću kad smo dobili naša piva, znajući da ćemo uskoro čitavo veče provesti u društvu bračnog para Loman: da je ovo najlepši trenutak večeri i da odsad može samo da krene nizbrdo. Nije mi se išlo u restoran na večeru. Nikad mi se ne ide. Čvrst dogovor u bliskoj budućnosti je predvorje pakla, a samo veče je pravi pakao. To počinje već ujutru pred ogledalom: šta da obučem, i da li da se obrijem ili ne. Sve tu, naime, predstavlja poruku, pocepane i isflekane farmerke podjednako kao i ispeglana košulja. Ako kreneš s bradom od jednog dana, onda si bio suviše lenj da je obriješ; kod brade od dva dana neumitno će te pitati da li ta brada od dva dana predstavlja deo novog imidža; a kod brade od tri ili više dana samo te mali korak deli od potpune zapuštenosti. „Jesi li dobro? Nisi valjda bolestan, ili?“ Kako god okreneš, nisi slobodan. Briješ se, ali nisi slobodan. I brijanje predstavlja poruku. Očigledno si toliko ozbiljno shvatio ovo veče da si se potrudio da se obriješ, progovara iz tuđih pogleda – obrijavši se, zapravo već gubiš sa poenom razlike. A onda je tu još i Kler da me podseti kako nije u pitanju obično veče. Kler je inteligentnija od mene. Ne kažem to sa nekog prepodobnog feminističkog stanovišta, ili da bih podilazio ženama. Nisam od onih koji tvrde da su žene „globalno gledano“ inteligentnije od muškaraca. Ili osećajnije, ili intui10

tivnije, ili „mnogo angažovanije“, niti ostale slične gluposti koje, ako bolje pogledamo, uglavnom češće iznose takozvani osećajni muškarci nego same žene. Kler je jednostavno inteligentnija od mene, iskreno ću reći kako mi je trebalo vremena da ovo sam sebi priznam. Prvih godina naše veze smatrao sam je inteligentnom, ali normalno inteligentnom: zapravo tačno onoliko inteligentnom koliko bi se moglo očekivati od žene s kojom sam u odnosu. S glupom ženom, valjda, ne bih izdržao duže od mesec dana? Toliko inteligentna je Kler, dakle, svakako bila čim sam posle mesec dana i dalje izdržavao s njom. A i sad, posle skoro dvadeset godina. Dobro, Kler je, dakle, inteligentnija od mene, ali u ovakve večeri me još uvek pita za moje mišljenje o tome šta da obuče, koje minđuše da stavi, da li da podigne kosu ili ne. Minđuše su za žene unekoliko ono što je za muškarce brijanje: što su minđuše veće, to je važnije, značajnije veče. Kler ima minđuše za svaku priliku. Moglo bi se reći da tolika nesigurnost u vezi s odećom nije baš neki znak inteligencije. Ali ja imam o tome drukčije mišljenje. Upravo bi glupa žena pomislila da to može i sama. Kao da se muškarac pa razume u te stvari? pomislila bi glupa žena, i onda napravila pogrešan izbor. Ponekad pokušavam da zamislim da li Babeta ikad pita Serža Lomana da li je obukla odgovarajuću haljinu. Da joj kosa nije preduga? Šta Serž misli o njenim cipelama? Da nisu potpetice suviše niske? Ili upravo previsoke? I smesta nešto zaškripi u tom zamišljanju, nešto što je očigledno nezamislivo. „Što, dobro je tako“, čujem Serža kako kaže. Ali on je, zapravo, samo upola prisutan, ne zanima ga to stvarno, i osim toga: čak i da obuče pogrešnu haljinu, ipak bi se svi muškarci okrenuli za njegovom ženom. Njoj jednostavno sve dobro stoji. Pa šta onda gnjavi? Ovo nije fensi kafić, tu ne dolaze pomodni tipovi – nije 11

kul, što bi rekao Mišel. Obični ljudi su ovde daleko najzastupljeniji. Ne posebno stari ili mladi, već zapravo od svega po malo, ali na prvom mestu ipak obični ljudi. Takvi bi trebalo da su svi kafići. Bila je gužva. Stajali smo priljubljeni jedno uz drugo kraj vrata muškog toaleta. Kler je u jednoj ruci držala pivo, prstima druge ruke nežno me je stiskala za zapešće. „Ne znam“, rekla je, „ali imam utisak da se Mišel u poslednje vreme čudno ponaša. Možda ne čudno ali drukčije nego obično. Rezervisano. Da li se i tebi čini?“ Mišel je naš sin. Sledeće nedelje puni šesnaest godina. Ne, nemamo više dece. Nije to bio unapred smišljen plan da se zadržimo samo na jednom detetu, ali u nekom trenutku je jednostavno bilo prekasno za još jedno. „Je li?“ uzvratih. „Može biti.“ Bolje je bilo da ne gledam Kler u oči, suviše smo se dobro poznavali, moj pogled bi me odao. Zato sam se pravio kao da se osvrćem po kafiću, kao da sam bio izuzetno fasciniran prizorom običnih ljudi angažovanih u živahnim razgovorima. Bio sam srećan što nisam popustio i što smo se sa Lomanovima dogovorili da se vidimo tek u restoranu; u mislima sam video Serža kako stupa kroz kaubojska vrata, sa izveštačenim osmehom kojim bi podsticao obične ljude da slobodno nastave sa svojim okupacijama i da ne obraćaju pažnju na njega. „Tebi ništa nije rekao?“ upita Kler. „Mislim, vas dvojica pričate o stvarima o kojima Mišel i ja ne pričamo. Možda je u pitanju nešto s nekom devojkom? Nešto što može lakše tebi da kaže?“ Morali smo da se pomerimo korak u stranu pošto su se otvorila vrata muškog toaleta pa smo se tako našli još bliže jedno drugom. Osetio sam kako je Klerina čaša kucnula o moju. 12

„Da nije nešto sa devojkama?“ upita ona ponovo. Kamo sreće, ne uzdržah se da pomislim. Nešto s devojkama... kako bi to bilo divno, divno normalno, obično pubertetsko dešavanje. „Sme li Šantal/Merel/Rous da prenoći večeras kod nas?“ „Znaju li njeni roditelji za to? Ako se Šantalini/Merelini/Rousini roditelji slažu, onda nema problema. Samo nemoj zaboraviti da... samo dobro pripazi da... pa, znaš već, ne moram to valjda više da ti objašnjavam. Je li tako? Mišel?“ Devojke su navraćale dovoljno često, jedna lepša od druge. Sedele bi na kauču ili za kuhinjskim stolom i uljudno bi me pozdravile kad bih stigao kući. „Dobar dan, gospodine.“ „Ne moraš mi se obraćati sa gospodine, a ne moraš ni da mi persiraš.“ Onda bi mi se jedanput obratile sa „ti“ i „Paule“, ali nekoliko dana kasnije naravno opet sa „vi“ i „gospodine“. Ponekad bi mi se neka od njih obratila preko telefona, i dok bih se ja raspitivao da li da prenesem neku poruku Mišelu, zatvarao bih oči i pokušavao da devojčin glas (retko bi se predstavile imenom, odmah su prelazile na stvar: „Da li je Mišel kod kuće?“) s druge strane žice dovedem u vezu s nekim određenim licem. „Ne, nije potrebno, gospodine. Bio mu je isključen mobilni pa sam zato probala ovde.“ Ponekad sam imao utisak da sam ih pri ulasku u kuću zaticao u nečemu: Mišela i Šantal/Merel/Rous; da su manje nevino gledali The Fabulous Life na MTV-u nego što se činilo: da su se do malopre vaćarili pa onda brzo doveli odeću u red i namestili frizure kad su me čuli kako nailazim. Bilo je nečeg u rumenilu Mišelovih obraza – nečeg uspaljenog, uveravao sam sebe. Ali, da budem iskren, nisam imao pojma. Možda se uopšte ništa nije dešavalo, možda su sve te lepe devojke gledale moga sina pre svega kao dobrog drugara: kao dragog, relativno zgodnog momka sa kojim su mogle da se pojave na žurci – 13

momka u kojeg su imale poverenja upravo zato što nije bio od onih koji se odmah vaćare. „Ne, ne verujem da je u pitanju nešto s nekom devojkom“, rekoh gledajući sada Kler pravo u oči. To je ona teskobna strana sreće, što se sve čita kao otvorena knjiga: da sam nastavio da joj izbegavam pogled, ona bi sa sigurnošću znala da nečeg ima – sa devojkama, ili nešto još gore. „Pre mislim da je nešto u vezi sa školom“, rekoh. „Upravo je imao nedelju punu kontrolnih, rekao bih da je jednostavno premoren. Mislim da je malo potcenio četvrti razred.“ Da li je to zvučalo verodostojno? I pre svega: jesam li ja pri tom delovao verodostojno? Klerine oči su preletale sa mog levog na moje desno oko; zatim je podigla ruku do okovratnika moje košulje, kao da je tu nešto bilo naopako što je sad još moglo da se popravi kako ne bih posle u restoranu izgledao kao budala. Osmehivala se i položila mi šaku sa raširenim prstima na grudi, osetio sam vrhove dva prsta na koži, na mestu gde mi je bilo otkopčano gornje dugme košulje. „Možda je to u pitanju“, reče. „Samo, mislim da moramo paziti da se ne desi da u nekom trenutku prestane da nam išta govori. Hoću da kažem, da se na to ne naviknemo.“ „Ne, naravno. Samo mislim da u ovom uzrastu ima prava na neke svoje tajne. Ne treba baš sve da želimo da znamo jer bi onda mogao da se zatvori.“ Pogledah Kler u oči. Moja supruga, pomislih u tom trenutku. Zašto je ne bih zvao svojom suprugom? Moja supruga. Obuhvatih je rukom oko struka i privukoh sebi. Makar samo dok traje ovo veče. Moja supruga i ja, rekoh u sebi. Moja supruga i ja bismo voleli da pogledamo vinsku kartu. „Šta ti je smešno?“ reče Kler. Reče moja supruga. Zagledah se u naše čaše. Moja je bila prazna, ona je popila tek nešto više od jedne četvrtine. Moja supruga je pila sporije od 14

mene, i zbog toga sam je voleo, večeras možda i više nego ostalih večeri. „Ništa“, rekoh. „Pomislio sam... pomislio sam na nas.“ Preokret je bio munjevit: u jednom trenutku sam se zagledao u Kler, u svoju suprugu, valjda pogledom punim ljubavi, ili makar nesumnjivo veselim, da bih u sledećem trenutku osetio kako mi se preko očiju navlači vlažna koprena. Pošto ni po koju cenu nije smela da primeti nešto na meni, ja zagnjurih lice u njenu kosu. Pojačah pritisak ruke oko njenog struka i onjuših je: šampon. Šampon i još nešto drugo, nešto toplo – miris sreće, pomislih. Kako li bi ovo veče izgledalo da sam, pre samo sat vremena, jednostavno ostao dole da čekam vreme za odlazak u restoran umesto što sam otišao gore, uza stepenice do Mišelove sobe? Kako li bi onda izgledao ostatak našeg života? Da li bi miris sreće koji sam sada udisao iz kose moje supruge još jednostavno mirisao poput sreće a ne, kao sada, poput sećanja na davnu prošlost – kao miris nečega što možeš izgubiti u trenu?

O autoru

HERMAN KOH (Herman Koch, 1953), po zanimanju scenarista, glumac i publicista, kao pisac debitovao je 1989. romanom „Spasi nas, Marija Montaneli“ (Red ons, Maria Montanelli). Kao literarni uzor poslužili su mu tada romani Luja Fernanda Selina. Nakon niza zbirki pripovedaka i nekolicine romana, objavio je 2009. svoj prvi bestseler, roman „Večera“ (Het diner). U pitanju je literarna obrada istinitog događaja koji se zbio u Barseloni 2005. godine: maltretiranje i ubistvo starije beskućnice od strane momaka iz dobrih porodica. Iste godine kada je i objavljen roman je dobio značajnu holandsku književnu nagradu (NS Publiekprijs), a u prevodu na engleski jezik postigao je 2013. izuzetan uspeh na američkom tržištu gde je je bio u vrhu čitanosti. Sa 33 prevoda u 37 zemalja roman „Večera“ je u međuvremenu postao najprevedeniji holandski roman svih vremena.

O prevodiocu

JELICA NOVAKOVIĆ–LOPUŠINA (1955) osnivač je srpske nederlandistike, redovni je profesor i šef Grupe za nizozemske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Suosnivač je i glavni urednik godišnjaka Erazma, časopisa za holandsku i flamansku književnost u prevodu, čime je 1992. dala podsticaj za razvoj direktnog prevođenja sa nizozemskog (odnosno holandskog/flamanskog) na srpski. Za svoj doprinos prevodilaštvu i razvoju kulturnih veza između Nizozemlja i Srbije, dodeljena joj je 2014. Nagrada za prevodilaštvo Holandske literarne fondacije. Njen obiman opus obuhvata naučne radove, holandsko-srpski rečnik, udžbenike, preglede književnosti kao i veliki broj prevoda proze i poezije.

Herman Koh VEČERA izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-109-8 štampa Standard 2 marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.112.5-31

КОХ, Херман, 1953-

Večera / Herman Koh ; prevela sa holandskog Jelica Novaković-Lopušina. - Beograd : Zavet, 2015 (Beograd : Standard 2). - 274 str. ; 20 cm Prevod dela: Het diner / Herman Koch. ISBN 978-86-7034-109-8

COBISS.SR-ID 218747404