Српски рјечник (избор

(Избор)

Пред тобом је избор из Вуковог Српског рјечника. На овом обимном лексикографском делу Вук Караџић је радио заједно са Јернејем Копитаром (1818) и Ђуром Даничићем (1852). Све речи су преведене на немачки и латински језик. Побројане речи су другачије објашњене него у данашњим речницима. Посебну пажњу привлаче анегдоте, предања, пословице, загонетке, описи обичаја, народне лирске песме, који прате тумачење речи. Зато овај речник, писан реформисаном ћирилицом, открива како се некад говорило, живело и радил о. Сврха Вуковог и Копитаревог лексикографског рада није само у лексичкој обради говорног материјала већ у продирању у „дух народа“. У народном језику Вук је видео израз народног духа и осн ов будуће српске културе.

БÒЖИЋ, m. (дим. в. Бог) Beibnachten, festum nativitatis Christi: Боље је Божић кужан него Јужан; Јужну Божићу и пријатељском колачу не ваља се радовати. У очи Божића, пошто се бадњаци унесу у кућу и наложе на ватру, узме домаћица сламе и квочући (а за њом дјеца пијучући) простре по соби, или по кући, ако нема собе. По том узму неколика ораха и баце по слами. Послије вечере пјевају и веселе се. Кад ујутру устану, најприје отиде једно те донесе воде, али понесе жита те поспе воду (као полази је) кад к њој дође. Том водом умијесе чесницу и налију ручак те приставе. Кад се поодјутри, пошто намире стоку, онда сједу за ручак. Али прије него сједу за ручак, избаце по неколик е пушке (тако и ујутру рано кад устану), па се онда скупе сви око софре те се моле Богу (држећи свако по једну воштану сви

Вук Стефановић Караџић

јећу у рукама) и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом говорећи: „Мир Божји! Ристос се роди, ва истину роди, поклањамо се Ристу и Ристову рожанству“. По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици, или у чанку (свакојако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви), те ондје мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају послије жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати, неки најприје окусе сира, неки печенице, а неки (као по Сријему и по Бачкој) прије свега срчу вареник, али ракије многи не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простре се празна врећа мјесто чаршава, или по чаршаву),

и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. Први дан Божића нико никоме не иде у кућу, осим полажајника. (...) Д о малог Божића говори се, кад се двојица срету на путу, или кад који ком дође у кућу, Ристос се роди (мјесто добро јутро, помоз’ Бог и добар вече), и одговара се: ваистину се роди; тако и кад се пије, мјесто спасуј се и на здравље. ДËЧÂНИ, m. pl. намас тир у Метохији (код Призрена). Срби приповедају да је Дечански краљ (пошто му је отац извадио очи и објесио на концу више градскијех врата) изишао слијеп у шетњу иза града (Призрена), па га опазио свети Аранђел и сажалио му се, па се створио у орла и долетио те украо његове очи изнад врата и даровао му их, и рекао: „одéчи очи“. Онда краљ прогледао, и на оном мјесту начинио Дечан е; Да видите високе Дечане –

ЗЛАТОЈЕ, m. Нова млада не смије (од стида) никога у кући звати по имену: зато је обичај да она, пошто се доведе, свим кућанима (мушкоме и женском) нађене нова имена (само за себе); тако нпр. некога зове (старије ђетиће) татом, неког бабом, неког господином (је ли отишао господин да доћера свиње?), неког ђевером; а млађе братом, златојем, соколом, милоштом, милојицом, итд. жене госпом, мамом, наком, снашом, невом; а ђевојке убавицом, љепотицом, секом, госпођицом, голубицом, итд.

ЈЕЛÉНАК, нка, m. 1) јелен: Јеленак ми гору ломи путак да му је – 2) виде јеленски језик.

КЛИС m. У овој игри има коњ (дрво као штап), палиц а (као пола штапа), клис (дрво мало краће од чеперка, задјељано са све четири стране) и трлица (шумната грана). Играчи се подијеле на двије стране, па се хватају у штап која ће страна играти; онда ударе коња у земљу, па један, од стране онијех што играју, баца клис од коња и одбија палицом, а они другови сви (од оне друге стране) чувају подалеко с трлицама и трле (тј. сметају клис да не иде далеко, и гледају не би ли га како ухватили прије него падне на земљу), па одонуд погађају клисом (с онога мјеста гдје падне клис) у коња; а онај што баца клис, чува палицом да не погоде у коња; кад који погоди у коња, или кад клис дотјера ближе коња него што је палица дугачка, или кад га утрле (тј. ухват е док није пао на земљу) онда они што су трлили, дођу те играју, а ови иду те трле; кад се не погоди у коња, него клис падне даље од коња него што је палица дугачка, онда онај мјери палицом од клиса до коња, и колико буде палица онолико броји коња. Кад већ изиграју онолико коња у колико су се погодили да се играју, онда им (онима што трле) баци клис трипут с коња, па прислони палицу уз коња, те је они обарају клисом; ако у та три пута не утрле клис, или не погоде њим у коња и не оборе палицу, онда им баци пошљедњи пут (опет на руке) јалицу: па онда гдје падне клис, узјашу сви оне што су надиграни, и јашу их до коња.

КÓРЊАЧА, f. die, testudo. Србљи приповиједају да је човјек (прије него је корњача на свијету била) умијесио погачу и испекао кокош, па сјео да једе, а у тај час рупи кум његов на врата, а он онда брже боље метне кокош на погачу па поклопи чанком, и тако сакрије од кума. Кад кум отиде, а он устане опет да дохвати кокош и погачу да једе, али се оно све (кокош, погача и чанак) претворило у корњачу (што је сакрио од свога кума). И тако постане корњача.

Вуков прибор за писање: перо, бркаљка за мастило, мастионица, наочари

КÓТОР, m. Cattaxo, Cattaro. Ришњани приповиједају да је у стара времена кад је Рисан био главно мјесто у Боци био тор ондје гдје је сад Котор, па пошто Рисан пропадне у море, почне се нови град зидати код тора, и назову га Котор. Више Котора у каменитој гори види се некака велика јама, као пећина: онуда се приповиједа да је ону пећину био почео копати силни цар Стефан, да ондје гради град Котор, па му казала вила да то не чини, јер му ондје у оној врлети нема ни броду пристаништа, ни коњу поигришта, већ нека га гради даље крај залива. Цар послуша вилу, и с помоћу њезином начини град Котор, и довршивши га са свијем позове на част многу господу и вил у. Кад се цар пред господом стане хвалити какав је лијеп град начинио, вила га прекори да он то без ње не би могао учинити; цару на тај укор буде тако жао да удари вилу шаком по образу, а она се на то расрди, те све изворе и студенце по Котору отрује и све госте цареве полуди. Кад цар ту освету види, он стане вилу молити и једва је којекако намоли те му госте поврати од лудила и очисти му од отрова само један извор иза јужнијех врата градскијех. И од тога кажу да је остало те су и сад, особито љети кад је суша, све воде по Котору мало слане, осим онога извора иза града на јужној стран и. Казивали су ми у Котору да има и пјесма о овоме свему догађају, али ја нијесам могао никога наћи ко је зна. Овако се приповиједа и пјева да је Котор постао; али се мисли да су име ово ондје донијели некаки Бошњаци који су се доселили из мјеста које се звало Котор;

Од Котора Совру провидура –

МОЛИТВЕНА ЧАША, f. Кад сватови дођу дјевојачкој кући и сједну за сто, онда (по обичају) отац дјевојачки донесе нову чашу, те из ње пију у здравље. Потом ту чашу спреме уз дјевојку и на вјенчању запоје из ње вином момка и дјевојку, и то се зове м о л и т в е н а ч а ш а. Послије вјенчања млада остави молитвену чашу, и чува је (спомена ради) до смрти:

Те узима чашу молитвену – РÁЗБОЈ , m. 1) machina textoria, 2) (сш.) вид е разбојиште: „Она иде на Косово равно,

Па се шеће по разбоју млада,

По разбоју честитога кнеза.“

РУКА , f. (dat. руц и, acs. руку, pl. руке, gen. рукâ у. руку, рукама) 1) die Band, manus: поћи (или приступити) коме к руци, тј. ма

шити се да пољуби у руку. 2) има лијепу руку (који лијепо пише), Efrift scriptura. 3 ) од сваке руке (нпр. говорио сам), allerband varie: има воћа од сваке руке; од старе руке (у Боци), тј. грчкога закона. 4) не иде ми од руке, тј. не да ми се, gelingen, succedere. 5) није ми на руку, на през руку ми је, тј. с неруке ми је, es ift mir unbequem alienum. 6) чинити ком е што на руку, 7) дошло му испод руке, unter der Band, ins gebeim, occulte. 8) der Urm, brachium: нос и дијете на руци; боли ме рука у лакту; осијече му руку до рамена. 9) дугијех руку, тј. хоће да украде. 10) у бројењу новаца нешто се зове рука, чини ми се кад се у један пут баци више комада пак се броји један, итд. 11) (у ЦГ) das Klücht fortuna:

Нем ојте се браћо препанути,

Имам добар биљег од јунаштва:

На мене је устресло тијело,

Биће наша, ако Бог да, рука –

Бог ће дати, биће наша рука – 12) човјек добре руке, нпр. кад коме што да или учини, па одонда она ствар пође у напредак; тако се каже: зла ме рука ручила, тј. човјек зле руке украо ми и одонда ми је пошло у назадак. 13) учинити што на брзу руку, turziveg, simpliciter, 14) у једну руку има право, einerfeits, partim.

1. Читајући опис речи Божић, научићеш који су обичаји поштовани у српском народу приликом прославе великог хришћанског празника. Који се од тих обичаја данас поштују? Обрати пажњу на подвучене речи у овом тексту (бадњаци, чесница, полажајник) . Како их разумеш? Уколико ти нека значења нису позната, послужи се истим речником, или неким другим речником српских речи који поседујеш. Претходно покушај да схватиш значења непознатих речи из контекста. 2. Уочи и размотри шаљиве и ироничне примесе у објашњењима речи: ђаволак, злогук, клинчорба, корњача. У решавању овог задатка послужи се Рјечником и Р адном свеском, у којој ћеш пронаћи ближа упутства за рад. 3. Прочитај објашњења речи јеленак и р азбој. Забележи данашње значење датих речи. Погледај у Речнику српскога језика Матице српске. Имај на уму да, осим овог и Вуковог Рјечника, можеш да користиш и Речник српског књижевног и народног језика. 4 . Образложи значења израза који се у Српском рјечнику наводе уз реч „рука“. Сети се још неких. Шта значи на своју руку и рад и као без руку? 5. Прочитај још једном епску песму Диоба Јакшића обрађену у 7. разреду и размотри значај молитвене чаше коју је Анђелија употребила да помири браћу Дмитра и Богдана. 6. Уз реч „клис“ прочитај из Рјечника како су се некад играле дечје игре купа и провођач. Како се зову нове игре које ти играш са својим друговима у дворишту или парку? Опиши их. 7. Размотри тумачења која Вук даје уз речи Дечани и Кот ор. Шта све сазнајеш из ових објашњења? Зашто је, по твом мишљењу, Вук користио народна предања да би објаснио наведене речи? Прочитај још нека предања о постанку места из дела Живот и обичаји народа српскога Вука Караџића (Цариград, Милошева скакала ...). 8 . Прочитај у овом избору шта значи реч златоје, а затим се подсети значења речи дјевер и кум. Наброј и напиши што више речи којима се данас означавају родбинске везе. При том се посебно распитај ко су: заова, јетрва, нећак и пашен ог.

„Допуњујући, односно проширујући прво издање од 26.250 речи у речнику од 47.500 речи, Вук је поступио врло широко према свему што је чуо у народном говору. Унео је неке покрајинске речи, али је био строг према књишким речима, чак и према онима које су одговарале духу народног језика. Вођен првобитним принципом да Српски рјечник треба да буде слика народног говора и умотвора, а не писаног језика, Вук не уноси у ново издање чак ни оне речи које је сам начинио или их је као добре преузео од других писаца и употребио у својим делима. Отуда између његовог личног књижевног речника, тј. речника Новогзавјета, устаничке прозе, критика и полемика, на једној страни, и лексичког фонда Српскогрјечника из 1852, на другој, постоји знатна разлика. Многе речи из Вукових дела, оне које се не говоре у народу, него су настале као плод развитка књижевног језика, нису унете у Српски рјечник, и обратно. Вуково модерно језичко осећање није допустило употребу неких речи које је он, чувши их у народу или наишавши на њих у народним песмама и загонеткама, унео у Српски рјечник. То, дакле, није Вуков лични речник, речник језика којим он пише, него лексиког рафска слика народног језика и умотвора.“

(Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам)

„Вуков Рјечник није обично лексикографско дело него нешто много више од тога, енциклопедија српског народног живота у којој су описана народна веровања, обичаји, ношња, у који су унесени исцрпни подаци о нашим крајевима, о друштвеним односима и национално-политичким приликама, о флори и фауни, о просвети и школама, о оружју и оруђу. Дело је богато илустровано народним умотворинама: пословицама, приповеткама, загонеткама, предањима, стиховима из лирских и епских песама. Рјечник је синтеза целог Вуковог рада, у њему су заступљене све гране његове делатности – и филологија, и етнологија, и историја, и народне умотворине.“ (Јован Деретић, Историја српске књижевности)

Насловна страна , Беч, 1818. године

„Фонетско начело, које је прокламовао у Писменици, Вук ће спровести у живот тек у С рпском рјечнику 1818. Рјечник ће бити одштампан писмом у које ће увести слово џ, прихватити латиничко ј уместо Мркаљевог ï. Исто тако, у ново писмо, по нацрту Лукијана Мушицког, Вук ће увести и слово ђ уместо д. Али азбука ће и сада остати непотпуна: Вук ће из Мркаљевог правописа испустити слова х и ф, за која је тада сматрао да немају одговарајуће гласове у народном говору. Тек средином тридесетих година XIX века, после путовања у Црну Гору и Далмацију, Вукова фонетска азбука добиће дефинитиван облик.“

(Миодраг Поповић, В ук Стефановић Караџић)

Вук Стефановић Караџић, лексикографско дело, народни језик, реформисана ћирилица, народни обичаји, народна књижевност, речник