„Допуњујући, односно проширујући прво издање од 26.250 речи у речнику од 47.500 речи, Вук је поступио врло широко према свему што је чуо у народном говору. Унео је неке покрајинске речи, али је био строг према књишким речима, чак и према онима које су одговарале духу народног језика. Вођен првобитним принципом да Српски рјечник треба да буде слика народног говора и умотвора, а не писаног језика, Вук не уноси у ново издање чак ни оне речи које је сам начинио или их је као добре преузео од других писаца и употребио у својим делима. Отуда између његовог личног књижевног речника, тј. речника Новог завјета, устаничке прозе, критика и полемика, на једној страни, и лексичког фонда Српског рјечника из 1852, на другој, постоји знат на разлика. Многе речи из Вукових дела, оне које се не говоре у народу, него су наста ле као плод развитка књижевног језика, нису унете у Српски рјечник, и обратно. Вуко во модерно језичко осећање није допустило употребу неких речи које је он, чувши их у народу или наишавши на њих у народним песмама и загонеткама, унео у Српски рјечник. То, дакле, није Вуков лични речник, речник језика којим он пише, него лек сикографска слика народног језика и умотвора.“ (Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам)
„Вуков Рјечник није обично лексикографско дело него нешто много више од тога, енциклопе дија српског народног живота у којој су описана народна веровања, обичаји, ношња, у који су уне сени исцрпни подаци о нашим крајевима, о дру штвеним односима и национално-политичким приликама, о флори и фауни, о просвети и шко лама, о оружју и оруђу. Дело је богато илустро вано народним умотворинама: пословицама, приповеткама, загонеткама, предањима, стихо вима из лирских и епских песама. Рјечник је син теза целог Вуковог рада, у њему су заступљене све гране његове делатности – и филологија, и ет нологија, и историја, и народне умотворине.“ (Јован Деретић, Историја српске књижевности) Насловна страна Беч, 1818. године
,
27
