Љубинко Раденковић: Митска бића српског народа (Х)АЛА (Х)ала је митолошко биће које се јавља у фолклору и веровањима Срба, Бугара и Македонаца. Под овим именом најчешће се помиње у Србији, у њеном источном и јужном делу, Поморављу, Копаонику и делом у Бугарској. У поменутим српским крајевима срећу се још и називи: алетина, алине, алосије, алчина. У западним крајевима сачуван је назив хала, халина, најчешће у епским песмама или у окамењеним изразима типа: Хало несита! Назив хала среће се и у Бугарској. У речницима ЈАЗУ и САНУ и неким другим, назив ала изводи се из тур. ala, "змија". Неке народне представе о али, приказујући је као змијолико чудовиште пружају могућност за прихватање оваквог тумачења. Језички пак, тешко је објашњиво почетно х у њеном називу. Зато је прихватљивије друго тумачење које назив изводи из индоевропске основе "holiti/haliti – "скресати"[1]. Један од синонима за митолошко биће стригој код Румуна јесте хале.[2] У Старих Грка, а такође и у народним веровањима данашњих Грка, среће се слично митолошко биће под називом ламја. Тај назив среће се и код Бугара и Македонаца, где може бити и синоним за алу. У народним бајањима але имају и лична имена. По једном извору, у источном делу Србије зову се: Смиљана, Огршћана, Калина, Магдалена[3], по другом извору, у околини Лесковца – Добрица, Бугарка, Јевросија Рускиња, Драгија, Загорка, док је, по казивању бајалице из истог краја, у Морави погинула ала Иленка Румунка. Бајалица им се у чину бајања обраћала недовољно јасним изразом Маате палетинке.[4] Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу але. Она се најчешће везује за ветар, олују и градоносне облаке: "ала је некакво црно и страшно биће у виду ветра"[5]; "алу народ замишља као црни ветар који иде земљом. Где год прође, мора да духне вијор, који врти као сврдао. Кога задахне вијор, полуди[6]" ; и у Бугарској је ала онај силан ветар који мете све пред собом и изазива велико пустошење: "Излезнаха до три люти хали,/ Девет години що се духали";[7] але које јуришају на месец имају две главе и шест прстију и претварају се у различите облике – час у људе са шест прстију и гвозденим вилама, час у животиње – у црно јуне, великог вепра, црног вука;[8] по једном веровању из околине Лесковца, човек је чувао алу у амбару – она је имала огромна уста и у руци је држала велику дрвену кашику; пила је дневно 30 литара млека;[9] у бајању из источне Србије ала се описује као змија троглавкиња ("у једна уста носи виле и ветрови,/ друга уста – издат и зле болести,/ трећа уста – учинци, растурци"[10]); ала се може "увући" и у човека и тада она има људско обличје а задржава алске особине – по предању ала се увукла у светог Симеуна па је он постао незасит – из њега је алу извукао свети Сава[11]; по једној приповеци која се среће у источној Србији и Бугарској, човек је убио алу која му је уништавала виноград, а била је у мршавом човеку у далеком селу – она је јела млеко из великих судова где су били удробљени: црни, зелен и бео хлеб ( црни хлеб од жита које је ала обирала ујутру са њива када је падала као магла, зелен – од жита пре цветања и бели – од зрелог жита)[12]; у другој приповеци ала улази у умрлу цареву ћерку и прождире војнике који су на стражи[13]; по предању из околине Лесковца але у виду 12 гавранова односиле су род винограда[14]. Водећи градоносне облаке, ала се приказује и у виду орла, који се обично сматра пратиоцем алиног противника – бога Громовника. Вероватно се то може тумачити њеном могућношћу да се претвара у различите облике и да може да бира облике који ће јој омогућити да најлакше оствари циљ. У приповеткама је често приказана као лаковерна и глупа (што је повезује с ђаволом), јер је лако варају Ћоса и Циганин. Када се људи сретну с алама на путу или у пољу, или пак наиђу на "њихово" место на раскрсници, добијају од њих опасне болести (слично је и са вилама, самовилама, јудама). Сусрет човека с алом на путу, која му нуди кумство у једној приповеци, такође је на штету човека[15]. Одлазак човека у алину кућу, која је далеко и у шуми, према 1
народним приповеткама, може имати различите последице по њега: ако јој приступи с молбом и не говори о разликама између ње и људи, бива награђен – у супротном, сурово га кажњава. Тако пасторка, коју је отерала маћеха, дошавши у алину кућу, обраћа јој се изразом "мајко", иште је по глави пуној црва, храни њену "живину" састављену од дивљих животиња, а за узврат бива награђена од ње ковчегом пуним злата; супротно чини маћехина ћерка и зато њу и њену мајку ала кажњава пославши им у сандуку змије отровнице[16]. У другом примеру, када се царев син обратио али да му даде своју ћерку за жену, она га спашава од других ала и помаже му да се ожени[17]. Опет, ала поједе жену и дете, које је била кума, када жена, дошавши код ње у госте, казује шта је све видела у њеној кући (најважније, како је ала скидала своју главу и намештала коњску)[18]. Према народном веровању на Копаонику, алу која је живела у језеру, убили су Римљани тако што су заковали површину језера гредама са металним шиљцима окренутим надоле. Од тог времена жито више не рађа као до тада ("један клас – један литар"). Такође, по тим веровањима ала је чувала берићет свога краја од других ала. Ако град убије летину, тумачило се, да је ала из другог краја победила домаћу алу и однела берићет[19]. За нечиста места, јер ту долазе але, сматрају се уврате (где се окреће стока и плуг при орању њиве) и браници (насипи на водоплавном земљишту). У Поморављу на тим местима беру алске траве, које употребљавају у бајању[20]. Але односе летину, или како се каже, "пију берићет" – пшеницу, грожђе у раној фази итд; могу да испију и млеко овцама, нарочито кад грми; задају људима болести. Према веровању из Хомоља але јуришају на Месец, с намером да га униште, а после тога би и Сунце од жалости умрло и тада би светом завладала тама[21]. У приповеткама за але се каже да једу људско месо. У свом простору по мирису откривају човека: "Нано, што нам мирише на човечје месо", пита син своју мајку алу. У Банату се веровало, ако родитељима умиру деца да их једе хала[22]. Противници але су: змај и свеци – св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св. Јован, св. Сава а такође и халовити или змајевити људи. Муња је главно средство којим се алини противници боре против ње. Зато се верује да је грмљавина борба између ала и змајева. У горњој Пчињи, за место на њиви где је жито добро родили, кажу да је змај погодио алу и она ту стресла уво[23]. Кад грми, але се скривају од змајева у високом дрвећу. Ако се пак змај нађе у шупљем дрвету, але га могу уништити тако што запале дрво[24]. Против ала у облацима по веровању из Баната, боре се и халовити људи. За једног од њих људи су говорили да има реп, а други је имао четири сисе[25]. По истом извору, сељаци су као истиниту причу износили, да је пре Првог светског рата на путу према Белој Цркви, пала малаксала ала из облака у виду огромне змије, па су јој давали млека да ојача. У хрватским крајевима функције које су везане за алу имају: вукодлак, вештица, вједогоња, легромант, штриго итд. На основу сижеа народних приповедака може се говорити о сличности између але и руске баба-јаге. Раније поменути садржај о одласку пасторке у алину кућу у шуми, среће се и код Руса – тамо пасторка одлази у баба-јагину кућу и храни њену "стоку"[26] . Слични су и приповедни садржаји у којима су ала код Срба, а баба-јага код Руса, куме детету и које га после поједу јер откривају њихову тајну. У српском примеру дијалог с алом води мајка њеног кумчета а у руском само кумче: 1) "Сутрадан отиде кумица к њој, па кад улегне у једну собу, види како се бију ожег и метла; кад је била у другој соби, а оно људске ноге; кад улегне у четврту собу, а оно људско месо; кад улегне у пету собу, а оно крв, а кад улегне у шесту, а оно ала скинула своју главу па је биште, а на себе турила коњску главу. Како је видела кумицу, а она 2
баци коњску главу, па тури своју. После тога принесе ала ручак и каже јој: – Ручај, кумо. – Како ћу да ручам, кад улегох у прву собу, а оно се бију ожег и метла? – Ручај, кумо, ручај. То су моје слушкиње: бију се која ће да узме метлу да мете. – Како ћу, кумо, да ручам, кад улегох у другу и трећу собу а оно руке и ноге људске? А ала јој каже: – Ручај, кумо, то је моје јело. – Како ћу да ручам, кумо, кад улегох у шесту собу, а оно сама крв? – Ручај, кумице, ручај, то је моје вино што га пијем. – Како ћу да ручам, кад те видох како си скинула своју главу па је биштеш, а на себе турила коњску? Ала, кад то чу, поједе и њу и дете;"[27] 2) "На свој имендан пошла је девојчица куми с колачима да је части. Долази до врата – врата затворена људском ногом; изашла у двориште – у каци крв; изашла на степениште – тамо мртва деца; трем затворен руком; на поду – руке, ноге; врата затворена прстом. Изашла јој у сусрет Јага и пита: – Да ли си нешто видела по путу, драга, кад си долазила код мене? – Видела сам – одговара девојчица, – врата ногом затворена. – То је моја реза гвоздена. – Видела сам у дворишту у каци крв. – То је моја комина, моја добра. – Видела сам на степеништу деца леже. – То су моји прасићи. – Трем затворен руком. – То је моја реза, моја златна. – Видела сам у кући чупаву главу. – То је моја метла, моја коврџава, рекла је Јага-Јагињишна, наљутила се на своје наметљиво кумче и појела га"[28]. И један и други пример сведоче о хтонској природи ових митолошких бића. Наиме, јунак може ући у хтонски простор и открити тајну тог света – али ту тајну не сме пренети људима. Слично овоме је стицање знања немуштог језика – човек може доћи до тог сазнања од стране хтонског бића, али ако се усуди да то сазнање саопшти људима онда ће га у тој намери претећи смрт. И ала и баба-јага могу се свести на неку старију представу о женском демонском божанству – змијоликој господарици подземног света. Напомене 1 Этимологический словарь славянских языков. Праславянский лексический фонд, вьш. 8, Москва 1981, стр.12-13. 2 Г. Кабакова, Материалы по румынской демонологии, Материалы к VI международному конгрессу по изучению стран юго-восточной Европы, Москва 1989, стр.133. 3 М. Милићевић, Живот Срба сељака, СЕЗб I, 1894, стр.327. 4 Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, СЕЗб LXX, 1958, стр.559 5 Саватије Грбић, Српски народни обичаји из среза бољевачког, СЕЗб XIV, 1909, стр.326. 6 Сава М. Милосављевић, Обичаји српског народа из среза хомољског, СЕЗб XIX, 1913, стр.296. 7 Димиитьр Маринов, Народна вяра и религиозни народни обичаи, София 1994, стр.70. 8 Сава М. Милосављевић, наведено дело, стр. 397. 9 Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, стр.563-565. 10 Љубинко Раденковић, Народне басме и бајања, Ниш – Приштина – Крагујевац 1982, стр.97. 11 Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Београд 1990, стр. 182. 12 Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, СЕЗб XVI, 1927, стр.366-368; Лиляна Даскалова-Перковска, Доротея Добрева, Йорданка Коцева, Евгения Мицева, Български фолклорни приказки, София 1994, стр.226. 13 Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, стр.57-59. 3
14 Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, стр.563565. 15 Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, стр.369. 16 Веселин Чајкановић, наведено дело, стр.135. 17 Веселин Чајкановић, наведено дело, стр. 114-117. 18 Веселин Чајкановић, наведено дело, стр. 369. 19 Казивао Богомир Максимовић (1927), село Црна Глава (1996). 20 Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама. Додатак В. Ђурића, СКЗ, Београд 1994, стр.256. 21 Сава М. Милосављевић, наведено дело, стр.397. 22 Миленко С. Филиповић, Вера и црква у животу Банатских Хера, Банатске Хере, Нови Сад 1958, стр.281. 23 Миленко С. Филиповић, Персида Томић. Горња Пчиња, СЕЗб LXVIII, 1955, стр.104. 24 Алекса Васиљевић, Како се у Сврљигу мисли о змајевима, "Босанска вила" IX, 1894, бр.12, стр. 182-184. стр.184. 25 Милени С. Филиповић, Вера и црква у животу Банатских Хера, стр.281. 26 Вук Стеф. Караџић, Српске народне приповијетке, "Просвета", Београд 1988, стр.135; А. Н. Афанасьев, Народные русские сказки, т. I, Москва 1985, стр.124-125. 26 Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, стр. 369. 27 Т. А. Новичкова, Русский демонологический словарь, СПб, 1995, стр. 31-32.
4