08kultura lepenslog vira1

Драгослав Срејовић: Култура Лепенског Вира и њена природна средина1 Када су 1965. године отпочела археолошка истраживања у Ђердапу нико није слутио да ће ово подручје, дотле познато по својим изузетним природним лепотама, занимљивим геолошким профилима и ретким врстама вегетације, постати чувено и по значајним људским остварењима, као колевка једне од најблиставијих култура праисторије – културе Лепенског Вира. Археолошка, геолошка-педолошка и еколошкофитоценолошка истраживања вршена у Ђердапу између 1965. и 1970. године показују да настанак, успон, али и крај ове древне културе у највећој мери зависе управо од специфичности њеног животног простора, тј. од географско-морфолошких одлика ове највеће клисуре Европе. Када се говори о односу између природне средине и културе, најчешће се истичу они природни потенцијали једног подручја који задовољавају виталне потребе човека, првенствено за исхраном и сировинама потребним за израду разних оруђа или оружја. Међутим, чак ни најидеалније испуњење овог свакако нужног услова за људски живот не обезбеђује и рађање једне оригиналне, високоорганизоване и дуготрајне културе. Лепенски Вир показује да је за остварење такве културе потребно да природна средина има одлике које задовољавају и више, надбиолошке потребе човека, које подстичу развој свих његових стваралачких могућности. Ђердап је управо једно од ретких географских подручја која задовољава обе наведене категорије људских потреба. У овој клисури налазе се два природна, практично неисцрпна извора хране: шума са плодоносним дрвећем, пуна дивљачи, и река богата рибом. С друге стране, Дунав је овде продро до језгра јужних Карпата и учинио лако приступачним најразноврсније стене и минерале који се у њему налазе. На више места вода разголићује палеозојске шкриљце, гранит, серпентин и габро, као и пермске формације порфирита и пешчара. Уз то, Дунав при ниском водостају оставља на обали, на домаку реке, шарени мозаик од руда и минерала што су у њега нанеле брзе притоке из планинског залеђа. Ту су и шкољке, пужеви и фосили испрани из разбијених стена, а уз саму обалу простиру се густе шуме са храстовима, копривићима, дугим лијанама и бројним другим растињем које може да послужи за гориво и као изврстан грађевински материјал. Приступ овим згуснутим богатствима није, међутим, лак и једноставан: неке од шума у Ђердапу имају и данас одлике прашуме, непосредно уз обалу често се нижу опасни вирови, са окомитих гребена, клизи сипар, а с времена на време обрушавају се и велике, тешке стене. Продор у овај свет скопчан је са највећим физичким напорима, а дуже задржавање и живот у њему подразумева сталну психичку напрегнутост. У овим немирним природним оквирима човек може да опстане једино ако одреди границе свог света, односно ако оствари такву културу која га одваја од средине у којој живи и истовремено измирује са њом. Ђердап штедно пружа храну и сировине али је презасићен појавама које обеспокојавају и чине људску егзистенцију крајње неизвесном. Човек није населио Ђердап по сопственом избору. У периоду између 8.000. и 6.000. године старе ере Подунавље је, због сталног колебања климе, имало изглед другојачији од данашњег. Његова равничарска подручја, данас густо сељена, била су тад готово пуста. Реке су у ово време често мењале своје токове и земљиште је било делом огољено, делом мочварно или обрасло шумама сиромашног састава. Климатске осцилације биле су, међутим, мање осетне у заклоњеним подручјима Подунавља, посебно у Ђердапу. Ова клисура, дуга непуних 100 км, представљала је у то време свет за себе, скучен, али не и монотон, већ бескрајно разноврстан и динамичан. У њему су се на малим размацима по вертикали и хоризонтали брзо смењивали тле, клима, биљне заједнице и животињске врсте. Док су у високе литице са проређеном брезовом или 1

боровом шумом били ветрови, истовремено, у њиховом подножју, поред воде, расли су зеленика, златна папрат, маклен и копривић, а често, већ на један километар даље такође крај воде, налазила се нова еколошка ниша са другојачијим земљиштем, климом и вегетацијом. Назначене разлике у клими, земљишту, фауни и флори приморале су становнике равничарских области Подунавља да око 8.000. године старе ере населе географски изолована, заклоњена подручја, на првом месту Ђердап, и то упркос чињеници што нова средина у много чему није одговарала њиховим дотадашњим животним навикама. Тако су просторна скученост Ђердапа и недостатак повољних комуникација потпуно паралисали ранију покретљивост ових ловачко-скупљачких групација и присилили их да се збију и трајно настане у маленим нишама, на ниским и уским дунавским терасама. Први становници Ђердапа морали су да уложе много времена и труда да и ове мале површине ослободе од густе шуме, да јасно означе границе насеља и настањен простор учине безбедним од воде и великих одрона са стрмих литица. Пошто се ван насеља није могло дуже да борави, морао се развити смисао за организацију простора у коме се живи, за функционалну архитектуру и комуникације. У границама насеља морало се наћи места не само за стамбене објекте већ и за светилишта, за гробове и за све активности које преузимају појединци и колектив у свакодневном животу. Насеља откривена на Лепенском Виру и на још неколико места на десној и левој обали Дунава у Ђердапу подсећајући распоредом кућа и мрежом комуникација на минијатурне градове. Тако је једна од основних природних одлика Ђердапа – просторна стешњеност – условила појаву првих рационалних архитектонских форми и организованих насеља у Подунављу. Ограниченост простора. односно структура насеља, утицала је битно и на друштвену организацију. У насељима овог типа узајамно деловање између чланова заједнице долази до пуног изражаја, неред и произвољности су искључени, а индивидуалне жеље су остварљиве једино ако су укључене у хтење колектива. С друге стране, да би се обезбедила исхрана, грађа за подизање кућа или сировине за израду оруђа било је потребно изаћи из насеља притешњеног стрмим литицама и великом реком, односно ући у свет препун опасности и сукобити се са стихијама природе. Снага и вештина појединаца нису довољне за ову борбу; једино се заједничким напорима могло доћи до крупног плена или потребних сировина, и само је група обезбеђивала срећан повратак у насеље. Свака необузданост и самовоља морала је имати за последицу искључење недисциплиноване јединке из свих заједничких акција: групног одласка у шуму, силаска на реку, деобе плена и учешћа у верским обредима. У Ђердапу, међутим, изолација је исто што и смрт: између шуме, камена и воде појединац је немоћан и изгубљен; само психолошка дисциплинованост и потпуна опредељеност за колектив обезбеђују живот у овом простору. Стога се нужно формира посебна друштвена структура са бројним нормама понашања. Жртвовањем индивидуалних слобода и усмеравањем свих снага ка општим циљевима људске енергије нарастају у економици до завидних размера, брзо се образује чврста друштвена организација и остварује снажна, изразито мужевна култура. Трајна везаност за једно место омогућила је становницима ових првих ђердапских насеља да уоче правилност у смени природних појава, да се присно упознају са свим ћудима велике реке, да детаљно прате понашања животиња и раст бујне, разноврсне вегетације. На основу положаја и облика кућа откривених на Лепенском Виру може се закључити да су творци културе Лепенског Вира разликовали стране света и да су располагали одређеним математичким знањима. С друге стране, резултати палеозоолошких и палеоботаничких анализа показују да су у оквирима ове културе учињена и два велика подвига на економском плану, да се приступило припитомљавању животиња и култивацији биљака. Ови подвизи нису ствар случаја. Да би се једна животиња припитомила или одређена биљка култивисала потребан је 2

претходно дуг временски период упорног, најзаинтересованијег посматрања природне средине, брижљив одбир појединих врста и њихова највећа нега. Богатство флоре и фауне Ђердапа провоцирало је људску радозналост, а повољни еколошки услови омогућили су да се открића о особинама животиња и биљака искористе и у практичне сврхе за добробит целе заједнице. Међутим, кад се временом показало да су земљорадња и сточарство целисходнији од лова и риболова, култура Лепенског Вира добила је нове димензије и прерасла оквире своје природне средине. Ђердап је у том моменту постао претесан; његово становништво је отпочело да се исељава у области ширих хоризоната, у Панонску и Влашко-понтијску низију. Под утицајем нове економике и нове средине структура старе културе отпочела је нагло да се мења. Већ око 5.000. године старе ере Ђердап је потпуно опустео, а у равничарским подручјима отпочео је развој културе првих подунавских земљорадника и сточара.

3