Историја за 3. разред друштвеног смера - 23120

ДРАГОМИР БОНЏИЋ КОСТА НИКОЛИЋ

ни ке

ИСТОРИЈА За во

д

за

уџ

бе

за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера

Завод за уџбенике • Београд

Рецензенти Др Милан Лазић, професор методике наставе историје на Филозофском факултету у Београду, у пензији Светлана Јевдоксић, професор историје у X београдској гимназији Александар Ђорђевић, професор историје у гимназији „Урош Предић” у Панчеву

Одговорни уредник Татјана Костић

ни ке

Уредник мр Небојша Јовановић

За во

д

за

уџ

бе

За издавача Драгољуб Којчић, в. д. директора и главног уредника

Министар просвете и науке Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника у трећем разреду гимназије општег и друштвено-језичког смера решењем бр. 650-02-379/2013-06 од 28. фебруара 2014. године © Завод за уџбенике, Београд (2014) Ово дело се не сме умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

ПРЕдГОВОР

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Циљ наставе историје јесте стицање хуманистичког образовања и развијање историјске свести ученика, као и разумевање историјског простора и времена, историјских догађаја, појава и процеса и улоге истакнутих личности у развоју људског друштва. Важна улога јесте и развијање индивидуалног и националног идентитета стицањем и проширивањем знања неопходних за разумевање савременог света. Ученици треба да развију и свест о важности неговања културно-историјске баштине и целокупног историјског наслеђа. Преко наставе историје ученици треба да стекну и прошире знања о националној и општој историји (политичкој, економској и друштвеној) како би разумели узроке и последице историјских догађаја, појава и процеса. На крају, ученици би требало да поседују свест о повезаности појава из прошлости с појавама из садашњости, као и да разумеју да национална историја представља саставни део регионалне, европске и глобалне историје. Уџбеник Историјa за III рaзред гимназија друштвено-језичког смера и гимназија општег типа састоји се од седам основних тематских целина, у којима је изложена национална и општа историја у временском оквиру од краја 15. до друге половине 19. века. Уџбеник има укупно 44 лекције, од чега се 27 лекција односи на историју српског народа, а 17 лекција на општу историју. Однос између националне и опште историје успостављен је описивањем прошлости три државе у којима је у том периоду живео српски народ – Османског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Свака тематска целина започиње хронологијом, одговарајућом историјском картом и кратким уводом који се односи на најважнија историјска збивања описана у том делу. Материја у овом уџбенику изложена је према актуелном наставном плану и програму. Уџбеник је намењен ученицима гимназија друштвено-језичког смера, који користе целокупно градиво уџбеника, док је за ученике гимназија општег смера, због мањег броја часова, предвиђен и мањи број лекција. О њиховом избору одлучују предметни наставници. Хронологија обухвата шири временски оквир од лекција на које се односи, а његову употребу и захтеве према учениицима регулишу наставници. Уџбеник је опремљен одабраним изворима, биографским нотицама за све значајније личности које су предмет изложене материје, као и објашњењем мање познатих појмова. Аутори

4

Садржај ПРЕДГОВОР. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 I. ЕВРОПA ОД 15. ДО 18. ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6

Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 1. Велика географска открића и почеци европског колонијализма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 2. Зачеци капитализма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 3. Хуманизам и ренесанса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 4. Реформација и католичка реакција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

ни ке

II. АПСОЛУТИСТИЧКЕ МОНАРХИЈЕ (16–18. ВЕКА) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

уџ

бе

Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 1. Шпанија и Низоземска револуција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 2. Енглеска. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 3. Француска. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 4. Русија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 5. Просвећени апсолутизам 18. века. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55

III. СРПСКИ НАРОД ПОД ОСМАНСКОМ ВЛАШЋУ (16–18. ВЕКА). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

За во

д

за

Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 1. Друштвено и државно уређење Османског царства. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 2. Положај и живот Срба у Османском царству. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 3. Пећка патријаршија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 4. Српски народ у ратовима Аустрије и Млетачке републике против Османлија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 5. Сеобе Срба. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80

IV. СРБИ ПОД ХАБЗБУРШКОМ И МЛЕТАЧКОМ ВЛАШЋУ ОД 16. ДО 18. ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88 1. Државно и друштвено уређење Аустрије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 2. Положај Срба у Угарској . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 3. Српски народ у Војној крајини, цивилној Хрватској и Славонији. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 4. Срби под режимом просвећеног апсолутизма Марије Терезије и Јосифа II.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 5. Дубровник и Срби у млетачкој Далмацији и Боки. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

V. ЕВРОПА И СВЕТ ОД КРАЈА 18. ДО СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА 19. ВЕКА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108

Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 1. Индустријска револуција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 2. Рат за независност Сједињених Америчких Држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 3. Француска револуција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 4. Наполеонова владавина и освајања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 5. Европа после Наполеона: доба рестаурације и револуција 1815–1848 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 6. Револуције 1848/1849 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 7. Уједињење Италије и Немачке. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 8. Грађански рат у САД. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145

ИСТОРИЈА III

5

VI. НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТИ НА БАЛКАНУ ОД КРАЈА 18. ДО СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА 19. ВЕКА И СТВАРАЊЕ МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148

уџ

бе

ни ке

Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 1. Пут ка Првом српском устанку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 2. Српска револуција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 3. Друга фаза устанка, слободна територија, слом устанка. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 4. Други српски устанак 1815.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 5. Борба за аутономију (1815–1833). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 6. Апсолутизам Милоша Обреновића (1835–1839). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176 7. Уставобранитељи и кнез Александар Карађорђевић (1842–1858). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180 8. Друга владавина кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића (1859–1868). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184 9. Владавина кнеза Милана Обреновића – ослободилачки ратови и стицање независности 1876–1878. . . . . . . 188 10. Културни препород Кнежевине Србије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194 11. Стварање црногорске државе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200 12. Независна Црна Гора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204 13. Босна и Херцеговина у 19. веку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208

VII. СРБИ У АУСТРИЈСКОЈ МОНАРХИЈИ ОД КРАЈА 18. ДО СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА 19. ВЕКА. . . . . . . 212

За во

д

за

Хронологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 1. Аустријска монархија у првој половини 19. века. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 2. Срби у револуцији. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218 3. Аустро-угарска нагодба. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223 4. Срби у Војној крајини и Далмацији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226

КОНСУЛТОВАНА ЛИТЕРАТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229

ни ке

I

за

уџ

бе

ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

За во

д

Током XV века у Европи је дошло до низа промена и открића, који су означили почетак модерног доба. У Немачкој је 1450. направљена штампарска машина, што је убрзало штампање књига а тиме и ширење знања. Европски морепловци открили су нове земље и континенте, упознали различите народе и културе. Кристифор Колумбо је 1492. године открио Америку и та година се сматра почетком новог века. На почетку нове епохе убрзао се пораст броја становника, развој науке и технике, успон градова и грађанства, развој трговине и привреде и отпочела је капиталистичка производња. Хуманизам и ренесанса означили су дубок препород у сфери људског духа и културе, обнову антике, раскид са средњим веком и процват свих грана уметности, који је оставио велики траг у историји човечанства. Далекосежне су биле и последице реформације, расцепа у хришћанству, који је узроковао реформу цркве, али и дуготрајне верске сукобе.

д

За во за ни ке

бе

уџ

хронологија

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

1450. Гутенберг у Маjнцу штампа Библију 1487. Бартоломео Дијаз кренуо на пут око Африке 1492. Кристифор Колумбо открио Америку; М. Бехајм направио најстарији сачувани глобус 1493. На Ободу изнад Ријеке Црнојевића штампани Октоих и Псалтир 1494. Уговор у Тордесиљасу; подела Новог света између Шпаније и Португала 1497. Васко да Гама кренуо на пут око Африке; Џон Кабот дошао до Њуфаундленда 1498. Васко да Гама дошао до Индије 1499. Америго Веспучи дошао до Венецуеле 1500. Педро Кабрал дошао до Бразила 1503. Леонардо да Винчи насликао Мона Лизу 1504. Петер Хајнлајн конструисао први преносиви часовник 1507. Новооткривени континент назван је Америка 1511. Еразмо Ротердамски објавио Похвалу лудости 1513. Нуњес де Балбоа прогласио Тихи океан поседом шпанског краља 1516. Томас Мор објавио Утопију 1517. Мартин Лутер истакао „95 теза” на вратима цркве у Витенбергу 1519. Фернандо Магелан кренуо на пут око света; Улрих Цвингли започео реформацију у Швајцарској 1520. Лутер спалио папску булу и објавио Вавилонско ропство цркве и још два списа 1521. Сабор у Вормсу – Лутерово учење осуђено Вормским едиктом; Лутер почео превођење Светог писма на немачки језик 1522. Фернандо Кортес освојио Мексико 1524–1525. Велики сељачки рат у Немачкој 1525. Први пут употребљене пушке мушкете 1528. Парацелзус у Базелу објавио први уџбеник медицине 1530. Отворена берза у Антверпену 1534. Основан језуитски ред; у Енглеској усвојена повеља којом је владар постао поглавар англиканске цркве; Минстерски експеримент; Жак Картије истражио реку Сент Лоренс 1535. Франсиско Пизаро освојио Перу 1536. Жан Калвин објавио дело Темељи хришћанства 1543. Никола Коперник објавио О кружењу небеских тела 1545–1563. Трентски сабор 1549. Створена јединствена протестантска црква у Швајцарској 1553. Основана прва штампарија у Русији 1554. У Риму основан централни инквизиторски суд 1555. Верски ратови завршени миром у Аугзбургу 1559. Састављен први списак забрањених књига Index librorum prohibitorum 1562. Почели верски ратови у Француској 1564. Папа поново саставио списак забрањених књига 1572. Вартоломејска ноћ – покољ хугенота у Паризу 1581. Прва балетска представа у Паризу 1582. Петог октобра почела примена грегоријанског календара 1589. Руска православна црква уздигнута у ранг патријаршије 1590. Конструисан први микроскоп 1596. Епидемија куге у Средоземљу 1598. Нантски едикт 1600. Ђордано Бруно спаљен као јеретик 1605. Мигел де Сервантес објавио Дон Кихота 1608. Направљен први телескоп; основан Протестантски савез 1609. Основана Католичка лига 1618–1648. Тридесетогодишњи рат 1629. Алески едикт – потврђене верске слободе у Француској 1632. Битка код Лицена 1648. Вестфалским миром завршен Тридесетогодишњи рат

1. Велика географска открића и почеци европског колонијализма Кључне речи: штампа, техничка открића, географска открића, трговина, Индија, Америка, пут око света, колонизација

ни ке

Свет Европљана у 15. веку. – Географска знања Европљана у 15. веку била су врло оскудна. Осим Европе између Атлантског океана, Средоземног и Балтичког мора, познавали су северну обалу Африке и имали су скромна знања о Азији. Била су им непозната велика пространства Азије и Африке, читави континенти Америка и Аустралија, као и бројна острва Тихог океана и велика морска пространства. Познати делови света су током 14. века приказивани на све прецизнијим географским картама, од којих је најпознатија карта Фирентинца Паола Тосканелија, а 1492. је направљен и први глобус.

За во

д

за

уџ

бе

Узроци географских открића. – Крајем 15. века географска знања Европљана се шире; европски морепловци крећу на путовања, на којима откривају нове земље и континенте. Њихови мотиви и узроци великих географских открића били су бројни: економски, верски, научни и др. Један од најважнијих био је трагање за новим и безбеднијим трговачким путевима с Истоком. Већ вековима су у Европу из Кине, Индије и других азијских земаља допремани зачини, свила, памук, драго камење и луксузна роба. Заузврат су даване вунене тканине, метали, стакло, накит итд. Трговина је обављана преко муслиманских и арапских посредника, који су робу допремали караванима до обала Средоземног мора, одакле су је бродовима Млечани и Ђеновљани превозили у Европу. Такав начин трговине био је спор, скуп и небезбедан због велике удаљености, постојања посредника и честих напада пљачкаша. Турско освајање Цариграда и пад Византије 1453. године додатно су угрозили и поскупели трговину с Истоком и подстакли Европљане да потраже нове путеве до преко потребних добара азијских земаља, пре свега свиле и зачина, који су имали врло разноврсну употребу и велики значај. Приче о великој количини злата и богатствима далеких земаља додатно су подстицале европске морепловце да нађу пут до њих. Значајан мотив била је и жеља за ширењем хришћанства и покрштавањем тамошњег становништва. Претпоставка да је Земља округла пружала је могућност да се пловидбом ка западу дође до Азије, па тако и до Индије. Истовремено, наслућивано је да се заобилажењем Африке с југа може стићи до истог циља. То је упутило европске морепловце у та два правца и захваљујући томе су крајем 15. века откривене нове земље, као и нови континенти. Техничка открића – предуслов географских открића. – Кретање европских морепловаца у непознато и откривање нових земаља омогућио је низ техничких открића током 15. века. Од кључног значаја, и то како за географска открића, тако и за убрзан културни, научни, технички,

Бехајмов глобус – Мартин Бехајм (1459–1506) је рођен у Нирнбергу. Пет година је провео у Португалу као трговачки представник, а по повратку у Нирнберг, године 1492. израдио је глобус пречника 54 cm, који је касније сликовито назван „Земаљска јабука”. Користећи Птолемејеву „Географију”, записе с путовања Марка Пола, сазнања португалских морепловаца, савремене географске карте и властита запажања, Бехајм је приказао географске представе о Земљи уочи великих географских открића. Његов глобус је данас најстарији сачувани глобус и чува се у Немачком националном музеју у Нирнбергу.

10

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

д

за

уџ

бе

економски и друштвени напредак човечанства и почетак модерног доба уопште било је откриће штампе. Немац Јохан Гутенберг је око 1450. године у Мајнцу открио технику штампања помоћу покретних металних слова. Тиме је процес настанка и умножавања књига вишеструко убрзан и појефтињен – штампарска преса заменила је дуготрајан и напоран рад бројних преписивача. Прва штампана књига била је Библија, а потом је штампан све већи број црквених књига, али и дела научника и хуманиста. Откриће штампе допринело је брзом ширењу знања и напретку науке и културе. Књиге су постале приступачније у градовима, на универзитетима и у племићким и црквеним круговима (сељаштво као најбројнији, али неписмен и необразован део становништва и даље није имало користи од открића штампе и ширења књига). Удаљавање морепловаца од обале и сигурност на отвореном мору увећао је низ техничких проналазака корисних за пловидбу. Усавршени су часовник, дурбин, компас и астролаб, справе неопходне за одређивање времена, оријентацију и навигацију помоћу небеских тела. Искуства у пловидби била

За во

Географска открића крајем 15. века била су последица и начина исхране и потребе за зачинима. Европљани су се хранили једнолично и рђаво, нису знали за кукуруз и кромпир, мало су јели млечне производе, воће и поврће само током сезоне, свеже месо највише у јесен, а шећер су користили у малим количинама. Најчешће су јели хлеб, кувано месо, кисео купус, пасуљ, репу и сочиво. Зачини су били неопходни да би јела добила укус и постала разноврсна, као и да би људи били отпорнији на болести. Поред тога, зачини су коришћени и као лек, за женске парфеме, мирисе и у верске сврхе. Зато је потреба за камфором, циметом, ванилом, бибером, орашчићем, ђумбиром, каранфилићем и другим зачинима стално расла, а то је подстицало потрагу за њима.

ни ке

Гутенбергова штампарија

Компас

Астролаб

Каравела

ИСТОРИЈА III

11

су све више праћена математичким и астрономским прорачунима. Уместо галија које су покретали веслачи, у Шпанији и Португалу су се у 15. веку појавили нови бродови, каравеле, којима су три јарбола и више једара омогућавали сигурнију и бржу пловидбу помоћу ветра, а плитак газ обезбеђивао је пристајање уз непознате обале. Употреба барута, пушака и топова променила је технику и начин ратовања а истовремено је наоружаним посадама бродова пружила сигурност током опасних путовања и, касније, предност у освајању нових земаља.

Васко да Гама

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Географска открића. – На прва путовања која су довела до великих географских открића кренули су Португалци и Шпанци. Португалци су од почетка 15. века, путујући на југ у намери да дођу до Индије, систематски упознавали западну обалу Африке и откривали нове делове тог континента. Португалска поморска истраживања покренуо је принц Хенри Морепловац (1394–1460), у чије време се дошло до обала Гвинеје. Истраживања су настављена током друге половине 15. века. Бартоломео Дијас (1450–1500) опловио је 1487. године крајњи јужни рт Африке, касније назван Рт добре наде, али је због невремена морао да се врати. Десет година касније Васко да Гама (1469–1524), пловећи источном обалом Африке ка северу, дошао је 1498. године до Калкуте на западној обали Индије. Португалци су почетком 16. века заузели Гоу, Малаку, Цејлон и дошли су до Молучких острва. Основали су трговачке насеобине и узели највећи део трговине с Индијом и Африком у своје руке, превозећи зачине, злато и робове у Лисабон и друге европске луке. Циљ да стигне до Индије ради стицања богатства и ширења хришћанства имао је и Ђеновљанин Кристифор Колумбо (око 1451–1506). На основу изучавања средњовековних писаца и картографа, као и личних поморских искустава, сматрао је да је Земља округла и да се, ако се плови на запад, може доћи до Азије и Индије. После неуспеха код португалског краља успео је да у то убеди шпанску краљицу Изабелу и краља Фердинанда, који су прихватили да финансирају његову експедицију. Колумбо је на пут кренуо из луке Палос с три брода (Санта Марија, Ниња и Пинта) у лето 1492. После вишемесечне пловидбе на запад 12. октобра 1492. је стигао до острва Гванахани у Бахамском архипелагу, које је назвао Сан Салвадор (Свети Спас). Уверен да је дошао до Индије, домороце је назвао Индијанци. Исте године је открио и Кубу и Хаити, а током неколико следећих путовања (1493–1496, 1498–1500, 1502–1504) и Порторико, Јамајку, Тринидад и делове Средње и Јужне Америке, које је прогласио за поседе шпанског краља. До краја живота био је убеђен да је дошао до Азије и није схватао да је открио нови континент. О значају његовог открића говори чињеница да се 1492. година сматра почетком новог, модерног доба. Колумбова путовања подстакла су даље упознавање и освајање Америке крајем 15. и током 16. века. Фирентинац Америго Веспучи (1454–1512) је почетком 16. века за шпанског краља истраживао обале Јужне Америке, описао је земље које је посетио и први је схватио да се не ради о Индији, већ о Новом свету. Нови континент је по њему и добио име Америка. Португалац

Компас – навигациони инструмент за оријентацију, односно проналажење праваца на Земљи. Састоји се од магнетне игле која ротира око своје осе и усмерава према магнетном пољу Земље. Омогућавао је ноћу и по облачном времену одређивање стране света и израчунавање географске ширине. Астролаб – астрономски инструмент који је служио за одређивање видљивог дела неба, одређивање и предвиђање положаја небеских тела, одређивање времена и географске дужине. Каравела – мали, лако покретљив једрењак с три јарбола и више троугластих једара.

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

ни ке

12

уџ

Колумбово искрцавање

за

Педро Кабрал је 1500. стигао до Бразила. Шпанац Васко Нуњез де Балбоа је 1513. прешао преко Панаме и дошао до Тихог океана. Шпански конквистадори су током 16. века, у потрази за сребром и златом, освојили велика пространства новог континента, покорили локално становништво и створили темеље шпанске колонијалне силе. Освајања су извршена лако због предности у виду ватреног оружја и разједињености домородаца. Фернандо Кортес је 1519–1522. с малим бројем људи наоружаних ватреним оружјем освојио Мексико и покорио Астеке. Франсиско Пизаро је с око 300 људи од 1533. до 1535. освојио Перу, државу Инка. У освојеним земљама откривене су велике залихе сребра и злата и отворени су бројни рудници. Градови су опљачкани, прекинут је развој домородачких култура, становништво је свирепо потчињено, а потом покрштавано. Временом су те територије населили Шпанци, наметнути су шпански језик и култура и створено је огромно колонијално царство. Географским открићима допринос су дале и Енглеска и Француска. Још крајем 15. века Џон Кабот је открио Њуфаундленд, Лабрадор, Гренланд, и Хадсонов залив, а касније је истраживања Америке наставио његов син Себастијан Кабот. У првој половини 16. века Жак Картије је за француског краља истраживао обалу Канаде и реку Сен Лоренс. Откриће Тихог океана подстакло је на потрагу за поморским пролазом између Атлантског и Тихог океана. Португалац Фернандо Магелан је у служби шпанског краља предводио експедицију од три брода и 250 морнара, која је 1519. године прешла Атлантик, пловила је америчком обалом ка југу,

За во

д

Конквистадори – шпански војници, истраживачи и авантуристи који су у 16. веку у служби шпанског краља освојили велике делове Средње и Јужне Америке.

бе

Кристифор Колумбо

Фернандо Кортес

ИСТОРИЈА III

13

открила Магеланов теснац и упловила у Тихи океан. После напорног пута преко Тихог океана експедиција је стигла до Филипинских острва, где је 1521. Магелан погинуо у сукобу с урођеницима. Само један брод, „Викторија”, с капетаном Себастијаном Елканом прошао је поред Индије и Африке и 1522. стигао је у Шпанију с двадесетак чланова посаде и великим товаром зачина и друге робе. Тиме је окончано прво путовање око света и практично доказано да је Земља округла.

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Последице географских открића. – Велика географска открића представљају велику прекретницу у историји човечанства. Последице открића су вишеструке: политичке, економске, друштвене и културне. Већ у време првих открића свет је први пут подељен на интересне сфере између великих сила. Споразумом у Тордесиљасу римски папа је 1494. године повукао границу између шпанских и португалских територија у новооткривеним земљама. Према подели, којој су се супротстављале Енглеска и Француска, Португалу су припали Индија и Бразил а Шпанији остали делови Америке. Створени су обриси будућих колонијалних сила и њихових сукоба. На нове поседе је колонизовано становништво, преношени су језик и култура и ширено је хришћанство. Открића нових путева и земаља током 16. века узроковали су преношење тежишта европске трговине са Средоземља и Италије на Атлантски океан и у Португал, Холандију, Француску и Енглеску. Огромне количине сребра и злата из Новог света изазвале су велике економске промене и интензиван развој трговине и друштва у Европи. Због недостатка радне снаге развијена ја трговина робљем, које су европски трговци куповали у Африци и одводили на рад у рудницима и на плантажама у Новом свету. Откриће нових земаља потпуно је изменило схватање света. Доказано је да је Земља округла и да вода чини далеко већу површину од копна. Осим нових територија, откривене су и нове биљне и животињске врсте: парадајз, кромпир, кукуруз, какао, разни зачини, дуван, лама и др. У Нови свет пренете су разне житарице, махунарке, винова лоза, лан, конопља, кафа, коњ, говече, Фернандо Магелан (1480–1521) стекао је прва поморска искуства у Индији и Индокини, где је 1511. учествовао у освајању Малаке и Молучких острва. Већ тада је био уверен да је до Молучких острва једноставније доћи преко Атлантика и Тихог океана, кроз пролаз који је тек требало открити. Дуго је проучавао могућност таквог путовања и прво је предао пројекат португалском краљу, који га је одбио. Зато је 1517. ушао у службу шпанског краља, који је преузео финансирање подухвата. Експедиција је кренула 20. септембра 1519. Децембра исте године стигла је до залива Рио де Жанеиро а у јесен 1520. за 38 дана прошла је кроз мореуз који је назван Магеланов пролаз. Путовање је све време било отежано због недисциплинованости посаде, тако да је Магелан више пута морао да смирује побуне морнара. Пловећи океаном, који је Магелан назвао Тихи океан, ка северу и северозападу експедиција је марта 1521. дошла до Маријанских и Филипинских острва. Магелан је успоставио односе са становницима да би их преобратио у хришћанство. Уздајући се у ватрено оружје, умешао се у сукобе локалних моћника и током сукоба је убијен.

Франсиско Пизаро

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

14

Колонијализам – ширење суверенитета држава изван матичне територије оснивањем колонија, односно зависних подручја чије се локално становништво ставља под непосредну власт, економски се искоришћава, а често и расно ниподаштава.

овца итд. Европљани су упознали друге расе, народе, културе и цивилизације. Први сусрети били су испуњени сукобима, насиљем и доминацијом европских освајача, као и понижењем, експлоатацијом, а понекад и потпуним уништењем домородаца и њихове културе.

Питања 1. Опишите свет који је био познат Европљанима у 15. веку.

2. Који су били узроци великих географских открића?

3. Наведите техничке проналаске који су олакшали пловидбу и омогућили велика географска открића.

4. Наведите најзначајнија путовања и географска открића крајем 15. и у првој половини 16. века.

5. Које су најзначајније последице великих географских открића?

ИСТОРИЈА III

2. зачеци капитализма

15

Кључне речи: демографски раст, ограђивање, градови, револуција цена, мануфактура, капитализам

Кретања у друштву и економији Енглеске у 16. веку била су различита у односу на остали део Европе. Тада су се у Енглеској обликовале и ојачале друштвене групе које су се налазиле између племства и сељаштва и којих није било у другим деловима Европе. Тај средњи слој чинили су мали богатији земљопоседници (јомен) и племство нижег ранга (џентри). Ти слојеви извукли су корист из тадашњих економских кретања и стекли су велике површине земље, нарочито захваљујући слабљењу неких аристократских кућа и мањих земљопоседника, као и прерасподели и откупу црквених имања. Мобилност становништва и капитала била је већа у Енглеској, што јој је давало велику предност у развоју трговине и индустрије у односу на друге европске земље. У Енглеској је било могуће да се капитал зарађен у трговини уложи у земљу, и обрнуто, да се новац зарађен од пољопривреде уложи у трговину и индустрију. Специфична појава у Енглеској (мада је слично било и у Шпанији) била је ограђивање. Због развоја сукнарства расла је потражња за вуном, тако да су крупни земљопоседници узимали имања од сељака, обрадиве површине претварали су у пашњаке ради узгоја оваца, увећавали су и ограђивали поседе и издавали их у закуп. Сељаци, који су остали без земље, запошљавали су се на другим поседима или су одлазили у градове.

ни ке

Демографија Европе у 16. веку. – Крајем средњег века епидемије куге и разних заразних болести и висока смртност изазвале су нагли пад броја становника у Европи. Тек крајем 15. века почео је постепени опоравак, да би у 16. веку започео нагли демографски раст, који је трајао до почетка 17. века. Кретање броја становника на разним деловима континента било је различито. Према неким проценама, број становника Европе се од 1500. до 1600. године повећао с око осамдесет на око сто милиона. Пораст броја становника изазвао је низ промена у друштвеном и економском животу.

За во

д

за

уџ

бе

Село и сељаштво. – У 16. веку највећи део европског становништва и даље је живео на селу. Сеоско становништво обрађивало је мала имања и углавном је имало слободу кретања и располагања имовином. Сељаци су сопственим пољопривредним производима прехрањивали породицу а мале вишкове су продавали и потом су куповали нужне занатске производе. Осим свог поседа, сељаци су често узимали у најам и земљу од земљопоседника, а користили су и заједничке сеоске површине, и то превасходно за узгој стоке. Упркос свом слабљењу, племићи су и даље поседовали земљу, убирали су од сељака разне дажбине, натуралну и новчану ренту и полагали су право на судску и управну власт. Крајем средњег века све више су се развијали уговорни односи на селу између племића, који су поседовали земљу, и сељака, који су је обрађивали, односно почело је узимање земље у најам. Отпор племству, поред сељака, пружале су и црквене жупе, градови и државна власт. Демографски раст током 16. века значајно је утицао на развој села и пољопривреде. Пораст броја становника изазвао је пораст потражње за храном и сировинама за одећу (вуна, конопља, лан). То је подстакло развој пољопривреде, који се од тада одвијао ширењем обрадивих површина, крчењем шума и исушивањем мочвара. Крајем 16. века пораст производње хране био је спорији од пораста броја становника, што је значило пораст сиромаштва, несташицу хране (посебно меса) и лошији живот сељаштва. Повећана потражња за храном изазвала је и раст цена хране (пре свега житарица и меса). Зато је расла и висина закупнине земље, док су наднице због пораста понуде радне снаге падале. Поред тога, расли су и намети и увођене су нове дажбине земљопоседницима, владару, држави и цркви. Временом су су и поседи почели да се уситњавају пошто је растао број становника, а више није било простора за ширење обрадиве земље. Све то је сељаку отежавало прехрањивање повећаног броја чланова породице, те је морао да се задужује, а потом да продаје посед или му је посед бивао заплењен. Сељаци прогнани са земље често су постајали скитнице и

16

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

разбојници, а највише их је одлазило у градове, где су били привучени сигурношћу и могућностима за преживљавање.

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Градови и грађанство. – Градови, који су у Европи постојали још у средњем веку, од 15. века почели су све интензивније да се развијају и да дају обележје новом добу. Почетком 16. века пет градова је имало више од 100.000 становника: Цариград, Напуљ, Милано, Венеција и Париз. По величини и значају посебно су се истицали италијански градови Венеција, Напуљ, Милано, Рим, Ђенова, Фиренца. Све већи значај добијале су и престонице држава, које су напредовале после великих географских открића: Лондон, Париз, Мадрид, Лисабон, као и северноевропски градови и луке Антверпен, Амстердам, Бриж, Либек, Хамбург, Гдањск и други. Најурбанизованије области Европе биле су северна Италија, Низоземска и Енглеска, у којима се најбрже развијала и индустрија, пре свега текстилна производња. То су били и најгушће насељени делови Европе, који су недостатак хране решавали све интензивнијим развојем трговине, тј. разменом својих занатских производа за житарице из источних и југоисточних делова Европе. У градовима су се убрзано развијали трговина, привреда, занатство и банкарство. Неки су били седишта црквених великодостојника или познати универзитети. Престонице држава постајале су административни центри, у којима су се концентрисали државни органи и установе. Градови су били опасани зидинама и пружали су заштиту од напада, сигурност, личну слободу, веће могућности за налажење посла и бољу зараду. Током 16. века све већа пажња посвећивана је уређивању, хигијени, чишћењу улица, као и одевању, исхрани, забави и здравственој заштити становника. Међутим, у градовима је било и прљавштине, болести, епидемија, као и сиромаштва, проституције и криминала.

Фиренца

Венеција

17

ни ке

ИСТОРИЈА III

Лисабон 1500–1510.

бе

Париз 1493.

За во

д

за

уџ

У градовима су углавном владали имућнији људи, патрицији, међу којима су били трговци, банкари и племићи. Временом су све већу моћ стицали школовани правници, деца имућних трговаца, који су се брачним везама повезивали с племством. Већину становника чинила је градска сиротиња, која је живела у прљавим и мрачним предграђима, а није имала ни политичка права. У разним градовима Европе постојале су разлике у структури становништва и облику владавине. Међутим, градови су се свуда борили са централном влашћу за што већи степен аутономије. Резултати те борбе били су различити. Што је централна власт била слабија, градови су били слободнији и напреднији. У сваком случају, градови су у 16. веку добијали већу политичку, друштвену, економску и културну важност и постајали су привлачни за већи број сеоског становништва. Револуција цена. – Од краја 15. до почетка 17. века, нарочито у другој половини 16. века, у Европи су забележени велика инфлација и сталан пораст цена робе и услуга. Највише су расле цене житарица (4 пута у Енглеској, 6 и по пута у Француској). Порасла је и цена меса, али касније и у мањој мери. Стално су расле и цене осталих прехрамбених и других производа (вуне, тканина, занатских производа). Та појава названа је револуција цена. Дуго је главним узроком револуције цена у 16. веку сматран прилив велике количине злата и сребра из јужноамеричких рудника у Европу, што је смањило вредност новца и узроковало инфлацију и пораст цена. Већ су савременици (Мартин Наваро, Жан Боден) имали такво мишљење, а у узроке инфлације сврставали су и кварење новца смањењем количине племенитог метала у њему и неодговорност и расипност рђавих трговаца и зеленаша. Међутим, касније је примећено да су веће количине племенитих метала стигле у Европу тек средином 16. века, а да су инфлација и пораст цена започели још на почетку века. Уочено је и да је америчко злато врло брзо

трошено и извожено из Европе. То је довело до закључка да је основни узрок револуције цена био демографски раст. Пораст броја становника изазвао је повећање потражње за робом, нарочито прехрамбеном. Пораст производње није могао да прати раст потражње због малих технолошких могућности, што је узроковало сталан раст цена. Револуција цена оставила је низ последица у европском друштву и економији 16. века. У пољопривреди су расле најамнине, повећавало се и сиромаштво, а смањивале су се наднице и квалитет исхране становника постајао је све гори. Инфлација је погађала владара и високо племство јер се због раста цена смањивала куповна моћ новца који су добијали од закупаца земље. Истовремено, прилив злата из Америке повећао је количину новца у промету и утицао на приступачност кредита и смањење камата. То је изазвало повећање улагања капитала у трговини и предузетништву и јачање грађанства које је стекло економску, а потом и политичку моћ и улазило је у државну управу. После великих географских открића европска трговина је у 16. веку постала светска и њени центри су премештени са Средоземља на Атлантик, северну Европу и Енглеску. Трговци су постали пословни људи који су пратили светска економска и политичка кретања и улагали новац у различите послове. Развој банкарства, трговине и предузетништва утицао је на брз

за д

За во

Револуција цена оставила је последице и у источној Европи. Због мале количине и пораста цена хране у западној Европи повећан је извоз жита из крајева источно од Елбе. Истовремено, у источној Европи почело је економско и политичко јачање племства и масовно везивање сељака за земљу. Комбинација трговачке предузимљивости племства и новог кметства назива се трговачки феудализам. У 16. веку на реци Елби је учвршћена граница између индустријске западне и аграрне источне Европе.

уџ

бе

Трговачки брод из средњег века

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

ни ке

18

Банкари

ИСТОРИЈА III

19

ни ке

Амстердам, Берза кукуруза

развој градова. Један од најбољих примера је Антверпен, који је током 16. века прво доживео снажан успон, али је крајем века изгубио примат и водећу позицију уступио je Амстердаму.

За во

д

за

уџ

бе

Мануфактура. – Као темељ капиталистичке производње у 16. веку у Европи је преовладала мануфактура (лат: manu facere – руком радити). Због пораста броја становника повећала се и потреба за занатским производима, ширило се тржиште и растао је број расположивих радника, нарочито због одласка сељака са земље. У мануфактури је и даље превладавао ручни рад, али, док је у занатским радионицама један радник производио цео производ, у мануфактури је вршена подела рада и сваки радник је обављао само једну операцију у процесу производње. То је скраћивало време и повећавало масовност производње, убрзавало обуку и повећавало специјализацију радника, смањивало цене производа и узроковало пораст продаје и боље зараде. Мануфактуре су се највише развиле у производњи сукна, свиле, кожа, бродова. Најразвијеније су биле у Низоземској, северној Италији, Енглеској, Француској, а временом су се развиле и у осталим европским земљама. Поред централизоване мануфактуре, због отпора еснафа јављала се и мануфактура у домаћој радиности, при чему су предузетници улагали капитал у обављање појединих операција производње у кућама по селима. И у мануфактурама су се временом појављивали први проналасци, који су убрзавали производњу. Крајем 18. века машине су замениле снагу руку, па је почела фабричка индустријска производња.

Питања 1. Упоредите изглед града у средњем и града у новом веку.

2. Објасните утицај пораста броја становника у 16. веку на развој села и пољопривреде у Европи.

3. Шта је представљало „ограђивање” у Енглеској у 16. веку?

4. Које су биле најурбанизованије области Европе у 16. веку?

5. Наведите највеће и најразвијеније европске градове у 16. веку.

6. Шта су били узроци, а шта су биле последице револуције цена?

7. Објасните карактеристике и значај мануфактуре.

Мануфактура

20

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

3. Хуманизам и ренесанса Кључне речи: хуманизам, ренесанса, Италија, антика, уметност, наука

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Хуманизам и ренесанса – појмови, време и простор. – Хуманизам и ренесанса представљају дубок преображај у духовном животу, култури, науци и уметности Европе, који се одвијао од 14. до 16. века. Могућности за такав културни развој дао је успон градова и грађанства, заснован на напретку трговине и привреде. Хуманисти (лат. humanus – човечји, људски) су били учени људи, љубитељи старина, који су тежили оплемењивању и усавршавању човека откривањем и изучавањем античке књижевности и уметности. За њих су идеали из античког наслеђа старе Грчке и Рима били узор за савремено стваралаштво и инсистирали су на класичном образовању заснованом на изучавању хуманистичких наука. Ренесанса (фра. renaissance – обнова, препород) је био период препорода античке културе и обнове стваралачког духа у 15. и 16. веку, а под утицајем хуманистичких идеја. Хуманизам и ренесанса прво су се развили у градовима–државама северне Италије, који су стекли политичку моћ и богатство захваљујући трговини и развоју привреде током средњег века. Најзначајнији су били Фиренца, Рим, Милано, Венеција, Напуљ, Ђенова и др. Упркос разједињености градова и државица, ратовима, епидемијама куге, побунама, верским и династичким сукобима и економским и политичким кризама, у Италији се истовремено од 14. века дешавао и снажан успон културе и уметности. Значајан допринос том успону дали су богати трговци и банкари који су оснивали библиотеке, сакупљали вредна уметничка дела, улагали новац у изградњу и улепшавање зграда, као мецене су финансијски помагали уметнике, књижевнике и научнике, а често су се и сами бавили уметношћу, књижевношћу или науком. У 15. и 16. веку хуманизам и ренесанса проширили су се на Немачку, Француску, Шпанију, Низоземску, Енглеску и друге европске земље и тамо

Лоренцо Величанствени, биста, рад Верокија

Мецена – покровитељ и заштитник књижевника, уметника и научника. Назив је настао по римском политичару, песнику и пријатељу цара Августа Гају Цилнију Мецени. Мецене су били богати припадници вишег друштвеног слоја, често владари, племићи, црквени великодостојници или трговци. Најпознатији у време ренесансе били су припадници владарске породице Медичи из Фиренце, пре свега Козимо ил Векио (1389–1464) и његов нећак Лоренцо Величанствени (1449–1492), који су на свом двору окупљали најбоље књижевнике, филозофе и хуманисте свог доба, наручивали су од њих дела или су им својим утицајем омогућавали да добију бројне наруџбе.

ИСТОРИЈА III

21

су из тог периода осталa значајна достигнућа у култури, уметности и науци. Важну улогу у брзом ширењу идеја хуманизма и ренесансе имали су проналазак штампарске машине, умножавање и ширење књига и њихова доступност ученим људима широм Европе. Поред тога, италијански хуманисти и ренесансни ствараоци путовали су по европским земљама, стварали на владарским дворовима и ширили познавање грчког и латинског језика и античке филозофије и књижевности. Исто тако, уметници из целе Европе долазили су у Италију и ту, на изворишту, упознавали су се с антиком и преузимали идеје и утицаје хуманизма и ренесансе. Критички однос хуманиста према античким и другим текстовима утицао је на стварање критичке историјске свести. Тако је хуманиста Лоренцо Вала (1407–1457) године 1440. разоткрио као фалсификат Константинову даровницу, документ римске цркве којим је римски император Константин Велики у 4. веку дао папству право на духовну и световну власт над целим Западним царством. Вала је показао да неке речи у том документу нису биле познате у Константиново време и доказао да су црквени званичници фалсификовали документ у 8. веку како би поткрепили право папства на световну власт.

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Основне одлике хуманизма и ренесансе. – Најважније одлике хуманизма биле су откривање, сакупљање и проучавање античких споменика и дела грчких и латинских писаца. Античка дела упознавана су преко средњовековних византијских и арабљанских превода, али и из сачуваних оригинала. Зато су хуманисти трагали за старим рукописима по архивима и манастирским библиотекама, читали су их и објављивали како би олакшали стално проучавање. Образовање хуманиста темељило се на учењу грчког и латинског језика, изучавању старе грчке и латинске књижевности, филозофије, историје и уметности. У античким делима хуманисти су видели узоре за сопствени књижевни рад, али и за свакодневни живот. Иако су славили и копирали стил античких писаца, ствараоци хуманизма и ренесансе су античким делима прилазили критички, што је подстицало стварање оригиналних дела и онемогућавало

Данте Алигијери

Франческо Петрарка

22

д

за

уџ

бе

ни ке

пасивну имитацију антике. Они су античке текстове подвргавали критичком филолошком проучавању, испитивали су њихову тачност и веродостојност, стављали их у историјске оквире и сагледавали време у којем су настали. То је била значајна разлика у односу на читање античких дела током средњег века. Контакт с антиком подстакао је откривање човека и природе, борбу против ауторитета и догме, као и рационално сагледавање света. Ослонац на антику омогућио је да се у центар хуманистичког и ренесансног погледа на свет постави човек. Подстакнуто је упознавање, изучавање и уметничко приказивање човековог тела, као и поштовање његове интелигенције, достојанства, воље, слободе и неограничених могућности. Хуманисти су истицали вредност човека, развијали индивидуализам, подстицали самосвест појединца, тежњу ка усавршавању и схватање да човек може да буде шта жели. За разлику од средњовековне скромности и анонимности уметника, у ренесанси се тежило индивидуализму, развијању и потврђивању личних способности и стицању признања за своја дела. У то време развио се и идеал ренесансног, универзалног човека, који је познавао антику и хуманистичке науке, разумео се у уметност и књижевност, бавио се филозофијом, науком и практичним пословима своје заједнице. Хуманизам и ренесанса нису представљали раскид с религијом и тежили су да прилагоде античке вредности духу хришћанства. Ипак, раскинуто је са средњовековном схоластичком филозофијом, критикована је црква и испосништво и потиснута су размишљања о вечном животу, Богу, греху, искупљењу, покајању и спасењу душе. У први план стављан је овоземаљски живот, човек, радости живота и лепота природе. Тежило се слободи, задовољствима живота, ширењу сазнања и уживању у уметности. Пажња ренесансних уметника, по угледу на антику, преусмерена је на човека и

За во

Вилијем Шекспир

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

Еразмо Ротердамски 1523.

Николо Макијавели

ИСТОРИЈА III

23

његово тело (које је у средњем веку скривано), као и на природу и њене лепоте. Свештенство је губило примат у образовању, разум и наука су потискивали веру и теологију и развијен је секуларизам (световност) као део модерног духа. Схоластика – средњовековна филозофија која је тежила да докаже да су верске истине у исто време и нужне истине разума и да помири античку филозофију са хришћанском теологијом. Филозофија је сматрана „слушкињом” теологије јер није имала задатак да трага за истином, већ само да објасни и потврди основне верске догме садржане у Библији и другим црквеним књигама.

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Ствараоци и дела. – Хуманизам и ренесанса оставили су резултате у свим областима културе и уметности. У том раздобљу развијала се књижевност, настале су промене у филозофији и политичкој филозофији, догодио се процват уметности (архитектура, вајарство, сликарство), напредак науке и промена у свакодневном животу и култури. Зачетници хуманизма појавили су се у Италији. Данте Алигијери (1265– 1321) био је песник из Фиренце који је на народном италијанском језику написао Божанствену комедију (Рај, Чистилиште и Пакао), у којем је изнео критику цркве и средњовековног друштва. Франческо Петрарка (1304–1374) био је песник лирских песама – сонета, на народном италијанском језику, скупљених у збирци Канцонијер, али и одличан познавалац латинског језика и античке културе, који је вредно откривао списе античких аутора и сматрао је да их треба подражавати као узоре. Ђовани Бокачо (1313–1375), италијански књижевник и хуманиста, на народном језику написао је Декамерон, збирку од сто прича пуних сатире, критике цркве, свештенства и монаха. Ширење хуманизма и ренесансе током 16. века узроковало је успон књижевности и у другим европским земљама. Значајни представник хуманизма и ренесансе у Француској био је Франсоа Рабле (1494–1553), монах и лекар, познавалац латинског и грчког, као и античке културе. У роману Гаргантуа и Пантагруел критиковао је друштвену стварност, супротстављајући јој идеју хуманизма. Шпански писац Мигел Сервантес (1547–1616) написао је први модеран роман Дон Кихот, сатиру и критику витешког романа и шпанског друштва. У Енглеској је стварао Вилијем Шекспир (1564–1616), аутор 38 драма и 154 сонета. Његове комедије, трагедије и историјске драме (Ромео и Јулија, Хамлет, Краљ Лир, Магбет, Млетачки трговац, Тит Андроник, Антоније и Клеопатра) представљају сам врх светске књижевности и изводе се и данас у позориштима широм света. Хуманисти су оставили и изузетна дела политичке литературе. Еразмо Ротердамски (Дезидерије) (1467–1536), холандски теолог, филозоф и хуманиста, у делу Похвала лудости оштро је критиковао друштво, незнање, свештенство, запостављање суштине вере, а залагао се за толеранцију и слободно расуђивање. Фирентински чиновник, дипломата, писац и историчар Николо Макијавели (1469–1527) у свом најважнијем делу,

Томас Мор рођен је у Лондону као син угледног адвоката и судије. Завршио је студије права на Оксфорду, а бавио се и књижевношћу, филозофијом и теологијом, као и адвокатуром и политиком а 1529. постао је канцелар. Одбио је да призна декрет којим је краљ Хенри VIII присвојио апсолутну световну и духовну власт у Енглеској. Зато је ухапшен, затворен у лондонски Тауер и погубљен 1535. У најпознатијем делу, Утопији (на грчком: место које не постоји), стању у Енглеској 16. века супротставио је идеализовану представу острва на којем је укинуто приватно власништво, злато и сребро немају никакву вредност, становници заједнички обрађују земљу, брину о заједничком добру и верској толеранцији. Утопија је постала класично дело политичке теорије и тај појам се употребљава када се нешто сматра неостварљивим.

24

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

за

уџ

бе

ни ке

Владалац, дао је упутства за успешну владавину и поставио је принцип да не треба бирати средства за постизање политичких циљева и интереса (макијавелизам). У исто време је стварао Томас Мор (1477–1535), енглески мислилац који је написао Утопију, у којој је дао приказ савршене људске заједнице, али и критику друштва у тадашњој Енглеској.

Леонардо да Винчи, Аутопортрет и Витрувијан

За во

д

Уметници ренесансе сликали су пејзаже, портрете савременика и аутопортрете. За своје радове изучавали су оптику, математику, анатомију трагајући за идеалним пропорцијама и лепотом људског тела и природе. Открили су перспективу, потписивали су своја дела, сликали су уљаним бојама и на влажном зиду. Најбољи пример је Леонардо да Винчи (1452– 1519), фирентински сликар, вајар, архитекта, инжињер, песник и научник. Његова најпознатија дела су слике Мона Лиза и Тајна вечера, а сачуване су и обимне белешке и нацрти разних проналазака, машина и људског тела, који показују свестраност и прецизност тог генијалног ствараоца ренесансе. Микеланђело Буонароти (1475–1564) био је сликар и вајар, градитељ и песник, који је осликао свод Сикстинске капеле у Ватикану, прерадио је план Цркве Светог Петра у Риму и извајао Мојсија, Давида, Пијету. Значајни сликари ренесансе у Италији били су и Рафаело Санти (1483–1520), који је насликао Атинску школу, Венецијанац Тицијан Веничело (1490–1576), који је насликао више од 4.000 слика; затим и Ђото, Верокио, Ботичели, Тинторето, Каравађо и други. Као архитекте су се истакли Филипо Брунелески (1377– 1446) и Донато Браманте (1444–1514). Сликарство ренесансе имало је представнике и у северној Европи. Немачки сликар Албрехт Дирер (1471– 1528) познат је по дрворезима и бакрорезима, а Ханс Холбајн Старији (1465–1524) и Млађи (1497–1543), као и Лука Кранах Старији (1472–1553) и Млађи (1515–1586) по пејзажима и портретима савременика.

Микеланђелова скулптура Давида

ИСТОРИЈА III

25

Албрехт Дирер

Питања 1.

2.

3.

4.

5.

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Последице хуманизма и ренесансе – рађање модерног доба.

– У време хуманизма и ренесансе настала је световна култура заснована на античком наслеђу старе Грчке и Рима, усредсређена на човека, природу и овоземаљски живот. Тада је, с интензивним препородом античке културе, раскинуто са хришћанским догмама и средњим веком и наговештен је почетак модерног доба. Достигнућа хуманистичког и ренесансног духа подстакла су даљи развој науке и научних спознаја о човеку и природи. Хуманисти су на своје време гледали као на ново доба, препород, излазак из мрачног доба и зачетак даљег напретка човечанства. Иако нису представљали потпуни и нагли раскид са средњим веком, хуманизам и ренесанса означили су прелаз из средњег века у нови век. У сваком случају, у том раздобљу настало је мноштво уметничких дела која су постала темељ модерне културе и до данас су остала у самом врху светске уметности.

Галилео Галилеј

Објасните појмове хуманизам и ренесанса. Где и зашто су се прво појавили хуманизам и ренесанса? Када су се хуманизам и ренесанса проширили у северној Европи? Наведите основне одлике хуманизма и ренесансе? Набројте најзначајније ауторе и дела књижевности хуманизма и ренесансе.

6. Набројте главне представнике ренесансног сликарства, вајарства и архитектуре.

7. Шта је хелиоцентрични систем и који научник га је први формулисао?

Никола Коперник (1473–1543), пољски астроном, на основу посматрања небеских тела формулисао је хелиоцентричну теорију по којој се Земља окреће око своје осе и око Сунца. Његова теорија представљала је прекретницу у развоју астрономије и подстакла је каснија научна открића, али је наишла на отпор католичке цркве (његову књигу О кружењу небеских тела, објављену пред смрт 1543, папа је 1616. забранио и ставио на списак забрањених књига – Index librorum prohibitorum). Ђордано Бруно (1548–1600), италијански астроном и филозоф, прихватио је Коперников хелиоцентрични систем и зато га је инквизиција као јеретика живог спалила на ломачи 1600. године. Галилео Галилеј (1564–1642), италијански астроном, физичар, математичар и филозоф, поставио је темеље модерној механици и физици и заступао је Коперникову хелиоцентричну теорију. Међутим, под притиском инквизиције, одрекао се својих ставова 1633, да би у изолацији наставио научни рад. Ипак, сматра се да је на самрти изговорио речи „Ипак се окреће”, чиме је истакао своје стварно мишљење.

26

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

4. Реформација и католичка реакција Кључне речи: Католичка црква, реформација, протестантизам, противреформација, језуити, верски ратови

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

Стање у цркви и продаја опроштајница – узроци реформације.

– Католичка црква била је основна институција средњег века, која је обликовала живот појединца и читавог средњовековног друштва. Црква је већ у средњем веку пролазила кроз кризе и унутрашње проблеме и трпела је критике због разлике између верских идеала које је проповедала и стварног живота свештенства. Уместо у скромности и побожности, свештенство и нарочито папство живели су у раскоши, свештеници су били необразовани, искварени, похлепни и запостављали су своје духовне дужности. Библија и црквена служба биле су на латинском језику и зато недоступне обичном народу, па су се јавили захтеви да се Библија преведе на народни језик. Сви слојеви друштва желели су једноставније богослужење и јевтинију цркву и били су против разних давања за цркву, а владари су тежили да оснују националне цркве и избегну контролу из Рима. У средњем веку било је неуспешних покушаја реформе цркве, а ослобађање од верских догми и критика цркве, које су донели хуманизам и ренесанса, још више су подстакли тежњу за променама у цркви. Посебно незадовољство почетком 16. века изазвала је продаја опроштајница (индулгенција) коју је дозволио папа Лав X (1513–1521): за новац је верницима даван опроштај за све грехове за које би иначе морали да буду кажњени и да их окају у чистилишту. Мартин Лутер и реформација у Немачкој. – Против стања у цркви, искварености папства и нарочито продаје индулгенција побунио се Мартин Лутер (1483–1546), немачки свештеник и професор, и започео је покрет темељне реформе цркве, назван реформација. Лутер је 31. октобра 1517. на врата дворске цркве у Виртембергу прикуцао писмо с 95 теза (Расправа о ефикасности индулгенција), у којима је протестовао против продаје Мартин Лутер рођен је у Ајслебену у Саској. Започео је студије права на универзитету у Ерфурту, али је изненада напустио студије, приступио августинском реду и отишао је у манастир. Постао је свештеник 1505, а дипломирао је теологију у Виртембергу 1512. Постао је доктор теологије и добио доживотну професуру. Био је професор на универзитетима у Ерфурту и Виртембергу. У међувремену је као свештеник 1510. боравио у Риму, где га је запањио раскошан и разуздан живот римског свештенства. После сукоба с папом написао је низ дела, а преводом Светог писма (целокупан превод објављен 1534) на немачки народни језик је знатно допринео развоју немачког књижевног језика. Оженио се 1525. Катарином фон Бора, бившом часном сестром, с којом је имао шесторо деце, чиме је у пракси показао став према целибату (безбрачности свештеника). Усавршавајући и ширећи своје учење Лутер је дошао у сукоб с многим својим следбеницима. Умро је у родном месту 1546. године.

ИСТОРИЈА III

27

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

индулгенција и критиковао је грешке у учењу и деловању цркве и римског папе. Сматрао је да искрена молитва, вера и покајање омогућавају спасење душе, а не откуп грехова новцем. После неколико расправа одбијени су његови ставови, а 1519. је отворено иступио против божанског ауторитета папе. У пролеће 1520. запрећено му је изопштењем из цркве папском булом (повељом), коју је он исте године јавно спалио, назвао је папу антихристом и објавио је три програмска дела реформације. Папа га је 1521. године прогласио за јеретика, а Лутер је на сабору у Вормсу, на који га је позвао цар Карло V, одбио да порекне своје ставове, те је искључен из цркве, а његово учење је стављено ван закона (Вормски едикт). Лутер је одбацио осуду и под заштитом присталица немачких кнежева и градова започео је стварање новог верског учења. Саски кнез Фридрих Мудри склонио га је у дворац Вартбург, где је Лутер започео превођење Новог завета са грчког на немачки народни језик.

Сабор у Вормсу

Лутерово учење врло брзо се ширило у Немачкој, и то у великој мери захваљујући штампи. Основ тог учења било је укидање папства, заснивање вере само на Светом писму, враћање цркве хришћанским врлинама, скромност и умереност, заједничка служба свештеника и верника, одузимање црквених имања, јачање утицаја световне власти, превођење Библије на народни језик и приближавање цркве верницима, поштовање само три свете тајне (крштење, покајање, причешће). Неки кнежеви прихватили су учење, али је ипак на сабору у Шпајеру 1529. потврђен Вормски едикт. Лутерове присталице протестовале су против те одлуке, те се од тада називају протестанти, а нова вера протестантизам. Поред тога, називају се и лутерани, или, због заснивања вере на Еванђељу, евангелисти. Лутерови

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

противници одбили су његово учење, које је представио хуманиста Филип Меланхтон као „Аугзбуршку вероисповест” на сабору у Аугзбургу 1530. У међувремену се реформација у Немачкој развила у широк социјални покрет који је захватио све друштвене слојеве и често добијао радикалне облике, којима се и сам Лутер супротстављао. Незадовољни сељаци подигли су устанак, који је 1524–1525. прерастао у Велики сељачки рат у Немачкој. Њима су се прикључиле и радикалне присталице реформације. Тражено је укидање кметства, претераних пореза и кулука, као и слободно бирање свештеника. Пошто су устаници били исувише радикални и иступали су против племства, у којем је он имао ослонац, Лутер је тражио од кнежева да угуше сељачку побуну. Тако је царска војска уз помоћ кнежева разбила неорганизоване и слабо наоружане сељаке и строго их казнила. Лутер је био и против анабаптиста, који су сматрали да одрасли треба да буду поново крштени и залагали су се за заједничку имовину и толеранцију. Сукобио се и с Томасом Минцером, који је заступао једнакост као основу новог друштва. Под утицајем радикалне реформације, у Минстеру је 1534/1535. заведена диктатура Јохана од Лајдена, уведено је заједничко власништво и црква је враћена сиромаштву (Mинстерски експеримент). После ширења реформације у средњој Европи, нарочито у немачким земљама, почели су сукоби и разбуктао се верски рат између протестаната и католика. Цар Карло V, који је био отворени противник реформације јер је слабила централну власт и јачала кнежеве, укључио се у рат, али је поражен. Пошто ниједна страна није успела да однесе победу, на сабору у Аугзбургу је 1555. године склопљен споразум. У земљама под влашћу цара Карла V успостављена је слобода вероисповести, изједначена су права католика и протестаната и успостављено је начело по којем је у свакој држави остала вера коју је прихватила врховна власт (Чија је земља његова је и вера/Cuius regio eius religio).

Улрих Цвингли

За во

Томас Минцер

д

за

уџ

бе

ни ке

28

Ширење реформације у Европи и разна протестантска учења.

– Реформација се брзо ширила по централној и северној Европи. Пошто протестантизам није био централизован, појавила су се различита верска учења и вође, а у складу с локалним друштвеним и верским приликама. У немачком делу Швајцарске проповедао је Улрих Цвингли (1481–1531), који је као свештеник у Цириху на основу Светог писма спровео темељну реформу цркве, управе и моралног живота. Уклонио је иконе и оргуље из цркве, одбацио је учење о транссупстанцијацији (претварању хлеба и вина у крв и тело Христово), које је Лутер задржао. Погинуо је у сукобу протестаната и католика, после чега је закључен мир и кантонима у Швајцарској дозвољено је да исповедају веру коју желе. Проповедник Жан Калвин (1509–1564) био је Француз, који је прешао у Швајцарску и на позив градске управе у Женеви успоставио је самосталну цркву. Основа његовог учења била је предестинација (предодређење), по којој је Бог по својој милости унапред одредио судбину свих људи и одабрао је људе које ће спасти. По томе се никаквим добрим делима није могло заслужити спасење, већ је само требало веровати у божију милост и радити у славу божију. Калвинови следбеници сматрали су да су они одабрани и зато

ИСТОРИЈА III

ни ке

су се дисциплиновано покоравали строгим захтевима његовог учења. Калвин је реформисао приватни и јавни живот по строгим правилима, a на основу Светог писма, повезао je световну и црквену власт, у јавном животу забранио je раскош и забаву и сузбијао неморал, у црквеној организацији спровео je аутономију општина, из цркава jе уклонио иконе, свеће и оргуље. Калвинисти су немилосрдно прогонили противнике и смрћу кажњавали све које су сматрали јеретицима. Калвинизам је подстицао вредан рад, дисциплину и предано бављење професијом, оправдавао је камату и давање зајма, што је погодовало развоју капитализма, који је био у зачетку, као и тежњама грађанства за богаћењем и рационалним вођењем послова. Присталице Цвинглија и Калвина ујединиле су се 1549. у протестантску цркву у Швајцарској. Калвинизам се раширио и у Француској, где су протестанти називани хугеноти. У Енглеској је увођење реформације и реформу цркве спровео сам владар. Краљ Хенри VIII (1491–1547) сукобио се с папом који му није дао

29

За во

д

за

уџ

бе

Жан Калвин

Хенри VIII

30

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

развод од Катарине Арагонске, а који је тражио да би се оженио Аном Болен. Краљ је раскинуо односе с Римом, сазвао је парламент, који је Актом о супрематији 1534. основао самосталну англиканску цркву и прогласио је краља њеним поглаваром. Верски живот у англиканској цркви максимално је поједностављен, очишћен од католичке догме и заснован на моралној дисциплини. Џон Нокс пренео је протестантизам у Шкотску, а прихваћен је и у скандинавским земљама.

ни ке

КОНТРАРЕФОРМАЦИЈА. – Реформација је потресла Католичку цркву, која је брзо и оштро одговорила на појаву протестантизма и покушала је да се сама реформише. То је била противреформација или католичка обнова. Да би зауставила сопствено опадање и ширење реформације, Црква је покушала да се врати старим традицијама, проповедању, скромности, библијским узорима. Ослањала се и на деловање монашких редова, посебно на новооснован ред језиута, исусоваца (Дружба Исусова). Оснивач тог реда био је шпански племић Игнасио Лојола (1491–1556). Ред је био под управом папе, имао је велики број припадника који су били образовани и дисциплиновани, послушни папи. Ширили су веру, бранили католичке догме и борили се свим средствима против протестаната, јеретика и пагана у Европи и широм света. Били су васпитачи многих европских владара. Њихово деловање допринело је заустављању опадања цркве и сузбијању реформације у појединим немачким покрајинама, чешкој, Пољској и Угарској, и њеном искорењивању у Аустрији, Шпанији и Италији. Важан утицај на Католичку цркву имале су одлуке Сабора у Тренту. Током две деценије заседања, с прекидима (1545–1563), није успео покушај да се измире католичанство и протестантизам. Осмишљена је коренита реформа Римокатоличке цркве, јасно су одређене догме, дефинисане су разлике у учењу у односу на протестантизам, уведена је строга дисциплина и унапређено образовање свештеника. Потврђена је неспорна власт папе, а преводи Светог писма нису сматрани аутентичним. Католичка црква и даље се бранила и насилним средствима. Тако је 1554. обновљен инквизиторски суд који је постојао још у средњем веку и имао је

За во

д

за

уџ

бе

Игнасио Лојола

Трентски концил

уџ

бе

ни ке

31

За во

д

за

задатак да се обрачуна с јеретицима, односно са свима који се нису слагали са званичним учењем Цркве. Суђено је за различите преступе, а оптужени су понекад осуђивани и на смрт (Ђордано Бруно). Од 1559. године вођен је и списак забрањених књига (Index librorum prohibitorum), а, књиге с непожељним садржајем, осим што су биле забрањене, често су и спаљиване или су на други начин уништаване. Верски ратови. – Крвави верски сукоби и ратови између католика и протестаната у Европи трајали су током целог 16. и прве половине 17. века. У Француској су оштри верски сукоби трајали од 1562. до 1598. Уочи празника светог Вартоломеја августа 1572. догодио се велики покољ хугенота у Паризу и другим местима, у којем је убијено неколико хиљада хугенота (Вартоломејска ноћ). Тек крајем века у Француској су учињени кораци ка верској толеранцији пошто је краљ Анри IV 1598. године донео Нантски едикт, којим није успостављена пуна равноправност, али су хугеноти добили једнакост пред законом, а слобода вероисповести је уведена само у неким областима. Верске слободе су потврђене Алеским едиктом милости 1629. године. Почетком 17. века избио је велики верски с укоб, познат као Тридесетогодишњи рат (1618–1648), између католичких и протестантских земаља Европе. Рат је избио због деловања језуита у Баварској и Хабзбуршкој монархији. Протестантске земље окупиле су се у Протестантски савез 1608, а католици у Католичку лигу 1609. године. Рат је почео кад су чешки протестанти устали против цара и вођен је на територији Немачке и Чешке. Учествовале су и Данска, Шведска и Француска, а материјалну помоћ

Вартоломејска ноћ

32

I ЕВРОПА ОД 15. ДО 18. ВЕКА

За во

д

за

уџ

бе

ни ке

пружале су и Енглеска и Низоземска протестантима а Шпанија католицима. То је био први општеевропски рат, одвијао се у више фаза, био је изузетно крвав и суров и оставио је бројне жртве. Једна од важнијих била је битка код Лицена 1632, у којој су Швеђани и Французи победили Аустрију. У рату се на челу аустријске војске истакао Алберт фон Валенштајн (1583–1634), богаташ и војсковођа. Рат је завршен Вестфалским миром 1648, по којем је Француска добила Алзас, а Шведска Померанију. Немачка је била разорена и остала је распарчана на кнежевине. Призната је слобода вере протестантима и калвинистима. Чешка је постала административна јединица Хабзбуршке монархије. Холандија и Швајцарска су добиле независност.

Верска карта Европе

ни ке

33

Гласник објављује крај 30-годишњег рата

За во

д

за

уџ

бе

Последице реформације. – Реформација је поделила хришћанство, нарушила јединство и ослабила Католичку цркву, али је оснажила монархе и убрзала развој јаке, модерне, световне централизоване државе. Папе су изгубиле власт над протестантима и њиховом земљом и знатно им је опала моћ. Становници европских држава постали су драстично подељени по вери. Протестантизам је радикално изменио верски живот: свештенике су постављали владари, укинути су монашки редови, свештеницима је дозвољено да се жене и свако је могао да буде свештеник. Цркве су постале скромне, без сувишне раскоши, икона и реликвија, а обред је поједностављен. Негован је верски индивидуализам, односно вера је практикована путем приватног мишљења појединаца, а не путем званичних ставова цркве. Свако је могао да тумачи Свето писмо по сопственој савести, без посредовања свештеника и цркве, што је подигло самопоуздање појединца. Протестантска вредноћа, дисциплина и посвећеност раду и стицању богатства знатно су утицале на развој капитализма.

Питања 1. Опишите стање у Католичкој цркви крајем средњег века и појаве које су проузроковале избијање реформације.

2. Које су биле основне одлике Лутеровог учења?

3. Како се развијала реформација у Немачкој током 16. века?

4. Опишите ширење реформације по европским земљама.

5. Шта је контрареформација и који су били њени методи и резултати?

6. Како су се одвијали верски ратови и сукоби католика и протестаната у 16. и 17. веку?