Миодраг Поповић, С ловенски аџија (одломак

Словенски аџија

(Одломак)

Читајући одломак из монографије Вук Стефановић Караџић Миодрага Поповића, сазнаћеш ко је био словенски хаџија, какав је био његов љубавни живот и са каквим се неприликама и недоумицама сусретао.

Вукове материјалне прилике по доласку у Беч 1816. нису биле много ружичасте. (...)

Било је свакојаких криза у Вуковом животу те године. У септембру је хтео све да напусти: Беч, књижевност и даљу борбу за издавање речника, па да оде за учитеља у Адакале, у Шибеник, негде у Бугарску, било куд. Не би се рекло да је до криза долазило само из материјалних разлога. Њихов узрок ваља тражити и у Ани Краус, управо у њеном и Вуковом односу.

У Шишатовцу, 1816, Вук као да се био охладио према Ани Краус. Томе је несумњиво допринео и православни калуђер Мушицки, који је вршио притисак на Вука да раскине са католикињом. У Аниној преписци није нађено ниједно Вуково писмо из тога доба.

Уместо писама Ани, Вук се те године дописивао са Саром Карапанџић. У марту 1816. Сара му је писала као жена која још није изгубила сваку наду: „тела сам те и душом и сердцем и имам те како душу моју, дражајши брате“. Било би јој „весма драго“ кад би се после свих несрећа које су је задесиле у животу срела негде с њим. Знамо да су се у мају исте године видели у Земуну и – растали.

По повратку на Ландштрасе, Вук је звао оболелу Сару да дође ради лечења у Беч. Осећајући ваљда да је друга, млађа, ипак заузела њено место у Вуковом срцу, увређена госпожа от Карапанџић није прихватила позив, тобож због превелике телесне слабости.

Не знамо тачно како је после тога текла Вукова и Анина историја. Види се само да су сви били против њихове везе. У евентуалној женидби Швабицом многи, нарочито Мушицки, видели су Вуково отуђење од сопственог народа. Као добра католикиња, Анина мајка, стара госпођа Краус, такође се противила ћеркиној вези са сакатим шизматиком без сталног занимања и сигурног места у друштву. Можда би презрени Вук, на даљини, после првих романтичних заноса, заборавио своју бечку вилу. Али нови сусрет на Ландштрасеу пробудио је стара осећања двоје заљубљених. „I ch fühle heute von neuen wie hoch ich dich schätze und wie sehrich dich liebe“ (Данас поново осећам колико си ми драг и колико те много волим), писала је Ана о његовом рођендану 1817. Шипарица је већ сањала како ће му као невеста пасти у наручје, а Вук је убеђивао Мушицког у писму како њега, Вука, никаква Српкиња „на свијету не може... онако љубити и почитовати као она што би ме љубила“.

Неки богат бечки Србин, кујунџија Лука, нудио је Вуку уз своју ћерку петнаест хиљада сребрњака, богатство којим би била решена многа питања у Вуковом животу. Ана му, међутим, у мираз није доносила ни новац ни лепоту. Женидба њоме доводила га је у сукоб с добрим православцима и отежавала његову даљу борбу против Стратимировића и славеносерба. Мора, ипак, да је била велика Вукова љубав према смеђокосој девојци са Ландштрасеа, када је одолео притиску православаца и искушењу мираза.

Вук и Ана венчали су се некако изненада у јануару 1818. Стара госпођа Краус више се није противила: њена ћерка била је у последњим месецима трудноће. У Рохускирхе на Ландштрасеу обавило се њихово венчање. И све је било помало тужно. Младожења са штулом, а млада с трбухом до зуба. Од Вукових нико – отац је годину дана пре тога био умро у сиротињи и беди у Тршићу, а Вук другог свог на свету није имао. Уместо православног појања, које је за време венчања као дете слушао у Тршићу, у леденој бечкој катедрали католички поп мрмљао је туђе, латинске текстове. Ни круне им чак нису ставили на главе, како се то радило у Срба. Полупразна мора да је била дугачка Рохускирхе када су родољубива госпожа Марија Тирка, уместо које је у књигу венчаних уписано име неког Немца, и словенски демон Јернеј Копитар, у инат Стратимировићевим православцима, као кумови венчали српског „шрифштелера“ Вука Стефановића са Швабицом Аном Краус. Полупразна зато што је невеста пореклом била само ћерка малог занатлије са Ландштрасеа, сироче без оца.

Уочи венчања „господин вереник из особите љубави и оданости“, на захтев старе госпође Краус, поклонио је својој будућој „сто дуката у злату као прво венчано имање“. Трошкови око издавања речника и поклон невести довели су Вука у нове, још теже материјалне неприлике. Убрзо је дошло и дете – син Милутин. „Продао сам“, пише он у јулу исте године, „Чивутима све што се могло“. У Аниних сто дуката није смео да такне. Продавао је личне ствари: бријач, аковче шљивовице које му је Мушицки послао из Шишатовца и друго. Ништа није жалио, само кад се речник једном појавио. „Готово се поносим“, теши се он у писму Мушицком, „зашто ме совест уверава да сам у невољу пао из љубави к ползи и слави мога народа.“ За разлику од поколебаног шишатовачког архимандрита, Вук је пун оптимизма. Већ сада је опијен славом будућих победа и често поздравља Мушицког турском крилатицом „Нам бизум олсун“ (Наша ће бити слава).

Међутим, и сам он изгледа да се био уплашио превеликог приближавања Аустрији и католицима. Венчање у католичкој цркви и увођење латинске јоте водили су не само пооштрењу сукоба с митрополитом Стратимировићем но и отуђењу од сопственог народа. То ће, по свој прилици, бити разлози што је, не договоривши се претходно с Јернејем Копитарем, напустио изненада Беч у децембру 1818. и готово без иједне форинте у џепу упутио се у правцу православне Русије. На пут је кренуо, додуше, изненада, али је и раније, у потаји, нешто смерао с Русима: крајем 1817. полицијски достављач известио је претпостављене да именовани Вук Стефановић одржава у Бечу с умњиве односе са непријатељем Монархије Павлом Емануелом, бившим аустријским официром, који је прешао у руску службу.

На путу су Вука притискивале свакојаке мисли. Кнезу Милошу у Србију не сме, још мање митрополиту Стратимировићу у Сремске Карловце. На другој страни, налазила се Аустрија, монархија која је знала непријатељски да поступа са онима који нису хтели

да служе њеним политичким циљевима. А Вук баш то никако није хтео. Јоту је увео у правопис не да би угодио Аустрији и католичкој цркви, него зато што је то било у интересу самог српског народа. До сада Вук је увек имао уза се Јернеја Копитара. Сада је и од њега бежао, јер га је баш Копитар непрестано гурао у наручје Монархије.

Тринаест година пре Вука Прота Матеја отиснуо се, као Колумбо, низ Дунав да тражи непознату земљу – мајку Русију. Вуку Русија није била сасвим непозната. У Србији, у доба устанка, упознао је многе Русе и добро научио шта су политика и царски дворови. Али је, исто тако, знао да и на истоку постоје култура, наука, књижевност; словенске, блиске његовом народу. Уз то, тамо су писци, као, на пример, Жуковски, добијали царске пензије. Њих, а не ону Русију која је 1813. оставила на цедилу побуњену рају, пошао је Вук да тражи на истоку. Није се освртао на тврђење славеносерба како само они могу добити подршке у земљи царској, феудалној и православној, а никако и он. Баш упркос њима и свима који су се противили његовом путовању пошао је на исток, преузимајући тако на себе и улогу амбасадора народне српске културе међу тамошњим Словенима. В озећи се у дилижанси од Беча према Кракову, Вук је осећао како су сви против њега. И архијереји, и кнежеви, и учењаци, и славеносерби, и Копитар, и жена, нарочито њена породица, пријатељи, као и непријатељи. Многи су, додуше, веровали у њега, али нису веровали у његов пут на исток. Овога пута једини ослонац имао је у себи самом. Христос, учитељ који непоколебљиво верује у своје сопствено дело, трпи и страда ради његовог остварења, био је Вуку тих дана нарочито близак. На Ландштрасеу он је већ почео да преводи Свето писмо на народни језик. За Вука оно није било само религиозни спис већ и књига оптимизма и вере у подухват и сврсисходност напора и жртве – у месијанство. За оне који су прогнани правде ради јеванђелист Матеј је писао: „Ви сте видјело свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји“. Вук је знао да и он стоји на гори. Као и Матеј, као и Христос, и он је градио кућу на камену која „неће пасти кад удари дажд и дођу воде и дуну ветрови“. У преведеном делу јеванђеља по Матеју Христос је позивао апостоле на жртву ради идеје. На путу за Краков и Вук се осећао као апостол. Али не Христов. Чинило му се да га на исток шаље Србија и њена култура, домовина коју су цареви светски 1813. принели на жртву ко зна чијем богу.

шизматик – присталица шизме (расцепа, раскола), отпадник, припадник шизматичке верске заједнице; Чивути (Чивутарија, Чивут, Чивутин) – Јевреји, Жидови; ш рифштелер – онај који дотерује рукописе; писац; Л укијан Мушицки (1777–1837), широко хуманистички образован, најученији наш писац доба класицизма (књижевног правца који је претходио романтизму). Свој родољубиво-просветитељски програм изложио је у две своје најчувеније песме: Глас народољупца (1819) и Глас харфе Шишатовачке (1821). Године 1802. закалуђерио се, 1812. постао архимандрит манастира Шишатовац, а 1828. горњокарловачки епископ. Имао је разумевања за идеје Вука Караџића, у почетку му помагао у раду, гостио га и доводио му певаче у Шишатовац, због чега је навукао гнев карловачког митрополита Стефана Стратимировића. Највише су их удаљила различита схватања књижевног језика. Насупрот Вуковом захтеву да се пише народним језиком, он је сматрао да треба чувати подједнако и словенски и српски; Јернеј Копитар – словеначки научник, Вуков истомишљеник и учитељ; у Вуку је видео човека који може „да учини крај дотадашњем хаосу“ у српској књижевности.

1. Пажљиво прочитај одломак из монографије Вук Стефановић Караџић Миодрага Поповића. 2. Запажај са којим се потешкоћама и недаћама Вук сусретао. 3. Ко се све противио Вуковој вези са Аном Краус? Објасни због чега. 4. Шта закључујеш о Вуковом карактеру на основу његовог пристанка да се венча у католичкој катедрали? 5. Зашто се Вук изненада упутио у правцу православне Русије? 6. Објасни шта за Вука значи превођење Светог писма на народни језик.

Вук Караџић, биографија, Беч 1816, православна Русија, кнез Милош, Аустрија; монографија