Живко Микић: Прилог антрополошком упознавању неолита у Србији У Југославији антрополошка испитивања неолита су новијег датума, мада су нпр. у Србији неолитски скелети налажени приликом археолошких ископавања већ почетком овог века. У целој земљи број неолитских налазишта антрополошког материјала износи 28 са остацима око 270 скелета (закључно са 1988. годином). – Или детаљније, на тлу Србије је рекогносцирањем и ископавањем евидентирано око 160 неолитских налазишта (према каталогу: The Neolithic of Serbia, The University of Belgrade – Faculty of Philosophy, Belgrade 1988), 1988), од којих је свега 18 дало антрополошке остатке око 200 индивидуалних скелета претежно старијих особа или деце у најранијем животном добу. Разлог оваквој ситуацији, свакако бар једним делом лежи у чињеници, да до данас (осим евентуално Ботоша и Гомолаве) није нађена ниједна друга неолитска некропола. – Сви до сада откривени скелети нађени су у оквиру неолитских насеља и свакако да представљају само избор одређених индивидуа и њихових сахрана. Међутим, због непостојања антрополошке традиције и школе у Југославији, прве обимније антрополошке студије о неолитском становништву везане су за стране стручњаке. – Године 1969. Janos Nemeskeri (Будимпешта) објављује студију о становништву Лепенског Вира, а 1957. и 1971. године Ilse Schwidetzky (Mainz) објављује студије о старчевачким скелетима из Винче. Потом су уследили радови Zsuzsane Kiss-Zoffmann (Будимпешта), Србољуба Живановића (Нови Сад), Живка Микића (Београд) и Славице Радосављевић-Крунић (Београд). Као што је већ истакнуто, број налазишта у Србији са којих потиче неолитски антрополошки материјал је знатно већи (видети археолошки преглед и у: Garaљanin, M. 1956) од садржаја који ће бити приказан у овом прилогу, јер скелети са старијих ископавања или нису подигнути са налазишта, или, ако су подигнути – временом им се губи сваки траг. Тако остаје 18 налазишта са тла Србије из чијих протостарчевачких, старчевачких и винчанских слојева потичу остаци око 200 скелетних индивидуа (видети карту 1). Лепенски Вир има културну стратиграфију која се дели на неколико слојева. Култури Лепенског Вира припада стратум Прото-Лепенски Вир. Лепенски Вир I и II, а неолитској протостарчевачкој и старчевачкој култури одговара стратум III/а, односно III/b. Са Лепенског Вира потичу скелетни остаци око 170 индивидуа из неколико праисторијских епоха. Прелиминарну антрополошку студију је дао J. Nemeskeri (1969), у тренутку када је било ископано 85 гробних целина. Закључује да од поменутог броја 14 припада деци у узрасту inf. . I и II, 3 су у субадултом узрасту, а 68 припада индивидуама у зрелим годинама живота. У смислу поделе по половима 32 су мушка скелета, 29 припада женама, уз 7 скелета неутврђеног пола због слабог степена очуваности. Према очуваности 29 скелета је укључено у целовиту антрополошку анализу. На основу њих J. Nemeskeri издваја две биоантрополошке категорије. – У групу А укључени су најстарији антрополошки налази (као нпр. скелети број 7/1, 7/11, 45/а, 45/ђ и 69). У групу В укључени су налази из протостарчевачког и старчевачког слоја. Констатује да група А одговара Cro / Magnon типу људи са робустном и грацилном варијантом. Група В је у целини приписана медитеранском типу људи такође са робустном и грацилном варијантом.
1
Потом следи неколико антрополошких радова о Лепенском Виру новијег датума. Zs. Kiss-Zoffmann (1984) је обратила пажњу на унутрашњу структуру ове популационе групе, а I. Schwidetzky и Ž. Mikić (1988) обрађују процес грацилизације у склопу феномена неолитизације са биоантрополошког аспекта. Закључују да је то аутохтони микроеволуциони процес који је могао резултирати променом коштане грађе. Као типични протостарчевачки (из слоја 111/а) издвојени су скелети број 18, 48, 73 и 83/а. Утврђено је да припадају робустној медитеранској варијанти, као и чињеница да је грацилност више изражена код скелета из млађег, класичног старчевачког слоја (111/6). Ајмана се налази код Мале Врбице у Ђердапу. Током вишегодишњих археолошких ископавања откривена је гробница са 17 скелета затечених у згрченом положају. Припадају насељу раног неолита које се датује у период око 5500. године старе ере и одговарају кругу директних наследника културе Лепенског Вира. С. Радосављевић (1986) је утврдила да од поменутих 17 скелета дечјем узрасту одговара 12, а одраслим особама укупно 5 – 3 мушкарца и 2 жене. Према својим морфолошким карактеристикама лобање ових одраслих индивидуа су типолошки врло хетерогене. Тако нпр. лобања број 11 је брахикрана, а остале одговарају грацилном дугоглавом медитеранском типу. Доминирају ниске висине тела. Жена из гроба број 8/а је била висока 162 cm, жена из гроба број 11 око 163cm, а мушкарац из гроба број 9 око 170 cm, итд. Дивостин је село поред Крагујевца, у коме је лоцирано и само неолитско налазиште. Систематским ископавањима у оквиру насеља откривен је .један скелет који припада протостарчевачкој фази. Обрадила га је Zs. Kiss-Zoffmann и окарактерисала кромањонским таксоном са извесним медитеранским одликама (Zoffmann–Kiss, 1976). Камењар се налази код Ниша, између села Мерошине и Рожине. Приликом копања темеља једне куће наишло се на остатке старчевачке и винчанске керамике, и људске кости. Археолог Н. Ђурић (Народни музеј, Ниш) је издвојила једну лобању коју је прегледао Ж. Микић. Због израженог робустицитета сматра да највише одговара протостарчевачкој фази на овом локалитету. Рудник Косовски се налази на североисточном рубу Метохијске котлине, непосредно испод јужних падина планине Мокре. Приликом ископавања Ј. Глишића (Музеј Косова, Приштина 1984. године; археолошки материјал није публикован) откривено је 5 покојника у згрченом положају. Лоцирани су изван кућа, али у оквиру насеља, на дну једне плитко укопане јаме. Нађени археолошки материјал из ове јаме је хомоген по својој културној и релативнохронолошкој припадности. – Може се поуздано датовати на прелаз из фазе Протостарчево у фазу Старчево I-а. Антрополошки материјал са овог налазишта је прегледао Ж. Микић (1989). Најбоље је очуван скелет из гроба број 1 (слика 1). Припада грацилном мушкарцу старом преко 45 година живота. Телесна висина му је износила око 160 cm. Скелет број 2 припада субадултој особи женског пола (највише до 19 година). Скелет број 3 такође припада зрелој жени високој око 154 cm. Пол скелета из гроба број 4 је такође женски, а животни век јој је износио преко 30 година. Скелет из гроба број 5 је сасвим слабо очуван, тако да полна припадност не може да се утврди. Лепенски вир III/b.Скелети из овог слоја епонимног налазишта културе Лепенског Вира одговарају класичној старчевачкој фази. Најбоље очувани скелети, као нпр. број 8, 32/а и 88, показују изразиту грацилност како лобање, тако и посткранијалног скелета. Заједнички антрополошки именитељ им је грацилни медитерански тип (Mikić, 1981). 2
Падина је лоцирана код улаза у Горњу клисуру Ђердапа, неколико km узводно од Лепенског Вира. У културној стратиграфији има 4 слоја, од којих други припада неолиту са Старчево-Cris керамиком. Међутим, антрополошки налази из овог слоја сасвим су малобројни за обимнију антрополошку обраду. Налазе из старијег слоја публиковао је S. Živanović (1975). Велесница се налази код Кладова, такође у Ђердапу. У насељу старчевачке културе откривена су 3 гроба, с тим што је гроб број 2 садржавао укупно 7 скелета. У првом гробу нађен је скелет малог детета, а у трећем остаци одрасле жене. Други гроб је садржавао скелетне остатке 1 одраслог мушкарца, 4 одрасле жене и 2 детета. С. Живановић (1986) закључује да „сви скелети припадају палеолитској популацији типа Падина". Мада је овај скелетни материјал слабо очуван, треба истаћи поједине антрополошке мере. Тако нпр. жена означена бројем 2/а већ има лобањски индекс брахикраних вредности, жена број 2/b је долихокрана, жена 2/d је врло висок мезокран и у узрасту матурус је била висока свега око 150 cm, итд, Златара се налази око 50 km северозападно од Београда, у близини Руме. Према подацима које је саопштио В. Лековић (1985), унутар релативно великог насеља старчевачке културе нађена су 3 гроба са скелетима у згрченом положају. Њихову антрополошку обраду је преузео Ž. Mikić (1989). Закључује да скелет из првог гроба припада детету старом око 6 година, скелет из гроба број 2 мушкарцу старом до 40 година, а скелет из гроба број 3 жени чија старост у тренутку смрти није прелазила више од 50 година живота (слика 2). Скелети ових одраслих особа су релативно добро очувани, тако да је утврђено да је мушкарац био висок око 165 cm са лобањом чији церебрални индекс лежи на граници долихокраније и мезокраније. Израчуната телесна висина жене износи 153 cm, а лобањски индекс јој је већ високи брахикран. – Грацилност коштане грађе је највише изражена у моделацији посткранијалних костију. Старчево се налази у близини Панчева, недалеко од Београда. Приликом ископавања на овом епонимном локалитету културе старијег неолита 1932. године, наишло се на 3 скелета у згрченом положају. Како наводи V. J. Fewkes (1935) два скелета су затечена у слоју јама, док трећи потиче из културног слоја. Међутим, овај антрополошки материјал није сачуван за антрополошку обраду. Течић се налази код Рековца, у близини Крагујевца. Током археолошких ископавања 1965. године откривена су 2 старчевачка скелета у згрченом положају (Галовић, 1968). Нажалост, ни ови скелети нису сачувани за антрополошку обраду. Винча се налази око 15 km југоисточно од Београда, на самој обали Дунава. Представља епонимни локалитет млађег неолита. Први људски скелет је откривен 1911. године на дубини 8,75 т, а на који су се у ранијој литератури осврнули N. Županić (1919) иV. Lebzelter (1929). Касније ископаних десет скелета, које је у старчевачком слоју земуница открио М. Васић, обрадила је антрополошки I. Schwidetyky 1937. године. Међутим, ови антрополошки налази су страдали приликом бомбардовања Београда у II светском рату, тако да је 1956. године уследила још једна антрополошка обрада I. Schwidetyky (1957, 1971/72). Приликом те ревизионе обраде утврђено је да су
3
све лобање јако оштећене, а њихови остаци су идентификовани захваљујући очуваним првобитним ознакама. Све лобање из старчевачког слоја у Винчи (нађене у тзв. Kammergrabu) сврстане су у медитерански антрополошки тип. Унутар ове групе неолитског становништва је констатована велика варијабилност антрополошких показатеља, како између робустних и грацилних форми, тако и између долихокраније и брахикраније. – Ова серија заправо представља један комплекс праисторијског становништва код кога је процес грацилизације релативно рано започет. Обреж је село у Срему, у чијем делу „Баштине" на обали реке Саве приликом заштитних археолошких ископавања 1958. године, у насипу између двеју старчевачких јама, нађен је дечји скелет у згрченом положају. Према подацима Б. Брукнера (1966) почетак овог насеља припада фази Старчево IIb. Исти аутор наводи и антрополошке податке који се односе на очуване делове скелета, али без утврђене индивидуалне старости тог детета. Ушће Каменичког потока се налази на излазу из Новог Михајловца према Неготину. То је заправо тераса на самој обали Дунава, на којој су током археолошких ископавања 1980. и 1981. године нађена 2 скелета у згрченом положају. Како наводи С. Станковић (1986), ови скелети су хронолошки синхрони и одговарају раном старчевачком хоризонту. Ове антрополошке налазе је прегледао Ž. Mikić (1989). За први скелет констатује да припада мушкарцу старом до 40 година живота. Његова лобања има вредности церебралног индекса на граници мезо- и брахикраније, а телесна висина није могла да буде израчуната због фрагментоване очуваности посткранијалних костију. Што се тиче антропотипологије, сврстан је у типичне грацилне медитеранце. Други скелет са овог налазишта је био толико слабо очуван, да није могао бити ни подигнут за антрополошку обраду. Голокут–Визић се налази у Срему, на северним падинама Фрушке Горе. Приликом недавних археолошких ископавања, према наводима J. Petrović (1986) откривен је један старчевачки згрченац. Zs. К. Zoffmann (1986/87) даље констатује да је овај скелет јако фрагментован и пружа минимум антрополошких мера. По својим морфометријским карактеристикама уклапа се у антрополошки круг Старчево-Cris културе. Доња Брањевина се налази поред Оџака у Бачкој. Антрополошке налазе из старчевачког слоја обрадила је недавно Zs. Kiss–Zoffmann (1982/ 1983). Због слабе и некомплетне очуваности само закључује да се ради о једној фрагментованој лобањи одраслог мушкарца, и једног детета, старог око 7 година. Гомолава се налази поред села Хртковаца, на самој обали реке Саве. Неолитски скелети винчанске културе нађени су на овом локалитету у два маха. – Године 1973. откривена су 2 скелета у згрченом положају, а датовани су у фазу Винча-Плочник. Обрадила их је Zs. К. Zoffmann (1972/ 1973). Констатује да први скелет одговара мушкарцу старом између 30 и 40 година, и сврстава га у долихокрани медитерански антрополошки тип Други скелет такође припада мушкарцу чија се индивидуална старост креће између 31 и 35 година, а антрополошка припадност одговара кромањонском типу. У наставку ископавања 1975–1977. године откривено је још 25 скелета датованих у касно раздобље винчанске културе. И ове скелете Је обрадила Zs. К. Zoffmann (1986/1987). Констатује да је 20 скелета очувано за антрополошку обраду, од чега 12 4
припада одраслим мушкарцима, само 1 скелет је женског пола, уз 7 дечјих скелета претежно најмлађег узраста. Даље је утврђено да ови мушки скелети припадају медитеранском (грацилна варијанта), нордијском, као и кромањонском типу. Упоређено помоћу Пенрозове дистанце са осталим расположивим неолитским становништвом ширег географског подручја, показало се да антрополошка серија са Гомолаве припада тзв. „средњоевропској групи", заједно са осталим неолитским антрополошким налазима Карпатског басена, Бечке и Чешке котлине. Мостонга IV – Моштаница је локалитет у северној Бачкој, у близини Оџака. Према саопштењу Zs. К. Zoffmann (1982/83) констатован је један винчански гроб чији антрополошки садржај чини један дечји скелет у узрасту 13/15 година. Богојево – Банцелапас је археолошко налазиште лоцирано такође у северној Бачкој, у близини обале Дунава. Zs. К. Zoffmann (1982/83) обрађује један скелет који се оквирно датује у винчанску културу. Констатује да се ради о скелету одраслог мушкарца, који по својој морфологији највише одговара грацилном медитеранском типу. *** Заједничко за све поменуте ауторе који су се у новије време бавили антрополошком проблематиком неолита, јесте чињеница да је првенствено обраћена пажња на биоантрополошке процесе као што су феномен неолитизације, процес грацилизације и процес брахикранизације. Сумирано, неолитизација са биоантрополошког аспекта је резултирала измењеном антрополошком сликом становништва у односу на мезолит, али не због великих миграција, него насупрот – због одређених микроеволутивних промена. Конкретно, показало се да измењени социо-економски услови, на првом месту прелазак са протеинима богате печене исхране (месо/ риба) на минералима и витаминима богату кувану исхрану (млеко/житарице), је морао да остави трага и на конституцију скелета, тако да на широком простору антропологија констатује доминацију медитеранског типа људи са разним варијететима (који су могли бити и географски условљени као резултат једног вида адаптације). Први почеци процеса грацилизације (олакшавање коштане масе која учествује у грађи једног скелета), као што се могло видети из претходног текста, везују се за старији неолит. – Редовно га прати и низак раст оба пола. У односу на позно мезолитско становништво, које одликује робустна грађа и висок раст, до класичних старчевачких скелета грацилне грађе и већ ниског раста, аутор сматра да је требало да прође 35/40 генерација, које су изнеле ударне ефекте процеса грацилизације. – У глобалном рачуну за то је потребно време од око једног миленијума. Процес брахикранизације означава промену алометријских односа на лобањи човека. Конкретно, људска лобања се временом скраћује на рачун повећања ширине и висине. Према антрополошком материјалу нађеном на тлу Југославије, а и шире, видело се да најстарије брахикране лобање потичу из неолитског периода. У Србији то су налазишта Лепенски Вир, Ајмана, Велесница, Златара/Рума, Винча (слојеви протостарчевачке и старчевачке фазе средњобалканског неолита). Временом се број оваквих лобања повећава, тако да у каснијим периодима већ имамо антрополошке 5
серије које су у просеку брахикране. Овај биоантрополошки процес са мањим прекидима траје од неолита до савременог доба, јер је рецентно становништво Југославије једно од групација са најизраженијим индексом брахикранизације уопште (Mikić, 1981). – Археолошки аспекти проблема неолита Балкана недавно су широко дискутовани на симпозијуму Винча и њен свет – Подунавље између 6000. и 3000. године старе ере, што ће показати и одговарајућа публикација. Литература Брукнер, Б. (1966): Резултата заштитног ископавања локалитета Баштине код села Обрежа, Рад Војвођанских музеја, 9,Нови Сад. Fewkes, V. Ј. et аl. (1935); Excavation at Starčevo, Yugoslavia. Галовић, P. (1968): Сахрањивање у старчевачкој култури, Старинар, XVIII, Београд. Garašanin, M. (1956): Sahranjivanje u balkansko-anadolskom kompleksu mlađeg neolita, Glasnik Zemaljskog muzeja, XI, Sarajevo. Lebzelter, V. (1929): Rosse und Volk in Südosteuropa, Mitt. Anthrop. Gess. in Wien, Wien. Mikić, Z. (198l): Die neolithische Bevölkerung vom Eisernen Tor (Djerdap), Homo XXXII/1, Göttingen – Zürich. Mikić, 2. (198l): Stanje i problemi fizičke antropologije u Jugoslaviji, Posebna izdanja LIII/9 Centra za balkanološka ispitivanja ANU BiH, Sarajevo. Mikić, Ž. (1989): Novi starčevački antropološki nalazi jugoslovenskog Podunavlja, Godišnjak XXVII/25 Centra za balkanološka ispitivanja ANU BiH,Sarajevo. Nemeskeri, J. (1969): Stanovništvo Lepenskog Vira, u: Srejović, D.: Lepenski Vir,Srpska književna zadruga, Beograd Petrović, J. (1986): Vizić/Golokut – neolitsko naselje, Arheološki pregled, 26, Ljubljana. Радосављевић, C. (1986): Резултати антрополошке обраде скелета са локалитета Ајмана, Ђердапске свеске III, Београд. Sсhwidetzky, I. (1957): Die Vinča-Schädel, Bericht 5. Tag. Dtsch. Gess. Anthrop., Freiburg. Schwidetzky, I. (1971/72): Menschliche Skelettreste von Vinča, Glasnik Antropološkog društva Jugoslavije, 8–9, Beograd. Schwidetzky, I.–Ž. Mikić (1988): Lepenski Vir und das Grazilisationsproblem in der Anthropologie, Godišnjak XXVI/24 Centra za balkanološka ispitivanja ANU BiH,Sarajevo. Станковић, C. (1986): Ушће Каменичког потока – локалитет старчевачке културне групе, Ђердапске свеске III, Београд. Živanović, S. (1975): A note on the anthropological characteristics of the Padina population, Zeitsch für Morph. Anthropologie, 66/2, Stuttgart. Живановић, C. (1986): Остаци људских скелета из Велеснице, Ђердапске свеске III, Београд. Županić, N. (1919): Les premiers habitants des pays Jugoslaves, Rev. Anthropologie, 29, Paras. Zoffmann, K. Zs.(1972/73): Aufarbeitung des in die Vinča-Kultur datierten anthropologischen Materials aus Gomolava–Hrtkovci, Рад Војвођанских музеја 21–22, Нови Сад. Zoffmann, K. Zs. (1976): Anthropologische Kenntnisse über die Bevölkerung der Körös– Starčevo–Cris-Kultur, Arheologiai Ertesitö 103/2, Budapest. Zoffmann, K. Zs. (1982/83): Neolithische anthropologische Funde aus der Umgebung von Odžaci, Рад Војвођанских музеја 28, Нови Сад. Zoffmann, K. Zs. (1984): Prehistorical skeletal remains from Lepenski Vir, Homo XXXIV – 3/4, Göttingen–Zürich. Zoffmann, K. Zs. (1986/87): Антрополошка обрада старчевачког скелета са локалитета Голокут, Рад Војвођанских музеја 30, Нови Сад. Zoffmann, K. Zs. (1986/87): Das anthropologische Material des spätneolithischen Gräberfeldes von Hrtkovci – Gomolava, Рад Војвођанских музеја 30, Нови Сад. 20. 12. 1988. UDK: 903(497.11)"634" : 572.08 6