С А Д РЖ АЈ
Листа мапа Листа табела Предговор УВОД 1. ГЕОГРАФСКЕ ОДРЕДНИЦЕ РАЗЈЕДИЊЕНОСТИ
VIII IX X XII 1
2. РАЗЈЕДИЊЕНОСТ И СУКОБ: ОД РИМЉАНА ДО РЕНЕСАНСЕ (400–1494)
22
3. СТАГНАЦИЈА И РЕФОРМА (1494–1789)
46
4. НАСТАНАК НАЦИОНАЛНОГ ПИТАЊА (1789–1849)
71
5. УЈЕДИЊЕНА ИТАЛИЈА
97
6. ЛИБЕРАЛНА ДРЖАВА И ДРУШТВЕНО ПИТАЊЕ (1870–1900)
119
7. ЂОЛИТИ, ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И УСПОН ФАШИЗМА
146
8. ФАШИЗАМ
176
9. РЕПУБЛИКА
209
Одабрана дела за даље читање
265
Индекс
278
МАПЕ
1. Место Италије на Медитерану
2
2. Реке, рељеф и главни римски путеви
17
3. Области главних дијалеката у Италији
21
4. Италија (1559–1796)
51
5. Уједињење Италије
112
6. Италија од 1919. године
172
ТАБЕЛЕ
1. Бруто друштвени производ (БДП) у Италији (1861–1998)
10
2. Емиграција из Европе у неевропске земље
11
3. Становништво Италије (1550–1800)
56
4. Железнице (1840–1900)
105
5. Демографски индикатори (1860–1988)
124
6. Становништво највећих италијанских градова (1800–1980)
126
7. Италија 1861. године: регионалне варијације
127
8. Спољна трговина Италије
142
9. Просечан годишњи раст бруто друштвеног производа (БДП), становништва и производа по глави становника (1896–1913)
147
10. Студенти који похађају универзитете
201
11. Приватни аутомобили (1914–1987)
243
12. Бруто друштвени производ по глави становника (1870–1988)
245
ПРЕДГОВОР
Историја Италије овог опсега не може да претендује да буде оригинална или свеобухватна. Моја намера је била да обезбедим сажет и, надам се, јасан преглед најважнијих догађаја на полуострву од римског доба надаље. Већим делом ослањао сам се на радове других, нарочито у првим и последњим поглављима. Надам се да ће аутори на које се односе моји наводи бити благонаклони и да ће сви прихватити моју срдачну захвалност. Вероватно је неизбежно, ако се има у виду ограниченост простора за писање, да мој фокус буде пре свега на политичким питањима (некада и више него што ми је била првобитна намера). Ипак, на одређеним местима сам покушао да испреплетем расправе о економским, друштвеним и другим питањима, а у Уводу сам се кратко осврнуо на то како су позиција Италије у Европи, њено тло, клима, минерални ресурси и географија терена утицали на њену историју. Главни проблем с радом ове врсте је проналажење тематског тока. То је нарочито тешко у случају Италије јер та земља постоји тек од 1861. године и, строго говорећи, њена историја почиње тада, а не раније. Пре тог датума полуострво је било мозаик држава од којих је свака имала сопствену историју и традицију. Решење које је понекад било усвајано јесте да се политички наратив остави по страни и да се, уместо тога, „Италија” посматра суштински као „географски појам”, територијална целина чијој је историји могуће приписати повезаност усредсређивањем на шире друштвено-економске теме. Такво решење, међутим, није у потпуности задовољавајуће јер територијална целина ипак одговара национално-политичкој целини и великим делом она нема много очигледних или природних веза с било којом од наведених тема.
Предговор
xi
У мери у којој постоји, једина тематска повезница у овој књизи тиче се проблема „стварања нације”. Италија је настала 1859–60. године – колико случајно, толико и с намером. Само неколицина људи је пре 1860. године озбиљно веровала да је Италија нација и да би требало да постоји као јединствена држава. Чак и они су морали да признају да је било мало разлога којима би се једно такво веровање оправдало: ни историја, ни језик нису заиста подржавали њихову тезу. Резултат је био да су се после оствареног уједињења италијански владари суочили с тешкоћама задатка да се створи осећај колективног идентитета и становништво полуострва веже за нове националне институције. Наизменично су примењивали „материјалистичка” и „идеалистичка” решења, али нису дошли до задовољавајуће формуле. Прва два поглавља ове књиге осмишљена су тако да, пре свега, изнесу неколико идеја о природним и историјским препрекама које су задатак изградње нације у Италији учиниле веома тешким после 1860. године. Ова поглавља дају увод у главни део књиге који се бави раздобљем последњих двеста година. Резултат тога је да су делови који се баве средњим веком и ренесансом прилично површни. Почињем од пада Римског царства зато што тада почиње и политичка фрагментација полуострва. Последње поглавље сеже до садашњег времена. Међутим, Италија тренутно пролази кроз дубоку моралну и политичку кризу, што, више него обично, чини ризичним изношење било каквог закључка или мишљења. Неколико људи било је љубазно да прочита недовршене верзије ове књиге. Нарочито захваљујем професору Адријану Лајтелтону на читању целокупног текста и његовим перцептивним коментарима. Денис Мак Смит, професор Доналд Метју и професор Џон А. Дејвис прочитали су појединачна поглавља и дали много драгоцених сугестија. Доктор Ширли Винал, професор Перси Алум, доктор Џонатан Морис и доктор Патриша Морисон такође су прочитали појединачна поглавља и понудили веома корисне савете. Професор Ђулио Лепши указао је на могућности значајних побољшања првог дела, обезбедио је мапе италијанских дијалеката и табеле примера из дијалеката. Неизмерно хвала свима који су допринели мом раду. Наравно, преузимам пуну одговорност за сваку грешку која је могла да остане непримећена.
Увод
У касно пролеће 1860. године Ђузепе Гарибалди, паравојник веома упадљиве појаве, који је већину живота провео у иностранству борећи се као вођа гериле, запловио је пут Сицилије из једне луке близу Ђенове. На палубама његова два мала брода налазила се шаролика скупина студената и авантуриста, од којих су многи били тек пунолетни. Мисија им је била да уједине Италију. Њихови изгледи за успех чинили су се ограничени: група је била слабо наоружана, а само је неколицина међу њима имала искуства у ратовању или администрацији. Поврх свега, они нису представљали обећавајућу рекламу за будућу нацију. Међу око хиљаду добровољаца било је Мађара и Пољака, а италијански контингент је имао несразмерно велики број људи из Бергама, малог града на северу земље. Ипак, они су за неколико месеци успели да од Бурбона освоје Сицилију и јужни континентални део. У марту 1861. године Виторио Емануеле II, краљ Пијемонт–Сардиније, постао је први краљ уједињене Италије. Успех Гарибалдија и његових „Хиљаду” био је како од изузетног значаја, тако и неочекиван, а када је еуфорија спласнула, многи трезвени посматрачи су се питали да ли ће италијанска држава моћи да опстане. Француска и Аустрија, две највеће континенталне силе тога времена, запретиле су да ће напасти нову краљевину, разбити је и вратити Папску државу, коју је Виторио Емануеле током уједињења припојио новој држави. Ипак, много подмуклија дугорочна претња опстанку нове државе било је опште одсуство било каквог правог осећаја обавезе или лојалности према краљевини, осим у случају незнатне мањине становништва. Нови владари су оправдавали своје захтеве за велике порезе и војну службу, често и окрутне репресивне мере и непознате институције, тако што су се позивали на светост и неприкосновеност италијанске „нације”. Ипак, за огромну већину Италијана „италијанска нација”, као ни сама „Италија” саме по себи нису имале никакво значење.
Увод
xiii
Дуго после 1860. године мањак лојалности према новој држави није дао мира интелектуалцима у земљи. У почетку је било неке наде да ће увођење либералних институција и слободне трговине ослободити спутане таленте и енергију народа који је свету дао цивилизацију античког Рима и ренесансу. Претпостављало се да ће нови напредак уродити подршком либералном друштвеном поретку и његовим вођама. Ускоро се показало да је то била илузија. До касних седамдесетих година XIX века друштвено-економски немири почели су да нагризају старе извесности. Разочарење је расло. Појавиле су се друге, мање либералне идеје чији су творци тврдили да могу решити проблем недостатка осећања дужности према држави међу Италијанима. Те идеје су двадесетих и тридесетих година XX века кулминирале експериментом фашизма. Иронично је да је од 1860. године пораз, а не успех фашизма био тај који је дао Италији обједињујући скуп вредности – вредности антифашизма. Уколико се испоставило да је задатак осмишљавања колективног „националног идентитета” био превише тежак, један од разлога можемо тражити у одсуству било каквог политичког садржаја о уједињеној Италији пре деветнаестог века. Патриотски историчари и пропагатори тврдили су да се национална свест назирала још у борбама средњовековних градова (или комуна) против Светог римског царства или у Макијавелијевим позивима на прогон „варварских” освајача у раном XVI веку. Ипак, такве интерпретације су биле натегнуте. По речима филозофа Ђузепа Ферарија из 1858. године, историја полуострва после пада Римског царства била је историја пометње и подела, „халабуке и метежа народа, држава и институција”. Историчар Арнолд Тојнби је 1934. године приметио да је у средњој Италији XIV века било више независних држава него у целом свету. Ако се има у виду ова традиција политичке фрагментације, није нимало изненађујуће да је после 1860. године идентификовање са уједињеном краљевином било тешко за толико много Италијана. То не значи да идеја Италије није имала никакав политички значај пре деветнаестог века. Папство је још од времена Гргура VII у касном једанаестом веку подстицало „све Италијане” да се одупру полагању права немачких царева на суверенитет над полуострвом; у тринаестом веку је владар Сицилије Манфред Хоенштауфен „Италију” користио као бич против својих француских противника. Ипак, тај концепт није био тако широко примењиван и превас-
xiv
Кратка историја Италије
ходно је привлачио писце и песнике, а не политичаре. Ренесансним хуманистима је такав концепт био посебно драг иако је велики део њиховог ентузијазма за појам Italia био последица чињенице да су тај појам навелико користили латински аутори који су им били узор. Током рисорђимента (Risorgimento), покрета за национални препород који је трајао од почетка до средине деветнаестог века, много славних патриота, као што је био Алесандро Манцони, били су професионални писци или су пак имали веома снажне литерарне склоности, као Масимо д’Азељо или Ђузепе Мацини. Велики број припадника Гарибалдијевих „Хиљаду” писали су о својим подвизима из 1860. године. Сам Гарибалди је писао поезију. Чињеница да је идеја Италије снажно процветала међу људима од пера такође је много дуговала средњем веку и каснијој мисли исељеника и изгнаника. Вероватно ниједан други регион у Европи није имао толико емиграната кроз векове, делом зато што је становништво полуострва увек било склоно исцрпљивању доступних ресурса, а делом зато што је изгнанство дуго било уобичајена казна за оне који су политички проблематични. Под утицајем носталгије и можда први пут сакупљени на једном месту, људи из Напуља и Сицилије, Пијемонта и Венеције могли су да забораве на међусобне разлике и удруже се у имагинарну заједницу којој су сви припадали. Флорентински говорник Брунето Латини у време изгнанства у тринаестом веку дошао је до закључка да је „Италија боља земља од Француске”, Петрарка за време боравка у Авињону открио је своју велику љубав према „Италији”, а Мацинијева посвећеност циљу италијанског уједињења пратила га је током тридесетогодишњег боравка у лондонским предграђима. Иако се „италијанство” често осећало у контакту са спољашњим светом, оно је, такође, почивало на одређеним културним претпоставкама, барем од средњег века. Данте се својевремено жалио да је Италија имала преко хиљаду различитих језика, али остаје чињеница да су се трговци, најамници, занатлије, монаси и просјаци кретали широм полуострва и да су, по свој прилици, могли да се споразумевају без великих тешкоћа. Развој заједничког књижевног језика од четрнаестог века, заснованог на писаном тосканском дијалекту, помогао је да се образовани људи окупе, док су уметничка и интелектуална достигнућа ренесансе и огромно богатство градова држава многим Италијанима пружали осећај различитости и супериорности. „Од јутра до мрака”, говорио је Матео Бандело,
Увод
xv
писац шеснаестог века, алудирајући на достигнућа истраживача као што су били Кристифор Колумбо и Америго Веспучи, „слушамо да су Нови свет открили Шпанци и Португалци иако смо им, у ствари, ми, Италијани, показали пут.” Ове искре културног национализма биле су, међутим, у снажној супротности са политичком фрагментацијом полуострва из VI века. Континуитет страних освајања, мноштво држава, сукоби поводом суверенитета и бескрајни домаћи ратови учинили су да идеја о Италији постане интелектуално недокучива. „Од чега се састоји [Италија]?”, питао је Ђузепе Ферари. „Шта је то што везује републику, тиране, папе и цареве? …. Tо се не може открити проучавањем: заиста, далеко од тога да нас води, пружа нам само доказ о хаосу.” Одсуство било каквих јасно уједињујућих тема из италијанске прошлости учинило је веома тешким описивање било каквог доследног историјског наратива полуострва, на начин који би могао да послужи као језгро идеје Италије, и ниједан од покушаја учених хуманиста у XV и XVI веку није ни приближно у томе успео. Један могући изузетак био је Франческо Гвичардини. Прва Историја Италије на енглеском језику, коју је 1549. године написао Велшанин Вилијам Томас, имала је поднаслов који је откривао много тога: „Књига ванредно корисна за читање зато што се бави државом многих и различитих република и начином на који оне постоје и на који се њима влада.” Популарност историјског списатељства у Италији током ренесансе опала је у XVII веку. Нико се није трудио да прати рад Гвичардинија, нити да покуша да напише кохерентну историју полуострва. Једним делом разлог је био у томе што је нестала италијанска културна слава на којој је почивало „национално” осећање у позном средњем веку и што су учени људи сада имали мање основа за сагледавање полуострва као особене целине. Међутим, са појавом интелектуалног покрета познатог као просветитељство ова ситуација почела је да се мења. Међу образованим људима развија се свест да су различите италијанске државе заостале у односу на остатак Европе. То осећање, комбиновано са новим интересовањима у погледу економских и друштвених питања, подстакло је писце да још једном сагледају полуострво као целину. Најистакнутије историјско дело тога времена, Antiquitates Italicae Medii Aevi (1738–42. године) Антонија Мураторија, постигло је целовиту визију Италије у средњем веку напуштањем конвенци-
xvi
Кратка историја Италије
оналног оквира политичког приповедања, усредсредивши се уместо тога на широке категорије као што су закон, трговина и рат. Међутим, италијански учени људи просветитељства припадали су космополитском покрету и нису се у тој мери бавили успостављањем посебног идентитета Италије, него пре питањем како да полуострво достигне степен развоја остатка Европе кроз уклањање феудалних анахронизама и укидање привилегија. Француска револуција и рађање романтичног национализма уништили су космополитизам. Идеја Италије тада је добила нови, радикални изглед појавом гледишта да полуострво није само различита „нација” већ и нација која заслужује независност исто као Француска или Британија. Пропагандисти су претраживали по италијанској прошлости прикупљајући доказе који би подржали то уверење, свесни да је – као што је 1850. године пијемонтски аристократа Чезаре Балбо написао – „у одсуству врлих дела (а то је, нажалост, наш случај) историја заиста од највеће користи, најбољи могући темељ за национални политички програм”. Проблем је, ипак, још увек постојао: шта је суштина Италије? Они као Ђузепе Ферари, који је заговарао федерално решење за национално питање, наглашавали су значај борбе комуна за независност од Светог римског царства у средњем веку. Италија је, према том становишту, била збир својих аутономних делова. Насупрот томе, они као Чезаре Балбо, који су се надали да би папство могло да има водећу улогу у обликовању нове нације, наглашавали су отпор средњовековних папа према немачким царевима занемарујући чињеницу да су се папство и комуне често сукобљавали. Некада је оно што су у стварности били социјални револти или локални конфликти било интерпретирано у „националном” кључу. Микеле Амари, велики сицилијански историчар (и касније министар образовања), написао је приказ бруталне побуне против Француза која се догодила у Палерму 1282. године, а позната је као Сицилијанско вечерње, и описао је као епизоду револуционарног национализма пре него (прозаично, али исправно) као жакерију (jacquerie) – сељачку буну. Извртање историјских чињеница ради остваривања националног циља указује на меру у којој се идеја уједињења ослањала на вољно укидање неповерења како би уопште могла да се спроведе. Неке патриоте су, несумњиво, виделе уједињење као начин за остваривање рационалних економских циљева, рецимо већег
Увод
xvii
домаћег тржишта или јединствене валуте. Међутим, они нису били ни у већини нити су имали неког значајнијег утицаја. Рисорђименто (препород) углавном се највише допадао деловима средње класе, као што су људи од струке, студенти и провинцијска буржоазија, међу којима је идеја Италије изазивала јака, али неодређена осећања која су остављала мало простора за размишљање. То су били људи који су одушевљено аплаудирали патриотским алузијама у операма Ђузепа Вердија: хор који отвара оперу „Битка код Лењана” (Battaglia di Legnano, 1849) речима „Живела Италија! Свети завет везује све њене синове!” био је поздрављен екстатичним усклицима „Viva Italia!” Тема опере – пораз цара Барбаросе, којег је 1176. године надјачала Ломбардијска лига – била је једна од кључних епизода националистичке историографије. Неке патриоте забрињавала је мера у којој је реторика служила прикривању истине о стању Италије. Пијемонтски либерал Ђакомо Дурандо, који је прижељкивао федерално решење италијанског питања, негодовао је овако: „Мало идолатрије прошлости помешане са златним сновима о далекој будућности: а реалност, садашњост – никад.” Ипак, чак су и најтрезвенији били у стању да подлегну стварању митова. Велики католички писац Алесандро Манцони одбацио је средњи век као време насиља и подела, а не славног протонационализма, али је ипак осећао потребу да створи алтернативни историјски мит заснован на замишљеној трпељивости и скромности обичних Италијана кроз векове. За њега је биће Италије лежало у тамнијим и мирнијим тренуцима прошлости, као што је време после лангобардских освајања из VI века или време шпанске окупације у XVII веку, која је послужила као оквир за његово познато дело – историјски роман „Вереници” (I promessi sposi), први пут објављен 1827. године. Како је национални покрет добијао на снази четрдесетих година XIX века, тако је расла и жеља да се поделе из прошлости оставе по страни. „Зар нисте чули … да је најокрутнија реч коју можете да кажете [за Италију] ’различитост’ ”, питао је Манцони у априлу 1848. године Алфонса де Ламартина, „и да је у томе… сажета дуга историја патње и понижења?” Ипак, Манцонијева скромна визија уједињења имала је мало присталица у јавности. Неодређене, али грандиозне тврдње о италијанској величини биле су много допадљивије, а могле су се наћи у Мацинијевом демократском програму (укључујући и појам славног „Трећег Рима” који би ослободио
xviii
Кратка историја Италије
целу Европу), као и у списима неких умерених националиста, какав је био пијемонтски свештеник Винченцо Ђоберти. Ђобертијево дело О моралној и грађанској надмоћности Италијана (Del primato morale e civile degli Italiani) (1843) постигло је изненађујући успех (упркос својој прозаичности и опширности) већим делом као резултат његове прилично неприкривене поруке о културној супериорности Италије – како античке, тако и модерне. Литерарно и реторичко обиље које је расло и умножавало се око италијанске идеје умногоме је допринело рађању ентузијазма за уједињење, али је то у исто време представљало и озбиљну препреку за краљевину. Стварност уједињене Италије пружала је много мање од очекиваног, што је било и неизбежно јер се векови политичких подела и друштвено-економске заосталости нису могли тако лако превазићи. Међутим, било је тешко признати и још теже прихватити ову болну истину. Многи су на свим нивоима друштва – од земљопоседника и интелектуалаца до фабричких радника и сељака – свој гнев усмерили ка новом режиму и његовим вођама. Под претњом и са све мање вере у оно што су постигли, италијански владари почели су да се поигравају политичким мерама и методама које су само допринеле даљем слабљењу кредибилитета либералне државе. Резултат је била криза легитимитета, после које је 1922. године Мусолини постао премијер. Фашистички режим је одлучно тежио да код италијанског становништва усади осећај националног идентитета и да на тај начин превазиђе нескладне локалне, партикуларистичке и класне привржености које су много пута од 1860. године надаље доводиле земљу на руб нечега што је изгледало као безвлашће. Ослобођен идеолошких стега либерализма, фашизам је у сврху принуде и обликовања користио моћ државе до размера које су дотада биле без преседана: пропаганда, образовање и рат били су главно оруђе индоктринације; антички Рим је био уздигнут на ниво историјске ризнице националних, моралних и политичких вредности. Ипак, Мусолинијево злосрећно савезништво с нацизмом и његов покушај да увезе такве, очигледно стране доктрине као што је антисемитизам урушили су велики део кредибилитета његовог режима. Фијаско Другог светског рата коначно је уништио оно што је од њега преостало. Пропаст фашизма условила је губитак поверења у реторику националне величине (и у извесној мери саму идеју „нације”), која је
Увод
xix
била темељ Мусолинијевог режима, али је у исто време помогла у решавању питања политичког идентитета земље. Имајући у виду сву реалност пораза 1945. године, Италија није имала другог избора него да се укључи у систем западног демократског капитализма. Ипак, шири проблем „националног идентитета” још увек је постојао. Нова република је била рођена под заставама „антифашизма”, али је избацивање Комунистичке партије (чије је антифашистичко опредељење било очигледније од свих) из коалиције 1947. године поништило тај принцип као уједињујући. Црква је под Пијем XII дуго покушавала да Италију начини предводницом „хришћанске цивилизације”, али је пораст конзумеризма учинио да остварење тог циља пропадне. Од средине педесетих година XX века изгледало је да је Италија све више била лишена својих моралних темеља. Демохришћани који су доминирали у влади (као и у држави) користили су страх од комунизма и само декларативно промовисали католичке вредности, али се као њихов raison d’être све више назирао мотив пуког одржавања на власти. Легитимитет који су уживали у великој мери је долазио из често запањујућег раста послератне економије. Ипак, у одсуству било каквог јасног моралног вођства, материјално благостање развило је очекивања која је било све теже контролисати. Током раних деведесетих година XX века Република се суочила с кризом ауторитета, покренутом лошим управљањем јавним финансијама, притиском европских интеграција, корупцијом и идеолошким земљотресом који је уследио после пада комунизма. Трагање за националним идентитетом је, очигледно, било далеко од завршеног посла.
1. Географске одреднице разједињености
РАЊИВОСТ ДУГАЧКОГ ПОЛУОСТРВА
Историја Италије нераскидиво је везана за њен географски положај. Полуострво је вековима било раскршће Европе. На северу, Алпи су увек били много мања препрека него што је њихова висина сугерисала: од двадесет три главна пролаза седамнаест је било у редовној употреби још у доба Римљана. Релативно ниски Јулијски и Карнијски Алпи на североистоку нису били препрека за прелазак освајачких трупа. Туда су марширали Визиготи, Хуни, Лангобарди и друга средњоевропска племена – вековима после пада Рима. Током средњег века густ трговачки саобраћај преко Симплона, Св. Готхарда и Бренерског планинског пролаза био је одлучујући за напредак и процват Ђенове, Милана, Венеције и многих мањих градова у долини реке По. Приступачност Бренера за тешка немачка теретна кола била је од нарочитог значаја за венецијанску економију. Ништа мање важан од ове блиске везе с континенталним делом Европе био је италијански положај у центру Медитерана. Са својом дугачком обалом, благо искошеним плажама и многим природним пристаништима полуострво је било веома атрактивно за прекоморске колонисте. Грци из Коринта, Еубеје и других места, који су ношени струјама путовали на запад, искрцавали су се од осмог века пре Христа на Сицилију и на јужни копнени део. Њихове насеобине су цветале: током четвртог века Сиракуза је била најмоћнији град држава на Медитерану. Мала раздаљина између Сицилије и северне Африке (око 160 km између најближих тачака) учинила је Сицилију нарочито изложеном за нападе с југа: Картагињани су је нападали много пута од петог до трећег века пре
Географске одреднице разједињености
3
Христа, а у деветом веку после Христа острво су освојили Арапи. Јула 1943. године Сицилија је била прва територија Осовине која је пала у руке савезника после победе у Северноафричкој кампањи. Иако је централна позиција Италију учинила рањивом за нападе, она јој је обезбедила и одличне могућности за трговину, нарочито у току средњег века када је Медитеран био средиште трговачког живота Европе. Напуљ, Пиза, Ђенова и Венеција обогатили су се, пре свега, зато што су умели да искористе своју позицију на пола пута између азијских и афричких караванских путева и тржишта северне Европе и да тако скоро осигурају монопол над трговином зачинима, бојама и драгоценим минералима. Италијански трговци повезивали су Шпанију са Црним морем, док су пограничне италијанске трговачке куће изгледале далеке као Азовско море. Богато снабдевање дрветом (макар до шеснаестог века, када је, изгледа, дошло до оскудице у храстовини) допринело је стварању јаке индустрије бродоградње. Нарочито су ђеновски бродови били чувени по својој величини и способности за морску пловидбу: већ у тринаестом веку галије из Ђенове биле су пионири у рутама северног Атлантика. Сама чињеница да је Италија поделила Медитеран на два дела значила је да су источна и западна страна полуострва имале склоности ка различитим оријентацијама. До петнаестог века Венеција је гледала на Исток, његову културу и уметност, карактеристичне по ритуалности и орнаментици, и носила је печат Византије. Исламска претња и изазов православљу на Балкану допринели су да католицизам у Фурланији и Венету задобије милитанту димензију. Ниже на југу, Апулија је гледала према Албанији и Грчкој и током дужих периода своје историје била више везана за те земље него за остатак полуострва. Западна обала је била окренута у другом правцу. Папство у Риму се обликовало под утицајима из Француске и Немачке. Шпанија је вековима прижељкивала Напуљ и Сицилију. А чињеница да се ренесанса појавила у градовима на западу полуострва делом је била условљена њиховим економским везама с великим културним центрима Фландрије и Бургундије. Док је позиција на Медитерану за Италију била предност у средњем веку, у модерном периоду више је представљала хендикеп. Отварање пролаза у Атлантском океану у шеснаестом веку и напредовање ислама ка западу померило је центар европске
4
Кратка историја Италије
трговине на север. Велика Британија, Холандија и Француска појавиле су се као нове доминантне силе. Опадање италијанске економије пратила је и њена политичка маргинализација. У седамнаестом и осамнаестом веку догађаји на полуострву били су условљени догађањима у великим државама северне и западне Европе. Династичке промене и промене влада, које су се често дешавале, биле су последица нагодби до којих се долазило дипломатским путем, за преговарачким столом. Италијанске државе су у таквим стварима имале мало да понуде. Страни интереси у Италији били су сада више културни него економски, а северњаци су долазили на полуострво да би уживали у остацима античког Рима или уметничким делима Болоње, Фиренце и Напуља. У првој половини XIX века питање европске равнотеже моћи, а посебно амбиције Француске, дали су Италији нови геополитички значај, што је у великој мери допринело процесу националног уједињења. Између 1806. и 1815. године, током ратова против Наполеона, Британија је окупирала Сицилију како би Медитеран држала отвореним за транспорт робе и како би могла да задржи француску морнарицу. Чињеница да је Италија лежала en route ка Египту, а тиме и ка најцењенијој британској колонији – Индији, дала је додатну важност полуострву. Током педесетих година, када се чинило да Француска поново прети европској стабилности, британска влада је са опрезном благонаклоношћу гледала на патриотски покрет у Италији. Могућност стварања велике силе на Медитерану која би могла да послужи као противтежа Француској била је привлачна. Поред тога, у контексту супарништва Русије и Аустрије на Балкану и чињенице да Африка привлачи све веће колонијално интересовање Италија је имала кључну стратешку позицију. Положај Италије на Медитерану одредио је многа обележја њене спољне политике после 1860. године. Дугачка обала и многи градови на њој који су могли да буду нападнути с мора (Ђенова, Напуљ, Палермо, Бари, Венеција, чак и Рим) допринели су да хармонични односи с Британијом, највећом поморском силом, буду од виталне важности. Осим тога, главна железница и телеграфске линије ишле су дуж приморских равница, што је у случају рата значило да би комуникације између Севера и Југа могле лако бити прекинуте бомбардовањем. Међутим, географија није дозвољавала да се Италија усредсреди само на поморску одбрану зато што је присуство две велике и често
Географске одреднице разједињености
5
непријатељски настројене силе на северним границама – Француске и Аустрије – захтевало одржавање велике војске. Последица тога био је огроман терет издатака за војску. Мудар правац (који су Италијани најчешће следили) био је избегавање преузимања обавеза које би могле да одведу у рат. Још је боље било покушати да се с другим земљама подели одговорност за одбрану. Током еуфорије коју је створио брз индустријски и пољопривредни успон средином XIX века, многи су веровали да би географска позиција Италије могла поново да буде преокренута у њену економску предност. Гроф Кавур писао je 1846. године како би изградња европске железничке мреже учинила Италију „најкраћим и најлакшим путем од Истока ка Западу” и на тај начин јој омогућила „да поврати изванредан трговачки положај који је имала током средњег века”. Ова идеја била је подстакнута отварањем Суецког канала, 1869. године, као и тунела Фрежис, који пролази испод Алпа. Мислило се да ће у улози главне луке за Индију Бриндизи моћи да замени Марсељ, док би италијанска трговачка морнарица и железнице биле трансформисане новим трансконтиненталним саобраћајем. Такве наде се нису оствариле: високе цене проласка кроз Суецки канал ограничиле су обим добара која су туда пролазила, а италијанска флота поседовала је премало парних бродова да би могла да има користи од нових рута. Једна од последица овог неуспеха Медитерана да у деветнаестом веку поново постане централно место светске трговине била је продубљивање економског јаза између севера и југа Италије. Јужни део полуострва је у средњем веку имао велике користи од блиских веза с Византијом и арапским светом; имао је, такође, добру управу и здрав степен политичке аутономије. Као резултат тога, градови попут Напуља, Салерна, Амалфија и Палерма развили су се у изузетне трговачке и културне центре. Ситуација је почела да се мења у тринаестом веку. Југ је почео да се одваја од Африке и Истока и кроз освајања ушао у орбиту Француске и Шпаније. Потиснут на периферију европског тржишта, више никада није повратио просперитет који је уживао током ранијих векова. Чак и најбоља настојања италијанске државе после 1860. године нису успела да економију Југа учине конкурентном или самоодрживом. Географија сама по себи не може да објасни разлике између Севера и Југа. Ипак, близина севера богатим тржиштима Француске и Немачке свакако је утицала на његов економски и културни
6
Кратка историја Италије
живот и помогла да се он разликује од јужне Италије. Током већег дела своје историје долина реке По је управо била више везана за северну Европу него за италијанско полуострво. До 1860. године држава Пијемонт је доминирала Алпима, а њени владари су више волели да бораве у Шамберију него у Торину. Премијер те државе гроф Кавур добро је познавао Француску и Енглеску, али никада није путовао на југ даље од Фиренце (која му се иначе није допадала). Ломбардијска култура је у деветнаестом веку била под снажним француским утицајем: за писца Стендала Милано је био као други дом. Венеција је имала традиционалне везе с Аустријом и јужном Немачком, а у средњем веку на Риалту увек се налазила гомила немачких трговаца. „Немци и Венецијанци”, писао је 1509. године Ђироламо Приули, патрицијски трговац и писац дневника, „били су исти због њиховог древног трговачког партнерства.” Југ Италије припадао је другој европској зони. Био је одсечен ланцем Апенина и недостатком путева од богатог копненог саобраћаја севера, а његова култура често је као далеке странце одбацивала све оне који нису били одатле. Нормански владари Сицилије из једанаестог и дванаестог века имали су хареме, запошљавали исламске и грчке званичнике и развили становиште о краљевини заснованој на црквеној владавини, слично царевима у Константинопољу. Од петнаестог века преовладавао је утицај Шпаније: Напуљ се развио у пустолован град пун просјака и скитница, са шпанским двором, племством и радним становништвом које је већим делом опслуживало потребе богатих и клера. Титуле и повластице похлепно су тражене; крвна освета је била уобичајена у свим слојевима друштва. На Сицилији је инквизиција преживела до 1782. године, а на Југу као целини католицизам је задобио карактер материјалног преобиља према којем су многи који су од 1860. године пристизали из Пијемонта и Ломбардије осећали гађење.
ТЛО И КЛИМА
Ако је позиција Италије на Медитерану одредила образац великог дела њене историје, унутрашња географија такође је диктирала главне контуре економског и социјалног живота земље. Полуострвом доминирају планине и кршевита брда. Алпи се на северу, после плодне долине реке По, настављају у дугачак ланац
Географске одреднице разједињености
7
Апенина, који се протежу у велики завој јужно од Ђенове кроз средњу Италију до Калабрије – и онда преко, на Сицилију. Сардинија је такође скоро у потпуности планинска. На већем делу полуострва планине се спуштају до мора остављајући само узак појас приморске равнице. Осим долине реке По, постоји само неколико широких области равнице. Све оне (тосканска Марема, римска Кампања, равница Лентини на Сицилији) имале су и до данашњих дана имају непрекидан проблем превелике количине воде која се спушта са оближњих брда и формира маларичне мочваре. Планински карактер толико великог дела земље учинио је полуострво еколошки рањивим. Шуме које су у античка времена покривале брдске стране до висине од неколико хиљада стопа (као данас у Националном парку Абруцо) биле су витална заштита против ерозије терена. Али када је почела сеча дрвећа да би се направио простор за земљорадњу, површински део тла био је изложен јаким јесењим и зимским кишама и почео да се спира. Тај слој се није брзо надокнадио: дрвенасто и смоласто шипражје, које се на Медитерану ствара после сече шума, не производи богат хумус, за разлику од листопадног покривача у северној Европи. Крчење шума било је, такође, узрок исушивања потока. Италија се тако суочавала с озбиљним проблемима са земљом, која је у одсуству пажљивих контрола почела да постаје неплодна. Поред рањивости у погледу терена, Италија је морала да се суочи и са проблемом климе. Планински предели су увек обиловали кишама, чак и на југу, са годишњим просеком од око 600–900 mm на већини територије и са знатно вишим просеком у алпским брдима и околним областима, нарочито оним на западу које су изложене обалским ветровима. Главна разлика односи се на дистрибуцију током године: долина реке По има континенталну климу, са јаком зимом, топлим летом и кишом која пада највише у јесен и у пролеће; за разлику од ње, средње и јужне области имају више медитеранску климу, са најмање 80% кише, која пада током зимских месеци остављајући суву земљу током лета, док потоци скоро нестају. За италијанске земљораднике проблем је увек био не толико количина кише колико начин на који се кишница могла употребљавати и складиштити. Све то је великим делом захтевало интервенцију људи. У долини реке По вековима је проблем био вишак воде. Велике алпске реке
8
Кратка историја Италије
– Тичино, Ада, Ољо, Адиђе, Брента и Пјава – увек су се изливале у равничарским пределима. Река По се током средњег века редовно изливала, нарочито у својим нижим токовима, а у дванаестом веку је као последица плављења изнад Фераре у потпуности променила ток. Последица је било стварање велике и неплодне мочваре. Заиста, до скоријих времена је Југ, а не Север имао репутацију пољопривредног богатства и само је изградња великих иригацијских канала, као што су Навиљо Гранде и Мартезана, у средњовековном периоду, и касније, постепено омогућавала да се воде из долине реке По ставе под контролу и да област постане једна од најбогатијих у Европи. У централном делу и на Југу село је, такође, било место велике и вишевековне људске интервенције, али су, генерално, резултати били мање задовољавајући него у долини реке По. Притисак условљен повећањем броја становника довео је до тога да шуме буду постепено искрчене и да се земља обрађује на све вишим планинским пределима и брдским странама. На тај начин су у неким областима никле добро изграђене терасе, као у Тоскани, где се у шеснаестом веку француски писац Монтењ чудио што је дрвеће кестена било замењено виноградима „до самих врхова брда”. У другим регионима, пре свега на Југу, крчење шума се догодило без много размишљања о дугорочним последицама: без дрвећа се древни површински слој земље лако спирао; а неконтролисане зимске бујице у равницама су доводиле до поплава и, затим, до појаве маларије, терајући људе да се све више селе у брда и стварајући на тај начин зачарану спиралу. Чињеница да су италијански предели током времена прошли кроз драматичне промене такође се односи на усеве и вегетацију. Воће азијског порекла, као пистаћи, бресква и бадем, појавило се још пре Римљана, док су се памук, пиринач, руј, поморанџа, лимун и дуд појавили негде између петог и десетог века, а највероватније су их донели Арапи. Шећерна трска је у средњем веку узгајана на југу, а до петнаестог века, са климом која је, очигледно, постала топлија, могла се наћи и према западној обали, све до Формије. После открића Америке, у шеснаестом веку, донесен је парадајз, плод кактуса и, што је најважније, кукуруз, који је, упркос неодговарајућој клими северне Италије, ипак ускоро постао главна животна намирница. Пиринач је у шеснаестом и седамнаестом веку засејаван широм долине реке По, а посађено је и дрвеће дуда, које је било основа за веома важну индустрију свиле.
Географске одреднице разједињености
9
Врсте усева су се у Италији мењале кроз векове (важан изузетак је жито, које се на Југу гајило од најранијих времена). Међутим, друго једно обележје, иако негативно, било је трајније. Реч је о недостатку богатих пашњака, што је условило низак квалитет сточног фонда. Слабија заступљеност меса у италијанском начину исхране нервирала је Европљане са севера, који нису навикли да једу оброке на бази воћа и поврћа, без говедине или свињетине. („У Италији је”, приметио је Монтењ, „гозба исто што и лагани оброк у Француској.”) Недостатак пашњака онемогућио је, такође, узгој јаких коња, што је значило да су земљорадници за вучу морали да користе мазге и волове. Ова чињеница, исто колико и слаба плодност горњег слоја тла или узимања земље у закуп, помаже да се објасни зашто велики број технолошких иновација „пољопривредне револуције” није успео да нађе своју примену у Италији. Друга важна последица недостатка сточног фонда у Италији био је несташица ђубрива. Земља се брзо испости без ђубрива, а то објашњава зашто су велике области на полуострву често морале да буду напуштане или се нису обрађивале. Ситуација се за многе земљораднике није поправила због недостатка техничких упутстава чак до касног XIX века: ротација усева је у неким местима уведена тек у том веку. А педесетих година XX века на улицама неких сицилијанских градова још увек су се могле видети гомиле животињског измета јер су сељаци веровали да би он „испрљао” земљу. Слаб квалитет италијанског земљишта огледао се и у ниским приносима. Средином деветнаестог века неки делови југа производили су само четири хектолитра пшенице по хектару, док је просек за целу земљу износио можда девет хектолитара – у поређењу са другим националним просецима који су, рецимо, износили шеснаест за Аустрију, деветнаест за Француску и двадесет пет (вероватно и више) за Британију. Свакако, постојале су и друге области са богатом пољопривредом, пре свега у Ломбардији и Пијемонту, чије је методе у земљорадњи економиста Артур Јанг високо ценио када је у предвечерје Француске револуције посетио Италију. Генерално је, међутим, све то одавало једну бедну слику. Ситуација би била мање озбиљна да је становништво ишло у корак са ресурсима. Али од касног седамнаестог века у Италији се, као и у другим европским земљама, догодио нагли пад морталитета, што је довело до пораста броја становника са око 11 000 000 1660. године на 18 000 000 1800.
10
Кратка историја Италије
и чак до скоро 26 000 000 1860. године. То је довело и до социоекономских криза с којима земље ancien régime-а нису успеле да се изборе. Проблем није био решен ни уједињењем: пољопривредни приноси само су се незнатно поправили у деценијама после 1860. године, док је, изгледа, приход по глави становника заправо опао у многим местима, на шта указују и подаци о учесталости оболевања од пелагре на Северу и о безвлашћу на Југу (видети табелу 1). Табела 1. Бруто друштвени производ (БДП) у Италији од 1861. до 1988. године (данашње границе и сталне цене)
1861. 1896. 1913. 1922. 1929. 1938. 1951. 1963. 1973. 1988.
(1) БДП (1861. год. = 100)
(2) Годишњи просек раста (1)
(3) БДП по глави становника (1861. год. = 100)
(4) Годишњи просек раста (1)
100 131 198 231 271 315 359 719 1 249 1 965
– 0,8 2,4 1,7 2,2 1,6 1,0 5,8 5,5 3,1
100 104 140 157 174 187 196 365 589 893
– 0,1 1,8 1,3 1,5 0,7 0,4 5,3 4,8 2,8
Примећује се незнатан раст БДП-а по глави становника између 1861. и 1896. године. Током истог периода Француска, Немачка и Британија имале су раст БДП-а по глави становника у реду величине 40–50%. Извор: Zamagni, V., Dalla periferia al centro (Bologna, 1990)
Традиционални одговор на овај проблем пренасељености била је емиграција. У петнаестом веку, када су демографски притисци били већ у акутној фази, италијански предузетници могли су се видети широм Европе. Углавном су то биле занатлије које су пружале нарочите услуге (ткање броката, производња стакла, израда мајолике). До деветнаестог века очајничка ситуација на селу огледала се у чињеници да је све већи број сељака одлазио у иностранство. До краја века већина тих људи била је са Севера. Налазили су сезонске послове у средњој Европи или чак у Аргентини, где су помагали у жетви током зимске сезоне код куће.
779
27
671
5
3
17
Немачка (г)
Италија
Шпанија
Шведска
8
327 3 259
103
1 849 (е)
572
992
1 342
119
82
248
2 149
205
791
1 580
527
51
51
440
3 150
324
1 091
3 615
274
53
73
1 111
1881–90. 1891–1900. 1901–10.
13
168
626
66
39
46
1871–80.
2 587
86
1 306
2 194
91
32
52
418
1911–20.
2 151
107
560
1 370
564
4
64
61
1921–30.
262
8
132
235
121 (д)
5
100
11 (б)
1931–40.
755
23
166
467
618
–
38
–
1941–50.
1 454
43
543
858
872
155
68
53 (в)
1951–60.
Белешке: (a) Република Аустрија од 1921. надаље, (б) 1931–37, (в) 1954–60, (г) Западна Немачка 1941–50. године и 1951–60, (д) 1932–36, (ђ) 1853–60, (е) без директне емиграције из ирских лука Извор: Woodruff, W., Impact of Western Man (London, 1966)
Уједињено 1 313 (ђ,е) 1 572 (е) Краљевство и Ирска
122
7
36
–
27
Данска
40
31
1861–70.
Француска
Аустроугарска (а)
1851–60.
Табела 2. Емиграција из Европе ка неевропским државама (у хиљадама)
12
Кратка историја Италије
Многи су се трајно настанили у Јужној Америци, као што сведочи низ места – од оперских кућа у Рио де Жанеиру (где је Тосканини имао свој први диригентски наступ) до дубоких шума Амазона. Од 1880. године Италијани са Југа почели су масовно да емигрирају, пре свега у Северну Америку, потпомогнути ниским ценама трансатлантског превоза парним бродовима (видети табелу 2). Емиграција је помогла, али није решила проблеме села. Могућа алтернатива била је револуција. Изгледи да се патње калабријских и сицилијанских радника трансформишу у велики политички покрет који би свргнуо постојећи поредак инспирисали су низ устаника, почев од карбонара (carbonari) почетком деветнаестог века, преко републиканаца из тридесетих година XIX века, као што су били браћа Бандијера и Карло Пизакане. После уједињења италијанско сељаштво наставило је да привлачи револуционаре и утописте. Велики руски анархиста Михаил Бакуњин провео је године у Италији покушавајући да покрене устанке у селима, а од краја XIX века Социјалистичка партија Италије, упркос идеолошким резервама, нашла је највећи део своје подршке међу надничарима у долини реке По. После Другог светског рата сељаци са Југа били су од кључне важности за стратегију Комунистичке партије Италије. Један од разлога што је толико превратника веровало у револуционарни потенцијал италијанских сељака јесте то што о њима нису много знали. Већина републиканаца, анархиста, социјалиста и комуниста долазила је из градских породица средње класе, а њихово знање о селу је ретко било непосредно. Чињеница да су у Италији постојале велике културне и у извесној мери економске поделе између града и села (многе сељачке породице трошиле су оно што су производиле и нису продавале своје производе на тржишту) допринела је овом незнању. У таквим околностима је „народу”, као војсци подјармљених војника у романтичном смислу, било лако да чека на генерале да их воде у обећану земљу благостања. И та идеја надживела је многе показатеље да је већина сељаштва заправо била дубоко конзервативна, ако не и реакционарна. Степен у којем су италијански револуционари били под утицајем „месијанског” наслеђа Католичке цркве ствар је претпоставке за даље истраживање. За револуционаре је озбиљна препрека било то што сељаци, упркос заједничким патњама, нису представљали јединствене снаге. Радници и закупци на Југу били су подвргнути збуњујућем низу уговора који су спречавали настајање класних веза. Неки су исто-
Географске одреднице разједињености
13
времено били власници малих парцела, пољопривредници закупци и надничари. Феудалне привилегије и облигације преживеле су у многим местима најмање до касног XIX века и помогле да сељаци остану утврђени у постојећем поретку, далеко од непријатељског понашања према земљопоседницима. У долини реке По све већа армија ратоборних надничара почела је да се појављује током осамдесетих година. Али поред њих, нарочито у брдима, постојао је и велики број закупаца имања који су често били веома независни, католици и конзервативни. Огромне варијације које су постојале међу сељаштвом у погледу богатства и закупа, као и чињеница да је рурално друштво често раздирало неповерење и супарништво допринеле су да шансе за одржив револуционарни покрет на селу буду веома мале. Међутим, спонтани и често насилни устанци који су застрашивали власти били су веома уобичајени. Страх од глади и бунтовних сељака који спаљују пореске управе, убијају полицајце и беже из тамница био је разлог што су италијанске власти започеле велике програме социјалних и економских реформи током осамнаестог века. Ограничен успех тих подухвата створио је несигурност у погледу врсте средстава која је требало испробати. Кроз велики део деветнаестог века репресија је била уобичајен инструмент друштвене контроле, пре свега у годинама непосредно после уједињења 1860. године, када су власти сматрале (са добрим разлогом) да су клер, републиканци и анархисти покушавали да хушкају сељаштво против државе. Проблем који је бринуо италијанске власти током деветнаестог и раног двадесетог века био је како умирити тензије на селу а да се притом не уништи или чак промени основни друштвени и политички поредак. Да је Италија имала више минерала, једно од могућих решења могло је да буде да се производна основа земље изгради на тај начин, а да се вишак сеоског становништва пребаци у градове. Међутим, полуострво није имало довољно угља, а постојало је само неколико раштрканих налазишта лигнита, што је била чињеница од виталне важности за модеран економски развој земље јер је значила да је полуострво било у великој мери искључено из прве индустријске револуције осамнаестог и раног деветнаестог века. Тек на самом крају деветнаестог века Италија је била у стању да у извесној мери превазиђе свој неповољан положај у погледу енергије кроз изградњу хидроелектричних брана у Алпима.
14
Кратка историја Италије
Недостатак угља није имао надокнаду у обиљу других минерала. Руда гвожђа се вадила из рудника на источној страни острва Елба још од доба Етрураца, а налазишта око Бреше омогућила су развој јаке војне индустрије у средњем веку (милански оклопи били су на високој цени у петнаестом веку). Ни у једном случају, међутим, није се радило о великим количинама. Тоскана је производила одређене количине соли, боракса и гипса у долини Чечинe, живе и антимона у близини Монте Амијате, као и феромангана у Монте Арђентарију. Сицилија је имала важна сумпорна поља која су, уз ефикасније рударство, могла да обезбеде велики извор зараде. Регион најбогатији минералима је била Сардинија, са налазиштима олова, цинка, сребра, боксита, бакра, барита, мангана и флуорита. После Другог светског рата метан је био откривен у долини реке По, а нафта на сицилијанској обали. Али то није помогло да Италија не зависи од увоза нафте за већину својих енергетских потреба. Са мало минерала и великим бројем недовољно запосленог сеоског становништва није изненађујуће да је рана индустрија у Италији била уско везана за пољопривреду. Лутке свилене бубе које су гајили мали сеоски земљорадници (или, прецизније речено, њихове супруге) биле су у воденицама обрађиване у полуготове тканине. Обиље брзих река на северу Италије помогло је индустријски раст, па је крајем седамнаестог века Болоња била најмеханизованији град у Европи, са више од сто фабрика свиле. У Пијемонту и Ломбардији – два региона са највећом производњом – воденице су биле везане за пољопривреду мање плодних брдских предела, а рад у њима био је повераван сезонским радницима, нарочито женама, које су долазиле из редова локалног сељаштва. До друге половине XIX века производња свиле је представљала једину велику индустрију у Италији. А чињеница да је у великој мери била огранак пољопривреде указивала је на то да је један аутономан и конкурентан индустријски сектор можда био изнад домашаја ове земље. Многи либерали средине деветнаестог века, међу којима и Кавур, мислили су да будућност Италије лежи у пољопривредном извозу; а Ричард Кобден, велики викторијански апостол слободне трговине, сложио се рекавши са метафоричном концизношћу да је „за Италију пара њено сунце”. Неразвијеност пољопривреде изван долине реке По је, међутим, у великој мери искључила ову могућност; а после седамдесетих година власти су
Географске одреднице разједињености
15
се осећале дужним да се окрену индустријализацији. Недостатак минерала и чињеница да је Италија била „новајлија” значили су да је држава морала да има највећу улогу у процесу индустријализације, да уведе царине, контролише радну снагу, спасава предузећа у стечају и кредитне институције. Стварање широке индустријске базе (скоро ни из чега) било је праћено разним потешкоћама, а многи из италијанске владајуће класе били су веома скептични у погледу идеје да се знатно смањи број сељака на селу и да се они доведу у градске средине. Упркос јакој грађанској традицији, која датира из римских времена, италијанско друштво је у касном деветнаестом веку још увек било превасходно рурално. Вековима се живот велике већине становништва одвијао углавном око малих заједница, од којих су многе имале карактеристичне обичаје, политичку традицију и дијалекте. Планинска природа већег дела полуострва само је продубљивала ове поделе. Због тога не изненађује да је миграција милиона сељака и њихових породица са села у градове у веку после уједињења могла да доведе до напетости коју је држава често тешком муком смиривала. Један важан фактор који је ограничавао кретање становништва до не тако давно односио се на слабост домаћег тржишта. Мала плодност земље и окрутност пољопривредних уговора које су већини сељака наметали земљопоседници (тежећи да задрже контролу, а имајући притом у виду своју политичку моћ и обиље јефтине радне снаге) значили су да је само неколицина пољопривредника икада била у позицији да акумулира и продаје вишак. Вероватно две трећине целокупног произведеног жита у Италији пре 1860. године трошили су они који су га и узгајали, а само у богатијим областима Севера и централног дела било је праве размене између градова и села. Чак и тамо је трговина ипак била скоро искључиво локалног карактера. Плаћање у натури практиковало се готово свуда, док је новца у оптицају било веома мало. Велики део становништва је тако живео изван тржишта. Чак и да је домаћа потражња била већа, произвођачи би се још увек суочавали са огромном препреком трговине у одсуству доброг домаћег саобраћаја. Полуострву су недостајале пловне реке, што је значило да је Италија била лишена услова који су Лондону или Паризу омогућавали да се развију у трговачке центре. Једини велики пловни пут – река По – био је ограничен превеликим сезонским
16
Кратка историја Италије
флуктуацијама и муљем да би могао да постане нарочито значајан. Копнени путеви су на сличан начин били мањкави. Вековима су велики римски путеви били једине значајне саобраћајне артерије у земљи; а у унутрашњости су многи градови и села, нарочито на Југу, морали и даље да се уздају у стазе којима се ишло на мазгама како би се повезали са спољним светом. Чак и 1890. године, по једној процени, скоро 90% свих јужних општина није било повезано путевима. Зимске бујице и клизишта узели су свој данак, нарочито када је реч о мостовима и стрмијим путевима, а локалне иницијативе или главни градови ретко су излазили у сусрет кад је у питању била поправка оштећења. У овим околностима становништво великог дела полуострва остало је изван домашаја модерног света све до уједињења. Чак ни црква није успела да продре до удаљених крајева иако је њена политика током седамнаестог и осамнаестог века била да покуша да преобрати сеоску сиротињу кроз прозелитизам1. Језуитске мисије на Југу („Индијци одоздо”, како су их називали) деловале су углавном око главних градских центара, али и тамо су се сретале с великом неукошћу. Шипионе Паолучи извештавао је 1651. године о неких петсто пастира, на које је наишао близу Еболија, да су „једва боље информисани од животиња које чувају”. Када их је питао колико богова има, „неки су рекли стотину, неки хиљаду, неки чак и више, мислећи да ће бити паметнији ако процене неки велики број, као кад би повећавали број својих животиња”. Црква је, међутим, успела да осигура већи утицај на италијанско сељаштво од било које друге снаге у раном модерном периоду, што представља један од разлога за оно што се после раскида с Ватиканом након 1860. године испоставило као штетно по либералну државу. Без сумње велики део руралног католицизма био је далеко од правоверности и садржао трагове сујеверја, фолклора и, чак, древних паганских пракси. Мистични и хиљадугодишњи елементи испливали су у народним покретима протеста: године 1870, на Монте Амијати, у јужној Тоскани, Давиде Лазарети и његови скрушени следбеници прогласили су трећу и последњу еру света и „Божју републику” на земљи, после чега су их стрељали карабинијери2. Упркос оваквим знацима самовоље Католичка црква 1 Упорно, ревносно настојање да се припадник неке друге вере преобрати у своју веру, односно да се придобије за своју идеологију. [прим. прев.] 2 војна полиција [прим. прев.]
18
Кратка историја Италије
је успела да изгради довољно блиске везе са сељаштвом (нарочито са женама), да издржи нападе либерала и социјалиста и да се са демохришћанима појави као победница после 1945. године. Успех цркве код народа у великој мери био је резултат њених мера благостања (брига за болесне, старе и сиромашне), али она је, такође, могла да удовољи потребама моћника (што је можда кључно за њен утицај). Припадност свештенству је често била статусни симбол за локалне елите, нарочито ако је укључивала организовање годишње прославе (festa) свеца заштитника, док су борбе између политичких фракција добијале глазуру честитости тиме што би биле маскиране у размирице између супарничких еснафа. Култ локалног свеца и чуда (као Сан Ђенаро у Напуљу, Санта Розалија у Палерму, Мадона од Помпеје или Свети Антонио из Падове) допринели су јачању грађанског поноса. И док је у неким местима црква успевала да званично постигне компромисе у погледу безакоња богатих, на Сицилији су пре 1860. године црквене власти објавиле годишњу листу (прилично слабих) казни за разне злочине, укључујући убиство као акт крвне освете. Црква је успела, кроз компромис и флексибилност, да продре до многих заједница руралне унутрашњости, а држава је у томе често била много мање успешна. Било је тешко пробити векове изолације, устаљених навика и сурове независности, нарочито када се радило о плаћању пореза или служењу војске. Један запис на мапи Сардиније из осамнаестог века каже: „Нура – никад освојени народи који не плаћају порез.” Ред и закон су представљали посебан проблем на Југу. У много најсиромашнијих и најудаљенијих крајева супарништво у погледу ресурса довело је до појаве силника или бандита који су стицали моћ и утицај и нису били спремни да их деле с полицијом. Чињеница да им је локално становништво помагало погоршавало је ситуацију, а власти су се често суочавале са зидом тишине кад су покушавале да истражују злочине. У Напуљској краљевини пре 1860. године власт је, у очајничком покушају да превазиђе овај проблем, разбојнике почела да регрутује у полицију. Спровођење закона и реда на Југу било је још више искомпликовано планинским тереном, недостатком путева и структуром насеља. У централном делу и на Северу село је углавном било прилично добро насељено, нарочито у областима у којима је, попут Тоскане и Умбрије, наполичарство било уобичајен облик
Географске одреднице разједињености
19
пољопривредног закупништва. Сељаци су у тим крајевима живели са својим породицама на земљи коју су обрађивали, у прилично великим кућама чије су потребе подмиривали земљопоседници. На Југу је, насупрот томе, сеоско становништво било концентрисано у велике „пољопривредне градове” високо у брдима изнад маларичних низија. Свакога јутра сељаци су путовали у унутрашњост како би радили на својој земљи, која је била удаљена чак десет или петнаест километара – и враћали се са заласком сунца. Широки и пусти ненасељени предели, са својим планинама, долинама и пећинама, били су идеалне територије за разбојнике или оне који су се крили од закона. Удаљеност и сиромаштво толико много сеоских заједница у Италији су чињенице помоћу којих се може објаснити зашто је обиље усмених дијалеката опстало на полуострву до данашњег дана. И одсуство лингвистичке униформности је био један од разлога што су власти често имале потешкоће да успоставе свој ауторитет. Процењено је да је 1860. године само 2,5% становништва разумело италијански језик – другим речима, књижевни тоскански језик из четрнаестог века који је од доба ренесансе био прихваћен као језик образованих (иако, у ствари, многи унутар владајућих класа нису волели да га користе: Виторио Емануеле II, први краљ уједињене Италије, обично је писао на француском, а на седницама владе говорио је у дијалекту; и његовом премијеру Кавуру било је видно неугодно када је користио италијански језик у скупштини). Већина оних који су у време уједињења говорили италијански била је концентрисана у Риму и Тоскани. Иако је велики број италијанских дијалеката препознатљиво „италијански”, многи су, заправо, били различити језици, са својим речником, граматиком и нагласком. У неким деловима Југа чак су задржали елементе архаичног латинског и дорског, који су датирали из прехришћанских времена, пошто је био особит знак статичности њихових заједница. Још изузетнији је опстанак (до данашњег времена) заједница које говоре грчки језик у Калабрији и Апулији, чије порекло вероватно сеже до византијског периода, или можда још и раније. Скоријег датума, али који једнако одражавају изолацију, свакако су албански градови на југу, које су основале балканске избеглице у петнаестом веку. Њихово становништво је бројало око 100 000 људи у време уједињења. У Алгеру, на Сардинији, заједница која говори каталонски опстаје од времена
20
Кратка историја Италије
свог првобитног доласка и стварања шпанске насеобине 1354. године. Током касног деветнаестог и кроз цео двадесети век ужурбани корак индустријализације, интензивирано основно образовање, миграција у градове, ширење путева, пруга и мас-медија допринели су опадању лингвистичких различитости на полуострву и све већем познавању националног језика. Ипак, за већину становништва италијански језик наставио је да буде део страног света, света литературе, а не свакодневног говора, и, такође, света званичних послова и државе, према којој су, нарочито сиромашни, имали у најбољем случају амбивалентна осећања. Једно истраживање из 1910. године је показало да је барем половина школских наставника била у обавези да држи часове на дијалекту како би ученици могли да их разумеју; а седамдесет година касније, према другом истраживању, око 50% Италијана још увек се користило дијалектом као својим преференцијалним матерњим језиком. За разлику од ситуације у Немачкој (где су од шеснаестог века све класе писале ако не и говориле истим језиком), језик је у Италији био мање коришћен као средство интеграције, а више као средство раздвајања владајућих елита и велике масе становништва. То је нарочито био случај у раним деценијама уједињења, када се испоставило да је језик био још један фактор који је ограничавао ауторитет нове државе. У жељи да се ова неправилност исправи, спроведен је велики број насилних покушаја (нарочито у време фашизма) са циљем да се жигосањем дијалекта наметне лингвистичка униформност. Ипак, стварање заједничког језика, као и многи други чиниоци који су, наводно, допринели осећају колективног идентитета у Италији, било је у великој мери производ друштвено-економских снага које је држава покретала и оснивала, али не увек и контролисала. И као што су показали догађаји у двадесетом веку, такве снаге су имале снажан капацитет да уједу руку која их је хранила.