Дејан Ајдачић: О клетви у усменој књижевности Клетва као самосталан исказ или исказ у оквиру других жанрова изриче се са вером у магијску моћ речи да Бога, демона, судбину или природне силе покрене на наношење зла[1]. Ретка проучавања клетве у односу према другим жанровима задржавала су се на њеној улози у епским песмама и баладама, као и у прозним и говорним врстама. Значења, функције, контекст и подтекст клетвених исказа преплићу се у полижанровским текстовима на различитим хијерархијским нивоима – са једноставним и сложеним жанровима. Зато ће и у овом прилогу најпре бити уочен однос клетве према другим апелативним жанровима, да би у другом делу текста било показано њено уклапање у приказивачко-наративне жанрове. Елементи типични за врсте апелативних исказа су: однос времена у коме се говори према временској димензији реализованости радње о којој се говори; пошиљалац, односно прималац као нељудско, људско или надљудско биће; индивидуално или колективно значење поруке; тип мишљења (митско, магијско, логичко, естетско) и начин његовог језичког обликовања као дословног или фигуративног исказа; одлике контекстуалности, врста емотивног става или потребе која се изражава. Клетва се у усменим умотворинама преплиће са другим апелативним жанровима зависно од кореспондентности њихових елемената са којима могу бити идентични, сродни, несродни или супротни. Жанрови као системи елемената који их чине сразмерно су кореспондентни односу појединачних елемената. У полижанровским текстовима елементи укључених жанрова, не задржавају у потпуности својства која поседују као самостални жанрови, већ се преображавају у вишеструком текстуалном и контекстуалном прожимању. Басма и клетва као жанрови сродни по призивању реализације неке радње у будућности, по типу емотивног става, различити су по посредном и директном упућивању поруке, по демонском, односно људском примаоцу, начину језичког обликовања магијског садржаја. У басмама се изговарају тајне речи и активирају међусобно кореспондентни кодови, зле силе се терају на онострана нечиста места, док су код клетви општеразумљиве речи упућене човеку, а несрећа је овоземаљска, чак и ако долази од више силе. Присуство елемената басми у клетвама и клетвених елемената у басмама, сведочи о прожимању ова два жанра. Преплитање клетве и тужења налази се у тужбалицама у којима се при оплакивању сродника проклињу његове убице или издајници. Настале у конкретној животној ситуацији, сабирајући два емотивна стања и исказа о њима, клетва и тужбалица изражавају амбиваленцију туге и жеље за осветничким узвраћањем. Када Кулин-капетана куне српске војводе који су поразили турску војску у боју на Мишару, али њене клетвене поруке истовремено представљају тужбалицу за изгинулим турским вођама (Вук IV, 30, в. Килибарда 1976: 73-77). Благослов, као апелативни жанр који највише животне вредности изражава у жељама да се оне остваре, односно клетва која то остварење одагнава кроз призивање најгорих несрећа – могу се преплитати само уколико се међусобно поништавају (нпр. клетву поништава лажна клетва – благослов, и обратно) или уколико се један од ових жанрова служи оним другим жанром да би појачао сопствени исказ. Лажни благослов садржи формуле добрих жеља за обиљем; међутим, привид благосиљања разоткрива се у наставку исказа којим се призива зло: По двору ти свако дрво расло А највише црна трновина! Вук V, 683
1