Читанка - 22110

Босиљка Милић, др Катарина Вучић

Ч И ТА Н К А зa други разред средње школе

Завод за уџбенике Београд

Рецензенти др Бранко Златковић, Институт за књижевност и уметност, Београд Оливера Шопаловић, професор српског језика и књижевности, Медицинска школа, Ужице Јелена Урошевић, професор српског језика и књижевности, XIII београдска гимназија, Београд

Уредник и одговорни уредник др Татјана Костић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650- - / 0 -0 од . 0 . 0 0. године одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу.

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2020. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

САДРЖАЈ

ПУТОКАЗ КРОЗ ЧИТАНКУ

5

БАРОК У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ И БАРОКНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Барок у европској књижевности (Катарина Вучић) XVIII век у српској култури и књижевности (Катарина Вучић) Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу (избор) Захарија Орфелин: Плач Сербији Систематизација

9 9 14 19 25 32

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО И КЛАСИЦИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Класицизам у европској и српској књижевности (Катарина Вучић) Просветитељство у европској књижевности (Катарина Вучић) Просветитељство у српској књижевности (Катарина Вучић) Доситеј Обрадовић: Писмо Харалампију (одломци) (Босиљка Милић) Живот и прикљученија (одломци) (Босиљка Милић) Востани, Сербие! (Босиљка Милић) Јован Стерија Поповић: Тврдица (одломци) (Босиљка Милић) Систематизација

35 35 39 43 45 51 57 62 69

РОМАНТИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ (КатаринаВучић) Новалис: Фрагменти Џорџ Гордон Бајрон: Путовање Чајлда Харолда (одломци) Александар Сергејевич Пушкин: Евгеније Оњегин (одломци) Едгар Алан По: Гавран РОМАНТИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Вук Стефановић Караџић: Критика романа Милована Видаковића Љубомир у Јелисиуму (одломци) Писмо кнезу Милошу Обреновићу (одломци) Петар Петровић Његош: Горски вијенац (одломци) Бранко Радичевић: Кад млидија’ умрети Јован Јовановић Змај: Ђулићи увеоци (избор) Ђура Јакшић: Орао На Липару Вече Поноћ Лаза Костић: Међу јавом и мед сном Santa Maria della Salute Садржај | 3

71 77 82 88 99 106 110 115 124 135 139 147 150 150 153 156 159

Систематизација

170

РЕАЛИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ (Босиљка Милић) Оноре де Балзак: Предговор Људској комедији (одломак) Чича Горио (одломци) Николај Васиљевич Гогољ: Шињел (одломци) Лав Николајевич Толстој: Ана Карењина (одломци) РЕАЛИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Светозар Марковић: Певање и мишљење (одломци) Јаков Игњатовић: Вечити младожења (одломци) Милован Глишић: Глава шећера (одломак) Стеван Сремац: Ибиш-ага (одломци) Симо Матавуљ: Поварета Лаза Лазаревић: Ветар (одломци) Радоје Домановић: Данга Бранислав Нушић: Госпођа министарка (одломци) Систематизација

173 176 179 185 198 206 210 215 227 238 252 263 275 286 307

СУБЛИМАЦИЈА УМЕТНИЧКИХ ТЕНДЕНЦИЈА (Катарина Вучић) Иво Андрић: Пут Алије Ђерзелеза (одломци) Мост на Жепи Аникина времена (одломци) Систематизација

309 310 322 331 344

КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД ЕПОХА, ПРЕДСТАВНИКА И ОДЛИКА ОБРАЗОВНИ СТАНДАРДИ ЛИТЕРАТУРА РЕГИСТАР ПОЈМОВА

345 348 349 351

4 | Читанка за II разред средње школе

ǀƾƼƺƷưDŽ ƷƻƺDŽ NjƹƼưƵƷƾ

Мото Уз поједине наставне теме налазе се драгоцене мудрости познатих мислилаца, уметника и научника које духовно оплемењују и подстичу на даље читање. Увод На почетку сваког поглавља уводни текст има функцију да помогне у лакшем савлађивању књижевних појава и појмова. Приступ књижевном делу Пре читања књижевног дела корисно је успоставити везу с раније стеченим знањем и бити информисан о стваралачкој предисторији и културном контексту књижевног дела. Овај део апаратуре упућује на шта треба обратити пажњу приликом читања да би се дело могло успешно тумачити. Белешка о писцу Кратка биографија пружа неопходне податке о писцу и његовом делу. Тумачење непознатих речи Тумачење непознатих или мање познатих речи, појмова и израза доприноси бољем разумевању књижевног дела. Интерпретација Овај део методичке апаратуре подразумева рад на књижевном тексту. Садржи истраживачка питања и задатке који се решавају кроз разговор с наставником на часу или самостално. Разговор о књижевном делу градиран је по тежини: – питања која упућују на то да се разумеју основна значења текста, – питања која помажу да се примене сазнања из књижевности у тумаченом књижевном делу,

Путоказ кроз читанку | 5

– питања која мотивишу на свестрано тумачење књижевног дела, самостално истраживање и промишљање. Појмовник Књижевнотеоријска знања су неопходна за успешно тумачење књижевних дела. Утврђујемо познато и усвајамо ново градиво Подсећање на научено, понављање и проширивање доприноси бољем повезивању са новим градивом. Треба знати и ово Oдломци критика, студија, есеја и других текстова признатих проучавалаца књижевности дати су у виду одабраних цитата или су прилагођени нивоу знања ученика (испод прилагођених текстова налази се ознака према). Поред чињеница које доносе, ови текстови су и добри примери књижевног стила. Ако желите више Овај део је намењен усавршавању и унапређивању знања и вештина из области књижевности. Намера је подстицање индивидуалног проучавања књижевности на додатној настави и часовима секција и слободних активности. Занимљивост Занимљива је спознаја колико је свет књижевности повезан са митологијом, историјом, филозофијом, сликарством, филмом, позориштем и осталим уметностима и наукама, као и са свакодневним животом. Стваралачка радионица Књижевноуметничка дела оплемењују мисли и емоције. Читањем се усавршавају вештине говора и писања. Књижевност инспирише, буди маштовитост и подстиче на самостално и оригинално креирање литерерног изражавања. Проверите знање Питања из овог сегмента пружају прилику да се стекне увид колико је овладано градивом. Систематизација На крају сваког поглавља обнављају се обрађени садржаји питањима за проверу знања, као и питањима за размишљање. На овај начин градиво се сажима и боље памти.

6 | Читанка за II разред средње школе

Литература За сваку наставну тему засебно је наведена коришћена литература. Регистар појмова На крају књиге налази се регистар појмова. Појмови који су у њему наведени могу се лако пронаћи у Читанци јер су у тексту истакнути болдом. Електронски додатак Читанка се састоји из штампаног дела и електронског додатка који је доступан на адреси http://www.zavod.co.rs/citanka2-elektronskidodatak. У оквиру електронског додатка налазе се књижевни текстови предвиђени изборним садржајем.

Путоказ кроз читанку | 7

34 | Читанка за II разред средњe школe

ǀƻƺƲƱƳƼƹƼƳǐƲƼƱƺ ƹ ƷƿưƲƹNJƹDŽưƸ ƾ ƲƻǀƲƷƺƶ ƷǑƹǃƳƱƵƺƲƼƹ

КЛАСИЦИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ И СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Класицизам

Арсеније Теодоровић, Доситеј Обрадовић,1819. година

(лат. classiс – прворазредан, савршен) је књижевни правац који је достигао пун процват у Француској у XVII веку, а током XVIII века у Енглеској, Немачкој и Русији. Главни извори поетике класицизма јесу у обнављању класичних (античких) модела. Идеје које чине класицистичку мисао о књижевности јавиле су се у време грчке и римске антике, а потом и ренесансе. Цео покрет подражавања античког периода, вредносни суд о универзалности и вечитој вредности тих дела, назван је класицизам. Ова јединствена епоха, не само у уметничком и стилском већ и у културном и цивилизацијском смислу, издваја француску тра-

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 35

Рене Декарт – француски филозоф и научник из XVII века, зачетник рационализма у филозофији рационализам – филозофски правац и метод по којем разум (рацио) представља извор свеколиког сазнања и спознаје; заступа тезу да за спознају истине нису пресудни осећања и чула, већ логика и разум Хорације – римски писац и теоретичар; пишући своју песничку уметност, Боало се угледао на његов поетички спис Посланица Пизонима. Плаут, Теренције – чувени антички римски комедиографи

Молијер је најзначајнији комедиограф класицизма. Његов портрет (Молијер у улози Цезара у представи Попејина смрт) насликао је Никола Мињар 1658. године.

дицију од осталог дела Западне Европе, у којој је то време обележено бароком. Уместо узнемирене, нејасне и китњасте уметности барока, класицизам нуди супротно: остварење реда, дисциплине и склада. Декартова максима cogito, ergo sum (мислим, дакле, постојим) најбоље описује рационалистички дух епохе. Доба класицизма тежи рационалном мишљењу као путу спознаје истине, морала и лепоте. Као битна одлика класицистичке књижевности установљена је нормираност. Утврђена су правила којих писац треба да се придржава и изложена у поетикама теоретичара, по угледу на античке поетике. Најзначајнија је нормативна поетика Николе Боалоа Песничка уметност. У овом штиву обједињени су сви захтеви класицизма: разум – главни ослонац писцу док ствара јер се он супротставља претераним изливима осећања; надахнуће – природна обдареност (таленат) се надовезује на вештину и ученост; култ истине – дело је лепо ако је истинито (а истина је природа, оно што се види; ништа што је неприродно не може да буде истинито); култ антике – узори су им антички писци и теоретичари и њихова дела (пре свега Аристотел, Хорације, Хомер, грчки трагичари и римски комедиографи Плаут и Теренције). Идеал опонашања тј. подражавања (мимезис) у доба класицизма имао је двоструко значење: подражавање антике и подражавање природе. Уметници класицизма прихватили су правила стварања. Установљен је циљ уметности – прихваћена је Хорацијева девиза да треба спојити лепо и корисно. Захтевало се да свако дело буде истинито, морално и корисно и тиме поучно за читаоца. Задатак уметности да забављајући поучава највише је дошао до изражаја у делима драмске књижевности. Књижевност је огледало морала, она има дидактичку, али и естетску функцију, па је отуд њен циљ, као и код Хорација и у ренесанси, да забави и поучи, да пружи задовољство и поуку. Поштовао се установљени култ правила којих уметник треба да се придржава: идеја да писац разумски овлада неконтролисаном бујицом песничког надахнућа; три драмска јединства (јединство времена, места и радње у драми); поштована су три стила: високи, средњи и ниски. Међу стиловима, као ни међу књижевним врстама, нема мешања, ни прелазних врста. Епопеја и трагедија припадале су високом стилу јер је радња узвишена и значајна, а израз отмен и достојанствен, јунаци су краљеви и хероји. Комедија је припадала ниском стилу: ликови су грађани и сељаци, радња је шаролика, израз слободнији, па је дозвољена и употреба речи из свакодневног говора. Средњем стилу припадали су елегија, сатира и дидактички

36 | Читанка за II разред средњe школe

списи. Класицисти су тежили приказивању универзалних људских типова, а избегавали су све што је појединачно и лично. Класицизам у српској књижевности јавио се последњих деценија XVIII века, и трајао је током првих деценија XIX века. Као ни барок, класицизам се није развио као целовита епоха у српској књижевности. Српски класицизам утемељен је у поезији Лукијана Мушицког, а свој највиши облик добио је у поезији Јована Стерије Поповића (збирка Даворје). Песници чији су узори били класицистички формирали су песничку школу која је у српској традицији названа „школа објективне лирике”. Била је то прва песничка школа у српској књижевности. Песници српског класицизма опонашали су античке лиричаре, али и немачки класицизам, неговали су оду као доминантан жанр погодан да се свечаним и узвишеним тоном изнесу родољубива осећања и дидактичке теме у духу тог времена. Ова закаснела песничка школа објективне лирике сударила се у српском културном простору с поезијом романтичарске субјективне лирике. Оригиналну српску драму стварао је Јован Стерија Поповић. Његове комедије стваране су у духу класицизма – с намером да забаве и поуче, уз наглашени дидактички моменат и угледање на класичне и класицистичке узоре (Плаут, Молијер), али су у његовом делу значајно место имале идеје просвећености и њихова критика. Треба имати на уму да је Стерија писац XIX века, да је стварао након „Доситејевог доба”, у време када су у српску културу већ увелико ушли Вук и вуковци, а када су на европском плану класицизам и просвећеност били већ давно окончани.

Анастас Јовановић, Портрет Лукијана Мушицког, 19 век

˟˞ˈ ˜˞˒ ˝˘˚ Нормативна поетика – поетика, односно теорија књижевности која прописује правила за стварање уметничких дела; подразумева да је уметничко стварање великим делом вештина и умеће које се стиче, а не резултат талента. Тип – књижевни лик који је носилац заједничких особина одређене групе људи, средине или нарави; то је лик чија су

својства (физичка, психолошка, морална) сведена, тако да представља оличење неке средине или етичке категорије, и утемељена су у књижевној традицији. Такви типови су нпр. старац тврдица, лакомислени син, хвалисави војник, разбојник великог срца итд. Типски ликови чести су у комедији, басни, алегорији итд.

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 37

АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ У Француској, колевци класицизма, књижевност је своје највише домете досегла у драми. Поред великих трагичара Пјера Корнеја и Жана Расина, јавио се и комедиограф чија су дела превазишла оквире епохе и ушла у светску књижевну баштину. Био је то Жан Батист Поклен Молијер, чије се комедије (Тврдица, Дон Жуан, Тартиф, Грађанин племић, Учене жене, Мизантроп, Уображени болесник и многе друге) непрестано играју на позорницама широм света. Молијер је обрадио лик старца тврдице, један од оних који су обележили европску комедиографију, угледајући се на античке узоре, пре свега на Плаутову комедију Аулуларија или Ћуп са благом, али свакако и на европску и француску ренесансну комедију, у којима је тврдица представљао један од стандардних типова. На Молијера се угледао Стерија, отац српске комедије, стварајући лих Кир Јање, јунака своје чувене комедије Тврдица. Осим што му придаје општељудске особине које припадају овом литерарном типу у европској традицији, Стерија ће свог јунака и дело обогатити приказом специфичног менталитета и наравима војвођанских Срба XIX века.

БАРОК

КЛАСИЦИЗАМ

католичка противреформација

Након великих немира и верских ратова, у Европи јача потреба за чврстим друштвеним поретком.

узнемиреност, занос, патос

истина, природа; култ правила

китњасти стил, пренаглашеност

равнотежа, склад, прецизност

идеал: хришћанска мистика

идеал: природа и антика

склоност ка ирационалном, мистичном

рационалност, разум неопходан да би се контролисали машта и осећајност

Жан Луј Давид, Заклетва Хорацијева, 1784. година

ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ

1. Тумачите Декартову мисао: „Мислим, дакле, постојим”. Уочите утицај рационалистичког начина мишљења на обликовање уметности у доба класицизма.

2. У чему се огледа нормативност класицистичке поетике? Која је правила морао да поштује писац у доба класицизма?

3. Прокоментаришите однос класициста према антици. Зашто је античка уметност постала њихов стални узор?

4. Зашто су се у нашој књижевности одлике класицизма јавиле с толиким закашњењем? Да ли се у српској књижевности класицизам развио као епоха (аргументуј одговор)?

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Светлост просветитељства може се преносити с једног места на друго, али се не може више угасити. (Дени Дидро)

Просветитељство или просвећеност најзначајнија је духовна епоха после ренесансе, чија су највећа достигнућа остварена у домену мисли и филозофије, а припреме за појаву новог доба извршио је још током XVII века француски филозоф Рене Декарт филозофијом рационализма. Просветитељство је први покрет који је (за разлику од претходних: хуманизма и ренесансе, барока, класицизма) захватио читаву Европу. Треба истаћи да у питању није стилски правац у уметностима, већ епоха у културном развоју Европе. На питање „Шта је просветитељство?” Имануел Кант одговара да је то слобода човекова да користи властити разум. Хорацијевом лозинком Sapere aude, у Кантовом преводу „Имај храбрости да се служиш сопственим разумом без туђег руковођења”, постављена је основа просвећености, јер тек слободна употреба разума омогућава активан однос према свету. Следбеници рационализма прокламују идеје о значају разума, просвећености и образовања верујући да ће донети срећу човечанству, верску и националну толеранцију, благостање и напредак, што утиче на снажан развој наука. У овом периоду развијале су се посебно природне (захваљујући великим умовима: Исаку Њутну, Ломоносову, Френсису Бекону), али и хуманистичке науке. Стварана је слика света утемељена на науци, разуму, природи, из чега се уздигао култ науке и научни метод који се примењује у анализирању и објашњавању свих животних и друштвених појава. Ново доба или доба просвећености као духовни и интелектуални покрет захватио је читаву Европу још крајем XVII века и током целог XVIII века, мада су одјеци просветитељских идеја у неким земљама с каснијим књижевним развитком трајали и до половине XIX века – такав је Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 39

Имануел Кант – велики немачки филозоф из XVIII века рационализам (лат. ratio – разум) – филозофско схватање према којем је свет изграђен у складу са законима логике, па се због тога могу предвидети његов развој и кретање; оваква схватања прелазила су постепено из филозофије у јавно мишљење, у културни и политички живот и уобличавала су се у читав покрет који је развио књижевну делатност као носиоца нових идеја

ЗАНИМЉИВОСТ „Педагошко столеће” – просветитељи емпиристи заступали су став да се човек рађа без икаквих урођених знања, као „tabula rasa” („празна табла”), и да од искуства и учења искључиво зависи у какву ће се личност развити. Веровали су да образован и просвећен човек мора бити и добар и да свако зло потиче од незнања. У складу с таквим мишљењем, просветитељи су образовању и васпитању придавали превасходни значај, решени да на тај начин „створе” племенитог и срећног човека и да остваре сан о идеалној просвећеној и срећној заједници. Овај просветитељски пројекат, филозофски заснован као узвишени циљ, убрзо се показао немоћан пред исконском сложеношћу људске природе и социјалних процеса. Тако је „век разума”, „педагошки век”свој епилог добио у крвавој Француској буржоаској револуцији. атеизам – поглед на свет који оспорава постојање Бога; мада је постојање Бога често било предмет просветитељских расправа, ретки су међу њима били атеисти; више су критиковали ортодоксно веровање и заступали деизам, скептицизам итд. материјализам – филозофски правац који материју схвата као једину супстанцу света и као суштину свих ствари, па и психичке (душевне) појаве разуме само као функцију материје просвећени апсолутизам – облик владавине у ком владар користи своју апсолутну власт да би постигао опште благостање у земљи; овај облик владавине јавио се у Европи XVIII века код владара који су покушавали да у пракси примене просветитељске идеје спроводећи различите реформе (верска толеранција, слобода изражавања, право власништва...) Данијел Дефо – био је енглески писац и сатиричар, аутор романа Робинсон Крусо; овај роман био је први значајни роман европске књижевности преведен на српски (заправо славеносрпски) језик Џонатан Свифт – ирски писац, аутор романа Гуливерова путовања који заправо није авантуристички и фантастични роман за децу, већ филозофска и политичка сатира која садржи бројне политичке и друге алузије, као и критички осврт на многа друштвена и друга питања пишчевог времена емпиризам – филозофско учење по којем се једино искуством долази до сазнања

случај и са српском културом. Просветитељство се најпре јавило у Енглеској, затим се проширило на Француску, Немачку и Русију, а постепено је деловало и на остале народе у Европи. Просветитељи – интелектуалци и мислиоци, подстицали су савременике да се самоизграђују и да њихова сазнања буду од користи другима. Вера у откривање истине образовањем и просвећивањем узроковала је појаву нове духовне епохе – просвећености или „века разума”. Главна обележја и идеје просветитељства. Безрезервна вера у разум, филозофе рационалисте водила је преиспитивању смисла религије у животу човека и друштва. Расправа о религији у доба просветитељства представљала је филозофски одговор на претходни век религијских ратова у Европи (нпр. Тридесетогодишњи рат). Преиспитивани су религијски доживљај света, мистична објашњења и тумачења цркве о човеку, свету и Богу. Док су неки просветитељи расправљали о постојању Бога (атеизам, материјализам), други су уместо „религије откровења” увели појам „природна религија” – деизам, по којем је Бог створио свет у којем је све сврсисходно и најбоље могуће, али се потом све догађа по законима природе. Деисти су ускладили религију с природом (Волтер и Русо). Русо говори о тзв. религији срца сматрајући да се божанско биће осећа, а не сазнаје размишљањем. Осим критици религије, просветитељи су посебан значај придавали идеји о верској толеранцији, чиме се утицало на смањење верских сукоба. Владари европских царевина су прихватањем просветитељских идеја увели нови начин владавине познат као просвећени апсолутизам (Јосиф Други у Аустрији, Фридрих Велики у Пруској, Катарина Велика у Русији). Новим реформама умекшали су апсолутистичку владавину и створили нову друштвену климу, погодну за развој науке, образовања и уметности. Књижевност просветитељства. Одређујући људски разум као мерило истине и вредности, просветитељство је у средиште интересовања и својих тежњи ставило васпитање човековог ума, па је и уметност, а пре свега књижевност, имала скоро искључиво дидактичку, поучну улогу. Књижевност просветитељства је првенствено васпитна, моралистичка, критичка и сатирична. Писци – представници ове епохе најчешће се не баве само књижевношћу него и филозофијом и питањима морала, историјом и публицистиком. Из свега тога проистичу главна обележја ове литературе: полемички и критички дух, склоност ка сатири и пародији, интелектуалност, сувопарност. Књижевност се приближава филозофији, а у жанровском систему главно место заузимају граничне врсте између филозофије и књижевности, као што су: расправа, есеј, дијалог, филозофско 40 | Читанка за II разред средњe школe

писмо, филозофска приповетка, посебно филозофски роман. Од чисто књижевних врста, највећи полет доживео је роман, извесни резултати постигнути су у драми, нарочито у комедији, док је поезија била у великом опадању („просвећена пустиња”). Осим што је постала стожер образовања, књижевност просветитељства је служила и увесељавању ума и духа. Писци који су обележили епоху просвећености били су: Волтер, Дидро, Русо, Ла Фонтен у француској књижевности, Данијел Дефо, Џонатан Свифт, Филдинг, Ричардсон у енглеској књижевности итд. У другој половини XVIII века развио се сентиментализам (енгл. sentimental – осећајан) – књижевни правац зреле просвећености, настао као одговор на безусловни примат разума у човековом животу. Засићени сувим рационализмом, писци су створили књижевни израз сензуалистичке варијанте филозофије просвећености. Сентиментализам представља прелаз од просвећености ка предромантизму и романтизму и заступа ново схватање људске природе доводећи емоцију и машту у први план човековог духовног живота и књижевног стварања. Исповести, аутобиографија, дневник, путопис идеални су књижевни облици за „осећајну душу” која се исповеда. Писац мора имати „чувствително срце” и мора тежити врлини и лепоти; тон је дирљив, гаји се култ пријатељства и породичне љубави, култ природе, село се претпоставља граду. Правац је настао у Енглеској. Представници су: Лоренс Стерн, по чијем је путопису Сентиментално путовање правац добио назив, Семјуел Ричардсон, који је постигао велику популарност својим породичним романима. У Француској, Жан Жак Русо, једна од најзначајнијих личности века, у филозофским и књижевним делима обликовао је посебан сентименталистички став према животу и свету, назван по њему русоизам. Он је сматрао да свако зло потиче из цивилизације и да је човек исконски добар, а да га друштво квари. Лажном моралу и изопачености цивилизације супротстављао је породични живот у крилу природе. Русоова филозофија утрла је пут романтичарском индивидуализму и субјективизму.

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 41

Жан Жак Русо (1712–1778) Велики француски филозоф просветитељ и књижевник који је значајно утицао на умове свога времена и на касније мислиоце и идеологе (русоизам); својом „религијом срца” и идејом о „племенитом дивљаку” утицао је на целокупну романтичарску књижевност; његова најпознатија дела су: Нова Елоиза, Емил, Исповести итд. ЗАНИМЉИВОСТ Током XVIII века развиле су се снажне тензије у друштву. Идеје које су заступали интелектуалци тога времена о једнакости и правима људи, без обзира на сталешку припадност – као што су урођена природна права сваког појединца на живот, слободу и једнакост – кулминирале су у друштвене револуције у Европи, од којих је најзначајнија Француска буржоаска револуција (1789). Њена највећа тековина јесте Декларација о људским правима, која у седамнаест тачака прокламује људске слободе, међу којима и слободу уметничког изражавања, која је подстакла слободу свих уметности, посебно књижевности. Просвећеност и Француска револуција славе се као темељи модерне западне политичке и интелектуалне културе из којих је никла грађанска Европа.

˟˞ˈ ˜˞˒ ˝˘˚ Предромантизам – књижевни покрет који је претходио романтизму.

АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ Велика тековина просветитељства јесте Енциклопедија (1751–1772), заједнички подухват најјачих умова, филозофа и писаца Француске (Дидро, главни покретач и уредник, Д’Аламбер, Волтер, Монтескје, Русо). Енциклопедија је настала из жеље да се на једном месту сакупе различита људска знања и достигнућа с подручја науке, технике и уметности, којима су обаране многе тзв. вечне истине. Велика претензија просвећености на свеобухватну мисао свој најрепрезентативнији израз има у Енциклопедији, сазданој на темељима релативизма, материјализма и агностицизма. Енциклопедија или Универзални речник уметности и науке била је прва научна енциклопедија, која је за просветитеље представљала узајамну повезаност људских знања у тридесет пет књига и примат науке над религијом.

Насловна страна Енциклопедије (објављена између 1751. и 1766, са каснијим додацима и ревизијама 1772, 1777 и 1780. године)

ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ 1. Наведите водеће идеје просвећености у европској култури. Како су филозофи рационалисти утицали на формулисање просветитељства у култури?

2. Зашто се у овој епохи догодило приближавање књижевности и филозофије?

3. Осамнаести век назван је: веком разума, веком филозофа, педагошким столећем. Објасните зашто су настали ови називи.

4. Шта чини темеље „пројекта просвећености” у који су веровали филозофи епохе и просвећени апсолутисти?

42 | Читанка за II разред средњe школe

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Стилски изузетно разноврстан и хетероген, XVIII век у српској култури обележило је, као што смо већ рекли, прожимање и смењивање различитих стилова и поетика. Тек пред крај века, с појавом Доситеја Обрадовића, развила се просвећеност као први целовити правац након средњег века. Рана просвећеност у српској књижевности. Мада су све до 70-их година књижевност и просвета задржале превасходно црквени карактер, током века постепено су се јавиле и јачале идеје просвећености код писаца чије је дело превасходно обележено барокним одликама (Венцловић, Орфелин, Рајић итд.). Оне су добиле израз у идеји која је постала мисао-водиља читавог XVIII века – да је просвећеност („просвештеније”) најпреча потреба народна. У процесу просвећивања српског народа најзначајнија улога придавана је школи. Срби су схватили да се без образовања не могу на прави начин укључити у западноевропски културни простор, нити се за свој национални статус изборити у сложеним и тешким друштвенополитичким односима Хабзбуршке монархије. Непосредну позадину српске просвећености чиниле су царске реформе које су извршили царица Марија Терезија и цар Јосиф Други. Како Аустрији нису одговарале културна, политичка и религиозна окренутост Срба Русији, Јосиф Други увео је реформе којима је омогућено Србима да се уклопе у друштвени и културни живот монархије. Реформе извршене 70-их година XVIII века обухватале су многе мере за промену друштвеног и културног живота Срба: реформа календара (избацивање многих празника, нарочито националних), укидање назадних обичаја, укидање неких манастира (уз негодовање у појединим српским крајевима). У Бечу је основана штампарија за Србе (1771), касније пренета у Будим, који је постао средиште српске књиге. Од царских реформи, најважнија је била школска реформа. Она је спроведена у целој Хабзбуршкој монархији, код свих народа и вероисповести, у складу с највишим тадашњим стандардима. Циљ је био да се створи модерна световна, грађанска школа и да се успостави јединствен школски систем. Ускоро су настали први домаћи уџбеници. Зрела просвећеност у српској књижевности. За српску културу најважнију улогу имале су просветитељске, антиклерикалне мере цара Јосифа Другог. Он је Патентом о толеранцији (1781) изједначио пред законом све вероисповести, што је за Србе значило престанак верских гоњења и слободан развитак напоредо с другим народима. Преко јозеПросветитељство и класицизам у српској књижевности | 43

Марија Терезија – аустријска царица, једина жена владар у династији Хабзбург; током владавине (1740–1780) модернизовала је царство Јосиф II – аустријски цар, син Марије Терезије; владао је од 1780. до 1790. године у духу просвећеног апсолутизма; покренуо је мноштво реформи које су наишле на жесток отпор племства и свештенства јозефинизам – под овим називом познато је доба владарских реформи цара Јосифа Другог

ЗАНИМЉИВОСТ Јозефинизам и суштина идеја просвећености добили су прави смисао и пуни замах појавом Доситеја Обрадовића. Преко јозефинизма Срби су се укључили у распрострањен покрет европске просвећености, у српској култури дошле су до изражаја најважније тежње просвећености: демократизација културе, филозофска критика стварности, оријентација на морална и политичка питања, слављење науке и знања као светлости које треба да донесу срећу човечанству, истицање верске толеранције као основе просвећености. (Ј. Деретић, Историја српске књижевности)

АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ „Доситејево доба” – тако су у српској култури назване последње две деценије XVIII века (од преласка Доситеја у Лајпциг и објављивања просветитељског манифеста Писмо Харалампију 1783) и почетак XIX века, до појаве Вука Караџића, када је наступило „Вуково доба”. Ову епоху српске културе обележили су личност Доситеја Обрадовића, као апсолутног ауторитета, и његов књижевно-просветитељски рад на широким националним основама, током којег је делао на послу преобликовања себе самог и свог народа. Он је на себе узео улогу учитеља и проповедника рационалистичких и просветитељских идеала и творца нове српске културе. Идеја светиње нације и „жртве за род”, коју су писци који су му претходили истакли као жаришну тачку, развила се код Доситеја и писаца који су му следовали у императив. У његовом делу најјаснији израз добиле су идеје које су обележиле читав XVIII век и почетак XIX века: једновременост различитих поетика и књижевних модела, национална оријентација и појачано родољубље, рационализам, образовна и васпитна улога књиге и вера у просвећеност, дидактизам и морализам.

финизма, који је међу Србима имао много одушевљених присталица, Срби су се укључили у свеобухватни покрет европске просвећености. Ове идеје су се у српској култури појавиле у време позне фазе рада Захарија Орфелина, али њихов пуни живот у српској књижевности почео је у делу Доситеја Обрадовића, најзначајнијег нашег писца XVIII века, зачетника нове српске књижевности. У Доситејевом делу, које прати правце и струје у европској књижевности, присутне су две основне духовне и стилске тенденције књижевности XVIII века: рационалистичко просветитељство и сентиментализам. Он је у своме делу покушавао да помири две у европској просвећености супротне тенденције: човека разума и човека осећања, па примарне одреднице тог стила јесу: сентименталност и дидактичност, осећајност и реализам. У његовим делима, напоредо с одељцима рационалистичко-просветитељског карактера, налазе се емоционално-поетски одломци, који садрже најважније црте сентиментализма: величање осећања, идеализацију народа, култ природе, емоционалне изливе и исповест. На његове следбенике већи утицај је извршио сентиментализам. Они су даље развили поетску страну сентиментализма, који је пред крај XVIII века постао владајући стил епохе под називом „слатки стил”. Он је присутан у свим књижевним врстама, али је најпотпунији израз добио у роману (Милована Видаковића и др.), који је као врста у српској књижевности и антиципиран Доситејевом аутобиографијом и његовим саветом за превођење великих европских романа и угледање на њих. Српска просвећеност није дала филозофски роман или приповетку, али је, захваљујући Доситеју, створила дијалог, филозофско писмо и морални есеј. Крајем XVIII и почетком XIX века с Доситејем просвећеност је дожела свој врхунац и зрелост у српској књижевности. Доситејев утицај осећао се током прве половине XIX века упоредо с угледом књижевности коју је на основама усмене културе стварао Вук Караџић. Идеје просвећености постале су широко прихваћене у српској култури, мада се половином XIX века код неких српских писаца, особито у Стеријиној поезији и комедији, јавила иронијска критика неуспелог „пројекта просвећености”. ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ 1. Који временски период у европској и српској књижевности припада епохи просветитељства? Образложите на примеру српских писаца и њихових дела појаву првих клица просветитељства.

2. Изложите шта је све утицало на живот и културу Срба и шта је подстакло промене у српској култури. Шта је јозефинизам?

3. Изложите основна обележја просветитељства у европској и српској књижевности.

4. Наведите књижевне оријентације у српској књижевности XVIII века. Одредите место Доситеја Обрадовића у овој епохи код Срба.

44 | Читанка за II разред средњe школe

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ Писмо Харалампију (одломци)

Доситеј Обрадовић (1739–1811)

ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ

Д

оситеј Обрадовић је просветитељски програм изложио у својим делима која је поступно објављивао. У Писму Харалампију Доситеј је изнео свој реформаторски програм, идући укорак са својом епохом и књижевним временом. Истичући да се знање, лично достојанство и слобода мишљења могу стећи просвећивањем и књигом, покренуо је као неминовност реформу језика. Тај језик разумљив сваком човеку из народа, на коме би се стицала знања и просвећеност у српском народу, јесте „прост дијалекат”, и на том језику сви писмени „могу разум свој просветити, срце побољшати и нарав украсити”. Верујући да је просвећени апсолутизам најбољи облик државног уређења, Доситеј започиње Писмо Харалампију похвалом аустријском цару Јосифу II, који је (1781) ублажио притисак на Србе у Хабзбуршкој монархији, чиме је створио услове да и они о својој религији и нацији размишљају слободно, без сталне опасности од унијаћења (што је карактерисало време Марије Терезије). Појава Писма Харалампију пре објављивања књига садржи Доситејеве поруке и идеје које при читању треба пажљиво запажати и тумачити.

...] Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпсик за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину, и мислим, с помоћу бога и којег доброг Србина, дати на штампу с гражданским словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Савет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуд мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната. Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико новаца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао: зато сумњава се предузимати је на Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 45

Световно име му је Димитрије. Књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ и једна од најзначајнијих и најутицајнијих личности српског народа крајем XVIII и почетком XIX века. Рођен је у Чакову, у Банату. Свој духовни развој почиње бекством са заната у манастир, а затим из манастира у свет. Највећи део живота провео је на путу. У првом периоду живота, као одбегли монах, путује по земљама православног југоистока Европе, упознајући народе, културу и језике на тим просторима. Одласком у Беч (1771), Доситеј се окреће Западу: упознаје земље Средње Европе, слуша предавања на универзитетима у Немачкој, у Халеу и Лајпцигу, где је формирао свој просветитељски програм. Борави у Паризу и Лондону, брзо савлађује све главне европске језике и са њих преводи. За то време се из основа изменио: од одбеглог монаха постао је слободни мислилац. Спадао је у ред најобразованијих људи свога доба. Доситеј је отворио врата европској култури и створио основу за модерну књижевност код Срба. Значајнија дела: Писмо Харалампију (1783), Живот и прикљученија (1783, 1788), Совјети здраваго разума (1784), Басне (1788), Собраније (1793), Етика (1803), Пјесна на инсурекцију Сербијанов (1804) и др. Харалампије – Харалампије Мамула, парох цркве у Трсту (од 1771. до 1790) гражданска слова – руска грађанска слова, уместо црквених почетком XVIII века (азбуку је реформисао Петар Велики)

полза  добитак, корист, успех дрзновеније – смелост општи језик – народни језик дијалект – језик свет ученија – светлост науке преподавајући се – предајући се стари језик – црквеноруски (рускословенски) состојаније – стање

свој трошак не знајући какву ће срећу књига имати. Уздам се да ће се наћи који, својему роду добра желатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе што добро српски на штампи видити. А ко што да, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити веома полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који’ сам што добро научио, из којих премудри’ књига француски’, немецки’ и талијански’ најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати. Нудер обазри се не би ли и ту кога нашао који би изволео соопштник општеполезнога дела бити; кажем му да што је год Србаља, од Адријатицескога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити. Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они’ сами’ далеки’ времена кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати, и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе. У садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести – дело веома полезно, будући да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита? Знам да ми може ко против рећи: да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало-помало изгубити. Одговарам: која је нами корист од једног језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам?... Нек науче!... То је ласно рећи, али није учинити. Колико је они’ који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи, прости дијалект сви знаду, и на њему сви који само знаду читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити. Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик? Французи и Италијани нису се бојали да ће латински језик пропасти ако они почну на своји језици писати, како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу свегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан по дан у боље состоја46 | Читанка за II разред средњe школe

није приводити. Москаљи све своје најбоље књиге на свој дијалекту с гражданским словами штампају. Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније? Што год не приноси какову либо ползу, не има никакве доброте у себи. Зашто би се, дакле, ми Србљи сумњавали у таквом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се словеносербски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различитост која се находи и изговарању, која се случава и свима другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, ерцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Вла’а) једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Ерцеговац Турчин он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Ерцеговци догод бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет, откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци, и биће што су њи’ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни’ и премудри’ људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере ити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества. Ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан, но, напротив, сви, што и’ је гођ, од стране божје налажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. А зашто, дакле, у сваком закону има зли, и неправедни’ људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце, и преко мере љубав к самом себи. Ово су извори из који’ извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје – а што је најгоре: под именом вере и закона, превраћајући и толмачећи закон свој по злоби и по страсти срца свога. Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 47

какову либо – какву било прочим – другим част – део случава се – дешава се кромје мужа – осим Хрвата који говоре кајкавским дијалектом закон – вера удручава – тлачи

Анастас Јовановић, Доситеј Обрадовић, литографија, 1852. година

вражба – непријатељство развје – осим возжигавајући – распаљујући колегије – предавања на универзитету

Кад ће нестати мржње и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту, да у лицу сваког себи н подобног чловека позна брата свога, нит’ мислећи, нити пип ттајући: које је вере и закона... Зато, дакле, ја ћу писати за ум, зза срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год оони закона и вере. Ја сам искуством познао жељу, љубав, уусрдије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Ерцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желели и устављали. Како би’ ја, дакле, могао одговорити на љубав и пријазност мојега љубезнога рода, развје трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учени’ људи: и таковим способом и родитеље у њи’овом благом намјеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божествени огањ ка ученију и к добродјетељи возжигавајући и свет разума чак до прости’ сељани и до сами’ пастирски’ колиба раширујући. У садашње срећно време зраци ученија и филозофије до татарски’ граница досежу... ... Ево ти, брате, моје намјереније у Лајпсику! На ма’ ћу предузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у колегије не престајем ходити. Ти гледај те распошљи неколико од ови’ писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли то буде, нећу се уплашити, нити ћу оно што је с моје стране могуће изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: „Овде лежу његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет!” У Лајпцигу, на 1783. априла 13.

Твој брат и слуга, Доситеј Обрадовић

Извор: Доситеј Обрадовић, Писмо Харалампију. Живот и прикљученија, Задужбина „Доситеј Обрадовић”, Београд, 2007.

48 | Читанка за II разред средњe школe

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА Z У програмском тексту Писмо Харалампију Доситеј се усмерио на просветитељске идеје у српској култури и књижевности, првенствено на образовање националног бића и развијање националног језика и писмености на њему. Документујте текстом ову најснажнију Доситејеву идеју.

Z Образложите због чега Доситеј објављује приватно писмо пријатељу Харалампију Мамули и чини га јавним за ширу читалачку публику.

Z Истражите просветитељске идеје у тексту овог писма. Изложите их оним редоследом како се јављају. Просудите којим просветитељским идејама даје предност. Документујте текстом.

Z Објасните зашто Доситеј покреће питање књижевног језика. Испитајте Доситејево схватање о просветитељској, хуманистичкој и етичкој вредности језика. Какав значај придаје народном језику?

Z Мисао о нацији, „о роду”, постављена је Доситејевим вредновањем изнад вере. До Доситеја национална припадност је одређивана „по вери и цркви”. Доситеј поставља много шири принцип – према „јединству језика и рода” (јер се „вера и закон могу променити, а језик и род никад”). Образложите Доситејев став o питању идентитета српског народа.

Z Размислите о томе шта карактерише Доситејев реформаторски став. Запажајте контекст идеја које имају просветитељски карактер и покажите на примерима чиме се постиже уверљивост.

Z Како се у Писму Харалампију тумачи свевременска вредност толеранције?

Z Протумачите Доситејево схватање науке и филозофије, колики значај доносе веку просвећености. Каква је корист („полза”) од превођења филозофских текстова?

Z Запажајте која су места у писму излагана хумором, а која иронијом. Изложите ефекте оваквог стила.

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 49

˟˞ˈ ˜˞˒ ˝˘˚

Z Размислите о томе чиме је Доситеј успео да од једног приватног писма начини реформску мисао, програм и манифест модерне српске књижевности.

Z Процените колика је улога Доситеја Обрадовића и његовог програмског Писма Харалампију за српску културу и књижевност.

Хумор – (лат. сагледавање света на смешан начин) – назив за садржаје који изазивају смех и весеље, али и за својство личности које се очитава у духовитости и шаљивости. То је стилски поступак или облик приповедања. Данас појам означава пре свега смисао за комично, тј. способност да се у различитим догађајима, ситуацијама облицима изражавања уочи њихова смешна страна или фиксирање комичних доживљаја у облику шале, досетке, анегдоте, вица (народни хумор, хумористичка литература). Стари Грци су сматрали да се у основи смешног налази осећај супериорности над туђом слабошћу, а савремене теорије сматрају да суштину овог феномена чини промена перспективе опажања или увиђање несклада. За разлику од сатиричара, који се подсмева и критикује, хумориста има разумевања за људске мане. Његов хумор је добронамеран (С. Сремац, Поп Ћира и поп Спира, Б. Нушић, Аутобиографијa). Иронија – стилска фигура мисли и књижевни поступак којим се духовито и подсмешљиво, најчешће помоћу хумора, исказује мисао супротна од онога што се казује речима. Садржи елемент комичног и елемент поруге и критике који се повезују са сарказмом. Употреба речи у супротном значењу може се обележити и стављањем међу знаке навода, или посебним ак-

центовањем, мимиком и гестом у говору. Њоме се постижу најснажнији ефекати уколико је разумљива свима. У трагедији се јавља драмска иронија или иронија судбине – као средство драматуршког преокрета када јунак доживљава трагедију (нпр. Софоклов Едип – трагајући за убицом старог краља долази до парадоксалне истине да је то заправо он сам). Сарказам – врста ироније, јетка и немилосрдна поруга или прекор с подсмехом. Писмо (епистола) – као уметничка форма има више подврста. Многе су приповетке и романи (епистоларни) написани у облику писама или пак чине приповедну основу неких романа. Други део Доситејеве аутобиографије Живот и прикљученија јесте аутобиографска исповест у облику писама. Писмо, чланак, есеј – честе су форме манифеста и књижевних програма. Писмо Харалампију, према својој садржини и намени, у тумачењу теорије књижевности, припада књижевном манифесту. Манифест (лат. mаnifestus – проглас) – текст који прокламује основна начела књижевног стварања једнога писца, епохе или неке нове групе писаца припадника једног књижевног покрета, школе, а која се супротстављају владајућим књижевним нормама.

Манастир Ново Хопово, XVIII век

50 | Читанка за II разред средњe школe

Живот и прикљученија (одломци) Ево ме међу калуђери: шта сам тражио, то сам и нашао ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ

А

утобиографија Доситеја Обрадовића Живот и прикљученија садржи немиран и доживљајима богат живот просветитеља и писца. Први део обухвата Доситејево детињство и рану младост са свим одликама поучног романа. Други део слика Доситејев живот и доживљаје после одласка из манастира Хопово, путовања кроз многе земље, где је упознао друге народе, сусретао многе занимљиве и учене људе, што говори о ширини његовог сазнања и просвећености. Други део садржи 12 целина, у облику писама пријатељу; то је истовремено и први српски епистоларни роман. Први део је објављен 1783. године и садржи шест поднаслова с предговором – Предисловијем, у коме Доситеј тумачи поводе за штампање ове књиге и од какве користи треба да буде младим људима који у срцима младости носе небески и божанствени огањ ка учењу. Све су епизоде насловљене главним догађајем који приповеда о личним доживљајима, заблудама и предрасудама. У одломцима из Живота и прикљученија описан је Доситејев долазак у манастир Хопово и однос његовог ментора игумана Теодора Милутиновића према дечаку. У сцени њиховог растанка запажајте игуманове ставове, искрене и мудре савете упућене цењеном и омиљеном ученику. Препознајте у игумановим речима водеће просветитељске идеје, издвојте их и припремите се да их протумачите.

Било је око два сата после подне кад смо ушли у манастирску авлију јер смо лагано ишли од Ирига до Опова. Истом братија изишли из трапезе, а нису били јошт полегли спавати по обичају манастирскоме. Млађи пролеза који куд по доксати, а старешине поседали с игуманом пред његовом ћелијом и разговарају се. Како нас упазе с торбом на леђима, познаду да смо странски људи; љубопитни за сазнати узрок нашега странствованија, заповеде нас звати к себи. Пењући се горе, пришапће ми Ника да ја одговарам на оно што буду питали. „Не старај се”, рекао сам му. Било и’ је око десетак. А када упазише они други што су се били којекуд разодали, почеше се скупљати и они који откуд. У један-два минута би и до тридесет. Никад у мом веку нисам дотада толику силу калуђера скупа видио. Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази’ однекуд два малена калуђерка, који дођоше и стадоше близу нас гледајући нас веселим образом. Онда ми поче долазити дрзновеније мислећи у себи: кад овима ништа није било, неће ни мени. А, да Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 51

прикљученија – доживљаји Опово (Хопово) – манастир на Фрушкој гори

братија – калуђери који припадају једном манастиру трапеза – трпезарија странствованија – путовања Нико – Нико Путин, Доситејев друг који је с њим пошао да се покалуђери возмуштавити – мутити се веселим образом – с веселим лицем дрзновеније – смелост, храброст

благосклони – благонаклони благопријазни – пријазни словом – речју прилични – слични дрзновен – слободан, смео благодјетељ – добротвор, заштитник правда – истина, заиста сљеда – трага начне – почне

прави исповедим, нисам никаква узрока имао плашити се, јер су моји драги Оповци осим сви’ Фрушкогораца најпитомији, благосклони и благопријазни, весела образа и погледа, пристојно и чисто обучени, једним словом, нису нимало прилични оним калуђерима с којима се деца плаше. Између свију њи’ најбоље сам упазио једнога који у среди свију сеђаше. Брада му пократка, округла, и власи на глави беле као снег, а образ чист и млад, пун млека и ружице; поглед дрзновен, но у исто време љубак и милостив; очи пуне живота и неке особљиве сладости. Како ме је погледао, предобио је све срце моје. Рекао би’ као да сам га познао пре млого године, и као да ми је својим взором рекао: ја ћу бити твој благодјетељ и отац. И кад не би се смијао, на лицу би му неко тихо природно осмејавање цветало. И, правда, како сам после дугим искуством познао, и како ће се видети из ове моје историје, ако је икада човек на свету био без најмање сљеда притворности, он је био. […] Мој игуман, кад устане, нађе ме над књигом. Било му је за чудо да једно дете мојега возраста не иде којекуд трчати и скакати имајући допуштање. Рекне ми да му мало читам. Ја почнем читати како год из псалтира. Пита ме читам ли из сваке књиге и разумевам ли шта читам. Кажем да из сваке, ако је српска и влашка, и да разумевам. Погледа ме мало с вниманијем, па ми начне говорити: „На ма’ тај час узми твоју торбу пак иди куд ти драго. Право је рекао Антоније да ти нећеш код мене ни три дни бити.” Ја сам био изван себе; мислим: „Какви су ово људи? Пре два сата милостиво ме је примио, а сад гони; да сам што скривио, не би’ жалио.” Онда он опет: „Знаш ли зашто те терам?” Ја: „Не знам.” Игуман: „Ако ти будеш добар и послушан тако како читаш, ти ћеш код мене, док сам ја жив, остати. Но бојим се, кад ти чујеш како ја читам, ти ћеш ми се смијати, а ја сам љут, пак, ето ти кавга готова.” Кад ја то чујем, оданем мало, одговорим му: „Немојте ме терати, ја се вама нећу ругати.” Онда он изиђе пред ћелију, пак, гди год кога упази, зове, виче и казује како ја читам: све као вода. Једва дочека сутра подне; метне да читам у трапези житије. По ручку узме ме с собом у Ириг. У петнаест кућа водио ме је, почевши од господина протопопе от Шакабент, казујући свима да ја боље од њега читам и да он не сме преда мном читати. Био сам као на ватри од стида. Хтео би’ да се куд уклоним, да нисам ту кад с ким о мени начне говорити, но узалуд; заповедио би ми да се не мичем с места; док сам и ја као огуглао, пак би’ слушао као да се о другом ком говори. Дивио сам се чистосрдечију његову; и колико ме је он више фалио, толико сам га ја више љубио и у високопочитанију имао.

52 | Читанка за II разред средњe школe

Близу три года провео сам при овом благонаравном и пречасном игуману; смрт његова раставила нас је. Но како сам се у време ове три године у мојем милом Опову светињичио и како нисам, то ћу мало понашире описати; јербо ако је икад у мени штогод дивије светиње било, то је у Опову било, док сам се јошт међу детињством и јуности находио, и док ме још подстреканија телесна нису заокупила била... […] ... Прође то лето и зима; на пролеће постригу ме и даду ми моје пожељно име Доситеј. Како сам пост провео, мучно ће ко веровати. По три дана ништа не би’ окусио, пак би’ се гди на таван сакрио и све би’ метанисао челом у земљу, ударајући док би ми се завртео мозак; једва би’ на ногу од тешке глади стајао. Находио сам у житијам да неки од пустињака по цели’ седам дана, и неки по четрдесет ништа не би у уста уложили. Силио сам се не би’ ли и ја како могао до седмога дна дотерати, но залуду; нисам могао више него три дни, јер у четвртом дрктала би ми колена, чуствовао би’ јаки бол у утроби, и долазио би’ у несвестицу. Мој добри и разумни игуман, видећи да моја будалаштина све то виша бива, каже ми чисто: да он тога више неће трпити да, при њему наодећи се, сам себи убица будем, но сваки дан у време уречено да с другом братијом једем; ако ли нећу, да на друго место идем гди идем липсавати од глади, а не код њега... […] Мој простосрдечни игуман с ким би год о мени говорио, заклињао би се да сам светац, но придодавао би к томе: „Бојим се, неће та светиња задуго дурати.” Тако је и било. И сва би ми братија то исто прорицала: да се залуду мучим, да се још нико није у Опову близу Ирига посветио, да нећу ни ја. Неки би ми се ругао, неки смијао као детету, а неки би ме жалио казујући ми да је и сам у младости тако прелаштен и обезумљен био као ја, но друге године друга памет у глави. Испочетка сам мислио да они све то из зависти раде: не будећи свети, не би ради ни да се ко други посвети; но мало-помало, чрез дуго време, лепо ти ме учинише, те изгуби вољу к светиничењу. Да нисам страшив био, те да сам куд у планину отишао, ко зна шта би било. Али сам у планину – за главу! А други се нико не нађе да са мном пође, и тако ти остало лепо до данас. А нека ми ко не замери што ћу правицу рећи: и моја су ми житија на неки начин доста крива; јер би’ на’одио многе који су добро јели и пили и господски живели, пак су међу свете метнути; а многи живили су како су год хтели, пак у саму старост покајали се, и ништа мање нису страшнији остали. Ово је све чинило да сам се волновао кад на једну кад на другу страну.

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 53

Манастир Ново Хопово на Фрушкој гори, XVIII век

расуждавати – просуђивати мњенија – мишљења сврх оног – о ономе смуштенија – смутња смуштенија вавилонског – смутњи вавилонских; мисли на библијску легенду о градњи Вавилонске куле коју су хтели људи да подигну како би стигли до неба; тада је Бог, да би их у томе спречио, учинио то да они почну говорити разним језицима и због тога што се нису могли међусобно разумети, настале су смутње, које су довеле до престанка радова. млади Рајич – Јован Рајић (1726–1801), професор Латинске школе у Карловцима, бавио се теологијом, књижевношћу (оригиналан алегорични спев Бој змаја с орлови), посебно историјом словенских народа

При свем том читању књига од дана до дан све ми је милије обивало. Житија сва не само сам очитао по неколико крат, него и свако сам накратко исписивао; и на ови начин знао сам и’ сва као наизуст... Ова сва читања ту су ми ползу пренела да сам наш стари славенски језик привикао; а с друге стране била су ми штетна, као свима онима који најмање разумјенија логике не имајући, како би кадри били расуждавати оно што читају, напуне главу свакојаки’ поњатија, мњенија и противречја, пак ходе пуни ветра, чинећи им се богзна шта знаду. А не умејући судити и расуждавати сврх оног што знаду, ништа не знаду; или би много паметнији били да не знаду оно што знаду, јер би барем при општем человечском уму и разуму остали, пак би били као остали људи. Мој је мозак био пун смушенија вавилонског, но онда ја нисам се могао сам себи начудити како је могуће да толики ствари знам, пак би’ се све молио да ме бог сачува у смиренију, да не паднем у високоумије и гордост, а та моја иста молитва произходила је из труле, смрдљиве и потајне понирљиве светињске гордости. И заиста, нејма ти лукавије ни високоумније гордости од светињске, ни опачније кривоглавице и лудости од којекаквог читања без расужденија. […] У то исто време митрополит, за нешто срдит на мојега старца, сметне га с игуманства и заповеди му да пође на неко време у Шишатовац, нити му се дозволи да мене собом поведе. Он, полазећи у речено место, даде ми петнаест дуката: мало је више имао за своју особиту к свом манастиру верност. При нашем растанку ови ми разговор учини: „Мој синко, чини ми се да се нећемо више у животу видети; ја знам да ћеш ти куд либо за науком поћи. Жао ми је што ти више не могу дати: живећи у једном манастиру имућу, нисам желео да моји’ особити’ новаца имам. А сад жалим што нисам колико-толико заштедио, те би’ те сад боље могао оправити. Но с ово мало можеш до Кијева доћи. А онде, ако будеш трудољубив и у науци подвижан, небесни промисал неће те оставити без хлеба. Пустиње, пештере и светињичење извади из главе; томе се данас разумни људи ругају. У данашњи дан ко се год за свеца издаје, или је каква лажа или фантазира. Учење жели и тражи колико више можеш; нема горег живота од беспослична и унљива. Колико сам те ја познати могао, како се ти ученију не предаш, ти ћеш жалити што си се покалуђерио; ти ниси ни за какав други посао него за књиге. Колико сам ја прост и неучен, мени је милије видети ученог младог Рајича, него четири всељенска патријарха, који би били без науке као ја. Видио си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви с великим брадама гледамо га као да смо из дивљег вилајета дошли! Ја ти за мене кажем, стидим се и срамим моје седе 54 | Читанка за II разред средњe школe

на образу браде: наш сав живот пролази у стварању и у говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче; наша је сва наука у томе да познамо колико је ком вину и шљивовици година. Иди за науком; с њом ћеш свуд пристати и твоје живљење поштено заслужити. Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена кад се ја међу нами говорило: ‚Боље је шест вранаца у каруци него шест школа у глави.’ Сада се је време преокренуло: учен човек ако ће и пешице ићи, сваки га поштује; а неучена, видећи гди се вози на вранци; ‚вранци вранца вуку’ говоре, и право имаду. […] Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајича да беседи, уздишем за мојом младошћу, и, да имам какву власт, све би’ ове наше манастире у школе и у училишта преобратио. Зато послушај ти мој последњи совјет: извади из главе то твоје светињичење; ја ти задајем моју српску веру да из тога неће ништа бити; тражи науку и гладујући, и жеднећи, и наготујући. Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ, него у Опову игуман или архимандрит. И, ако ме послушаш, како знам да ћеш, благосиљаћеш ме кад у гробу будем.” [...] Ово је последњи разговор мојега милостивога оца и благодетеља. Он није нимало науке имао, но ништа мање био је јестественим здравим разумом и расужденијем одарен. Родом је био из Србије, из белиградскога предела; всегда весео, чистосрдачан, поштен и, колико се више може, благи[х] и непорочни[х]нарава човек. И зато у целој Славонији, Срему и Бачкој, малим и великим, господарем и госпођам љубезан и благопријатан. Био би на кратко време, један минут или два, љутит и напрасан (страст природна чистосрдачни[х], и без сваке претворности људи). Близу три године, колико сам при њему био, само би се тада на ме разљутио кад би ме видео да без сваке невоље гладујем. На три месеца по нашем растанку престави се у Шишатовцу, гди сам му био на погребенију и оплакао сам га како год мајку моју. Благодарим преблагу небесну промисал што ме је сподобила ово благополучно живота мојега време дочекати, да покажем вечну моју благодарност памети његовој. Име и воспоминаније његово биће ми, док сам год жив, драго и љубезно. Називао се је Теодор Милутиновић. Извор: Доситеј Обрадовић, 1, Писмо Харалампију. Живот и прикљученија, Задужбина „Доситеј Обрадовић”, Београд, 2007.

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 55

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

˟˞ˈ ˜˞˒ ˝˘˚ Аутобиографија (грч. – животопис) – опис сопственог живота од рођења до тренутка писања или само одређених етапа живота (детињство, младост). Као врста, има дугу традицију с тежиштем на васпитној улози. У XVIII веку претвара се у филозофски и педагошки трактат (расправу). Наравоученије (поука) – издвојена суштина сваке поучне књижевности. Најјаче упориште има у басни и поучној књижевности XVIII века, у рационалности просветитељства – књижевности која има образовни и васпитни карактер. Пародија – (грч.  песма испевана поводом неке друге песме) – по традиционалном схватању, врста књижевног излагања заснованог на исмевајућој имитацији карактеристичних особина неког дела, стила, књижевних поступака, жанра или манира самог писца. Отуда термин пародија и њено значење израстају из односа према тексту који се пародира. Најчешће се служи хиперболом, иронијом, карикатуром и сл. Несагласност између стилских средстава и теме изазива комичан ефекат и то је једна од најважнијих одлика пародије.

Z Прикажите битне околности које Доситеј из свог живота занимљиво приказује у овим одломцима. Шта је на вас оставило најјачи утисак?

Z Издвојте ставове који су вам у игумановом монологу посебно привукли пажњу. Илуструјте их текстом. Какво дејство на Доситеја имају жеља за знањем и мудре игуманове речи?

Z Запажате ли да и сам игуман расуђује на основу здравог разума, посматрањем чињеница, његова гледишта су разложна, сугестивна и искрена. Докажите на примеру. Изложите које је просветитељске ставове и идеје у духу епохе истакао игуман Теодор Милутиновић. Којим квалитетом млади Јован Рајић завређује његово поштовање? Размислите о томе на који начин образовање и усавршавање појединаца доприноси напредовању целог друштва.

Z Личну исповест Доситеј почиње размишљањем о својим годинама и питањем шта оставља своме роду, зато одлучује да своје искуство и мудрост претвори у занимљиву причу и поуку младима. Образложите откуд Доситеју узори и подстицаји који су га определили да пише о свом животу.

Z Доситејева аутобиографија почиње причом о детињству, о дружењу са букваром и о старом учитељу који га је увео у свет књиге и разбуктао његову машту. Шта је утицало на дечака да се посвети духовном, манастирском животу? Ко је разложним мишљењем и здраворазумским погледима противречио његовом сну о бекству у манастир? Како Доситеј закључује о таквој својој одлуци?

Z Размислите да ли је Доситеја поколебала гозба код темишварског трговца и (филозофски) дијалог између епископа (Г. Поповића) и присутних. Можда није очекивао епископову критику манастирског начина живота?

Z Обратите пажњу на дечакова осећања када приповеда о растанку од родног краја и познатог света, а шта се пак збива у њему при сусрету са Фрушком гором, са новим крајоликом и тајновитом лепотом сремских манастира. Које је прве утиске запамтио о свом новом духовном дому? Поред објективног и рационалног сликања стварности, запажајте и црте сентиментализма.

Z У личном роману Живот и прикљученија сусретали сте се са Доситејевим доживљајима и са ставом о предрасудама, о народном сујеверју, о верским празницима, о неким српским обичајима, о образовању жена. Које људске и хришћанске вредности промовише ова књига?

56 | Читанка за II разред средњe школe

Востани, Сербије!

ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ

Д

оситеј је чувену песму Востани, Сербије! написао 1804. године и посветио је устаницима и Карађорђу; била је израз општег родољубивог заноса и поноса на устанике који уздижу Србију на ноге. С пажњом и пијететом прочитајте (и чујте, у звучној верзији) Доситејеву песму Востани, Сербије. Доситеј је устанак дочекао са усхићењем и песмом уздигао српску борбу за слободу и правду.

инсурекција – устанак, оружана побуна народа (Доситејева песма постала је химна устаничке Србије 1804, а била је и кандидат за химну Србије почетком XXI века) јеја – њеним богопомагајему – богопомаганом (од Бога помаганом) возбудити – разбудити воздвигнути – подигнути, уздићи

ПЈЕСНА НА ИНСУРЕКЦИЈУ СЕРБИЈАНОВ Србији и храбрим јеја витезовом и чадом богопомагајему их Војеводи Господину Георгију Петровичу, посвећена Востани, Сербије! востани, царице! И дај чадом твојим видјет твоје лице. Обрати серца их, и очеса на се И дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди, И Сербље возбуди! То воздвигни твоју Царску главу горе, Да те опет позна и земља и море. Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело, како вид Данице. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди! Рудолф Валдец, Доситеј Обрадовић, скица за споменик, 1911. година Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 57

Спомени се, мати наша твоје перве славе, Твојих враждебника ти посрами главе! Дивјег јаничара терај са Врачара, Који свог истога сад не слуша цара! Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди! враждебник – зли дух, непријатељ вреда – повреда, штета (не желети вреда – не желети наудити) вопију – вапити (проклињући молити); од вапај – израз тешког људског бола и жалости; јаук, поклич не навидети – мрзети, не волети остров – острво

Теби сад помаже и небесна воља, И сад ти се показује судбина боља. Сви ближњи твоји теби добра желе И даљни се народи твом добру веселе. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди! Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет, што си прије била. Сербска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада. Востани, Сербије! Давно си заспала. У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, И не жели теби никакова вреда. Ко тебе не навиди, не боји се Бога Од којега теби иде помоћ многа. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди! Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе и острови, мора: Сви теби помоћ небесну желе, Све добре душе теби се веселе, 58 | Читанка за II разред средњe школe

И согласно веле: Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди!

˟˞ˈ ˜˞˒ ˝˘˚

(1804) Извор: Доситеј Обрадовић, Песме. Писма. Документи, Задужбина „Доситеј Обрадовић”, Београд, 2007. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА Z Први српски устанак подигао је народ који је под туђинском влашћу, више од четири века, сачувао своје родољубље и национално слободарство и смогао снаге да се бори против туђинског ропства. Аргументујте стиховима ове песме како је Доситеј дочекао вест да је плануо устанак српског народа.

Будница – врста песме намењене буђењу националне свести, изводи се често уз музичку пратњу. Будница најчешће уздиже славну прошлост народа, слогу и моћ, слави лепоту домовине и језика, одликује је патетичан али полетан тон, чврста композиција заснована на рефренским понављањима. Једна од најпознатијих српских будница је Доситејева песма Востани, Сербије!, а елементе буднице носи и Орфелинов Плач Сербији.

Z Доситеј је досегао идеје просвећености у Европи са дубоким националним осећањем да припада своме роду. Кренуо је на пут сазнања да би и своме роду помогао. Образложите ово тврђење на примерима Доситејевих животних одлука.

Z Шта је значило национално ослобођење као право на личну слободу у односу на друге тековине просветитељства?

Z Читајући Доситејеву химну Првом српском устанку Востани, Србије! процените колико је у остваривању универзалне слободе (ослобођеног човека) остварен и врхунац свих његових просветитељских идеја и дубоког националног осећања – љубави према своме роду.

Z Процените зашто Доситејева песма Востани, Сербије! представља сублимацију (узношење до узвишености) свих идеја просвећености XVIII века. Уочите појединости које истичу слободарски поклич прожет националном традицијом. УТВРЂУЈЕМО ПОЗНАТО И УСВАЈАМО НОВО ГРАДИВО Доситеј Обрадовић је најзначајнији писац српске књижевности доба просветитељства. Путујући и учећи, упознао је разне културе, био је стваралац великог образовања, полиглота, ценио је националну баштину и народни језик, али је, као човек свога времена имао критички став према неким појавама у животу свога народа. У Писму Харалампију Доситеј је изнео свој реформаторски програм. Пошао је од чињенице да књиге намењене просвећивању наПросветитељство и класицизам у српској књижевности | 59

ЗАНИМЉИВОСТ

Најпознатију музику за песму Востани, Сербије! (посвећену устаницима и Карађорђу) написао је композитор Варткес Баронијан.

рода морају бити написане разумљивим језиком; зато треба писати на народном, „простом” језику. Код Доситеја се препознаје потпуни програм просвећености – присутна је и увереност у „природну доброту” с претпоставком универзалног хуманитета: да су сви људи рођени исти, а од васпитања зависи какви ће постати. Идеје о образовању и васпитању, о школама као расадницима знања, науке и просвећености, о верској толеранцији и слободном мишљењу, Доситеј ће развијати кроз Живот и прикљученија (аутобиографија у два дела). У Доситејевоj аутобиографији, поучноj и исповедноj, просветитељске идеје и доживљај света обликовани су кроз различите приповедне облике, углавном у првом граматичком лицу, које даје лични тон и већу уверљивост. Схватање улоге књижевног дела исказано је у садржају првог дела његове аутобиографије, где се конституишу: фабула, дијалози и наравоученија. Фабулу чине догађаји и доживљаји јунака, импресивни описи и занимљиви садржаји. Путем дијалога писац гради морални и филозофски став, а наравоученија или поуке су закључни делови појединих епизода и дела у целини. Други део је у облику дванаест писама неименованом пријатељу („Дражајши љубими мој!”), садржи Доситејеве утиске са путовања. Доситеј слика карактере људи које среће, истичући њихову доброту и врлине. Сентименталним тоном у поукама и приповедању Доситеј помирује разум и осећања, односно топлину срца и очи ума. Доситејеви следбеници из постјозефинистичког времена надовезали су се на ту сентиментално-поетску компоненту његовог дела – тако је сентиментализам поткрај XVIII века постао владајући стил епохе. Доситеју су нарочито биле блиске басне, које је преводио и прерађивао. Био је најзначајнији српски писац XVIII века. Захваљујући делу Доситеја Обрадовића српска књижевност у XVIII веку хвата корак са савременим европским токовима просветитељског доба. Доситеј је зачетник нове српске књижевности, с огромним утицајем на наредне генерације и на даље њене токове, све до данас. У време Првог српског устанка Доситеј Обрадовић боравио је у Трсту. Међу српским трговцима и родољубима организовао је помоћ, помагао је устанак својом уштеђевином. Тада је испевао и чувену песму Востани, Сербије!. И поред својих одмаклих година, долази у ослобођени Београд и ставља се у службу свога народа. Као министар просвете, отвара Велику школу (1808), претходницу Београдског универзитета. Води дипломатске преговоре и заступа Србе у свим деликатним пословима где је потребно више искуства и знања. Био је Карађорђев лични секретар и саветник. Доситејев обиман књижевни рад, његов ум и цењено име и слава, присуство и активност у ослобођеној Србији – све је положено у темеље нове државе, слободне Србије.

60 | Читанка за II разред средњe школe

ТРЕБА ЗНАТИ И ОВО Основна Доситејева идеја. У целом своме књижевном делу Доситеј Обрадовић има основну идеју, бити користан српском народу. Он не пише да ствара лична, оригинална дела, у којима ће изражавати себе и обезбедити себи књижевну славу у потомству. Као и наука, тако и књижевност за њега није сама себи циљ, и у једној и у другој он види средство духовног и моралног општег напретка народног. У идејама практичне, утилитарне и тенденциозне књижевности XVIII века, он пише да поучи и просвети, не обраћа се машти но разуму, не тражи стилске ефекте но убедљиве аргументе. Затим, и да је имао књижевних намера, тешко би их остваривао јер у то доба у српској књижевност није било књижевних традиција и узора, као ни развијеног књижевног језика. Све је имало да се ствара и на њега је пао тај тежак историјски посао, у врло неповољним материјалним приликама по књижевни рад[...] (Јован Скерлић, Историја новије српске књижевности) Доситејев значај. Доситејев значај још више расте ако га посматрамо не у контексту његове епохе и епохе која је следовала за њим него у контексту нове српске књижевности узете у целини. Доситејево дело представља највећу прекретницу у историји српске књижевности, радикални раскид са византијско-црквенословенском књижевном традицијом и заснивање нове српске књижевности на темељима античко-западноевропске књижевне традиције. У Доситејевом делу као да живи не један него више писаца, од којих сваки има своје настављаче, сваки означава почетак неког тока у општем књижевном развитку. ...] Он је открио читаву једну књижевност, до тада мало познату, у којој је српски народ дао своје врхунске вредности у естетском стваралаштву: усмену књижевност. У његовим филолошким, историјским, географским, етнографским и другим списима има свој почетак читав низ специјалних дисциплина наше националне науке. Доситејев допринос ни у једној од тих области, ни у науци ни у литератури, није ни приближно тако велики. Његов примарни значај није у појединачним резултатима које је постигао. Његов велики и јединствени значај у новој српској култури је у томе што је он засновао науку као такву и књижевност као такву – оба појма узимам у њиховом модерном значењу, оном значењу које је Доситеј утемељио и које је остало у битноме да важи до данас – што је на српском језику, несавршеном какав је био његов али ипак српском у основи, створио науку и књижевност као форме писане речи. (Јован Деретић, Поетика просвећивања: књижевност и наука у делу Доситеја Обрадовића, Књижевне новине, Београд, 1989. Поводом 250-годишњице рођења Доситеја Обрадовића) Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 61

СТВАРА ЛАЧКА РА ДИОНИЦА  Напишите како сте доживели Доситејеву песму Востани, Сербије. Облик и врста вашег писаног рада потпуно су слободни: песма, есеј, коментар, кратка прича, новела, сценарио за неки филмски облик и слично. Свој рад донесите на следећи час – час систематизације о животу и раду Доситеја Обрадовића.  Погледајте телевизијску мини-серију Јастук гроба мог, режисера Саве Мрмка из 1990. године у продукцији Телевизије Београд, о Доситејевом боравку у Трсту, где је песма Востани, Сербије! добила одговарајући контекст и величанствену поруку.  Посетите Вуков и Доситејев меморијални музеј у Београду, у Господар Јевремовој 21, у згради некадашње Велике школе, коју је отворио 1808. године просветитељ и први министар просвете Доситеј Обрадовић. У Музеју нема личних предмета Доситеја Обрадовића јер су их уништили пожари 1813. године. Музејска збирка се заснива на ликовним прилозима, на архивској грађи, на Доситејевој преписци и књигама, међу којима су прва издања његових дела. Забележите шта вас је посебно заинтересовало и припремите се за час синтезе о животу и делу Доситеја Обрадовића.  Задужбина „Доситеј Обрадовић” има широк образовно-васпитни програм за сарадњу са образовним установама наше земље. На 200-годишњицу Доситејевог рођења објављена су Сабрана дела у 6 томова, дуг савремене науке. Задужбина „Доситеј Обрадовић” за ученике основних и средњих школа сваке године расписује наградни конкурс. Учествујте у овој манифестацији!

JOВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ Тврдица (одломци) Шаљиво позориште у три дејства ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ Јован Стерија Поповић (1806–1856) Књижевник, један од најзначајнијих комедиографа у српској књижевности. Родио се у Вршцу, школовао у Карловцима, Темишвару и Пешти и стекао солидно класично образовање. Радио је као професор латинског језика, као адвокат, а затим као професор на Лицеју у Крагујевцу. У Србији, у својству начелника Министарства просвете, ради на организовању школства и просвете, на оснивању архива и Музеја за заштиту културног блага српског народа (1844), један је од иницијатора оснивања Друштва српске словесности (1842), које је претеча Српске академије наука и уметности. Стерија је књижевни углед стекао разноврсним и плодним књижевним радом. У зрелијим годинама из интересовања за историјску и политичку тематику настала су његова „жалосна позорја” (трагедије), која су му за живота донела већу популарност и славу. Његове комедије – „весела позорја”, из савременог живота, високог су уметничког квалитета; Стерија их пише с намером да „смехом исправи пороке и поучи”. Најзначајнија дела: комедије – Лажа и паралажа (1830), Тврдица (1837), Покондирена тиква (1838), Зла жена (1838), Београд некад и сад (1853) и Родољупци (објављени постхумно); трагедије и историјске драме – Смрт Стефана Дечанског (1841), Торжество Србије (1847), Сан Марка Краљевића (1847), Лахан (1842), Наод Симеон (1830), ’Ајдуци (1842); збирка песама – Даворје (1854); роман – Роман без романа (1838).

Ј

ован Стерија Поповић био је разноврстан и плодан писац, огледао се у сва три књижевна рода, а посебно у драми. У основној школи упознали сте Стеријину комедију Покондирена тиква и Молијерову комедију Тврдица. Упознајте се са одломцима Стеријиног истоименог дела и припремите се за рад на часу. Запажајте како је тврдица Јања приказан у комедији, проучавајте комедиографске технике и традиционалне поступке карактеристичне за класицизам.

Дејство треће Позорје прво Јања Јања: (Сам хода по соби.) Јања, Јања, у нестрећна си се планета родио! Јања, оћиш да пропадниш као Велизариос, што пише греческо мудрост. Шупу ти пало, убила ти скупи коњи. Кукуруз си покварио, толики новци коштуи. Чивутин украли двадесет форинти стребро и Рошилдова облигација од кир Дима од хиљада форинти стребро. То и штета што не си можи да плати. Што ћиш сад? Да будиш сиромах ирос под твојом старостом, као што кажи мудро греческо слово, да будиш сиромах Јања. Да чекаш крајцара, и не добииш, о да умриш од глада. Дођи кир Диму, ишти своја облигација, што ћиш да му даш? Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања! То је зло, велико зло! Већ си паднио у вода. Рука чини тапа, тапа; вода чини упа, упа, теће си се удавио, теће пропаднио. Нега да си убииш. Како си убиим? Да напуним пушка. Пу! Убио си Јања. Ајде да го визитирамо. Охо! То ниа добро план. Да купим штранга, оскудну времену. Докса си о теос, знам што да радим! Да украдим од Јуца мало сарачику, што прави белила, па да се отруим. То не коштуи ништа, и не прави ларма. Тако да умрим, да пропадним, кад немам живот!... Збогом, зелено свет, сад си ми горко! Ох, нећи Јању да ти види! Збогом моја шпекулација, оћи Јању да си пођини! Ох, тамо да умрим (Показује сандук.) Да јоште видим 62 | Читанка за II разред средњe школe

мои срци! (Отвори сандук.) Моје лепе жуте дукате, моје беле талире, збогом! Оћи Јању да вас остави, да не идите на процес. Ама оћи да умри сос вас, сос моју срцу. (Затвори сандук.) Сад да сакриим кључ, да нико не узми моји лепи новци. (Чује се лупа на вратима.) Јања: Ко и то? Јуца: (Иза сцене.) Отворите! Јања: Што ћиш! Јуца: Отворите, имам да вам штогод кажем. Јања: Не могу, имам посо. Фришко да си отруим, док није провалила врата! (Шкиљи.)

дејство, позорје – Јован Стерија Поповић чин назива дејством а појаву позорјем кир – господин; Стеријина комедија Тврдица позната је и као Кир Јања; име главног лика постало је појам за тврдичење Велизариос – византијски војсковођа, касније ослепљен и завршио као просјак Рошилд (Ротшилд) – познати немачки банкар ирос – човек Докса си о теос – Слава богу сарачика – лековита, али и отровна трава

Стеријина комедија Тврдица познатија под називом Кир Јања (кир – господин), чије је име постало појам тврдичења. Јуца: Бре, отворите! Истекло вам толико сирће! Јања: Каимено! (Отвори брзо врата.) Позорје треће Јања, Петар, Јуца Јања: Овамо, какадемоне, овамо, нечисто дух, род сод фуриа! Ко-и диро сирћету? Петар: Та шта ме вучете за уво? Нисам скот! Јања: Ко-и истеко сирћету, проклету пас? Петар: Та махните ме! Јесам ли вам говорио стотину реди: „Господару, купите другу славину, ова се сасвим ојела, биће штете.” „Немам новци, синко.” Ево, сад је боље. Јања: Јошт’ ми се посмејава, проклето нечисто демон! Оћи да ми секира. Нечисто дух, знаиш да ти сад исечим у моја фурија! Јуца: Али, забога, докле ћете га држати да вам толику штету прави?! Није ли вам се кукуруз због њега покварио? Нисте ли стотину друге штете због њега имали? Јања: Ама му правим рачун. Јуца: Шта вам је ’асна од рачуна, кад не можете да се наплатите? Јања: Право кажиш, душо Јуцо! Да отерам угурсуз што ми прави штета. Чуиш, неваљало дух, ниси више мои слугу! Петар: А? Јања: Ђавол ти узио, нећиш више да ми бациш жеравица у моју срцу! (Донесе један велики протокол.) Ево тефтеру: „Осамнаести јули погоди Петру Јованов слуга, за година по тридесет форинта.” Је ли тако, угурсуз? Петар: Шта велиш? Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 63

Пера Добриновић као Кир Јања из 1920. године

Керверос – Кербер, троглави пас, чувар подземља

Тврдица штампан 1837. године у Пешти.

Јања: Керверос! Пошто си погођен за година? Петар: Ја не знам ни сам, зашто нисам јошт’ никада новце примио. Јања: Керверос! Ја то тефтерија! Ту је сву рачун. (Виче.) Тридесет форинта! Петар: ’Ајде нек’ буде тридесет. Јања: Примио си једанпут пет грошики, дека пенди крајцарија; други пут осам грошики, икуси тесера, једанпут пô форинта, тријанда. Једанпут екси крајцарија; једанпут шест грошики, дека окто крајцарија. Окто ће екси, дека тесера; ће тесера, дека окто; ће пенди, икуси трија. Дио, ће ена, трија; ће трија, екси; ће дио, окто; иња: ена фијуринија, ће тријанда трија крајцарија. Една форинта и тридесет и три крајцара. Е ли тако? Петар: Шта? Јања: Примио си една форинта и четрдесет и три крајцара. Петар: ’Ајде добро. Јања: Сад, разбио си две тањире, два форинта. Петар: Ја! Јања: Кад си тео да си удави Мишка, оцеко си улару и начинио штета една форинта и тридесет крајцара. Петар: А? Јања: За Мишку улар: форинта тридесет крајцара. Петар: Господару, шта ти говориш? Јања: Што ми правиш штета? Што не дрешиш лепо, као поштен човек?... Изио си една кобасица, тридесет крајцара... Кад си тела да си пали шупу, узио си шафољица сос млека и угасио ватра; два форинта тридесет крајцара. Сос вода си гаси ватра!... Кад си био у виноград сос надничар, изгубило си једну сикиру, тридесет крајцара... Кад си носио путуња, пуко каишу и просуло си толику кљук, пет форинта... Сломио си точку на колу, опет пет форинта... Сад си ми просо сиркјету, три аков по десет форинта, тридесет форинта. У сума: дио, дека ефта, саранда епта; ће ена тријанда трија крајцарија, сарандо окто ће тријанда трија крајцарија. Јоште се ми дужан ти мене осумнаест форинта, тридесет и три крајцара. Разумиш? Петар: Шта велиш? Јања: Ти си мени дужан осумнаест форинта и четиридесет четири крајцаре. Петар: Добро, одби ми од плаће. Јања: Ђаволско дух, преко плаћа! Како ћиш да ми платиш? Петар: Господару, ја те служим верно ево има једанаест година, па сад да сам ти још дужан; то је сасвим чивутски! Јања: Ха, Чивут, Чивут! Ти си посло Чивут да ми кради новци и Рошилдова облигација и ш нима делиш. Пустаљијо, дај мои новци!

64 | Читанка за II разред средњe школe

Петар: Шта велиш? Јања: Си чини глуво! Новци дај, кад кажим лепо! Петар: Па плати ми, де, како знаш! Ја сам задовољан. Јања: О, чекај угурсуз, идим да ти дам на магистрату, да ти обеси, знаиш? Петар: Добро, добро. Бар да знам код кога сам служио!

(1837) (Извор: Јован Стерија Поповић, Тврдица, Јован Стерија Поповић, Комедије и драме, књига прва: Весела позорја, приредио Васо Милинчевић, Нолит, Београд, 1987)

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА Z Анализирајте Јањин лик и окарактеришите његове поступке у монологу на почетку Трећег дејствија. Запажајте шта се збива са његовим људским ликом. Којој се страсти предао Кир Јања? Из којих се Јањиних поступака и речи то закључује?

Z На примерима из текста комедије критички изложите Јањине поступке који потврђују његову параноичност, грубост чак и мржњу према оданом и старом слуги Петру. У комичној природи овог тврдице има трагичности, грубости и нељудскости. У којим сценама показује апсурдност тврдичлука?

Z На који начин Стерија развија комедију кроз сукобе који изазивају смех? Чиме изазива комичне ефекте? Какав уметнички ефекат производи Јањин искварени српско-грчко-цинцарски језик? Колико Јањин језик доприноси индивидуализацији лика и његових карактерних особина?

Z У предговору – „Предсловију” комедији Тврдица изложене су тешкоће писаца Стеријиног времена. Какву улогу Стерија приписује комедиографском тексту? Запазите у којим се ставовима у „Предсловију” огледа дух епохе класицизма и просвећености.

Z Пронађите сцене у којим се гради карикатурална, понекад и смешна слика несрећног тврдице. Када, у којим сценама, Јања показује нежност, пажњу и родитељску брижност? Да ли је монолог или замишљени дијалог са новцем само смешан? Шта се наглашава ономатопејом?

Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 65

Плакат за Тврдицу (Кир Јању), из1867. године

˟˞ˈ ˜˞˒ ˝˘˚ Комично – естетска, уметничка категорија. Најчешће се јавља као резултат контраста, несагласности, противречности: ружног – лепом, ништавног – узвишеном, апстрактног – стварном... Уобичајено се јавља изазвано забуном – ситуациона комика, или као резултат неке језичке девијације – језичка комика. Присутна је у комедији, али је у мањој мери заступљена и у другим жанровима. Школа објективне лирике – у српској књижевности се током треће и четврте деценије XIX века јавља већи број песника чија је оријентација заједничка, они чине нашу прву песничку школу; настаје под утицајем Лукијана Мушицког. Песници ове школе сматрају се представницима српског класицизма. Највећи уметнички домет је остварен у Стеријиној збирци Даворје. Ова поезија је рационална, рефлексивна, дидактична, емоционално сведена. Представља супротност романтичарској субјективној лирици маште, осећања и мистике. Временом на песнике ове школе почињу да утичу и модерни немачки песници, класицисти и предромантичари (Гете, Шилер, Хердер), долази и до утицаја народне поезије. Главни представници: Јован Хаџић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Јован Илић, Љубомир Ненадовић, Васа Живковић и др.

Z Анализирајте Јањин и Јуцин однос. Прикажите његов однос према осталим јунацима који су мање приказани у својој индивидуалности.

Z Окарактеришите остале јунаке комедије чији се карактери формирају у сукобу с Кир Јањом: Јуцу, која се из користољубља удала за богатог старца, Катицу, младу удавачу, која мисли само на Јуцино нобл „воспитаније”, нотароша Мишића, лукавог будућег младожењу, који је надмудрио Грка.

Z У структури Стеријиних комедија увек постоји протагонист, позитиван лик – резонер који на крају изриче поуку и наравоученије, што са овом комедијом није случај. Који то лик у Тврдици обједињује улоге варалице и резонера? Карактер тврдице је и пре Стеријине комедије био познат у књижевности (Плаут – Аулуларија, Шекспир – Млетачки трговац, Молијер – Тврдица). Наведите на основу чега је Стеријин тврдица оригиналан. С ког подручја потиче? Додајте још коју особеност која локализује оригиналан лик Стеријиног тврдице. Како објашњавате промену пишчевог првобитног наслова Тврдица у Кир Јања? Размислите о томе које особине класицистичке комедије има Стеријин Тврдица. Аргументујте текстом комедије. УТВРЂУЈЕМО ПОЗНАТО И УСВАЈАМО НОВО ГРАДИВО Јован Стерија Поповић је по обиму и разноврсности свога рада био један од најоригиналнијих и најсвестранијих писаца свога времена. Писао је драму, роман, поезију, књижевну и позоришну критику, бавио се питањима језика, историје, образовања и просвете. Спада у најзначајније представнике српске књижевности у првој половини XIX века. Одиграо је важну улогу у организовању позоришта, просвете и културе у Србији. Сматра се оцем српске драме. Развијајући своју теоријску мисао, прихватио је начела која су у својим поетикама поставили Аристотел, Хорације и Боало – да писац мора бити сликар свога доба, добар психолог и познавалац људске природе и да карактере треба сликати верно. Стеријино књижевно стваралаштво проистекло из ових великих поетика, разноврсне тематике и жанрова, носи печат писца великог дара и учености. Књижевно стваралаштво Јована Стерије Поповића израз је и разноликих стилских утицаја и идеја епохе, где се укрштају класицизам, просвећеност, сентиментализам и предромантизам. У драми је дао највећи допринос, затим у роману, поезији и другим врстама. После Вујићевих „посрба”, у трећој деценији XIX 66 | Читанка за II разред средњe школe

века рађа се оригинална српска драма. Стерија се до краја живота, упоредо са другим књижевним врстама, интензивно бавио драмом. Стеријина комедија је комедија модерног доба, која у своје средиште поставља свакидашњи живот, са јунацима који следе неку своју ружну и ниску страст (покондиреност, тврдичлук, агресивност) и трају у својим самообманама. У том заједничком оквиру умножавају се разнолики карактери и ситуације, у једноставним интригама, обједињени извесном иронијском нити. Стерија изворе комике налази у човеку свога времена (породица, интима, јавна сцена). Писао је драме с надом да ће Срби стећи своје позориште. (Стерија је у „дилетантском” Театру на Ђумруку у Београду сам режирао своје драме и пратио их у периодици критикама квалитета глуме.) Он је схватао значај и улогу позоришта за развој културе Срба. Стерија је моралиста, друштвени критичар и сатиричар, спајао је корист и забаву. Његова комедија је непосредно ангажована у друштвеним и културним збивањима тога доба. Она изобличава погрешно васпитање, помодарство, снобизам, исмева надриученост наших писаца и њихов накарадни „славјански” језик. Чак су и мане универзалног карактера, као што је тврдичење, осветљене из регионалне перспективе (Тврдица). Врхунац ангажованости постигао је у комедији о политичком понашању „родољубивих” грађана у револуцији 1848 (Родољупци). Близак комедији је његов Роман баз романа, нека врста српског Дон Кихота, пародија романâ Милована Видаковића и старијег типа романа уопште. Пред крај живота објавио је збирку песама Даворје. Песник Даворја је најречитији критичар свих појава чији су мотиви повезани са комедијама (покондиреност, извитопереност, шарлатанство, глупост, користољубље, поквареност). Мада на вишем плану песме Даворја зраче широким хуманизмом, који нема националних, верских, географских или чак временских граница. Стеријина поезија – рефлексивна, песимистичка, интелектуална – произашла је из традиције класицизма и представља највећи песнички домет овог стила у нашој књижевности („школа објективне лирике”). Истовремено је и почетак нихилистичког деградирања просветитељске епохе. ТРЕБА ЗНАТИ И ОВО. Комедиографски свијет Јована Стерије Поповића. Млади Јован Поповић, по оцу прозван Стерија, почео је тећи књижевни глас жалосним и јуначким позориштима, сентименталним романима и биографском прозом, али је у комедији одмах заузео прво Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 67

АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ Прочитајте Тврдицу француског комедиографа Молијера. Направите паралелу са Тврдицом Јована Стерије Поповића. Молијер (Жан Батист Поклен) је највећи француски комедиограф, био је глумац, редитељ, позоришни писац и директор властите позоришне дружине. Потпуно је био посвећен позоришту и умро је на позоришним даскама. Написао је 33 комедије, у стиху и прози. Молијер је до данас остао најпознатији и највише превођен француски писац.

периодика – часописи и листови који излазе повремено, у истим временским размацима; периодичне публикације су: новине, часописи, ревије, магазини.

Јован Поповић, Портрет Јована Стерије Поповића, 1936. година

мјесто у српској књижевности и српском позоришту, с којег га нико није потиснуо. Оставио је заводљиви свијет народне пјесме, српску средњовјековну прошлост, патетично-сентиментални говор љубави и родољубља (враћајући им се у трагедији и историјској драми 40-их година) и населио своје текстове, убрзо и српску позорницу, ликовима своје средине и свога времена. ...] Данас је јасније него што је могло изгледати пријашњим генерацијама да је Стерија својим комедијама далеко надмашио временске границе своје епохе и свога вијека. Изграђујући и попуњавајући још за живота српски позоришни репертоар, истинску, општенационалну (па и интернационалну) славу великог комедиографа стекао је у 20. вијеку, држећи је све неприкосновеније и у овом вијеку. Бити временски први међу српским комедиографима и остати на том мјесту као неоспоран класик, издржати и изазвати интерпретације/извођења у различитим медијима (позориште, филм, радио, телевизија, луткарско позориште), уз то предмет свестраних научних анализа, то говори довољно само за себе. Проучаваоци књижевности (од критичара до историчара и компаратиста) брзо су препознали и именовали у Стерији зачетника новог правца, темељ оригиналне српске комедије, творца српског позоришта, при томе у условима одсуства правог театра и захтјевне публике. Кад се каже да је Стерија један од највећих учитеља народних у нашој култури, онда то треба повезати са општом функцијом коју је његово комедиографско дјело имало у српској средини, почињући да се ствара и да дјелује у вријеме великих дилема српске културе око развоја, природе националног идентитета, процеса одрођавања и мучне модернизације, великих раселина између културних норми и тежњи Срба у подручју Турске и Срба у подручју Аустрије, уз безнадно устрајавање на патријархалним вриједностима и тешким путевима ослобођења и културног јединства нације. С нарочитим оком за различите облике покондирености, извјештачености, карактерних и интелектуалних слабости човјека уопште, Стерија је отворио непресушна врела смијеха у српској средини и српском језику, дао томе смијеху богату скалу облика и спојио их с великом европском традицијом. (Душан Иванић, Огледи о Стерији)

СТВАРА ЛАЧКА РА ДИОНИЦА У синтези Стеријиног комедиографског рада и његових „заслуга за род”, како бисте заокружили доживљаје, сазнања и гледишта о Јовану Стерији Поповићу, напишите есеј са темом: Стеријино дело данас.

68 | Читанка за II разред средњe школe

Британски музеј, Лондон, отворен 1759. године, зграда је више пута измењена а основу садашњег изгледа дизајнирао је Роберт Смрк 1852. године

Сви токови и све гране нове српске књижевности имају свој извор у Доситеју. О Доситеју, као централној личности српског просветитељства и значају његовог дела, Јован Деретић, историчар српске књижевности написао је: „Доситеј је наш први есејиста и писац философске прозе. Од њега ова грана нове српске књижевности има свој почетак. Доситеј је и песник. Он је зачетник наше модерне поетске прозе, као и писац стихова сентименталне и патриотске садржине. Из емоционално-поетске тенденције његовог дела произлази српски сентиментализам (Трлајић, Стојковић, Видаковић), који је, као и европски, увертира у романтизам. Доситеј је и приповедач реалистичко-хумористичке оријентације. Његова хумористичко-анегдотска проза представља почетак реалистичке традиције српске књижевности, која ће у даљем развоју дати српску приповетку и роман. Доситеј је и карактеролог, портретиста, творац мале галерије „комедиографских” карактера које ће прихватити и даље развити српска комедиографија (у првом реду Стерија, који је у неким својим најбољим комедијама обрадио карактере које је Доситеј већ описао: тврдица, каћиперка, разметљивац) и српска хумористичка проза. Укратко, сви токови и све гране нове српске књижевности имају на овај или онај начин свој извор у Доситеју. Његово дело носи клице целокупног њеног будућег развоја.”

Шарл Персје и Пјер Фонтен, Тријумфална капија Карусел, Париз, 1806–1808. година

ПРОВЕРИТЕ ЗНАЊЕ 1. Опишите грађевине које су представљене на фотографијама као пример класицистичког стила у архитектури. Обратите посебну пажњу на монументалност, идеал склада и пропорције. Препознајте у њима класицистички доживљај лепог, дух овог времена.

2. Размислите о томе какве промене у Европи током XVII века доноси рационалистички метод и идеја о здравом разуму. Ко су носиоци тих идеја и у чему је њихов допринос?

3. Шта одликује XVIII век, „век просвећености”, као реформаторски покрет у Европи?

4. Чиме је условљена појава сентиментализма у другој половини „века разума”? Какве је тенденције сентиментализам наговестио?

5. Препознајте рационалистичку и сентименталистичку црту Доситејевог дела. Како је ова супротност помирена у лику и делу српског просветитеља?

6. Одредите Стеријин однос према идеалима века разума и просвећености. Шта се десило с просветитељским „пројектом” стварања срећног човека и друштва? Просветитељство и класицизам у српској књижевности | 29

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

Жак Жермен Суфло и Жан Батист Рондоле, Пантеон, Париз, 1790. година