Бој на Мишару (одломак

Полећела два врана гаврана, са Мишара поља широкога а од Шапца града бијелога, крвавијех кљуна до очију, и крвавих ногу до кољена. Прелећеше сву богату Мачву, валовиту Дрину пребродише, и честиту Босну прејездише, те падоше на крајину љуту, баш у Вакуп проклету паланку, а на кулу Кулин-капетана: како па’ше, оба загракташе. Ту излази када Кулинова, излазила, те је говорила: „Ја, два врана, два по богу брата, јесте л’ скоро од доње крајине, од Мишара, поља широкога, а од Шапца града бијелога? Јесте л’ вид’ли млогу турску војску око Шапца, града бијелога, и у војсци турске поглавице? Јесте л’ вид’ли мога господара, Господара, Кулин-капетана, кој’ је глава над сто хиљад војске и који се цару зарекао да ћ’ Србију земљу умирити и од раје покупит хараче: да ће Црног Ђорђа уватити и жива га цару опремити: и да ћ’ исјећ српске поглавице кој’ су кавгу најпре заметнули? Је ли Ђорђа цару оправио, је л’ Јакова на колац набио, је ли Луку жива огулио, је л’ Цинцара на ватри испеко, је л’ Чупића сабљом посјекао, је л’ Милоша с коњма истрагао, је л’ Србију земљу умирио? Иде ли ми Кулин капетане, води л’ војску од Босне поносне, иде ли ми, хоће л’ скоро доћи? Не гони ли мачванскијех крава, не води ли српскијех робиња, које би ме вјерно послужиле? Каж’те мене кад ће Кулин доћи, кад ће доћи да се њему надам?“ Ал’ бјеседе двије тице вране: „Ој, госпођо, Кулинова љубо, ради бисмо добре казат гласе, не можемо, већ каконо јесте. Ми смо скоро од доње крајине а од Шапца, града бијелога, са Мишара, поља широкога, виђели смо млогу турску војску око Шапца, града бијелога, и у војсци турске поглавице, и вид’ли смо твога господара, господара Кулин-капетана, и вид’ли смо Црнога Ђорђија у Мишару, пољу широкоме; у Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба, а у твога Кулин-капетана, у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака. Ту смо били, очима гледали кад се двије ударише војске на Мишару, пољу широкоме, једно српска, а друго је турска; пред турском је Кулин капетане, а пред српском Петровићу Ђорђе. Српска војска турску надвладала; погибе ти Кулин капетане, погуби га Петровићу Ђорђе, с њим погибе тридест’ хиљад’ Турак’; изгибоше турске поглавице, по избору бољи од бољега, од честите Босне камените. Нит и иде Кулин-капетане, нити иде, нити ће ти доћи, нит’ се надај, нити га погледај, рани сина, пак шаљи на војску: Србија се умирит не може.“

(Одломак из песме коју је Вук записао од Филипа Вишњића)

Старац Милија

Чувши ја 1820. године у Крагујевцу да Милија особито зна песму о Женидби Максима Црнојевића и о Бановићу Страхињи (које сам ја обе песме још од детињства којекако знао и потом од млого људи слушао и преписане имао, али ми ниједна није била сасвим по вољи), замолим се неколико пута њиховој светлости, господару Милошу Обреновићу, да би ми га у Крагујевац добавио или мене у нахију пожешку к њему послао. Но, при свему обећавању њихове светлости, некако ми ова молба остане онда неиспуњена. Вративши се ја у пролеће 1821. године из Србије у Беч, молио сам писмено како њихову светлост, тако и покојнога В а с у П оп о в и ћ а, бившег онда главнога кнеза у нахији пожешкој, да би ми се те две песме од Милије преписале и послале, но ни то ми се не могне учинити. Кад у јесен 1822. године, на позивање њихове светлости, дођем опет у Крагујевац, њихова светлост, опоменувши се мојих усмених и писмених молби, дозове из канцеларије свога писара Л а з а р а Т е о д о р о в и ћ а (садашњега старешину српске депутације у Цариграду) и смејући се кажу му: „Лазо! Пиши кнезу Васу да је дошао Вук, него и он одмах нек иде амо и старца Милију жива нека доведе или мрт ва нека донесе, а нека уреди ко ће му код куће, место њега, радити док се он одовуд врати“. После неколико дана дође кнез Васа и доведе старца Милију. Али кад се с Милијом састанем, онда ми се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви певачи (који с у с а м о п е в а ч и), није знао песме к а з и в а т и редом до само п е в а т и, него, без ракије, није хтео ни запевати, а како мало сркне ракије он се, ионако које од старости, које од рана (јер му је сва глава била исечена тукући се негда с некаким Турцима из Колашина), слаб будући, тако забуни да није свагда редом знао ни певати! Видећи ја то, ништа друго нисам знао чинити него сам гледао да ми сваку песму пев а по неколико пута, док је нисам толико упамтио да сам могао познати кад се што прескочи, па сам га онда молио те ми је певао полако (растежући речи), а ја сам за њим писао што сам брже могао. А кад сам коју песму тако написао, онда ми је он опет морао певати, а ја сам гледао у мој рукопис да видим је ли све добро написано. Тако сам око ове четири песме провео више од петнаест дана. – Милија је знао још много онаких песама, као што је она четрнаеста у трећој књизи, али ми се није дало да још коју препишем. Њему се већ било мало досадило онде беспослену седећи и мени певајући, а уз то још нађе се људи (какових се обично код млогих дворова налази) који се највише о том брину како ће од свачег а шалу и смеј заметнути, те му кажу: „Куд си ти, стар и паметан човек, пристао за будалом? Зар не видиш да је Вук луд и беспослен човек, којему је само до песама и до беспослица којекаких? Ако ти њега узаслушаш, теби ће читава јесен овде пропасти, него иди кући, те гледај свој посао“. И тако га подговоре, те једно јутро, примивши од њихове светлости пристојни поклон за дојакошњу дангубу, отиде из Крагујевца кријући од мене. – Кад сам прошавших година питао за њ, казали су ми да је умро.

Бановић Страхиња

„Богом брате, ... старишу дервишу! На поклон ти моје дуговање! Ја не тражим, брате, ни динара, ни ја тражим твоје дуговање, но ја тражим силна Влах Алију, који ми је дворе растурио, који ми је љубу заробио; кажи мене, старишу дервишу, кажи мене мога душманина? Братимим те и јоште један пут, немој мене војсци проказати, да ме војска турска не опколи.“ Но се дервиш Богом проклињаше: „Ти соколе, Страхинићу бане! Тврђа ми је вјера од камена, да ћеш саде сабљу повадити, да ћеш пола војске погубити, невјере ти учинити нећу, ни твојега љеба погазити: и ако сам био у тамници, доста си ме вином напојио, бијелијем љебом наранио, а често се сунца огријао, пуштио си мене вересијом; не издадох ни додадох тебе“.

„Страхин-бане, ти соколе српски! Твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди, ђегођ дођеш води.“

(Одломак песме коју је Вуку певао Старац Милија)

Тешан Подруговић

Он се по оцу звао Г а в р и л о в и ћ, па су га П о д р у г о м и Подруговићем зато прозвали што је био врло в е л и к и, тј. п о д р у г о г а човека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се храни, и кад дознам колико и какових зна песама, дам му на дан колико му треба да може живети и почнем од њега песме слушати и преписивати. Пошто ове готово све песме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи да онде (где сам код ондашњега архимандрита, и садашњега владике карлштатскога, високопреосвештенога господина Л у к и ј а н а М у ш и ц к о г а имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) преписујем све песме које он зна. Но кад се онда испред Васкрсенија у Србији подигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од оних песама које ми је пут ем идући из Карловаца на колима казивао, па га одмах по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију да се наново бије с Турцима. Пошто се оне јесени Срби умире с Турцима, он отиде у Босну и проврљавши којекуда по своме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у нахији сребрничкој да живи као кириџија, но наскоро потом испребијају га некако Турци, па умре од убоја. Кад сам ја од њега песме преписивао, не знам је ли био што старији од четр

ил’ с’ уклони, ил’ ми се поклони“. „Прођи, Марко, не замећи кавге, ил’ одјаши, да пијемо вино; а ја ти се уклонити нећу ако т’ и јест родила краљица на чардаку на меку душеку, у чисту те свилу завијала, а злаћаном жицом повијала, одранила медом и шећером; код оваца на плочи студеној, десет година. Био је паметан и, као хајдук, поштен човек. Врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се при том нигда није смејао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваких као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаких приморских и босанских и херцеговачких хајдука и четобаша. Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само к а з и в а о), песме разуме

Марко Краљевић и Муса Кесеџија

Рече Марко Муси Кесеџији: „Дел и Муса, уклон’ ми се с пута, Ал’ говори Муса Арбанаса: а мене је љута Арнаутка вао и осећао и мислио је шта говори. у црну ме струку завијала, а купином лозом повијала, одранила скробом овсенијем; и још ме је често заклињала, да се ником не уклањам с пута“.

Шчепаше се за кости јуначке и погнаше по зеленој трави. намјери се јунак на јунака, дели Мус а на Краљић Марка; нити може да обори Марка, нит’ се даде Муса оборити. Носише се љетни дан до подне; Мусу б’јела пјена попаднула, Краљевића б’јела и крвава.

(Одломак песме коју је Вуку казивао Тешан Подруговић)

Светлост певања

Од Филипа Вишњића Вук је записао највећи број песама о борбама у Првом српском устанку. Размотри зашто је слепи гуслар Филип Вишњић, један од најбољих Вукових певача. Како сазнајемо да је Вишњић био професионални гуслар-певач? Зашто су баш устаничка збивања била најчешћа тема његовог певања? Размисли зашто се, без обзира на то што постоје поуздани подаци да је овај гуслар испевао већину песама о Првом српском устанку, песме као што су Почетак буне против дахија, Бој на Мишару, Бој на Чокешини… не могу сматрати ауторском књижевношћу.

У оквиру избора народнихепскихпесама новијихвремена налази се Б ој на Мишару, још једна народна епска песма новијих времена коју је Вук Караџић забележио у Срему од Филипа Вишњића. Настанку ове песме претходио је историјски догађај − битка српских устаника с Турцима, 1806. године. − Док читаш песму, запази слику два врана гаврана који са Мишарског поља долећу на кулу Кулин-капетана. Какве вести Кулиновој кади носе ови гласници? Образложи дијалог каде и гавранова. Какав уметнички ефекат је постигнут контрастирањем Туркињин их очекивања и вести коју доносе злослутне птице? Због чега гласови које гавранови доносе изазивају кадине клетве? Откривај каква је Туркиња по карактеру. − Протумачи закључне стихове Боја на Мишару. Каква осећања буди порука: „Рани сина, пак шаљи на војску, / Србија се умирит не може!“? Коме су ове речи упућене?

Доста си ме вином напојио, /бијелијем љебом наранио...

Уочи како је Вук записивао песме од Старца Милије. Истакни на шта је он мислио кад је забележио да је старац Милија био певач „кој и је само певач“. Шта мислиш, у којој је мери Вук такве записе стилизовао? Образложи зашто се Вуку „није дало да још коју песму препише“ од Милије. Запази какав је био однос других људи према послу који су Старац Милија и Вук обављали. Због чега је овај народни певач отишао из Крагујевца, „кријући се од Вука“?

Вук Стефановић Караџић је од Старца Милије забележио четири изузетно лепе епске песме: Сестра Леке капетана, Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића и Гавран харамбаша и Лимо. Пред тобом је одломак из песме Бановић Страхиња. Ова песма се посебно тумачи у првом разреду средње школе. За сада, на основу понуђеног одломка, упознај на који начин Старац Милија гради јунаке о којима се пева: дервиша, који је некада био Страхињин заробљеник, и Страхињића бана. Како се некадашњи непријатељи један према другоме опходе? Шта све о њима сазнајемо из дервишевог монолога? Пошто прочиташ целу песму, уочи којим мотивом се банова и дервишева судбина највише приближавају једна другој.

Ил’ с’ уклони, ил’ ми се поклони

Истакни због чега је све Вук Караџић највише волео да записује песме од казивача Тешана Подруговића. Пронађи у тексту делове који говоре о Тешановом изгледу и особинама. Како се понаша човек коме „као да уђе сто шиљака под кожу“? Доведи у везу Подруговићеву животну судбину са сликовитим приказом његовог карактера.

Многе песме које је казивао Тешан Подруговић познајеш из претходних разреда. То су: Жен идба Душанова, Цар Лазар и царица Милица, Марко Краљевић и Муса Кесеџија… Знаш и за народну приповетку Међедовић од истог народног приповедача.

Подсети се обрађених дела. Запази како у песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија Под руговић приказује сукоб непријатеља Марка и Мусе. Прочитај поново песму Женидба Душанова, па упореди мегдан између Милоша Војновића и Балачка војводе са мегданом Марка и Мусе. Уз песму Женидба Душанов а присети се и народне приповетке Међедов ић. Образложи призоре који су ти у овим делима били смешни.

Филип Вишњић, Старац Милија, Тешан Подруговић, народна епика, Мишар, бој, Бановић Страхиња, племенитост, јунаштво, Марко Краљевић